PALUBA
March 28, 2024, 08:44:47 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Čitajte na Palubi roman "Centar" u nastavcima, autora srpskog podoficira i našeg administratora Kuzme
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 [2] 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 722044 times)
 
0 Members and 9 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #15 on: December 05, 2013, 11:25:22 am »

Разговор са мајком Пајсија Ристовића, игумана манастира Трнаве.(1823. г.)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* сл.10.jpg (456.65 KB, 1319x1084 - viewed 187 times.)
Logged
ORIĆAREB
In memoriam
kapetan fregate
*
Offline Offline

Posts: 7 364



« Reply #16 on: December 05, 2013, 12:13:42 pm »

Ко су били ђакон Авакум и калуђер Ђенадије?

Авакум је рођен 1794. године негде у Кнежпољу, испод Козаре, 1794. године. Отац му се звао Гаврило а мајка Божана. На крштењу је добио име Лепоје.  Кад септембра 1809. Јован Јанчић диже народ Босанске крајине и Подкозарја, Лепојев отац Гаврило добровољно се прикључи устаничкој војсци. По слому буне, један део устаника побегне на Козару, други, међу њима и Гаврило, буду похватани и у Машићима набијени на колац. Оставши удовица, Божана, већ од разних јада остарела, одведе Лепоја у манастир Моштаницу, да тамо, код оца Ђенадија, учи књигу. Немајући, осим сина, игде иког свог, мајка пристане уз сина у манастир, да служи. Лепоје, будући обдарен, брзо научи писмо, богослужбене књиге и црквено појање и настави да изучава свете књиге. Када напуни осамнаест година, доби монашко име Авакум, а пакрачки митрополит Јосиф Јовановић Шакабента рукоположи га за ђакона.
...................................

Izgleda da su ovi moji ispod Kozare (potkozarja) bili zahebani.  Grin
Malo, malo pa neka bunadža kroz vremenska razdoblja....

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #17 on: December 05, 2013, 01:30:32 pm »

Стеван, најмлађи брат игумана Пајсија, крио се код рођака у драгачевском селу Јежевицу, док га, бојећи се да га ту не пронађу муселимови људи, не узе у заштиту Хасанага Тоска, угледан Турчин и Пајсијев пријатељ, и тајно одведе у Чачак. Дочувши то, Латиф je кренуо с момцима да силом отму Стевана; Тоска пак, закавџивши се с Латифом, викне своје момке који дограбе оружје те дође до боја, и после дугог пушкарања испрате Латифа с једним мртвим и неколико рањених. Тоска, исто вече, кришом пошаље Стевана са једним момком, својој кући у Топлицу у Прокупље. После буне Коџа- Милоша, Стеван се вратио  у Трнаву где је затекао мајку Синђелију. Касније се покалуђерио у манастиру Благовештење и добио монашко име Силвестер. 1823. радио је као учитељ у Београду.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #18 on: December 09, 2013, 10:39:03 am »

У реченога игумана трнавскога био је однекуда у манастиру или паче код стоке сад се прићутавши а један повелики ђак (Авакум, прим.Ј.), момак управо који је био младић око двадесете године узраста, диван и дичан као Аполон, којега Турци за то само, што је Пајсијев ђак и слуга, или како су Турци вољели пришити кривицу и назвање, потварајући га да је хајдук, и да је ту код њега на јатаку, узму и одведу, како је пријед показано, у Београд, па до неколико дана послије Пајсија смрти поведу и њега на губилиште, упртивши му на раме и готов заоштрен колац, па га све по најлак до мјеста водећи нудили и грозама и обећањима свакојакима, склањајући га, да се потурчи, и да тако млад и лијеп не погине узалуд, кад може ш њима да живи, и сретан и честит на свијета оба да постане. На то би их он упиткивао: А умиру ли кадгод и Турци?  Па смјешећи се ни одговора им нешчекавши запјевао би јуначки србским гласом овако:

Нема вјере боље од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;                      
Страшни Божји суд и Турке чека,
Па ви чин'те што је вама драго!
Скоро ћете и ви долијати
Бог је сведок и његова правда.

Бака (Божана, прим. Ј.) некаква десила се уж њих, и пристала бијаше за њима, уговарајући га, нека се потурчи, а да остане жив; Бог види што је нужда и невоља, па му то неће у гријех поставити. Али он и њојзи на совјету томе и сажаљењу, како својој мајци, радо и весело пјесном зафали и одговори:

Мајко моја на млеку ти хвала!
Ал' не хвала на науци таквој!
Брзо ћеш се обрадоват' сину!
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде,
Благо томе ко раније умре,
Омање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне,
А још има браће на свијету.

Исти се Турци удиве толикој младића једнога неустрашности и великодушју, и чудно тврдој вјери, те му се смилују, да му прије ножем срце прободу, па га на колац мртва натну и усправе посадивши га међу остале на своје мјесто у крај пута к Теразији пошавши иза Стамбол-капије варошке.

Ђенадије, нашав се у чему се никада није желио наћи, сам себе при јединцу сину заборави, гледајући њега и друга му Авакума у турскоме робству и сужањству, а радо би себе за њих, или барем за сина жертвовао, кад би шћели варвари на то пристати. У млогоме јадиковању, брижењу и богомолби, внуши му се, да приме оно, чиме свакога и обично Турци нуде и понуђају, те и њих, а то је да се потурче, док живот избаве, па да ако Бог да с временом, те се како искуче и умакну некуда из пексијанске вјере и државнога правственог робства. Он то суобшти својему сину најприје, којега једва приговори  и обрати, да своју лијепу и свијету вјеру презре и одбаци, а ону да прими; но и то само на тај начин син му пристаде потурчит се, да се оба закуну један другом, и вјеру зададу, да првом згодном приликом побјегну, а само да се неумре без покајанија и повратка у своју стару вјеру, која но им се чини и види бољом и најбољом бит. Пошто ови то међу се закључе и утврде, јаве то и Авакуму, и на њега то пригласе, али он нехтедне никојако у то пристати, ни вјеру промјенити, него за то и у синџиру остане, кад се они на његове очи спасу; ш њиме дакле буде што и осталима таквима турској правди подсуднима, и по свој прилици он ће бити био исти онај горепоменути момчић, што је колац свој носећи пјевао. Духовник пак Ђенадије како се согласи у своје намјерење сина својега, објави своју жељу Турцима, да се хоће са сином заједно потурчити; и Турци то пријаве Ћехаја-паши, који но их одма ослободи робства и тамнице тај час, тако су тим и свега страха и грозне смрти, у свој конак их узме, за себе их одма удржи, и оба наскоро и торжествено потурчи; Ђенадија назову Мула-Салија а сина му Реџеп.

Сима Милутиновић Сарајлија
Историја Србије
од почетка
1813е до конца 1815е године.
стр. 95.-105.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


-Хаџи-Продан Глигоријевић, старовлашки војвода. После пропасти буне пребегао у Аустрију а затим у Бесарабију. Учествовао у грчком устанку против Турака 1821. Умро 1825. године.

-Мијаило Глигоријевић, Хаџи-Проданов брат. После пораза на Небојши крио се у Трешњевици. Учествовао у Милошевом устанку. Поводом педесетогодишњице устанка, Кнез Михајло Обреновић 1865. одликовао га је Таковским крстом. Тада је имао 88 година.

-Пајсије Ристовић, игуман манастира Благовештење. Жив набијен на колац испред Стамбол капије 5. децембра 1814.

-Димитрије Ристовић, брат игумана Пајсија. Погубљен крајем 7. децембра 1814.

-Никола Вукићевић, трговац из Светлића. Предао се Ћаја-паши на веру заједно са братом. Оба посечени крајем 1814. у Београду.

-Ђенадије, калуђер, игуман манастира Моштаница. Потурчио се да би сачувао главу себи и сину Стојану. 1815. побегao у Земун. Настанио се са сином у Градишки где су после три године обојица умрли.

-Авакум ђакон (Лепоје Продановић), Ђенадијев ђак. Претходно погубљен па набијен на колац крајем 1814.

-Сулејман паша Скопљак, београдски везир, из Ускопља код Бугојна. Год. 1815. смењен и постављен за босанског везира. 1817. премештен за валију у Солун; идуће г. задављен свиленим гајтаном.

-Ћаја (Имшир) паша, родом из Скопља. Сулејманов помоћник и шурак. Погинуо у боју на Љубићу 1815. Убио га Васо Томић из Кнића.

-Поп Радован Вујовић. Из Јежевице. После пропасти буне крио се на пл. Јелици. Умро 1820.

-Теофило Палалић, из Атенице, писар војводе Антонија Пљакића. Први набијен на колац испред Стамбол капије на Савин дан 1814.

-Милош Обреновић, из Горње Добриње крај Пожеге. У време Хаџи-Проданове буне био оборкнез рудничке нахије. Вођа Другог српског устанка. Постао наследни кнез Србије. Умро 1860.

-Милић Радовић, војвода драгачевски из Каоне. Једини коме је успело да се спаси из горњо-градске тамнице. То је онај хајдук за чијом се дружином  Латиф-ага дигнуо у тефтишлук на планини Јелици и са собом повео војводе Аврама Лукића (из Рајца), Ђорђа Протића (из Гуче), и Хаџи Продана и њихове момке, да му буду од помоћи. Како је Милић једнако измицао потери, Ћаја-паша, кад дође у Чачак, зароби његову жену и децу, Каону похара и попали а Милићу поручи да се добровољно преда.  Милић, знајући с ким има посла, чим је свануло помоли се Богу и опрости с дружином, затим похита у град и преда се Турцима, који му тада породицу пусте, а њега окују у гвожђе и потерају за Београд где га заточе у тамницу (и поред синџира ставе му и томруке на ноге). Једнога дана, опази га бивш. спахија драгачевски Хасан –бег Прајић (родом ужичанин), који је некада са Милићем друговао, и помоћу неких пријатеља Турака, добро потплати тамничаре те га пусте, а овај га одведе у београдску чаршију својој кући, где га је чувао више од шест месеци. По наређењу кнеза Милоша убио га поп Никола из Мрсаћа 1815.



* сл.11.jpg (133.58 KB, 572x431 - viewed 154 times.)
« Last Edit: August 16, 2023, 08:56:28 pm by JASON » Logged
brodarski
Stručni saradnik - istorija RM
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 12 254



« Reply #19 on: December 09, 2013, 11:46:20 am »

Dio srpske povijesti je i ovaj top.


* top.jpg (97.71 KB, 947x563 - viewed 150 times.)
Logged
kumbor
Stručni saradnik - opšti
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 17 447


« Reply #20 on: December 09, 2013, 03:39:17 pm »

Hvala Brodarski, što si me podsetio na taj ne malo važan detalj iz prošlosti Kraljevine Srbije, taj kralj bio je toliko skroman da je pristao da materijal karađorđevog topa bude čestica metalne smese za livenje kraljevske krune. Kruna je pozlaćena, šo već tada nije bila nikakva velika majstorija, dragulji u kruni su stakleni, ili od poludragog kamenja koje je moguće kupiti po par EUR lep komad u radnjama gde deca kupuju "kristale" za zbirku iz Biologije ili Geografije.
O vremena, o običaji...
Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 221



« Reply #21 on: December 09, 2013, 05:54:52 pm »

Hvala Brodarski, što si me podsetio na taj ne malo važan detalj iz prošlosti Kraljevine Srbije, taj kralj bio je toliko skroman da je pristao da materijal karađorđevog topa bude čestica metalne smese za livenje kraljevske krune. Kruna je pozlaćena, šo već tada nije bila nikakva velika majstorija, dragulji u kruni su stakleni, ili od poludragog kamenja koje je moguće kupiti po par EUR lep komad u radnjama gde deca kupuju "kristale" za zbirku iz Biologije ili Geografije.
O vremena, o običaji...

Kruna kralja Petra I Karađorđevića je jedina sačuvana kruna nekog srpskog vladara u Republici Srbiji. Kruna nije izrađena od zlata, već od pozlaćene bronze s ručke Karađorđevog topa zvanog Aberdar (Glasnik), izlivenog 1812.godine i zaplenjenog od Turaka u Prvom srpskom ustanku, a ni “dragulji“ nisu pravi, već je reč o umetnički obrađenom staklu.

Interesantna je stvar da ju je kralj Petar nosio samo jednom, prilikom zvaničnog stupanja na srpski presto.



* Kruna kralja Petra I.jpg (76.44 KB, 495x321 - viewed 118 times.)

* Krunisanje.jpg (12.72 KB, 289x175 - viewed 425 times.)
« Last Edit: December 09, 2013, 06:01:10 pm by vitez koja » Logged
brodarski
Stručni saradnik - istorija RM
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 12 254



« Reply #22 on: December 09, 2013, 06:05:05 pm »

Fali žezlo.


* kruna.jpg (139.56 KB, 663x1210 - viewed 129 times.)

* jabuka.jpg (82.38 KB, 496x676 - viewed 159 times.)
Logged
vitez koja
Stručni saradnik - istorija
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 221



« Reply #23 on: December 09, 2013, 06:19:28 pm »

Tu je i zezlo!!!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Žezlo je, uz krunu, simbol najviše vlasti i časti vladara, vojskovođa i crkvenih dostojanstvenika. Sastoji se od štapa izrađenog od skupocenog drveta ili plemenitog metala ukrašenog dragim kamenjem i biserima. Na vrhu se nalazi "glava" u obliku kugle s krstom, sokolom i slično.


Ali da ne odemo u off, predlazem da se vratimo naslovu teme.


* Zezlo kralja Petra I.jpg (33 KB, 729x192 - viewed 112 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #24 on: February 17, 2014, 11:47:28 am »

(8) Кнез Симина буна 1817.

Нека види раја да и њезина власт није боља од наше; да зна раја, да је власт – власт. (Марашли Али паша)

После (по)мирења Милоша Обреновића са Али пашом из Мараша, стање у Србији постаде заплетеније него ли пре Другог устанка. Супарништво (око власти), па и саму сумњу да угрожавају његову (Милошеву) власт, главом платише (1816) војвода Петар Молер, владика Мелентије Никшић, капетан Радич Петрович, и многи др. Настојећи да учврсти власт (мир), Милош је организовао многе потере и готово свакога дана слао по неколико глава Марашлији у Београд, говорећи да су хајдучке, које је он похватао и посекао. (Сумњајући да  међу посеченим главама има и турских, Али паша му је наредио да убудуће хајдуке хвата живе.)

Такве прилике, међутим, нису заплашиле народне прваке из Карађорђева времена који су се крили по шумама или на вест о помиловању вратили из избеглиштва. Једни су мислили да својим нахијама могу да управљају и без Милоша (или: уз Марашлијину помоћ) а др. као кнез Сима из Борика, уздали су се у нову буну и повратак Карађорђа.

И тако… 19. феб./4. марта 1817. године, кнез Сима (Симеун Марковић), Павле Цукић, Драгић Горуновић, кметови Мале Моштанице, Борика, Вранића и др. села београдске нахије, у порти цркве св. Димитрија у колубарском Лесковцу, извикаше буну против самовладе кнеза Милоша, која се брзо прошири на шест нахија. Та побуна у повести касније  је названа кнез Симином буном. Али буну је било лакше подићи него одржати. На вест да су на њих, по Милошевом наређењу,  кренули Вујица Вулићевић и Јеврем Обреновић с правом војском и топовима, слабо наоружане бунџије се наврат нанос разбежаше, већ како је ко могао.  Буна би брзо угушена, а њене вође ухваћене и испоручене Марашлији који их посече на Калемегдану, на Младенце 9/22. марта 1817. Њихове главе, одеране, осољене и напуњене сламом, на позоришче однете су у Истамбул. Неки поп Сава из јагодинске нахије, додуше, још неко време је измицао потерама, док најзад  не беше тешко рањен и ухваћен. Јагодински муселим Ахмет ага, поводом тим, написа Милошу: И саде ти праћам радосни глас, како ћеш и очима видети, попа-Савину главу, који је против вас и нас био, и вама мучно било и нама, тако сад да се мало развеселиш…
Милош, задовољан расплетом, 3. јуна год. 1817. у писму свом опуномоћнику у Русији Герману (Мих. Тодоровић), између осталог, написа: Од кнезова сада не осећам никаквога да што на страну тегли. Сви су самном у једном согласију. Противне партије све сам уничтожио. Народ је у свему задовољан.

Било је то око месец дана пре Карађорђевог повратка у Србију.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Кнез Сима Марковић .jpg (88.7 KB, 520x717 - viewed 135 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #25 on: March 13, 2014, 11:12:02 am »

Буна бр. 51.

11. маја 1839. године, стигла је Књазу Милошу и Совјету вест из Крагујевца, да су се ондашњи регуларни војници, артиљерци и пешаци, побунили и да им се придружила и коњица из Ћуприје. Осим неколико унтерофицира све су прости војници. Своје официре, и још неке старешине народне, који су се онде задесили, ставили су под стражу, зато што у буну нису пристали. Спремни су да пођу у Београд.
Књаз, пошто се посаветовао са Совјетом, написао је истим војницима, да одустану од бунтовничких намеренија, представивши им сва она зла следства, која из таквих поступака проистичу, и која и њих, ако одмах на миру не остану, постићи могу.
Са писмом крену два официра. На путу наиђу на побуњенике, који писмо не уваже, официре ставе под стражу, и наставе пут према Београду, вукући са собом и четири топа.
Књаз, видевши да бунтовници неће да одустану од  намеренија свога, у договору са Совјетом још једанпут намисли да им пошаље своју заповест и да их посаветује, да од замишљене намере одустану, и на своја места иду, и пошаље им Г.Г.  Митрополита Петра,  Епископа Ужичког Никифора, и свог ађутанта пуковника Арсенија Андрејевића, и у исто време се са Совјетом сагласи да, ако се бунтовници и сада његовој заповести не покоре, одмах сабере и против њих пошаље народна војска. Потом наименује члана Совјета, пуковника Тому Вучића Перишића врховним командантом те војске, придодавши му у помоћ чл. Совјета Милутина Гарашанина и регуларну пешадију под командом мајора Гаје Јеремића.

14. маја на свету Тројицу, крену посланици у сусрет бунтовницима, а Вучић почне окупљати војску у Београду, којој за заповедника одреди чл. Совјета Вулета Глигоријевића а себи за помоћника узме команданта регуларне војске пуковника Илију Милутиновића. До подне истог дана код Раковичке механе окупи се око 3000 наоружаних људи из села окр. Београдског, одакле крену за Рипањ, где стигну на конак, успут стављајући у покрет  све што је могло да носи оружје.
Чувши да Вучић иде на њих, бунтовници се зауставе на Трешњи.
Посланици су, међутим, бунтовнике срели у Раљи, и том приликом их наговорили да ослободе официре и др. старешине, које су везане донде довели.

15. маја крене Вучић са војском ка Трешњи, где затекне бунтовнике  који су стајали под оружјем упарађени и за бој приправљени. У исто време пристигне народна војска из окр. Ваљевског и Шабачког са својим старешинама, и заузме положај. Читав дан Вучић је лепим речиме покушавао да примири бунтовнике, али до договора није дошло; тек сутрадан ујутру, уплашени од народне војске, која је све више пристизала, бунтовници положе оружје и предају се. Потом, Вућић у договору са својим официрима нареди бунтовницима да војна одела поскидају, тражећи најпре да му издају коловође буне, што они и учинише, предајући њих 22.

У међувремену, док се Вучић занимао са распуштањем бунтовника и опремањем оружја и топова, стигне му вест да се и  део регуларне војске, који се налазио у Крушевцу побунио. Он (Вучић) одмах крене с нешто војске према  Крагујевацу,  надајући се да ће и ови положити оружје, тим више, што су му дојавили да је народна војска окр. Крагујевачког кренула на бунтовнике.  И док је Вучић био на путу  стигла је вест да су бунтовници 19. маја ујутру, под притиском народа положили оружје и предали се.
Пре него што ће коловође предати правосуђу у Београд, Вучић, чим је стигао у Крагујевац,  оформио је Комисију која је требала да истражи кривце умешане у побуну и утврди којим поводом и чијим подстрекивањем су се дигли на буну. Књазу је написао: да је у Крагујевцу мир и поредак обновљен, а тако исто и да по другим крајевима Србије мир и тишина влада.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #26 on: March 14, 2014, 02:53:21 pm »

Горепоменуту Комисију, изабрану од народа, сачињавали су: Г.Г. Див. Генерал Јован Обреновић, -Начелник Окр. Јагодинског, Пуковник  Шокорац, - Председник Суда Окр. Рудничког, Цели Капетан Марко Ракић, - Члан истог Суда, Танаско Михајловић, - Начелник Среза Моравског, Окр. Рудничког, Мајор Радоја Бићанин, - Начелник Среза Качерско-Црногорског, Милинко Ђорђевић, - Начелник Среза Јасеничког, Окр. Крагујевачког, Ц. Капетан, Живојин Јоксимовић, и Писар Начелника Среза Моравског, Јован Илић.

Пошто је Комисија завршила са истрагом осумњичених, Вучић се захвалио Народној војсци (која која је бројала преко 10000 људи) и њ. старешинама  на победи над непријатељима Отечества и Устава Земаљског ( на коме се срећа народа Србског оснива), и обећао да ће бунтовницима бити суђено по правди и правици.  По наредби Врховног Поверитеља Народне војске (Вучић), за надзор над правичним  суђењем изабрано је из 12 округа по 12 најмудријих и најважнијих мужева, са по једним среским начелником.

30. маја, Вучић је приспео у Београд са војском Б. гарнизона, опуномоћеним депутатима и 42 окована бунтовника. Испред Лаудонова шанца, у сусрет су им изашли Г.Г. Попечитељи Високославног Совјета Србског, Г. Епископ Ужички Никифор, Чланови Суда Окр. Београдског, и,  дочекавши их са великом торжеством, предали му два писма Совјета Књажевства Србског, у којима, похваљујући жар и љубав према Отечеству, благодарност своју изражавају. Одатле крену са бандом и барјацима и кроз Стамбол капију уђу у Б. где су их чекали многи грађани Вароши Београдске.

/Дан касније, 1. јуна 1839. Књаз Милош Обреновић (у присуству Совјета, Г.Г. Попечитеља, Г. Митрополита, Г. Епископа Ужичког и Тимочког, чланова Апелационог Суда, Г.Г. официра гарнизона Београдског и народних депутата),  одрекао се достојанства свога у корист старијег сина Милана:
Будући да ми слабост изнуренога многогодишњим трудовима мојим, поднешеним у управљању Народа Србскога, здравља мога, не допушта више продужити управљање над њиме, ја сам решио отрећи се добровољно  достоинства Књаза Србског, и заклетве на ово положене, и отричем се торжествено сада за свагда како достоинства тога, тако и заклетве, на ползу старијега сина мога Милана, који је, по Султанским Хатишерифима, дарованим Народу Србском уопште, и Берату, всемилостивејше мени особно даному, законити мој и Књажескога у Сербији достоинства Наследник./
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #27 on: March 17, 2014, 11:01:48 pm »

/4. јуна 1839. Совјет Књажевства Србског у свом заседању, коме су присуствовали и Г. Митрополит Петар, Г.Г. Епископи Ужички Никифор, и Тимочки Доситеј, а тако и Г.Г. Чланови Апелационог Суда, будући да је Књаз Милан болестан, одредио му је наместнике: Попечитеља Иностраних Дела Г. Аврама Петронијевића,  Генерал-Мајора, Каваљера Јеврема Обреновића, и Члана Совјета, Пуковника Г. Тому Вучића Перишића, и опуномоћио их.
26. јуна 1839. умро је млади Књаз Милан./

Комисија за испит бунтовника, догодивше се у мају месецу побуне, завршила је рад половином јула. Ради  изрицања пресуде,  Попечитељство Правосуђа позвало је у Београд Г.Г. Председнике Судова оних округа из којих су коловође и саучесници бунта били: Председника Суда Окружја Крагујевачког, Г. Димитрија Милојевића; Председника Суда Окружја Јагодинског, Г. Димитрија Тирића;  Председника Суда Окружја Чачанског, Милоша Тајсића; и Привр.  Председника Суда Окр. Рудничког Г. Луку Гарашанина, који су 19. јула приспели у Београд. За Председника овог Суда Попечитељство Правосуђа и Наместништво поставило је  Председника Суда Окр. Београдског, Г Лазара Арсенијевића.
Суд je, у својим редовним заседањима изрeкао пресуде  бунтовницима по мерилу њиховог учешћа и преступа у побуни. Одлучено је и да Суд изречене пресуде изврши уколико надлежност његове делатности то дозвољава, а уколико ово не буде, пренеће Апелационом суду жалбе  на разматрање и коначно решење.

У наставку који следи биће речи о (не)очекиваним открићима истраге и последицама буне (бр. 51.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #28 on: March 19, 2014, 09:35:15 am »

Извештај истражне Комисије
Преузето из Обшт. Новина од  11. јула 1839. Садржај је незнатно измењен и, донекле, прилагођен данашњем језику и правопису.

Тек што су Срби после четристолетног времена јарам ропства са себе скинули, и под својим незаборавним и бесмртним Вождом Карађорђем у своме за независност боју, као победници, указали се; једва су у своју, крваво добијену слободу неколико година уживали, а оно се опет над Отечеством њиховим по други пут густи облаци навукоше. Наполеон у својој намери, мач против Русије диже, па себи пут ка освојењу света раскрчи, позове и Порту, да на његову страну пристане, а Сербија сасвим сама за себе остане,  без сваке помоћи. Предводитељ Сербског Народа принуђен буде политиком европејском из земље изићи, и тако Сербија сама себи остављена, падне опет Турцима под власт, који су све градове с топовима и џебаном опет узели. Турска нова влада у Сербији остане онаква иста, као што је пређашња била; они су пљачкали и обесчастили све што је човеку најсветије и најмилије било. 

Срамни ови поступци доведоше Србе до очајања; они закључе бој започети поново, и изаберу Милоша Обреновића за Поглавицу свога. Доцније добије он и наследствено Књажевско Достоинство. Из почетка све је добро било, и по жељи за руком ишло. Милош се испрва споразумевао и радио сложно са својим соотечественицима, и делатељан је био у смотренију општег благостања, но после неког времена обузме га жеља неограничене власти; он удаљи од себе народољубце и старао се само за себе и своје личне интересе, и постане тако робом својих потреба и пленом својих љубимаца и ласкатеља, који су га окружавали. Њихове савете је он слушао. Честити и поштени људи, многи од најзаслужних за благостање Сербије били су утручавани и гоњени, или пак потајним начином с пута склањани; част и невиност погажена су била. Сербија је падала све дубље у своју пропаст, а да се није по обстојателствама данашњег времена духу у неким храбрим мужевима пробудио, којима су већ до више главе дошле сплетке и смутње сурове и самовољне власти, те тако се они одваже и закуну, да Сербијом мора закон управљати.

Због тога се 7ог јануара 1835е године на пољанама Крагујевачким  показао Милета Радојковић и остали отечествољубци са 4000 људи; због тога је била позвана Народна скупштина и начињен Устав, којом се приликом Књаз торжертвено на тај Устав закуне; и по тому му је после Народна скупштина сабљу и златан пехар, обоје дијамантима украшено, у вредности од 13000 талира, поднела и почествовала. Но срећно ово стање, за које је народ мислио, да је Уставом утемељено, није дуго трајало; јербо Милош задржа поклоне који су му поднешени, а од Устава само једно, где му је 120000 талира, као годишња плата од народа опредељена. Презирући благодејанија великога Покровитеља Сербије, заборављајући дужности према своме Старијему и ништа не уважавајући свој похвале достојни народ, који га је више себе узвисио, послуша он савете неког ласкатеља и политичког дилетанта, свога секретара, Јакова Живановића, савете Пијемонтескога бегунца, карбонара, Вартоломеја Куниберта и Енглеског генералног конзула, Хођеса, који му је у главу улио, да ће Краљем Сербије бити. Овима заслепљени Књаз терао је свој деспотизам, но народ се ближе политици свога Покровитеља склони и замоли Порту, да јој она даде уредну конституцију. Овај труд није остао бесплодан, и концем прошавше године донет је Устав, који је у фебруару месецу ове године торжествено у Београду, Народној скупштини, у присуству Везира Јусуф-Мухлис –Паше и Заступника Руског Конзула, Ваштенка, прочитан. Овај Устав поставља устројство централног управљања, које се из три Попечитељства састоји: Просвете и Правосуђа (оба сједињена), Финансија и Унутрашњих дела; Савета од 16 чланова са једним председником, као законодавно тело, без којих Књаз ништа важно предузети не сме. Премда се овај Устав Књазу допао није, обећао је да ће он са Совјетом и Попечитељима њега поштовати, но будући да су тим Уставом њему путеви били пресечени, по својој вољи радити, то се он трудио да Устав обори и уничтожи. Да би намеру лакше постићи могао, и народ противу Совјета  огорчити могао, распе он посредством брата свога Јована и других својих приврженика овде и онде дукате, и по народу и солдатима разгласити даде: да они сад место једног Књаза имају 17 Кнезова, да је он од Совјета угњетен и приморан отићи  и т.д.

Паша Босански добио је од њега два милиона гроша, да му оружаном руком Турци у плановима његовим помогну.  У то исто време отиде он у Земунски контумац под тим видом, да се са супругом својом и своја два сина види и поразговори, но кад тамо дође, даде он посредством свога представника, Аврама Петронијевића како Београдском  Везиру, Јусуф-Мухлис-Паши, тако и Заступнику Руског Конзула и Совјету на знање, да он дотле у Сербију ногом својом крочити неће, доклегод  Устав постоји. Други дан по овоме послана буде к њему Депутација Совјетника, Заступник Руског Конзула и, у име Везира, Мухурдар Ефендија. Депутација ова, захтевала је да он од својих намера одустане, и да се натраг врати. На ова њихова предсавленија тражио је он, да се брат његов Јеврем Обреновић, Председник Совјета, као и Совјетници Вучић Перишић и Стојан Симић достојанства и звања свога лише; да за насилно присвајање ствари и добара, никаква накнада не буде, о руковођењу прихода и расхода земаљских никакви рачуни не ишту, и да се објави да он као законити Књаз за своја дела никоме одговарати не може и не треба. На ово одговори му се, да он као законити Књаз није ништа могао незаконито чинити, и да он све што је отео, из својих сопствених добара вратити мора, макар он и на коме му драго другом месту, изван Сербије, живети намеран био. Мухурдар Ефендија опомене га још једанпут, да се он у Сербију натраг врати, у противном пак случају казао му је, да самом себи припише неповољна она следствија, која би њега и његову фамилију постигла.  И тако врати се он сутрадан натраг, пошто је Депутацији писмено обећао, да ће сваку штету надокнадити.

Но после неколико дана побуни се регуларна војска, пешаци, коњица и артиљерија у Крагујевцу, Крушевцу и Ћуприји. Бунтовници се дигну 11. маја и крену у Београд, водећи са собом насилно више својих официра и чиновника  који у друштво њихово нису хтели пристати и у бунту том учествовати, носећи уза се 4 топа и узвикујући: Нашто нам је Совјет, Нашто нам Устав!? Нећемо ни једно ни друго!  Приметило се у то доба да су у више Окружја, људи неспокојни и немирни били.

У Београду пак дигну се сви Совјетници к Књазу, кажу му у очи, да је он подбадач и узрок тога бунта, но он је ово одрицао и понуђавао се, да иде сам пред бунтовнике, те да их к миру и поредку доведе. Понуду ову одбије Совјет из узрока, које је знао, а при томе мотрио је и на Књаза, да неби куда на коју страну измакао. Противу бунтовника буде одређен као Главнокомандујући, најстарији по чину Совјетник, Тома Вучић Перишић, муж кога је својска дејателност, мужество и строга војна дисциплина у целој Земљи позната, и даде му се како од Књаза тако и од Совјета пуномоћје, да он по свом разсужденију, како за најбоље  нашао буде, при бунту овом приступи.
Тога истога дана издан буде и позив од Централног Правленија на цели народ Србски, који их на оружје противу бунтовника подиже, који (бунтовници) ни на шта друго ишли нису, него на то, да народ опет угњетавају и, толиком крвљу и жртвама добивени Устав уничтоже. Послан буде из почетка и Високопреосвјаштениејши  Архиепископ, Петар Јовановић са Епископом Чачанским, Никифором Максимовићем, к бунтовницима, да их добрим и лепим речима и начином к покорности доведу, и да их од лудила њиног освесте. 

Но када ови свештена лица ова не послушају, крене се Главнокомандујући Вучић са неколико стотина људи, које житеља Београдских, које регуларне пешачке војске противу бунтовника. Уз пут се умножи његова војска до 3000 људи. Сутрадан сретне их он на Трешњи, пет сати од Београда далеко, где су се они у положај за битку поставили. Он на њих није ударити хтео, него их са свих страна опколи и, пушке једне није пукло, буду сви похватани, скину се са њих униформе и само у голим кошуљама и чакширама сваки својој кући одпуштен буде; коловође пак буду под стражом у Београд доведени. 
По томе продужи он пут свој даље у Крагујевац, да и тамо поредак сасвим уведе, и остале бунтовнике похвата. Овде је већ било народне војске до преко 15000 људи нарасло, многи од њих управо ни знали нису извесно, зашто се и због чега тај бунт породио и шта се њиме тражи, и људи су на почетку хтели да уз бунтовнике на барјаку слободе стану, па зато им је нужно било целу ствар објаснити  и користи које из Устава проистичу протолковати, и њега са старим уређењем сравнити, те да разлику јасније увидети могу.

По овоме једногласно буде закључено, да се у Београду одржи народна скупштина, те да се ту виновници грађанскога рата пронађу и да се мере употребе, како се, убудуће, не би дешавале овакве ствари. И из овога узрока даде Совјет изабрати по десет Депутираца из 12 Окружја, који су као народна војска против бунтовника устали били; а и циркуларом једним позову се из свих Окружја Сербије Депутирци на народну ову скупштину. Ови донесу, како за себе, тако и за оне из народне војске изабране Депутирце, пуномоћја, остали се пак војници кућама својим одпусте.

Међу похватаним у бунту овоме, које је Вучић у Београд  довео, налазио се и Књажевски брат Јован, који је својевољно признао, да је брат му његов Милош поводом те побуне био, говорећи: Пустите ове сироте људе, они су невини, и вежите мене и мога брата, револуција је ова наш посао био.

Кад је Књаз видео, да му покушај Устава земаљског уничтожити, за руком ишао није, и кад је дознао да је његов брат Јован све признао, а при томе расположење духа народа дочуо, који је жељу своју изразио са тим, да виновника грађанског  тога рата камењем потуче и сву његову фамилију једном за свагда из земље удаљи – онда он сасвим изгуби присуство духа, и 31ог маја (12ог јуна), изјасни се Совјету и народној скупштини посредством Архиепископа, да се Књажевског у Сербији Достоинства на корист старијега свога сина одриче, са том молбом, да му се само слободно допусти на своја добра у Влашку отићи, обећавајући, да никада више ногом својом у Сербију корачити неће.

По сазивању народне скупштине, преда Књаз 1ог (13ог) јуна своју резигнацију писмено, и 3. (15.) јуна одлучено буде за одлазак његов, а новог Књаза поздраве  Депутације Совјета и народне скупштине. Књаз Милош хтео је одмах по својој резигнацији отићи, но будући да је он сва документа, берате, фермане и хатишерифе са стварима својим на лађу једну натоварио и напред послао био, то му не допусте пре отићи, док се сва јавна документа нису натраг донела. 3. (15.) јуна у 9 сати пре подне изиђе Књаз из свога двора, праћен Архиепископом, Епископима, Совјетницима, осталим надлежним  и силним народом до реке Саве, где у кајак са млађим сином својим уђе; стража од 15 људи, једног Совјетника и три официра инфантерије, пратила га је до Червеца на Влашку границу.

Будући да је млади Књаз још није био пунолетан, и при том веома слабог здравља, то се Совјет са скупштином нашао побуђеним, 4. (16.) јуна поставити Наместништво, које се из три лица, Авраама Петронијевића, Јефрема Обреновића и Вучића Перишића, састоји.

Што се испита бунтовника тиче, будући да је цела кривица на бившега Књаза Милоша пала; они су из тога узрока  Надлежателствима предани, те да их она по мери њихових преступа суде.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Намесници Књаза Милана: Јеврем Обреновић. Аврам Петронијевић и Тома Вучић Перишић


* намесници .jpg (87.54 KB, 621x308 - viewed 123 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #29 on: March 19, 2014, 02:04:36 pm »

/21. август. Новине Србске оповргле су као лажно и неосновано писање Общ. Новина да је Босански Паша добио од Милоша  два милиона гроша, да му оружаном руком Турци у плановима његовим помогну:
Особито пакъ што правда и љюубавъ истине допустити немогу, да на имену Босанскога Веџи-Паше, иначе обще знаногъ поштенѣйшегъ  човека, хулна и срамитна ляага предречениымъ намѣренiємъ учинѣну од быившегъ Княаза понуду, одъ два миллiона гроша прiмаюћу ову, остане; єербо је Честитый  Веџи-Паша и себи честанъ и поштен ъ човекъ, а и постояниый и доказаный     прiятлъ Отечества нашегъ: слѣдоватено се ни помыслити не може, да бы  онъ такову понуду, и на речениый  конацъ одъ кога му драго прiимiо./
Logged
Pages:  1 [2] 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.039 seconds with 23 queries.