PALUBA
March 28, 2024, 02:15:41 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Obavezno proverite i neželjenu (junk/spam) e-poštu da bi ste našli svoj aktivacioni link te aktivirali svoj nalog
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 4 5 [6] 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 721821 times)
 
0 Members and 5 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #75 on: July 28, 2014, 09:43:08 am »

13. августа приспео је у Београд Ч. Шекиб-ефендија, члан турског дивана, који је у Валахији царски Комисар био, па свршивши тамо своје дело, високим Девлетом одређен је званично за комисарску дужност у Сербију. На првом састанку, у име турског Двора, Шекиб Ефендија заповедио је Књазу, да он своја три главна чиновника, који су свагда били узроком немира и неудовољства, измени,  тј. Представника Књажеског и Попечитеља иностраних дела Ђорђа Протића, Попечитеља внутрени дела Цветка Рајевића и Попечитеља правосудија и просвештенија Стефана Радичевића, противу којих се је и руски у Сербији налазећи се Генерал-Конзул Г. Герасим Ваштенко  изјашњавао, а и сам Совјет Књажества Србског често је Књазу живо протестирао, и напоследку предлагао, да гореименоване србске чиновнике, као недостојне и зловредне, и обштем спокојству противне људе, од звања њихових удаљи.

Но, Књаз и Србско Правитељство, не желећи с тројицом Чиновника растати се, и не намеравајући испунити захтеве Високог Девлета (који Србе од срца љуби, и не престаје бринути се о ползи њиховој с толико, да их заштити и избави од свега, што к њиховој  место тога внутреној неслоги, угњетенију, преступленију и развраћенију нарави служи, од чега не само малозначеће провинције, но највећа царства пропадају), нису то хтели нипошто учинити.

Настојећи да испуни свога Двора заповести, основане на правима Суверенства Девлета над Књажеством Србским, и односећи се више к унутрашњем у Сербији спокојству, и благостању народа Србског, нарочито због утврђивања Устава Земаљског, Ч. Шекиб Ефендија саветовао се и са енглеским конзулом Фонбланком који је, да би смањио напетост између Портиног комисара с једне, и Књаза и Србског Правитељства с друге стране, предложио Комисару да удари средњим путем, тј да Вучића, Петронијевића и М. Гарашанина (и осталу Вучићеву дружину), барем у прво време, не поставља у владу.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #76 on: July 31, 2014, 10:38:58 am »

Ко је био Томас де Греније де Фонбланк?

Александар Растовић
Британско-Српски односи 1837-1941. године

Британска влада је 21. aвгуста 1841. oдредила Томаса де Греније де Фонбланка за новог конзула у Србији. Фонбланк је у Србију стигао тек 28. априла 1842, што се може објаснити намером да сачека смиривање ситуације у Кнежевини. Нови британски конзул је био велики туркофил и веома резервисан према Србима. Често је уверавао Форин офис да су Турци у Србији мирни, и да сви проблеми долазе од Срба.
Фонбланк је био сујетан,  каприциозан, човек тешке нарави. Живео је у Земуну, а у Србију је прелазио ретко, тако да је информације о тамошњим дешавањима углавном добијао из аустријских и немачких извора.  Његови извештаји су често били непоуздани и тенденциозни. Све је то стварало велике тешкоће у комуникацији и са српском владом, али и Форин офисом и зато је у једном тренутку постојала чак идеја да буде повучен из Београда. У британском министарству спољних послова је сматран једним од најгорих представника у страним земљама.
Тврдоглавост и пргавост Фонбланковог карактера осветиле су му се 26. маја 1858. године. Тог дана шетајући Калемегданским пољем, игноришући упозорења турских стражара да напусти простор који је био забрањен за приступ, нападнут је и тешко рањен. Умро је1860. и сахрањен је у Београду.


Др Чедомир Антић
Енглез који је волео да мрзи Србе
Дневник, 23. фебруар 2010. стр.31.

Једног топлог августовског јутра 1841, капетан британске војске и дипломата спремао се за дуг и напоран пут. Тек се вратио из САД, где је као конзул представљао владу Њеног величанства у Филаделфији. Унапређен је, али напредовање није увек и успех. Није важно само који ранг имате већ и где уживате у његовим повластицама. Стамен као неко ко је у војску ступио са 16 година, а двадесете провео на бојиштима наполеонских ратова, био је више тврда него снажна личност. Чак и успешан, али као нимало пријатна особа никад није привлачио симпатије. То је знао и Бенџамин Дизраели, тада млади конзервативни посланик, будући премијер, који ће на Берлинском конгресу одлучивати о судбини Царства у којем официр-дипломата треба да службује. Зато је нашег јунака у једном говору поменуо као пример нестручности која, наводно, влада у дипломатији Уједињеног Краљевства.

Уз све то, притисли су га и повериоци. Кажу да је због њих на нову дужност путовао пуних осам месеци, намеран да тако избегне плаћање бројних дугова. Испловивши из Плимута, путовао је Атлантиком до Гибралтара, па Средоземљем до Малте, одатле до Апенина, хабзбуршког Трста, па преко Беча и Пеште до Земуна. Напокон је априла 1842. одатле прешао у Београд.

Капетан Томас де Греније де Фонбланк (1792–1860) био је потомак древне тосканско-провансалске племићке породице. Племство су стекли још у 12. веку, у Тоскани која се тада борила за самосталност од моћних салијских царева. Два столећа потом прешли су у јужну Француску. Имање су добили кад је неки Томасов предак 1584. одбранио једну тврђаву у име Анрија IV Доброг. По доласку у Француску, породица Греније де Фонбланк прихвата протестантизам. Како је време трпељивости успостављено Нантским едиктом завршено већ у доба Луја XIII, стотине хиљада француских хугенота постали су жртве прогона. У правим малим ратовима изгинуле су и превериле хиљаде, а око 100.000 избегло у суседне земље. Фонбланкови су се настанили у Енглеској. Већ Томасов отац је изабран за посланика у Доњем дому, а брат Албини постао угледан књижевник и уредник утицајног “Егзаминера”.

Томас Фонбланк ступио је у војску 1808, ратовао наредних седам година и касније примљен у дипломатију. Службовао је у Западној Пруској и САД. У Србији је требало да попуни још 1839. упражњено место првог британског генералног конзула, пуковника Xорџа Хоџиза. Он је стигао у Србију у јеку борбе између кнеза Милоша и уставобранитељске опозиције, подржао самовласног кнеза, а аутократска Русија реформску опозицију. Британски конзул улио је велике неосноване наде српском кнезу. Кад је он абдицирао, с њим се из Србије склонио и Хоџиз. Фонбланк је дошао у Србију у време тријумфа кнежевих непријатеља, који су због Хоџизове политике постали ненаклоњени Британији.

У Србији, једној од ретких европских држава која није излазила на море, с Уједињеним Краљевством није имала никакве економске или културне везе, а напослетку није била независна, Фонбланк је осећао тескобу и незадовољство. Ипак, било је то његово последње постављење и унапређење. У Србији је био 16 година, држећи тако рекорд међу свим страним дипломатама. За све те године Фонбланк се није потрудио да проговори српски језик. Имао је неколико пријатеља, а према већини саговорни ка држао се резервисано и сумњичаво. За такво држање имао је много разлога. Чак и у време уставобранитеља, српски политичари нису скривали жељу да на рушевинама Османског и Хабзбуршког царства створе велику српску државу савезнички блиску Русији. Успех тог плана не само да би уништио два вековна енглеска савезника већ би, веровало се, довело до руске превласти у Европи и угрозило британску империју у Азији и Африци.

Фонбланк се чудио великим амбицијама српских првака, које су биле у непремостивом раскораку са стварним моћима земље и стањем народа. То чуђење је временом прерастало у антипатију. Једном је добио дизентерију, коју је дуго и с муком лечио, боравећи више у Земуну него српској престоници. Фонбланк је био један од првих британских дипломата који су подржали Мађарску револуцију из 1848. Рат српског народа из јужне Угарске против Мађара доживео је као напад на слободу. Годинама је писао претпостављенима о суровим српским добровољцима, који у прешли Саву и Дунав да би помогли својој сабраћи. После мађарског пораза баш је Фонбланк помогао бег Лајоша Кошута, првог човека кратковеке независне мађарске државе. Дубоко је веровао да му је то дело злопамтио лично млади хабзбуршки цар Франц Јозеф. Из богом заборављене Србије Фонбланк је годинама покушавао да заинтересује своје претпостављене за било које питање. То није успео чак ни кад је гомила Београђана, гневних што британски конзул није осветлио прозоре у част рођендана кнеза Александра, каменовала конзулат. Непопустљиви Фонбланк успео је да добије задовољење од српске владе, али то није изазвало пажњу његових претпостављених. Његов најбољи пријатељ у Србији, Илија Гарашанин, политички конзервативац и вишеструки министар и председник кнежевских влада, записао је да је Фонбланк потпуно суманута особа. Кад се на путу ка Топчидеру његова кочија сударила с једним колима, дипломата је премлатио кочијаша и путника кочије на коју је налетео. Српске власти гледале су да, и поред свих жалби, заташкају овај случај.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #77 on: July 31, 2014, 01:38:04 pm »

Србске Новине, 31. мај. 1858.

У Београду, 30. маја. У стању смо сад достоверно известити публику о оном иступу, који се неки дан у вароши нашој догодио са енглеским генералним конзулом г. Фонбланком од стане једнога низама. Ово чинимо утолико савестније, што се данас и други иступ покушавао од стране неколико низама противу истога господина, па то ствари сад даје као неки заговоран значај, и да се иступ сретном околности није прeдупредио, могло је бити врло опасних последица.

26. ов. м. увече око 7 сати шетао се г. Фонбланк Kалимегданом на месту, где се обично сав свет шеће. Ту се према тако реченој капији Карађорђевој налазише неки ђаци из наших виших школа, сиграјући се бацањем камена и ђулета с рамена. Идући тако у шетњи поред бедема, које је такође место обште шетње, дође г. конзул до угла градског, окренутог вароши, и одатле сматраше како се ђаци сиграју. Ту је г. конзул постојао, а у то искочи иза бедема један низам и устреми се на њега с каменом у руци. Низам се баци каменом на г. конзула, и да се г. конзул није винуо мало на страну и пригнуо доле, грозно би га ударио у саме прси, но овако га камен погоди у леђа. Низам счепа други камен и настави ударати г. конзула. Г. конзул казиваше му да је енглески конзул, и покаже му своју капу с пором, али се низам не осврташе на то, већ непрестано тукаше га. Потегне на последку и тесак свој, који је бајонет од нових пушака у турске војске налик на мач, па њиме стане немилице ударати по г. конзулу. Тада се и г. Фонбланк налазио већ у опасности живота. Неки од наших ту десивших се људи, видећи опасност која г. конзулу прети од стране овог зликовачког нападача, притрче и стану низаму викати да стоји с миром и не бије конзула енглеског. Ово му један између њих рече и турски, али низам не слушаше, него једнако удараше г. конзула, помамно вичући: Ингилез! Ингилез! и фанатички псујући -ђаурин.

У оваквој борби под непрестаним ударцима измицао је г. конзул и приближавао се ђацима, заклањајући главу рукама, куда је низам тесаком смерао, и тако су му ударци падали које на руке које на леђа. Кад ђаци усмотрише шта бива с господином конзулом, а они му похите у помоћ и стану викати на низама да га се остави. И ђацима бијаше та опомена узалуд. У то г. конзул уграби прилику те мало измакне, али низам дочепа камен од 8 ока и њиме се баци на г. конзула ударивши га у крстине тако љуто, да је г. конзул посрнуо и до земље се повио. Низам се залети и на ново удари тесаком по г. конзулу који је већ сав по рукама исечен и искрвављен био. У овом се трнутку живот г. конзула налазио у крајњој опасности, и све показује, а нарочито последња околност, да је низам ишао убити конзула.

За ово време, спрам места, где се ово позорје догађало, стајали су на бедему до 20 и више низама и равнодушно гледали шта зликовац чини, макар да им је један од наших људи викао турски да спасу конзула, који ће да погине од руке њиховог другара. Час је био пун опасности за г. конзула, јер је од убоја и добивених рана већ изнемогао био и не бијаше у стању више се бранити. У овом одсудном часу ђак један из 6-тог гимназијалног разреда, родом из окружја крушевачког, по имену Мијаило Недељковић, баци се са два камена на низама, од којих једним удари га жестоко, те се низам сад остави г. конзула и устреми са на ђака. Затим неколико од осталих ђака обколе г. конзула, те овај тако  добије времена и прилику спасти се. После тога настави низам борбу са ђацима. Он се устремљаваше сад на овог сад на оног ђака, али сваки пут бијаше одбијен ударцима камена, вијаше их тесаком, али док је летио на једног дотле га је већ други са друге стране погоди каменом, и тако заокупљен са свих страна хитцима камења нађе се у теснацу. Тада тек појави се из града други низам и одвуче га у град вичући: вурма бе, које су повторили и остали низами са бедема, а све дотле ћутали су као заливени. Изубијан и самртни страх претрпевши г. конзул Фонбланк пао је код куће у постељу и одмах му се лекарским средствима у помоћ притекло. Стања здравља г. конзула у први мах било је врло опасно, али је опасност ова брзом помоћи лекарском умалена, премда ни сада јошт није сасвим исчезла.

За случај могућег каквог даљег нападања, заискао је г. конзул заштиту од наше власти, која му је одмах и дата, почем је од оног часа известан број наших полицајних пандура чувао стражу код његове куће. Смотреност ова била је врло уместна, као што је показао случај, који се јутрос догодио.

Јутрос т.ј. око 61/2 сати, покушавано је од стране низама нападање на конзулат енглески. Седам низама, под предвотељством једнога чауша, наоружани тесацима т.ј. бајонетима од пушака налик на мач, дођу од града са стране савске пред конзулат. Један између њих покушаваше отворити врата, али макар да нису била забрављена ипак невештином својом не могаше их отворити. Други ухвати за звонце, с намером по свој прилици да звони како би когод изашао и врата отворио па да уђу унутра. Трећи је ухватио за конопац од бандере и стао дрмати и вући га као да би хотео некакав знак тиме дати. То видећи преко пута један од наших људи, и спазивши конзуловог служитеља у соби на прозору, да му главом знак, на које пандур конзулатски и стражар наше полиције истрче напоље и повичу на нападаче да иду даље.

Нападачи не хтедоше одмах се удаљити, него истом пошто се по други пут јошт оштрије на њих повикало, и они међу собом нешто турским језиком проговорили, раздвојише се и разиђу. Чауш отиде к граду а остали к пијаци. За ово време на више су места стајале су као неке посте од стране низама. Тако је чауш један стајао код градске капије од стране вароши и гледао шта се ради, и овоме се после придружио и онај од конзулата одвојивши се чауш и обојица су ушли у град. Двојица су стајала близу ћошка од конзулове куће, двојица код касапнице близу мезулане, двојица код семинарије, а двојица код механе где се улица окреће к Сава-капији, где је турска караула, један пак код Саве на шанцу према граду, куда сакаџије иду на воду. И ови су сви били такође наоружани тесацима као и они други.

Шта је намера била ових нападача, то ће показати испитивање, које се од стране власти оног часа предузело. Ми од своје стране не знамо шта о иступима овим да судимо. Прилике су такве, као да су плод неке завере, или ако то није, а оно да је распаљени фанатизам пораскидао узе војничкога запта. Било шта му драго, еле није пријатан знак, кад се војници пуштају у овакве иступе, које би јошт они сами по позиву своме имали предупређивати. За предупређење већега зла постављена је сад у енглеском конзулату по захтевању г. конзула војничка стража од стране нашега гарнизона са мерама најстрожим. И друге потребне наредбе смотрености учињене су да се безбедност сачува.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #78 on: August 02, 2014, 07:42:26 am »

Ко ти устражи више од пет талира пореза, узми пушку па за крушку па у леву сису.
Тома Вучић Перишић

Окол`19ог августа (1842) у Београд са више стана зла известија  стигоше, да Вучић и његови једномисленици по народу иду и овај на буну подићи труде се, варајући народ, да ће му данак са шест на пет талира спустити и да ће му нека друга олакшања учинити, ако Вучић на владу дође. 
Још та известија нису ни разабрана, кад у Београд од добеглог Начелника Смедеревског окружија Пере Поповића стигоше још и гора, да су Лука Гарашанин и  Јанко Михајловић са неколико скупљених људи у Гроцкој, тамношњег среског начелника г. Гаврила Ризнића напали и везали, и новце од народног данка, који је он скоро покупио био, одузели, а с четом својом на пут стали, никога, који не би од њиног клупчета био, не пропуштајући, као што су и коње са мезулана Грочанске и Коларске исти бунтовници поузимали, који у исто време у Коларима, Паланци и даље по окружију Смедеревском и Пожаревачком народ одмећу, придобивши на своју страну неколико чиновника Начелства Смедеревског, то јест помоћника Антонија Мајсторовића и казанчеја Тасу Кузмановића, те тако народ које заповедањем које бојем приморавају да за њима пође.

Како су вести те дошле, Његова Светлост, Милостивејшиј Књаз и Господар Србски, тројици од великих чиновника: Представнику Књажеском и Попечитељу иностраних дела Ђорђу Протићу, Попечитељу внутрени дела Цветку Рајевићу и Попечитељу правосудија и просвештенија Стефану Радичевићу, даде налог и пуномоћја и оправи их на три стране, да узбуњени народ умирују и да сходне наредбе чине, а он сам решио се,  да против бунтовника пође, те тако узевши гарнизоно војинство и неколико из Београда и из оближњих села скупљених коњаника и с народом који је путом Крагујевачким поврвео под освећени барјак Његове Светлости, да му помогне, отечество од пропасти да избави,  заједно са Његовим Сијателством Господаром Јефремом Обреновићем, Књегињом Љубицом и са Членовима Совјета окол` поноћи између 19 и 20 авг. похита у Смедерево да овај бунт савлада и сатре. У Гроцкој  сусретоше одбегле пандуре који им казиваше да је у Смедереву буна у највећем јеку и да је касно да се народ благим речима, наговарањем или претњама утиша.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #79 on: August 02, 2014, 10:05:14 am »

У путу дочује Књаз да је мало час стари Гарашанин (Милутин) близу Рипња преко пута прешао, и изашао да народ буни, кога он потражити и одмах убити, катанима својим, под предводитељством Пере Поповића Смедеревског Начелника, заповеди. Потера Гарашанина са јошт два друга јашећег стигне у близини механе код Рипња, и после кратког сраза из више пушака рани, и тако смртно рањеног с анџарима сећи и бости почне, на које старина повиче: не бодите ме браћо, кад сам и онако убијен. Главу одсечену донесоше Књазу који убицу кавалеристу Милоша Спасојевића за награду крвничког дела с чином официра, поздрави. Мртва је глава старог Гарашанина највећем поруганију у стану књажеском затим изложена била, кад је Књажев стриц Јефрем нечовечну игру, шорајући је ногом, започео. После такове сурове освете, натакнута буде глава у Сопоту покрај пута на шиљак, а мртво тело на месту губилишта без погреба остављено, те га звери и свиње већ онај дан разнесоше. 
Један од поменута два Гарашанинова друга, рањен је и ухваћен, други пак, Кмет Грочански, са примљеним бојем пропуштен да народ обавешћује.


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #80 on: August 05, 2014, 03:11:19 pm »

/Милутин Савић-Гарашанин (1762—1842), обор–кнез јасенички и члан Државног савета за време кнеза Милоша, био је добар домаћин на кући и богат марвени трговац. Због заслуга за род и отечество и у Шумадији уважног имена Гарашанина, у народу је уживао велико поверење. С двадесет шест година, као добровољац у фрајкорима, учествовао је у аустријско-турском рату (1788-1791) и Кочиној крајини у истом добровољачком одреду у коме је био и Карађорђе. Учесник је и Милошеве буне и Карађорђевог рата. Рањен је у битки на Дубљу (1815). Његове јуначке подвиге народ је опевао у песми Фендрек (заставник) од Гараша.
1812. због сумње да је запалио поштанско сено у Гарашима, Карађорђе га је осудио на вађење мазије. Не пристајући на казну, Милутин је узео пушку и одметноу се у гору у хајдуке, због чега му је Вожд запалио кућу и сво имање а породицу протерао из Гараша у Београдски Град. Након помирења с Карађорђем одлази пешице у Свету земљу у Јерусалим, ради поклоњења гробу Господњем.  Од тада, у народу је познат само по почасном имену Хаџи-Милутин.
1816. преселио се из Гараша (село на обронцима Букуље) у Гроцку, где му је пријатељ и ортак кнез Милош, који га је звао рођаче, доделио имање. 
Био је ожењен Пауном Лома, сестром војводе Арсенија Ломе из Драгоља у Рудничкој нахији. Имали су три сина Михајла, Луку и Илију.
Кад су га близу механе код Рипња убиле Михајлове катане имао је 80 година. Бранећи се од потере, био је погођен са седам пушака./
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #81 on: August 11, 2014, 11:48:07 am »

Три дана по погибији старог Гарашанина, катане у Барајевцу, у Умчари, ухвате и  посеку његовог сина  Луку, тело свињама на рану оставе а Књазу главу у Жабаре донесу, који заповеди да се глава са запаљеним чибуком у устима, пред кућом у којој је конаковао, на колац набије.
У Жабарима ухваћен беше и кмет Вићентије из Шума, и ту је за увеличати муку његову с кебом једном заклат, и глава на шиљак натакнута,  а тело на точак, који је на брегу од пређашњег времена стајао, метнуто.
Поред кмета Вићентија и Луке Гарашанина, конак беше окићен и главома Павла татарина, и шест друга убијена, међу којима и једно дете, које је Књаз на речи његове, да му је отац у Крагујевац Вучићу отишао, посећи дао. Међутим у авлији књаж. конака, сеном овлаш покривене, многе главе беху…

А кмет Атанацко из Пударца, на пут изашавши да поздрави Књаза и Господара Србског, буде на правди Бога, само из подозрења, близу Кораћице посечен, глава му код Белосавца на шиљак натакнута, а тело свињама предато. Пред кућом, у којој је Књаз у Чумићу конаковао на шиљак je набио главу кмета Јанка из Трнаве.
Лукиног друга, капетана Грочанског, Јанка Михајловића, кога је Књаз венчао, ухватили су солдати, и таковог са многим другим сужњима под стражом водили. Кад Књаз код Петровца  буде од народне војске разбијен, онда бегајући, налети на капетан Јанка, тргне пиштољ, и викне: Стан куме да те довенчам, кад те добро венчао нисам, - опали пиштољ на кума, који само проговори: смилуј се милостиви ку.., - и с тима речма о земљу груне. У тај ма катане шест пушака у њега пукну, и главу му пола одсеку.

И докле је Књаз конаке и пут Крагујевачки главама соотечественика украшавао, дотле су Преседатељ Апелације Стеван Катић, и Началник Окружија Шабачког Матија Симић у Пожаревац стигли, и по писменом налогу Попечитељства Внутрени Дела, двајеспет апсеника поубијали. У том магновенију повичу чиновници неки: шта се то ради? зашто се људи без судејског испита убијају? Видећи то Матија Симић и Стеван Катић, оставе апсенике, а оне чиновнике т.ј. Началника Пожаревачког Мијајла Ђорђевића, Перу Милосављевића, Лацка и Раицу Миловановића, вежу и на кола метну, иза Пожаревца изведу, и прву двојицу с највећим мукама убију, а Лацка и Раицу натраг врате, да их с онима другима погубе.     

И многа друга свирепствија учинише Књаз и његови сеизи, која, кад би се редом пописала, не би  могла стати у ову… свеску. Но глас о победи Вучићевој, осујети њихова недела, и крвнике у бегство отера.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #82 on: August 11, 2014, 11:54:16 am »

Аванзовање кавалеријског унтер-официра Милоша Спасојевића.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Војничка слава потпоручника Милоша С. трајала је кратко време. 25. авг. бегајући са разбојишта Жабарског, ухваћен је од стране народне војске како тумара незнајући ни сам куд да иде и шта да чини, и са осталим апсеницима одведен у Врачарски апс. Кад је мало по том Предводитељ г. Вучић, приспео у Београд, заповедио је да се сваком од њих да у руке по један Устав, да по њему досадашња своја дела суде.


* указ.jpg (253.02 KB, 1012x960 - viewed 85 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #83 on: August 13, 2014, 08:31:41 pm »

Живео Вучић, доле Књаз Михајло!

17. августа 1842. године, неколико дана по доласку царског комисара Честитога Мухамед Шекиб-ефендије у Београд,  Г. Тома Вучић Перишић затражио је загранични пасош на четри месеца, и тобоже лечења ради, прешао у Земун, где се у кафани код Златног лава нашао са аустријским генерал-мајором  Антон барон фон Хауером.  Њих двојица већ су имали прилику да се сретну и да, између осталог,  разговарају и о питањима важним за укроћивање речног тока Саве, у резиденцији несуђеног зета Књаза Милоша, Антуна Михановића (Лијепа наша), аустријског конзула у Београду, где су се Вучић и Петронијевић по повратку у Србију привремено сместили, а генерал  Хауер, Антон барон фон долазио да визите чини.
Књазу је Михајлу, обавештеном од многобројних жбира, било јасно да се нешто велико спрема, и да поред Турске и Русије и Аустрија за његово свргнуће ради, па је заповедио да војне лађе и чамци стално крстаре Дунавом, а наоружане војне и полицијске патроле улицама Београда, како би предухитрио непредвиђене ствари и спречио Вучићев повратак у Србију, а властима у унутрашњости земље издао је наредбу да се на сваки покушај буне најстрожије поступи, коловође апсе, окују и шаљу за Београд.
У кнежевом је конаку на Топчидеру,  даноноћно, уз чибук и кафу, заседао породични ратни савет - Михајло, Јефрем, Јован и Љубица - на којем се већало и договарало какве мере да се предузму спрама  бунтовницима и противницима Светлог Књаза свог. Иако се готово ни у чему нису слагали, једногласно је одлучено да за, како га је називао Књаз, неотачествеником и небратом Вучићем, у народу разгласе награду, ономе ко га ухвати жива или мртва.
Вучић је, знајући за дочек који му је Књаз Михајло приправио, у Панчеву где се састајао са својим људима, чекао и дочекао прилику, и у ноћи 19/20 авг. по мрклом мраку и киши, обучен у низамско одело са силавом у коме je заденуo два пиштоља и ханџар и пушком у рукама, изнајмљеним чамцем са шест турских каикџија, из камуфлаже крај аустријске граничне карауле, стреловито  завеслао пут Смедерева, где су га скривени у неком врбаку чекали: члан Државног савета и будући попечитељ правде и просвештенија Паун Јанковић Баћа и помоћник начелника смедеревског округа Антоније Мајсторовић (будући члан Државног савета), са још десетак пандура и двадесет(ак) завереника, присталица Вучићеве партије, који су дошли да сачекају свог вођу.
Не часећи часа, Вучић заповеди Антонију да из ових стопа побуни народ и успостави власт у Смедереву, окружног начелника Перу Поповића и кнежеве присталице стави у апс, а њему да доброг хата и поуздана човека да пожури у Коларе.
Међу тим су две бедевије већ биле одседлане, које је из ар-капије Лотићеве механе извео арџија Стеван Аџибаба, и Вучић на једну одмах узјаше, па у Коларе одјезди заједно са Пауном Јанковићем, који је час пре Вучића из Аустрије прешао био у Смедрево својој кући, да приправи дочек.
Кад су стигли у Коларе, тамо их је чекало око хиљаду наоружаних побуњеника, и док су једни прихватали ознојене коње, други на руке узму  Вучића и носећи га према разбукталим логорским ватрама, заједно са осталом геачком војском повичу: -Живео Вучић, доле Књаз Михајло!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #84 on: August 14, 2014, 05:09:59 pm »

Чујте браћо! Ви знате да ја све ово радим због вас. Заједно смо се борили против Турака, заједно смо отерали Милоша из Србије. Ја сам смањио порез, а Михајло га је поново попео. Рекао сам вам још онда: Ко ти утражи више од пет талира пореза, узми пушку па за крушку па у леву сису. Ето, дошло је до тога. Молимо! Сад више нема разговора. Ајде одма нека се сви борци построје па да крећемо за Гружу.

После ових речи, Вучић је извршио смотру наоружаних људи, узео новог хата кога му је био приправио  Милосав Здравковић (старешина у Ресави, и чл. народног суда у Крагујевцу), и заповедио усиљен корак крчаником према Крагујевцу.
У Крагујевцу је већ све било спремно за предају и дочек Предводитеља: председник суда Јеврем Ненадовић и командант артиљерије, капетан Стеван Миљковић, били су Вучићеви људи.
22. августа, умарширала је бунтовничка војска под предводитељством јуначкога Вука Перишића у град, где је од официра и војинства артиљеријског гарнизона дочекана усклицима: уррра! живео Вучић! - тако да се тај глас надалеко громовито разлегао, а небо зацрвенело од фесова побуњеника, које су од радости у вис бацали.
Сутрадан стигли су Књаз Михајло, Јефрем, Љубица и петоро саветника надомак Крагујевца, праћени батаљоном пешадије, ескадроном коњице и разјареном гомилом од 15 000 сељака обреновићаваца, која је дошла са свих страна да брани свог Књаза, и поставили логор према Метином брду.
Међу тим je Вучић већ распоредио своју војску, заузевши важне положаје. Као искусни ратник, знао је, да снага није у мноштву; са топовима у рукама, очекивао је сигурну победу. 
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #85 on: August 20, 2014, 10:47:44 am »

Док се, дакле, Михајло бавио Вучићем, Александар Петровић Черни, син блаженопочившег вожда Србскога, Господара Ђорђа, задовољан својом синекуром, чрез ни какве обмане није се дао пореметити  у намери да живи миран, породични живот, па је стајао далеко од свих размирица и сукоба, и премда немајући ни најмању представу шта то бива, са зебњом  је посматрао свако движеније и таласање међу народом. Његова супруга Госпођа Персида рођ. Ненадовић није, међутим, била слаботиња без политичког слуха и властољубља, већ напротив, те је мимо мужевљеве воље и знања, узела учешће у сплеткама, али је баш ради ових ствари морала бити у великој бризи за оца Јеврема, но обдарена  женским предосећањем да ће се овај српско-српски лом обрнути у њену корист, већ видела мужа на књажеском престолу Србије.   

Пре доласка у Србију (5. окт. 1839.) Александар Черни, неко време је провео у Пажевском корпусу у Санкт Петербургу (1814) где, осим  навика руских официра није стекао друго образовање. 1830. година била је међу тим добра за Черног, јер се oженио  богатом ћерком Јеврема Ненадовића, Персидом из Бранковине, уневши у брак (само) велико породично име Георгија Кара. Живели су у Бесарабији и Валахији и баш кад је понестало мираза и пријатеља, добили су позив од Правителства и младог Књаза  да се врате у Србију. По повратку, једно време седео у суду београдском, а потом га је Михајло унапредио у чин поручника и сместио  у Главни штаб гарнизоног воинства а затим узео за свог ордонанса.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У суботу 19. априлија 1841.


* указ .jpg (128.29 KB, 1168x520 - viewed 87 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #86 on: August 21, 2014, 11:43:35 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Опортунизмом до књажеског престола: Јеврем, Персида и Александар.


* Персида .jpg (98.06 KB, 753x338 - viewed 95 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #87 on: August 21, 2014, 11:53:11 am »

Тома Вучић и Ђорђе Протић

Кнез Михаило, примивши власт, поставио је, 15. марта 1841. Ђорђа Протића са својега представника и попечитеља спољних послова. Уза звање представничко, Протић је, по ондашњем обичају, 28. јуна 1841, добио и чин Ђенерал-Мајора.  На овом месту, он је показао какав је државник: док је био ван власти; а кад је дошао до власти, није хтео да види оне, ма по чем, нису властима мили. Ево приче која то осветљава:

Вучић и Петронијевић, који су толико година били Протићеви другови у опозицији, оставши без службе и без пензије, при Кнезу Михаилу, били су дошли у велику оскудицу. Што су били заштедели, то се, мало по мало, трошило, и већ је дошло до краја; незадовољници са свих страна стицали су се к њима, и тражили: ништа мање него да устану на буну! Они на то не хоћаху пристати, него напишу прошеније, и оду да га предаду Кнезу, молећи за мало пензије.
На дворској капији, устави их стражар, не давши им да уђу у дворску авлију.
- За што, молимо, не даш да уђемо Господару? пита Вучић.
- Тако ми је заповеђено, одговара војник.
У тај мах, кад они,  џупрећи на калдми, преговарају са стражаром, на степеницама, појави се представник Ђока Протић, и Вучић се обрати њему:
- Молимо, господине Протићу, да ли је ово с твојим знањем: да нас не пуштају ни у авлију дворску?
- С мојим, с мојим! одсече  носилац власти.
- А за што, молимо? Господине Протићу, нисмо ми бунтовници: ми хоћемо да се молимо Господару: да нам да хлеба!
- Знам ја вас добро, знам, рече Протић, и оде унутра.
- Е, мој несрећни Протићу, проговори тихо Вучић, ти баш као да си се заклео да ме отераш у бунтовнике.
Још те ноћи, одведен је низ Дунав Вучићев лисак, а и сам Вучић, после дужег двоумљења, отишао је да потражи у буни помоћи…

М.Ђ. Милићевић, Поменик, 578.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #88 on: September 22, 2014, 09:17:49 pm »

Летa 1842. беше земан многих несрећа и зла невиђена и свакојаког растрзанија Срба, што чрез власти посегоше и за мајчиним утробoм, тако и у суботу 22. авг. у јутро, када догоди се у осоју Метинa брда код Крагујевца, сраженије две војске, браће и рођака, шта ли су били не знам, од исте крви сигурно, али на противним странама, где многи без причести изгибоше ил допадоше љутих рана, будући је Књаз Mихаило унапредак на уничтоженије народа и овоме привржених старешина, а не на умирење овога благим и лепим начином, пош'о.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #89 on: October 31, 2014, 03:05:13 pm »

(38) Тополска буна 1877.

Из изјаве Милована Живића, из Жабара, водника у IV чети II лепеничког батаљона, дате пред преким војним судом током истраге о крагујевачко-тополској побуни.

Пролетос куповао сам ја код попа Панте Поповића, из Тополе, кукуруз у Загорици, где поп има големо имање. Поп ми говораше, да је овај Књаз хрђав, као и његова влада, да, од како је он дошао, неродне године наступише и никаквога напретка нема; да уваљује народ у рат и несрећу, троши паре и још много којешта. Најпосле, да би тог Књаза требало оборити, да се управо баш на томе и ради, само треба да се нађе један човек, који би војску побунио. Уверававше ме, да на томе раде први великаши, који управо саветују Књаза да све горе ради, неби ли се народ огорчио, па га протерао. Спомену ми, да на томе преврату ради истерани министар Чумић и још неки којих сам имена заборавио.  Мене поп најтврђе увераваше, да је све то тако и никако друкчије, и да за ову земљу нема другога спасења, него да се Књаз протера, а ово може бити само ако се војска побуни под видом да неће на границу, - па је после све лако. Па ме питаше: како је војска расположена, што се тиче рата, а како опет старешине?

По несрећи, ја сам лане слушао велике тужбе од војника, па му одговорих, да не треба велике муке да се војска побуни.

Он ме онда питаше: били се ја подухватио да побуним батаљон у коме сам, да ли би ме послушао и да ли би батаљон имао у мени поверења? Ја му одговорих, да у мени има поверења не један батаљон, но цела бригада, па му почех причати, како сам лане у рату, много пута зашао све из чете у чету, и ко год није имао трошка, ја сам му давао: ком грош, ком два – из чистог сажалења, и нисам после тражио ни од кога да ми врати.
Поп ми на ово одговори: Па добро! Ми ћемо се о томе посаветовати, него да ми јавиш, како је у војсци.

Ни ја, ни поп, у то доба нисмо баш утврдо знали хоће ли се ићи на границу или не; па због тога ја му нисам одсечно ни казао ни да хоћу ни да нећу, да се овога примим, а због тога нисам му ништа ни писао до доласка војске у Крагујевац, што ћу доцније испричати.

Лане, у божићни пост, чим смо се из рата вратили, отишао сам ја у Церовац, село у смедеревском округу, да купим жира, јер сам тада имао на храни 50 комада свиња. Отишао сам право кући мога пријатеља Радивоја Миловановића. Са Радивојем одем у механу, и ту ме Радојко Лазић понуди да ми уступи жир, што га је од општине купио, а ја њему да продам свиње. Ја пристанем. Онда ме Лазић понуди да пођем с њима по селима куда има свиња на продају, као калауз, па ће ми платити. Ја пристадох, и тако дођем у Клоку, у кућу Петронија Новаковића, који је имао добрих свиња.
У први мах немого смо се погодити и ми се раставимо од Петронија и пођемо да друге свиње гледамо. Но доцније, Лазић се покаја, што не даде тражену цену, те се, тога истога дана, опет вратимо кући Петронијевој. Тада застанемо у Петронијевој кући и Мијаила Беговића.

Како беше позно за наш повратак, то ми на понуду Петронијеву остадосмо да ноћимо код њега, а с нама и Беговић. Еле, после вечере, затури Беговић са мном онакав исти разговор као и поп Панта у Загорици.
Он говораше: како је народ прошлим ратом пропао, како трба да се овај Књаз протера и доведе Петар Карађорђевић; како на овоме ради Ђока Голобочанин, а с њиме и Чумић бивш. министар, и још неки из Паланке.
Беговић причаше: да је Петар Карађорђевић лане у рату био у Алексинцу и писао Голобочанину да му дође; Голобочанин пошао, али га кроз Делиград нису пустили. Ово је, рече ми, било, кад су Турци ударили на Шуматовац, с којима је и Петар био. Најпосле и Беговић, исто као и поп, разбираше како стоји с војском и би ли се могли поуздати у њу, те да се овај Књаз протера. Ја сам му одговорио да је војска заиста озлојеђена и ништа више.

Но о прошлом преображењу (8 августа), кад је код жабарске цркве сабор, дође Беговић у Жабаре. Нашао ме је у порти с народом. Питаху га неки за што је дошао, и он је одговорио да купује свиње. Извео ме је из порте и почео ми говорити, да он није дошао ради свиња, но баш до мене. Па је опет говорио: да протерамо овог Књаза, па да доведемо Кара-Ђорђевића. Но да ово не може бити пре, док се не поубијају књажеву људи, који Књазу све што опазе јављају. Ти људи јесу: азањски кмет Јелић, сипићски Анта и лаповски Ранко. Он ме салеташе од сваке руке, да се примим те да их побијем, а ако не могнем онда бар да платим коме, који то може учинити.
Ја сам му одговорио: кад чујем да сте ви убили вашега кмета Јелића, онда ћу се и ја потрудити, што се ове двојице тиче…
Logged
Pages:  1 2 3 4 5 [6] 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.043 seconds with 23 queries.