Српске буне

[JASON]

Једно од многих писама из Нишког ејалета, којa су у годинама пред устанак долазила књазу Михаилу Обреновићу. На писму нема потписа, ни дана када је писано.


Жалба от град Лесковац и от сва села лесковачка наија

Пресветлејшему и чеснејшему Богоизабраному Государу свето србскому

Светлејшему преизабраному честитому великому государу нашему свето србскому покровитељу, да Бог даде и мати божија помогнула, ваша рука светла дугачка да биде, ваша крила и нас да покрију, ако знате Бога светога, турске муке нама одолеше, веће више не можемо трпети турски зулум! робје доста бесмо, молимо тебе, светли государу, молимо и ногу ти љубимо и дугачку светлу руку, Бог да поклони и нас на твоју светлу руку, и ти за нас милостив да бидеш, и на светлога цара да покажеш, како нам турци досађују, како турци на Бога не гледају, нашу веру и закон растурише, не ни давају у цркву да идемо, Бога да молимо, не ни дају празник да пропразнујемо, ни па да се веселимо, ако дође велики празник, турци нас сас пушке на црквена врата чекају, и гледају која је девојка полепа, они гу узнеју силом те ги потурчију, и ми што да чинимо? Земља тврда а небо високо, светли цар не знае турци што чинију, и нема кој да каже, најубавији мужи пробирају који су мало на еспап турци не ги остављају живи, но ги утепају преконоћ кришећом, да се неђе кавурин јунак и убав и речовит. Која је жена убава они турци јој мужа утепају, па гу узнеју те гу потурчију, турци на нас иснаф не учинише, наше жене изсилуваше, наше сестре под себе турише, наше ћерке изсилуваше. Сваки спаија, сваки господар, сваки субаша, кр-сердар у свако село оро играју сас девојке када која најлепша девојка сас силу тера, ако се нађе неки татко или брат те не пушта своју девојку а они га убију преко ноћ а девојку докарају при себе, те им играју и поију, ракију им служију до колико сахата па после ги накарају те се свучеју голе те при њи спију сву ноћ. Такав зулум не можемо више трпети, аман Бог да види, да ли има цар на земљу или нема? Нама дође веће само да рипамо у воду да се издавимо, не можемо трпети више турски зулум мутлак аман! Алаџаб вергија млого тешка, што год се мучимо, радимо, печалимо – све за турци, не можемо само за њи да спечалимо, и нам ништа не остаде, већ су нас сас лику опасали, сваки дан по села идеју и бадиваја једеју, ништа нама не остаде, ангарија је много отвише, по сто ргатина за годину на једну кућу, више и глобу много узимају, за неко малко кабаат узнеју што нађеју све човеку само душу оставију, тешко отвише, турски зулуми су отвише – само смо писали от хиљадо ката едан кат, молимо от земљу до небо!

[ORIĆAREB]

Једно од многих писама из Нишког ејалета, којa су у годинама пред устанак долазила књазу Михаилу Обреновићу. На писму нема потписа, ни дана када је писано.


Жалба от град Лесковац и от сва села лесковачка наија

Пресветлејшему и чеснејшему Богоизабраному Государу свето србскому

Светлејшему преизабраному честитому великому государу нашему свето србскому покровитељу, да Бог даде и мати божија помогнула, ваша рука светла дугачка да биде, ваша крила и нас да покрију, ако знате Бога светога, турске муке нама одолеше, веће више не можемо трпети турски зулум! робје доста бесмо, молимо тебе, светли государу, молимо и ногу ти љубимо и дугачку светлу руку, Бог да поклони и нас на твоју светлу руку, и ти за нас милостив да бидеш, и на светлога цара да покажеш, како нам турци досађују, како турци на Бога не гледају, нашу веру и закон растурише, не ни давају у цркву да идемо, Бога да молимо, не ни дају празник да пропразнујемо, ни па да се веселимо, ако дође велики празник, турци нас сас пушке на црквена врата чекају, и гледају која је девојка полепа, они гу узнеју силом те ги потурчију, и ми што да чинимо? Земља тврда а небо високо, светли цар не знае турци што чинију, и нема кој да каже, најубавији мужи пробирају који су мало на еспап турци не ги остављају живи, но ги утепају преконоћ кришећом, да се неђе кавурин јунак и убав и речовит. Која је жена убава они турци јој мужа утепају, па гу узнеју те гу потурчију, турци на нас иснаф не учинише, наше жене изсилуваше, наше сестре под себе турише, наше ћерке изсилуваше. Сваки спаија, сваки господар, сваки субаша, кр-сердар у свако село оро играју сас девојке када која најлепша девојка сас силу тера, ако се нађе неки татко или брат те не пушта своју девојку а они га убију преко ноћ а девојку докарају при себе, те им играју и поију, ракију им служију до колико сахата па после ги накарају те се свучеју голе те при њи спију сву ноћ. Такав зулум не можемо више трпети, аман Бог да види, да ли има цар на земљу или нема? Нама дође веће само да рипамо у воду да се издавимо, не можемо трпети више турски зулум мутлак аман! Алаџаб вергија млого тешка, што год се мучимо, радимо, печалимо – све за турци, не можемо само за њи да спечалимо, и нам ништа не остаде, већ су нас сас лику опасали, сваки дан по села идеју и бадиваја једеју, ништа нама не остаде, ангарија је много отвише, по сто ргатина за годину на једну кућу, више и глобу много узимају, за неко малко кабаат узнеју што нађеју све човеку само душу оставију, тешко отвише, турски зулуми су отвише – само смо писали от хиљадо ката едан кат, молимо от земљу до небо!

Veliki i večni Vuk Karadžić. Ravan je Isusu, a možda i veći. Našto bi ličili današnji jezici na Balkanu da se nije
rodio. 

[JASON]

Veliki i večni Vuk Karadžić. Ravan je Isusu, a možda i veći. Našto bi ličili današnji jezici na Balkanu da se nije
rodio. 

(Данашњи Прокупчани говоре мешавином призренско – тимочко – косовско – ресавског – и зетско – сјеничког дијалекта уз много локалних карактеристика које су и данас уочљиве.  Изворни говор има пуно турцизма и остатака грчко – цинцарских речи, али и нешто  латинских речи које  су стигле преко католичког живља Дубровачке колоније, настањене у Прокупљу половином седамнаестог века. И на крају, да се мало нашалим.  Артикулација пантомимом – изобилана је. На пр. грчка колица назив је за испружени средњи прст уз кога су савијени сви остали, а значи - бемти ујну.) 

[JASON]

Устаничке вође

Устанике у  Заплању предводио је  Никола Срндаковић Срндак, из Горњег Душника; Нишаву је дигао коцабаша Милоје Јовановић, из Каменице; Власотинце - Станко Антоновић (Атанасковић) Бојаџија и Цека Вучковић, из Власотинца; лесковчане - Коца Цветковић Мумџија из Лесковца и поп Ђорђе Јанковић из Пољанице; пиротску нахију Јеленић и харамбаша Ига из Орља, Белу Паланку – Младен, бивши Карађорђев буљубаша. Поред ових, устаничке старешине и виђенији људи били су: Стојан Чаврдар, из Великог Крчимира; поп Симон из Лесковца; Цветко Куцула и Мита деда Ујин из Власотинца; Сава Божиновић и Цека Михајловић из Врања; Стаменко Ђокић и Илија Николић из Јастребца (у Грделичкој клисури); Лепоје Николић из села Гаре; Цветко из Просека; Стојан, Никола Каплар и поп Јован из Горњег Матејевца; Ћор Голуб, Цаја Бојин, Стојан Пицандра, Иван Милија из Доњег Матејевца; Симон и браћа Стојан и Китка из Кравља; Неша из Кнез Села; Здравко Гуливрећа и поп Јанко из Каменице; Благоје Железар и Ћурћан из Палиграца; Стеван Мандараца, Коста Чавка и Здравко Палилула из Ниш(а); Никола, Спаса и Марко учитељ из Дражевца; Милија из Габровца, Цека Качар из Куновицa; Цветко Маностирац и Ђока из Церја; Цветко из Ореваца; Иван из Врела; Петар Големи из Јасеновика; Пеша из Малче; Петар из Хума и др.

Море врћај коња аго, Абдул Ћерим аго, 
море врћај коња, пишман ћеш да будеш.
Море негу врћам Џан Стамено мори
да знам да погинем.
Море пуче пушка из густи ораси
те обори агу Абдул агу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Портрете вођа Нишке буне - Милоја Јовановића из Каменице и Стојана Илића Чавдара из Великог Крчимира - урадио је академски сликар мр. Мирослав Анђелковић. За израду портрета послужиле су му фотографије потомака ова два јунака, као и описи њихових савременика сачувани у писаном и усменом предању.

[JASON]

Нишки митрополит  Григорије (1833-1842), записао је у Пентикостару, ова два догађаја (чуда): 
Године 1838. беше страшна чума те брат брата не могаше чувати, ни саранити. Мртве су сарањивали они који су чуму преболели, па се нису бојали по други пут. Хиландарски јеромонах Виктор, који је у Цариграду био прележао ту болест, опевао је мртве, и тада је стекао силне паре.
Други догађај бележи врло кратко: Због народног устанка 1841, Турци попалише и поробише сву нишку наију.

Међу тим је у Нишком  вилајету било чуда и пре а богами и после Григоријевог владиковања, па морамо да поменемо, барем, она која су 1841. још увек била одржана у народном сећању, а потом, многа од њих, због већих зулума, заборављена као да ништа није ни било.

Год. 1797. видински паша Пазваноглу удари са својим крџалијама на Ниш, но, како не имајући топова, вароши није могао ништа, он околна села похара и попали, робље пороби а људе побије. У селу Малча, кад  жене и деца, немајући куд  да побегну, затворе се у цркву, крџалије најпре кроз проваљени свод убаце кошнице са пчелама а затим цркву запале.

После каменичке погибије 1809. Хуршид-паша озида од одсчених глава споменик народних мука - Ћеле Кулу, плаћајући за сваку по 25 гроша.
Нег видјевши да је число мало,
И побједи да придају вида
К врху исту својим надзидају. (С.М. Сарајлија)

У пролеће 1821. уверен да ће тиме пресећи сваку помисао на буну, Хусеин – паша погуби мученике: владику Мелентија, проту Стојана, попа Ђорђа, Младена, Голуба и Радисава.  Но, зле прилике нису више биле довољне  да застраше народ Нишког вилајета. Било је јасно да са Турцима више нема живота и да мира не може бити. Устанак је тињао и само је чекао жишку да се разбукти.

[JASON]

Године 1832. Турска је била на ивици пропасти. Немири у многим деловима царевине, принудили су Порту и султана Махмуда II да затраже војну помоћ од Русије, обавезујући се при томе,  да ће поред  уступака Русији предвиђених Једренским миром, радити и на побољшању положаја хришћанских народа у Турској. Но, реформе постојећег уређења, а нарочито  укидање спахијског-тимарског  поретка, озлоједило  је бегове и спахије и читаво мухамеданско становништво, који су за губитак привилегија и ново стање окривљавали  хришћане, па је у многим областима турске државе, а нарочито у пограничним крајевима према Милошевој Србији,  безвлашће и насиље достигло врхунац.     
Све ово насиље не може се описати, али оно што је народ највише дирало, то је било одвођење жена и девојака. Такав један случај одвођења био је непосредан повод  да се народ у крушевачкој нахији дигне на оружје. Убрзо затим дигли су се Параћин, Ражањ и Алексинац.
За то време ни Књаз Милош није седео скрштених руку. Он посла потстрекаче да дижу буну у срезу бањском, Гургусовцу, Црној реци и Крајини, и у исто време (1. мај  1833.) упути побуњеном народу прокламацију:

Познато је мени, да се ви нисте дигли на цара нашег, кога је једина жеља да се никоме у царству зло не чини, него да сте устали на зулумћаре који, противу царске воље, сиротињу угњетавају, глобе и муче. Боље би било да ватра није планула, но да сте дочекати могли да се по обећању премилостивог цара нашег мирним начином зулумћара опростите и са садашњом Сербијом присоједините…

[JASON]

(Турска се Хатишерифом из 1830. г. обавезала да ће Србији вратити шест нахија: Крајину с Кључем, Црну Реку, Алексинац с Ражњем и Параћином, Јадар и Рађевину, део Старог Влаха и Крушевачку нахију, којима су Срби владали под Карађорђем, али као што су Турци у то време обећавали и више него што се од њих тражило, још теже су се канили да обећано изврше.)

Не чекајући Милошеву помоћ, народ (њих око 3000), наоружан батинама и секирама крене на Зајечар и Гургусовац, и због своје несмотрености јако пострада. Тек кад Милош половином маја посла Милету Радојковића са неколико стотина људи на Тимок, и побуњеницима  разда пушке, Турци, видећи се на невољи, без борбе пристану да напусте Крајину и да их Срби отправе за Ниш.
Одмах по заузећу ових крајева, Милош у њима уреди власт, а Порти не преостаде друго него да пошаље своје бујук-тескерџије који заједно са руским комисарима дођоше у Србију да назначе нове границе и процене имања истераних Турака. По тим границама, Ниш и нишки округ остали су и даље под Турском, а Нишевљанима, поред свих невоља, допадоше и мухаџири.   
Много пута, на разне начине, молили су они Књаза Милоша да их избави из турских руку, али Милош, при свој доброј вољи, није више могао да учини ништа.
Почетком јануара 1835. године, побуни се народ из 16 нишких села ( Каменица, Церје, Кравље Миљковац, Веле Поље, Палиграци, Врело, Горњи Крупац, Дражевац, Бели Брег и др. села близу границе). Побуњеници се обрате кнезу Милошу и упуте му ово писмо:

Пречеснејши милостиви господаре Милоше Обреновићу

Молимо Бога за твоје здравље. Ти и Бог данас. Сиротиња кука и плаче до Бога се чује. Данас што се зулум починија како се је сиротиња предала. Сердар искочија 50 човека Турчина. И одовуд Топоницу таја села сва је сиротиња у планину утекла: што беше за работу човек, он је кућу оставио; али Турци по кућах падоше: девојке при њих докараше од седам година, и њих ги посмешише. Сиротиња тебе се је поклонила под твом крилу господаре! Прво село Врело тебе се поклонило (2 човека Станко и Иван), друго село Кравље теби се моле (два човека Пера и Милић), треће село Церје теби се поклања (Маринко и Павле), село Миљковац теби се поклања (Јован и Спаса) 16 села тебе се поклањав, славни Господаре. Данас хоће сиротиња да изгине. Много зулум почињен. Сиротиња данас Турчину се покорити неће!  Зашто?  Од зулума!  Славни велики Господаре! Наша десна круна. Јануара 1835.

[JASON]

Добивши такву молбу књаз Милош одмах заповеди Авраму  Петронијевићу  да иде у Ниш, и по њему  пошаље писмо нишком мутесарифу Салих-паши:

Ч. Везиру Салих-паши нишком мухафизу
17ог Јануара 1835. Н 222.

Чуо сам да су се христијани нишевачке нахије нешто узнемирили противу зулума неки турака тамношњи, и да се нису смели усудити на позивање ваше да се смире, и својим кућама иду, и да сте ви били принуждени оружаном руком разгнати ји и казнити. А будући да сам се нашао овде на комшилуку с вама и с њима, то нисам рад ни најмање да се вама, као царском већилу, каква непокорност чини од христијана, а у исто време рад сам, да и христијани не пострадају јербо цару свагда раја потребује. За то желећи да се опет то све умири и да ви опростите оној раји њино безумије што су се упустили у така посла, ето шиљем к вама мог ћају Аврама Петронијевића да вам ову жељу каже, и, ако ви оћете, да отиде с вашим људима до оне побуњене раје, и да ји посоветује од моје стране да се смире, које надам се да ће одма и учинити. А пространије казаће вам и мој ћаја из уста. Ако ли пак вама не буде угодно ово моје предложеније, а оно мој ћаја има заповест да се одма врати натраг, и да не иде међ ону сиротињу. Мени се чини, да ми је дужност чинити мир на комшилуку, јербо сам се цару заклео да ћу му веран бити, и зато вам то и предлажем, а у почем ви како разсудите онако и чините, а ја у том случају признајем да немам никакво право мешати се у вашу нахију.

Милош Обреновић
Књаз Србски

[JASON]

На путу код Ражња, Аврам од неких трговаца сазна да су кметови побуњених села долазили у Ниш код  Салих-паше на разговор и да се буна утишала. На умирењу је посредовао погранични командант српски сердар Стефан Стојановић. Салих је обећао да више неће слати зулумћаре међу народ, већ да ће поставити народу нарочитог кнеза вилајетског, преко кога ће се наредбе извршивати. Али пашино обећање није вредело много. Jер, није прошло дуго време а народ се почетком марта исте 1835. године поново побуни због турских зулума.  Жалбе опет учестају Књазу Милошу.

Сис писмо дати се у Крагујевац Господару у руцје јему.
Светли Господаре, умилостиви се на нашу сиротињу! Сиротиња много изгинула: 300 човека бемо; остаде 100 човека; у твоју земљу пребегомо; твој Сердар бие, па не тера у турци да идемо. Што отоше и они погинуше. Сва села пуста останула; ништа неје останало: овце откараше, говеду откараше, вино источише, жито отнесоше, децу посекоше, руке на децу оцекоше, уши оцекоше. Ништа не остаде. Сиротиња цвили и пишти до Бога се чује. Светли Господару, ти отац над нас! Пружи твоју светлу руку над нас! Ми сиротиња твоја покорита. На турчина ми више раја не можемо да будемо.

Кнез Милош поново пише Авраму Петронијевићу:

Благородном господину, кавалеру Авраму Петронијевићу
Попечитељу инострани дела, у Крагујевцу,
У Београду 9. Марта 1835. Н 725.

Можда ће вам познато бити, да су се нишевљани и опет побунили. Ја сам данас о тој побуни њиној с ч. везиром разговорио, и он ће у Ниш послати свог човека, да се та буна смирује.
Вама препоручујем, да по пријатију овог писма одма одправите се у Јагодину, и тамо дочекате човека ч. везира, с којим ћете и ви у Ниш ићи, и који ће вам донети настављенија како ћете заједно с њиме народ тај смиривати. Писали смо и ч. Ага-паши, да и он свог човека у истом предмету у Ниш пошље.

Милош Обреновић
Књаз Србски

[JASON]

Сутра дан Књаз је Милош упутио Авраму  друго писмо:

Благородном господину, кавалеру Авраму Петронијевићу
Попечитељу инострани дела, у Јагодини.
У Београду 10. Марта 1835. Н 730.

Као што сам вам писмом мојим од 9. Н725. јавио, да ће вам човек ч. везира београдског наставленија моја донети касателно пута вашег у Ниш, и смиренија тамношњег народа, тако вам ова по истом човеку овим и шиљем. Овај везиров човек остаће у Нишу донде, докле год не дође из Цариграда човек, за кога смо ми одуда писали, да се у Ниш пошље, и тамношња обстојателства извиди и смири. Тако исто доћи ће тамо и један човек ч. везира видинског. Он ће тамо с ч. везирем нишким преговоре чинити, а ви само будите с њима у дружству, но чините се невешти, казавши само, да сте и ви с овим човеком од мене у договору с ч. везирем послани, развје ако вас што запита, онда му можете одговарати, познати вам нашим обстојателствима и неутралности сходно.
Овај човек везирски, који ће тамо седети до пришествија мемура из Цариграда примаће дације од побуњеног народа и вообште имаће сва сношенија с тим народом да се Салих-паша и турци тамношњи ништа не мешају у народ побунивши се. Салих-паши је писано да војску своју из вилајета у варош прибере, а да јој ни пошто не да из вароши на поље у вилајет ићи.
Што се пак народа тамношњег тиче, њему поручите прикључено писмо моје, протолкујте му га и присоветујте, да поступи по гласу истога писма.
Ако ли паша не буде хотео војску своју из вилајета у варош увући, а оно неће бити асне натериват народ, да иде кућама својим. За то дакле с Салих-пашом да се најпре утврди и он да војску своју у варош увуче, па онда присовјетујте народу нека се  кућама својима врати. Ви пак пребудите у Нишу до даљег мог наставленија.

Милош Обреновић
Књаз Србски

[JASON]

Писмо Књаза Милоша народу округа нишког:

Народу нахије нишке моје љубезно поздравље!

Како сам разумео ви сте се опет побунили тужећи се на зулуме власти, и хотећи нека одлакшања. Ви сте жене, децу и стоку вашу на границе дотеривали и желите прећи на ову страну. Но то ништа никако бити не може. Ви морате остати раја, и морате слушати ваше заповеднике, и избаците са свим из главе, да ви овом крају присајединити се можете.  Оно што је с границом мојом учињено, свршено је већ са свим, и више се поправљати не може. Вама сам ја толико пути поручивао, да се ви смирите и да не гинета за банбадава, но ви некако још не можете да се усовјетујете. Зато вас ево опет по овоме мојему верноме човеку поздрављам и препоручујем вам, да се ви сви заједно с женама, децом и имањем вашим кућама вратите и да се смирите. Оно што треба раја да издаје оно морате издавати и од тога вас нико ослободити не може. Ч. везир београдски шиље у Ниш свога верног човека, који ће бити тамо између ваши заповедника и између вас. Ваше дације издаваће истоме човеку ч. везира београдског, донде док из Цариграда мемур не дође, који ће се смиренија вашег ради послати. Па кад тај мемур из Цариграда дође онда све ваше тегобе њему представите, и онда ће вам се у колико право и могуће буде учинити. За сад дакле и ви сви, који сте овдје, и други који нису овдје, већ су се разбегли којекуд, вратите се кућама вашима сви, од првог до последњег, и не скитајте се више никуд. Ч. везир сву ће војску своју у варош скупити, а ви по вилајету радите ваше послове, и издајите данак онај који је вама прописан, јер иначе ако ово не послушате, пропашћете са свим, и нико вам помоћи не може. А ја вам стојим добар, да вам ни један Турчин у вилајет изићи неће. Смирите се дакле и послушајте ове моје рјечи.   

У Београду 10. Марта 1835.                                                                                                                                                                                                    Милош Обреновић
Н. 731                                                                                                                                                                                                                                  Књаз Србски

Аврам се крене по други пут за Ниш. Али он још не стигне на место, а Салих-паша пошаље војску у побуњена села. Војска се сукоби са устаницима у Миљковцу и у жестоком боју са обе стране падне доста мртвих и рањених. Устаници одрже своје положаје а  побеђени Турци се повуку к селима Каменици и Матејевцу, да чувају да се и та села не би одметнула.

[JASON]

Један од многих рапорта тимочког сердара Стевана Стојановића у коме извештава Књаза и Попечитељство о догађајима на граници

7. март 1834.
Списак
У призренију погибши и рањени људи нишког окружија а имено кључа топоничког
                                                                                     погинули    рањени
 1. Стојан Живковић из Горњег Купца                                    1               -
 2. Милисав Ковач из Горњег Купца                                       -               1       
 3. Милутин Живковић из Горњег Купца                                 -               1
 4. Живан Влаић из Горњег Купца                                          -               1
 5. Младен Ковач из Белог Брега                                            -               1
 6. Никола Вељковић из Дражевца                                         1               -
 7. Дете од 11 година Јована Симиног из Трнаве посечено        1               -
 8. Печа Јовановић из Горње Трнаве                                      1               -   
 9. Никола Нешин из Горње Трнаве                                        1               -
10. Jанково дете од 8 година из Миљковца посечено                1               -
11. Милован Исполџија из Веље Поље                                     1               -
12. Јован Попов из Миљковца                                                -               1
13. Богдан Миленковић из Веље Поље                                     -               1
14. Маринко Стамболија из Веље Поље                                    -               1
15. Живадин Ристин из Палиградца                                         1               -
16. Милосав Миланов из Врела                                               1               -
17. Јован Богданов из Врела                                                   -               1
18. Паво Шијаковић из Кравља                                               1               -
                                                                                      ----------------------
                                                                            Сума      11               7
Примјечаније. Колико је пак турака у овом боју погинуло, нисам дознати мого, но госп. Аврам разбраће о том сад у Нишу.
С. Стојановић

[JASON]

Из писма Аврама Петронијевића од  21. марта из Ниша књазу Милошу види се да је Салих-паша обећао да ће свима побуњеницима опростити, да ће им се вратити сва отерана стока, и да ће им допустити да између себе изаберу једнога коџабашу, а кад овога изаберу, нека му преставе преко њега тегобе своје. У исто време обећао је да ће пустити све оне који су похапшени. Аврам је зато из Ниша са чиновницима Салих-паше отишао у село Попчицу, где је био велики збег народа из нишких села. У Попчици је Аврам опет нашао војног команданта из Неготина полковника Стеву Стојановића, и онда су позвали цео збег и саопштили му све што су с пашом уговорили; и онда изаберу 20 људи и дођу у Ниш, а остали оду својим кућама. Аврам је ове људе извео пред пашу те му они изљубе сиџаде и руку, а после су пуштени и они који су били у апсу.  Тад ови ослобођени устаници изберу себи коџабашу Милоја из Каменице.

Писмо Аврама Петронијевића Књазу Милошу

Ваше Величество,
Милостивјејши Господару!

По татарину ч. Веџихи-паше јавио сам Вашем Височеству како смо са ч. Салих-пашом у призренију побуњене раје, говорили, а сада јављам, да се он једва трећи дан решио дигнути војске своје из села, и тако по уговору с њиме, да прашћа свима, да ће им повратити приграбљени мал, да ће им позволити да између себе изаберу једног кнеза, а кад овога изаберу, нека му представе преко њега тегобе своје, и по преслушанију, да ће им се олакшање учинити у колико му обстојателства позволила буду, отидемо са Хаџи Мусагом са Риза Бегом кафтанџијом ч. Салих-паше, и са једним јерлијом одавде именом Хаџи Салиом, у Попчицу гди, по предварителном известију, нађемо и г. полковника Стеву Стојановића. Онда сакупи се и она сиротиња, која је побуњена разбегла се по шумама, и пошто јој покажем опроштај чест. Салих-паше, који им се чини на подсредствованије ваше и ч. везира београдскога, прочитам им и писмо Вашег Височества чрез мене управљено, и по том изаберемо једно дваестину главни људи, те синоћ доведемо собом овде, а проча сиротиња отиде својим кућама. Оно дваестину изведемо јутрос ч. везиру те му редом изљубе сиџаду и руку, а после тога поодпуштају се из апса и сви они који су за ово време позатварани били. Сад су изабрали себи и кнеза некога Милоја из Каменице, сјутра ћу га одвести ч. везиру на потврђење, и у прилици тој исказати му све тегобе, које сиротиња до сад трпила, и видећемо у колико ће им се оне одобрити да се унапредак олакшају. Попљењену стоку и кућевне ствари које је могао ч. везир ухватити од грабиеља, дао је мал сајбијама те су узели сваки своје што је познао, но сиротиња тужи се, да јој још млого мала фали, за кога ч. везир каже, нека и сиротиња сама постара се тражити, а он ће се постарат да за фаљену стоку прораспита, и ако се у кога му драго нађе таква, одузеће се и мал сајбији повратити.
Хаџи Муса казао му да од сад у напредак не шиље никаква туpчина по иста села док се добро не слегне, а раја се не увјери о безбједности својој, а међу тим да ће он за то време све порезе или кусуре пореза од речене сиротиње поузимат и њему теслимити, но ч. везир на ово последње рекне, да он никаква теклифа (зактевања) од речени села неима, и како се види никако није рад да му овакав посао преко овога иде.
Измеђо проче апсеника није отпушћен један само, који кажу да је из Алексинца, рањен је и лече га. За њега је први пут паша овај казивао Хаџи Мусаги да је с џебаном к побуњеној раји од алексиначког капетана послан, па се је ранио у оном боју, те га турци ухвате. Кад сам чуо овако, рекнем паши, нека га доведе предамном да видим који је, и да ми посведочи такову ствар, на које одкаже ми овако: Ако га доведем овде и станем га питат, он ће казати, као што и нама говори, да је ћарџија, и да је сам, не пославши га нико, дошао к бунтовницима. Ја га никако не знам који ће тај из Алексинца бити, по свој прилици ваља да је неки суртук, ибо ми се нико није потужио за њега.
Што се зулума тиче, кад погледа човек на сирорињске тужбе има их доста, а кад пак стане везир оправдавати се у тому, чини се да никаква зулума неима, ибо оно што сиротиња говори, он све оповргава, капилије му помажу по арнаутски, а од јерлија не сме нико ништа да проговори. Ово све достављајући на благоусмотреније Вашег Височества, и очекујући даљег наставленија Вашег, с истиним страхопочитанијем остајем и јесам

У Нишу                                                                                                                                                                                                                                                                             Вашег Височества
21. Марта 1835.                                                                                                                                                                                                                                                              Свепокорњејши слуга
                                                                                                                                                                                                                                                                                    Аврам Петронијевић (с. р.)

(NB) Чест. Хусеин-паше човек из Видина још до сад није дошао, може бит неће ни доћи, кад досад није дошао, а не знам шта ли му је овај везир по једном татарину за овај посао писао, који је јучер одавде отправљен како чујем.
                                                                                                                                                                                                                                                                                                           
                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Горњи

[JASON]

Почетком лета 1835. године буна, или како је народ касније назвао прва размирица Милојева се коначно утишала, задовољене су народне молбе, и уведена нека врста сеоске аутономије. Салих паша је  преко Аврама  одао признање  књазу Милошу за напор око посредовања између Срба и Турака, а Књаз је, са  своје стране,  обећао нишевљанима  да ће се и даље интересовати за њихову судбину и односе са Турцима. Но, настале су нове тешкоће због којих је Аврам морао да поново иде у Ниш; наиме, кнез Милоје се осилио и није допуштао ниједном Турчину да улази у села. Неколико пута позивао га паша на разговор, али Милоје није хтео да иде, већ  је само писмено одговарао, да народ неће субаше по селима. Паша се нашао у неприлици : ни да га трпи ни да га гони. С тога Аврам овога пута стаде на пашину страну и успе да ствар сврши тако, што је од Милоја узео оставку на положај кнеза, а по свом повратку из Ниша у Јагодину 21. јуна 1835. написао је Књазу следеће писмо:

Његовој Светлости
Милостивјејшему Господару Милошу Обреновићу књазу српском скоро у Пожаревцу или Свилајнцу

Baша Свјетлости

Mилостивјејши Гocподару!

Oдгoвapajћи нa височајше писмо Baшe oд 17 т. зa H 2114 jaвљам Baшој Cвјетлости дa ja нe 6и ни ишао y Hиш, нo чекао би одговор на  писмо моје к г. Живановићу, да нисам после тога трећи дан разумјео од поштаџија, да је Ахмед-пашин агрлук (пртљаг) већ изашао из Цариграда, о којем сам по истим поштаџијама писао брат Алекси да саобшти Вашој Свјетлости. Одлазак пак мој у Ниш био је међу тим нуждан, по тому што сам на ново морао мирити  ону сиротињу нишевачку с пашом. Постављени нови кнез на ова села одовуд Ниша, поплашен постреканија Турака нишевачки, а и Христијана којекакви, одвојио се је на поље, пак око себе држећи непрестано десетак пандура, узаптио сва села до Нишаве, и ником Турчину, почти месец дана, није допуштао у какво село, за какав нибуд посао. Неколико пута позивао га паша, но он никако није му ктео отићи, већ само писмено одговарао му, да народ неће субаше по селима, да неће пољака Турчина, и још тима подобне неке маленкости. Паша се је нашао у чуду, нити је пристао да га трпи, нити пак да га гони, бојећи се, да у последњем случају не поквари што или код Порте или Ваше Свјетлости, и једва је чекао, да му ко од вас дође. Согласно дакле с пашом, позвао сам Кнеза Милоја најпре к себи, по том одвео сам га паши, извинуо га пред њиме, и учинио да га назове својим бендеси (слугом), и сматрајући на интриге нишевљана, а неуметност овога сељака, узео сам му оставку па да код своје куће спокојно живи; у сваком селу нека има по један кмет, а у Нишу код паше биће главни коџабаша. За сада је такав неки Јован Петровић, а о Димитрову дне, кад се порез стане резати, доћи ће из сваког села по један кмет да рачуне прегледају и порез разрежу, пак ако им буде по вољи овај коџабаша, он опет и нек остане; ако ли није, а они нек наместе другога. Сељак какав ако имао буде тербу с неким, јавиће се кмету, овај ако узможе помирит, добро; ако ли не, послаће их обе стране коџабаши, и коџабаша самом паши на пресуђење. Сви апсови који су досад били: код војводе, туфекџибаше, кадије, и. т. п. укинути су, и само ће један бити код паше. Џериме (казна без икакве кривице) више не има, но за кривце биће батине; и то само у присуствију пашином: други никакав властник, ни сердар у пољу који ће по вилајету само са једно 7 – 8 момака ићи, неима власт никога чукнути. Никакав господар или спахија или субаша њиов, не може у село отићи, развије ондак кад ће се десетак одвајати. Турчин ако какав изиђе у село какво, и почне пијанствовати, или субаша поведе каквог далчаука (готована) собом, кмет нека потајно на брзу руку опреми абер или сердару, ако је гди год у близу, или паши пак ће онаквима паша сам по бостанџибашки судити, као што је и пре ту једноме своме гавазу 200 батина ударио, само зато што је једнога христијана у Нишу гурнуо на сокаку. Никакав кулук неима христијанин никоме чинити, кромје само једном паши ако кад нужду имао буде, и то ће највише бити за довући му дрва и сламу које ће бити по тефтеру учињеном од садразама у Вучитрну, нити ће он пшенице, ни пиринча сејати, као што је Салих паша сејао. Спајијама даваће се десетак од свега, а господарима само девето од стрмнога жита и кукуруза, и в мјесто 2 ¹/₂  оке масла једна ока за котарно, башчелук, трмке, и. т. п, сејаће свака кућа по 20 ока пшенице или кукуруза господару, но и то пошто га збере на гомилу није му дужан носити из села никуд, већ ако му треба, нека нађе кола под кирију, па нек носи куд му драго. Био је адет да косе сељаци господарска сена, и носе у Ниш, па сад је и то укинуто. Сву ову уредбу, пошто је паша изјавио кадији и нишевачким агаларима, дао је начинити једну строгу буирундију, да вај хална оном, турчину, који би од сад у напредак раји каквом или преку реч рекао, или на преко погледао и још тиме подобна, а и раја да у будушче строго пази на дужности учтивости, пак сазвавши код кадије од свакога реда по неколико турака, кметове христијанске из Ниша и сеоске, преко кадије и својега башчауша дао је свима прочитати, и кадији устмено изговорио, да се сваки у памет узме. Паша је искључио и име Кнез и место тога коџабаша. А кмет чорбаџија или и кмет. Вели: не демек одсун свака рђа да носи име кнез,; кнез је вели, велика ствар! Пољаци турци искључени су, премда су после опет неки сељаци долазили те их искали, за које сам ја казао паши, да то нису кметови већ лоле, које су са субашама до сада чутуре испијали. Сељаци с ове стране Нишаве, једини су били с Милојем и њега слушали, док су пак к Дражевцу доле правили себи другога поглавара, џебану куповали, с лесковачком страном уговарали, и. т. п. и мислили су да подигну и нишевачку и лесковачку као што сам дознао, те после призовнем кметове к себи, и кажем им да се ђавола окану, да ће у противном случају и себе и своје домове изгубити, и да ће их Ваша Свјетлост гонити ондак више него Турци. Казао сам им нужду тога, и тако сад су се сви слегли, кромје још једино попче из Ниша, за кога сам казао сељацима, да га између се истерају, а и коџабаши сам казао, кад дође, нека га преда владици, да га овај удаљи куда, да не мути по народу. Два пут како смо га предавали од зимус, па се опет ђавола не пролази.
Паша пише Вашој Свјетлости благодарећи вам на посиланију мом, казивао ми је које шта и устмено и препоручио ми да вас умолим за њега, да му се код Девлета изради. Препоручио ми и за Хаџи Алију и за Махмут пашу Хафизића да вас молим да му напишете једно писмо за њи, да их доведе својим кућама. Вели: Хаџи Алија је стар човек, употребљавао би га у мој посао, кад би се што догодило против јерлија, ибо је рад да их унизами, а Махмут паша нека би га дома нек смрди; он је, вели, једна будала.
Опростите Господару што сам оволио натрапао, а имао би још, но кад вас у здрављу видим, показиваћу вам кад се о чем сетим.
Ахмед паша данас ће бити у Софији, а овде једва око среде. Данас му је овуда прошло нешто агрлука са једним драгоманом одоше у Београд. Ја сам му написао мало писманца, како ме је Ваша Свјетлост нарочито њега ради до Ниша послала, и будући да ме сад позивају Господара послови натраг, нека извини што нисам више обстати у Нишу. Интов сам му оставио од стране Ваше Свјетлости, и јавио сам му и то. Ја сам ономад вечер из Ниша изишао и коњи су од интова здраво у тавли остали. Стеван их добро гледа.
Норов је пре полученија Вашег писма дошао у Ниш, и ја сам могао само моје кочије дати му до Алексинца, онамо писао Стевчи, да до Јагодине да своја, а час пре да јави Вашој Свјетлости за њега. У Нишу није се бавио више од сата; сад чујем да је отишао право у Београд; но ако ће, он иде с хаџилука, и пита ме: јесмо ли и ми православни као и Руси, и је ли Ваша Свјетлост онај Књаз Милош који сте из Мореје 1827^ме године у Париз долазили?
У осталом  вручавајући себе отеческој милости Вашој, купно с дјецама целујем скут и десницу Вашу, и јесам
                                                                           
У Јагодини                                                                                                                                    Ваше Свјетлости
21. Јунија 1835.                                                                                                                        Свепокорњејши слуга
                                                                                                                                              Аврам Петронијевић (с. р.)

[JASON]

(13) Чарапићева буна 1826.

2. априла (1826) добије књаз Милош у Крагујевац, где је држао скупштину, извештај од кнезова београдске Народне Канцеларије Милоја Тодоровића и Ђорђа Парезана о побуни Ђорђа и Марка, браће Чарапић из Белог Потока.

Вашем Сијатељству
Покорњејше јављам како ми је данас један овдашњи чаршилија дошо и казо да му је јуче један сељак казивао да су обадва Чарапића са 4 друга на ову страну прешли и сотим намеренијем да овај народ опет побуне, и казивао је и то да ће помоћ из Београда имати, у баруту, олову и кремењу. За ово ја сам га питао од кога ће помоћи имати, а он одговара да ће однаших људи а не од Турака имати, и то је казиво да до десет дана чућете шта ће бити. И то је казиво: срећа што се Господар у Пожаревцу трефио није, али би већ и на њега ударили…

Књаз је Милош одмах наредио кнезовима околних кнежина, да што пре искупе новоуписане војнике сталнога кадра, зване уписнике, и похитају у Рипањ, где је упутио и свога брата Јеврема, као главног управника целе послате војске. Овакву наредбу књаз је упутио и  обор-кнезу Васи Поповићу, у коме га подробније извештава и о самом предузећу браће Чарапић које је добио од беогредских кнезова. Писмо књажево гласи:

Љубезни Васиљу
Јучер у јутро примио сам писмо едно од кнезова Београдски с коим јављају ми како су дознали, да е Чарапић овамо прешао, у Авали налази се, и спрема нуждно к побуненију Народа; по овом известију учинио сам нуждна расположенија моја, објавио ствар неколицини од кнезова наши, и препоручио им строго, да уписане војнике что скорие саберу и с њима у Рипањ поите, гди ће и брата мога Ефрема наћи, и сви согласно постарају се наћи Чарапића и уфатити. Ово е пре подне данас било, - после подне дотрча пандур Београдски на мезулским коњима, и донесе ми писмо Аврамово, с коим јавља ми Аврам, да је познатог вам учитеља Михаила уватио и код кнезова уапсио, кое га ние смјео овамо послати, да не би гди у путу уваћен био и отет. Кнезови предузели су учитеља на испит, кои је таки одкрио, да се Чарапић у Авали налази, к кое му е он 2. априла одлазио, и однео му 40 прокламација и 10 ризми фишека и 13 ока олова, да се Чарапић у граду Авалском налази и има са собом до 15 другова. Содержание прокламације ест, да Народ у маси устане против свог тиранина (мене), да ме камењем побие, а по том браћу моју и све кнезове и писаре; да е притом Карађорђев син дошао, и да ће овамо прећи, и да е сада време настало сбацити јарам тиранства, отворити Народу очи, и тако избавити га од мрака у коем чмава, и себи вјечно име утврдити. Ове прокламације као что више реко, однео је учитељ собом Чарапићу у петак, 2. априла, заедно с муницијом предао му е, и обећао да ће и сам до кои дан с добрим дружством доћи к њему. По расположенију моему надам се да ћу метежнике добити до сутра, ако Народ хотео буде фатати; ако ли је с њима согласан, а оно ваља употребити крајност, и ударцима добро измјереним уничтожити угрожаему опасност. Ово вам јављајући за сад, препоручуем да таки соберете све уписнике к себи, кои да се непрестано код вас налазе, а при том узмите добре мјере, и будите обазиртељни на свачта, и шиљите повјерене људе по Народ, да дознате какав дух у њему наоди се? – А при том будите свагда готови на заповест моју. Остајем ваш

N⁰ 421.                                                                                                                                          доброжелатељниј
4. априла 1826.                                                                                                                              Милош Обреновић,
у Крагујевцу.                                                                                                                                 Сербиј Књаз