Српске буне

[JASON]

По закључењу Конгреса главни покретачи устанка избегли су у Врање, у Србију. Тамо су се склонили: поп Димитрије Пауновић, Вељан Цветковић, Петко Митровић, Бојко Петровић, Јаћим Јовановић, Димишко, Кузман, Вукадин и други, и, као многи прави родољуби и раденици на народном послу, потуцали су се од немила до недрага. Петко Митровић добио је за одаџију, Кузман за пандура а Вељан Цветковић, онај чувени Вељан, на чијем је имању радило лети по 100 раденика и у чијој задружној и гласовитој кући није никада престајала песма, онај силни Вељан, који је јахао бесне хатове са скупоценим рахтовима и пасао оружје, за кога су Турци лили куршуме од кандила – таворио је у Врању као кочијаш. Вељан, од чијег се имена тресло Јужно Поморавље, рабаџисао је у Врању да би преживео. Док је терао своје бедне таљиге, са изнемоглим мршавим коњима, мислио је на хатове, које је оставио у свом селу Стрновцу. Са устаницима иселило се онда преко граничне линије на српско земљиште и много народа, који је тамо очекивао решење Берлинског Конгреса.

Берлински је Конгрес завршио своје седнице, дошла је комисија и одредила границу између Србије и Турске. Пропао је Руски покушај о успостављању Санстефанске Бугарске. Али молбе које су Конгресу писали сељаци из Јужне Србије по цену својих живота, остале су непрочитане и неиспуњене. Јужна Србија је остала у Турској, граница између Србије и Турске је успостављена на Китки. По одређењу границе турска војска је изишла на Козјак и Ђерман, настанила се на граничне линије, и годину дана ту логоровала. Та је година била испуњена свакодневним сукобима између турске војске и устаника, који су још остали у тим планинама.

[JASON]

Устаници и Берлински Конгрес

Растерани из села у кумановским и паланачким равницама, устаници су се, као што смо видели, збили у Козјаку и Ђерману, а много је народа и већина вођа устаничких већ било прешло у Србију. Устаници који су прешли у Србију, често су, до тачног одређивања границе између Србије и Турске, прелазили преко границе у планине Козјак и Ђерман, и тамо су се с осталим својим друговима тукли с турском војском и са жандармским патролама. Устаници су и даље радили да се њихови крајеви присаједине Србији. Тако, чим је у Берлину почео да заседа конгрес великих сила, вође устанка су се искупиле на Козјаку и Ђерману, и тамо су позвали из кумановских, паланачких и кратовских села све кметове и иначе прве људе, и поново су написали молбe Кнезу Милану и Берлинском Конгресу.

Mолба упућена кнезу Милану датирана под 12. јуном 1878. г. на Козјаку гласи:

Ваша Светлост, Премилостиви Господару! Чувши ово дана од наших, градских чорбаџија, који су нас заједно са Турцима од Косова до данас јели, глобили и свлачили, да ћемо и после толике наше проливене крви са нашом браћом Србима, а противу нашег општег непријатеља Турчина остати опет под Турцима ако се не потпишемо под Бугарску; с тога коленоприклоно молимо В. С. нашег јединог и правог премилостивог Господара, да нас присајединиш Србији, јер смо ми Срби у нахијама: Кумановској, Скопљанској, Паланачкој, Кратовској, Ћустендилској, Кочанској, Струмичкој, Штипској, Велешкој, и другим околним, најчистији и најбољи Срби, и наша је земља срце Србије из које поникоше не само наши свети Немањићи, него и држава и књижевност, и слава и моћ и величина и све и свја што је српско било и што је још и данас.

Што и данас сведоче међу стотинама целих, тисућама разваљених светих српских цркава и манастира и разних старих споменика: у Матејчи Св. Богородица, у којој се крунисао краљ Милутин; Св. Ђурађ Нагорички, кога подиже наш свети краљ Милутин за благодарност Богу, што је спасао Србију и сву Европу од навале и поплаве татарске; Св. Богородица Забелска, задужбина Стефана Немање, Св. Богородица Корминска, задужбина краља Радослава и краља Драгутина; Св. отац Прохор Пчињски, задужбина цара Лазара, Св. Јаћим Осоговски, задужбина краља Драгутина и гробница и задужбина деспота Ђурђа Смедеревца; Св. Аранђел у Скопљу, задужбина Стевана Немање; Св. Никола у Штипу, задужбина Стефана Дечанског; Св. Богородица Рилска, задужбина Св. краља Дечанског; Св. Гаврил Лесновски у Кратову, задужбина срп. деспота Јована Оливера; Св. Пантелија у Кочану, задужбина Стефана Немање; и још многе друге цркве и манастири, што подигоше наши српски цареви и краљеви, у нашој земљи, срцу Србије.

Што сведоче многе свете мошти српских светаца и мученика: Св. Прохора Пчињског, Св. Јаћима Осоговског, Св. Ђурђа Кратовског, Св. краља Милутина Софијског.

Што сведоче толике епискупије и митрополије још нашим Св. Савом основане као: митрополија у Моравици Кумановске нахије, бањска митрополија у Ћустендилу, Морожвидска Епископија, Самоковска митрополија, Брегалничка и многе друге које бејаху, и од којих се и до данашњих дана находе трагови.

Што сведочи наш сачувани чисто српски стари језик, којим су говорили још цареви и краљеви наши. Што сведоче наши чисти прави српски обичаји, наша права и чисто српска ношња, и много друго, као и све и свја, да смо ми само прави и чисти Срби, и ништа друго.

Ми потписани из нахија: Кумановске, Кратовске, Криворечке и т.д. као чисти и прави стари Срби и из најчистије и најкоренитије Српске Земље још и последњи пут коленоприклоно молимо В. С. нашег премилог Господара, Светлог Краља, да нас,  ма којим начином и срествима ослободи пет вековног ропства и присаједини нашој земљи Књажевини Србији, те ако би се утрле крваве сузе српског мученика, и како би и он једном постао користан члан европске народне заједнице и хришћанског света, иначе, пограничне нахије Кумановска, Кратовска и Криворечка бориле су се заједно с нашом братском српском војском противу нашег општег душманина, не само да не смемо и не можемо наше вратове увући у његов јарам, него смо се решили, пре тога, сви утаманити се и затрти се са нашим чељадима.
У име свију нас доле потписатих опуномоћавамо Бошка Петровића, Вељана Цветковића, Поп Димитрија поп Пауновића и Петка Митровића, а ми четворица бирамо да могу ићи, као изасланици, Бошко Петровић и Вељан Цветковић.

Ово уговорисмо на Св. Петра Атонског 12. јуна 1878. године, на Козјаку.

(На овој молби има 220 сеоских печата и 510 потписа и печата кметова и првих људи из поменутих крајева.)

[cobra 73]

Ваљала би нам једна буна у скорије време!

[JASON]

Ваљала би нам једна буна у скорије време!

Буна? Запамти, синко, то су о п а с н е   с т в а р и ! (Коста Пећанац, војвода)


Молба Берлинском Конгресу датирана под 1. јулом и писана на Ђерману. Та молба је врло дугачка и у њој се набрајају све патње српскога народа у поменутим крајевима. Ми ћемо из ове молбе саопштити само неколико одломака, који гласе:

Ваша Екселенција, племенита Господо! Пре неколико недеља у молби посланој Њ. Св. нашем премилостивом Господару и Краљу Милану М. Обреновићу IV заједно са нахијом: Кумановском, Кратовском, Кочанском, Велешком, Штипском и ми смо се из нахије Криворечке као прави и чисти православни Срби молили, да нас прими под своје крило а земљу нашу као чисту и праву Србију у којој су се рађали и погребавали бивши српски краљеви и цареви, присаједини садањој Књажевини Србији, и да не допусти да останемо под Бугарима којих незнамо ни језик ни обичаје, нити смо ми ни наши претци икада били, нити смо сада, па и никад не можемо бити с њима један народ, ма се и они прозвали Србима, јер смо ми само чисти овејани и прави Срби и ништа више. Ми смо у тој молби навели, да смо чисти и прави Срби, а земља наша права стара Србија што сведоче међу многим и непобројним остатцима старина и споменика наших српских краљева и царева (набрајају се споменици); што сведочи наш чисти и прави српски језик, и наша чиста прастара српска ношња; што сведоче наше славе и прославе; што сведоче развалине наших старих српских градова, цркава и манастра, које све подигоше и саградише наши свети српски краљеви и цареви од свете лозе Немањића и од Грбљановића, Бранковића, Дејановића и осталих; што сведоче наши обичаји и све и свја итд. итд.
Да нам није могуће никако остати ни под Турцима ни под Бугарима и да ови и једни и други иду да нас са свим избришу са лица ове свете нам паћеничке земље, најјачи је доказ што се и сада сви становници из 40 села наша Криворечке нахије, голи, боси, гладни и прозебли, без крова и одела потуцају од немила до недрага по срезу Пчињском, округу Врањском, несмејући се вратити на згариште својих села, која су сада под Турцима и Бугарима, а која су ови по учињеном примирју задобили од наше српске војске, уз коју смо се и ми борили противу нашег општег четиривековног мучитеља, угњетача и искорениоца Турчина…
Не само расељених наших 40 села Криворечке нахије, него и остала наша села оставши под Турцима и Бугарима, као и села осталих више наведених нахија у којима православни српски народ живи, дошла су већ до последњег свог ропца и издисаја; па ако нам се што пре не помогне и не сјединимо се с нашом једином и светом мајком Србијом ….. од православног српства и хришћанства у овом најчистијем српском крају неће више бити ни гласа ни трага, и ми ћемо се коначно збрисати са лица наше свете и препаћеничке српске земље баш онда, кад се је племенита, благородна и образована хришћанска Европа сабрала да нас спасе и реши нашу кукавну и чемерну судбину.
Ваша Екселенција, племенити и христољубиви Господине председниче Конгреса! Ми смо јадна и чемерна раја турска, прости и простосрдачни, ненаучени и неписмени људи, па ништа више и не знамо навести у својој молби, до једино то: да смо само православни Срби и да хоћемо да нас са Књажевином Србијом сједините; а ако то што пре не урадите, Европа ће на овом нашем чисто српском земљишту за најкраће време застати само згаришта и пустињу порабоћену. А да ће то на жалост и превелику тугу нашу бити навешћемо ово само неколико случајева шта је и како је за ово најкраће време, отад рађено, и још се до данашњег дана непрестано ради на очи целог света и образоване и просвећене хришћанске Европе, на правди Бога јединога, и без игде ичијег образа и зазора, без стида и срама. Наводимо само што је до 20. маја рађено, па нека се увери о свему, па ће још више насиља и нашег искорењивања изнаћи…
Сад се у молби ређају насиља које је турска војска (Турци и Арнаути) извршила, и то у овим местима: у Паланци, Гиновцу, Конопници, Радибужду, Ранковцу, Гулинцу, Опили, Оточници, Милутиновцу, Петрљици, Длбичици, Страцину, Вражогрнцу, Каваклији, Крилатици, Пејачу, Станчу, Љубинцу, Витоници, Стрновцу, Иванковцу, Никуљану, Старом Нагоричину, Малину, Којинцу, Алгуњи, Карабичану, Четирцу, Пељинцу, Стрезовцу, Драгоманцу, Малотину, Жегању, Макрешу, Клечовцу… и др. 

[JASON]

Из наведеног и још више ненаведеног, које ћемо све европској комисији кад дође показати и доказати, које све молимо да се испита на лицу места, увидеће ваша племенита Екселенција да нама нема не само више опстанка на овој нашој светој и мученичкој српској земљи у нахијама: Криворечкој, Кочанској и Кумановској, кад је почињен оволики злочин и безакоње само у нашој нахији Криворечкој и њени 55 села (осим 12 под Русима и три под Србима) и околној Кумановској, него да нам ваља што пре помоћи,са мајком нас Србијом присајединити, док нас нису све поклали и искоренили; с тога молимо и преклињемо вашу Екселенцију, племенити Господине председниче Берлинског Конгреса, да се за нас јадне и несретне, невине и без икакве своје кривице, мученике и паћенике, код поменутог и благородног конгреса заузмете, нас с нашом мајком Књажевином Србијом сједините и ове паклене муке избавите. Учините ли ово, отворили сте и вашем господару рајске врата а Европи мир и благостање. 
На Ђерману планини 1. јула 1878. године. (Следе они исти печати и потписи који су били на оној првој наведени.)

По овим молбама на Берлинском Конгресу није ништа решавано, нити су читане. Устаници су се обраћали и појединим комисијама, које су имале задатак да утичу на одређење границе између Србије, Бугарске и Турске. Али је и то све било без успеха. Кумановска и паланачка, устаничка села, и даље су остала под Турцима, да и даље пате од Турака и Арнаута, толико, и још више, од Бугара.

[JASON]

Последице устанка. Проскрипција Срба. Нови јунаци.

Кад је турска редовна војска угушивала овај устанак, она је донекле и ред одржавала. Никога није гонила и злостављала, ко је био без оружја. Но тако је било само док је у Берлину заседао конгрес. А чим је конгрес закључио своје седнице, Порта је наредила властима, да на Србе у устаничким селима натуткају Турке и Арнауте и да направе проскрипцију свих виђених Срба из тих крајева. Тако је и било.
По наредби Хафус паше, Турци су завели терор и одмазду. Уз војску, која је крстарила по устаничким селима, пристали су сада и Турци грађани и Арнаути, и убијали кога су где од људи налазили. Мушкарце су набијали на коље; све женскиње које ухвате, од седме до стоте године, силовали су и срамотили, од чега су многа деца помрла. Лепше девојке и невесте одвођене су војсци Хафус пашиној или продаване као робље за турске хареме.  Женско чељаде није смело никуд из куће или збега маћи, а камо ли друмом да прође. Вешали су младе, снажне сељаке за ноге, пекли их на запаљеној слами, кидали им мошнице и живо месо. Према Скопљу су кренуле колоне заробљених Срба да им се суди у Куршумли хану.

Опет су оживеле арнаутске тајфе, свака од по тридесетак људи, да се свете Србима: Алит Марселов из Сушева, Мустафа Азиров из Куманова, Бајрам Јака из Трнаве и др.
Тај Бајрам Јака, чију је дружину раније разбила чета Велике Беговице био је злочинац какав се не памти, а волео је жене, вино и тамбуру. Пљачкао је и Србе и Турке, а није штедео ни своје Арнауте. Шуровао је са властима, радио је за свакога ко му понуди новац. У том погледу био је типичан Арнаутин. Кад му се учинило да ће српски устанак да успе, отишао је у Куманово у кућу иконома Димитрија да му понуди своју услугу. Знајући с ким има посла, поп Димитрије, који се пекао на разним ватрама и научио да Арнаутима не верује, пријавио га је турским жандармима. Бајрам Јака се није опирао кад су га заптије везивале, али се заклео да ће попу крваво да се освети. Турци су га неко време држали у Куршумли хану, а онда га пустили. Арнаутин је одмах скупио тајфу од шест разбојника да оствари своју освету над свештеником Димитријем. Крећући се ка Куманову, заобилазним путем преко Овчег поља, заноћио је у кући сељака Марка у Стројманцу. Наредио је да му се испече јагње и наточи вино. Заповедио је Марку да му за ноћ доведе своје кћери и снаје. Док се јагње пекло на ражњу, Бајрам Јака је ударао у тамбуру, док су пијани Арнаути играли око ватре. Сељак је отишао у кућу да доведе женскиње, али је из склоништа извукао стару скривену пушку. Вратио се у воћњак и сигурном руком и оком опалио у арнаутског зулумћара. Бајрам Јака није ни писнуо, испустио је тамбуру без крика. Тако је завршио најпознатији арнаутски разбојник, не стигавши да се освети кумановском иконому Димитрију.

Тајфа од преко 30 Арнаута појавила се и у Алгуњи, највећем арнаутском селу између Куманова и Скопља. Ови су убили Пауна Митровића – Степанскога у Степанцу, Бојка Николинскога у Канареву и друге, а многе су и по друмовима дочекивали и убијали. Једне ноћи нападну у Алгуњи  на кућу Бојка Крстића, који је, иако остарео, у устанку предводио овај крај. Бојко је очекивао напад и спремио се те дочекао Арнауте из својих мазгала. Те ноћи погинула су му два сина, једна снаја и једна ћерка. Бојко је остао последњи. Завукао се у фуруну за хлеб и отуда као из тврђаве пуцао на нападаче. Арнаути су успели да затворе Бојка у фуруну, затим да довуку сламу и дрва и потпале пећ. Испекли су Бојка као хлеб. Но око куће остало их је мртвих више од 15.

[JASON]

То тиранисање и убијање Срба натерало је устанике из ових крајева, који су били пребегли у Врање, те су поново почели да прелазе на Козјак и Ђерман, да силазе у Пчињска села, и да дочекују Турке и Арнауте. На глас су изашли нови јунаци: Илија Черкез из Црвеног града, Спиро Црневић звани Големџијски из прилепске Дабнице, Младен Стојановић родом из Горњег Стајовца, кога су Чакр-пашом прозвали, Мицко Крстић из Латова, Јаћим Јовановић, Вукадин Милински, Кузман Петковић и други из кичевских и поречких крајева, који су били у време ратова заостали у Србији. Непрекидно се узимала глава за главу, водила се осветничка борба, око за око, зуб за зуб.
У близини Криве Паланке турска потера је опколила чету Илије Черкеза. Турке су потпомагали Арнаути. Са Илијом је била и чете младог поречког ратника Мицка Крстића из Латова, који ће постати легенда српског отпора Турској царевини. Муслимани су уништили ову чету, али је Мицко Крстић успео да се извуче из обруча. Са њим је био и Младен Чакр-паша. Мицко је отишао у Пореч а Чакр-паша је остао да хајдукује на Козјаку и Ђерману.
Као и сви хајдуци спавао је на камену, грејао се под отвореним небом, пио кишницу из дрвене коре. Пред сам рат Турци су га ухватили на спавању и послали у Нишку тврђаву на робију. Долазак Српске војске у Ниш значио је слободу за овог хајдука. Похитао је у Пчињу где се повезао са устаницима Вељана и Јаћима. Кад је устаничка војска разбијена, остао је да четује на Козјаку. Постао је страх и трепет за Турке. Више је он гонио потере него оне њега. Светио је смрт Илије Черкеза и Спире Црнога. Са Јаћимом Челопечким потукао је сејмене Јусен Ферове, разбио потеру буљукбаше Биџи-Алије и отео му трубу. Појахао је официровог коња и натерао буљукбашу да иде пешке крај њега и свира му трубу. Турске власти му нису ништа могле, но, главе су му дошли Срби.
Срески капетан из Врања, по налогу Владе, огласио је Чакр-пашу за хајдука и расписао награду за његову главу. Отада је Младен омрзао све власти и законе. Три године је хајдуковао по Србији, Бугарској и Турској, пркосећи свакој власти, презирући уцене из Београда, Цариграда и Софије. У Бугарској је отео младу жену српског конзула, са њом се тајно венчао и одвео у шуму. Смрт му је донела издаја. Његов четник, неки Тома, да би добио награду од српских власти, заклао га је док га је бријао.

[JASON]

Већ је поменуто да је Спиро Црневић, кога су прозвали Големџијски, био из прилепске Дабнице. Кад му је један Турчин осрамотио сестру, у овоме дотле тихом младићу пробудила се душа старих хајдука и ратника. Пошто је крвљу опрао срамоту, одметнуо се у устаничку Бабуну, где је образовао чету. За њега се поново чуло кад је убио чувеног зулумћара Кучук Сулејмана. Кад су на Бабуну пристигле турске потере, Спиро је побегао у Србију и једно време је боравио у Врању. Одатле се пребацивао преко границе и деловао у Кумановском крају. Његова чета је однела велику победу код Ђуришког намастира над низамом. Поред намастира остало је четрдесет турских војника. У Куманову и Скопљу настала је узбуна, турске власти је мучила срамота да један хајдук потуче царску војску; дигнута је дотад невиђена потера, те је Спиро поново побегао у Врање.

Порта је захтевала преко европских дворова да се Србија натера да распусти устаничке чете. Српска влада, на чијем је челу био Милан Пироћанац, није могла да се опире притиску великих сила. Пандури су спровели Спиру Црнога у начелство на саслушање. Чувени хајдук, господар шума и живота морао је објашњава незнатном ћати за шта се бори. Но то није помогло; Спиро је у Србији наишао на одбацивање уместо на подршку. Врањско начелство донело је наредбу да се Спиро и његови другови протерају у Турску. Разочаран, огорчен на Србију, остављен и издан од оних од којих је највише очекивао, пркосно је усред бела дана прешао границу не скривајући се од турских жандарма и са неколико другова похитао на Козјак да умре под старим храстовима. На Козјаку су га турске потере опколиле и четници су храбро изгинули. Турски низами  одсекли су им главе и однели их у Куманово где су их на сточном тргу набили на коље. Неколико дана стајала је глава Спире Големџијског на Тумби, окружена ројевима мува, и полако се распадала. Српски сељаци, који су дотеривали стоку на пазар, спуштали су поглед ка земљи, препуни мржње и освете.

[JASON]

Турске власти настојале су да, ма на који начин, преваре и добаве на своју територију поп Димитрија, Вељана Цветковића и остале главне људе из кумановских села, који су се налазили у Врању. Зато је, у многим приликама, пуно лепих речи и обећања испоручивано овим људима. 1880. године долазио је у Врање стари прота Димитрије и Турци су га просто молили, да некако склони Вељана и остале, да се врате у Куманово. Али стари прота је сам саветовао Вељану и осталима, да се нипошто не враћају. Но кад је прота умро, Турци преваре Денка Крстића као да је нарочита амнестија за Вељана, поп Димитрија и остале, стигла из Цариграда. И Денко кад је послом одлазио у Врање, позове Вељана и склони га да се врати у Куманово својој кући.

Денко и остали прваци у Куманову, због самих народних послова у кумановској и паланачкој околини, желели су да се устаници што пре врате. Многи се тада и преваре и дођу својим кућама. Власти су их на граници примиле лепо, а њих је једино од власти било страх. Турака и Арнаута па и бугарашких букача нису се бојали. Они су били, махом, сви богати и задружни људи, и домове су своје и пре тога били оградили, а сада су од њих направили читаве тврђаве. Вељанова кула са мазгалама и пре тога је била позната Турцима и Арнаутима, а касније је и песмама опевана. Исто тако и куће попа Димитрија и осталих првака, које су биле мраморним плочама изнутра обложене, Турци и Арнаути нису могли дуго да забораве. За себе, своје задругаре и момке, поп Димитрије је био утврдио у својим кућама седам бусија, да би се одатле и читавом табору војске могло одолети.
Народ кад је видео поново своје прваке у својој средини, још онако слободне и силне, поново се почео осећати слободнији и самосталнији. А Турци и Арнаути, подстакнути властима, почели су та траже згодну прилику, да смакну Вељана капетана, попа Димитрија и друге, те су почели да се спремају да нападну на домове ових људи.

[JASON]

Чим су Арнаути чули да је Вељан дошао у Стрновце, искупе се у Мулатову више од 60 њих и пошаљу му абер, да спреми вечеру, девојке и ракију – доћи ће му 'на добродошлицу', да повечерају. Тек што је превалило девет сати увече, нађу се Арнаути пред кућом Вељановом. Вељан је оставио отворене капије, на четири стране у својим зградама у авлији поставио јаке бусије, а сам их је са своја два братанца чекао на кули. Арнаути су стигли на коњима и док су довикивали: 'Искоч бре Вељан, искоч', грмну пушке са свих страна и отвори се права борба. Те ноћи пало је 23 Арнаутина и остало у авлији Вељановој. Остали, видећи да ће изгинути, утекну главом без обзира, оставивши своје другове. Тада Вељан, кад је већ почела зора да руди, викне својим момцима те сваком Арнаутину вежу по један тежак камен о врат и све, њих 23, баце у оближњи и дубоки вир Кршутинац.
Тако су исто пролазили Арнаути и пред кућом попа Димитрија, Бошка Крстића и многих других. Гласови о том брзо су се разносили по српским и по арнаутским селима.

Власти турске нису могле остати равнодушне према свему томе, и то после рата у којем је Турска претрпела пораз и штету, где се ослободило и од њене власти отргнуло стотине хиљада Срба хришћана. И да није било ове буне, Порта би преко својих власти вршила проскрипцију Срба због самих ратова 1876/78. године. Само се тражила и чекала прилика, да се она, унеколико, оправда. Вековни систем Османлијске царевине није могао да допусти да хришћани, који су и даље остали у границама Царства, верују да се овакви ратови за њихово ослобођење могу данас сутра наставити. С тога је Порта по освештану својему oбичају: да обезглави народ, па да мирно – рахат – над њим влада, поступила и овом приликом. За све оно, што је прибележила Србима, сада је потраживала изравнање!

[JASON]

За проширење Србије, и друге своје губитке, турске власти су решиле да се на свој начин разрачунају са првим људима српског народа у границама своје Царевине. Устанак је Порти дао повода да образује 'војне судове' (идаре, урфије и дивани-харп), да суде 'одметницима од Царства'. Таквих је судова било у Приштини, Битољу и Призрену. 'Војни судови', који су судили Србима за 'велеиздају', нису се устручавали да, на правди Бога оптуженима припишу, да су за све што се ових година догодило и што се сада догађа – криви баш они.

За Србе 'војни судови' установљени су били одмах по завршетку Берлинског Конгреса. Њих је ускорио напред изложени устанак, мада је Порта давно пре тога била саставила проскрипцију виђених Срба. Власти су најпре похапсиле Србе из пограничних крајева, па су онда зашле дубље у Царевину. На кога год је из Прешевског, Гњиланског и Кумановског и Кривопаланачког вилајета пало око Портиних власти, томе је одмах створена кривица и тај одмах затваран, окиван и упућен у Приштину да му суди 'војни суд'. А окривљени су били обично истакнути људи и то ма због чега, било због богатства, било због утицаја на околину, или, на пр. због лепих бркова.

Проскрипција је обухватила старог проту Димитрија, Денка Крстића, Тодора Вукашиновића, Петруша Дена и још неколицину из Куманова, и многе од њих из Паланке и кумановске и паланачке околине. Стари прота је већ био умро, и Турци су из Куманова отерали у Приштину на одговор Денка и Тодора, а из околних села: Вељана Цветковића, поп Димитрија Пауновића (Димко Нагорички), Пешу Станојковића,  поп Каранфила из села Ора, Бошка Крстића из Пељинца, поп Димитрија Руђинског, поп Бојка, игумана манастира Карпине, Денка Добрачког, поп Стевана из Челопека, и још преко двадесет виђених првака.
Већини од њих није ни суђено; власти су неке упутиле у вилајетски центар у Приштину, а већину су још на путу премлаћивали и убијали. Тодора Вукашиновића су у самој апсани обесили.

[JASON]

Тодор Вукашиновић, сестрић старог проте Димитрија, био је овнарски трговац и касапин. Куповао је ситну стоку, нарочито овнове, и гонио их у Цариград и Малу Азију на пијаце. Иначе је био крупан и веома леп човек. Имао је бркове, који су му на рамена падали. Био је дика и понос Срба Кумановца. Слободан и неустрашив, он Турцима никако није попуштао и све то чинило је, да су га Турци и Арнаути ужасно мрзели и бојали га се.
Вукашиновића су окривљивали што је те године, у манастиру Прохора Пчињског, као, позивао народ на буну. Некако, Турци су се дохватили те године са Србима на сабору у ман. Св. Прохора, и Тодор гледајући то, довикне Србима: 'Шта гледате? Мотке те поубијајте псе '. Иначе су га још окривљивали како је претио да ће Турке и Арнауте сећи на череке, као што се сече стока која се у његовим касапницама продаје, затим, да Турцима и Арнаутима није давао на вересију итд.

Преседник војног суда – урфије – у Приштини, Ибрахим паша, неколико пута је преда се изводио лепога и дичнога Тодора, и није могао довољно да се надиви његовом мушком узрасту и реткој мушкој лепоти, а нарочито његовим великим и лепим брковима. Кад год би га извео, увек му је прилазио и подсмешљиво би га испитивао: шта ће њему такви и толики бркови, па би се окренуо судијама и говорио би, како би их овај ћаиф (неваљалац), кад би му пали шака, зубима клао.
Претешке су биле муке, које је Тодор у затвору подносио. Морао је да призна кривицу, која му је створена, или да издахне под кундачким ударцима у тамници, као што је био случај са Стевом Вучићем из Приштине, Трајићем из Гњилана и многим другим, или да буде обешен.

[JASON]

У времену од 1879. до краја 1883. 'војни суд' у Приштини судио је као бунтовнике две стотине четрдесет и једног Србина. Толико је Срба суђено само у Приштини, а колико је послато на онај свет пре но што су били и дотерани у Приштину, да и не говоримо. Већ су споменути главни окривљени из Кумановске и Паланачке казе, а овде ћемо поменути од народних мученика по неколико из других крајева српских земаља у Турској.
Од главних Срба ово окривљавање је захватило ове: из Прешевске казе поп Спасу Поповића из села Пчиње, Трајка Миленковића и Митка Миленковића из села Широке Планине, попа Цветана из села Стајовца и још четворицу других. Ови су били окривљени као саучесници у устанку.

Денко Крстић, трговац из Куманова. Денко је још као млад човек био учитељ у Куманову, па је, временом, стекао народно поверење и у народним пословима стао уз свог кума старог иконома Димитрија и друге прваке. Денко је био бистар и речит човек. Турцима је још пре српско-турских ратова кресао у очи о свим њиховим манама у управљању хришћанима. За време књаза Михаила и Намесништва долазио је у Београд и отада је све више почео радити на националној идеји. Више пута био је члан меџлиза у Куманову; био је неко време управник државних магацина, и уживао је поверење и турских власти. Кад су се у Куманову појавили бугарски агенти, Денко је поред иконома Димитрија био њихов највећи противник. Са старим икономом и другим првацима Србима у Куманову, он је због отпора против бугарштије, неколико пута позиван на одговор валији у Призрену, Скопљу и Приштини. 1860. године, иконома Димитрија и Денка позвао је на одговор и сам садразам Мехмед Кибризли паша, кад је у Скопље долазио.

Денка су власти први пут отерале у Приштину 17. октобра 1880. године и онда су га пустиле као оправдана 5. јануара 1881. Други пут је Денко отеран пред 'војни суд' 4. новембра 1881. године.
Денко је умро у 56. години свога живота. Оба пута у спровођењу у Приштину, Денко је стављан на тешке муке. И у затвору је са осталим Србима мучен, док није издахнуо 6. јуна године 1882.

[JASON]

Димитрије Пандиловић, механџија из Куманова. Он је отеран још 1879. године. Њему је два пута судила урфија у Приштини. И он је био веома слободан према Турцима. Заносио се мишљу о ослобођењу свога места, и за то је био мучен и осуђен на 101 годину робије. Издржао је двадесет година. Пуштен је на заузимање српске и руске владе.
Михаило Поповић, учитељ из Врања. Био је најпре у Кумановској цркви певач – псалт - потом учитељ у Ћустендилу и Куманову. Он је са лепога свога понашања, својом исправношћу и мирноћом, у оном времену, стекао себи углед у грађанству. То, а и што је био родом из Врања, боло је очи Турцима и Арнаутима. Отеран је у Приштину и тамо осуђен на шест година робије.
Из Малеша и Малешке казе отерано је било пет првака. Онда је отеран отуда и прота Ђорђе бивш. епитроп Митрополије. Њега су власти кривиле за све и свашта. Осуђен је на 101 годину робије.
Из Штипа био је отеран иконом Атанас, такође епитроп Митрополије. То је био старац у својој 85 години живота. Осуђен је на 101 годину робије, а издржао је седам година на острву Родосу.
Из Радовишта и Радовишке казе отерана су била три Србина. Међу њима био је и учитељ, Глигорије Димитријевић. Димитријевић је био из Новог Села близу Штипа и окривљен је био, као, да је предводио некакву чету српских устаника.

Из Скопља су, између осталих, отерани Угрин Димитријевић, механџија, и Ђорђе Милетовић, трговац. Угрин је био родом из Маврова и издржао је шест година у Приштини, Солуну, Смирни и Милетини. Он је отеран само због тога, што су у његову механу свраћали путници из Србије, као и они који су из Турске путовали у Србију. Милетовића Турци нису трпели, јер Турцима и Арнаутима на вересију никако није давао. Био је осуђен на 20 година заточења. Убиле су га заптије при спроводу из Солуна за Родос.
Из Гњилана и Гњиланске казе било је суђено и осуђено двадесет и седам првих домаћина Срба. Главнији су били: Хаџи Таса и брат му Манасије Хаџи Стојковић, трговци. Они су били из прве и најугледније куће у Гњилану. Издржали су пет година робије у Канли Кули (Беас Кула) у Солуну. Затим су били осуђени, Тома Јовановић, трговац, и Коста Трајић, учитељ из Гњилана. Они су били упућени на издржавање робије у Шам Тарабулуз. Коста Трајић је умро у Дијарбекиру, а Јовановић је издржао шест година робије, па је пуштен. Јован Денић, трговац, издржао је у Солуну и Синопи пет година робије; Хаџи Павао, трговац, и син му Гина – први је издржао затвор у Приштини шест месеци, а син му је умро у приштинском затвору; прота Васа Поп-Јовић, издржао је четири месеца у Приштини; Лаза Тасић, у Ђаур Измиру и на Родосу седам година; Антоније Тоне Јовановић, трговац, издржао је у Дијарбекиру шест година, и тако даље.

[JASON]

Из саме Приштине осуђено је тада једанаест Срба првих домаћина, међу којима су били Стеван Хаџи Арсић, ћурчија – издржао у Солуну и Митилени шест година; Аксентије Перушевић, механџија и лиферант – издржао шест година; Стеван Вучић, механџија – лежао у Приштини у затвору шест месеци и издахнуо под кундачким ударцима.
Из Вучитрна је било осуђено свега њих двојица Хаџи Поп Анта Фртунић, епитроп Митрополије – издржао у Приштини, Солуну и Родосу девет година, Јосиф Ј. Студић, учитељ, - издржао у Приштини, Солуну и Митилени шест година.
Хаџи Поп Данча затворен је први пут за време самих ратова, па је пуштен био. Онда је отеран из Вучитрна и тамношњи учитељ Василије Андрић, који је био родом из Босанске Посавине. Пуштен је из затвора 1888. године, кад су, општом амнестијом, били пуштени сви политички кривци у Турској. Овај прави мученик за народне ствари, био је, доцније, толико награђен у Србији, да је у пожаревачкој Изворици, умро од глади.
Из Митровице и њене казе било је осуђено њих првих седам домаћина, међу којима су били: Мила Димкић, трговац, Вића Хаџи Јакић, механџија и његов син Јака, угледни митровачки грађани. Вића Хаџи Јакић и син му Јака затворени су у зиму 1879. године, отерани су у Цариград, и отуда после шестомесечног ислеђивања пуштени из затвора као невини.
Из Ново-варошке казе осуђено је било шест првих домаћина: Василије Борисављевић, Јован Кочовић, учитељ и отац му Стеван, старац од 70 година, и други. Сви су издржали у Солуну по пет година робије.
Из Берана је отеран је био у Солун, а одатле у Малу Азију, Панта Цемовић. Доцније је помилован и пуштен на слободу.
Из Призрена је био осуђен Ђорђе С. Камперелић, учитељ Богословије. Он је био осуђен на 20 година робије. У извештају нашим властима стоји: посинак Симе Игуманова. У истом извештају стоји о Камперелићу још и да је побегао из Измирне на предлог Јастребова. Са Камперелићем био је затворен у Призрену и Нестор Димитријевић, пређ. учитељ у Шиду у Аустро-Угарској. Он је, на предлог аустријског конзула у Призрену, пуштен из затвора и није му ни суђено.
Из Призрена је био затворен и Петар Костић, наставник Богословије. Спроведен је у Битољ на суђење, и, после неколико месеци, на интервенцију руског посланика у Цариграду, пуштен на слободу.
Из Кичева и кичевске околине била су у Приштини затворена и осуђена три Србина, међу којима је најугледнији био Божин Спасић из самога Кичева. Божин је био осуђен на седам година, а издржао је пет.