Српске буне

[JASON]

Год. 1836. показала се изванредно револуционарна за крајеве који су се налазили на југоисточним границама Србије. Током целе прве половине те г. Пиротска нахија била је у врењу, а одсељавање тамношњег становништва у Србију узело је широке размере. Нередовно стање обухватило је и Берковичку област и претило да се даље распростре у друге области Турске царевине. Тек уз крајње напоре специјалног портиног изасланика, и уз посредништво Аврама Петронијевића, кнез Милошевог представника, ред је био повраћен.
Али једва да је прошао који дан, кнез Милошу је било јављено да се овога пута, нешто северније, подигла Белограчичка нахија. Како је тога тренутка то био највише горући догађај на границама а уз то, по неким моментима, био повезан са званичним и незваничним лицима из Србије, кнез Милош му је, знајући опасност која је отуда могла проистећи, посветио велику пажњу и лично издавао упутства како би се ова буна, са српске стране и на српској граници, што пре локализовала и угушила. Белограчичка буна је карактеристична за Милошев став, с једне стране преме самој овој буни, а с друге, уопште за његове погледе и држање према устаничким покретима  тога времена с оне стране српске границе. Ми ћемо се стога задржати на самом догађају и непосредним последицама по његовом окончању, не улазећи у узроке и мотиве који су га изазвали.
Видинска област, све до ограничења 1817. године, чинила је једну етнографску целину са источном Србијом и једну административну јединицу са деловима Србије на тој страни. У Видински Пашалук онога доба улазиле су: Крајина, Црна Река, Тимок и Сврљиг. Граница Пашалука протезала се је на истоку до реке Млаве, а даље на југ, Бањским Срезом, до саме Мораве. За српски народ у источној Србији Видин је био оно што је Ниш био ономе у јужној Србији. У времену о коме је овде реч, тј 1836. године,  Видинци су веровали да ће их кнез Милош ослободити.

[JASON]

Народ  у Видинској области није се смирио још од Карађорђевог времена, и никако није престајао да изражава жељу, да се оцепи од Турске и присаједини Србији. Владало је опште бунтовничко расположење у живом сећању на Хајдук Вељка, Петра Добрњца, Нину и брата му Петка, Петра Џоду, Радојка Сајтару, попа Радосава, Ивана из Кривог Вира, Крсте из Шљивова и др. беспримерне јунаке.
Кад је Вељко 1807. пошао на Белограчик, с њим је био и бимбаша Петко и његови људи. Варош је било ласно заузети, али тврђава је била природно 'кале' са високим и дебелим зидом кога није било тако лако оборити. Није им ништа друго остало, већ да разбију капију и продру у тврђаву.
Вељко, видећи да је отпор врло јак, врати се у Бању, но, неустрашиви Тимочани хтели су пошто пото да освоје тврђаву. Бимбаша је заклео своје другове да се боре док не победе или не изгину. У једној борби, кад се испео на врх капије, полетели су Турци и ту, у окршају, погинуо је и Петко. Његова дружина, изгубивши вођу, врати се у Крајину, а један од његових мештанина, натовари га на коња, донесе у Заграђе и сахрани.
1809. године, када су Срби на три стране офанзиву предузели били, и кад је Синђелић славно на Каменици погинуо, Вељко, у то време, са 5000 људи удари на Турке код Ак-Паланке, разбије их, а у повратку и Белогра(д)чик освоји. О том догађају султан Махмуд одмах је известио Ел-хаџи-Мехмед-Бахрам-пашу, команданта нишке тврђаве. Он, између осталог, пише Бахрам-паши да Срби на видинској страни у рукама сада имају Неготин, Аду, Теке (Текија) и Фетих-ул-Ислам (Белограчик).

[JASON]

Али да се вратимо Белограчичкој буни. 7. августа Гургусовачки начелник Радосав Тричковић, по дужности својој, обавестио је рапортом кнеза Милоша да се дан раније народ Белограчичке нахије подигао против Турака и да су Турци, видећи сакупљене устаничке чете, напустили своје пограничне страже и повукли се у утврђени Белограчик. Истога дана, Дунавско-Тимочки војни командант пуковник Стефан Стојановић Ћоса (таст Живка Давидовића, прим. Ј.), јавио је рапортом кнезу о истом предмету, имајући за основу дупликат извештаја Гургусовачког начелника, као свога потчињеног службеника. Командант Стојановић је даље обавестио кнеза да је, чувши за побуну Белограчичана, одмах отпремио капетана Тодора Ђорђевића на Кадибогазку караулу да види шта је и како је, и ако је могуће, 'да совета људима даде да се тога (тј. буне) окане'. Одлазећи у Гургусовац где би био ближи догађајима, пуковник Стojановић је затражио од кнеза, који се тада налазио у Соко-Бањи, даља упутства.

У буни белограчичкој било је и Срба из Кнежевине. Кнез Милош, који је све ово сазнао, наредио је да се спроведе хитна истрага око њиховог учешћа у буни, и да се учесници у њој најстрожије казне. У овом смислу, одлазећи из Бање за Крагујевац, Милош је пуковнику Стојановићу, као лично одговорном за ред и безбедност у источним нахијама, издао следеће наређење:
'Вама је познато, колико нам је противно, да се буне дижу око наши предела а особито што у овима има помешани и људи из нашег предела пограничног. Огорчени овим поступком, последњим највише, препоручујемо Вам да одма на границу нашу к белограчичкој изиђете и све људе наше, који су у буни белограчичкој помешани поватате и без даљег припита извешате на граници нашој и турској, за углед нашим и Турака.
Тошу пак Ђорђевића капетана Заглавског, кој је слабостју свога управленија попузнуо, те су људи из среза његовог прешли у Белиградчикску и ову у буни њеној подпомогли, оћу да испитате како је то било, и шта је имао посла, да пише оно, у овом предмету војводи  Белоградчикском и испит његов оћу мени час пре у Крагујевцу да пошаљете'.

[JASON]

Истрага коју је водио пуковник Стојановић довела је до следећих налаза:

1. У белограчичкој буни узели су учешћа и Срби из Кнежевине.
2. Центар где је буна спремана налазио се у Новим Коритима, среза Заглавског, окружје Гургусовачког.
3. Главни организатори побуне били су: Петко Петровић из Горњег села и Стојан Цанић, туфегџија, из истог места, који је сматран као главни учесник у побуни.
4. Више сељака из реченог села продало је своје пушке Белограчичанима.

То су били први резултати до којих је дошла истрага у Гургусовцу. Међутим, да би се добила тачна слика учешћа Срба из Кнежевине у овој буни, пуковник Стојановић је пренео центар ислеђивања у село Нова Корита. У рапорту који је после тога поднео кнезу Милошу, он је утврдио следеће. Наведеном Петку Петровићу и Стојану Цанићу, који су 'први бунтачи с наше стране били', придодат је и Пеша Првуловић из Гургусовца. Ова тројица, по исказима Новокорићана, поред личног учешћа у буни, у којој су имали руководеће улоге, омогућили су Белограчичанима да дођу до оружја и барута, а такође су им пружили и 'сваку другу рукопомоћ'. Оптужени су, сем Стојана Цанића, који је умакао негде у Турску, наведене своје улоге 'пред свима сељацима јавно признали'. Даље, на десетак дана пре него што ће побуна избити, Стојан Цанић и Петко Петровић су успели да од тринаесторице Новокоринћанина искупују пушке и да их ставе на расположење устаницима с оне стране границе. Осумњичени за учешће у буни, горњих тринаест сељака се бранило пред пуковником да нису знали сврху купопродаје својих пушака, да на буну уопште нису ни помислили и да стога 'ни сумње чрез продаје оружја нису имали'.

[JASON]

Истрага је тиме била завршена, пошто је дошла до пуног материјалног доказа. У смислу кнежевог наређења, које смо горе навели, пуковник Стојановић је учинио следеће:
'По учињеном, јавља он рапортом кнезу, дакле, над Корићанима испиту, дао сам све оне, који су оружје своје продали, за пример свима сељацима, строго с батинама казнити.
А Петка Петровића и Пешу Прволовића, који су буну садању с Белоградчичанима подигли, закључио сам, да се њих двојица као главни кривци убију на граници нашој и Белоградчичкој, за углед како Србима, тако и Турцима, на коло поставе, које сам данас на месту Кади-Богазу пред собратим Народом нашим из села Заглавског, обојицу убити и на коло поставити дао'. (16. авг. 1836.)
Први део кнежева налога био је овиме извршен. Други кнежев захтев, да се испита кривица капетана Тоше Ђорђевића, који је у вршењу своје дужности био 'попузнуо', такође је извршен. У рапорту кнезу Милошу, пуковник Стојановић је у четири тачке сажео став и улогу капетана Тоше према белограчичкој буни.

1. По избијању буне капетан Тоша је је учврстио и појачао наше пограничне страже.
2. Кад је буна већ избила, послао је међу устанике човека, који је требало да их убеди у некорисност устанка, те да на њих утиче да се разиђу кућама.
3. Док је буна била у току, капетан Тоша је послао једног свог човека, новокоритског главног кмета Цветка Петровића, заповеднику Белограчичке тврђаве, да га усмено обавести, поред осталог, да се српске власти негативно односе према овој буни. Но како је Цветко отишао без пасоша и без икаквог пропратног писма, то га је заповедник 'као подозрителног човека' свезао и послао везиру у Видин. Због тога је Тоша морао посебним писмом да га моли за његово залагање код везира да се Цветко као невин отпусти.
4. Капетан Тоша је својом небудношћу омогућавао да су Корићани с пограничним Белограчичким људима, 'свагда прилику састајати се имали'.

[JASON]

У чему се састојала кривица капетан-Тошина? Прва и друга тачка, горе наведена, ослобађала га је кривице, јер је ту поступљено према пуковниковом наређењу. За тачку под 3, бар што се тиче оног дела који се односи на писмо белограчичком ајану, Тоша није био овлашћен, што се види из кнежевих речи раније наведеног наређења. Тачка под 4, пак, приказивала га је као лежерног службеника који је, због свог неопрезног држања, могао да пружи Турцима повода да оптуже Кнежевину да је помагала буну и чак учествовала у њој.
Због оваквог држања, капетан Тодор Ђорђевић, мада је имао лепих заслуга за повлачење границе између Србије и Турске у нашу корист, био је смењен. У акту, који је дошао из Кнежеве канцеларије, наглашено је да се он 'са званија својих скида, за неразумне његове поступке при садањој побуни Белоградчичкој и за удевлотворити Турке'. На његово место, за старешину Заглавског среза, дошао је чувени татар – Богдан Ђорђевић. Пуковник Стојановић у своме је рапорту кнезу Милошу јавио да је Богдана у присуству 3-4 одабрана кмета из села Заглавског среза, окружја Бањског, 'за дејствителног капетана поставио, и да су кметови со истинитим усредијем за таковог примили и припознали. Приликом овом, собраним Заглавским кметовима протолковао сам, како им се свима унапредак, за сохранити мир и внутрености поредак владати треба'. (26. август.)

Овим поступцима, шибањем сељака који су несмотрено и без знања органа власти испустили своје пушке из руку и, изгубивши надзор над њиховом даљом употребом, постали посредни помагачи буне, убијањем и стављањем на коло непосредних учесника у буни и смењивањем капетана Тоше са граничне дужности, били су докази са српске стране да кнез Милош не само да није одобравао буну него јој је био најодлучније противан. Томе у прилог иде и раније цитирана Милошева наредба пуковнику Стојановићу. Осим тога, током целе ове немирне године, кнез је издавао наређења да се страже појачају и да се строго мотри да неко не би прешао, сем на дозвољеним местима, у Србију. (11. маја А. Петронијевић пише Кнезу из Гургусовца, како је наредио капетанима 'да умноже страже по границама, и свуда, где путања каква има, нека из села на изменицу наместе неколико људи, да чувају, да не би каква битанга наша прешла к бунтовницима, и ако би какав амо ишао, да га ухвате и овамо суду доведу, или ако би каква већа гомила наишла на њих, да их зорилен натраг врате'.)
Сви ови поступци, ма колико својим појединостима били својствени за догађаје везане уз белограчичку буну, били су део опште политике кнеза Милоша тога времена према Турској. Кнез Милош је оваквим држањем хтео да одбаци сваку сумњу која се могла појавити на Порти да је хтео да се меша у унутрашње ствари царевине. Касније ћемо видети зашто је Милош овако поступао.

[JASON]

Буна у Белограчику једва да је трајала 4-5 дана. Није невероватно претпоставити да је један од главних предуслова за одржање побуне била потреба да се заузме сама цитадела и да сe око ње групишу снаге устаника као око своје базе. Побуњеници су, међутим, оклевали, очекујући зар да ће им Србија прискочити у помоћ, и до напада на Белограчик није уопште ни дошло. У међувремену, Турцима су стигли у помоћ  низами из Видина, а побуњеници, видевши се у великој опасности, предали су се или разбегли куд који.
Један од вођа побуњеника, Петко Тодоровић из турског села Салаша, не хтеде се предати Турцима, него се склони у Србију, где се крио код неких својих рођака. Доцније се на веру предао српским властима, но пуковник Стојановић га веже и пошаље натраг ајану у Белограчик, упутивши овоме и своје писмо. Такође је и поменути Стојан Цанић, туфегџија из Горњег села, који се крио скоро два месеца по Турској, откривен и ухваћен у Враци. Обојица су, по заповести Видинског везира, одведени на тромеђу Гургусовачке, Пиротске и Белограчичке нахије где су 'на колац за углед Народу ударени'.

Како било, тек буна није успела, и Турци су повратили пређашњи ред без много крви и жртава. Тимочки велики сердар, пуковник Стефан Стојановић Ћоса могао је већ 15-ог августа да јави кнезу Милошу да је 'како по внутрености подручне ми команде, тако и изван границе наше по турским крајевима, свуда је здраво и мирно'.

[JASON]

Кнез Милош је, као што смо видели, у оваквим догађајима ишао Турцима на руку и помагао им да се нереди угуше, што може да изгледа прилично неразумно и са национално-политичке стране чак веома непријатно и мрско. Притом је понекад иступао врло брутално и то на начин који га је приказивао већим крволоком него саме Турке. А какав је углед Милош у то време уживао на Порти најбоље се види из његовог помпезног путовања у Цариград 1835. г. и четворомесечног боравка у Турској. Управо је овај боравак био симптоматичан за његово даље држање према устаницима. Поласкан почастима и поносан на своје дотадашње успехе Милош је обећао верност султану Махмуду II, и свечано се зарекао да са своје стране неће ничим допринети свим оним евентуалним покушајима који би радили против интереса и интегритета турске царевине.

Та Милошева обавеза нашла је своју лојалну примену, поред осталог, и на бунтовне догађаје који су настали после 1835. и 1836. г. на југоисточним границама Србије. Милош се није одазвао многобројним позивима српског становништва да му прискочи у помоћ и ове крајеве припоји Србији, како је то сличном приликом учинио 1832/33. године, него је своју улогу свео на посредништво за поравнање између раје и Турака и на привремено примање извеглица из Турске. Он је изричито наглашавао да се његова дужност састоји само у томе да посредује и помогне да се узроци незадовољства и немира од стране раје уклоне. To се види и из писма Салих-паши, нишком мутесарифу од 17. I 1835. г. у коме пише:
'…ето шиљем к вама мог ћају Аврама Петронијевића, да вам ове моје жеље каже, и, ако ви оћете, да отиде са вашим људима до оне побуњене раје, и да ји посоветује од моје стране да се смире, које надам се да ће одма и учинити. Ако ли пак вама не буде угодно ово моје предложење, а оно мој ћаја има заповест да се одма натраг врати, и да не иде међ ону сиротињу. Мени се чини, да ми је дужност чинити мир на комшилуку, јербо сам се цару заклео да ћу му веран бити, и зато вам то и предлажем, а у прочем ви како разсудите онако и чините, а ја у том случају признајем да немам никакво право мешати се у вашу нахију'.

[JASON]

Да је Милош покушао да војном интервенцијом помогне побуњеницима, питање је колико би успео, и да ли би, за случај успеха интервенције, Турска пристала да још који комад  територије буде извучен испод њене директне контроле. Русија и Аустрија осудиле би свакако овакав поступак, видећи у њему повреду легитимистичког принципа власти.
Од пресудног значаја, међутим, било је држање Русије, која је од Ункјар-Искелесија водила туркофилску политику и радила на очувању интегритета Отоманског царства. Руска потпора Милошу, за случај да се је ангажовао у овој буни, свакако би изостала. Већ је приликом дипломатске разраде питања о тзв. шест нахија, Русија настојала да се на штету српских потраживања постигне решење, и да Србија знатно умањи своје захтеве. Онда је Србија, према уговору Букурешком, имала и правне подлоге - основа која је овог пута недостајала.
Милош се, у случају Белограчичке буне, руководио оним ставом који је имао према далеко озбиљнијој Пиротској буни с пролећа исте 1836. године. Реално политички резонујући и, свакако, смишљено оцењујући шта би, ако се активно уплете у ове буне, имао да добије а шта да изгуби, кнез Милош је морао да дође до закључка да би по њега и по Србију штета била далеко већа но добит. Остао је лојалан према Порти, и да одагна сваку њену помисао да јој је неверан, давао је видна израза своме негодовању према овој буни.
Белограчичка буна 1836. г. није успела и није ни оставила виднијег трага. Мада инспирисана и вођена од људи из Кнежевине, она је у самом почетку наишла на отпор званичне Србије и претставника њених власти, и морала је пропасти пред надмоћнијим турским војним снагама. Ма колико незнатна у поређењу са Пиротском или Берковачком буном из исте године она чини један занимљив део српске историје тога врeмена.

[JASON]

Тврђава Белограчик

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

(5) Власотиначки устанак Илије Стреље 1809.


За Карађорђева времена, наше су чете обилазиле Ниш и Лесковац, а хватајући се планина, крстариле по Заплању, око Власотинца, и по Буковику, и улазиле у саму Момину Клисуру, да затворе пут војсци турској. Те чете нису биле ни мале, ни за Турке безопасне. Поглавар њима био је неки Илија Петровић - Стреља, кога помиње Милићевић у Кнежевини Србији а опширнији Стрељин животопис може се наћи у Поменику знаменитих људи у српског народа новога времена.

Стреља је био родом из Градишта, више Власотинаца, у округу лесковачком (неки веле да је био родом из Лопушње). Имао је дућан у селу Козарама, и некакав мајдан гвожђа (самоков), који је био дао у закуп неким Скопљанцима Турцима. Кад дође време да се закуп плаћа, Турци не само да не дадну пара Стрељи, него се намераче да га убију. Стреља, кад види то, а чувши да су Срби устаници стигли до Алексинца, и да су се утврдили испод села Вукашиновца, остави своје место и стругне у Делиград Карађорђу. Ту га, пошто је војевао три године дана и у бојевома  изишао на глас, чувени Капетан Жика (Вељко Жикић) постави за старешину бећарима из нахије лесковачке. После тога Карађорђе му да до 450 бећара да с њима заузме Просеченицу, у Моминој Клисури, и пресече пут турској војсци из Врања и Скопља.
А то је било овако.

[JASON]

Више пута Стреља је молио Добрњца (Петра), као старешину на Делиграду, да га пусти да иде са неколико стотина Шумадинаца да одметне лесковачку нахију. Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где међу турску силу, и не погуби толике људе, не допусти му што је тражио.

(Петар Добрњац је остао запамћен по изреци коју је изговорио Карађорђе: - Говорити, а мом к...., а Петру Добрњцу, све једно! - која је изречена почетком 1807. године када је Карађорђе сазнао да је Добрњац у Параћину на своју руку побио турске посланике који су пошли на преговоре у Београд. Данас се слична пословица користи за опис некога ко је тврдоглав и недоказан.)

Но једном, Стреља нађе добре воље самога Карађорђа, па и њега исто тако замоли.
  - Коекуде, упитаће Ђорђе: - Знаш ли ти, момче, колике воде теку поред Лесковца?
  - Знам, Господару, одговори Стреља, и почне бројати: - Морава, Власина, Ветерница, Јабланица, а и Топлица је близу.
  - Е, видиш ли, куд теку велике воде, туда пролазе и велике војске. Шта ћеш чинити ти, с мало друга, међу великом силом?
  - Господару! одговори Стреља: родио сам се онамо, знам сваки грм и сваки трн; ако Турке и не разбијем, бар ћу их поплашити; а у невољи умем побећи и зечјим трагом.
  - Коекуде, кога су ти Турци посекли, те си на њих толико љут?
  - Нису ми посекли никога, али су ми на правди отели имање. Присвојили су мој самоков који сам имао у селу Козарима, а и мене би убили да нисам побегао амо. За то сам љут на Турке, поред онога за што је на њих љут сваки Србин!
  - Коекуде, ако се уздаш у се, да можеш затворити Просеченицу у Моминој Клисури, да пресечеш пут врањском паши, начинићу те војводом од Лесковца.
  - Уздам се у Бога Господару, да могу, мањ да главе не буде на мени!
  - Кад је тако, а ти, чим наша војска приђе к Нишу, узми друга колико ти треба, и иди. Али ако то не урадиш – не иди ми на очи: главу ћу ти одсећи!
Стреља захвали Вожду, и пође по дружини питати:
  - Ко хоће са мном да заптимо Просеченицу?
Први му се јавише Станоје Кала и Сава Дедобарац из Дедине Баре, и још других бећара до 450 друга. Око Ђурђева дне 1809. године, Стреља пређе Нишаву између Ак Паланке и Ниша, удари преко Заплања, и, преко Гуњетине и Шишаве, спусти се у Власотинце. Ту се задржи и не оде у Просеченицу, као што му је наређено, него сакупи нешто мало војске (око 400) из села Шишаве, Болара, Крушевице, Брезовице, Јастрепца, Градишта, Козара, Дединаца, Орашја, Грделице и Дедине Баре, и даде је Сави Дедобарцу да с њоме иде да заузме и затвори Просеченицу, а он остане са Шумадинцима у Власотинцима.
Дедобарац оде и затвори пут на Просеченици, па се спусти на Градиницу крај Мораве, у велики дедобарски хан; ту ухвати и потуче једну чету Турака, па онда, осиливши се, заседне у дедобарском хану србовати (тј. седети и пити).

[JASON]

Кад паша из Врања чује шта је било са оном четом Турака, дигне војску, и једнога дана бане с два топа код дедобарског хана, заузевши брдо на левој обали Мораве, према Грделици, које се зове Кале Грделичко. Саво, видећи Турке, затвори се са својима у хан, и почне се бити. Турци опале топовима с брда, запале хан и у њему џебану Савину, те и хан и момци Савини оду у ваздух. И ту многа изгине војска, нешто пак мало остане, но и њих Турци похватају и исеку.

Чувши за ту несрећу, војска се Стрељина разбегне, а он, видећи да му више нема станка у Власотинцима, само викне:
  - Хаткињу!
Власотинчани га опколе, и навале на њега прекорима:
  - Шта би? Како би? Шта учини од нас, од Бога да нађеш? Гурну ни угарак у куће, па сад бежиш?
Стреља пуши, ћути, ни у кога не гледа. Изведоше му бедевију. Он уста, прекрсти се, баци јој се у седло, па одбивши облак густа дима, проговори:
  - Власотинчани! Ја Просечнице не заптих, дружину изгубих, ваше куће сагорех, и вас поробих. Сад идем да све то платим главом. Али, Власотинчани! Наш ће траг остати: њега керови не могу олизати. По нашем трагу доћи ће други, доћи ће трећи, доћи ће четврти... Добар је Бог... Што не могосмо ми - моћи ће неки... Који ће то бити? Када ће доћи? Ја не знам; али да ће доћи, тако знам као што вас гледам...
То изговори, хаткињу ободе, и као муња одлете ка Каменици, к српској војсци! Али место јуначке српске војске, која се спремала, да отме Ниш, Стреља виде грађу за - Ћеле-Кулу!

Одмах за овим нагрну Турци на Власотинце, и што год су могли ухватити потуку и поробе, варош опљачкају и за тим спале. Што је од народа могло побећи побегне у збегове у планине, али и тамо велики део од глади испропада. После неког времена паша нађе четворицу Власотинчана и нареди им да оду у планине, и да кажу народу, да га је цар помиловао и опростио му. Народ послуша и врати се на згаришта, где начини земунице и колибе у којима је становао док није мало к себи дошао.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

(10) Абдулина буна 1821.


6. новембра 1817. год. држана је народна скупштина на Топчидеру на коју су дошли кнезови из свих нахија, митрополит, владике, архимандрити, многи кметови и домаћини. На тој скупштини Милош је извикан за Књаза Српског са правом наследства у његовој породици.
Одмах потом Милош је приступио унутрашњој организацији државе. Пошто је отмица девојака у оно доба била права беда за народ, то је најпре установио смртну казну за отмичаре оне девојке, која је отета без њене драге воље, а лишење чина и телесну казну за свештеника, који би се усудио венчати такву девојку. Затим, од Народне канцеларије Милош начини Велики народни суд коме је дао толика права, да је готово постао Државни савет. Задржавши поделу Србије на нахије и срезове, он постави за сваку нахију по једног оборкнеза и по један нахијски суд, за сваки срез по једног кнеза, а у свакоме селу по кмета. На тај начин Милош оте право смртне казне и помиловања од Марашлије, а турским муселимима право да се мешају у српске послове. Сви протести Марашлијини не помогоше ништа; Милош је настављао своје реформе. Мало по мало нестаде из унутрашњости Србије турских војника, спахија, пашиних агената и осталих глобаџија, које је народ, нешто милом нешто с батином у руци, сатерао у оно неколико гарнизона. Милош беше фактички постао Господар Србије, који је био у стању да брани права своје државе.
Али је Милош увиђао да је пре свега нужно добити признање Портино за све што је он у Србији урадио. Сазнавши да се Русија спрема да тражи комисију за ревизију Букурештанског уговора, он похита да пошаље, депутацију у Цариград и да тражи царског комесара за уређење народних послова. Порта посла једног коџа-ћана Есад бега  у Београд, али са ферманом, који није могао задовољити Србе, јер у њему су се укидали само муселими по унутрашњости, Милош се признавао не за књаза, већ за баш-кнеза, па и то се давало под условом, да се Срби обaвежу написмено да неће никад више ништа тражити.
Срби одбише овај ферман тако одлучно, да се Есад бег није смео вратити путем у Цариград, већ оде Дунавом. И ако је овај комесар насликао Србе и њиховог шефа да не може бити црње, Порта позва Милоша да пошаље нову народну депутацију у Цариград. О Митрову дне, 1820 године, Милош је послао у Цариград пету депутацију с оваквом упутством: да тражи све вароши и села, која су учествовала у устанку када је закључен мир у Букурешту, да се сједине с књажевством; да се све дације које би Србија имала плаћати Порти сведу у једну суму; да Султан призна Милоша за наследног Књаза Српског; да призна потпуну слободу православне вере са правом подизања цркава, манастира, школа и штампарија; и да се Турцима забрани становати изван градских рејона.
На жалост ова депутација морала је да остане годинама у Цариграду. Грчки устанак који беше букнуо изазвао је нереде, да је Порта, под изговором да је спасава, држала српску депутацију годинама у апсу.
За то време Марашлија покуша да се курталише Милоша убиством, али када му то не пође за руком, он стаде врбовати поједине нахијске кнезове да им изради берате за наследство њиховога достојанства у њиховим породицама, ако се побуне противу Милоша. Само га двојица послушаше. Марко Абдула оборкнез пожаревачке и Стеван Добрњац оборкнез поречке нахије.