Српске буне

[JASON]

Марашли Али паша и сва његова околина веровали су да, ако Срби доиста добију она права, која су им Букурешким уговором осигурана, да ће турско господство у Србији престати. Требало је, дакле, пошто-пото посејати раздор међу војводама и спречити Србе да дођу до тих права. У маси народној Марашлија свакако није могао да нађе ослонца, те је његов избор пао на кнезове. Абдула је био старешина готово целој пожаревачкој нахији, и боравио је у Пожаревцу вршећи нахијске послове; а доцније је стављен под власт Јоксима Милосављевића, кад је овај постао Велики с(е)рдар подунавски. Што су Турци имали посла са Србима, то је морало ићи преко кнеза Јоксе коме уједно беше поверен и Добрњчев Пореч.

(О Јокси Милосављевићу има доста прича које показују да је увек теглио на добро, али на свој начин; да је књазу Милошу био истински пријатељ и, старајући се да Књаз, сваком приликом, чини добра дела, само се није истицао да се види колико томе добру приноси, него је намерно порицао свој део у сваком таквом књажевом доброчинству. Тако се прича да је некој мајци, којој је син чекао смртну пресуду, кад га је молила да поради у Књаза за милост, рекао:
- Да! Да помогнем да се пусти па да опет чини зло? Нећу! Идем сад Господару да говорим да га обеси о сувој крушци.
Мати скрушена оде, а Јокса умоли Књаза, те кривца помилује и пусти. Таквих прича има доста.)

Марашлија се није могао непосредно с Абдулом и Добрњцем договарати о буни, јер у пожаревачкој нахији ако му је шта требало, имао се обраћати на кнеза Јоксу или на свога муселима Саид Ефендију. Но у први мах није смео Марашлија да се обраћа ни на Абдулу ни на Добрњца, стога упути он најпре Алил алај бега да он преговара с кнезовима, што овај и учини, а доцније je и сам Марашли Али паша био у преписци са Абдулом и Добрњцем. Погодба беше ова: да се ови одметну од Милоша и прогласе самосталним кнезовима нахија, да их у случају нужде Марашлија брани војском од Милоша, и да им Марашлија у Цариграду изради берате, као што је и Милош имао.
Обећања Марашлијина пала су на добру земљу. Добрњац и Абдула доиста су веровали, да могу у својој нахији управљати и владати и без Милоша. Њихова нахија беше Моравом одвојена од целе Србије, и они се осећаху врло самостални. Но ту самосталност осећали су они и с тога, што је њих књаз Милош особито пазио, и њиховој власти није ништа сметао. То беше у овој прилици велика корист, те они без бојазни почеше растурати по народу разне гласове противу Милоша. Као да он узима од народа велики порез, па новац поклања Турцима; говорили су како се ни масло, ни мед, ни дрва што се за Турке узима неће плаћати, но све иде џабе. С друге пак стране обећавали су, да ако народ њих призна за једине старешине, и порез биће мањи и престаће све давање Турцима.

[JASON]

Ко су били Марко Абдула и Стеван Добрњац?
Абдула Марко (Тодоровић) родио се у селу Матејевцу, више Ниша, 1780. године. Књигу је учио у Нишу. Убивши каменом неко Туре, уплаши се од освете, и утече у село Шиљеговац под Јастрепцем, одакле, доцније, сиђе у Параћин. А кад га Турци и ту опазе, побегне у Пожаревац где је, најпре, служио а после трговао у ортачини с неким потурчењаком, Србином из Дубравице, кога су звали Абдула.
За првога српскога устанка, Марко се одликовао у бојевима, и постао барјактар у војсци. У једном сукобу на Параћину, рањен је био у леву руку. Док се од те ране лечио, био је ђумругџија на Раму.
Године 1813. побегао је у Немачку, али 1815. чим је чуо за устанак, вратио се је у Србију. Пошто се утврди мир, књаз Милош постави Марка Тодоровића за кнеза нахији пожаревачкој и, по имену некадашњег му ортака, назове га Марко Абдула, премда су њега и дотле многи звали Абдулом.
Добрњац Стеван (Тодоровић), брат Петра Добрњца, родио се у селу Добрњу, у нахији пожаревачкој, од прилике 1778. године. У детињству је научио читати и писати од калуђера у манастру Горњаку.
За првога устанка, не јавља се нигде као какав старешина, а године 1813. био је побегао у Банат, али се брзо вратио својој кући у Добрње.
Године. 1815., чим је букнуо устанак у Такову, Стеван је подигао сву Мораву против Турака и дошао с војском у Пожаревац. Књазу је Милошу то била велика помоћ и зато је Стевана одмах, по освојењу Пожаревца, поставио за кнеза над моравском кнежином.

У доба, када се Марашли Али паша погађао са Абдулом и Добрњцем за буну против Милоша, и када је радио да задобије и кнеза ваљевскога, Василија Поповића, развила беше Хетерија у Влашкој сву своју енергију. По савету Александра Ипсилантија требао је устанак против Турака да се јави на западној страни Влашке, што даље од руске границе, да се не би компромитовала Русија. То беше жеља грчког хетеристе Јоаниса Каподистрије, који је у то доба био министар спољних послова у Русији. Реч Каподистрије беше уважена и Ипсиланти наваљиваше на хетеристе, да буну дигну што ближе српској граници. За ову мисао задобио је и Петра Добрњца, брата Стевановог, кога је још Кара-Ђорђе протерао из Србије.
Није никаква тајна, да се А. Ипсиланти обраћао књазу Милошу и позивао га да учествује у покрету хетериста и устанку грчкоме, обасипајући га разним обећањима. У писму које је 7. јануара 1821. године Ипсиланти писао Милошу признаје му титулу 'правнога кнеза Србије', а од Милоша захтева да потпише уговор, који беше писму приложен.
Но у време кад је Ипсиланти највише наваљивао на Милоша, да се и он дигне противу Турака, српски послови у Цариграду стајали су тако добро да боље бити не може, и сваки дан се очекивало коначно решење. Зато је књаз Милош одбио понуду А. Ипсилантија, но одушевљени хетериста није мировао. Њему је била потребна буна у Србији, како би турску силу поделио, или управо навратио на Србију, докле он у Влашкој и Грчкој не сврши своје послове. Још једном, покушао је Ипсиланти да задобије Милоша за свој циљ. Овога пута пошаље му он нарочитога посланика од своје стране: попа Аристида. Но попа препозна у Адакалу Абдураман паша, те овај брже-боље уништи хартије што је при себи имао, а сам скочи с бедема фетисламског у Дунав.
Кад је А. Ипсиланти видео да Милош остаје при својој одлуци, он тада стаде правити нове планове. Преко Петра Добрњца стане наговарати пограничне кнезове, да се дигну на Турке, обећавајући им господство и новац. И тако с једне стране на наваљивање хетериста, с друге на ласкаве речи Марашли Али паше, Стеван Добрњац и Марко Абдула отпочну да раде противу Kњаза и пристадоше да нахију пожаревачку побуне.

[JASON]

Из неких писама од 1820. године, може се извести закључак да у то време у пожаревачкој нахији влада општи неред и безвлашће. Нико никог не слуша, старешине раде један другоме о глави, а сви су готови на изгреде и злоупотребе власти. Старешински момци и кнезовски рођаци претворили су се у напаснике. 18. јула 1820. пише Милошу Симеон Логофет, цигански харачлија, и један од његових момака: 'За удивленије јест како се нечто заљуљало и један другом о глави мисле, никакове покорности и послушанија к старијим нема, већ један другоме судити почели су, нит Абдулић слуша, нити пак Добрњац, већ сами по својој вољи поступају у свачему.' Наводи пример како су неке пијанице, сродници једнога кнеза, тукле без милости момке некога трговца, и како на то наиђе трговац и протестује што тако раде кад има суда. 'Они на то не сматрајући счепају и трговца и били га док им се досадило. Јуче у Праово дођем, наставља Логофет, нађем све село један на другог пушке дизајући и сами себе задовољствије тражећи и давајући и више такови примера имаде'… Но и тај Милошев извештач није био бољи од својих другова. 18. феб. 1821. Вуле Глигоријевић пише за њега: 'Јављам вам за Логофета да га већ сносити не могу, јербо по ваздан пије и никада се не трезни, бије људе и псује.'
Неред је био општи, али су Милошеву пажњу нарочито привлачили Добрњац и Абдула, који су пред многим људима, често погрдним изразима, кудили Милошеву управу. Књазу су углавном ови разговори били дојављивани, те су и Добрњац и Абдула почетком 1821. осетили његову немилост. 3. јануара 1821. Милош постави Јоксима Милосављевића за главног кнеза пожаревачког и за кнеза моравске кнежине, па су тако једним потезом и Добрњац и Абдула добили Милошевог чиновника за непосредног надзорника.
Но убрзо после тога Милош се унеколико одобровољио. Из једног писма види се да је Добрњцу поклонио неко сено. Наиме, Добрњац се жалио на господар Јоксима што му његово сено око Пожаревца узима за своје коње: …'ја њему ништа рекао нисам, волим вами јавити него се шниме карати', па му је Милош поклонио своје сено за које га је Јокса 'ушкрбио'.

[JASON]

Добрњац и Абдула, дижући буну, мислили су да могу на сигурно рачунати на помоћ Марашли Али паше. Они су знали да им у случају нужде Марашлија може помоћи с три стране. Нека Милош и затвори границу на Морави, њима ће помоћ доћи Дунавом. Ако ли Петар, син Вујице Вулићевића, затвори Дунав код Смедерева, може им доћи помоћ из Адакала, а не успе ли Марашлија ни с једне од тих страна, помоћи им може видински паша преко Неготина и хомољских планина.
Много теже им је било да задобију људе. Своју намеру нису смели отворено да кажу. Говорили су народу како Хуршид паша и Карафејзија скупљају војску и иду против Србије, па Милош заповеда да се бранимо. Под тим изговором беше се око њих скупило нешто људи. Неке су куповали за новац, а неке под претњом приморавали да уз њих пристану. Но није било довољно да имају само масу, њима је требао и који од угледнијих људи. Они су доиста од неколико кнежинских кнезова и били узели реч, да ће с њима устати противу Милоша. Тако им се обећао Милутин Гавриловић, из Средњева, кнез кнежине печке, и Петар Милосављевић, из Крушевице, кнез кнежине звиждске. Осим њих двојице пристали су и кнезови: рамски и голубачки.
И Добрњац и Абдула стараше се да што више оружја и џебане набаве. У подрумима својим лили су куршуме и завијали фишеке, а Добрњац је чак и један топ набавио и склонио га у свом винограду. Док су се на тај начин осигуравали и са савезницима и са бојним материјалом, за своје предузеће покушали су да задобију и Миљка, најмлађег брата Хајдук-Вељкова. Но Миљко одмах саопшти кнезу Јокси све што је од Добрњца и Абдуле чуо, те овај похита заједно с Миљком у Крагујевац, да јаве Милошу шта се у нахији пожаревачкој спрема. На путу крагујевачком беше им постављена заседа, но њих двојица срећно стигну у Крагујевац и јаве књазу Милошу, да су се кнезови нахије пожаревачке Стеван Тодоровић Добрњац и Марко Тодоровић Абдула одметнули и побунили.

[JASON]

27. марта Милош је писао кнезовима пожаревачке нахије Марку, Стеви и Јоксиму поводом буне у Влашкој да обрате пажњу да ватра не обузме и Србију. Вероватно је још писмо било на путу, кад су Јоксим и Миљко 29. марта стигли изненадно из Пожаревца и донели глас о буни у Србији. Прва Милошева мисао, кад је то чуо, била је да су Миленко Стојковић и Петар Добрњац прешли из Влашке у пожаревачку нахију, или да су послали своје људе да у њихово име народ побуне. Он одмах издаде заповест Петру Вулићевићу, да са нахијом смедеревском поседне границу пожаревачке нахије, те да не допусти никоме ићи из Београда у Пожаревац, нити коме из нахије пожаревачке у Београд. Тиме је хтео да одвоји пожаревачку нахију од београдских Турака. Опасност му се учинила велика, али није смео одмах да предузме одлучне мере, које би се састојале у томе да подигне народ у осталим нахијама. Јер, прилике су биле такве око Србије да би се Турци одмах узбунили и ко зна како би се све свршило.
И заиста, Турци су одмах посумњали да ово није 'дубара' односно ујдурма да се Срби на оружје дигну. С тога се Милош одмах обрати Марашлији, и известивши га о целом догађају давао му је уверење о својој привржености Порти и султану и клео се свим на свету да њему, везиру, неће никакво неверство учинити.
Очекујући да види како ће везир да прими тај извештај, Књаз пошаље 29. марта Господара Јефрема, проту Матеју Ненадовића и Гаврила Николајевића у Свилајинац са заповешћу да позову бунтовне кнезове на предају и покорност. Господар Јефрем у договору са гореименованима и кнезом Милосавом Ресавцем позови Добрњца и Абдулу на предају, па кад ови не хтедоше доћи у Свилајинац, они послаше к њима на договор проту Матеју. У име Милошево Ненадовић је уверавао бунтовне кнезове, да им неће ништа бити ако се предају, да ће он молити Господара за њих, само да не распаљују ватру међу народом у ово доба, када се послови у Цариграду срећноме крају примичу. Но и Добрњац и Абдула не хтедоше ни да чују за понуде Ненадовићеве.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Да би Добрњац и Абдула доиста могли веровати у речи изасланика књажевих, и да би се отклонило узалудно проливање крви, књаз Милош покуша и други начин да бунтовне кнезове умири. 30. марта он сам обрати им се нарочитим писмом.

Кнезовом нахие пожаревачке
К. Марку Теодоровићу и Стефану Теодоровићу

У најлепше време, после двадесетогодишњиј страданија и проливанија крови народа сербскаго за тишину и спокоиствие свое, засиа се нам светлост милости царске по желанију нaшему. Но на велику жалост и несрећу рода нашега, дође ми глас данас да сте се вас два кнеза, највећа подпора к срећи надеждна решили, разоравати и у конечно порабоштение на жалост, тугу и срамоту нашу пред целим светом без никакве нужде. Зашто браћо да от Бога нађете!? Ако сиротиње бедне која се сада мало смирила не жалите, зашто своју чест и име славно преобратисте у време најлепшега мира у разбојническо и неблагородно име? Ако сте от некога на то преварени и наговорени, зло сте учинили. Ако ли сте от своје памети учинили и горе сте поступили. Немојте мислити ни на једну руку да ћете на крај с таковим поступком по вашој жељи изићи, нити ће сиротиња своје фамилие у највећој тишини немирити и своја добра на разграбление давати.
Ја вас овим моим писмом советуем да престане от такова безбожна и срамна пред светом дела, и да се смирите пред својиј домова, и са осталом браћом да радите честним путем, кои смо почели поставимо народ наш у безопасие и тишину.
Јестли небудете одма престали од тога безакона дела, то ћу ја што најскорие могу с прочим народом принужден бити немилостивим начином принудити, и за вас како ће следовати, то можете ласно знати; а за страданиа, која ће та сиротиња трпити, Бог ће от вас џевап тражити.
Ако сте на то от некога наговорени (како што ја знам да јесте) и престанете, тврду надежду имајте да ћете са животом у чести првој остати. Ако ли упорно останете у злодејанију вашем, то сву несрећу ваше фамилие са изгублением вашега вашему непослушанију припишите.
Желећи за народну и вашу срећу да послушате мој совет по жељи народној остаем.

N⁰ 338
30. март 1821. год.

[JASON]

И на ову понуду бунтовни кнежеви нису пристали. Но Милош још није исцрпео све путеве за примирење побуне. Кад га Добрњац и Абдула не послушаше и његове савете не примише, он преко Томе Вучића упути акт кнежинским кнезовима у нахији пожаревачкој: Милуну Гавриловићу кнезу печкоме, Петру Милосављевићи кнезу звиждскоме, Миловану Кукићу к. млавскоме, кметовима и целоме народу нахије пожаревачке.
У прокламацији својој Милош изјављује чуђење да су се ова два кнеза, која је највише волео и за најбоље држао, одметнули, и то без икаква узрока. Жали нарочито што су то учинили у ово време, које је за народну срећу и народни мир од највећег значаја. Затим позива све кнезове, кметове и народ, да и они, 'советују погрешивше кнезове, да се такови зли послова оставе, да у првој чести остану и службу своју точно да испуњавају.' Но не хтедну ли их послушати, нека они одступе од злих људи, ако желе да њихове куће и њихово имање остане на миру, јер који се не одрече бунтовних кнезова, сматраће се и сам као бунтовник и с њиме ће се као с бунтовником поступити.   
Нетом је Милош заповедио околним кнезовима да скупе известан број момака и да их држе у приправности. Од нахије смедеревске захтевао је 300, крагујевачке 450, ужичке 240 и јагодинске 400 момака – свега 1690 људи. Брату Јефрему пошаље књаз Милош у Свилајинац одабранух својих 50 људи, и заповеди му да сместа иде у Пожаревац.
С момцима кнеза Ресавца, са својих неколико момака и Милошевих 50 крене се Јефрем 30. марта пут Пожаревца, где истог дана и стигне.
Међутим видело се одмах да је извештај Јоксима Милосављевића био претеран или бар да се народ није одазвао Абдулину и Добрњчеву позиву. Јефрем је с момцима мирно ушао у Пожаревац одакле су Добрњац и Абдула већ били утекли само с десет момака. Одмах је послао Милошу извештај 'да је народ у нахији миран и да за буну није ни чуо.'
У Пожаревцу Јефрем прочита прокламацију, коју је Милош упутио на пожаревачку општину, и уједно изјави захвалност што Пожаревљани нису пристали с бунтовницима. Даље, саопшти им, да бунтовни кнезови нису предали порез, који су наплатили, и ако не предају кнезове, мораће још једном да плате порез.

[JASON]

Први глас о пожаревачкој буни стигао је књазу Милошу увече 29. марта. Четири дана доцније - 2. априла, били су кнезови околних нахија на границама нахије пожаревачке, а у Пожаревцу је седела главна команда. По заповести књажевој војску није требало водити у пожаревачку нахију, да тамо не буду сиротињи на терету. Тек ако Пожаревљани пристану уз бунтовне кнезове, беше заповеђено, да сва војска крене на бунтовна места, да их опљачка и попали.
Добрњац и Абдула беху са свију страна опкољени. Преко Дунава није дао Парезан (Ђорђе); кнезови јагодински, Милета и Милоје скупе своје људе у Свилајинцу, Милосав Ресавац сиђе к Пожаревцу; господар Јован и кнез Пера Топаловић одаберу најсигурније момке нахије крагујевачке и преко Лапова крену према Добрињи; Пера Вулићевић сишао је са нахијом смедеревском поред Дунава; кнез Вићентијевић са пешацима чувао је границу нахије пожаревачке према нахији смедеревској, а кнез Катић с коњаницима отишао је у Пожаревац. У самоме Пожаревцу седели су Јефрем, прота Матеја и Николајевић.
Још је било наде, да ће се Добрњац и Абдула покајати и предати. 2. априла поново позове Милош бунтовнике на предају. Истога дана обрате се Књазу сви кнезови, који су се тада у Пожаревцу налазили, с молбом да поштеди живот и имање кнезова Добрњца и Абдуле.
Одмах сутра дан одговорио је Милош на њихову молбу да он 'све одобрава и саглашава се с мненијем њиховим: да се реченим нешчастним кнезовима живот опрости. Но надам се, вели даље Књаз, да није право, и да ви сами противити се нећете, да се они у собранију свију кнезова не суде за овако њихово преступленије.' – 'И тако препоручујем старајте се ви тамо њихов живот сачувати, а овамо ни најмање противно што и безсудно догодити се неће, за које вам ја тврду веру задајем, а ви подајте њима.' Своје писмо завршава Књаз речима: 'Више наставленија од мене не изискујте, но по овоме час пре свршавајте.'
Књаз Милош није ни сумњао да ће Добрњац и Абдула имати храбрости да изиђу с оружјем против онолике војске, што их беше опколила. Он је тврдо држао да ће обојица примити милост, за коју су молили сви кнезови и сама његова браћа: Јефрем и Јован. С тога је наредио, да се кнезови, пошто се предају, доведу њему у Крагујевац, да у Пожаревцу оставе Ђуку, брата Миленкова, да пази доњи крај, а Јокса да чува горњи крај и да код сваког оставе по неколико момака. Исто тако да се пошаље неколико момака Вулу у Пореч. Од сваке пак кнежине да му се пошаљу по пет кметова ради разговора, а по свршеном послу, да се сва војска распусти.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Још је Милош заповедио својој браћи Јефрему и Јовану, проти Ненадовићу, кн. Милосаву Ресавцу и свим кнезовима, да по свршетку послова напишу писмо Марашли Али паши, у коме ће уверити везира, да је буна дело два кнеза, а не народа, да је народ задовољан с Господаром и својим везиром и да жели као и до сада остати у миру.
Пожаревачка команда располагала је 3. априла угледном силом. Она је тога дана издала заповест за кретање противу бунтовника. Све до тада имали су Добрњац и Абдула прилику да се предају и покоре. Заповест је гласила да се бунтовници, ако се не предају, терају као хајдуци, а ако им се део нахије придружи да се тамо одмах сва војска пусти 'особито на оне домове, који су учасници… да једе и пије, но за главу да штогод не пљачкају'.
Бунтовници не смедоше дочекати гониоце већ се упуте прво Поречу у намери да пређу у Влашку, али се у невољи растану и пођу куд који. Добрњац се провуче кроз страже на граници ћупријској са своја два момка и једним Грком утекне срећно (4. апр.) у Параћин Турцима.
Пошто је Добрњац утекао и нашао сигурнога заклона код Турака, скоро сви напустише Абдулу. Он сам није више ни мислио на буну или одбрану. Преко границе није могао умаћи, јер кнезови, после бегства Добрњчева обратише већу пажњу на границу. Абдула, оставши сам, крио се по гори и шипразима, гладујући и мучећи се.
Књазу је Милошу требао Добрњац из два узрока: прво, да од њега узме писма Марашли Али паше и других Турака, и друго, да му одузме пореске паре од којих је он 100 кеса (50 000 гроша) задржао за себе. Писма Добрњчева била би снажан доказ противу Турака. С тога се Књаз обратио 5. априла Тиринтуци (Јанку) с поруком да му Добрњца жива доведе. 'Он има код себе доста блага, вели Књаз Тиринтуци, све ти богом просто било, ако га жива доведеш, ето ти од мене још 1000 гроша'.

[JASON]

Параћински муселим није смео дуго држати Добрњца код себе, јер није хтео да се Милошу замери, с тога, одмах га испрати Шашит паши у Лесковац. А Милош, дочувши то, пошаље свога писара за турски језик Мула Сали агу Шашиту с молбом, да Добрњца врати, пошто је то бунтовник, који је против цареве воље мир нарушио и са собом однео толику царску мирију. Мула Салија два пута је ишао у Лесковац, неби ли како год умолио пашу да Добрњца изда. - 'Бог је један а вера је тврда, писао је Милош Шашиту, да ја њему и Абдули, који се овде код мене находи, никада о смерти и помислио нисам, за твој пак атар, да су ми обадва брата убили опростио би им. И тако молим покорно ч. девлетлија учините милост, уверите Стефана Добринца о задатој мојој њему вери да слободно овамо дође, да ми рачун от толике царске мирије преда, која је њему у рукама била, да сиротиња не страда за једно његово безумије, а потом код куће рахат да седи, за кое ево ја пошиљем реченога Мула Сали агу и са сваким високопочитанием остаем твоего отговора очекујући и Стефана Добринца погледајући, за кое и ја ћу теби свагда благодаран остати'.

Међу тим је Милош заповедио својој браћи Јефрему и Јовану и свима у Пожаревцу находећим се кнезовима да Абдулу пошто-пото жива или мртва ухвате. - 'Ако Абдулу жива или мртва у руке добавите, вели Милош, дајте народу том на вољу да обојице кнезова мал разграби, коме шта допадне. Притом ни од вас двојице који, нити од другије кнезова да се није усудио узети штогод што пола паре вреди. Само советујте да неби што у децу дирали, или да се неби око пљачке побили'.
Ову заповест Књаз је истога дана – 5. априла – поновио с додатком, да се саопшти народу нахије пожаревачке, да војска неће изаћи из нахије пре докле се бегунац Абдула не ухвати. 'Нека устане народ и нека ухвати тога бегунца, па ће му јабанска војска одмах из нахије изићи'. Доцније, не верујући да се Абдула сам крије, опозвао је донекле Књаз првашњу заповест своју. У неку руку био је сигуран да њега крију саучесници по луговима, или бар неће да га издају. С тога он овласти своју браћу да у прах и пепео претворе куће оних људи који крију Абдулу, а све њихово имање да се да на разграбленије. Ову заповест обзнанили су Јован и Јефрем у свој околини где се Абдула налазио.
После свега овога није Јовану, ни Јефрему, ни осталим кнезовима остало шта друго но да настану свим силама, да Абдулу што пре ухвате или убију.
Остављен од свију, само с једним момком, Абдула се још три дана крио по луговима око Добрње. Најзад притегнут са свију страна, гладан, бос, издрпан и измучен изашао је 8. априла из шуме и предао се господару Јефрему. Чим је Абдулу господар Јефрем одвео Књазу у Крагујевац, тим је војска одмах распуштена. По Србији је свуда послат извештај 'да су ребелијанти пали'. Непокретно имање Добрњчево и Абдулино било је заплењено; остала покретност била је разграбљена или раздата војницима као таин, делом очувана, и доцније продавана за дуг криваца.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Према првом распореду, а и доцнијој наредби, привремено је остао у Пожаревцу господар Јован, а доцније остаће тамо кнез Јоксим Милосављевић. Њему је било придодато још неколико момака књажевих и повише пандура, како би одржавао поредак и тишину. Даље, наређено је да се по који од књажевих момака остави Милутину Петровићу Ери, кнезу хомољске кнежине, Вулу Глигоријевићу кнезу у Поречу, Ђуки Марковићу и Мијату из Крушевице. Кнез Милосав Ресавац да постави с Тиринтуцом  пандуре, који ће да чувају испод планине. Сва војска да се распусти, а кнезови да дођу у Крагујевац. Са собом да поведу све мање кнезове и по пет кметова из сваке кнежине.
Кад је извршен горњи распоред, и докле се господар Јован још у Пожаревцу бавио, књаз објави прокламацијом свој пожаревачкој нахији, како је желео лично доћи у Пожаревац, ради саслушања жеља народних. Но пошто су га важни државни послови задржали у Крагујевцу, он ће послати тамо митрополита београдског г. Агатангела да их посаветује, а својега секретара Гаврила Николајевића, да прегледа рачуне о порезу. Уједно саопштава народу, да је своме брату Јовану препоручио, да саслуша жеље народне, а народу казује како нико нема ни права ни власти да га злоставља. Но ако би се ипак такво што догодило, врата Господарева свагда су свакоме отворена.
'Ако би ви од данас, вели Књаз народу, као што разумевам да је до сада било, трпили кнезова напаствованије од кога, био он мој брат, коџабаша какав, момак мој или чији други, мирџија или ма ко, и мени неби јавили, гријех буди на вашу душу. Ако ли би ја за таково дознао и неби вам том удовлетворио гријех буди на моју душу'. Затим налаже кнежинама да место бунтовних кнезова изаберу себи нове кнезове. За то 'да бирају људе добре, богобојажљиве и који ни по каквом пристрастију, но по самој правди судиће свакоме'. Изабране кнезове са по пет кметова позива Милош у Крагујевац, ради потврђења и да им да уптства, како се имају према народу владати и понашати.

[JASON]

Истога дана када је дошао Јокса из Пожаревца и јавио књазу Милошу за буну пожаревачку, Милош је одмах о том догађају обавестио Марашли Али пашу. Не знајући још шта смерају побуњени кнезови и против чега су се подигли, Књаз саопштава Марашлији онако како је њему казивао Јокса. Уједно додаје, да би он одмах пошао са народом против побуњеника, но страх га је, да таквоме кораку штогод не замери везир, па зато моли за упутства. Није Књаз пропустио да увери Марашлију о својој верности према Султану и искрености према њему самоме, и скренути његову пажњу и на то, да ће побуњени кнезови покушати да њега раздвоје од везира, како би лакше свој циљ постигли.
Кад је ово писмо Милош писао – а то је било 29. марта – он још није ништа поуздано знао о вези бунтовника с Марашли Али пашом и Алај бегом. На први глас о буни паша одмах опреми један део градске посаде и убрзаним маршом пошаље је под заповедништвом Алај бега у Пожаревац. У исто време опреми 35 сејмена с једним буљубашом у Пореч.
Но Милош није дуго остао у двоумици. Одмах сутра дан он је добио доказе, да су у буну помешани и Турци, и то главом Марашли Али паша и Алај бег, а да је између њих и бунтовних кнезова посредовао Сулејман Хаџи Арслановић. Тек тада је Милош схватио озбиљност стања у коме се нашао. Он је знао задње мисли београдских Турака, који су све могуће путеве покушавали да њега одвоје од народа, заправо да заваде народ. Да би сломио бунтовне кнезове и да би Турцима пресекао мешање у буну, Књаз заповеди своме брату Јефрему, који је 30. марта био у Свилајинцу, да одмах дође у Пожаревац, да помоћу Петра, сина Вујучиног, добро поседне Мораву, и да не де Турцима у нахију пожаревачку. У писму којим Милош заповеда Јефрему да Турцима не да у нахију пожаревачку, вели, да им стане на пут 'зато да неби више штогод дејствовали. Они – Турци – послали су тамо Алај бега под изговором да мири; но он је согласник тога дела. Одмах га вратите у Београд.'
Господар  Јефрем затекао је сејмене у Пожаревцу, а на Морави је нашао један део београдског гарнизона, под командом самог Алај бега и Шишка Алај бегова. Срећим Јефрем је имао под командом своје, Милошеве, Перине и Ресавчеве момке, а поред тога и све људе које је кнез Петар 29. и 30. марта у нахији смедеревској скупио. Алај бег захтевао је од Јефрема да га пропусти у Пожаревац, те да он буну угуши, а Јефрем одговори му, да има наредбу од Господара да никога, ни Србина ни Турчина, не пушта у нахију пожаревачку. Алај бег није имао овлашћења од везира да се бије с војском Милошевом на Морави, па видећи да га Јефрем не пушта мирним начином, он се врати за Београд.
Није остао дужан књаз Милош ни Марашлији ни Алај бегу за њихов поступак. Тек што је Алај бег окренуо к Београду, Књаз му пише, како је дознао, да је и о умешан у буну. 'За велико чудо и несрећу, не само што не слушате но још противу интереса самога Султана чините. Ви собом и Х. Арслановић усудили сте се подићи кнезове пожаревачке на буну, а не сматрате колику ватру ово царство и без овдашње буне има. Није фајде одговарати се вама, да ви за то не знате, када смо ми кнезовска писма пофатали, а друга је Х. Арслановић к вама донео.' Јачега прекора можда никада није Турчин од Србина претрпео. Но напослетку тај прекор прелази у претњу. Књаз одлучно захтева од Алај бега да му пошаље писма, која је од пожаревачких кнезова примао, иначе сву несрећу ове буне свалиће на њега, па нека он одговара височајшему девлету. Ово писмо испратио је Милош Алај бегу 30. марта.

[JASON]

Доказе о турској мешавини у буну Књаз је употребио само противу Алај бега. Он је писма пронађена у Абдулиним хартијама држао у приправности, ако би му затребали, да их згодном приликом употреби. Прилика та показала се ускоро.
Марашли Али паша, чинио се свему невешт, као да је њему буна изненада дошла. Он је хтео све на Милоша да баци, као да Милош народ глоби и као да су се пожаревачки кнезови подигли противу Милоша лично. Овакво тумачење буне увредило је Милоша. Уверен у неистиност везирових навода, а имајући у рукама и факта који другчије сведоче, он се 1. априла обрати писмом Марашли Али паши.
'Овој буни дали су повода, пише му Милош, Абдула и Добрњац, наговорени од тебе, честити Девлетлија, од Алила алај бега и спахије Хаџи Арслановића.' Овако оштро и отворено смео је Милош корити Марашлију само с јаким доказима у руци. Затим, захтева Књаз од Марашлије да не шаље своје људе, ни војске, ни сејмене у нахију пожаревачку, нити да позива бунтовне кнезове к себи. Даље, уверава везира, да ће он одржати своју заклетву и остати веран цару. Што се пак ових кнезова тиче, они су просто оруђе туђе ћуди, само се чуди везиру како се дао од њих преварити. Писмо ово завршује књаз Милош речима: 'Ви, ч. везиру, будите рахат, без најмање сумње, а ову буну оставите на моје промотреније, да ју ја утишам, и моју верност да покажем, као што сам и пређе чинио. За сада није ми потребно какове помоћи.'
Писмо ово послао је везиру преко Ђорђа Ћелеша.
Бегство Добрњчево употребио је Милош да писмо мало ублажи. Јављајући да је Добрњац побегао у Параћин, а одатле да је испраћен у Лесковац, моли га, да и он подејствује код лесковачког паше, да Добрњца врати, пошто је он однео више од 100 кеса царске мирије.
Добивши Марка Абдулића у своје руке Милош га је испитивао о узроцима буне и о пространству завере. Противно његовом веровању о споразуму завереника с Турцима, о утицају Петра Добрњца из Влашке, увидео је да је највећи узрок буни био у његовој непосредној околини, да је у главноме крива његова политика која се тиче управне власти, да с једне стране Абдула и Добрњац, као виђени људи, нису могли сносити самовољу његових момака и Јоксима, с друге стране да су имали чисто политичке замисли против његове апсолутне власти, и што је за Милоша било најглавније, он је увидео да су они имали једномисленике и у његовој најближој околини, само је била срећа што их је Јокса пре времена изазвао на буну.

[JASON]

Ради веће сигурности с једне, а да би и помео Милоша с друге стране, Марашлија је у исто време док је био у преписци с пожаревачким кнезовима, почео да преговара и с Василијем Глигоријевићем из Бајевца, кнежинским кнезом у нахији ваљевској. План беше добро скројен. Кад се дигну Добрњац и Абдула у нахији пожаревачкој, тада да кнез Василије запали буну у нахији ваљевској. Најзад ако на једној страни и не буде резултата биће на другој. Тако је премишљао Марашли Али паша.
Да се Василије задобије слат је у нахију ваљевску Абдија церибаша. О овоме је уверио Гаврила Николајевића један Турчин, стари пријатељ књаза Милоша, а Николајевић то одмах саопшти Милошу.
Милош, чим је сазнао за планове Марашлијине односно бунтовних спремања у нахији ваљевској, он одмах о томе извести Јефрема, који се у то доба налазио у Пожаревцу. Истога дана – 3. априла – позове к себи кнеза Василија у Крагујевац, не казујући му ништа о ономе што је чуо преко Николајевића.
Позивајући к. Васу Књаз није пропустио да пошаље писмо и на остале кнезове нахије ваљевске: Јовицу Милутиновића, Раку Бобовца и Јована Дабића, у коме им саопштава, како су се кнезови пожаревачки побунили, но народ није уз њих пристао, већ се од њих сасвим одвојио и за који час буна ће бити утишана. 'Вама пак кнезовима и кметовима препоручујем, и острјејше налажем, да ви добро имате смотреније на свакога у нахији, и да совјетујете свакога, да се неби који усудио и упустио преварити се од какова непријатеља народа овога и да би што противно мислити или чинити започео, јер један човек или једна нахија ништа учинити не може. Особито чувајте се спахијски лажа и наговора, јер они су овај пожар и у нахију пожаревачку поставили. Тамо пролази прото Жуевић и он ће ви све устмено изјавити'.
Прота Жујовић отишао је у нахију ваљевску, да у име Господарево обавести кнезове о стању ствари и уопште о буни пожаревачкој, а уједно да мотри на ваљевске кнезове. Но у својој ревности, сматрајући их за бунтовнике, он их је вређао и кињио, мада никаквог покрета у нахији није било. Особито грубо понашао се према к. Василију, кога је с пратњом, скоро стражарно, спровео у Крагујевац. Кад је кнез Василије стигао у Крагујевац књазу Милошу, жалио се плачући на Жујовића што га је на сам Ускрс до мрака у Ваљеву под апсом држао, а друге кнезове у суботу до мрака није пустио кућама. Осим тога да је дозвао к себи у Ваљево Петра Ерића, Ђуру из Црвене Јабуке, Марка из Гологлаве и још неке главне људе из нахије ваљевске и с њима поступао као с бунтовницима. За ово су се доцније жалили ваљевски кнезови господар Јефрему; Јефрем је саопштио њихову жалбу књазу Милошу, а овај 23. априла, да би умирио кнезове, које је Жујовић увредио, заповеда: 'да му Жујовић не излази на очи, ни да се у дела народна ставља'.
Убрзо затим господар Јефрем је дошао у Шабац и преузео управу над нахијама шабачком и ваљевском.

[JASON]

Дође време да се питање између Милоша и Марашлије расправи. Требало је известити Порту о пожаревачкој буни. И ако је пре неколико дана оптуживао Марашлију и Турке за буну, Милош му је сад препоручивао да се заједно на једноме писму потпишу, у коме би се казало да су буну дигла два кнеза водећи се туђим наговором, а особито наговором грчких бунтовника – хетериста. На тај начин не би кривица пала ни на Милоша ни на Марашлију. Али Марашлија одбије да тако представи ствар Порти, јер да је буна била против њих, Стеван Добрњац не би бежао у Турке.
Милош се тада обрати сам Порти доказујући да је буна дошла из Влашке и да су Турци и Марашлија били у споразуму с бунтовницима. Умало није изједначио Турке у Србији са фанариотима! Доцније и Марашлија састави извештај за Порту, али у другом правцу. Он казује како су унутрашњи сукоби учинили да су се пожаревачки кнезови побунили. Не каже да је Милош крив, али опет сва кривица пада на Милоша, коме беше поверено чување мира у земљи. Наравно овакав извештај Милош није хтео да потпише, но је сачекао да се ухвати Абдула. Па пошто и то би, Књаз напише Марашлији овако писмо:
'Ја сам до јуче тако премишљао, докле нисам Абдулу и његова и Добрњчева писма у руке добио. Овај ухваћени усмено сведочи, а нашавша се прокламација међу Добрњчевим стварима довољно потврђује, да су они совршено споразумљење с влашким бунтовницима имали, и тебе честити девлетлија хтели су лукавим доказивањем својим преварити и раздвојити нас двојицу, докле би боље свој план окончали.'
Но изгледа да Порти ова буна није била од важности као Милошу и Марашлији, па је стога остала без последица од турске стране. Турци београдски били су задовољни што се ствар није дуго повлачила, јер ко зна шта би све у току испитивања догађаја, против њих и њихових поступака, могло изаћи на видело. Међутим је Милош 28. априла, место Абдуле и Добрњца поставио од народа изабране кнезове Здравка Станишића из Пожаревца и Петра Грчића из Свиње. Од осталих кнезова неки су били смењени а неки поново утврђени. Јоксим Милосављевић је тек 27. јула поново постављен за сердара пожаревачке нахије.