PALUBA
November 18, 2017, 09:30:28 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: If you are experiencing problems during registration process, please contact us on flushroyal75@gmail.com
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Pages:  1 ... 33 34 [35] 36 37 ... 50   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 86265 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #510 on: March 17, 2017, 11:35:30 am »

(25) Тенкина завера 1857.



Србске Новине у броју 110 од суботе 28. септембра 1857. године (по ст.), донеле су следећу вест:

У Београду, 27. Септембера. Још од пре неког времена полицајне власти дознале су за једно богомрско дело, које је управљено против живота Његове Светлости премилостивог господара и књаза нашег. Тешко је и изговорити, да се као участници тог страшног осудителног дела појављују и членови земаљског совета Радован Дамјановић и Паун Јанковић. Докази, који су у руке власти дошли, неостављају никакву сумњу, да је од сузаклетника све учињено, што је у њиовој моћи било за извршење овог великог злочинства, а само оруђе, коим се убијство доброга књаза нашег удејствовати хтело, већ је у рукама власти.
По оваквом оповиђенију тако страшног злочинства, које би отечество наше у несрећу и забуну довело, власт није могла изоставити, да како више именоване окривљенике, тако и друге, за које се зна да су у то крвно дело умешани, под затвор нестави, и наредиће се да се предмет овог грозног умишљаја по земаљским законима преда дејству правице и суђенију судова. Сваки правиј и поштениј Србин, грозећи се овако гадног злочинства, гнушаће се овог ужасног дела, које нашу историју каља, и благодариће свевишњем провиђенију, које је живот Његове Светлости од овог издајничког удара сачувало и тим мир и спокојство отечества од убитачног потреса и нарушенија предохранило.
« Last Edit: March 20, 2017, 12:52:46 pm by Dreadnought » Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #511 on: March 18, 2017, 09:58:28 am »

У вече 28. септ. уочи педесет другог дана рођења књаза Александра Карађорђевића, топови из касарне огласили су предстојеће празновање, а сутра дан, у зору,  кад је на службу звонило, гарнизонска војска с бандом упарадила се пред Саборном црквом.
Књаз Александар и књегиња Персида са књажевићима Петром и Андријом, гг. конзули страних сила и остали конзулатски званичници, чиновници централног правленија (владе) и месних надлештва као и многобројно грађанство присуствовали су служби Божијој, које је Његово Високопреосвештенство Петар Јовановић, митрополит, са више свештеника одслужио.
После свршеног молебствија, изговорио је г. митрополит, по познатој својој красноречивости, поучну беседу из божијег слова изведену, да књаза Александра, као највишу власт у земљи, треба поштовати и слушати, и то поштовање засведочавати искреном љубави и непоколебљивом оданости, а слушање покорношћу према уредбама и законима земаљским за обште благо и срећу народа изданим.
Затим је следовало многолетство са амвона, да милостиви Бог подари Светлом Књазу дуг и миран живот, здравље и спасење, срећу и напредак у предузећима, победу над противницима, на које се је из свију уста заорило 'многаја лета'.
После службе Књаз је примао честитања од гг. ђен. конзула и конзулатских чиновника, г. земунског команданта с више официра, гг. попечитеља и председника савета са члановима, др. виших и нижих чиновника, свештенства и грађана. И званичници овд. агенције француско-сербског паробродарског друштва учинили су такође своје подворење Његовој Светлости књазу Александру. Међу тим је у конаку свирала банда посадног у граду воинства.
Књажески представник и попечитељ иностраних дела г. Стефан Марковић, у част Њ. Светлости књаза дао је дипломатски ручак, на који су позвани били гг. ђен. конзули, и кајмакам-заступник мухафиза београдског Али-Ризе, г. митрополит Петар, гг. попечитељи, г. председник савета са два најстарија члана савета, главни инжињер рудокопства у краљевству белгијском г. Жернар, који је на позив књажеског правленија наше старе мајдане и рудокопње србске обишао и овде се десио, и још неколико виших званичника и одличних грађана. Најстарији међу представницима страних сила г. гроф Томас де Греније де Фонбланк, ђенерални конзул Њезиног велико-британског Величества, напио је здравицу Његовој Светлости владајућем књазу србском Александру Карађорђевићу, а представник књажески г. Стефан Марковић, напио је здравицу Његовом Величеству султану Абдул Меџиду првом. Топови из касарне пратили су ове здравице, а банда војена међу тим је свирала.
У вече варош је била лепо осветљена; на више места било је и прозрака, нарочито онај на лицејском здању одликовао се красним надписима. Непрегледне гомиле радосног света врвеле су по вароши а весели усклици: 'живео наш књаз' чули су се на све стране. Ово обште весеље завршено је балом, који је београдско грађанство за част своме књазу у гостионици код Србске Круне дало.
Светла госпођа књегиња благоизволела је са књажевићима почаствовати присуством својим то весеље, коме су неки од гг. ђен. конзула  и многи чиновници и угледни грађани са својим породицама присуствовали. Ово весеље трајало је до сванућа.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #512 on: March 20, 2017, 08:21:44 am »

Како у престоном граду, светковина ова торжествована је у љубави и верности свуда по Србији. А око подне 1. октобра приспела је по телеграфу Књазу адреса од официрског кора посадне војске у Крагујевцу, спроведена њиховим командантом г. подполковником Јованом Лукачевићем.

Телеграфска депеша.
Његовој Светлости Милостивејшем Господару и Књазу Србском
Александру Карађорђевићу
у Београду.

'Разгласи орган публике грозно и несрећно приправљане противу цењеног и пренужног живота Ваше Светлости. Свакиј, кои своје отечество искрено љуби, морао се згрозити на ово Бого- и човеко-мрско предузеће. Свакоме Србину, кои свог Kњаза, а у Kњазу Народ и Отечество љуби, и кои је кадар предвидети следства, која отуда проистећи могу, морале су од велике туге потећи сузе. Зар и у 19.стом столетију Вукашину да се подражава? Зар мало страдања и мучења би? Зар је само Србском Народу у део пала несрећна историја убијства владара и издајства у део пала?
Светли Књаже и Господару наш! примите од ове мале гомилице Ваши навек Вам верни официра највеће участије у избављењу Вашег цењеног живота, Ваше светле породице и нашег тужног Отечества. Полажемо руке на наша срца, призивамо у помоћ Бога, да Вам дарује дуг и срећан живот, да Вам указује путове среће, да Вас умудрава: да оснивате све већу будућност и славу Народу и Отечеству Србском, како ће у име књаза Александра бити накит Историје Србске. У срцима нашим, као синовима новог нараштаја, кои се стресају загледати у безакоња прошлости, негује се верност, оданост и точна служба спрам високе особе и дома Ваше Светлости.
Господару! Нестрпљиво очекујемо час, да ово овде изражено и делом осведочимо, да се дичимо јуначким и патриотским делима под заставама породице бесмртног Карађорђа док је века и народа Србског.'

У име официрског кора
У Крагујевцу 1. Октобра 1857.
Ваш слуга Подполковник Лукачевић.

(Јован Лукачевић, у време књаза Александра, посебно се истакао у организовању српске војске. Он је био командант у Крагујевцу, затим командант београдског гарнизона и најзад начелник главног војног штаба. Био је одан Књазу, поред осталог и зато што је био његов пашеног. Наиме, једна од шест кћери Јеврема Ненадовића, Машинка, млађа Персидина сестра, била је удата за ппук. Јована.)
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #513 on: March 21, 2017, 11:38:25 am »

Након адресе из Крагујевца почела су од многобројних чиновника, свештенства и народа из Београда и унутрашњости да долазе Књазу писма, у којима се изјављује гнушање према откривеном, срећно предупређеном, страшном сазаклетију, које је било управљено против његовог живота. Па како год што је овај злочиначки умишљај све потресао и поплашио, тако се сад радују што је исти осујећен, желећи да Бог Књаза унапредак сачува од свакога зла и дарује му живот и здравље на многа лета. Сва ова писма, пуна оданости и топлих осећања према Светлом Књазу, печатирана су у Србским Новинама.
И усмене изјаве чињене су са свих страна. Тако су од гг. конзула великих сила, у Београду станујућих, неки одмах, чим је завера откривена, а неки приликом честитања дана рођендана, уједно Књазу исказали колико се грозе тако гнуснога дела, радујући се што је злочиначка намера предупређена.
Неко чувство страхопоштовања, смерности и покорности, наде, благодарности, љубави и т д, обузе читаву варош. Многобројни грађани у свом свечаном руву обучени, чиновници у униформама и остали народ, велико и мало, покрај све кише, поврве по свима улицама где се играло и веселило. Вино се пило из чаброва и при непрестаним усклицима напијале се здравице. Око акшама огласи прангија почетак осветљењу, и хиљаде светлила забукћу. Буктиње од смоле, радосно су гореле и пуцкетале на киши, дајући осветљењу особито волшебство. И у кафанама владало је весеље и задовољство. Овде су такође многе здравице напијане, у којима се небројано пута спомињала љубав, високопочитање и уважење према владајућем Књазу. – Бог га поживио! Бог га закрилио! Благо владаоцу са оваквим народом, а овоме опет са овако добрим и милостивим владаоцем. Ми заиста живимо у срећном времену, само ти једини Боже! подржи ову љубав, ову слогу и овај мир, за много, много година!!!
« Last Edit: March 21, 2017, 12:12:49 pm by JASON » Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #514 on: March 22, 2017, 10:49:37 am »

Србске Новине, у Београду 8. Октобера 1857.

У Београду, 6. Октобера. Кад је пре с тешким срцем  јављено, да се у одкривеном, противу живота Његове Светлости премилостивог господара и књаза нашег управљеном сазаклетију и два Члена Совета Радован Дамњановић и Паун Јанковић као саучастници појављују, свакиј поштен човек и добар Србин желио је за чест србског имена и карактера, да нико више, а нарочито од онако високог надлежателства, у то крвно дело умешан небуде.
Та надежда није се испунила.
По самом признању како остали участника тога страшног злочинства, тако и више речена два Члена Совета, умешан је у исто и Председатељ Совета Стефан Стефановић. Због тога је и он данас после подне у затвор стављен, те ће се и над њим, сходно постојећим земаљским законима, иследовање чинити.
Утешително је још и то што је се из дојакошњих испита  види, да умислитељи онако убитачног за отечество наше дела, нису смели своју грозну намеру у унутрашњости земље даље и више саобштавати, и по томе може се држати, да сазаклетије ово у народу није распрострањено, те је изглед, да неће још и више окривљеника бити, а од до сада познати има иј само седморица.
Дај Боже, да гореименовани саучастник онако ужасног и упропастителног дела буде последњи.

Непрестано и даље долазе са свију страна Његовој Књажеској Светлости адресе, у којима се изјављује гнушање према осудителном сазаклетију, које је ишло против живота светлог књаза нашег, и радост, што је онолика несрећа, осујећењем тога злочинственог дела, од књажества нашег уклоњена. Ми ћемо читајућем свету саобштити све те адресе онако како су иј чувства оданости и верности према свом владатељу начертала.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #515 on: March 24, 2017, 11:43:57 am »

Да видимо ко је међу тим био Александер Георгијев Черниј, владатељ Србскиј.
Извикан је за књаза 2. септ. 1842. у логору на Врачару. Њега је закнежио Тома Вучић који је претходно побунио крагујевачку војску и подигао народ смедеревског и крагујевачког округа на књаза Михаила. И, пошто је разбио Михаилове катане, Вучић је ушао у Београд победнички као 'предводитељ народа'. На Врачару се тада слегла сва побуњеничка војска, и све оне гомиле сељака које су на његовом маршу од Крагујевца до Београда биле пристале за њим. Сав тај свет знао је само за Вучића, с којим је прошао кроз бојну ватру. Черног је извикао за књаза онако као што би извикао свакога другог кога би му Вучић предложио.

Черниј је био најмлађи син блеженопочившег вожда Србскога, Господара Ђорђа. После пропасти Првог устанка  са оцем је напустио Србију. Неко време провео је у Пажевском корпусу у Санкт Петербургу (1814) где, осим навика руских официра није стекао друго образовање. 1830. година била је међу тим добра за њега, јер се оженио Персидом из Бранковине, богатом ћерком Јеврема Ненадовића, уневши у брак (само) велико породично име. Живели су у Бесарабији и Валахији и баш кад им је понестало мираза и пријатеља, добио је позив од Правителства и књаза Михаила да се врати у Србију. По повратку, једно време је седео у суду београдском, а потом га је Михаило унапредио у чин поручника и сместио у Главни штаб гарнизоног воинства а затим узео за свог ордонанса.

Черниј, задовољан својом синекуром, чрез ни какве обмане  није се дао пореметити у намери да живи миран, породични живот, па је стајао далеко од свих размирица и сукоба, и премда немајући ни најмању представу шта то бива, са зебњом је посматрао свако движеније и таласање међу народом. Његова супруга, Госпођа Персида, није, међутим, била слаботиња без политичког слуха и властољубља, већ напротив, те је мимо мужевљеве воље и знања, узела учешће у сплеткама, и обдарена женским предосећањем, да ће се сукоб између Михаила и Вучића обрнути у њену корист, већ je видела свог мужа на књажеском престолу Србије.

Какав је Черниј био књаз?
Његов уставни положај био је слаб. Он није био наследни књаз. Ни у акту којим га је народ изабрао, ни у берату којим га је султан Абдул-Меџид 23. септ. потврдио, није било говора о правима његове породице на престо. Имена његове деце нису се уносила у Календар са шематизмом Књажества Србског, мада је он протестовао против тога: 'Кад могу имена свију архимандрита у календару стајати, зашто се не би ова почест и мојој фамилији учинила? Ја нећу никако да се убудуће ова оскудност у почитанију према мојој фамилији показује, кад и саме профинције влашке другојачије спроћу књазева поступају'.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #516 on: March 25, 2017, 12:06:00 pm »

Књаз Александар никад није био јако омрзнут, бар не у народу. Али као год што није био омрзнут, тако није био ни поштован. Он није имао ауторитета, и нико га се није бојао. Вучић, Петронијевић, Гарашанин, Книћанин, имали су много више личног угледа. У очима света, остао је увек онакав какав је изгледао 1842. кад га је Вучић закнежио, - снебивљив мали официр, с великим породичним именом које сваки Србин зна, али лично слабо коме познат.
Његов положај сматрао се несигуран и привремен; у народу се говорило: Књаз без наследства – купац без тапије. У том слабом уставном положају, Александар је био још и сам слаб човек: поводљив, сувише предан својој породици и најближој околини, мек према љубимцима, готов да им за најтеже погрешке гледа кроз прсте. Половину своје непопуларности стекао је због њихових, а не због својих погрешака. Он је био под великим утицајем своје жене, која је, као што је већ речено, била из угледне породице Ненадовића. 'Данас, писао је Алекса Симић крајем 1857., налазе се два стрица Књагињина у Совету као членови, један зет и један пашеног Књажев као попечитељи, један тетак Књагињин и један пашеног књажев као окружни начелници, и један пашеног Књажев као шеф регуларне војске'. Изгледало је да Ненадовићи владају Србијом, и то како људи тако и жене из те велике породице.
Као у личним симпатијама, књаз Александар је исто тако претеривао и у личним антипатијама. Његове су антипатије биле плаховите, не увек мотивисане, и врло упорне. Он је имао тренутке великог гнева, када су му на уста долазиле страшне речи, које су после његови противници употребљавали као најјаче оружје против њега. Пред тешкоћама губио је стрпљење, постајао пргав, па чак и свиреп; ако би тешкоће биле велике, он би сасвим клонуо духом, губио сваку отпорну снагу, и с њим се могло радити шта се хтело.
Политичког духа био је сасвим лишен. У својој борби са Саветом, поред незгодни тренутака, имао је и згодних, када је изгледало да се јавно мишљење обрће у његову корист; те згодне тренутке није умео да употреби. Круг његових присталица остао је увек узак. Он је имао ослонца само у својој камарили. Било је у њему нешто скучено и везано, нешто што му није давало да се отвори већим групама и да их привуче к себи. Таленат непосредног и интимног општења с народом њему је недостајао. Његова политичка неспособност најбоље се показала кад је, после Петронијевићеве смрти и Гарашаниновог пада, покушао да установи лични режим. Министарске кризе никад нису биле чешће, и никада ситнијим поводом, него тада кад је његова воља требала да даје правац државним пословима. Као сви слаби људи, он се једнако саплетао о лична питања, није био у стању да заповедничким гестом ућутка мала лична ривалства, и гвозденом руком збије несложне елементе у гомилу.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #517 on: March 28, 2017, 10:41:07 am »

Под књазем Милошем, владалачка власт била је сувише јака и неограничена. Да би се ослабила и ограничила, било је потребно поставити поред књаза један Савет који ће власт делити с њиме. По Уставу од 1838, Савет је имао седамнаест чланова, који су морали бити српски држављани, имати (најмање) тридесет и пет година, и 'притјажавати добра недвижима'. По члану 8 устава, саветнике је постављао књаз, али 'под условијем, да они буду совршено познани измежду њиови сограждана, својом способностију и својим качеством честног човека, да су учинили какове услуге својему отечеству, и заслужили одобреније обште'. Књаз је, дакле, био дужан да за саветнике узима људе заслужне и истакнуте; поред његовог поверења, они требају да уживају још и народно. Али, 'тога ради при случају избора таковог, нуждно је предварително предложеније и мњеније Совета'. Књаз, који је постављао саветнике, није имао право да их смени. Саветник није могао бити лишен звања без судске пресуде и док код Високе Порте не би било доказано 'какво преступленије, или нарушеније закона и уредаба земаљских'.

Савет је имао ове власти:
(1) Делио је законодавну власт са књазом. Формалне законодавне предлоге израђивао је само Савет преко комисија које би тога ради именовао. Књаз није могао поднети Савету формални законодавни предлог, него је могао само представити потребу да Савет именује комисију, која ће пројектовати тај закон који књаз жели. Ово право представке није имао само књаз, него 'и сваки попечитељ а и поједини саветник, а и свака власт.' О његовим представкама Савет није био дужан да води рачуна. Ван тога једног изузетка, књаз и Савет били су равноправни чиниоци у законодавству. Књаз није могао издати никакав закон без Савета; Савет није могао натерати књаза да пристане на закон који не одобрава.
Савет није био периодично тело као Скупштина. Он се стално налазио на окупу. То је био узрок да се код књаза није могла развити никаква самостална законодавна власт. Књаз није могао издавати привремене законе без Савета, нити је могао издавати уредбе којима се закони допуњују у појединостима.
(2) Савет је имао буџетско право, т. ј. буџет је састављао Савет и непосредно водио надзор над извршењем буџета, а не влада. Главна је контрола била премештена из министарства финансија у Савет; сва се њена власт налазила у рукама једног управитеља, кога је Савет бирао између својих чланова на годину дана.
(3) Савет је имао ове административне функције: (а) По члану 12 устава, он је одређивао каква ће административна звања и с коликом платом постојати; цела организација административне власти зависила је од њега. У надлежност Савета било је уређење централне управе, обележавање надежности појединих министарстава, и решавање њихових сукоба надлежности. – (б) Савет је водио надзор над министрима. Он је имао право да захтева од министара годишње извештаје о њиховом раду, и имао право прегледати њихове рачуне. У устројству Савета додано је још, да ће министри, поред годишњих извештаја и рачуна, подносити Савету кондуит-листе свих својих чиновника. Такође је у том устројству утврђено да министри за свој рад одговарају пред Саветом.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #518 on: March 29, 2017, 09:05:32 am »

По Уставу од 1838., дакле, врховна власт била је дата књазу и Савету на заједничко уживање. Међутим, није био предвиђен никакав начин за решавање њихових сукоба. Цео уставни систем као да је почивао на претпоставци да ће се књаз и Савет увек слагати. Да би се то двојство у врховној власт могло одржати, за књаза је и узет Александар Карађорђевић, који је био мек и попустљив. Из почетка, заједничка власт била је добро дошла, као реакција Милошевом и Михаиловом деспотизму; доцније, видело се да заједничка влада не може имати потребне снаге и јединства. Земља је имала два господара, који нису давали један другом да влада. Ма колико био мек и попустљив, књаз није могао попуштати једнако; свађе између њега и Савета бивале су све чешће, док нису постале сталне. Као год што се пре осећала потреба за деобом једне сувише усредсређене власти, тако се сада осећала потреба за усредсређењем једне сувише подељене власти.

У борби која се развила између књаза и Савета било је доста личних мотива, чак и простог ината. На пр. водио се спор око тога, да ли ће се војни чинови моћи давати и грађанским чиновницима. Под Михаилом, било је ушло у обичај да се полицијским чиновницима дају војни чинови. Књаз Александар је желео да се та пракса прошири и на остале чиновнике грађанског реда. На први поглед, овај спор изгледа ситан и формалистички. У ствари, он је стајао у вези с начелним питањем о независности извршне власти Савета. Давање војних чинова није било празно одликовање; когод би добио војни чин, добио би одмах и плату која је том чину одговарала, и која је могла бити већа од плате његовог звања у грађанској служби. Кад би се признало књазу право на давање војних чинова, он би могао својим љубимцима дати већу плату него што су је они по свом рангу међу чиновницима грађанског реда заслуживали. Желећи да чиновнике привеже за себе, књаз је тражио да се чин одвоји од звања, као нека лична награда коју књаз даје по својој личној оцени. Савет је, међутим, тражио да чин буде везан за звање, и да се до веће плате долази само добивањем вишег звања, редовним и постепеним унапређењем, без наглих скокова по изузетној књажевој милости.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #519 on: March 30, 2017, 10:41:00 am »

У почетку 1856. године, непријатељство између књаза и његових попечитеља с једне и Савета с друге стране дошло је дотле, да је Савет забранио својим члановима сваке личне и писмене везе с њим. Књаз је увиђао да треба променити устав, или бар ону тачку, на коју се ослањала сва сила Савета; и стога тајно поднесе султану на одобрење пројект новог устава за Србију. У том пројекту књажевска власт признавала се за наследну у породици Карађорђевића, народна скупштина била би сасвим распуштена и могла се сазвати само у случају ако се угаси лоза. На место Савета требало је установити два стална одбора, чије би чланове књаз мењао и бирао по својој вољи. Један од тих одбора водио би бригу о администрацији, а други би имао права да прима или не прима, а не и да предлаже законе. Најзад, нови пројекат устава стављао је у дужност Србији да издржава сталну војску ради заштите османске царевине.
Но, Савет дозна за тај покушај књаза, па и он, у име народа, састави акт који такође представи Порти. Тај акт састојао се из три дела: у првом делу изложена је тужба против књаза; у другом од осам тачака изложене су народне жеље и молба да се исправе границе; у трећем делу изложен је нови пројекат устава. У тужби против књаза наводи се ово:

'Познато је министрима његовог величанства султана, у каквом  се стању налази администрација ове кнежевине за ових последњих неколико година. Народ српски, измоливши од свога премилостивог цара 1842. године потврђење књаза Александра, надао се да ће тај књаз не само учинити крај пређашњим неправдама, него да ће још својим владањем према Порти и својим бригама о благу народа свога дотле доћи, да ова земља постигне онај ступањ благостања и развитка, који одговара жељама његовог величанства султана и законитим интересима земље. Но у тој нади својој народ се горко преварио. Првих година своје владе, док још није уклонио од себе људе веште и царству предане и док је слушао благонаклоне савете царске владе, још се могло надати да ће он временом стећи искуства потребног за управу земље. Али што се год ишло даље унапред, то је све више слабила та нада, и најпосле сва радња верних цару и народу људи свела се на то, да уздржава књаза од његове слабости, и незнање утолико поправља, у колико не би било одвећ штетно за отаџбину, а о користи каквој није већ могло бити ни речи, почем су све наде о поправко књаза исчезле. Но и тај последњи труд, од кога је мало било вајде, постаје сад немогућим, јер је књаз већ сасвим уклонио од себе људе, који нису могли да предпоставе његове личне користи користима царства и народа, и таким начином идући од зла на горе, он је довео ствар дотле, да пријатељима царства и народа не остаје ништа друго, већ с тугом да оплакују судбу своје отаџбине, да с тугом трпе тако стање, које понижава и царство и земљу, и да с нестрпљењем изгледају онај час, кад ће књаз Александар престати да заузима тако узвишено место, на коме треба да седи такво лице, које боље доликује достојанству блистателне Порте и интересима народа. Министри његовог величанства султана знаће потанко у какве је погрешке огрезао књаз Александар, а и друге све више власти, које су имале с њим каква посла, могле су се уверити о његовом несталном карактеру, а такође и о његовим сваковрсним интригама, којима је он тражио потпоре то код једног то код другог двора, ради своје личне користи а на штету законитих интереса царства и народа. У том циљу он је приписивао своме народу тежње к нереду, да би тиме кад што надлежним отоманским властима, а кад што и аустријским доказао потребу да усредсреди војску на границе Србије, а после да то употреби као демонстрацију у своју личну корист. Но још се боље виде његове неправедне и нерасудне тежње из овог поступка, што је тражио помоћи од Аустрије да протера из земље све знатније људе, које је сматрао за опасне, не услед каквог њиховог неумесног отпора, већ једино услед тога што они нису хтели да учествују у његовим делима и што нису одобравали његове поступке. И што је год виднији био такав положај ствари, тим је он упорније држао те системе свога рада, не стидећи се ни страних држава, које су већу правду чиниле његовим поданицима него он, њихов поглавар. Таквим начином мало по мало он је навикао да сматра ту стрпељивост, с којом су сносили његове нерасуде поступке, као знак неке привидне снаге своје и личне победе над политиком свију оних иностраних и туђеземних лица, која нису могла бити његовим удворицама. Шта може настати из таквог стања? Само зло и за земљу и за народ. У самој земљи сви заслужни људи, који нису могли да одобравају оно, што заслужује најстрожију осуду, обележени су као противници у такој мери, да сад не може више бити никаква сближења између њих и књаза. Према страној политици таке су исте жалосне последице. Представници Порте и других великих држава, као пријатељи царства и народа, осуђују рђаве поступке књаза још строжије и уместније, јер они по своме независном положају и по својој увиђавности могли су још боље и непристрасније оценити поступке књаза, него овдашњи људи, а то показује да он и према њима нема поверења, него се повија по савету једног страног агента, који ласка његовим слабостима и потпомаже његове личне користи на штету државе и народа. Таким начином све, како у унутрашњој тако и у спољној политици, што не годи његовим личним интересима, проглашено је за опасни елеменат и тиме је књаз поставио себе у такав усамљен положај и неповерење према сваком, да га из тог стања ничија мудрост, ничије уверење извести не може. Будући од природе слабог ума, необразован, неповерљив, и будући доведен својим владањем и својим погрешкама у такав усамљен положај, да се око њега налази само неколико рођака и удворица, он је дошао дотле да није ни мислити на какву поправку било добровољну било принудну. Ређати све неправде, које долазе од таквог стања, незаслужна гоњења, која се чине против уважених људи, награде и саблазна одликовања која се чине срамним удворицама на штету јавне наравствености и свију појмова о добром поредку, као и на штету државне касе, ређати све те бруке било би сувишно, и неуместно у овом акту, но у случају потребе све се може потанко изложити особено. Државни Савет, као једини по закону представник народа, сведок је свију тих зала, сведок свега растројства, које сваког дана расте све више и више, да већ то јасно увиђа и прост народ, но ћути, јер свака и најмања примедба против незаконитих поступака књаза и његове владе кажњава се строго и често самом смрћу, - Савет пошто је без цели исцрпео сва средства договора, стао је најпосле чинити књазу представке о неким случајевима гажења закона и желео је да се предмет несугласности између књаза и Савета изнесе на увиђење блистателне Порте. Савет сад чини и овај корак не зато, што се нада да ће се тиме спасти општа ствар, ако се књаз принуди на тачно извршење закона, него зато, да би Порта обратила пажњу на поступке књаза и његове околине и нашла се тиме побуђена да строго претресе српске ствари и учини основни преображај, који би уклонио сам извор зла и сачувао интересе царства и народа од даље повреде и усрећио Србију правом користи оних благодејања, која су јој дарована премилостивим султаном. Таки покушаји Савета наместо да задрже књаза од опасног пута којим је пошао, и ма колико располаже за бољи правац, још више је раздражио књаза, те је устао против Савета и против свију они који се безусловно не покоравају његовој ћуди, и од тог доба он помоћу благонаклоне њему аустријске политике, стара се да добије наследност престола и да још већма оснажи своју власт и поништи оно мало гаранције, која је досад посредством саветског устројства неколико ограничавала његову самовољу, и таким начином хоће да доведе Србију до тог жалосног стања у ком би она под именом уставне земље била жртва глупости и самовољства, у ком би под видом независности унутрашње управе, била немилосрдно подчињена себичној политици суседне државе на своју несрећу у на штету достојанства његовог величанства султана. Зар може блистателна Порта допустити да се утврди и овековечи таква система управе, која је неправедна за народ, јер ничим није заслужио тако жалосно стање, штетно за интересе саме блистателне Порте, јер она личи на неблагородност, и најзад понижавајућа за достојанство султана, јер се у Србији ради сасвим противно оним мудрим начелима, која су основ политичком бићу ове земље. Доликује ли то и достојанству великих држава, кад су благодетне наредбе њихове, освештане трактатима, погажене и постале играчком у рукама неколико злоћудних људи, да би целокупно благостање што је даровано благовољењу царском и утврђено јемством свију великих држава, вредило само у толико у колико се то подудара са вољом и личним интересима књаза и његове околине. Ако блистателна Порта у своме високом достојанству може трпети, да се у Србији без казне врше оваква дела, која не одговарају великодушним, правдољубивим намерама њеним и да њени представници у Београду буду безснажни сведоци таког ужасног позоришта, онда српском народу не остаје ништа друго, него да очајава о својој судбини, и да без сваког уздања у правду и наде на поправку преда се слепо току догађаја. Све установе, закони, промене у уставу и т. д. све је то слабо да ограничи зло које долази од тих људи. Промене министарстава такође не би имале никаква успеха, јер књаз је већ навикао да управља по својој вољи, и као поглавар земље има право да заповеда министрима па зато може трпети само оне који угађају његовој самовољи и таким начином све би се радило само по вољи књаза; а он је досад јасно показао шта хоће и чему се од њега надати можемо. То је постало опште уверење народа српског и он сада ставља питање о унутрашњем стању Србије у зависности од питања о положају књаза. Но још боље би се могло сазнати мнење народа о унутрашњем стању кад би се предходно решило питање о самом књазу, јер тада би се то мнење исказало слободно и независно. А све је то у власти блистателне Порте, јер кад је она дознала, о жалосном стању Србије и добила уверење да је неопходно нужно поправити то стање, онда Порта има и узрока и права и начина да сбаци књаза као сасвим неспособног за управу и да постави привремену владу, како би сачувала у земљи јавни поредак; затим приступи на уређење новог начина државне управе и најзад наредила нови избор књаза од најважнијих и најзаслужнијих и најдостојнијих лица. Тиме би блистателна Порта одговорила најзаконитијим жељама и потребама Србије и наново потврдила оне везе које везују благостање њено о благостању верног народа српског са верношћу и признателношћу овог народа према своме премилостивом цару.' 
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #520 on: March 30, 2017, 11:37:10 am »


* књаз Александа и књ. Персида.jpg (190.01 KB. 952x760 - viewed 26 times.)

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #521 on: March 31, 2017, 08:35:58 am »

Пошто је потреба државне промене представљена у име народа, то је у том акту којим се оптужује књаз додат и списак 'народних жеља', које се састоје у следећем:

1) Ради одржања и осигурања неутралности српске кнежевине да буде утврђено, да ничија војска, ни блистателне Порте, ни ма које друге државе, не може ући у Србију, или прећи преко њених земаља.
2) У том истом циљу да сви турски гарнизони изађу из Србије, и градови где су они становали, да се разруше.
3) Да се хатишериф од 1830. године, који наређује да се сви Турци иселе, потпуно изврши, и да се сви Турци који данас станују у Србији иселе из ње, осим оних који би признали српске власти и законе, у ком случају би добили иста права, која имају и Срби и потпуну слободу вере. Ђумручки одношаји између Србије и блистателне Порте да се точно уреде на основу узајамности.
4) Све што је блистателна Порта закључила са страним државама или што би одсад закључила, а што међутим не би било сугласно с правима и автономијом Србије, да не буде обавезно за Србију.
5) Лица и имања свију странаца што живе у Србији, осим дипломатских и консулских агената и њихове свите, морају подпасти под српске законе.
6) Србија може држати своје агенте не само у Цариграду, него и код других гарантних дворова.
7) Да се земљишту кнежевине српске придруже и она места, која јој припадају према топографској карти, којом су опредељене границе Србије, а и по извештајима руских и турских комесара, који су 1830. године изаслати да прегледају границу, но која су места, тада по злоупотреби, остала ван Србије.

На крају тог 'народног' акта додат је био пројекат новог устава за кнежевину. Он се састојао од 85 параграфа, који су распоређени били у девет глава: у првој глави се говори о политичким правима Србије и тиме се тај устав одликује од онога што је издат 1839. године; у другој глави изложена су грађанска права Србије; трећу главу саставља само један параграф, у ком се управа у Србији назива уствно монархичном, с деобом власти на законодавну, извршну и судску; у четвртој глави обележена су права и дужност књаза; у петој глави одређује се круг рада Државног Савета (чланови се постављају на цео живот и могу бити збачени само по доказаној кривици); у шестој глави говори се о попечитељима (број којих зависиће од разних прилика и потреба); у седмој глави изложена су права и дужности судија и уопште чиновништва; девета и последња глава тицала се самог устава. У том пројекту устава није нигде споменута народна скупштина.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #522 on: April 01, 2017, 10:01:19 am »

Порта, међутим, није радила ништа ни по жељи Карађорђевића ни његових противника. После тога, противници књаза почели су да раде преко београдског паше да Порта дозволи бар то, да се сазове народна скупштина, да извиди владине погрешке. Но Порта одбије то захтевање, што још више распири незадовољство против књаза. Незадовољство је расло сваког дана све више, а подстицала га је и Аустрија, која је сасвим јавно пред народом узела књаза и српску владу у своје руке. Њен конзул, пуковник Теодор Радосављевић, долазио је редовно на министарске седнице и давао савете попечитељима не само у спољним, него и у унутрашњим пословима. На послетку дошло је дотле, да су о народним празницима долазили из Земуна аустријски официри и састављали парадну свиту књаза.

Пошто смо видели правни однос између књаза и Савета, треба да видимо какав je био однос између њихових политичких снага. Решење њиховога сукоба зависило je, на крају крајева, од тога. Онај од та два чиниоца који je представљао већу политичку снагу, морао je победити. Треба, дакле, имати на уму оно стање ствари које je постојало око половине педесетих година, када се борба између књаза и Савета била заоштрила. Колико je тада био јак Савет, — колико књаз?
У то време, Савет није више био оно што у првим данима Устава 1838 и у почетку уставобранитељског режима. Он je био изгубио највећи део своје популарне снаге, почео се одвајати од народа, и бирократисати. Ова je промена била неизбежна, и то из следећих разлога.
Међу првим саветницима било их je доста чувених у целом народу. Ту су биле војводе из устанка, као прота Матија Ненадовић, Милутин Петровић Ера, Лука Лазаревић. Затим, људи који су у бунама на Обреновиће, на коњу и под оружјем, предводили поједине округе, као Стојан Симић, Милета Радојковић, Тома Вучић, Стефан Стефановић Тенка, Стеван Петровић Книћанин... И оне војводе из устанка и ови вођи побуњеног народа добили су у великим судбоносним догађајима једно име које се више не губи. У тим својим члановима Савет je имао један историјски капитал од кога je могао живети годинама. Али тај историјски капитал није био вечит. Саветници с историјским именима нестајали су један за другим, а нови људи који су на њихова места долазили, нису били и нису могли бити исто тако чувени. Ти нови људи правили су своју каријеру у нормалним приликама, кад се не може тако изаћи на глас као у тренуцима кризе.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #523 on: April 03, 2017, 08:29:14 am »

Међу првим саветницима било je доста и таквих који су, у оскудици широке народне популарности, уживали бар извесну локалну популарност: то су биле тзв. 'народне старешине'. Под Милошем, народних старешина било je од две врсте. С једне стране, они који су прво били момци у књажевој служби, или се иначе везали за њега као његови људи, па их он доцније послао у поједине крајеве да заповедају народом. С друге стране, они који су постављени за народне старешине стога што су сваки у свом крају били познати по својој породици, по свом богаству или по својим трговачким пословима; то су били локални прваци. Старешине ове друге врсте попуниле су у првим Саветима она места која се нису могла попунити чувеним људима. Из њиховог реда узети су саветници као Ранко Мајсторовић, Милосав Здравковић Ресавац, Стојан Јовановић Лешјанин, Јован Вељковић. Сви ти саветници несумњиво су представљали народ, иако нису били формално изабрани од народа. Али тај представнички карактер они нису могли дуго задржати. Поставши саветници, они су се морали преместити у Београд; свакодневни, непосредни додир између њих и народа био je пресечен; они су и после тога, од времена на време, обилазили своја имања у унутрашњости, али ти периодични изласци у народ нису били довољни за одржање њихове локалне популарности. Доцније, кад се развила бирократска управа, тај тип народног старешине, присно везаног с крајем у коме заповеда, везаног и породичним и пословним везама, нестао je готово сасвим. Окружни начелник, који je наместо њега дошао, био je нешто сасвим друго. Окружни начелник није био увек из оног краја у коме je служио; он се премештао из округа у округ; због сталног намножавања службених послова, он je све више постајао канцеларијски човек; уосталом, њему je, као свима чиновницима, било забрањено трговати, и он није могао имати никаквих пословних веза с народом, осим што je, може бити, испод руке помало зеленашио. Своје саветнике књаз Александар je радо узимао из реда окружних начелника; ти начелници без сумње су доносили у Савет извесно познавање народног живота, али народни представници, као старе народне старешине, нису више били. Бирократија се већ била одвојила од народа као засебни ред. Већ у то доба прави народни представници могли су се наћи само међу сеоским газдама и паланачким трговцима, — у оном реду, дакле, који ће давати посланике за скупштине. Узимати из тога реда саветнике било je, разуме се, немогућно. За разлику од Скупштине, тј. ондашње патриархалне Скупштине, Савет није био једна говорница народних жеља и потреба, него канцеларија из које се управљало државом. Сеоске газде и паланачки трговци не би ту били никако на свом месту.


Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 854



« Reply #524 on: April 04, 2017, 09:57:24 am »

У истој мери у којој из Савета нестају народни људи, у њему се јављају чиновници. У својим првим годинама Савет je могао изгледати као један мали народни одбор. Последњих година Карађорђевићеве владе, он je највише државно надлештво, у које долазе најсрећнији међу чиновницима, који су успели прећи све ступње државне службе. Довољно je упоредити Савет од 1842. са Саветом од 1856. године. Савет од 1842 састављен je овако: Стојан Симић, Стефан Стефановић Тенка, Милосав Здравковић Ресавац, прота Матија Ненадовић, Милутин Петровић Ера, Лука Лазаревић, Илија Гарашанин, Јован Вељковић, Стеван П. Книћанин, Петар Лазаревић, Лазар Зубан. Од ових саветника: прота Матија, Милутин Петровић и Лука Лазаревић војевали су још у првом устанку. Симић, Тенка, Гарашанин, Книћанин били су с Вучићем и Аврамом Петронијевићем на челу 'народног волненија' од 1842. Ресавац и Вељковић, најбогатији људи у свом крају, били су народне старешине старог кова. Петар Лазаревић je био војводски син, који je из Милошеве пратње отишао за народног старешину. У целом том друштву, само би Зубан, аустријски Србин и списатељ, био канцеларијски човек.
Ево сада Савета од 1856: Стефан Стефановић Тенка, Паун Јанковић Баћа, Илија Гарашанин, Павле Станишић, Вељковић, Јеврем Ненадовић, Стојан Јовановић Лешјанин, Лазар Арсенијевић  Баталака, Илија Новаковић, Алекса Јанковић, Јеремија Станојевић, Гаврило Јеремић, Миљцо Трифуновић, Стеван Магазиновић, Радован Дамјановић, Живко Давидовић, Александар Ненадовић. Од саветника од 1842. остали су само Тенка, Гарашанин, и Вељковић. Њима би се могли додати Паун Јанковић и Павле Станишић, који су 1842. били министри; затим Јеврем Ненадовић и Стојан Лешјанин, народне старешине старога кова. Сви остали саветници представљају бирократију. То су људи који су се одликовали у војсци, полицији, суду, централној управи, — и који су ушли у Савет нешто због својих чиновничких способности, нешто због своје вештине у политичким интригама. Међу чиновницима они уживају велики углед; имена понеких од њих шапућу се у уском чиновничком кругу са страхопоштовањем, — али, изузимајући можда Радована Дамјановића, ниједан од њих није у истој мери познат и поштован и од народа. Скоро би се за све њих могло рећи оно што се у поверљивом извештају једнога аустријског агента каже за Баталаку и Алексу Јанковића: 'без присталица у народу' и 'без икаквог угледа у земљи'. Једно тело чије чланове није бирао народ него постављао књаз, и које je по својим функцијама представљало мешавину од једне законодавне комисије и од једнога тајног већа за највише државне послове, Савет je морао постати то што je постао: највиша и најодабранија чиновничка олигархија.




Logged
Pages:  1 ... 33 34 [35] 36 37 ... 50   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.056 seconds with 42 queries.