PALUBA
April 26, 2017, 06:45:08 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: If you are experiencing problems during registration process, please contact us on flushroyal75@gmail.com
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Pages:  1 ... 34 35 [36]   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 60618 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 515



« Reply #525 on: April 05, 2017, 08:08:21 am »

С политичког гледишта, Савет je био слабо тело; био je изгубио везу с народом и постао орган високе бирократије. У први мах, могло би се мислити да je Савет, у недостатку политичке снаге, имао известан морални углед, као представник интелигенције, која се у то време сва налазила у државној служби. Али ни то није био случај. Не треба заборавити да je саветништво било последњи ступањ у чиновничкој јерархији; она се њиме завршавала. Савет je био скуп стараца, а интелигенцију чиновничку представљали су млађи људи, школовани на страни. До Тенкине завере, ниједан од млађих људи није био успео продрети у Савет. Бирократи који су заседавали у Савету, нису се много одликовали својим образовањем. У Савету од 1856., чију смо листу раније дали, има их свега тројица с вишим школовањем или нечим налик на то: Алекса Јанковић, који je мађарски правник, Баталака и Александар Ненадовић, који су свршили наш лицеј. Њима би може бити требало додати Пауна Јанковића, који je нешто учио у Русији, али се не зна шта. Такав један Савет, поред свега свог бирократског карактера, није могао бити достојан представник интелигенције. Чиновничка интелигенција образована на страни, била je незадовољна Саветом, пребацивала му је назадност у мислима, неспособност и неодважност за потребне реформе. Своје критичаре саветници, опет, сматрали су као неискусне младе људе, који хоће да преврну свет тумбе. Између 'стараца', како je публика називала саветнике, и 'паризлија', како je називала млађе чиновнике школоване на страни, постојало je непријатељство; они су се узајамно потцењивали и исмевали, — наравно, не очи у очи, него иза леђа.


Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 515



« Reply #526 on: April 06, 2017, 09:01:08 am »

Замерке које je чиновничка интелигенција чинила Савету, биле су добрим делом основане. Савет je био отромио, — тешко се дао покренути на веће законодавне послове. Он je оклевао и одуговлачио са законом о адвокатима, с реформом грађанско-судског поступка, с казненим закоником, с трговачким закоником, са закоником о казнено-судском поступку. Сви су ти закони сваким даном све потребнији; публика их београдска тражи у сав глас; скоро од свих тих закона израђени су и пројекти, — и опет, због инерције Савета, не може да се учини ништа... Публика београдска једнако тражи једну финансијску реформу којом би се повећали државни приходи, јер, из оскудице новчаних средстава, у државном je животу наступио застој. Али Савет не сме никако да се одлучи на повишење данка; он поставља, истина, комисије које ће израдити пројекте финансијске реформе, али кад су ти пројекти готови, Савет налази да je ипак боље оставити их у архиву... И врх свега још, од времена на време, Савет изражава мишљења која младим школованим људима изгледају старовремска и наопака. На пр. позван од књаза да изда казнени законик, Савет одговара да je такав законик непотребан, јер je наш народ миран и скроман, да се придржава старинских обичаја и схватања, и да је 'непросвећен још у оном степену, у ком се до измишљања родова злочинства достиже'. Давати непоквареном народу казнени законик, има исто толико смисла колико давати лек здравом човеку. У другој једној прилици, кад je било говора о установљењу учитељске школе, у Савету се чуло мишљење да школу треба предати цркви, и учитеље ставити под власт свештеника... Према свему овоме разумљиво je да су 'паризлије' сматрале за свога главног противника Савет, а не књаза; Савет им je изгледао оличење ситног и плашљивог конзерватизма, који не да да се Србија реформише по обрасцу модерних културних држава.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 515



« Reply #527 on: April 06, 2017, 04:33:54 pm »

У чему je онда лежала снага тога Савета који се одвојио од народа, а није приближио интелигенцији, чији чланови изгледају народу господа, или, како се онда говорило,  'талираши', а интелигенцији старовремски људи, или — опет један израз из тога доба — 'билмез-партија'? Снага Савета лежала je y личној вредности његових чланова. Без сумње било je саветника који су дошли до свога положаја зато што су имали протекције, или што нису никоме стајали на путу, или што су у трци за аванзовањем били нескрупулознији но остали. Али такви саветници нису чинили језгру Савета. Језгру су чинили, с једне стране, стари, искусни администратори, од којих су неки, као Алекса Симић, Паун Јанковић, Павле Станишић, ступили у администрацију чим се она, под књазем Милошем, стала уређивати, који су, тако рећи, расли упоредо с њоме, оседели у њој, прешли сав онај дуги пут који води од писара до саветника. С друге стране, језгру саветника чинили су стари, искусни политичари, као Гарашанин или Тенка, који су претурили преко главе неколико буна и преврата, видели како се владаоци праве и збацују, морали бежати из земље и после се враћали победнички, познали политички живот и с лица и с наличја, осмелили се да у политици играју на велики ризик и без много скрупула. Администратори у Савету били су узрок да мишљење Савета о државним пословима, ма   колико немодерно и неевропско, није било сасвим безначајно, као што су опет политичари у Савету били узрок да je ca Саветом било опасно војевати. О њиховој готовини не може се ухватити тачан рачун, али, према порезу који су плаћали на своја непокретна имања, може се ухватити доста тачан рачун о њихову богатству у земљи. Њихова непокретна имања представљала су за оно време знатну вредност. Не узимајући у обзир једног изузетно богатог саветника, Алексу Симића, чије се имање ценило на близу четрнаест хиљада дуката, просечна вредност саветничких имања износила je између две хиљаде и две хиљаде пет стотина  дуката. Саветничко богатство спојено с  административним и политичким способностима појединих саветника, давало je Савету велики ауторитет, поред свега тога што то тело није било вољено ни од народа ни од интелигенције.

Такав je био тај Савет с којим je књаз имао да се бори за надмоћност. Због тога, у борби са Саветом, он je морао бити обазрив, није смео допуштати себи јаке и смеле потезе, није смео отворено истицати своју вољу, као један наследни владалац, потпуно учвршћен на престолу. Један погрешан корак могао га je одвући у суноврат.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 515



« Reply #528 on: April 10, 2017, 11:42:31 am »

Али, иако књаз Александар по својим личним особинама није био опасан противник, борба с њиме била je пуна тешкоћа. Он je био потпуно сигуран с војском, која je скоро увек уз владаоца. Уз њега она je била тим више, што су све важније команде биле у рукама његових рођака по жени (Јован Лукачевић, Коста Ненадовић и др.). Књаз je имао јаког ослонца и на страни, код Аустрије. Извесно je да се, од Кримског рата, он јако приближио Аустрији, био у најтешњим везама с њеним конзулом Радосављевићем, рачунао на њену потпору у најтежим приликама. Сигуран с војском, и имајући потпору Аустрије, Александар се није могао тако лако оборити.
Један Савет без ослонца у народу и у интелигенцији, али опасан због политичке вештине и одважности неких својих чланова; један књаз без политичких способности и популарности, али подупрт војском и аустријском дипломатијом, то су била два противника која ће, крајем педесетих година, изазвати један од највећих уставних сукоба у српској новој историји. Праве снаге, оне снаге коју даје наслон на широке народне слојеве, није имао ниједан од ова два противника. Због тога је крајњи резултат њиховога сукоба било тешко предвидети.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 515



« Reply #529 on: April 11, 2017, 08:40:20 am »

Иако се књаз Александар углавном ослањао на родбину своје жене и Аустрију, он је имао уз себе и аустријске Србе. Аустријски Срби су били од утицаја при почетку и при крају уставобранитељског режима. При почетку они су имали моћ као писци закона и устројенија, организатори администрације, судова и школа. Њихов утицај слаби после Скупштине од 1848, на којој је Вучић распалио народну мржњу на 'немечкаре', - а још више од повратка првих 'паризлија', који су у очима београдске публике изгледали ученије од њих. Али последњих година Карађорђевићеве владе, због његове аустрофилске политике, утицај аустријских Срба оживљује наново. Дотле, они су давали законописце, администраторе, судије, професоре, али не и политичаре, бар не оне првог реда. У партијској борби они су се држали у позадини. Тек тада, за време Александрове аустрофилске политике, аустријски Срби долазе до веће политичке важности. Њихова два човека, Стеван Марковић и Алекса Јанковић, постају књажеви представници.
Књажеви рођаци и Срби из Аустрије чинили су, међутим, једну малу политичку групу, непознату народу, која је београдској публици изгледала као једно сплеткашко друштво. Но, да је био омиљен у народу, књаз је могао да влада и с једном оваквом камарилом. Неко време двор је живео од војводске славе Стевана Книћанина, задобивене у Мађарској буни. Али 1855. Книћанин изненада умре, остављајући за собом празнину за коју је изгледало да се не може попунити. Тада Алекса Јанковић прави једну од својих најсмелијих комбинација. Он покушава да Книћанина замени Вучићем, који је био у завади са књазем. Бачен у пензију на увредљив начин, Вучић је стао око себе купити незадовољне елементе, чак и Обреновићевце, с којима је иначе био у крвној омрази. Книћанин, јунак и славан човек, чувао је двор углавном од њега, Вучића, опет јунака и славног човека. Понудити Вучићу политичко наследство Книћаниново, била је, заиста, смела комбинација. Но, Вучића је болело пензионисање, и једва је чекао да се поврати у стару важност.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 515



« Reply #530 on: April 13, 2017, 08:34:12 am »

Последица помирења Књаза с Вучићем било је Јанковићево министарство састављено децембра 1855. у коме је министар унутрашњих дела био Радован Дамјановић, један од најоданијих приврженика Вучићевих. Ово министарство било је једна велика противуречност. Јанковић, аустрофил и члан камариле, био се удружио с Вучићевцима, који су били русофили. Mинистарство није трајало више од шест месеца. Оно је наишло на опозицију код француског конзула, коме је изгледало сувише аустрофилско; код Савета, коме је изгледало сувише дворско; код самог двора, коме је изгледало сувише Вучићевско. А. Ненадовић говорио је Гарашанину да се Јанковић 'начинио немогућан тиме, што је у своју ствар увукао Вучића и његове људе, који са овим оће све да руше и по свом старом обичају да се обходе, и које се још најмање од свега другог трпити не може.'
После Јанковићевог неуспеха, кад се видело да са Вучићем не иде, од људи са великим именима остао је само Гарашанин. A. Ненадовић је ушао у преговоре с њим и покушао да састави једно министарство од 'младих људи', у коме би главна личност био Константин Николајевић. Са 'старцима' се доста покушавало, ред је дошао на 'паризлије', да се види шта они могу. Али министарство од самих младих људи није се могло саставити, јер у томе министарству ниједан министар не би био саветник. Министарство које је најзад дошло 1856. изгледало је овако. Представник је био Алекса Симић; Стеван Марковић, попеч. правде и просвете; Николајевић, унутрашњих дела; Јован Мариновић, финансија. Гарашанину је учињено по вољи што је у владу узет Мариновић, један од његових најближих пријатеља. Али Мариновићу није дато министарство унутрашњих дела – које је за њега Гарашанин тражио, него му је дато министарство финансија, које је у политичком смислу било без важности. Да би донекле удовољио Гарашанину и чвршће га привезао за ново министарство, двор га враћа из пензије у Савет.



Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 515



« Reply #531 on: April 19, 2017, 09:24:56 am »

Симићево министарство било је од самог почетка привремено. Ненадовић се надао да ће после извесног времена, место Симића, Николајевић доћи за представника, у ком би случају он, Ненадовић, дошао, место Николајевића, за министра унутрашњих дела. И то чисто камарилско министарство, чији би шеф био књажев зет, а најважнији члан књагињин стриц, имао би да подупире својим ауторитетом Гарашанин. Али када је, јуна 1857. дошло до реконструкције министарства, Ненадовић, који је тако вешто радио да друге изигра, био је сам изигран.
Симића, који је одступио, није заменио Николајевић, него Стеван Марковић, дотадашњи министар правде, alter ego Алексе Јанковића, велики пријатељ аустријског конзула Радосављевића. Николајевић је остао и даље министар унутрашњих дела, затварајући тако улазак Ненадовића у владу. За министра правде, место Марковића, постављен је Јеремија Станојевић. Тако је министарство опет било пола од саветника (Марковић, Станојевић), пола од младих људи (Николајевић, Мариновић).
Осим Марковића, сви су остали министри били неки род књазу: Николајевић, његов зет; Мариновић, пашеног његовог синовца Ђорђа; Станојевић, ожењен Маријом Ненадовић, ћерком – јединицом проте Матије Ненадовића, тј. сестром од стрица књагиње Персиде. Марковићево министарство имало је аустрофилску боју коју Симићево није имало, - и стога је било под питањем да ли ће га Гарашанин помагати.

Ступајући у борбу са Саветом и тражећи начина да се ослободи његовог надзора, књаз Александар је у ствари радио на оснивању личног режима. Али за оснивање личног режима он није имао довољно угледа; стога је био принуђен да за министарства која је састављао од својих присталица, тражи благонаклоност и потпору час овог час оног олигарха с великим именом у народу, час Вучићеву час Гарашанинову. Али ни са једним од њих двојице књаз није хтео искрен савез и прави споразум. Ни један ни други нису му били симпатични: од обојице је зазирао. Што је главно, ни са једним ни са другим није се могао сложити у главним политичким питањима. Вучић се био везао с Русима, а Гарашанин са Французима. Књажева игра могла је успевати само стога што су Вучић и Гарашанин били у завади. Сваки је од њих двојице био вољан да се на први миг приближи двору, у инат ономе другоме. Политичари из камариле, Јанковић и Ненадовић, користили су се тиме, да час једног а час другог упрегну да на својим леђима вуче књажев режим. Ипак, ово изигравање Вучића и Гарашанина једног другим није се могло продужавати бесконачно.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 515



« Reply #532 on: Yesterday at 09:02:49 am »

Год. 1857. борба између Књаза и Савета ушла је у своју трећу годину. Било је јасно да они не могу више заједно, али је исто тако било јасно да ова два противника не могу један другом ништа. До излаза се ипак дошло, али не мирним начином него катастрофом.
Крајем септембра власт улази у траг завери против живота књаза Александра, у коју су уплетени председник Савета Стефан Стефановић Тенка, председник Врховног суда Цветко Рајовић, уз њих још три саветника, који су сва тројица раније били министри: Паун Јанковић Баћа, Павле Станишић и Радован Дамјановић. Ти великодостојници били су се заверили да убију књаза преко најмљеног убице. Они су нашли једног сељака из крагујевачког округа, Милосава Петровића, који је био убио човека, и од тог доба тумарао које куд, кријући се од власти. Том бегунцу дали су новаца, набавили лажни пасош, турили пушку у руке, и послали за књазом у Брестовачку бању да га ту убије. Ради веће сигурности, нашли су једног свештеника, који је Милосава заклео на крст да ће извршити убиство за које је примио паре.
Поред свега тога, Милосав није урадио ништа. Он се вратио у Београд, стао уцењивати заверенике, и узео од њих око хиљаду дуката. После тога, један човек коме се поверио Милосављев шурак, оде и каже све властима. Завереници буду одмах затворени; најпре Паун Јанковић и Радован Дамјановић, а доцније, 6-ог октобра, по њиховом ислеђивању и признању и остала наведена тројица. То је у главним цртама Тенкина завера, названа по Стефану Стефановићу Тенки, који је међу завереницима био највиши чином, и који је набавио новац за заверу.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 515



« Reply #533 on: Today at 11:08:48 am »

Београд, 14. октобра 1857. Данас је на литургији у Саборној цркви принесено сведушно благодареније Господу Богу, благоволившем спасти живот благоверном књазу Александру од безакони руку. Његово Високопреосвештенство г. митрополит Петар одслужио је литургију са шест свештеника и два ђакона, и на благодарителном молебству очитао благодарителну молитву с клечањем, а после Тебе Бога хвалим изговорио тронителну беседу.

Беседа г. митрополита Петра, говорена при благодаренију у цркви београдској 14. Октобера 1857. године.

Не прикасајтесја помазаним моим, говори Бог народима, хотећи обезбедити живот земни владатеља; а на другом месту каже слово његово да онај, кои дрзава са злом намером коснути се његови изабрани, дира у саму зеницу ока божијег. Касаисја их, јако касаисја в зеницу ока господња, вели пророк божиј Захарија.
И опет при тако страшном запрештенију божијем, било је људи Богу противни, кои су покусили са овако злочинство учинити; нашло се њи к великом сажаленију и у нашем отечеству, кои су противу овог слова божијег страшно сагрешили, кои су богомрску мисао против живота свога књаза у срцу зачели и њу у дело привести намерили.
О да ужасне мисли и грозне намере! О да великог безаконија и грдне несреће наше! Није доста што су стара времена државног србског живота окаљана неслогом, раздором, убијством, издајством, него и у новије време нашег ослобођења и тек получене самосталности појавише се стари греси са свима њиовима злима последицама, док се ево и мера зала не преврши поменутим злоумишленијем. Но десница божија сохранила је књаза; она није дала, да помазаник њен падне од руке безаконе.
Велика би заиста љага лежала на имену србском, да сва та безаконија нису дело само неки зломисленика, док је осталиј побожниј народ, бољим чувством руковођен, оваква дела осуђивао и своима владатељима веран остао. Сва коварства противу отечества, сва злоумишљениа противу владатеља, грозниј младог цара Уроша убица Вукашин, и подлиј кнеза Лазара и свога отечества издајица Вук проклетству су од потомства предани. И садања богомрска намера нашла је у народу подобан одзив, обште негодовање, крајње гнушавање, радост о сохраненију књаза, благодарност на тако милостивом промотренију божијем о њему, скопчану с молитвама за дугиј живот његов, тако, да ово скромно благодареније, кое се данас по свима црквама отечества Богу приноси, није само уделотворење науки цркве, него и обштем чувству властиј и народа, Књазу своме вернопреданога.
Но, благочестиви христијани! да би ова одсвуда изјављена похвала оданости своме књазу имала праву вредноћу и у свакоме случају остала крепка и постојана, треба да је проникнута духом науке Христа Спаситеља, треба да произилази из савршеног уверења о тој истини науке христијанске: да је власт од Бога; да су владатељи помазаници божји, на коима, као његовима изабранима, и његовог закона верним хранитељима, почива дух божиј; да су слуге божије, дани народима за срећу и спокојство њиово; да смо дужни добровољно повиновати се свакој власт, да колико више врховниј у земљи, да се онај противи самоме Богу, кои се противи владатељу, а кои то чини, да душу своју греши; да се не смемо владатељу прикоснути, но да смо дужни чувати га као зеницу ока свога.
Примите к срцу, возљубљени! ову свету науку о пореклу и достоинству владетељске власти, па поступајте по њој ради свога спасенија, ради спокојства вашега и ваши фамилија, ради среће и напредка једва ослобођеног отечества нашег. Сматрајмо у књазу нашему Александру помазаника божијег, од Бога нам за господара даног, особу освећену, и нашег почитанија достојну. Нек' се не само никаква скверна рука некосне његовог живота но неприкоснјавајмо се њему ни злим језиком, ни по злоби, ни по лакомислију. Одушевљени љубављу христијанском према свакоме, љубимо и почитујмо и свога књаза, будимо њему и срцем и душом предани и прослављеном дому његовом искрено привржени. Ублажимо тиме његово оскорбљено срце да би безбедан и безопасан међу нама и у народу свом будући, могао све мисли своје обратити на ползу свога отечества, и божествено своје право употребљавати с правдом, милосћу раствореном.
Да благоверниј књаже, ми ти и овим печалног спомена поводом изјављујемо нашу оданост и твом миропомазаном лицу искрену приврженост; и благодарећи данас с целим народом Свевишњему у светим његовим храмовима, што ти је драгоцениј нама живот сачувао невредим, молимо се сведушно његовој благости, да ти дарује дуго и мирно владеније, на срећу свега отечества, на обште спокојство, на славу и чест твоју и твоје узвишене породице. Амин.
Logged
Pages:  1 ... 34 35 [36]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.052 seconds with 36 queries.