PALUBA
March 29, 2024, 03:18:20 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News:
Važno
Za sve članove foruma Paluba.Info, apel da uzmete učešće na samo u glasanju već i u temi.
Link do teme je ovde
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 [37] 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 722358 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #540 on: May 06, 2017, 11:00:07 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ово је интегрални текст оптужнице која је завереницима противу књаза Александра Карађорђевића стављена на терет. Објављен је у Србским новинама за 1857. годину број 118. У њему се међутим не помиње, а вероватно да није ни откривено током ислеђивања, да су завереници испрва мислили да отрују књаза, - и онда је Раја Дамјановић отишао у једну апотеку и украо отров. Кад је доцније одлучено да се књаз не трује него убије, Дамјановићу је остављено да нађе убицу. Мислило се да он, као бивши управитељ београдске полиције, зна где се људи те врсте могу наћи. И Дамјановић је нашао Милосава. Он му је набавио пушку и лажни пасош. Цело извршење завере било је у Дамјановићевим рукама; од свих завереника двор је њега сматрао за најопаснијега.
Од остала три завереника, Паун Јанковић је био у потпуном споразуму с Тенком и Дамјановићем. Он је дао убици новац и упутио га у Брестовачку бању за књазем. За Рајовића и Станишића није доказано да су били уплетени у заверу против књажевог живота. Они су били примили новац да раде на преврату, међутим, оборити књаза и убити књаза, две су различите ствари.
Ипак, тешко је рећи шта се управо крило иза завере. Ово је објашњење које су сами завереници дали пред истражном влашћу. Новац за заверу добили су од Милоша. С пролећа 1857. један његов агент дошао је у Београд и рекао Тенки, да Милош добија многе позиве из Србије; да је народ незадовољан садашњим књазем; да би Милошев избор Порта потврдила; да ће у Србију, као и у Влашку и Молдавију, доћи једна европска комисија, и да ће та комисија збацити Александра Карађорђевића с престола. Тенка је одговорио да пристаје да ради за Милоша, кад после Карађорђевићевог пада буде требало бирати књаза, али да тај посао иште новаца. После неког времена дошао је други агент Милошев, др. Пацек, с пет хиљада дуката. Ова сума подељена је између Тенке, Дамјановића, Јанковића, Рајовића и Станишића, који су сви знали од кога долазе паре. Тек после свега овога, у лето 1857., Тенка прелази преко и састаје се с Милошем.
(То је Тенкина верзија. У оптужби управитеља вароши Београда, Николе Христића, прво се помиње Тенкин састанак с Милошем у Пешти, па онда долазак д-ра Пацека с 5.000 дуката.)
На том састанку Тенка долази до уверења да је Милош сада гори од детета, и да није више за књаза; са Јанковићем и Дамјановићем он склапа онда нову заверу, независно од Рајовића и Станишића. Дакле, ова двојица остају да чекају европску комисију, која ће збацити Александра, док њих тројица покушавају да и без комисије, једним атентатом, сврше с књазом. Пред истражном влашћу завереници су представљали ствар тако, као да су одлучили убиство књаза сами на своју руку, без споразума са Милошем. Но, у једној исповести писаној после 1859. после Милошевог повратка, Тенка вели да је сам Милош препоручивао убиство са речима: 'Мртви зуби не уједају'.


* Брестовачка бања.jpg (74.58 KB, 442x306 - viewed 48 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #541 on: May 08, 2017, 11:35:33 am »

Било је дакле два круга завереника. Заверенике ужег круга, Тенку, Дамјановића и Јанковића, можемо за разлику од оних осталих, назвати главним завереницима.
Одвојивши се од Милоша, главни завереници везали су своју радњу за оно незадовољство које је у Савету постојало против књаза. Они су тврдили пред истражном влашћу да су сви саветници, с изузетком књажевих рођака, Јеврема и Александра Ненадовића и Миљца Трифуновића, верног присталице династије Карађорђевића, били сагласни да књаза треба збацити, и да су о његовом збацивању водили дуге и честе разговоре. Ови искази завереника слажу се с једном забелешком која се нашла у хартијама Алексе Симића, и у којој Симић скицирао своју одбрану, ако би и њега узели на одговор због завере.
Али, иако се у Савету много говорило о збацивању књаза, опет се није дошло ни до каквог закључка, како би се то могло извршити. Помишљало се да се од Великих сила тражи комисија, која ће извидети распру између књаза и Савета, и од које би се, кад би дошла, захтевало да књаза збаци. Помишљало се, такође, да се књаз збаци Народном скупштином или буном. Али ни на једном од тих начина Савет се није зауставио, јер је сваки од њих имао својих незгода. Било је саветника који су у тим поверљивим разговорима жалили што нема никога да убије књаза: то би био много згоднији и простији начин него европска комисија, буна, или Скупштина. Ова идеја да је најбоље књаза убити, увртела се главним завереницима у главу толико, да су једнога дана решили и да је остваре. Укратко, они су хтели да изврше само оно што је у потаји цео Савет желео.
У овом објашњењу завере које су завереници дали пред истражном влашћу, назире се један вешт начин одбране: бацити у засенак своје везе с Милошем, представити заверу као закључак саветске опозиције према књазу, и тако заклонити се иза целог Савета. Занимљиво је да је и истражној власти овај начин одбране био по вољи. Она није трагала за Милошем, није најављивала да дозна колико је он био компромитован, и на пр. да ли је дао новац само за преврат, или и за убиство. Власт је много више желела да зна шта се у Савету говорило о књажевом збацивању, и који су саветници поименице жалили што нема никога да књаза убије. Истрага се дакле није водила да се дозна права истина, него да се постигне политички резултат. Овога пута, политички резултат који се желео постићи, било је компромитовање Савета. Зато је Милош остављен готово сасвим на страну, и сва пажња обраћена на Савет.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #542 on: May 09, 2017, 11:50:07 am »

Шта су главни завереници мислили после књажевог убиства, сасвим је нејасно. Истражна власт држала је да је њихова намера била 'да себе за владаоца подметну и прогласе', односно да установе колегијалну владу, неку великашку републику.
Сами завереници се нису слагали са својим исказима. Паун Јанковић је рекао да су они држали да је 'тежња народа за књаза Милоша', па су хтели да иду за народом. Тенка и Дамјановић нису признавали да су радили за Милоша, и тврдили су да је њихов план био да доведу једнога страног принца. У хартијама завереника нашле су се спремљене 'ноте' за стране конзуле, 'коима се од стране народа захтева један страни принц за владатеља Србског'. Али пред истражном влашћу Дамјановић је признао да је те 'ноте' писао он сам, и то пошто је чуо да је завера проказана. Тенка је пред истражном влашћу говорио да се разочарао после свога разговора с Милошем, али пре откривене завере причао је Гарашанину, да је Милош 'онај исти који је и био, - и у памети и у свему'.
Према томе, искази Тенкини и Дамјановићеви пред истражном влашћу, да нису хтели Милоша већ страног принца, - не изгледају тако сигурни. Међутим, није сигурна ни обрнута претпоставка. Сва три главна завереника били су Вучићевци. Милош Мрцајловић, преко кога је Дамјановић тражио убицу, био је такође Вучићевац. Да ли је Вучић био уплетен у заверу, не може се рећи, али после затварања Тенкиног, он је нашао за потребно да се за неко време уклони из земље, и ако га је влада уверавала да се нема чега бојати.
Тенкина завера је загонетна и стога, што је била склопљена од Вучићевих људи, а с Милошевим парама. Да ли су Вучићеви људи могли искрено да раде за Милоша? Сама та чињеница што су стајали у вези с Милошем, не би морала много да значи. Доцније, на Светоандрејској скупштини, видеће се како противници Обреновића, Вучић и Анастасијевић, праве савез с Обреновићевцима против књаза Александра Карађорђевића, - а опет не мисле да после његовог пада доведу књаза Милоша или Михаила. Да ли је Тенкина завера била само привремени савез између Вучићеваца и Обреновићевца, - али не и даље? Најзад могућно је да главни завереници нису ни сами између себе били сложни шта после успеха завере треба чинити, као што је извесно да своју заверу нису досмислили до краја. По српском обичају, они су, може бити, ушли у заверу с чисто негативним програмом: да уклоне Александра Карађорђевића, - а после видеће се, шта ће се.

(Руски амбасадор мислио је да завера долази од Милоша, и да Вучић није ништа знао. Аустријски амбасадор говорио је да о циљу завере постоје ова нагађања: (1) руска партија желела је да доведе на престо књажевог синовца, Ђорђа Карађорђевића, зета  Мише Анастасијевића; (2) завереници су радили за Милоша; (3) Гарашанин је коловођа завере, и његова је намера била да помоћу Француске постане прво кајмакам, па онда и књаз. Трећа претпоставка је најмање вероватна због Гарашанинових личних односа према завереницима. То нису биле његове присталице, него његовог највећег противника у то доба, Вучића; с Дамјановићем од 1848. није честито ни говорио. Прва претпоставка би имала за себе то, што је Ђорђе Карађорђевић важио као руски кандидат, и што је Дамјановић био његов пашеног, али за тачност те претпоставке не говори ништа друго.)

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #543 on: May 10, 2017, 11:07:37 am »

Циљ главних завереника остаје, дакле, нејасан. Њихове побуде су нешто јасније, али сасвим јасне нису ни оне. Тенка и Баћа били су страсни русофили, код њих је љубав према Русији била саставни део верског и националног осећања. Они су мрзели Швабу горе но Турчина. Аустрофилска политика књажева морала им је изгледати као народна пропаст и срамота, и сасвим је могуће да су држали да један књаз који се предао Аустријанцима, заслужује смрт као велеиздајник.
Јесу ли они били од Русије и непосредно подбодени?
Уочи завере српска је влада замерала руском конзулу Милошевићу (Михаил Рафаилович) што се дружи с незадовољним саветницима, и чак сумњала на њега да спрема преврат у корист Обреновића. Кад је завера откривена, представник Марковић рекао је Милошевићу, 'да се сазаклетници позивају на неко сазнање и потпору Русије'. Милошевић је то енергично порицао. Међутим, много доцније, после повратка Обреновића, Тенка је уверавао Стевчу Михаиловића, великог обреновићевца, да је Милошевић био 'срцем и душом одан светлом дому Обреновића', и да су с њиме главни завереници 'радили све што су нашли полезно о повратку династије Обреновића'. Био руски конзул умешан у заверу или не, извесно је да су завереници у великој мери били надахнути својом русоманијом.
У једној својој исповести Тенка тврди да је још за време Кримског рата руски конзул Мухин уселио њему и Пауну Јанковићу ту идеју у главу, да треба убити Александра Карађорђевића; да је после тога други руски конзул Милошевић знао за Тенкине везе са Милошем, да је чак и руски амбасадор у Бечу питан за савет, и да је он одговорио да Александра треба уклонити, али да његово није да одређује начин како ће се то извршити.
Уз то је дошла лакомост на новац и лична амбиција. Милошеви дукати учинили су да завереници зажмуре пред могућом опасношћу; скоро сви су пазили да не потроше сав Милошев новац, него да нешто оставе на страну, за себе лично. Три главна завереника били су јако амбициозни. Радован Дамјановић, нарочито. Био је тип амбициозног политичара који се једнако тиска у прве редове, и у бурним временима одмах искаче на површину. Ожењен ћерком Мише Анастасијевића, он је живео на високој нози, давао балове, о којима се причало у Београду, био према сваком љубазан и услужан, неговао своју личну популарност и у београдском високом друштву, и код својих сељака у подринском округу, и код чиновника свих струка и родова. Споља, један од оних предусретљивих и заузимљивих људи с којима се послови лако свршавају, он је изнутра био сав прожет амбицијом, која је стално тражила нове хране, и која га је, незадовољена, доводила у једно узнемирено бунило, нагонила да фалсификује пасош и краде отров, гурала право у злочин.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #544 on: May 11, 2017, 09:22:18 am »

Тенка и Паун Јанковић били су сталоженији, али они су се налазили у оном 'опасном добу' које за политичаре настаје кад осете да њихово време пролази. Представници 'партије стараца' су видели да се свет окреће 'паризлијама', а о старцима говори с омаловажавањем. Уверени русофили, они су видели да је Кримски рат уништио руски утицај у Србији, да се књаз везао с Аустријом, и да руски пријатељи не могу доћи више за министре. Огорчени, они су били готови да и крајњим средствима покушају да поврате политички значај који су губили. За њих, који су учествовали у преврату од 1842., крајња средства нису била необична ствар, - и ти стари бунтовници, улазећи у заверу, могли су имати само утисак да своју бурну младост наново преживљавају.
Најзад, с лакомошћу и амбицијом мешао се може бити и страх, или тачније речено, стрепња од неизвесне будућности. Они су осећали да су односи између књаза и Савета толико затегнути да могу сваког часа пући; они су се може бити бојали да књаз, који се сваким даном показивао осионији, не предузме што противу Савета, и стога похитали да га предухитре и задају први ударац они њему.
Могућно је и то, да су држали да је његов пад неизбежан. Тенка и његови другови морали су се стога бојати да не падну заједно с књазем, када до његовог пада дође. То им је могло дати идеју да не чекају да неко други обори Карађорђевића, него да то сами учине. На тај би начин постали господари нове политичке ситуације, која би се иначе могла против њих створити. Њихове везе с Милошем објашњују се унеколико њиховом жељом да се, за времена, отресу сваке солидарности с Карађорђевићевим режимом, који се налазио у критичном положају, и да се препоруче Обреновићима, ако би се случајно догађаји окренули у корист ових последњих.
Ипак, пошто се погледају сви мотиви који су главне заверенике могли покренути, њихова радња остаје добрим делом неразумљива. Треба имати на уму да су све то били људи у годинама и очеви породица. Дамјановићује било близу педесет; Пауну Јанковићу преко педесет; Тенки близу шездесет. Сви су имали доста деце; Дамјановић шесторо. Ући у тим годинама у једну заверу, и ставити на коцку срећу своје многобројне породице, то је оно што ће код завереника остати увек чудновато.

Тенкина завера изазвала је гнушање публике. Књаз никад није био тако популаран, као кад се њој ушло у траг. Мучко убиство, увек одвратно, било је овога пута тим одвратније што су га спремали великодостојници: председник Савета и два саветника, од којих је један, Паун Јанковић, био раније министар правде, а други, Радован Дамјановић, министар полиције и председник Врховног суда. Први чувари законитости налазе једног убицу у бегству и дају му пушку да из заседе убије књаза, - и што је најгоре, њихове побуде не изгледају чисте, јер су примили новац од Милоша. Први утисак био је да не може бити гори по заверенике. У тим тренуцима општег гнушања никоме није долазило на ум да је Тенкина завера, у својој неморалности, била ипак логична. Олигархије као наш Савет, често су се служиле мучким убиством. То је једно средство које сасвим одговара њиховој затвореној организацији и њиховим дискретним методама. Аристократске колегије не дижу буну против тиранина, него га убијају у мраку.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #545 on: May 12, 2017, 08:38:17 am »

Kоста Н. Христић у својим Записима забележио је Тенкину заверу, не помињући имена главних завереника и на начин нешто другачији од званичне истине:

'Напустивши мисао о буни, завереници су помишљали да се Књаз убије. У том циљу један од завереника успе да из једне апотеке украде отрова у намери да га саспе у кафу коју би Књаз попио, али никако није могао за то улучити прилику.
Међутим укаже се једна друга прилика. Неки сељак из Груже, због неке кривице, беше се одметнуо од власти и ова га огласи за хајдука. Неко време се тај сељак крио по селима не чинећи никаква зла. Био је из добре породице која је била позната Вучићу. То га побуди, те почне тражити начина не би ли му Вучић израдио милост код Књаза. У Београд није смео ићи, нити се лично Вучићу јавити. Стога он смисли обратити се неком Милошу Мрцаиловићу, за кога је знао да је велики присталица и повереник Вучићев.
Мрцаиловић је имао земље и воденицу у Топчидеру на друму Раковичком и у ту воденицу хајдук почне кришом долазити. Мрцаиловић га прикрије у воденицу, а међутим оде у Београд и ово саопшти једноме од завереника. Тако приклоне хајдука да убије Књаза.
Књаз је био тада у Брестовачкој Бањи, одакле се имао вратити преко Бољевца и Лукова кроз Честобродицу. Ту је хајдук имао ухватити бусију, сачекати Књаза и убити га.
Али је ради сваке сигурности требало набавити хајдуку пасош. Један од заверенка затражи поверљивим путем пасош за 'Стевана Петковића', који иде у Гургусовац. Чиновник од кога је тражен пасош, саопшти то управнику вароши, а овај по наредби министра Николајевића изда ономе чиновнку пасош за Стевана Петковића, али се нареди начелнику Гургусовачком да пази на тога Стевана. Но овај тамо и не дође.
У то време био је у топчидерској цркви неки свештеник Милош Поповић, велики пријатељ Мрцаиловићев. Он повери попу Милошу заверу те се договоре да хајдука закуну. Тако поп код своје куће закуне хајдука на крсту и јеванђељу да ће убиство извршити, а сва тројица закуну се да један другог неће одати.
Тако хајдук прими пушку двоцевку и 200 дуката и оде у Честобродицу. Ту сачека Књаза који се враћао из Бање. Ишло се лагано јер је пут био рђав. У једном моменту хајдук узме Књаза на око, али у тај мах притрчи момак Књазу да му дода цигару. То омете хајдука, те потражи другу прилику. Али се увек истицала понека сметња. Најпосле хајдук, узнемурен и поплашен, одустане од даљих покушаја и странпутицама оде у Гружу. Књаз оде у Крагујевац.
Овај хајдук међутим пошаље једнога свога повереника са уговореним знаком Мрцаиловићу, те пошто од завереника измами још 500 дуката, реши се да заверу прокаже. То и учини и завера се прокаже преко Лукачевића, пашенога Књажева. Завереници буду сви похватани и оковани. Управник вароши Никола Христић похапсио их је лично, неке кад су се враћали са Савета, а неке код својих кућа. Нико од њих није признавао, те су Књаз и Влада дошли у велику неприлику, јер су то били први људи у земљи који су били позатварани. Најпосле се Мрцаиловић реши да све искаже али само лично Књазу. Морало се попустити. Мрцаиловић се окован доведе Књазу, али не у двор него у Министарство. Ту Мрцаиловић падне Књазу пред ноге и горко плачући призна све. Тако су после признали и сви остали.'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #546 on: May 15, 2017, 11:21:08 am »

Ево шта је претходило хапшењу завереника.
Прве гласове о буни саопштио је неки Лакић из Руме аустријском конзулу у Београду Радосављевићу. Ово је Лакић дознао од 'присног' пријатеља књаза Милоша. Радосављевић о томе обавести књажевог претставника Стевана Марковића а овај књаза Александра. Александар одмах нареди да се пошаљу потере у окр. крагујевачки, београдски и смедеревски, под изговором да су се тамо појавили неки хајдуци, а он сам, после дугог одсуства, 25. септембра око 9 ½ сати пре подне из Крагујевца дође у Б. ГГ. попечитељи и чл. Савета, а осим тога и начелник иностраног одељења књажеске канцеларије, председници судова вароши Београда и окружја београдског, нач. окружни и управитељ варошки, сви у пуној униформи, као и многобројни грађани, изашли су му на сусрет до механе бањичке, и ту дочекавши свога господара поздравили га добродошлицом.  По кратком међусобном разговору о стању здравља и течају послова кренуо се одатле спровод пут Београда: напред кавалеристи са трубачима, затим грађани на коњима, за овима Књаз са својом породицом и на послетку званичници и грађани на колима.
У Београду је је пуцњава топова из касарне и лупа звона са обадве цркве огласила житељству долазак Његове Светлости, а пред дворцем дочекала га је упарађена војска са војном бандом и многобројни сакупљени народ. У самом пак дворцу Књаза је добродошлицом поздравио Њег. Високопреосвештенство г. митрополит Петар са целим месним духовенством.  

У вече тога истог дана изненада и необјашњиво у вароши букне пожар. У томе стигне од Лукачевића из Крагујевца и вест о завери. У први мах Влада је била сасвим изгубила главу. Конзул Радосављевић, међутим, одмах јави у Земун да је неред у Београду, и око девет часова у вече приспе на српску обалу аустријски пароброд са наоружаном војском, шест официра и једним ђенералом. Ђенерал и официри били су већ изашли на обалу, а почели су да излазе и солдати; но из града изађу Турци и зауставе незване госте. Ђенерал се правдао да је дошао да стиша пожар, но њему одговоре да ће пожар стишати киша и без његове помоћи. Аустријанци се врате натраг.
Дамјановић је затворен кад се те вечери из Савета враћао кући; сам управитељ вароши Никола Христић, с једним капларом и десетак војника, зауставио је његова кола код касарне. Паун Јанковић десио се на свом имању у смедеревском округу; тамо је одмах послат један официр с петнаестак коњаника да га затвори.

Сутрадан се распростре глас о завери против живота књажева и званичне новине то потврде. Из свих места у Србији полете адресе, у којима се честитали књазу, што му је живот срећно спашен од те завере. Међу тим поздравима било је и писмо Ђорђа Протића, старог мрзитеља свега што је обреновићевско, који је већ био на прагу гроба.
« Last Edit: May 15, 2017, 11:30:41 am by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #547 on: May 16, 2017, 10:17:47 am »

Али многи нису веровали томе, него су мислили да је Милосав Петровић, робијаш, нарочито пуштен из апса да то изнесе на противнике књаза. То јасно показује како је неповерење владало између владе и народа. Додуше, неко комешање код народа у унутрашњости Србије, осетило се још крајем лета. Говорило се да Вучић спрема буну против књаза. Полицијске власти из унутрашњости извештавају попечитеља внутрених дела Константина Николајевића како се проносе гласови који шкоде угледу књаза и његове владе. Попечитељ исто тако добија извештаје да се књажеви противници чешће састају и да њихов рад постаје активнији. У смедеревском, пожаревачком и крагујевачком округу виђају се неки непознати и сумњиви људи, наоружани до зуба, који иду по селима. У вези са овим догађајима, а на предлог попеч. правде Јеремије Станојевића, оснива се тајна полиција, за коју су знали само књаз и његова најближа околина. Дужност тајних полицајаца била је да у 'качеству калауза трговачких иду по београдском, крагујевачком и смедеревском округу, прате рад књажевих противника и о томе шаљу књазу своје извештаје.'

Тенка је стављен у затвор 6. новембра. Само неколико дана пре него што је ухапшен, са два најстарија саветника долазио је на двор књажески, да књазу честита 52-ги рођендан. Јеврем Грујић у Записима каже: 'Књаз је једним неуобичајеним начином, чрез солдате из регуларне војске, започео ватати саветнике.' Завереници су били затворени у војну болницу и дани војсци на чување. Грујић каже, да они ни за један час 'не прекорачише прага суднице.' Кад је дошло време судском извиђању, суд је 'приватно добио налог да у одређене дане и у одређено време иде код окривљеника, да тамо у тамници заседаније држи и да сужнике испитује у присуству официра, кои… је у свему па и у смотрењу самог пуштања судија унутра примао заповеди од внутрењег попечитеља…' И Грујић додаје: 'Заиста само једна опака тежња презирати и саме судијске установе земље морала је тражити да се судница у тамницу премести или тамница у судницу преокрене, да се правда тамничарима из тамнице дели од судија, кои и сами под кључем врховног апсанџије стоје'... Нека 'опака тежња' да се презиру судске установе зацело није постојала, али је постојао луд страх да завереници не побегну, ако се не буду војском чували.

Суђење оптужених чињено је само ради форме; суд је све заверенике осудио на смрт осим Милосава Петровића, који буде осуђен на 20 година робије. Књаз је, у први мах, хтео да потврди ту пресуду, али се у ову ствар умеша Порта. Она уложи протест што су саветници осуђени, а њихова кривица није, према Уставу, код Порте доказана. И паша београдски званично је тражио да се пресуда ублажи. Енглески и француски конзули захтевали су да се испит оптужених пошаље у Цариград… Услед Портине интервенције, о којој ће доцније бити говора, Књаз није смео да потврди пресуду. Он свима преобрати смртну казну у вечито заточење у тешком гвожђу у кули Гургусовачкој.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #548 on: May 17, 2017, 10:15:58 am »

Родбина осуђеника, обрадована помиловању, спреми им за пут топле хаљине, јер беше већ настала хладна јесен, али на други дан њима све то врате натраг, говорећи да није потребно. До поласка осуђенике су држали у београдској тамници, мучили глађу, жеђу и другим различитим средствима. Стога су ти несрећници били тако изнемогли и промењени у лицу, да при поласку на пут при праштању са родбином, деца нису могла да познају своје очеве. Њих су одвезли на колима гологлаве и босоноге и у тешким оковима; на место топлих горњих хаљина, заогрнули су их простим ћебетима.
Што се тиче надзора и поступања с осуђеницима, то је књаз Александар сам дао упутства официру, Тодору Петковићу, који их је пратио. Он је одмах почео да строго извршује заповести књаза. Тенки и Дамјановићу, који су били просути (килави), одузео је 'утеге', и они су се једва држали на ногама. Један од осуђеника није могао да се попне на кола које због слабости, које због тешког гвожђа, па је молио војника да му помогне, но кад то чује Тодор, он батином принуди несрећника да се сам попне у кола. У колима буду повезани ланцима један за другог.
Тог хладног, познојесењског дана са суснежицом, народ је ћутећи и с намрштеним челом гледао ту сцену. Светина је скинула капе и гологлава стајала и испраћала осуђенике, докле је полиција није растерала.
Овакво поступање с осуђеницима изазвало је преокрет у осећањима публике: наместо раније мржње и гнушања јавило се саучешће и жаљење. Гарашанин је писао из Париза: 'Ја не знам како да тај поступак међ вама тамо изгледа, ал мене је то здраво потресло. Ја и као човек и као Србин волео би сто пута, да су примили казн смрти него што су таквом поруганију изложени. Књаз Милош истина је убио своје старешине, али нисам никад чуо да ји је пре тога у ћебета и сукно увио. Они су гинули у њиним ћурковима и позлаћеним аљинама. Боља је смрт од неколико минута него она дугог мученија од зиме и мраза.'
Спровод осуђеника у Гургусовац спада у најнечовечније појаве српске новије историје. Јов. Ристић каже: 'У опште, поступак је био тако суров, да је имао кобно дејство. Нећемо испитивати, да ли је оно осећање, које се том приликом јавило, било у опште осећање својствено свима народима, али ћемо констатовати, да се више него један пут осведочило у Срба, да се из крајње осуде прелазило у сажаљење и симпатију, кад год се видело, да се над осуђенима излива зла природа људска.'

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #549 on: May 18, 2017, 09:35:18 am »

Јеврем Грујић, савременик Тенкине завере, у својим Записима овако је описао претходно наведене догађаје.

Уторник, 19 Нојемвра 1857.
Већ сам негде у овом Дневнику казао: како је, пошто је 27. Септ. свршено заседаније, Раја са Тенком у колима седећи, пошао кући, и како је управитељ вароши Христић са пандурима код касарне кола зауставио, Рају извео, у касарну одвео, и у окове бацио, и како је тог истог дана Совет од Књаза добио извештавајуће писмо о затвору Раје; казао сам како је, тог истог дана, 25 катана с официром послато у Смедерево, те су у селу Коњској, на његовом добру ухватили Баћу; како је тог дана запаљено навалице преко иљаду кола сена на Калимегдану, и како је један човек отрчао у Топчидер, те искао од буљубаше да пусти робијаше (имало иј је око 500), бајаги да дођу да гасе, а овамо у цели буне. Још имам приметити, да су тог истог дана затворили и Мрцаила, највернијег приврженика Вучићева.
Совет је писао и искао од Књаза, да двојица од советника присуствују исљедованију. А Књаз је то решително одбио. У депутацији тој био је Тенка, који је честитао Књазу на срећном избављењу.
6 Октовра око два сата после подне дође управитељ с једним пандуром, те преседатеља (Тенку) из спаваће собе одведе у затвор у зданију у Палилули, гди је некад шпитаљ војени био.
7 Октовра затворе Станишића и Цветка Рајовића.
9 Нојемвра захтевали су оставке од они 6 советника. До 13 Нојемвра сви ји даду, ништа не радивши, осим што су неки ишли конзулима. И 13-ог Књаз уважи оставке. Јеремић и Вељковић највише су затезали.
Приметно је да окривљеници нису вођени у суд на испит, него је преседатељ (Јован Николић) са једним членом и писаром тамо у шпитаљ ишао, и ту у једној соби заседаније држали, и испит чинили. Од узрока који су их на то навели, написано је само 'због безаконија и неупутствија Књажески'. Свако је вече преседатељ носио протокол испита у Конак. Кад су те речи приметили, упућен је преседатељ, да више нити пита нити пише узроке. Писар Живко Јовановић, пошто изиђе мало преседатељ са членом зарад одмора, разговарао је са Тенком. И овај му је говорио да су сви советници сагласни у томе да се Књаз отера, а њи су тројица само у толико кривљи, што су га убити хтели. Казивао је, како га ништа друго на то побудило није до љубав к народу. Ја сам стар, вели, имам добро имање, имао сам највеће званије у Србији, имао сам чести, ништа дакле веће за мене нисам тражити могао. Али сам видео, да нам све наопако иде, да Аустријанци у земљи владу преотеше, да Књаз с дана на дан све гори постаје, и да ће проклетство од потомства на нама остати, па сам метнуо главу у торбу, да би избавили земљу од пропасти и потомство од несреће. Писар је градио по неку цигару, те му давао да пуши.
11 Октовра у вече држала је родбина Књажеска и неки попечитељи заседаније у кући књажевог таста Јефрема Ненадовића. Књаз је преседавао. Попечитељ Мариновић није био ту. Он је дао Књазу оставку, казавши да не жели више бити у министерству, ако су погубљење наредили. Пресуде сва три суда гласиле су на смрт. И сад, у том заседанију, требало је решити, оће ли се помиловати што или потврдити пресуда. Решеније Књажеско изиђе, којима се осуђеницима смртна казна промењује у вечиту робију.
У прву недељу после овог осуђења пуштене су фамилије, да се састану и опросте са заточеницима, који ће се у кулу одвести.
Павле Станишић није познао своју снају, но је рекао: 'А чија вам је то девојка?' Затим је кроз плач рекао фамилији ово: 'Продајте виноград у Смедереву, те платите ову глобу. Бог и душа нисам крив, али четријест и осам сати нисам воде окусио, па изгори од жеђи. Ах, црко без воде, тако ме натераше те подписа.' Он још није био добро ово довршио а управитељ Христић и официр Тодор, који су иза фамилије један с једне, а други с друге стране стајали, повикну уједанпут: 'Није слободно о томе говорити!', па одма затим изведу фамилију напоље.
Сутра дан, у понедељник кренули су се на пут у Гургусовац.
Тенка је имао белу браду (нису му је дали бријати) и грдне велике нокти на прстима. На глави је имао шепу једну, од које су поставу одкинули, а фланел му скинули: после је над кошуљом имао капутић, а озго бело ћебе; мараму су му од врата одрешили; гаће је имао, а фланелске гаће скинули су му. Он је био просут (килав), а скинули су му каиш којим је мошти повезане држао. На ногама је имао чарапе, а чизме су му одузели, а другу обућу не дали. Испод колена обуваћало је ноге тежко гвожђе, од кога су одкинули каиш, којим га је горе подизао, да му га је лакше носити. На даскама од кола било је једно ћебенце, а нимало сена.
Кажу, да у настављењу које је официру дато од попеч. Николајевића, нема ништа нечовечно, а веле да му је Књаз дао устмено настављење. Од свега што се приповеда о том официру Тодору, доста је споменути ово: у Болечу искао је Павле воде, викајући: 'Аман, изгори!' Официр заповеди те му се да мало, а он је искао још, но официр не хте дати. Началник среза подунавског Цинцар Јанковић, који ји је кроз своју капетанију спроводио, заповеди да се да, а официр се стога завади са њим.
Кажу, да је Магазиновићева жена, а Тенкина ћерка, молила Књагињу да ји побију боље, но да ји тако муче, а Књагиња је одговорила: 'Неће Књаз њину погану крв.'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #550 on: May 23, 2017, 10:33:09 am »

Спровод у Гургусовац привукао је пажњу страних конзула; о њему се писало по страним новинама; из њега се мало по мало излегла велика срамота за владу и за књаза Александра Карађорђевића. Јавно се мишљење у Србији на један мах окренуло у корист осуђеника. Оно се утолико више снажило, уколико су се из Гургусовца стали разносити свакојаки гласови о нечовечном и понижавајућем поступању, коме су они били изложени. Мало се ко питао, да ли су ти гласови били основани; свет, који је био сведок отпремању завереника у затвор, веровао је све, што се, право или неправо, разносило.
Влада је осетила потребу да се брани. Неке је срамоте порицала, на пр. да је Тенки и Дамјановићу одузета 'утега'. Друге је покушала да ублажи, тврдећи да са осуђеника нису скинуте топле зимске хаљине, него су им одузета хаљине са чиновничким одличјима, и није им било допуштено да носе собом икакве 'излишне хаљине', кад их је у Гургусовцу чекало нарочито одело. Влада је бацила сву одговорност на управитеља вароши Николу Христића, кога је оптуживала да је радио на своју руку, без њених упутстава.
Никола Христић, у својим мемоарима, опширно говори о спроводу у Гургусовац. Он чини за њ одговорним официра Тодора Петковића, који је био одређен да осуђенике спроведе у апс. Попеч. внутрених дела Константин Николајевић био је допустио да се осуђеници обуку у топле зимске хаљине, које су им њихове породице спремиле; али, насупрот његовим упутствима, Петковић је ногом растурио све те ствари, и још наредио да се с осуђеника скине што год су топлог имали на себи. Тенки и Дамјановићу скинуо је чак и њихове 'утеге'. На Христићево питање шта то чини, Петковић је одговорио да има таква упутства од самог књаза. Христић је, после, реферисао о свему министру Николајевићу. Зелен од једа, Николајевић је одмах отишао у двор, и, кад се отуда вратио, наредио је да се штафетом пошаљу Тенки у Дамјановићу њихове 'утеге'.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #551 on: May 24, 2017, 09:49:57 am »

Христићево казивање потврђује и Грујић у својим  'Записима'. Он каже да се тада у публици говорило да је официр Петковић добио од министра Николајевића човечна упутства, али да му је књаз дао сасвим друкчије наредбе. Шта више, сам Тодор Петковић, кад је, после Карађорђевићевог пада, стављен пред једну иследну комисију, признао да је с осуђеницима поступао нечовечно, али се бранио тиме да је добио таква упутства од књаза.  
У Гургусовцу посупано је с осуђеницима сурово. Они су обучени у робијашко одело и оковани у гвожђе од петнаест ока. Држани су у ћелијама чији су прозори били поклопљени чамовим даскама, и које се нису никад грејале. Храњени су тако слабо као да су их хтели уморити глађу. Једном од њих, Мрцаиловићу, ударено је педесет батина. Гласови о мучењу осуђеника јако су узбунили београдску публику. Око Гургусовачке куле шириле су се страшне приче; у машти света то је била једна мучионица у којој су сва свирепства могућа. Књаз Александар испрва драг владалац кога су неверни саветници хтели мучки убити, био је сада одвратан човек без срца и душе, који савладане противнике удара на излишне муке. Спровод у Гургусовац био је политичка погрешка; он је уништио сву моралну добит коју је књаз могао имати од Тенкине завере.

Раније је поменуто како су Тенка и његова два друга покушавали да се заклоне иза целог Савета, представљајући заверу као просто извршење жеља свих осталих саветника. Влада и књаз су журно прихватили те њихове исказе; они су били ради да што више саветника уплету у заверу, и да, ако је могућно, цео Савет компромитују. Али, ма колико да су главни завереници желели да више или мање цео Савет представе својим сукривцем, било је тешко дати озбиљнијих доказа о учешћу осталих саветника у завери. Све што се против осталих саветника могло утврдити, то је да су били незадовољни књазем, и да су између себе разговарали да би га требало збацити. Али све је то био само разговор; неке припреме за збацивање, чак ни почетак припрема није се могао доказати.
Завера је међутим окуражила књаза на једну врсту државног удара. Влада је позвала саветнике Лазара Арсенијевића, Живка Давидовића, Стевана Магазиновића, Јована Вељковића, Стојана Јовановића Лешјанина и Гаврила Гају Јеремића, па им рекла да су толико компромитовани у Тенкиној завери да би и они могли бити дани суду и осуђени, али да је, због њихових ранијих заслуга, влада вољна да се задовољи њиховом оставком, односно молбом за пензију (јер, без свог пристанка, саветник није могао бити пензионисан). Другим речима, влада им је дала да бирају између тамнице и пензије. Баталака је причао да им је представник Марковић рекао ово: 'Дајте оставке, или ево гвожђа на ноге, а боље дајте оставку па узмите пензију, но да идете у кулу, па да ми после ваше жене и деца с молбом за милост и помоћ досађују.'
Под овим притиском, шест саветника поднели су молбе за пензију, које су им одмах уважене. Све је то било свршено 13. октобра, дакле, пре него је кривица завереника ислеђена и пресуђена; пре него је ичија кривица судским путем доказана.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #552 on: May 25, 2017, 10:27:59 am »

Осим ових шест саветника, влада је још тројицу сматрала као компромитоване: Илију Новаковића, Илију Гарашанина, и Алексу Симића. Од Новаковића је узета оставка, али није уважена; она је остала код владе као стално средство притиска. Алекса Симић, због свог великог угледа, одвојен је од осталих компромитованих саветника; на њега није чињен притисак, али му је дат миг да се уклони, - и после једно месец дана, он је тобоже својевољно молио за пензију. За Гарашанина влада је сматрала да је 'ако и не помешан у предузеће на заточеније осуђени лица, био на сваки начин коловођа и први међу оним членовима Совета, кои су оставке дали'. Али, како је у том тренутку он био у Паризу, од њега се оставка морала тражити писменим путем. Гарашанин се међутим држао чврсто. Одговорио је да оставку не да, не стога што му је стало до саветништва, него стога што му се оставка тражи као од учесника у завери. Он не пристаје да се његова оставка везује за Тенкину заверу, ма каква га 'судбина постигла'. Влада га онда оставља на миру, налазећи да су му 'опстојатељства наклоњена.' Гарашанин је био уверен, да је аустријски конзул Радосављевић јако жалио, што и њега није отерао у Гургусовачку кулу.
Била је још једна важна личност о којој се могло мислити да ће бити уплетена у заверу.То је Вучић. Завереници су махом његови људи; Дамјановић и Мрцаиловић спадали су у његове најприсније пријатеље. После откривене завере он је убрзо отпутовао, тобоже у Италију да се лечи. Ипак, против њега влада није предузимала ништа. Нашим заступницима на страни јављено је да Вучић није умешан у заверу. Влада је штедела Вучића зато што је мислила да добра политика захтева да не гони једновремено и њега и Гарашанина.
Први резултат Тенкине завере био је тај, да је влада разорила стари, опозиционарски Савет. Четири саветника послано је у Гургусовац; шест приморано на оставку; један ју је тобоже драговољно дао (Симић); од шест саветника колико је још остало, двојица су били компромитовани (Гарашанин, Новаковић); само су четири саветника била потпуно сигурна на својим местима: књажеви рођаци, Ненадовићи Јеврем и Александар, Миљцо Трифуновић и Алекса Јанковић.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #553 on: May 26, 2017, 10:56:23 am »

Збацивање шест саветника рђаво је примљено у народу. Сваки је знао да њихове оставке нису драговољне већ изнуђене. Најсаблажњивије било је то, што си им оставке изнуђене пре него се судским путем њихова кривица утврдила. Влада их је сама, без суда, обележила и жигосала као сукривце завереника. 'Жалосно је за наше судове и њихову независност, писао је Гарашанин, кад се могло рећи саветницима да их судови могу позвати на одговор, ако не буду дали оставке, - а не могу, ако их буду дали.' У народу се није веровало да су збачени саветници макар мало криви, и многи су били убеђени, да Порта на основу 17. тачке устава, под коју саветници потпадају њеном суду, неће одобрити ни пресуде ни оставке.  
Али, они су заборављали да се с Турцима све може учинити или силом или новцем. Књаз у овај мах пошаље у Цариград 5.000 дуката, која је сума могла учинити све, што је он хтео, а над пензионисаним саветницима нареди строги полицијски надзор.

Инострани конзули, који су највише утицали на српска дела, аустријски Радосављевић и француски Дезесар, радили су отворено, први за књаза, а други против њега. Дезесар није нимало тајио да ради на томе, како би књазем српским постао Илија Гарашанин. Тврдио је да су пред њиме чак и књажеви рођаци, саветници и министри Николајевић, Станојевић, и Мариновић, говорили против књаза и да би све њих требало под суд или у пензију. Из Царигрда, Беча и Париза непрестано су стизале депеше и инструкције. Руски конзул, међутим, држећи се правца, који је узела руска политика после Кримског рата, није се хтео мешати у српске послове.

Поред свега тога изгледало је да је књаз у потпуности успео. Десет опозиционара било је уклоњено из Савета, и на њихова места доведени људи књазу одани. То су били начелник гарнизонске војске, полковник Константин Хранисављевић; помоћник попечитељства внутрених дела Антоније Мајсторовић; помоћник попеч. правде и просвете Димитрије Црнобарац; комесар при сталној Дунавској комисији Филип Христић; начелник окр. крагујевачког Ранко Матејић, и начелник окр. ћупријског Добросав Ресавац. Доцније су постављена још два начелника: начелник окр. ваљевског, књажев пашеног Јеврем Гавриловић и начелник окр. алексиначког Јовица Николајевић. Нови Савет био је састављен од књажевих пођака, династичких окружних начелника, и истакнутих виших чиновника који су ради своје каријере били готови да служе сваку владу, и показивао се, бар испочетка, врло послушан. На пр. кад су на његову седницу, први пут, ушли министри, скоро сви саветници су скочили на ноге, што je било сасвим неуобичајено и што се раније није никад чинило.
Књаз је био потпун господар ситуације.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #554 on: May 29, 2017, 09:27:16 am »

Могло се мислити да ће књаз користити ову прилику да расправи у своју корист сва спорна питања између себе и Савета. Али од свега тога није било ничега. Пошто је променио састав Савета, књаз је стао. Он се није старао да добијену надмоћ над Саветом утврди и законом. Грујић бележи да је аустријски конзул настојао да се изда ново устројство Савета које би одговарало књажевим жељама; да је Јеврем Ненадовић, као привремени председник Савета, покушао нешто у том смислу, али да је био сузбијен својим рођеним братом Александром Ненадовићем. У новом Савету, Александар Ненадовић имао је много личног утицаја, и њему је изгледало да ће његова важност пасти, ако се власт тога тела умањи.
Шта више, у Савету се, истина не одмах, него после извесног времена, опет јавила опозиција. Алекса Јанковић и Александар Ненадовић хтели су да наново буду министри; они су се погодили да један од њих буде представник, а други министар унутрашњих дела, - и почели удруженим силама борбу против министарства Марковић-Николајевић. То је била лојална опозиција, управљена против владе а не против књаза, али тек опозиција. Између владе и Савета долазило је до жестоких сцена као и пре Тенкине завере. Александар Ненадовић, некада душа камариле, узвикнуо је да влада хоће да начини од Савета 'своје орудије', и да је то противно Уставу.
Опаснија од ове саветске опозиције била је опозиција ван Савета. Збачени саветници нису се мирили са својом судбином, него су једнако мислили како да се врате у Савет. Они су пристали на оставку само из страха од букагија; чим је тај страх попустио, они су стали на све стране да се жале како су им оставке биле изнуђене. Ова вансаветска опозиција била је утолико озбиљнија што се њој на чело ставио Илија Гарашанин, најспособнији политичар онога времена. Одрекавши да да оставку која се од њега тражила, он је и даље остао саветник, али, под изговором слабости, није долазио на саветске седнице. Седео је код своје куће и једнако се договарао са збаченим саветницима.
Logged
Pages:  1 ... 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 [37] 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.042 seconds with 23 queries.