Српске буне

[JASON]

Један од учесника у буни, Тихомир Ј. Маринковић, учитељ из Алексинца, овако описује почетак буне:
Комисија за разоружање радила је прво у Бољевцу, па је призивала једног по једног и тражила да положи оружје. Људи су изјављивали да не дају оружје. Овај отпор комисија је протумачила, да је по наговору нас Бољевчана, па је одлучила да иде из села у село, да разоружава. Кад је видела да овако народ не да оружје, одлучила је да изабере једно најупорније село, па помоћу војске силом да га разоружа, а друга села, кад то чују, лако ће се разоружати. Била је изабрала Криви Вир. И у њега је довела ескадрон коњице, па пошто је видела да ће доћи до борбе, свакако не поуздавајући се у војску, довела је и једно одељење ужасно омрзнутих 'сејмена'. Ово последње је озлоједио Кривовирце, једне особито поштене и чедне сељаке, да су почели викати: 'Ово је страшна и за увек срамота за наше село! Жене и наше девојке никад више да не изађу у свет…'
Настало је, дакле, лонџање по Кривом Виру. Комисија тражи оружје и прети, а народ не да и тражи да 'сејмени' одмах иду из села. Ови, у лонџању, повукли се у сеоску кавану и затворили се спремни да пуцају. Сад су Кривовирци повикали да навуку сено, па да спале и кавану и сејмене…
О свему Бољевац је извештаван. Било је пак уговорено да се на позив Кривог Вира сјуре у Криви Вир најближа села Луково и Јабланица.
Пред саму буну, а пред вече, стигао је извештај из Кривог Вира поп Маринку, да се више не може трпети, да су спремни да упале кавану и сејмене, те је поп Маринко скупио нас у каванску собу, у кавани, која је одмах лево, кад се идући од Параћина улази у Бољевац, и саопштио нам тај извештај, т.ј. докле се дошло у лонџи око разоружања у Кривом Виру. И тада смо одлучили да поп Маринко по ноћи оде у Јабланицу, па да са Јабланичанима и Луковцима оде у Криви Вир да побије сејмене и официре, а војску да разоружају. Како он тада није имао коња, председник бољевачке општине, који није био из варошице Бољевца, но из села Бољевца, које је једна општина са варошицом, али одвојено и мало даље од варошице – казао је да ће му дати свог коња и послао је за њега, па кад се смркне да поп Маринко оде и направи што смо казали.
И док да доведу коња, стигао је нов извештај из Кривог Вира, да су се у Криви Вир сјурили и Луковци и Јабланичани, и да су и војска и сејмени избегли из Кривог Вира. Војска се била прво упутила Зајечару, па се нагло вратила да иде ка Параћину. Сад су Кривовирци, Луковци и Јабланичани пошли за њом, а она није отишла у Параћин, но се повукла у Честобродицу поред оружне и барутне магацине у Светој Петки и улогорила се ту, а она три села стала су према њој.
Сутрадан у Бољевац је дошао Жика са Планиничанима и Врбовчанима, а дошло је и Ласово са селима између њега и Бољевца.
Тај  долазак сељака у Бољевац трајао је преко дана до увече. Увече их је поп Маринко скупио, одржао им говор, ставио им се на чело, па смо се упутили Честобродици. Уз пут, пред Луковом придружила су нам се села испод Ртња: Мирово и Илино, а и Изворчић, које је између Бољевца и Јабланице.
Кривовирчани, Луковци и Јабланичани су нас чекали. Удружили смо се са њима, па смо разређени као у густ ланац с једне и с друге стране пута кренули се на војску у Честобродици, а тада било се већ свануло. И кад смо дошли до места, где је била војска, нисмо је нашли; она је била одступала према Параћину. Наишли смо на једног војника из Наталинаца, кога су заборавили да смене са страже, на сено, на просуто јело и т.д.

[JASON]

Никола Христић, који је у то време био председник владе, објавио је у службеним 'Српским Новинама' број 284. за 1883. год. извештај (Њ. В. краљу Милану) о узроцима и току буне.
По том извештају војни министар (Тихомиљ Николић) је 19. јула 1883. издао налог властима, да у смислу реорганизације војске покупе пушке од народа и да их сместе у војни магацин. 'Самоуправа', орган Народне радикалне странке, на својим ступцима, напала је ову наредбу војног министра. У свом 39. броју од 11. августа објавила је чланак, да ова наредба хоће Србе, војнике и јунаке, поново да начини турском рајом, која мора дати све што се од ње тражи. Ни једна кућа не сме остати без оружја, јер се народ мора сам бранити, кад неће да га бране они, коме је поверено чување народа. Пушке се одузимају за то, да влада може народ тиранисати и да народ мора ћутати, кад влада буде продала Србију Аустрији.
Комисија је 9. октобра 1883. почела одузимање оружја у зајечарском округу, у коме је рођен вођа радикала Никола Пашић. У неколико села је комисија у реду обавила посао. Кад је приспела у Криви Вир, одузела је неколицини оружје, али једна гомила људи упадне у општину, где је било смештено одузето оружје, пограби пушке и однесе их собом. Покушаји среског начелника, да Кривовирце склони на предају оружја, нису успели. О овом догађају је извештена влада, али она за пуне две недеље, против тврдоглавих Кривовирчана, никакве мере није предузела.
Комисија остави Кривовирчане на миру и 20. октобра започне посао у Лукову. Ни Луковчани се не хтедоше покорити војном налогу и предати оружје. Срески начелник затвори у бољевачки затвор четворицу луковачких коловођа, али једна чета оружаних Луковчана дојури 25. октобра у Бољевац и силом ослободи своје сељаке. И о отпору Луковчана је јављено влади, али она ништа не предузима против криваца. Општина Валакоња предавала је оружје 1. новембра у бољевачкој школи. После предаје оружја разиђоше се људи да ручају. Добросав Петровић, трговац, Неша Магдић и Тихомир Маринковић, учитељи, сви из Бољевца, стадоше ружити Валакоњце, што су оружје предали, назваше их женама и стринама и позваше их, да узму натраг своје пушке. На то сав народ пође натраг у школу, савлада жандармерију и отме од ње своје већ предано оружје као и друге пушке, које су тамо биле нагомилане. Жандармерија није ни једног метка избацила, него је мирно гледала, како гомила наоружаних сељака врши јавно насиље и у сред бела дана отима државно добро, које је тој жандармерији поверено на чување.

Тако су, према приказу Николе Христића, текли догађаји, који су претходили буни у Тимоку.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

22. октобра 'Самоуправа' је донела уводни чланак 'Разоружање'. Ту се вели: 'Главна намера овога чланка је та да влади Њ. Величанства обрати пажњу да се поменута наредба о разоружању не мора баш сад извршивати. Државничка мудрост налаже да се сваки посао у своје време ради и да се ништа силом не ради што се може мало доцније без сваке силе извршити, тим пре што се одлагањем ништа не губи.'
Истога дана 'Српске Новине' донеле су краљев указ којим се у црноречком округу проглашује ванредно стање. Указу, којим се то ванредно стање оглашава, следовао је и други указ о саставу Преког Суда и закона, по ком ће тај преки суд, са седиштем у Зајечару, радити. Преком суду дато је право да по овоме закону може судити и кривице које су учињене пре његова постанка. Уједно је уведено и друго начело – да суд не суди по законским доказима, но 'по савести'.
Преки суд састављали су: председник Драгомир Рајовић, члан касационог суда, чланови: Андрија Грујић, председник суда округа нишког, Илија Хранисављевић, члан суда округа београдског, и деловођа Миленко М. Жујовић, писар министарства правде. - Ђорђе Стефановић, члан касационог суда, постављен је за владиног комесара за ислеђење кривичних дела која долазе под преки суд.
Истога дана војска је добила наредбу да, користећи се новом железницом, концентрично наступа кроз Честобродицу и Соко-Бањску клисуру ка местима нереда у подножју Ртња, с једне и друге његове стране. За главног команданта војске одређене да поврати ред у црноречком округу, а у исто време и за изванредног Краљевог комесара, коме имају све власти да се покоравају, одређен је ђенерал Тихомиљ Николић, а за шефа штаба главног команданта, пешад. мајор Љубомир Бајаловић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Сутрадан, у недељу 23. октобра, 'Српске Новине' поново су донеле закон о преком суду. У примедби се објашњавало: 'Овај закон штампа се поново због погрешке, која се поткрала у јучерашњем броју'. Но, сем овога, тај број 'Српских Новина' донео је и друге нове наредбе: 1) официрима, подофицирима и војницима војске, употребљене за повраћај реда у црноречком округу и стављене указом у ванредно стање, издаваће се дупла плата; 2) сав трошак који се учини ради повраћаја реда и послушности, и ради кажњавања криваца, пада на терет становника оних села и општина, које у немиру и непослушности непосредно или посредно учествују; 3) обуставља се чл. 8. и 10. закона о штампи од 12. марта 1881. године, са изменама и допунама од 12. јуна 1882. год., и наређује да никакав лист или спис не може излазити пре, него се јави полицијској власти и од ње на то добије одобрење. 4) закон о удружењима и зборовима обуставља се у целости.
Указ о обустављању Закона о удружењима и зборовима дословно гласи: Узимајући у обзир да се удружења и зборови, дозвољени законом од 1. априла 1881. употребљавају већим делом за средства производити агитацију у духу растројства и непослушности према нашим властима; и узимајући у обзир да је та злоупотреба удружења и зборова постала опасна за јавну сигурност у земљи, нашли смо се побуђени, на оснoву члана 38 и 56 устава наредити и наређујемо, што следује и што ће силу закона имати.
Чл.1. Закон о удружењима и зборовима од 1. априла 1881. године обуставља се и т. д.

Укази су дакле били издани, 'чизме су биле обувене', и сад је само ваљало исукати сабљу и загазити. То је наскоро и учињено.

[JASON]

Како је изгледао Београд оно неколико дана пред буну?
Телеграфисти су први пренели: 'Не да народ оружје' и – абер je ишао од уста до уста. Све живо било је зинуло да чује 'шта има ново?' Причало се о неким нередима у источним крајевима Србије. Но то су била само нагађања. Али, у петак 21. октобра, као гром из ведра неба, пуче глас о краљевом указу о проглашењу ванредног стања за округ црноречки. То је била потврда да пронесени гласови нису празне измишљотине. Дакле буна.  
Кафане и пивнице се испразнише. Многи од редовних гостију на пиву сасвим су престали да долазе, а они који су још долазили, одлазили су много пре но обично. Испраћајући ујутру мужеве, жене су тих дана говориле: 'Молим те, дођи раније.' Очеви су синовима препоручивали да не иду у уредништво 'Самоуправе', док 'ово мало не прегрми, да се види шта је.' Чиновници су почели уредније да долазе у канцеларије, ређе су палили цигарете, а више пиљили у акта. Речи: 'ја сам, брате, чиновник; ја сам, брате, трговац, ја се ни у шта не мешам', чуле су се чешће но обично.
Београд никад није био радикалан, али кад су радикали на изборима 7. септембра победили, те се услед тога увелико говорило да ће доћи радикална влада – у Београду се напречац појавио велики број радикала. Говорили су: 'Ко није радикал! Зар ја?! Е мој брајко, ја сам био радикал још онда кад је пок. Светозар … итд.' Сада су међутим преокренули причу: 'Ко радикалац?! Зар ја?! Да ми не да Бог! Да знам да ми је и овај мали прст радикалац, и њега бих одсекао.'
Вазда такав, Београд није могао изневерити себе ни у овој прилици. Видећи да се над главом радикала завитлао мач, Београд је сматрао да ће испунити дужност ако се уклони на страну, да удар мача не закачи и њега.

У очи Дмитрова дне између 25 и 26 октобра, похапшени су сви чланови Главног одбора радикалне странке у Београду, сем председника Николе П. Пашића. Он је, као лиферант камена за железнички савски мост, који се у то време зидао, користећи се правом приступа, прешао на том месту преко Саве и отишао у Земун. Сви остали чланови Главног одбора, њих девет, буду, после притвора у беог. граду, спроведени преком суду у Зајечар.

Али пре но што бисмо изложили наредне догађаје који су на листове српске историје прешли под именом 'Тимочке буне', да изнесемо, шта је том кобном догађају, сем горњих указа, наређења, и хапшења, претходило.

[JASON]

Почетком осамдесетих година деветнестог века, Србија је носила обележје претежно пољопривредне земље. У њој се и надаље истицала ситна робна производња, чији су главни делатници били на селу средњи и ситни сељаци, а у градовима занатлије. Они су чинили највећи део становништва земље. Из њихових редова се, доста споро, рађала српска буржоазија, уз афирмацију у њеном крилу новог, буржоаско-бирократског слоја. Тај буржоаско–бирократски слој, поседујући политичку власт и економску моћ, наставља са акумулацијом капитала, црпећи га из села са ситних пољопривредних поседа посредством зеленашења, трговине и разних злоупотреба, уз најчешће коришћење насиља. То је водило ка осиромашењу широких сељачких маса и порасту незадовољства према владајућем режиму.

Трговински уговор, кога је, склопила Србија са Аустро-Угарском 1881, условио је, добрим делом, зависност исте од привреде свог суседа. То се нарочито одразило негативно на привредни напредак Србије, јер је Хабсбуршка Монархија спречавала њен индустријски развој. За даљи привредни развој било је од значаја установљење Народне банке, јануара 1883, и градња железничке пруге Београд—Ниш.  

И поред добијања независности, Србија је, потпавши у пуну зависност Аустро-Угарске, била спречена да и даље, у духу Гарашаниновог 'Начертанија', остварује своје националне планове. Не сложивши се са аустрофилским политичким концептом кнеза Милана, лидер либерала, Јован Ристић, дао је оставку, октобра 1880, па је владу преузео Милан Пироћанац, један од оснивача и првака Напредне странке. Ослонивши се на ову странку, кнез Милан је, из династичких интереса, склапањем Тајне конвенције са Хабсбуршком Монархијом, јуна 1881, готово потчинио своју земљу моћном суседу. То с разлога, јер се поменутим уговором српски владар обавезао да неће дозволити предузимање било какве агитације у окупираној Босни и Херцеговини у корист Србије и да неће закључивати политичке уговоре без претходног споразума са бечком владом.

Од 1882. отпочиње у Србији оштра страначка борба између тек формираних политичких странака: Радикалне и Напредне, основаних 1881, и Либералне странке основане 1882, нарочито између Радикалне и Напредне странке. Оштрица борбе радикала против напредњака, уствари је била уперена против аустрофилске политике Милана Обреновића и његових верних присталица, првака Напредне странке, на спољном, и за остварење суверенитета Народне скупштине и самоуправе општина и срезова, на унутрашњем плану. То је водило до све израженије непомирљивости у односима између присталица круне и Напредне странке, с једне, и Радикалне странке и широких маса села, које су биле одушевљене присталице њене политичке платформе: самоуправе општина и срезова, с друге стране. Такви односи, појачани доношењем Закона о сталном кадру, јануара 1883, и наређењем о разоружању народне војске, јула 1883, као и извршењем истог, два месеца  доцније, довели су до избијања буне у Тимочкој крајини пред крај 1883. и предузимања низа мера, које су уследиле по њеном угушењу, током 1884, срачунатих на учвршћење власти краља Милана, што је водило ка несагледивим негативним последицама по српску државу, које ће ускоро потом, са бугарско-српским ратом неминовно уследити.

[JASON]

18/30. јануара 1882. банкротирала је Генерална унија (L'Union Générale) у Паризу с којом је, годину дана раније, влада Србије склопила Железнички уговор о изградњи железничке пруге од Београда до Врања, а њен председник, Евжен Бонту (Еugène Bontoux), осуђен је, због малверзације, на пет година затвора. На помолу је била велика штета за Србију, јер се у поседу Генералне уније налазило српских државних обвезница за 42,9 милиона динара, док је потраживање Уније према Србији било само 8,4 милиона.
Услед тога се влада Србије, због уложеног капитала, заједно са краљем, који је, како се причало, од Бонтоуџа примио знатну суму новца у готову и служио се њиме за берзанске шпекулације, нашла у тешкој ситуацији. То је био велики удар нарочито за вође Напредне странке, који су, нашавши се под ударом критике посланика Радикалне странке, били решени да као министри дају оставку. Међутим, до тога није дошло, јер се сматрало да ће брука бити забашурена након прогласа Србије за краљевину и кнеза Милана за српског краља. Пристанак Аустро-Угарске, као најважнијег фактора, за овај корак српских владајућих кругова, био је обезбеђен Тајном конвенцијом. Ова намера је брижљиво од јавности скривана, па је Србија проглашена за краљевину а кнез Милан за краља, 22. фебруара (6. марта) 1882. 'сасвим изнебуха.'
Услед опште бриге која је после Боунтова пада обузела земљу, напредњачка влада створила је неочекивано један повод за народно празновање. С града су грмели топови; варош се на брзу руку китила заставама; из распуштених школа, ђаци су куљали на улицу; народно коло играло је насред Теразија; нови краљ частио је у двору народне посланике, и радикали, с којима је пре кратког времена имао оштре речи, пили су му сада здравице. Цело ово славље и весеље личило је на оне гозбе које трговац у кризи приређује да би обмануо свет о своме правом материјалном стању. 

[JASON]

Пошто је испримао депутације, које су долазиле из целе земље на честитање краљевине, краљ Милан је кренуо на велики агитациони пут по Србији. Обилазио је народ под изговором да му се покаже у новом краљевском достојанству; уствари хтео је да поврати народно поверење у владара уздрмано у вези са финансијским крахом Генералне уније и да својим краљевским ауторитетом одвоји, ако може, народ од радикала.
Краљ је провео на путу од 8. априла до 9. маја. Прошао је ове вароши: Шабац, Обреновац, Ваљево, Пожегу, Чачак, Краљево, Крушевац, Куршумлију, Прокупље, Лесковац, Врање, Ниш, Књажевац, Зајечар, Неготин. То је био пут око Србије за месец  дана.
Успут, где год му се дала прилика, испољавао је своје нерасположење према радикалима. Замерао  је народу што шаље у Скупштину посланике који 'беже и напуштају Скупштину као жене.' Нарочито се био окомио противу Ранка Тајсића, за кога је рекао његовим Драгачевцима, 'да имају посланика који осам година долази на Скупштину, но он га никад није видео.' Ранко је, међутим, дошао с драгачевском депутацијом у Чачак да краљ једанпут и њега види. Власт га не само није пустила пред краља, него му је наредила да одмах иде из Чачка. Ранко се није дао протеривати: рекао је, ако употребе силу, он има револвер, и 'биће мрса!' Пред краља није пуштен, али је у Чачку остао.
На краљеву агитацију, радикали су одговарали својом агитацијом. На средини пута између Ваљева и Ужица, код села Ражана, пред краља је изашла гомила сељака у дроњцима и траљама, опасани ликом и павитином, на ногама каљави опанци и поцепане чарапе, на глави подеране капе, кроз које се помаљала коса. Радикални агитатори научили су сељаке да овако поцепани и дроњави изиђу пред краља, да би му показали како је под напредњацима народ осиротео и оголео. Из Ражана, краљ је отишао у Брајковиће: и ту су пред њега изашле гомиле у ритама као и у Ражану. Сељачки кмет закукао је из гласа: 'Наше благо упропасти Бонту!'...

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
За овакав дочек у Брајковићима напредњаци су кривили попа Новака Милошевића, радикалног посланика за срез црногорски округа ужичког. После четрдесет и више година поп Новак у разговору с једним новинаром рекао је ово: 'Нетачно је тврђење да сам ја 1882. изашао да поздравим Краља са самим поцепаним и искрпљеним сељацима. То су протурили напредњачки листови онога времена. Народ је био тога дана у свечаном руху као за своје највеће празнике'. Поп Новак признаје, иначе, да је састанак краља Милана с народом у Брајковићима био буран.
Највеће радикалне манифестације спремане су у Ужицу. На једном од четири славолука у Ужицу, подигнутих за краљев дочек, стајао је натпис: 'Босна, Херцеговина и Стара Србија морају бити наше!', а на другом: 'Ту је пут за Босну!' У Ужице, међутим, дошао је из Вишеграда аустријски ђенерал Давид да поздрави краља у име Фрање Јосифа. При своме пролазу кроз ужичку чаршију дочекан је с 'уа!' и за звоном меденица и лупом тигања. Изгледало је по свему, да ће приликом краљева доласка у Ужице бити и других манифестација против аустрофилске политике напредњачке. Краљ Милан се толико наљутио да није хтео ни свраћати у Ужице, - и ђенерал Давид, уместо у Ужицу, примљен је од њега у Чачку.

[JASON]

Краљ је на путу стекао овај утисак: народ је миран, али га подбуњује радикална интелигенција, у првом реду, попови и учитељи. Краљево  самопоуздање порасло је, као и његова мржња на радикале. Он сам изазвао је дивљење у народу својим лепом мушком појавом у ђенералској униформи, својим краљевским интовом и ескадроном гардиста, али он није умео да говори са народом: његова напраситост више је одбијала него привлачила сељака.
Док је краљ био на путу владини пријатељи, који су у Београду остали, приредили су у доколици за себе једну разбибригу. То је, по својим последицама чувено представљања 'Рабагаса' у Народном Позоришту у Београду 28. априла, у коме се исмевала опозиција. Радикали нису трпели да се с њима збија шала на позорници; доста им је било што их је краљ на свом путу грдио кроз целу земљу.
Представа 'Рагабаса' прекинута је од првог чина пиштаљкама и чегртаљкама, а онда је настала туча. Из позоришта се бој пренео на ширину пред позориштем, где је за то било камења и др. згодног материјала. Копан је темељ за споменик кнеза Михаила. Многи су се нашли за час у тој рупи. Сву ноћ је трајало вијање око позоришта и по околним улицама.
Демонстрирали су махом ђаци, – и да се полиција није умешала, све би се свршило на 'мачјој музици'. Али министар унутрашњих дела Гарашанин, који се нашао у позоришту, хтео је ред. Жандарми су ушли у публику и стали извлачити демонстранте напоље. Борба између публике и жандарма, продужила се пред позориштем, а онда је министар довео и жандармеријску коњицу да растерује свет. Чак је једнога тренутка хтео да тражи и војску из касарне.
Хапшењем великог броја лица свршила се ова крвава представа, у којој је, најпосле, оружана сила однела победу.
То је била увертира за изборе који су предстојали.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Други догађај који је појачао предизборну раздраженост, био је много озбиљнији од 'Рабагаса'. Он је стајао у вези с устанком који је крајем 1881. избио у Кривошијама, па се 1882. пренео и у Босну и Херцеговину. Повод устанку био је покушај аустријске владе да изврши регрутовање у тим крајевима у којима дотле њени војни закони нису примењивани. У Босни и Херцеговини бунили су се и хришћани и муслимани; с пролећа 1882. устанак је био у пуном јеку. Напредњачка влада држала се строго неутрално, исто онако као и либерална приликом окупације БиХ; чак је забрањивала 'села' која су се хтела приређивати у корист нејачи избегле из Кривошија и Херцеговине у Црну Гору. Поред све неутралности напредњачке владе, кроз Србију су се провлачили добровољци и товари оружја. 5. маја, међутим, власт је зауставила код Чачка двоја кола пушака које је пратило око шест наоружаних Црногораца с уредним руским пасошима. Овај догађај начинио је велику узбуну. Опозиција је нападала владу што, као аустријски пандур, узапћује оружје намењено браћи у Босни и Херцеговини. Влада опет држала је, да ови оружани људи убачени од руских агената у Србију, нису имали само задатак да потпомогну устанак у окупираним областима, него да и у Србији праве нереде приликом избора.

[JASON]

2. маја т. г. потписан је у Нишу указ за изборе, којима би се попунила у Скупштини упражњена места, њих преко педесет, упражњених оставком опозиције 5. марта. Избори су требали да буду 15. маја; а састанак Скупштине 21. маја. Сад су убрзо стизале и друге новости. Оно што влада није хтела саопштити у Народној Скупштини, на интерпелацију опозиције, ни иначе, сад је изнесено у Српским Новинама бр. 100 и 101 од 6. и 8. маја.
Питања су се, још у Скупштини сводила на два главна: Колика је штета за српску државу услед пада Генералне Уније? и је ли истина да министар финансија (Чедомиљ Мијатовић) ради у Паризу на томе, да уговор о грађењу железнице пренесе на неко друго друштво.
У Срп. Новинама садржан је одговор на оба питања, која је опозиција поставила: Укупна штета износила је 42.921.721 дин. Но то није обесхрабрило ни владу у Београду, ни министра финансија у Паризу, да приступе предаји израде српских железница једном новом друштву.
Ново, Друштво за грађење и експлоатацију српских државних железница, склопљено ad hoс за продужење грађења железнице, са примањем уговора с Бонтуом од 23. јануара 1881, само се пак склопило са капиталом од 15 милиона франака. Уговор са овим друштвом потписао је министар финансија 29. марта 1882. у Паризу, и он показује колико је скупо плаћена српска железница уговором с Бонтуом, да су, после свих штета и несрећа, сви могући финансијери, предузимачи и подпредузимачи имали богат рачун, да са великим ћаром за себе прихвате, и кроз неке даље 3-4 године још, са српским отплатама, продуже грађење железнице, која је при грађењу уговора с Бонтуом задужили Србију са 100.000.000 – док су последници Бонтуови склопили своју мешовиту конзорцију са капиталом од свега 15.000.000. 

[JASON]

(Неки Таса Ивковић, чиновник Друштва за изградњу и експлоатацију српских државних железница, које је преузело посао пропале француске банке, саставио је и пустио у јавност списак људи које је поткупио Бонту. Људи са списка тужили су га због клевете и био је осуђен на шест месеци затвора. Занимљиво је да је, по одласку из владе, Милан Пироћанац добио посао као адвокат Железничког друштва, са огромном годишњим платом од 20.000 франака, а у центру Београда почео је да гради вилу, иако се знало да је пре доласка на власт био у дуговима. Данас је у тој згради, у Француској 7, Клуб књижевника.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
На накнадним изборима који су извршени 15. маја, од педесет изабраних посланика, 45 су били радикали, а само 5 напредњаци. Влада се надала да ће добити бар дванаест мандата колико је недостајало до кворума. Министри су били уточени, - нарочито Пироћанац. Краљ, напротив, био је миран и одлучан. Бечки кабинет храбрио је Милана да истраје у борби. Напредњаци су били потребни Аустрији због херцеговачког устанка; у Бечу су мислили да се један либерални или радикални кабинет не би понашао неутрално као напредњачки. Радикали су изгледали Аустријанцима исто тако незгодни као и либерали, ни они нису хтели да прежале Босну, - и њихова 'Самоуправа' писала је: 'Пропаст Аустрије, наше је спасење!'
Окуражени мало од краља, а мало од бечког кабинета, напредњаци су почели ведрије да гледају на политичку ситуацију, али се њихово расположење убрзо опет помутило. Новоизабрани радикали нису хтели доћи у Скупштину, јер су налазили да се Скупштина огрешила о Устав, када је, и после њихове оставке од 5. марта, продужила рад. 25. маја они су дали оставку и по други пут.
Њихова оставка поразила је владу, да је одмах и она дала оставку. Ово је било трећи пут да Пироћанац бежи с власти: први пут је хтео да иде због тајне конвенције, - други пут због Бонтуовог пада. Краљ је одбио Пироћанчеву оставку; исто тако и напредњачки клуб изјаснио се против ње. Дигла се читава бура против Пироћанца: посланици су претили да ће га, ако одступи,избацити из странке.
Напредњачки клуб решио је да се радикалним посланицима не прими оставка. Уместо тога скупштина ће их 'искључити' за казну што је ометају у њеном раду. На накнадним изборима народ ће имати да изабере 'друге' посланике. Ако изабере опет исте, гласови који падну на старе посланике, неће се узимати у рачун, и за посланике биће проглашени они кандидати који после старих посланика буду имали највише гласова.
Нови избори извршени су 31. маја. Углавном изабрани су опет опозиционари: влада је добила само два нова мандата, - и опет није имала кворума. Напредњачки клуб извршио је своју ранију одлуку: гласове који су пали на искључене опозиционаре, није узимао у рачун, него је прогласио за посланике кандидате који су после њих добили највећи број гласова. Тако су ушли у Скупштину људи који су добили незнатан број гласова; по неки само два гласа, - због чега су сви ти посланици прозвани 'двогласци'.
Захваљујући двогласцима , Скупштина је најзад дошла до кворума. Али ни двогласачко попуњавање Скупштине није ишло без тешкоћа. Једно десетак радикала изабрано је једногласно, тако да се у њиховим изборним местима нису могли наћи ни двогласци. Тамо где је двогласаца било, они су се из страха од народа устезали да дођу у Скупштину. Влади је требало десетак дана, док их је нешто милом нешто силом дотерала у Скупштину.

[JASON]

Двогласци су без сумње били не само тешка повреда слова него и духа Устава. Својим решењем, Скупштина може искључити посланика из своје средине, али му не може одузети право да буде наново биран. То његово право извире из закона; стога може бити укинуто само законом, а не простим скупштинским решењем. Што је главно, цео представнички режим оснива се на претпоставци да чланови парламента имају поверење бирачког тела. Ако би Скупштина могла избацивати из своје средине кандидате с већим бројем гласова, па примати место њих кандидате с мањим бројем, представнички режим изметнуо би се у скупштинску олигархију.
Нико у напредној странци није веровао у законитост двогласаца. У напредњачком клубу, двогласци су сматрани само као једна досетка у надскакивању с радикалима. Пироћанац је био добар правник, који је имао не само правничког оштроумља, него и правничке савесности. Он није могао да свари двогласце, и опет је говорио о својој оставци. Његови другови нису га пуштали самог, и било је решено да цела влада поднесе оставку. Краљ се онда дао на посао, а уз краља и – аустријски посланик.
Аустријски посланик казао је Пироћанцу, да би после њега дошли радикали, који би одмах допустили пребацивање добровољачких чета у Босну, - и ко зна да то не би довело до уласка аустријске војске у Србију. Овим разлозима Пироћанац није био много убеђен; ако је ипак тргао оставку, то је било више из 'резигнације'. Њега је притискао најцрњи песимизам; он је аустријском посланику говорио о непопуларности своје владе и бојао се раздражења у народу. Пироћанац није био борбен човек коме храброст расте с опасношћу; у накнаду зато, опасност у коју је запао, увиђао је сасвим јасно.
Доиста, избори од 15. и 30. маја показали су не може бити јасније, како су напредњаци слаби, а радикали јаки у народу. Да би сами себе утешили, напредњаци су причали о неким руским рубљама, које су радикалима помогле да победе на изборима. Уствари, радикали су за свој успех имали да захвале својој чврстој организацији и добром вођству. То признаје и аустријски посланик у једном извештају. На дну душе то су признавали и напредњаци, и то објашњава Пироћанчев песимизам.
Али, ако су напредњаци били обесхрабрени, није био обесхрабрен краљ Милан. Његово самопоуздање, откако је закључио тајну конвенцију с Аустријом, порасло је огромно. Њему се чинило да та држава сасвојом политичком и војном моћи стоји иза њега. Према силној Хабзбуршкој монархији, шта је била та гомила сељака вођена од попова и учитеља која се звала радикална странка? Ту политичку фукару Аустрија је могла да разгази кад год је хтела… И зато, кад му је аустријски посланик рекао да не попушта радикалима, краљ Милан се није бојао ничега више, - и гурао је своје тек упола вољне министре напред у борбу.

[JASON]

У бр. 127. 'Српских Новина', министарство унутр. дела, обзнанило је исход избора и скупштинских решења, кратком изјавом да су: на место оних посланика, који су не хотећи долазити у Скупштину, решењем Народне Скупштине од 26. маја о. г. искључени – изабрани за посланике (набраја њих 38 других), и додаје: да није свршен избор у 9 места 'што су у свима тим местима бирани искључени посланици' т. ј. ту се није могло истерати ни два гласа за ког 'двогласца', а и у Ресави због нереда.
Лист 'Садашњост', међутим, није оскудевао на речима: 'Ових дана виђало се по вароши неколико беспосличара, који су се скупили у гостионици код 'Прага' да терају високу политику. На пример, био је ту Дим. Катић, Сима Несторовић и други, којима кад су показали да немају приступа, и нису скупштинари, за какве су себе уобразили, и кад им је полиција саопштила да се беспосличари не трпе у Београду, они су се, услед тога јуче у јутру сви разишли својим кућама, чиме су избегли да се са њима не постипи  по закону о скитницама итд.'

Помоћу двогласца, напредњаци су довршили редован скупштински сазив за 1881. годину. Прво је допуњен скупштински пословник новим чл. по ком су посланици, који би недоласком ометали скупштински рад имали да плате дисциплинске казне сваки по 1000 динара; а за тим су дошле на ред измене о закону о штампи. М. Гарашанину припада заслуга, да је изнео праве мотиве за ову измену, која се место некадашњег члана првог и јединог: Штампа је у Србији слободна! ослањала на цео кривични закон.
Даља мера, било је установљење 'чувара јавне безбедности' једним кратким законом од три члана. То је имала бити нарочита трупа оружаних коњаника, која би, не припадајући ни једном округу, срезу или месту, хитала тамо где је угрожена  'јавна безбедност'. То ће бити људи, говорио је М. Ђ. Милићевић, тада помоћник министра унутр. дела, који ће имати уредбу, да кад им кажете десно – десно, лево – лево! И ускоро су друмовима пролетали у својим упечатљивим униформама, 'чувари јавне безбедности', које је Пера Тодоровић крстио 'сејмени', - и то име им је остало. Сејмени, то је био назив жандармерије, која је у турско време крстарила по народу, 'глобећи и гњавећи српску сиротињу.'
22. јуна Скупштина је закључена. После великих потреса Боунтова пада и радикалног ометања, требало је да настане политички одмор и затишје. Али то није било.

[JASON]

Крaљ Милан је све више увиђао, да са Уставом од 1869. године не може дуго одржати режим, те науми да промени Устав. Било му је јасно, да се промена Устава путем Велике Народне Скупштине у оном смислу, у ком је он желео, не да извести, те му је остајао још последњи излаз, да промену спроведе путем државног удара. Краљ је хтео да тај удар изведе одмах, али Гарашанин није на то пристао него је предлагао да се пројект Устава предложи најпре Великој Народној Скупштини и тек ако она не усвоји владин предлог, онда да се сила употреби.
Прваци радикалне странке одлучише, да пре сазива Велике Скупштине доврше партијско организовање, да изаберу свој Главни Одбор и да предузму мере за ојачање странке. Они сазваше у Крагујевцу за 7., 8. и 9. август Главни Скуп Радикалне Странке и позваше све месне организације да пошаљу по четири члана на тај збор. Влада је закључила, да не прави сметње радикалном скупу, али је ипак послала војног министра Тешу Николића у Крагујевац, тобоже да прегледа тамношњи арсенал, а у ствари да контролише рад радикалног збора. У исти мах је појачан крагујевачки гарнизон са једним батаљоном пешадије.
Позиву својих првака одазвали су се радикали у великом броју. Осим изасланика месних оранизација, којих је било више стотина, скупило се народа из крагујевачке околине на 5.000 душа. За председника збора  изабран је Никола Пашић, за потпредседнике Ранко Тајсић и Дим. Катић. Два дана се расправљало о партијској ортнизацији и о месечном прилогу сваког члана. Трећег дана је отворена политичка дискусија. Усвојен је програм и статут странке и изабран је први Главни Одбор, у који су ушли Никола Пашић, Пера Тодоровић, Раша Милошевић, Коста Таушановић, Гига Гершић, Светомир Николајевић, Светозар Милосављевић, Стева Стевановић и Јован Симић, а као заменици  Јован Ђаја, Стојан Протић, Коста Борисављевић и Милан Банковић. Главни Одбор је изабрао себи за председника Николу Пашића.

Пошто је 9. августа прочитан и протумачен програм радикалне странке, одржао је вођ странке Никола Пашић сакупљеном народу овај говор: 'У Европи нема народа који би више заслужио да буде неограничени суверен у својој држави, као народ српски. Јер нема у Европи ниједне државе коју је створио сам прост народ. Гуњац и опанак ослободио је ову земљу од силног турског господарства. Гуњац и опанак, а то је, као што рекосмо, народ српски, подигао је и створио ову државу, и он треба, по праву и науци, по раду и пожртвовању, да буде највећи господар у својој земљи'.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Једна група радикалских првака, седе: Димитрије Катић из Црквенца, Мића Јованчевић из Ужица, Риста Поповић из Голубца; стоје: др. Лаза Илић из Зајечара, Коста С. Таушановић из Алексинца и Јоца Ж. Јовановић из Шапца.

[JASON]

Ипак, врхунац речитост није на крагујевачком збору постигао Пашић, него Пера Тодоровић, који је говорио после њега. Ево (2) извода из тог говора.

(…) 'Сад да видимо онај став, где се вели да право бирања имају сви пунолетни грађани српски. Ово је важна ствар, браћо. Ту се тражи да човек плаћа пун данак, главницу, - па тек онда може бирати кмета. Ја сам из уста Гарашанинових чуо, да би он био рад да се тако узакони и за бирање посланика. Па није да тако мисли сам Гарашанин. И код нас и у другом свету има људи који човеково право мере по кеси. Што год ти је већа кеса, веће ти је и право. Ко нема имања, нема ни права. А дужности, видите, има. Кад дође ред да се иде на границу, онда се не вели: 'ти си пуки сиромашак, ниси уживао никаква права у општини, ниси смео излазити на биралиште, стога и сад седи код куће, и не мораш ићи на бојиште'. Јок, већ био богат, био сиромах, - марширај! И то она пука сиротиња на прву линију, а на богаташе после јал ће доћи јал не доћи ред. (Вичу: Тако је бог' ме!). Кад сиромашку његова немаштина ништа не смета да гине за државу, не треба да му смета ни онда, кад треба да ужива нека грађанска права у држави. Човечија глава – велика је цена, јер, као што је познато, сваки човек има само по једну. Ко, дакле, за домовину главу даје, - тај много даје. Том се ценом све искупљује. Стога се грађанима од којих се тражи да гину за домовину, не смеју ускрћивати никаква грађанска права, под неким изговорима што не могу толико и толико да плаћају држави. Уопште, у једној држави никад не сме имућност бити оно мерило и аршин којим се одмерају грађанину његова грађанска права, ако се хоће да у тој држави буде правога рада и напретка. Учешће у државним пословима не сме се одмерити по дубини кесе, па ко је богатији, онај нека барата по држави, а ко је сиромашак, његова нигде да се не чује. Спречити сиротињи да се не меша у државне послове, зато што је сиротиња,- значило би угушити глас баш оних који највише осећају тежину незгодних државних установа, и по томе имају највише интереса да раде на поправци свега што је у једној држави гломазно и тегобно за народ, - значило би, дакле, угушити глас оних који су, по самом свом положају, принуђени да буду покретачи нужних друштвених преображаја и поправка. Радикална странка то неће. Радикална странка вели: Баш зато што сам сиромах, имам право, и хоћу још три пута више да се мешам у државне послове, јер баш зато што сам сиромах, и што ми је танка грбача, ја више и осећам, више ме и боли сваки државни терет и неправда, који се опру на моја гола и мршава леђа. А кад ме што жуљи и боли (говорник се пљеска по потиљку), ја имам и право да мојој бољи и муци лека тражим, ако се жели да у земљи буде слоге и послушности законима. Јер, сваки грађанин, па био он богат или сиромах, има пуно право да рекне: ако хоћеш да те вермам и слушам тај закон, мораш питати и мене, ко ће га и како ће га градити, пошто се то и моје коже тиче; а не овако, заседну њих неколико газда и господе, па наврљај оволику хрпу закона (говорник показује руком), а ти сиротињо после само погни шију, упрегни се и вуци што ти је натоварено. Нећемо више тако бели! (Пљескање и бурно одобравање). Стога је радикална странка и метула у свој програм, да право бирања имају сви пунолетни српски грађани, не гледајући на то да ли су богати или сиротни, и колико који плаћа држави. Да плаћамо држави колико ко може према свом стању, али да држава не тргује и не пиљари с грађанским правима својих држављана. Грађанска права нису ужичка пастрма, да их држава крчми на 20 пара, па ко више плати, ономе већи режањ и да одреже. (Допадање и одобравање) Сваки човек, па био богат или сиромах, самим рођењем добија тапију на сва грађанска права која уопште постоје у његовој домовини, под условом да од грађанских терета сноси онолико колико му је могуће према његовом стању. То радикална држи да је право и добро. (Вичу: Живела! Тако је!).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]