PALUBA
December 18, 2017, 03:49:41 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Važno,
Obaveštenje o dopunama pravilnika foruma
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Pages:  1 ... 49 50 [51]   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 90011 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #750 on: December 06, 2017, 09:11:36 am »

Ипак, врхунац речитост није на крагујевачком збору постигао Пашић, него Пера Тодоровић, који је говорио после њега. Ево (2) извода из тог говора.

(…) 'Сад да видимо онај став, где се вели да право бирања имају сви пунолетни грађани српски. Ово је важна ствар, браћо. Ту се тражи да човек плаћа пун данак, главницу, - па тек онда може бирати кмета. Ја сам из уста Гарашанинових чуо, да би он био рад да се тако узакони и за бирање посланика. Па није да тако мисли сам Гарашанин. И код нас и у другом свету има људи који човеково право мере по кеси. Што год ти је већа кеса, веће ти је и право. Ко нема имања, нема ни права. А дужности, видите, има. Кад дође ред да се иде на границу, онда се не вели: 'ти си пуки сиромашак, ниси уживао никаква права у општини, ниси смео излазити на биралиште, стога и сад седи код куће, и не мораш ићи на бојиште'. Јок, већ био богат, био сиромах, - марширај! И то она пука сиротиња на прву линију, а на богаташе после јал ће доћи јал не доћи ред. (Вичу: Тако је бог' ме!). Кад сиромашку његова немаштина ништа не смета да гине за државу, не треба да му смета ни онда, кад треба да ужива нека грађанска права у држави. Човечија глава – велика је цена, јер, као што је познато, сваки човек има само по једну. Ко, дакле, за домовину главу даје, - тај много даје. Том се ценом све искупљује. Стога се грађанима од којих се тражи да гину за домовину, не смеју ускрћивати никаква грађанска права, под неким изговорима што не могу толико и толико да плаћају држави. Уопште, у једној држави никад не сме имућност бити оно мерило и аршин којим се одмерају грађанину његова грађанска права, ако се хоће да у тој држави буде правога рада и напретка. Учешће у државним пословима не сме се одмерити по дубини кесе, па ко је богатији, онај нека барата по држави, а ко је сиромашак, његова нигде да се не чује. Спречити сиротињи да се не меша у државне послове, зато што је сиротиња,- значило би угушити глас баш оних који највише осећају тежину незгодних државних установа, и по томе имају највише интереса да раде на поправци свега што је у једној држави гломазно и тегобно за народ, - значило би, дакле, угушити глас оних који су, по самом свом положају, принуђени да буду покретачи нужних друштвених преображаја и поправка. Радикална странка то неће. Радикална странка вели: Баш зато што сам сиромах, имам право, и хоћу још три пута више да се мешам у државне послове, јер баш зато што сам сиромах, и што ми је танка грбача, ја више и осећам, више ме и боли сваки државни терет и неправда, који се опру на моја гола и мршава леђа. А кад ме што жуљи и боли (говорник се пљеска по потиљку), ја имам и право да мојој бољи и муци лека тражим, ако се жели да у земљи буде слоге и послушности законима. Јер, сваки грађанин, па био он богат или сиромах, има пуно право да рекне: ако хоћеш да те вермам и слушам тај закон, мораш питати и мене, ко ће га и како ће га градити, пошто се то и моје коже тиче; а не овако, заседну њих неколико газда и господе, па наврљај оволику хрпу закона (говорник показује руком), а ти сиротињо после само погни шију, упрегни се и вуци што ти је натоварено. Нећемо више тако бели! (Пљескање и бурно одобравање). Стога је радикална странка и метула у свој програм, да право бирања имају сви пунолетни српски грађани, не гледајући на то да ли су богати или сиротни, и колико који плаћа држави. Да плаћамо држави колико ко може према свом стању, али да држава не тргује и не пиљари с грађанским правима својих држављана. Грађанска права нису ужичка пастрма, да их држава крчми на 20 пара, па ко више плати, ономе већи режањ и да одреже. (Допадање и одобравање) Сваки човек, па био богат или сиромах, самим рођењем добија тапију на сва грађанска права која уопште постоје у његовој домовини, под условом да од грађанских терета сноси онолико колико му је могуће према његовом стању. То радикална држи да је право и добро. (Вичу: Живела! Тако је!).


* Петроније Пера Тодоровић.jpg (62.45 KB. 437x553 - viewed 5 times.)


« Last Edit: December 06, 2017, 09:13:12 am by JASON » Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #751 on: December 06, 2017, 11:08:43 am »

(…) 'Ви сте чули, браћо, шта радикална странка жели и тражи. Ако налазите да је то добро, ако мислите да би Србији служио за срећу и напредак, да све ово и оствари што радикална странка тражи, онда треба да знате, да се то једино може постићи с вама и уз вашу озбиљну помоћ и заузимање. Радикална странка нема друге узданице до вас, она све своје наде зида на народу. Прихвати ли моћна рука целога народа захтеве радикалне странке, онда ће они неминовно наскоро постати живо дело и верујте мени, нити има нити ће бити те силе, која их тада може зауставити и спречити. Но ако се народ покаже немаран и нехатан према овој ствари, ако пусти да остану инокосни и усамљени људи, који данас највише дурају и запињу, да се наша странка одржи и оснажи  — онда ће се овај покрет за слободом и напретком мало по мало расплинути и учмасти те ће од њега остати голо сећање. Све од вас и од народа зависи. За нама неће стати. Десет је скоро година како ми дурамо. Десет је година како ми без смене стојимо на позицијама народних права и издржавамо унакрсну ватру противничких партија и обесних министара. Што год је злобе, пакости, подмуклости и очајне свирепости било у српске бирократије, све је то изручено на нашу главу. Нас су крштавали именима голаћа, разбојника и паликућа. Нас су називали рушиоцома брака, породице, вере и својине. Против нас су позивали власти, да нас трпају у томруке и луднице, да ударе на нас окове и ланце. Против нас јe буњена простота да нас затрпа камењем и јавно је говорено, да би онај учинио севап и заслужио царство небеско, ко би нас гдегод  из мрака премлатио коцем. И ми смо све то издржали и ни чеперак земљишта нисмо уступили непријатељима народних слобода. Многи су од нас скупо платили ову претешку и неједнаку борбу — неко губитком свога иметка, неко губитком здравља а неко губитком и самога живога. Било их је имућних па су упропашћени. Било их је с породицом па су разгнате. Освета је вршена и на самим женама. Има их, који су најбоље године своје младости провели или као заточеници по тамницама или као изгнаници у горској скитњи по туђини. Многима су ударци ово немилосрдне борбе убили за навек сваку срећу и радост, те су већ у тридесетој години постали старци и богаљи. Многима је живот порушен; многа је нада свирепо погажена. Ако све ово спомињем то није зато, да кога хвалишем већ зато што ме боли, зато, што сам и ја нешто потеглио, зато, што горак хлеб изганства још и сада осећам, како ми је овде у гуши запео, зато, што сам ову мучну борбу својим  очима гледао, зато, што знам, колико је  племенитих људи пропало и колико је скупих жртава за њу поднешено, па би ме јако тиштило, да све то пропадне бесплодно и узалуд. Жртве су то биле велике, али их ми не проклињемо. Не. Нека је трипут срећно и благословено ово свето доба поштене борбе за начела. Оно је однело нашу младост, али је донело слатко уверење да смо поштено вршили нашу дужност. Жртве су то биле велике, али се ми нисмо уморили да их подносимо. Ми смо дурали десет година, дураћемо докле нам год ускуца душа у котлацу, јер ми нећемо и не умемо да будемо друкчији но што смо били и него што смо сад. Шта би ми желели, то је да не останемо сами у овој борби, да ви, да народ појми, да се ова битка бије за његова права, за његове интересе па да се листом умеша у њу и једном је реши у своју корист. Ми не тражимо ни од кога да, подноси више него што ми подносимо сами; ми не тражимо ни од кога да иде даље но што идемо ми. Ми ћемо и даље стајати на мртвој стражи, ми ћемо се и даље борити у првим редовима, само нас не остављајте саме. Појмите, да застава, коју радикална странка носи, то је ваша застава, то је застава наших права и слобода, и скупите се око ње, уздигните је, нека буде света и виђена, проносите је победоносно кроз све крајеве Србије. Нека наша организација прекрили целу Србију, нека наши одбори омреже свако село, сваки кутак Србије. Удружујте се, азурајте се, јер вас чека велика уставна битка, избори за Велику Уставотворну Скупштину. То је наше уставно Косово. Наша лозинка нека буде: Победа или смрт!  До виђења, дакле, у великој уставној битци за Уставотворну Скупштину! (Пљескање и бурно одобравање).

(О утиску Тодоровићевог говора, један радикални новинар, Окица Глушчевић, писао је 4. августа 1882. једном пријатељу ово: Куриозума ради навешћу ти речи једног мог познаника, који је био на скупу. Вели он, да је до њега седео један чичица, сељак врло озбиљан. Кад је Пашић био већ изабран за председника, онда је Пера почео говорити, и, по завршетку говора, овај чича, пун усхићења, рекао је овом моме познанику: 'Бог и душа, ми неправо урадисмо мало пре'. 'Што?' упита овај. 'Да бијасмо ми ставили ставили му овога (Перу) на оно место (председ.), јер баш брате ишчупа из срца све оно што смо имали да кажемо; па кад га је Бог обдарио памећу, баш и ми не треба да га не поставимо тамо', - рече чича и поче да благосиља.)
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #752 on: December 07, 2017, 11:36:55 am »

Највећа вештина Тодоровића огледа се у начину на који је подбадао народ против власти, - сељака против чиновника. У наведеном говору, бирачки порез, ценз, објашњен је на примеру с ужичком пастрмом; на другом месту, потреба и важност доброг устава представљена је у овој слици: народи без устава, то су 'чергари који немају куће но живе на ледини под разапетим платном'; народи с рђавим уставом, то су 'људи који имају неку вајну кућицу, али је то кровињара и дашчара, у којој има пуно дима и мрака, пуно студи, јада и гадежи'; народи с добрим уставом, то су људи који имају 'јаке, видне, суве  и светле одаје, у којима је сваком топло и угодно живети'…
Тодоровић је узео тон сасвим обичног човека који говори без реторике, који не напада и не криви никога, него, без зле намере казује оно што јесте и што сваки зна. Међутим, у томе тобоже простом говору свака је реч добро срачуната. Тодоровић стално погађа слушаоце у живац, буди у њима рђаве страсти, слепу и дивљу мржњу, жеђ за осветом. У један мах гомила његових слушалаца заљуљала се ка говорници као велики талас, готова да на једну његову реч побије сву чиновничку господу. Постићи тако жестоке ефекте, тако мирним и простим начином, то је оно што одаје у Тодоровићу великог (демагошког) беседника.

Крагујевачки збор прошао је на миру. Нереда није било. Напредњацима је пао терет с душе, а аустријски посланик писао је својој влади да је радикални збор био фијаско. Радикали су међутим имали сасвим другачији утисак. Извршити организацију странке у целој земљи, држати један збор на коме ће се састати изасланици са свих стране Србије, постићи тај успех чак и кад им је краљ објавио рат, - то радикалима није изгледало као неуспех. На том скупу уливене су у душу српског сељака, доле нечувене мисли: о његовој снази и важности, о грађанским правима, о односима према држави, тако, да је 'народ' сва та права и дужности махом схватио у обрнутом смислу, према дотадашњим појмовима о томе. Рад тога скупа, на коме су јавно и дефинитивно пречишћени и усвојени Програм и Статут странке, објављен је преко 'Самоуправе' и посебно одштампан, тако, да учињен доступним свима и свакоме.  Скуп је усвојио предлог, да странка спреми и изради нови Устав за идућу Велику Народну Скупштину. После заједничког, општенародног ручка на 'Илијиној Води', разишли су се радикали с неограниченом вером у будућност.


* Никола Пашић.jpg (131.51 KB. 400x518 - viewed 5 times.)



Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #753 on: December 08, 2017, 01:15:34 pm »

Ни либерали нису седели скрштених руку. 17. октобра одржан је Главни Скуп Либералне Странке, као скуп 'Дружине', у Пивари, у познатој сали Свето-Андрејске Скупштине. Покренуто је питање о реорганизацији странке и после измењених мисли, примљен је предлог Јована Ристића:  да стара и нова управа, овога пута изабрана, израде 'Правила' за редовно састајање и обавештавање  Нар. Либералне Странке како у Београду, тако и у унтрашњости. У нову партијску Управу ушли су: Јован Ристић, Алимпије Васиљевић, Јован Авакумовић, Јаков Туцаковић, Костантин Алковић, Јован Бошковић, Ђока Ђорђевић, Светозар Карапешић, протосинђел Никанор, Стеван Ивковић и Никола Јовановић звани Американац.
Какав је дух вејао у то време у Либералној Странци, колики је био њен утицај на ток јавних послова, какве су биле њене политичке тежње и намере за даљу акцију, најбоље се види из говора, којим је председник Јов. Ристић поздравио Главни Скуп. Из његових опширних погледа, ми ћемо главне мисли тога говора, овде навести:
'Несрећа је за државу, кад јој се партајни одношаји тако поремете, да странке своје компасе погубе: кад консервативци пређу најпре на поље радикализма, па после на поље реакције; кад странке изађу на поље лицитације, па се стану најпре надметати са начелима политике и државне управе, а после повлачити се за старе бедеме своје. И саме ове кризе, које, од неког времена, нашу земљу потресају, чини ми се, да ће не мало наћи свога објашњења у томе, што је партијска равнотежа изгубљена.
И ако ми спадамо међу оне, који држе да наглост и неискуство могу и најсавршеније установе да окрену на штету земље; и ако ми сумњамо, да би се у самој промени устава, а без суделовања других чињеница, могло наћи коренитог лека стању, на које се сви жалимо, - ми ипак и сами налазимо, да је и уставна реформа постала неизбежна.  Да, морамо реформисати и људе и установе.
Господо! И ако странке треба да остану верне својим оснoвним начелима, тиме још није речено, да оне морају остати и непомичне; са преображавањем друштва и оне се преображавају. Онај општи покрет, који креће људско друштво унапред, креће и странке, као његове саставне делове. Ако је у начелима либералне странке искључена наглост, није искључена и непрекидност; да, не само што није искључена, но је, напротив, битно условљена. Валовита река времена не зна за застој.'
У даљем разматрању политичког стања у земљи, говорник, са осетном намером, вели:
'Није тешко заталасати народ, али је тешко стишати га без жртава; није тешко посејати ветрове по земљи, али треба бити спреман и на жетву. Ако ко и може наћи задовољства, да жање олују, то не може бити наш посао. Ми смо елеменат реда. Ми хоћемо плодне реформе, које, као ђурђевска киша, из тиха и сигурно земљу натапају; ми тежимо да се исправе неправде, где их год има; ми желимо, да не буде самовоље и обести партијске, - а не очајавамо, да се све то може постићи редовним и правилним путем.'
Алузије на стање духова у земљи и на екстремно држање остале две странке, радикала и напредњака, и сувише су јасне. Али овако коректно и мудро држање либерала није могло да заустави међусобни налет власти с једне и усколебаних маса народних с друге стране. Све је у земљи ишло неком магловитом циљу, који се није могао сагледати, али је људима увиђавним све то уливало оправдану зебњу: шта ће, најпосле, бити?!


* Јован Ристић.jpg (45.13 KB. 400x600 - viewed 6 times.)


Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #754 on: December 10, 2017, 10:21:12 am »

Напредна странка, стојећи високо у погледу организације, поред политичких тегоба као странка на влади, имала је недаћа чисто моралне природе. У јесен те 1882. године, тј. 10. септембра, пуче глас по Београду, да је комисија за преглед реквизиционих признаница ставила у притвор председника Народне Скупштине Алексу Ђ. Поповића, као саучесника у једној завери против народне касе, у којој су били председник општине кушићке у срезу моравичком, један трговац из Ивањице и окружни благајник ужички, као главни кривци.
Наиме, напредна влада начинила је, сем железничког, још један државни зајам за исплату ратних дугова, у које је поглавито спадала реквизиција учињена у првом, и куповина на почек, учињена у другом српско-турском рату. Као документа за исплату реквизиције биле су реквизиционе признанице, потврђене општинском влашћу, а издате оном лицу, од кога је узето што за исхрану војске, као: стока, жито, варива, сено и т.д. Шпекуланти су такве признанице од сељака буд зашто откупљивали и на исплату подносили. Тако се на окружној благајни у Ужицу појаве на исплату признанице из веома сиромашне општине кушићке испод Мучња и Јавора са врло великим сумама и количинама реквирираних предмета. За бржу исплату ових признаница, које је и сам купио у великом броју, јако се ангажовао и посредовао председник Народне Скупштине Алекса Поповић, и у свом месту Ужицу као и при Главној Благајни у Београду, наваљујући и код министра финансија, да се оне исплате.
Први који је спазио да су признанице додавањем нула фалсификоване и количине увећане, био је рачунополагач Главне Контроле, Илија Марковић (либерал), после чега се све и наплаћене и ненаплаћене признанице подвргну прегледу. Обично су правим сумама додаване по три нуле, те су од стотине постајале стотине хиљада! Фалсификат буде откривен, и од главних криваца признат.  Решење комисије од 10. септембра одобри и ужички суд и тако председник Скупштине дође у притвор у ком је остао неколико месеца, и буде стављен пред суд и доведен на оптуженичку клупу као саучесник, али, после отказа ранијих признања, буде ослобођен 'из недостатка доказа'. Доцније је Поповић обновио парницу, у циљу да скине са себе љагу, пошто је пуштање 'из недостатка доказа' равно окривљењу, у коме само недостаје изрицање казне. Поновљењем парнице Поповић се је формално рехабилитовао и поново је, као напредни посланик, играо видну улогу.

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #755 on: December 11, 2017, 01:12:21 pm »

Један од најглавнијих догађаја године 1882. био је атентат на краља Милана, извршен 11/23. октобра т. г. у београдској Саборној цркви. Краљ се враћао из посете, коју је  учинио бугарском кнезу Александру Батенбергу, у Рушчуку. По обичају, краљ је долазећи са Саве, где је паробродом стигао с пута, свратио у цркву. Једна жена у црном, налик на оне скрушене удовице које се виђају по црквама, пуцала је из револвера на краља. Први метак, избачен са растојања од дванаест корака, промашио је, и пре него је атентаторка избацила други метак, шчепана је и обезоружана.

'У тренутку, кад је Његово Величанство ступило у Саборну цркву и целивало еванђеље – вели се у 'Српским Новинама', број 226, где се описује тај догађај – жена стрељанога у Аранђеловцу пуковника Јеврема Марковића, на одстојању од три корака, опалила је из револвера на Његово Величанство; но провиђење је учинило, да је убилачко зрно промашило, те је сачуван неповређен живот првог Краља српског, сачувана историја српска од једнога најцрњег листа, сачуван развитак и будућност српска од недогледних жалосних заплета… Она која је подигла руку на српског Краља, ухваћена је одмах у цркви. Кад ју је повела полиција, народ који је био искупљен пред црквом, напао ју је са толиким огорчењем, да је власт морала напрегнути све своје силе и сву своју енергију, да је у једну оближњу приватну кућу склони и тако сачува, да се над њом народни суд још тога часа не изврши. Власт је морала поставити удвојене страже пред кућом и друге мере предузети док је настала могућност, да се она затвореним колима у полицију превезе.'

Атентаторка Jeлена-Илка Марковић, која је своје дело већ самим извршењем признала, била је ухапшена и под истрагу стављена. То је учињено и са другом једном женом, Ленком Книћанин, удовицом пуковника Антонија Книћанина, који је био венчани кум Јеврема Марковића. Она је означена као саучесница. Још неколико Илкиних рођака и пријатеља су ухапшени, али је само Книћанка доведена у везу са атентатом. Илка је остала упорна при томе да није имала помоћника, а једино што је Ленка Книћанин признала било је, да је знала да ће Илка извршити атентат. Обе су ове жене биле затворене у граду и под јаком стражом, док једно јутро није Лена Книћанка нађена обешена о чаршав. Ускоро је за тим погинуо из пушке и војник, који је чувао стражу те ноћи, кад се Книћанка обесила. Његовом другару случајно се окине пушка и погађа баш овога што је пред Ленкином тамницом чувао стражу кад се она изволела обесити. Овај, што му је случајно окинула пушка добио је после тога положај кондуктера.

Истрага над Илком Марковић вођена је 6 месеци, а суђење је трајало три сата. На суђењу (12. априла 1883.) била је достојанствена и прибрана. На питања је одговарала кратко и јасно, без много објашњена и без емоција. Признала је кривицу, али није показала кајање. О разлозима атентата рекла је да је то учинила како би 'мужа осветила и Србију спасила од опаког, себичног убице'.

Илка је осуђена на смрт а остале окривљене особе биле су ослобођене. Пошто је пресуда прошла кроз све земаљске судове и свуда била одобрена, дошло је краљево помиловање на 20 година робије.  Илка је спроведена у пожаревачки затвор, но после само неколико месеци, нађена је удављена у ћелији. Службени налаз је гласио: 'удавила је саму себе салветом', али у то се веровало таман толико исто, колико се веровало да се Книћанка сама обесила.
Да споменемо још и ово: с Илком су биле затворене још две њене рођене сестре: гђа Лујза Витковић и гђа Мохачанка. Ова последња је у затвору пореметила памећу, и била је одведена у болницу за душевне болести. Тако се жалосно свршио овај несрећни догађај.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #756 on: December 11, 2017, 01:14:55 pm »


* Илка и Јеврем Марковић.jpg (148.37 KB. 846x576 - viewed 5 times.)

Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #757 on: December 12, 2017, 09:15:31 am »

Атентат на краља Милана изгледао је као дело личне освете, а и сама Илка тако га је објашњавала. Краљ, напротив, видео је у Илки оруђе радикала. Јеврем Марковић, био је у своје време један од радикалних посланика; Илка се дружила углавном с радикалним политичарима као што су били Пера Тодоровић и Раша Милошевић. 'Самоуправа' је све више, уз напредњачке министре, нападала и краља Милана, и претила му, на завијен начин. Радикални шаљиви лист 'Ћоса' донео је песму о неком источњачком деспоту на кога се дигао цео народ. Песма се завршавала овако:
Живео си, краљевао, / Како с' хтео ти, / Зато сада и умиреш, / Как' хоћемо ми.
Зар људи који су такве ствари јавно штампали, нису кадри били ићи у приватним разговорима још и даље, - и планирати место буне атентат као брже и практичније средство? Зато је краљ Милан намеравао да, поводом Илкиног атентата, затвори радикални главни одбор, - и не само то, него да учешће радикала у атентату  узме као повод за извршење државног удара. Он није веровао да напредњаци могу победити на идућим изборима. Зашто онда ићи у сусрет сигурном поразу? Зар није боље извршити државни удар, па диктатуром угушити тај радикализам, који се на изборима не може победити? Што је више размишљао о државном удару, краљ је све више видео у њему спас. Атентат, који му је давао изговора за државни удар, називао је 'срећним случајем'.

1883. требало је правити нове скупштинске изборе. Напредњачка влада тражила је да се бира Велика скупштина која ће променити устав. Краљ је хтео да се бира обична Скупштина, доказујући да за промену Устава ствари нису сазреле. Краљ је имао јак разлог: шта онда, ако на изборима за Велику скупштину победе радикали, - и ако радикална Скупштина одбаци напредњачки нацрт Устава? Онда би морао да изврши државни удар, а државни удар, ако не би успео, имао би за последицу његову оставку. Уосталом, краљ се није слагао ни са својом владом о садржини новог Устава. Напредњаци су сматрали, да без једног Сената интелигенције не можемо ући у ред културних држава, јер наша сељачка Скупштина не схвата још потребе културне државе. Краљ Милан, међутим, више је волео да ради са сељачком Скупштином него са Сенатом. Он се слагао с напредњацима да се нешто мора учинити ради сузбијања сељачке демагогије, али лек од ње није тражио у горњем дому, него у бирачком цензусу, који би увео у Скупштину сеоске газде. Напредњаци су препоручивали чист парламентаризам какав на Западу постоји, под условом, да се у парламенту обезбеди претежни утицај интелигенцији.
Краљу Милану није се свиђао западни парламентаризам. Он је највише волео лични режим. Несагласност између њега и напредњака у уставном питању обелоданила се онда, када му је напредњачка влада поднела свој нацрт Устава. То је било при крају јула 1883. Краљ је назвао напредњачки нацрт 'црвењачким', и прекорео своје министре да желе умањење владалачке власти, на шта он неће никад пристати. После тога, напредњаци су нешто прерађивали свој нацрт, али краљ опет није био задовољан.
Министарска криза изгледала је неизбежна.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #758 on: December 13, 2017, 09:43:09 am »

Аустријски посланик, гроф Кевенхилер, саопштио је још у децембру 1882. у извештају послатом из Београда своме министру, следеће: 'Политичка ситуација постаје с дана у дан све тежа. У чиновништво и суд увукла се корупција, владине лакомислене финансијске операције терете земљу све јаче порезом и наметима, полиција без милости прогања свакога, ко није у владином табору, а поврх свега су краљеве интриге и страсти допринеле, да је напредњачки режим постао предмет опште одвратности и мржње. О Краљу се у народу говоре најружније ствари. Називају га арогантним и глупим дериштетом и ничу плакати и леци у којима Краља називају пропалицом.
Знаци револуционарног духа множе се у Србији. Административне и судбене власти наилазе посвуда на отворен отпор. Начелници Ужица и Ваљева су изнели предлог, да се у њиховим окрузима прогласи ванредно стање. Целокупно становништво држи се према одредбама власти апатично, ако не и резервисано. Једном речи, управна машина у земљи местимично застајкује. Краљ зна да је тако стање у Србији и приписује га с једне стране слабости свога министарства, а с друге стране радикалима, које Русија подупире. Његово Величанство култивише још увек, као што сам имао прилику јуче да приметим, мисао државног удара. У овом смислу Краљ, с дана у дан наговара Гарашанина'.
У току даљег описа ситуације Кевенхилер вели, да ће 'при идућим изборима раликали сасвим сигурно добити већину и да никаква насиља неће помоћи. Краљ, међутим најодлучније одбија и помисао, да са радикалима влада. Он мисли, да би у том случају морао погазити своје обвезе према Аустрији, а он то никако неће да чини. Радије ће све шансе ставити на једну карту и извршити државни удар па или успети или абдицирати. Радикално министарство би морало изазвати аустријску интервенцију, јер би га Аустрија одмах осетила у Босни. Краљ, води ствари директно у сусрет државном удару, али Аустрија мора бити приправна у том случају и на Краљеву катастрофу'.
У извештају Кевенхнлер даље вели, да је 'српски сељак у својим политичким и социјалним назорима радикалан, да су радикални прваци пренели тежиште борбе са парламентарног земљишта на земљиште изван парламента и да је притисак јавног незадовољства страховит. Под тим притиском се налазе не само посланици и министри него, и то у првом реду, и сам Краљ. Он се стално експонира за владу и својим владарским угледом одржава и чини могућим омражени режим'.


У један мах, Краљ је покушао да дође у додир са радикалима. Пуковник Анте Орешковић који је руководио изградњу друма према босанској граници, дође крајем јуна 1883. у Ужице, потражи тамо попа Милана Ђурића и донесе му потајну поруку краљеву, да дође у Београд. Орешковић му рече где треба да одседне у Београду и да ће тамо у одређено време доћи по њега један чиновник двора и одвести га неопажено у двор, јер Краљ жели с њиме да разговара. И код куће и у Београду нека наведе као разлог овом путу посету својих синоваца, који су у Београду ишли у школу.
Поп Ђурић учини како му је речено и један чиновник га уведе кроз споредна врата у двор, где га је Краљ очекивао. Прво питање краљево је било, зашто су Ужичани против њега и зашто не желе да их Краљ посети? Затим се распитивао о расположењу народа према влади и према радикалима и о расположењу радикала према Петру Карађорђевићу. Ђурић му је на сва питања отворено одговорио и напао је целу владу посебно поједине министре, а Краљ је бранио министре и доказивао је, да радикали ометају сваки рад Скупштине и да својом екстремношћу онемогућују себе да дођу на управу земље.


Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #759 on: December 15, 2017, 09:36:44 am »

Од овог разговора краљевог са Ђурићем није било никаквог пракричног резултата. Краљ се није могао да одлучи за сазив Велике Народне Скупштине. Место њеног сазива потписан је 17. августа указ, којим се за 19. септембар расписују избори за обичну Скупштину. Још пре него што је овај указ публикован, почела је влада, да врши безобзирна насиља, у намери да њима застраши бираче. Кевенхилер је 9. августа 1883. јавио у Беч, да се у апсу налази неколико хиљада угледних грађана само зато што су радикали. По извештају витеза Шисла од 7. септембра нарочитом се окрутношћу истакао министар просвете Стојан Новаковић против радикалних учитеља. Глобио их је и отпуштао из службе у масама. Тих дана је затворено 50 школа због оскудице учитељских снага, пошто су учитељи из тих школа отпуштени. 'Самоуправа' је конфискована због дражења на отпор против владиних одлука и стављена је под оптужбу; срески и окружни начелници су се надметали ко ће више грађана да затвори у жељи да тиме угоде своме министру итд. Ове су мере међутим доносиле супротне резултате. Недужно затворене људе суд је ослобађао и ови су сада стицали у народним
масама такав популаритет, да су били готови кандидати против којих се није дало борити. Отпуштени учитељи, вођени очајањем и осветом, постајали су апостоли радикализма.

Избори који су имали да се изврше у септембру били су први избори који су вођени са организованим странкама. За сваког се кандидата знало којој странци припада. Код бирача није било двоумљења; сваки је имао да гласа за кандидата своје странке. Изборна борба била је усредсређена између напредњака, који су држали власт, и радикала, који су повукли народ за собом. Либерали, који нису имали ни власт ни народ, били су осуђени на подређену улогу.
Радикали су подвргли оштрој критици трогодишњи рад напредњачке владе. Осуђивали су, прво, њену спољашњу политику као ненационалну и аустрофилску. Радикали нису били ништа мањи противници Аустрије него либерали; разлика је између те две странке била само у томе, што су либерали, у борби против Аустрије, тражили наслона код Русије, а радикали код једног балканског савеза који није још постојао, али га је, ради слободе Балкана, ваљало што пре начинити. Иначе радикали су исто тако као и либерали гледали у Аустрији вековног непријатеља српског народа.



Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #760 on: December 16, 2017, 10:17:40 am »

Радикали су, затим, осуђивали напредњачку финансијску и привредну политику. Нов систем посредних пореза заведен од напредњака, премашивао је економску снагу народа; трговински уговори закључени са страним државама, а нарочито с Аустријом, упропастили су домаће занате, које су оставили без заштите од стране индустрије; уговори о државним зајмовима закључени на страни под тешким условима, довели су нас у потпуну зависност од страних банака. Туђунски капитализам, индустријски и финансијски, немилосрдно исцрпљује Србију као своју колонију.
Најзад, радикали су осуђивали напредњачку унутрашњу политику. Испрва слободоумна, та је политика, с двогласцима, с пооштравањем закона о штампи, и са сејменима, постајала све више конзервативна. Напредњаци се постепено враћају на полицијски деспотизам старе конзервативне странке, из које су поникли. Као што у спољашњој, финансиској и привредној политици нису водили рачуна о народу, тако нису водили рачуна о њему ни у унутрашњој политици.
Напредњаци су одговарали радикалима, да има неодољивих политичких нужности према којима свака влада мора подешавати свој рад, а преко којих радикална опозиција прелази као да оне и не постоје. Радикали не увиђају да је наша држава, после Берлинског конгреса, обвезана на највеће обзире према Аустрији; тај непопустљиви национализам који радикали траже, може се у опозицији исповедати, али се не може на влади практиковати.
Радикали не увиђају да модернизација наше државе иште нове намете, и да ниједна влада која жели напретка своме народу, не може поставити као правило да од сељака узима што мање пореза. Радикали не увиђају да се слобода трпи само дотле докле не иде на штету државне власти; ако су напредњаци ударили конзервативним правцем, то је било стога што су морали бранити државну власт од радикалних злоупотреба политичких слобода: двогласци су дошли због радикалне опструкције, пооштравање закона о штампи због разузданог писања радикалних новина, сејмени због радикалног подбуњивања сељака. Укратко, ако су се радикали приказивали као браниоци слободе, напредњаци су се приказивали као браниоци државне идеје.
У борби која се водила између напредњака и радикала, напредњаци су имали на својој страни краља, а радикали народ. Краљ се 'понапредњачио', а сељак 'порадикалио'. Борба између напредњака и радикала претворила се стога у борбу између краља и народа. Радикали су тражили владу за себе као странка која има већину у народу. Пошто им је народ дао поверење, треба и краљ да им га да. Краљ Милан је стајао на гледишту, да она странка која тражи владу, мора, поред већине у народу, имати и способност за вођење државних послова. Радикали, говорио је он, немају те способности; то су демагози и револуционари, којима се власт не сме поверити. Носилац државне идеје, краљ, има не само право, него и дужност да се одупре народној вољи, кад год се она не слаже с државним интересима. Радикали, који имају народно поверење, треба да заслуже још и његово: први је услов то да науче државнички мислити.
Радикали су тврдили да краљево одупирање народу води у тиранију, која, као што се посведочило, не само у страним историјама, него и у нашој, изазива буну и преврате. У интересу мирног и правилног развитка земље, краљ није требао да спречава њихов долазак на владу. Тражећи за себе владу по праву већине, радикали су хтели да у политички живот унесу једно начело које у Уставу још није било признато, - а то је начело парламентаризма. То је значило умањење уставних права владаочевих, да може постављати министре, који су одговарали пред њиме а не пред Скупштином. Краљ Милан био је решен да не да своја уставна права.
Logged
JASON
zastavnik I klase
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 923



« Reply #761 on: Today at 11:49:45 am »

У изборној борби од 1883, и напредњаци и радикали напрегли су своје снаге до последње мере. Напредњаци, који су држали власт, учинили су од ње сву употребу коју им је закон допуштао, па чак и ону коју им закон није допуштао. Полицијско особље обновљено је из основе: стари либерални начелници и капетани, чак и либерални полицијски писари, или су премештени у другу струку, или пензионисани, или, ако нису имали права на пензију, просто отпуштени. То је била новина да се, из чисто политичких разлога, овако велики број чиновника избацује на улицу. Приликом премештања полицијских чиновника у другу струку, неколико среских начелника постављено је за постиљоне (у владиним круговима ово претварање високих чиновника у поштаре сматрало се као врло духовита ствар). Од нових људи који су уведени у полицијску службу, тражило се само једно, - да буду одане присталице напредне странке. На њихову стручну спрему, па чак ни на њихов приватан морал није се много гледало; за полицијског старешину постављен је чак један човек који је раније осуђиван за обично злочинство из користољубља. Нови напредњачки начелници и капетани одмах су кидисали на радикале, - уочи избора било је преко 2000 радикала које оптужених које притворених.
Министар унутрашњих дела Гарашанин није више био онај слободњак какав је изгледао када је дошао на владу. Он је постао други човек: 'све је даље ишао против слободе, све мање био доступан разлогу, све више апсолутан'. У своме дневнику, М. Ђ. Милићевић бележи (24. маја 1883.) да је Гарашанин, на глас да сељаци у Гамзиграду не дају да им се жигоше стока, одмах хтео послати један батаљон војске да жигосање силом изврши. 'Милутин наређује најенергичније мере. Ја саветујем блаже, тражим да се сељацима остави који сат, да се размисле, - омекшаће, покориће се… Он опет тражи да се једним ударцем опамети свет…'
Гарашанин је био неосетљив за погрешке власти; кривицу за тешкоће и неуспехе владе сваљивао је на опозицију; безобзирно гоњење противника сматрао је за једину правилну политику. Колико је он био војничка природа видело се тек тада. Заповедао је у држави као у касарни; плануо би на најмањи знак непослушности, и хтео одмах да ломи отпор силом. По својој војничкој природи, он је много мање пазио на правне форме него ранији министри унутрашњих дела; његово је уверење било да се ауторитет власти, ако законита средства не достижу, сме бранити и незаконитим средствима. Уз ту војничку прекост, он имао још и неку неумољиву тврдоћу наслеђену од оца Илије; није био ни рђав ни свиреп, али оне који би му стајали на путу, ломио је тако равнодушно као да су били ствари а не људи. Последњих дана пред изборе, он је ноћивао у министарству унутрашњих дела, и преко целе ноћи слао и примао депеше. Од неспавања потамнео је и омршавио у лицу, што му је давало мрачан изглед човека готова на све.


После Гарашанина највише се истицао у гоњењу радикала Стојан Новаковић, министар просвете. Он је кажњавао, премештао и отпуштао учитеље, за које се само сумњало да су присталице радикалне странке. Новаковић је био методична професорска природа, и чистио је просветну струку од радикала, истина, с мање срџбе, али с више истрајности него Гарашанин полицијску. Услед тако систематског пречишћавања, како је већ поменуто, око педесет школа остало је без учитеља.


Logged
Pages:  1 ... 49 50 [51]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.043 seconds with 39 queries.