Српске буне

[JASON]

Влада Вашега Величанства, извештена о свима овим догађајима, похитала је да озбиљним но још благим мерама опомене и сврати на законити пут ове заведене и наговаране људе, увидев у исто време, да је тамношња власт немоћна за успешно вршење своје дужности. Она дакле нареди, да од два ескадрона, који су се спремали на зимовнике у Неготин и Кладово, један пође кроз Честобродицу и дође у Криви Вир, и ту да преноћи, а по потреби и да предани, а други ескадрон да удари преко Бање, где су се већ знаци упорства појавили били. У исто време нареди да 20 чувара јавне безбедности као пешаци дођу у Криви Вир и да ту буду на услузи и као потпора комисији заједно са ескадроном. Ескадрон доиста по заповести дође у Криви Вир. Влада је на овај начин очекивала да ће ове мере поткрепити савете власти, да се нарушиоци мира тргну од свога упорства и поврате на законити пут. Но узрујаност није престала. Упорници не само да су омаловажавали ове мере Владине, но су их с подсмехом сматрали – јасан знак до ког су степена власти биле унижене.
Ово побуди Владу да буде опрезнија према овим појавама. Одмах она спази, да ови нереди потичу из много дубљих намера и планова. Но и према свем том Влада Вашег Величанства не приђе још крајњим мерама. Она за сада нађе за потребно да један батаљон из Крагујевца упути преко Св. Петке и Честобродице Кривом Виру, а г. потпуковник (Михајло) Срећковић добије налог, да из Зајечара оде у Криви Вир и да прими команду над овим удруженим трупама. Ово је учињено ради тога, да буду потпора власти у вршењу њене дужности.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Међутим Добросав из Бољевца и остале његове радикалне присталице појуре по срезу да дижу људе и шире покрет. Баш у том тренутку, кад се дешавало у Кривом Виру оно што је горе споменуто, појави се из села грдна гомила људи, наоружана пушкама и моткама. То су били побуњени сељаци из села Лукова и Јабланице, њих 700-800 на броју. Предводили су их Добросав Петровић из Бољевца и Живан Николић из Јабланице, радикални посланик на последњој скупштини.
На питање г. потпуковника Срећковића, који је већ тамо стигао, очекујући изаслани батаљон – зашто су дошли, одговорише: 'захтевамо да сејмени положе оружје!' Потом стадоше грдити министре, не штедећи ни саму личност Вашег Величанства.
И опет их је г. Срећковић стишавао, али узалуд. Светина јурне на чуваре, злостављајући их пушкама и моткама. И доиста чувари и њихов старешина буду обезоружани. С тешком муком спасли су се и чланови комисије, који су међутим под стражом држани.
И комисија се врати у Зајечар, не свршив свог посла.

[JASON]

Но ни у другим крајевима Србије није много боље ишло с прикупљањем старога оружја. Агитације радикалне странке и њезиних првака распрострте су по свој Србији подједнако. У свим крајевима народ је свима могућним начинима и средствима наговаран да оружје не даје. Таких је случајева упорности било на Мокрој Гори, при чему је изашла на видик намера, да цео златиборски срез откаже послушност. И као што се спазило, овај наговор на отпор долазио је од неких ужичких радикала, одакле је плашен народ, да ће Аустрија заузети Србију. Даље, таких појава непослушности било је у општинама Трлићкој, Памбуковачкој и Чучушкој, срезу тамнавском окр. ваљевског, у неким општинама у срезу прокупачком окр. топличког, срезу заплањском окр. нишког, у срезу параћинском окр. ћупријског итд.
Врло је значајно да је на свима овим местима отказивано давање оружја под сличним изговорима, већином на један исти начин, а уз то изношено, да је Србија продана некој страној сили и т. д. На свим местима опажала се јасна намера, да се народ у масама и на свима крајевима покрене, да откаже послушност властима, и наравно, да се тим начином изврши задња намера радикалаца, преврат у земљи. Не мање значајно је и то, да су се ти усамљени покушаји упорности појављивали у оним местима и крајевима где је радикализам био најразвијенији.
Међутим, док су се ови усамљени случајеви непослушности појављивали на осталим странама Србије, и док су они овде стишавани, да на другом месту опет избију – дотле је покрет у округу црноречком узимао сав мах. Он се ширио од села до села, од општине до општине. Све благе мере од стране власти нису помогле. Шта више оне су тумачене као слабост и немоћ. Влада Вашег Величанства, поимајућу сву величину своје одговорности према Престолу Вашег Величанства и отаџбини, за ред и законитост у земљи, није и даље могла оставити овако стање, а да се за повратак и одржање тога реда и законитости не прихвати и крајњих мера, која су јој Уставом и законима земаљским стављене на расположење.
Као што је већ изложено, очекивање владе, да ће присуство онога ескадрона у Кривом Виру, и долазак онога батаљона преко Св. Петке – бити у стању да задржи узрујане кривовирце и остале бунтовнике од даљега противстајања и опирања – није се оправдало. Шта више и сам онај ескадрон био је у опасности од напада бунтовничких, као што се показало да и онај један батаљон неће бити довољан да побуну угуши и утиша – пошто су бунтовници, много надмоћнији бројем, већ учинили расподеле да га дочекају и одбију.
На тај начин изазвала је прека нужда и потреба, те је Указом Вашег Величанства од 21. Октобра ове г. оглашено ванредно стање у округу црнорачком, а уједно и донесен закон о преком суду. Истога дана постављен је највишим Указом Вашег Величанства г. ђенерал Тихомиљ Николић, за врховног команданта војске, одређене да поврати ред у побуњеноме крају.
Г. потпуковник Срећковић добије заповест да се са својим ескадроном и батаљоном повуче Честобродици и Св. Петци и да тамо очекује даљу потпору. Према овој заповести г. потпуковник Срећковић крене се 21. Октобра натраг Честобродици и Св Петци на сусрет батаљону, који је тамо долазио.
Међу тим двадесет Кривовираца заузму утврђења на Калафату крај самог пута. Ескадрон прође туда не узнемирен и устави се код 'Страже'. Но коњичка патрола јави г. Срећковићу да гомила оружаних Кривовираца јури ескадрону у намери да њега и ескадрон заустави, а од вође патроле тражила је да оружје положи. Пет Кривовираца притрче г. Срећковићу и јаве му, да у Честобродици има њихових бунтовничких заседа, па желе да га спасу, јер ни један неће главе изнети. Ови људи буду упућени да се врате друштву и посаветује их да се смире и оружје положе. Ескадрон се стави у бојни поредак и под командом г. потпуковника Срећковића крене се Честобродици. Доиста на месту званом 'Столице' укажу се бунтовничке заседе. Но чим се приближила коњичка предводница, бунтовници се разбегну.

 

[JASON]

Док се све то дешавало, и док су се власти непрестано свима могућим начинима трудиле, да усаветују и стишају побуњене сељаке, дотле су главне вође и покретачи буне – Маринко Ивковић, свештеник из Бољевца и доскорашњи радикални посланик, Жика Миленовић из Планинице, радикални посланик, и сами лично и преко својих присталица дизали буну у целом срезу. И доиста подигну буну и побуне и остала бољевачка села. Оружани пушкама и моткама ови људи искупе се 21. Октобра у Бољевцу.
Необичан почетак и тероризам употребили су ови вођи бунтовнички да побуне сељаке. Они и њихови главни помоћници: Добросав Петровић, син попа Милије из Бољевца, оглашеног бунтовника и таста попа Маринковог, Петар Антић и Станоје Јолић из Бољевца, (Михајло) Ступаревић учитељ, - јурили су на све стране, претили људима, да се нико неће наносити главе ко с њима не пође, поједине тукли и злостављали. Такав је случај био и са Станком Гашићем из Бољевца, кога су истукли на мртво име зато, што уз њих није хтео пристати. Такав је случај био и са једним стајаћим војником, који се десио на одсуству код куће у Кривом Виру, кога су гађали из пушака да се једва спасао. Претили су паљевином и убиством не само појединцима него и читавим селима, као што је то био случај са селима Грљиштем и Вратницом, чији су становници силом терани међу бунтовнике под претњом да ће иначе цело село попалити. С друге стране обмањивали су народ да ће Влада ударити десетак ако се оружје преда, да ће продати земљу ит.п. Нарочито су се у овом дражењу народа одликовали кметови из побуњених општина, који су у свему били десна рука бунтовницима.
Упоредо са овим догађајима у бољевачком срезу и црноречком округу, и срез бањски опирао се предавању оружја. И у том срезу опажала се иста струја и исти уплив бесавесних агитатора од радикалне странке, као и у бољевачком срезу и свима другим крајевима отаџбине.
Као што је већ казано, регрутна комисија отпочела је свој посао и у бањском срезу у исто време, кад и она у срезу бољевачком. И пошто су агитације радикалних првака и у овоме срезу биле узеле сав мах и сав уплив, то се ни у овоме срезу није могао рад комисиски свршити на миран и законит начин.
Септембра 26. отпочела је комисија свој посао у овоме срезу (разоружање се обављало у Соко Бањи – пр. Ј.), и то прво са општином сесалском (комисију су чинили капетан Стојан Николајевић, два поручника и срески писар Светозар Огњановић). Посао је свршен о највећем реду и оружје покупљено. Другог дана, 27. Септембра, продужен је посао са општином читлучком. Попис је свршен у највећем реду. Пришло се примању оружја. Прво прозвани трубач (Гаврило Савић, трубач народне војске) са затезањем предаде трубу и потом водник (Раја Виденовић) сабљу. Прозове се војник Станоје Ћирковић да преда пушку. Овај не хтеде дати пушке, захтевајући да му се одмах из руке у руку даде друга пушка. У исти мах заори се у ходнику: 'Недамо оружја', викаху сви у глас. Прво упитани Станоје зашто неда пушке, одговорио је, како је њему пушка потребна, и како је заклет да пушке не даје. Сво објашњавање и саветовање било је узалудно. Станоје оста при своме рекав најпосле, да пушке неда, па свршена ствар!
Ларма у ходнику бивала је све већа. Комисија је објашњавала, како се овај посао мора свршити према издатом највишем наређењу. Све то ништа није помогло. Читлучани су остали при свом затезању, па чак и онда, кад им је на захтевање тачка по тачка закона прочитана и објашњена.

[JASON]

Септембра 29. дође наредба од више власти да се све коловође похватају и затворе, а остали да се редом позивају да предаду оружје. И начелник срески (Миленко Вучковић, сокобањски срески начелник – пр. Ј.) осуди Јевту Марјановића, једнога од главнијих коловођа. Но наоружани читлучани јурну пред канцеларију и вичући 'ура' отму Јевту из затвора.
4. Октобра командант дивизије и последњи пут нареди да се позову оне општине, што не хтедоше положити оружја, да се покоре наредбама власти и предаду оружје. Начелник срески одмах по овом налогу позове општину Читлучку, но изасланици ове општине, међу којима је био и неки Ранђел Милетић, не хтедоше ни да чују о предаји оружја, вичући у глас, да о томе ни говора бити не може.
Окт. 5. око 9 сахата пре подне чуше се трубе, а уједно допаде у Бању глас да Читлучани долазе у строју. И доиста појавише се они. И парадним кораком уз свирку труба и лупу добоша прођоше поред среске канцеларије. Мало за тим јавише се комисији одборници са кметом. Препоручи им се да се свака класа за себе построји, а потом и рад да се  отпочне. Било је већ 2 сах. по подне.
Међутим десио се један случај који веома карактерише ову упорност Читлучана и јасно обелодањује прави смер њезин. Неколико главних читлучана однесу у телеграф депешу 'Самоуправи', називајући је у тој депеши оцем и мајком својом. У њој се тужаше како их власт сваки час позива и од кућа одваја, а кмет да је остао у селу и да им продаје стоку за данак. Међутим кмет беше с њима заједно дошао на позив комисиски.
Читава оружана руља нагрне у телеграф. Телеграфиста примети да оваку депешу не може отправити, као противну закону, што нема потписа, није означено место где ће се отправити, и што је пуна клеветања власти. 'Ми хоћемо', викаше Ранђел Милетић, 'да се жалимо нашој мајци и оцу Самоуправи, и кажи ти нама, да ли нећеш или не смеш да отправиш депешу?' Телеграфиста им одговори да то по закону не сме. Тражише да виде тај закон и ко га је потписао. Уверив се о законом наређењу и Краљевом потпису, они изађу из канцеларије и кажу друштву, како телеграфиста неће да примидепешу. 'Мора да прими', викала је руља, 'то је државно, то је наша кућа, мора је примити'. Телеграфиста им на ново објасни закон, а међутим и сам потражи заштите код полицајне власти.
У 2 ½ сах. по подне отпочне се попис. Но од предавања оружја ни сада није могло бити спомена поред све опомене и саветовања власти. И комисија распусти војнике, не свршив ни овај пут свога посла.
Тако је исто било и с општинама скробничком и јошаничком, које још пре читлучана нису хтели оружја предати.
Овако је стање и оваку узрујаност у бањском срезу затекла она побуна у Кривом Виру, Лукову и осталим селима среза бољевачког. Буна у бољевачком срезу била је већ са свим на тачци да захвати и онако узрујану Бању и срез бањски.
Једновремено са свима испричаним догађајима, како у срезовима бољевачком и бањском, тако и у целој Србији – ни у књажевачком округу није ништа боље ишло са примањем оружја. У томе округу регрутна комисија почела је посао 15. Октобра ове г. у I батаљонском срезу. Но сељаци села Лабукова нису хтели предати оружја, разишав се својим кућама.
Исто тако свршен је био попис са селима Нирковцем, Попшицом, Радмировцем и Давидовцем, но ни ови нису хтели предати оружја поред свега обавештавања полицијске власти и комисије. На питање, зашто државно оружје не даду, одговорили су, да га не даду док им се другим не замени.
Ни остале општине у срезовима сврљичком и тимочком нису хтеле предати оружја. И у тим општинама сва саветовања и опомене власти, остале су безуспешне.
Као што се види, и књажевачки округ био је исто тако заведен на странпутицу радикалима и њиховим присталицама. Свуда подједнако опажали су се једни исти појави. Свуда подједнако опажала се јака свеза у свима срезовима и општинама. Књажевачки округ, спремљен за буну и преврат, очекивао је само први знак, па да и сам огрезне у пламену општега покрета. Сама варош Књажевац очекивала је успех на Бањи и Бољевцу, па да се и она подигне.

[JASON]

Извештај министра унутрашњих дела Н. Христића не можемо пренети у целости, јер број 284. 'Српских Новина' није у потпуности сачуван. Из других извора видимо, међутим, да је у бољевачком срезу са одузимањем пушака кренуло на боље. Двадесет осмог септембра, начелник је с војном комисијом стигао у Подгорац. Пред општинском судницом окупило се цело село, с њима и народни војници 'са имајући при себи државним оружјем'. Предали су ту старудију у 'савршеном поретку', не тражећи никакву замену у стилу – старо за ново. Сутрадан се комисија преселила у Боговину. Резултат прикупљања оружја био је исти.
Но, вести из скробничке и јошаничке општине (сокобањски срез) навеле су сиве облаке на, како се чинило разведрено небо. Обе су одбиле да положе оружје, и то још пре Читлучана. Догађај са Кривовирчанима у Лукову (бољевачки срез) још више га је затамнио.
Наиме, 3. октобра, требало је да се разоружају Кривовирчани.  Они замоле среског начелника, Ђорђа Бранковића, да се то учини у Лукову које им је ближе, да не долазе чак у Бољевац, да не дангубе од посла, и да ће сви 'оружје радо предати'. Бранковић им је молби удовољио.
Почело је по обећању, али за кратко. Предали су пушке Јеврем Смиљковић и Алекса Грујић, па је Сава Милићевић скинуо сабљу. У том моменту пришао му је Илија Миленковић и рекао да је 'срамота ако се врати без сабље у село'. Браћа Величковић, Таса и Анта, изгрдили су Смиљковића и Грујића што су то урадили. Таса се испрсио испред постројених Кривовирчана и запретио да се 'ниједан није шалио да предаје оружје'. Милосав Ђокић, радикалски посланик и општински одборник, такође их је изгрдио: 'Зар предајете оружје, срам вас било! Не дајте!' Станко Стојковић дао је образложење: 'Они хоће да од народа покупе оружје, да нас направе женама, па потом да ударе десетак.' Наста узбуна и крајње незадовољство. Кривовирчани упадоше у собу где је било смештено дотле преузето оружје и узеше га. На излазу из суднице Лаза Величковић је викнуо: 'Живео Ђокић!'
Неко је одјурио у Бољевац и обавестио начелника шта се десило. Ђорђе Бранковић сместа је похитао у Луково, покушавши да их убеди да се повинују закону опомињујући их на последице које би их чекале због непослушности. Кривовирчани остадоше тврди и одбојни. Оружје не дају, осим ако за старо не приме ново. У томе је пала и ноћ. Срески начелник их је отпустио, позвао одборнике и главног кмета, и затражио од њих да учине све да своје суграђане приволе на предају оружја. Рекли су му да ће се потрудити највише што могу. Нарочито кмет, Милосав Стевановић, који је његове наредбе тачно преносио својим људима, али уз упозорење да тако приповеда што мора, а они 'никако да не попуштају и да се држе заједничког договоре о непредеју оружја'.
Срески начелник Бранковић вратио се из Лукова у Бољевац касно у ноћ, да о свему извести Алексу Јоцића, окружног начелника у Зајечару. Телеграф у Зајечару није радио, па је морао да сачека дан. Поднео је окружном начелнику исцрпан извештај и ускоро добио налог да се одмах врати у Луково и да Кривовирчане, како зна и уме, примора на предају оружја. У противном, нека им то пренесе, одговараће за непослушност и биће веома строго кажњени.
Бранковић је отишао да изврши задатак, али су Кривовирчани устрајно остали при свом ставу. Рекли су му да пристају само на батаљонском састанку и то једном руком да предају стару пушку, а у другу да приме нову. Начелника је издало стрпљење. Решио је да предузме оштрије мере. Затражио је од војне комисије списак лица који су дошли са оружјем, а не предају га, затим имена коловођа, као и оних који су предато оружје насилно повратили.
Уверен у неприкосновеност власти, Бранковић је заповедио преко њиховог кмета да му приступају у општинску судницу један по један и да му сваки појединачно каже због чега неће да се одрекне оружја. Кривовирчани, постројени у двојне редове, стајали су напољу. Саслушали су шта се тражи од њих и ниједан није хтео с места да се помакне. Ако је нешто потребно начелнику, нека дође он код њих. Дошао је. И добио различите одговоре. Неки су рекли да су се заклели под барјаком, па ће пушку под барјаком и дати; неки, да не смеју од друштва; многи су изјавили сасвим отворено да пушку не дају док не приме другу. Било их је који су и овако објашњавали: 'Ако сви дају и ја ћу да дам'.
Све је то начелник брижљиво записао и затражио да се сваки под својом изјавом потпише, односно закрсти. Кривовирчани су га посмешљиво гледали. Тако нешто не пада им на памет. Зазиру од тих потписивања још од пописа имовног стања пореских обвезника и жигосања стоке. Ништа више они не потписују. Спустио се мрак и Бранковић је прекинуо посао. Наставиће сутра у осам.

[JASON]

Тога дана Бранковић на одузимању оружја није инсистирао. Комисија је вршила регрутацију. На крају је решено да за сутрадан остану само они који треба да предају оружје а остали да иду кућама. Ујутру, Бранковић је приметио да ниједан Кривовирчанин није отишао. Упитао је њиховог кмета због чега су остали. Овај му је казао да не зна тачно, али мисли да су се задржали да виде шта ће бити. Не желе да се раздвајају. Начелнику је то било сумњиво, па је наредио да се попишу њихова имена. Да их за сваки случај има у тефтеру. Кмет је отишао с писаром Петром Ј. Панчићем у механу, где су засели Кривовирчани. Тек што су им саопштили шта се тражи од њих, кад бесно поскакаше са својих места, полицијског писара (изгледа да су га дуго чекали) гурнуше у гомилу, у којој је добио поприличан број песница у бокове и не мање штапова. Затим су га избацили напоље.
Дан је дакле почео рђаво, али Бранковић није попуштао. Сео је и написао два акта. Једним је одређивао да коловође које му је војна комисија означила, остану, да их поведе у Бољевац, у затвор. Други је објављивао да су сви они који су имали оружје, а нису га положили – кажњени са по 10 и 12 дана апсе. Могу сви да се врате у село. Биће сваки позван у Бољевац да одлежи казну кад му дође време.
Није прошло можда ни двадесет минута, Кривовирчани претећи упадоше у механску собу с повиком: 'Ко нас осуђује? Дајте га овамо!' И намргођено тражили 'та акта да видимо'. Пребледели капетан покушао је да их умири и да им разложи ствар. У урнебесној граји није се ни чуо. Дотрчао је Алекса Антић, почасни командир народне војске, који се није слагао са овим бунтовним отпором, покушавајући да извуче Бранковића. Добио је неколико ударца песницом и био избачен. Дојурио је председник војне комисије, пеш. капетан Стојан Николајевић, молећи их да се примире и разиђу. Није постигао ништа. Препирке, свађа и псовке трајале су, према извештају начелника, пуна три сата. У том извештају сцену је овако описао: 'Грозно је било и слушати и гледати. Неки шкрипаху зубима, неки тражише акта, неки веле дај да их одатле извучемо и буди бог шта тражише!' Нервно сломљен и престрашен, дигао је руке од свега. Прекида са одузимањем оружја, могу сви да иду својим кућама.
Кривовирчани се начас смирише. Предлог и није тако лош, али, прво, она два акта капетан мора да поцепа. Не може никога да води у затвор, нити ико да чека на затвор. Осим тога, да им се да написмено да их све отпушта. Они су се уредно одазвали позиву власти и ако их сутра неко упита зашто су напустили Луково, да имају црно на бело, да их је господин капетан лично отпремио. У напетој тишини није имало шта да се размишља. Бранковић је на њихове очи уништио оба акта и написао им тражени отпуст, који је својеручно потписао.
Сутрадан, Кривовирчани запуцаше у своје село, а срески начелник са особљем за Бољевац. Догодило се то 7. октобра. Дан касније поднео је Бранковић извештај окружном начелству, који је овако завршавао: '…хитим саопштити Начелству с молбом за корак: да се овоме злу што пре одсудно стане на пут, јер ако тога не буде, ја не могу јамчити да се друга села неће послужити средствима Кривовирчана да не даду оружје и одкажу послушност. А лако може бити да ће који од чиновника и служитеља и главом платити'.
Писар Панчић у сваком случају је добро платио. О гужви у луковачкој кафани пружио је писмено обавештење. Пошто је назначио због чега је дошао у механу, описао је цео догађај: 'Кад сам приступио послу стали су ми на пут и то: Таса Величковић из Кривог Вира просто ми рекав немаш ти овде у овој механи посла никога да пописујеш ј…. те у дупе, ја не дам да попис чиниш, а кад сам ја Таси а и свима скупљеним причао циљ мога рада само утолико да се овај попис оличава у рад званичан и да ме као на таком нико узнемиравати несме, Таса ме ухватио за раме и гурнуо тако да би се разбио као стакло да гомиле небеше која ме је обкружила, његов пак брат Анта кад је видео јунаштво свога брата Тасе долетео је кмени мунув ме на најжешћи начин у ребра та зар неизлазиш напоље у дупе те господско ј..... Овог брат Анту добро сам упазио а и добро упамтио јер ме још и сада опомиње онај његов ударац.
Док сам пак до механски врата дошао ја сам добио још неколико мучки удараца но људи који су ми исте даровали нисам упамтио јер нисам имао времена ни на конска врата изаћи, до једва преко зида механе попа Милије у којој се овај призор и догодио…'

[JASON]

Никола Христић добио је извештај о Читлучанима 4. октобра. И донео је одлуку: ставити у покрет редовну војску.  Другог лека нема. Показати свима да је време савета и убеђивања прошло. Држава нема намеру да се повлачи. С нередима је доста. Зајечарском окр. начелнику послао је телеграм следеће садржине:
'У недељу 16. текућег месеца приспеће у Криви Вир један ескадрон коњаника. Ви одатле пошаљите онамо око 20 чувара са потребном старешинама, али не на коњима но пешке. Помоћник са начелником среским нека онамо оде и нека одмах пушке од народних војника одузима; кривце мање нека одмах казни, а веће кривце нека Суду окружном преда. И све трошкове треба пресудом наплатити. Треба све брзо урадити у Кривом Виру и прећи у друга села ако међутим ови сами не предаду пушке. Одвећ је нужно сазнати оне, који су их подговорили да пушке не даду. Разуме се да ће се употребити сила оружја, ако то упорници изазову, само је боље ако не дође до те крајности.
Ескадрон имао би само да предани у Кривом Виру, но ако буде потребно он ће остати и дуже; само нека се то телаграфом овамо јави'.
Депеша је датирана 11. октобра. Дванаестог су наступиле нове невоље.

Три пуна дана Луковчани су у селу посматрали лонџање Кривовирчана с војном комисијом и среским начелником. Уливала им је поштовање њихова слога и чврстина. И кад су они дошли на ред да предају оружје (7. октобра), одбили су да то учине. Само је Милан Станојевић дао своју сабљу. Комисија, задовољна што је макар извршила попис обвезника, вратила се у Бољевац.
Ђорђе Бранковић међу тим преузео је репресивне мере и изазвао нову гужву. Затражио је од председника војне комисије списак Луковчана који су задржали оружје, издвојио четворицу најгрлатијих, па тројицу: Радојка Грујића, Павла Павловића и Стањику Босиоковића осудио на по 10 дана затвора. Једанаестог октобра, по подне, стрпао их је у апс.
Дванаестог октобра, у подне, Бољевац је одјекивао од ужасне ларме и распомамљене вике. У варош је упало преко стотину Луковчана. Неки 'беху наоружани пиштољима, неки великим влашким ножевима, а сви имађаху велике батине у рукама'. Дошли су право пред Среско начелство. Предводили су их: Риста Милосављевић, трговац, земљорадници: Стеван Ивановић, водник народне војске, Ђока Антић, Пера Сибић, Милован Илић, Срећко Јовановић, Јован Пауновић, Јанко Голубић, Милан Цакић, Илија Јовић, Јован Павловић… Њихов кмет, Станоје Раденковић, иначе у свему на страни села, ушао је 'усплахирен' у канцеларију начелника. Испричао му је да је јуче ујутру сазвао збор свих сељака. Дознао је да ће стајаћа војска приспети у Криви Вир, да покори војнике који нису дали оружје, па да се њима у Лукову тако нешто не догоди и да се неби таквом трошку излагали, посаветовао их је да оружје одмах однесу и комисији предаду.
Срески начелник изашао је пред Луковчане. Рекли су му да су дошли да га питају зашто је ухапсио три њихова човека. Ако је због тога што нису положили оружје, нису учинили ни остали, па не леже у затвору. Према томе, зашто они да испаштају? Није правда. Треба одма да их пусти. Ако неће, онда ће то они сами учинити. Говорили су 'оштро и напрасито, тако да се је вика њихова разлегла и по даљој околини'. Бранковић се нарогушио. Не може то тако. Грађани морају да се владају по закону. Казнио је њих тројицу због самовоље и осудиће 'свакога онога ко се непослушним покаже према наређењима власти'. На ово, Луковчани се упутише апсани. Обише катанац и извукоше ону тројицу. Потом, Растурили су се по механама и провели у пићу и весељу до 15 часова. Кад се огласила труба, сви су се хитро искупили, постројили, и певајући пошли у своје село. На зачељу је корачао 'један Циганин који ћеманетом свираше'. Уз пут, у пролазу поред затвора опалили су неколико пиштоља у његове зидове с повицима 'ура'!

[JASON]

Четрнаестог октобра у Бољевац су допешачили Добрујевчани, позвани да приступе војној комисији. Били су од свих 'најнаивнији'. Њихов кмет, Милета Ђурић, изјавио је: 'Нама је само позната наредба за препис војске и односно одузимања оружје ништа не знамо. Дошли смо у цељи преписа, а никако пак у цељи одузимања оружја.' Стајали су тако чудом се чудећи: ко то тражи оружје?! О његовом давању немају појма, за тако нешто досад нису чули. Постојали су мало, слегли раменима и отишли у село – са оружјем. Били су толико уверљиви, да је председник комисије, капетан Николајевић, написао акт среском начелнику да 'изволи пронаћи до кога је кривица да општина Добрујевачка није ништа знала о одузимању оружја', и да се 'дотично лице узме на одговор и по закону казни'.
Петнаестог октобра, отпор се прелио у села књажевачког округа. Народни војници Лабукова одбили су да се разоружају, 'разишав се својим кућама'. Попис је успешно спроведен у селима Пирковац, Попшица, Радмировац и Давидовац, али ни у једном од њих није предата – ниједна пушка.
Председнику владе и министру унутрашњих послова стизала су иста обавештења из сврљишког и тимочког среза. Христић је за пробни сусрет редовне и народне војске изабрао Криви Вир. Од два ескадрона која су се спремала на зимовнике у Неготину и Кладову, једном је наређено да прође Честобродицом и у Кривом Виру преноћи, а 'ако затреба и предани', другом да се упути преко Бање, где су се знаци упорства већ појавили били'.
Петнаестог октобра, увече, V ескадрон коњице стигао је у Криви Вир. Један вод сејмена од њих двадесет тројице, под командом потпоручника Влајка Јовановића, пошао је тог дана из Зајечара и преноћио у Бољевцу. Ујутру, с Милисавом Симићем, помоћником начелника зајечарског округа, Ђурђем Бранковићем, среским начелником из Бољевца, Савом Нешићем, судијом Окружног суда у Зајечару, одређеног за истражног судију који треба 'да извиди кривице неких сељана у Кривом Виру', и Душаном Јовановићем, писаром, упутили су се у речено село.
Никада Кривовирчани нису имали толико војске у 'гостима'. Због чега су дошли било им је потпуно јасно. Сам начелник срески о томе је јавно рекао: 'Да се упорници на покорност принуде, а коловође да се на одговор повуку и законој осуди предаду'.
У селу је владао мир. Власт је била уверена да ће посао лако и брзо обавити. Истина, и официри и војници примећивали су мрске погледе, који им нису желели нимало добра, и осећали како им невидљиве очи позорно прате сваки корак. Ниједан дућанџија није хтео да им прода робу. Само им је један нешто продао, и био претучен ноћу од 'непознатих лица'. Увече, уочи предаје оружја, у препуној кафани, Величко Живковић узвикнуо је колико га је грло носило: 'Ко сутра изда, издала га њива и ливада!'
Ујутру се приступило попису, па разоружању. Овом другом чину претходили су подужи говори среског начелника и председника војне комисије. Кривовирчани су озбиљно саслушали оба излагања, и кад су била завршена, Станко Стојковић, општински одборник, иступио је испред строја и повикао: 'Не дајте, браћо, оружје!'
Све је било решено. Кривовирчани су се укипили. Стајали су намргођени, с напуњеним пушкама; водници су држали руку на сабљама. Били су спремни на све.
Војна комисија и војно заповедништво схватили су да нема сврхе ишта даље да предузимају. Однос снага исувише је премоћан у корист Кривовирчана. О томе су одмах обавестили окружно начелство у Зајечару, које је њихову депешу проследило у Београд. Никола Христић није оклевао. Наредио је да се из Крагујевца хитно пошаље један батаљон пешадије преко Свете Петке и Честобродице у Криви Вир. Артиљеријски потпуковник Михајло Срећковић, који се налазио у Зајечару, да оде тамо и преузме команду над удруженим јединицама стајаће војске.

[JASON]

У међувремену, војна комисија наставила је рад у Бољевцу. Позвана су села: Бачевица, Илино и Добро Поље. Ни једно од њих није пристало на разоружање. Предаће пушке, али кад виде да је то учинила I чета народне војске (Кривовирчани). Нису били орни ни за какве разговоре и којекаква прегањања. Добропољац, Јанко Јовановић, изјаснио се у име свих: 'Ми смо такове (Турке) молили, па смо их истерали, а сад нећемо више никога да молимо.'
Осамнаестог октобра, према распореду војне комисије, Валакоње је у Бољевцу требало да положи оружје. Сви војници I и II позива су се одазвали и у највећем реду предали сву ратну спрему. Завршили су то до подне, па су се разишли по механама да ручају и да се одморе. Попис је био заказан за поподне. Оружје је било уредно смештено у читаоници основне школе, чија су врата забрављена једним катанцем.
Одједном, нешто пред 14 часова, на улицама је настао метеж. Валакоњци су испали из кафана, зајапурени, љути, и у групицама трчали ка читаоници, код које се налазио поручник Хинко Покорни, члан војне комисије. Гомила је затражила од њега да отвори читаоницу и да им врати оружје. Нису они такве кукавице, као што мисле ови Бољевчани, који су им, између осталог, говорили да кад су већ предали своје оружје, 'могли су предати и своје жене'. Поручник је одсечно одбио. Једна каменица је полетела и разбила прозор. У истом часу, да гужва буде још запетљанија, из школе су пуштени ђаци који су се измешали са Валакоњцима, добацујући им да нису никакви војници, већ стрине, кад су предали оружје, и да им зато уместо пушке треба дати 'куђељ и преслицу'. Увређени овим називима, а и још горим којима су их Бољевчани 'чашћавали' у кафани, нагрнуше Валакоњци у читаоницу и повратише своје оружје. Кренули су одмах у своје село. Према извештају капетана Стојана Николајевића, председника комисије за пријем оружја, '67 народних војника I класе и 90 II класе из Валакоња отели су државно оружје предато регрутној комисији 18. октобра'.
У извештају окружном начелству, Ђорђе Бранковић оптужио је за главне: валакоњског трговца Добросава Петровића, сина свештеника Милије Петровића, а шурака попа Маринка Ивковића, бившег радикалског посланика, и месне учитеље Нешу Магдића и Тихомира Маринковића, који су их 'на све ово наговорили'. Учитељи су намерно прекинули часове и послали децу да изазивају Валакоњце, да тиме већу узрујаност производе.
Деветнаестог октобра, у 18 часова, артиљеријски потпуковник Михајло Срећковић приспео је у Криви Вир. Ујутру, с командиром V ескадрона, капетаном Светозаром Тривунцем, отишао је да извиди терен у околини села. Вратили су се пред подне и ушли у механу да ручају.
За то време у Јабланици и Лукову све је било спремно да се Кривовирчанима, притешњеним војском и сејменима, притекне у помоћ и да се одатле 'та сила разјури'. У четвртак, 20. октобра, из оба села су пошле две колоне наоружаних људи у правцу Кривог Вира. Прву је водио Живан Никодијевић, радикалски посланик из Јабланице, другу Риста Милосављевић, трговац у Лукову. На челу је јахао Добросав Петровић, са опасаном сабљом.
Зауставили су се испред кафане коју је држао Димитрије Николић Цинцарин, из Гопеша, близу Битоља, где су их наоружани Кривовирчани чекали. Трубач је свирао збор, 'све се ускомешало и само је врило'. Било их је заједно око 700-800. Наоружани 'разним оружјем државним и својим, а многи са буџама-тојагама', улазили су у кафану и раздражено лупали, тражећи ракију. Потпоручник државне безбедности Влајко Јовановић (шурак Н. Христића) прибележио је доцније: 'Скоро сваке вечери било је много сељака у кафани где сам ја са војницима добио две собе, а од свих редовно учитељ Првуловић, Величко Живковић, Милосав Ђокић и кмет Милосав Стефановић. Првуловић се саопштавао са сељацима од астала до астала'. Стајао је сада на вратима механе и проматрао Добросава Петровића који је окупљеним Кривовирчанима назвао бога, упитао да ли су ради гостима и да ли их је ко узнемиравао. Одговорили су му да су узнемирени од сејмена и показали на Јовановића. Петровић рече: 'Лако ћемо с њим', нашта овај шмугну у кафану да о збивањима напољу обавести потпуковника који је и без њега схватио о чему се ради. Преко четовођа и кметова затражио је да се сви построје и да му изнесу шта хоће. Наредио је капетану да прикупи ескадрон који је био размештен по кућама, а сејмени да остану у собама и не појављују се. 

[JASON]

Почело је урнебесном грајом. Оружје не дају, то да се одмах зна. Дошли су да виде зашто је ескадрон упућен у Криви Вир и да питају ко је довео сејмене. Не чекајући одговор, већ су викали: 'Доле сејмени!' и 'Разоружајмо их!'
Срећковић их је смиривао и бираним речима објашњавао потребу модернизације војске, као и важност њене нове организације, па према томе и новог прописа. Прекинули су га. Они су увек спремни да бране своју земљу и да се покоравају закону и наредбама војничким, али им је сумњиво ово појединачно разоружавање по селима. Могу да се скупе по бригадама и онда да положе пушке, али чим предају стару у исти час да приме нову. Ово оружје им није дала држава. Купили су га за своје рођене паре још под управом кнеза Михаила и 'дали по четири-пет дуката с главе на главу'. Довикивали су бесно да се не дају преварити од власти и да не могу да подносе овакву полицију.
Маса је затим грунула у механу, дохватила потпоручника Јовановића и извукла напоље, ударајући га моткама и пушкама по глави и целом телу. Како ли би тек прошао да су знали да је шурак Николе Христића. (Пера Тодоровић, који ће се с њим срести у Зајечару 9. новембра, каже у својим успоменама да је тада још носио 'увијени врат од набоја'.) Сејмене су одмах позвали да баце оружје. Ови, скупљени с 'коца и конопца', нису били људи од плашљивог соја. Уперили су пушке у масу и хладнокрвно одвратили: 'Оружје не дамо! Назад или пуцамо!'
Истражни судија, Сава Нешић, који је у Кривом Виру боравио већ пети дан и није започео ни једно једино ислеђење, описао је своје 'страдање' тога дана, јер се и сам нашао у вртлогу збивања. 'Наскоро затим чух код механе велику вику и ларму, која се неколико пута стишавала и понављала, а после тога опет се понови вика, да ми се крв ледила. У оном страху изађем у авлију и чујем звекет сабаља, а у тај мах повикаше неке жене које су и својих кућа изашле: 'Ено, покрвише се, извлаче сабље!' Одмах изађем на улицу и пођем навише до механе да бих нашао где ћу се сакрити, но спазе ме сељани од механе и неколико од њих одвоје се и као бесомучни у највећем трку појурише замном са пушкама, батинама и цепаницама, вичући: 'Стој господине, да ти покажемо како се једу пилићи у Кривом Виру, хајде овамо у механу код помоћника!' Кад ово видех, смрче ми се пред очима и држао сам да ће ми ту бити гроб. Један ме поведе за рукав, а остали су ишли замном, вичући: 'Удари га, што га гледаш!', и мувајући ме батинама у леђа терали су ме брже да идем.'
Дотерали су га у кафану и ставили га иза келнераја, где је нашао згуреног потпоручника Јовановића, кога су Срећковић и Тривунац једва спасли од народне освете. Ту су били сабијени Милисав Симић, помоћник начелника зајечарског округа, који је, иначе, волео да прети сељацима да им је он 'и закон и краљ', и писар Душан Јовановић. Разгоропађени сељаци тражили су на све стране среског начелника Бранковића, али је он тог дана, пре гужве, отишао за Бољевац, носећи покупљени данак за ово полугође.
Сваког тренутка требало је да настане лом. Војници народне војске заузели су положаје око кафане, одлучни да разоружају сејмене или да их побију. Потпуковник Срећковић, сагледавши целу ситуацију, брзо је донео одлуку. Ескадрон је располагао са 58 пушака, вод сејмена са двадесет две. Шта да уради против најмање 500 пушака?! Наредио је сејменима да положе своје оружје, како њихове сабље тако и револвере, и пушке са муницијом и прибором. Све им то одузеше бунтовници. После тога, састао се са одабраним сељцима и њиховим четовођама у општинској кући да се с њима посаветује и да сазна последњу њихову жељу, само да се не пролије крв. Рекли су му, да се сејмени одмах удаље из села, а ескадрон да продужи свој пут за Кладово.
Око 16 часова, ппук. Срећковић је издао заповест за покрет. Сејмени и чланови војне и иследне комисије кренули су за Зајечар, а он са ескадроном за њима. Стигао је до Бољевца, преноћио, и у 4,30 часова, 21. октобра, ударио натраг на Честобродицу, да се састане са војском из Крагујевца. Био је оно само привидан узмак. Међутим, ова промена правца није остала незнана Кривовирчанима.
Тако се завршио дан 20. октобра у Кривом Виру. Оно трубљење трубача није био само знак за узбуну. Био је то позив на побуну. Решени на све, Кривовирчани су били спремни да загазе у крв у сукобу с редовном војском, која је ипак одступила. Била је то њихова победа. И од тог дана датираће се почетак буне у целини, почетак Тимочке буне.

[JASON]

Срески начелник, Ђорђе Бранковић, имао је срећу што се из Кривог Вира на време извукао. Ко зна шта би доживео да су га сељаци дохватили у своје шаке! Био је тога свестан чим је на путу угледао празно Луково. Нигде никог до 'неколико изнемоглих стараца и главног кмета, Станислава Раденковића'. Сазнао је од њега да су се јуче (19. oктобра) житељи његовог села и Јабланичани договорили да се дигну на оружје и да ону војску што се налази у Кривом Виру разјуре.
Стигавши у Бољевац, никако му није измицао осећај неке чудне атмосфере која је тога дана 20. oктобра, владала у вароши. Приметио је 'неко спремање, шапат и договарање у гомилама од по 3-4 човека'. Телеграфски је обавестио окружног начелника у Зајечару шта се види на бољевачким улицама. Упитао је да ли да данак донесе тамо или ће доћи благајник да га прими. Овде не мирише на добро, 'нису чиста посла'. У каси се налази данак са свим прирезима. Није искључен напад на срез, ни пљачка. Окружни начелник му је одговорио да ће се договорити са благајником и да ће га за један сат обавестити.
У 14 часова пандур је дотрчао и јавио му да је телеграфска жица пресечена. Веза са Зајечаром је прекинута. Бранковићу је постало јасно нашта се Бољевац спрема. Станоје Јовановић, главни кмет, почео је с неколико наоружаних људи да крстари око среског конака. Из овог гротла треба што пре избећи. План је скован. Напољу је велика хладноћа и стража неће дуго издржати. Чим се уклони, Милисав Симић, судија Сава Нешић, он и писар Душан Јовановић, напустиће конак. У 3 часа изјутра натоварили су на коња касу с новцем и кренули 'странпутицом – пут Зајечару'.
Сутрадан, 21. oктобра, колоне сељака под оружјем из Планинице, Ласова, Врбовца и Добрујевца хитале су у Бољевац. Стеван Шумкарац, благајник црноречког окружног начелства, послан из Зајечара у Бољевац да прими данак, у друштву са инжењером Љубомиром Денићем, који је пошао да прегледа телеграфске линије, имао је шта да види на овом путешествију. Једва се пробијајући кроз гомиле људи, 'наоружане са пушкама дугим, неки са пиштољима и батинама', ушао је у среску канцеларију у којој је пронашао преплашеног писара Панчића, који му је испричао да је начелник отишао ноћас са данком за Зајечар и да су га 'сељаци тражили и трчали до испод Валакоња и до самог села Планинице да га ухвате и убију'. Најбоље је да обојица што пре оду одавде. Буна је у највећем јеку. Побуњеници су негде заробили три борца стајаће војске и држе их овде у запту. Државна власт се распала, она више не постоји.
Шумкарац и Денић ипак су се мало промували по препуним механама и чули много тога, што је благајник добро упамтио. 'Народ не може више да трпи ово што се ради. – Народ је послушан у свему био, плаћао редовно порезу, кулучио без присиле, а сад се на њега шаље војска. – Преврат мора да се учини и да се на место садашњег Устава постави радикалски Устав, по коме ће народ мање дација имати. – Краљ може да краљује, али по радикалском Уставу. – Краљ садањи је бекрија, коцкар, курвар, незналица, и као такав посве неспособан за владавину. – Краљ је проћердао грдан новац у Аустрији, којој хоће нашу државу да прода. – Народ није хтео да преда оружје, јер влада и власт хоће да га ослабе и да га продају тој страној сили.'
Причало се много и о херојству Кривовирчана. Дошли сејмени да их разоружају, па уместо тога отишли из села – разоружани! А и редовна војска морала је да се повуче. Неће војници да пуцају у свој народ.
Бољевац се пунио војском, Шумкарац и Денић нашли су за паметно да се ипак врате у Зајечар. Уз пут су срели на коњима Добросава Петровића и Михајла Ступаревића, који је због свог политичког рада изгубио место учитеља у Звездану, па су га партијски пријатељи запослили као општинског писара у Бољевцу. Петровић им је рекао да поздраве окружног начелника, господина Алексу Јоцића, и да му поруче да тражи пет батаљона војске, јер ово није Гамзиград и Грљан. Ступаревић је додао: 'Да знате, нема мира док је Христић на влади.'
У само подне, Стојадин Пајкић, трговац и бивши председник бољевачке општине, трубач у народној војсци, засвирао је збор. Било их је око 800 под оружјем, можда и до хиљаду, по некима чак и преко две хиљаде. Стајали су ту поп Милија Петровић, радикалски првак читавог краја, поп Маринко Ивковић, бивши радикалски посланик, Живан Никодијевић и Жика Миленовић, садашњи радикалски посланици, сви људи од великог угледа и утицаја, поштовани и цењени од народа. Ивковић је одржао кратак говор: 'Браћо! велика је сила од Честобродице пошла на Криви Вир да срамоти наше жене, кћери, сестре. Дужност нас позива да спасемо част Кривовирчана и полазимо одмах да их бранимо.'
Заорили су се поклици: 'Сви идемо!' Само се један супроставио: 'Куда ћете? Против кога идете? Зар не знате да ћете главе погубити?! У одговору добио је ударац мотком по глави, који га је 'сместа извалио'.
Пошли су предвече, уз пуцњаву и песму. Пред Луковом придружила им се села испод Ртња: Мирово и Илино, а и Мали Извор, који се налазио између Бољевца и Јабланице. Ујутру су стигли на Честобродицу.

[JASON]

Полазак V ескадрона у четири и по сата, 21. октобра, из Бољевца, није остао непримећен. Бољевчани су одмах о томе обавестили Луковчане, Јабланичанине и Кривовирчане. Сава Милићевић, четовођа народне војске у Кривом Виру, пробуђен, наредио је да се истог часа свира узбуна.
Још јуче поподне, по одласку коњице и сејмена, село је поставило на Калафату (блага, равна коса, доста удаљена од њих према Бољевцу), покрај самог пута, стражу од двадесетак људи. Сусрет са ескадроном у рано јутро изненадио је и једне и друге. Потпуковник Срећковић није могао да верује да су тако брзо сазнали о његовом повратку. Прошао је поред њих неузнемираван. Стигли су на Стражу (вис на Честобродици), где је наредио одмор. Тек што су коњаници попустили колане, кад је на запенушаном коњу стигао каплар Никола Митић, који је водио заштитницу, и рапортирао да 'гомила наоружаних Кривовирчана јури ка ескадрону с намером да га заустави'. Срећковић, који је журио да се споји са XI пешадијским батаљоном из Крагујевца, с којим је ишла и IV пољска батерија Шумадијског артиљеријског пука, није желео никакав сукоб. Међутим, на ивици косе већ су се појавили сељаци са оружјем, трчећи према њему. Први који је пристигао, Станко Стојковић, тежак из Кривог Вира, пришао му је и узбуђено питао: 'Зашто заваравате траг и не идете у Зајечар куда сте пошли? Шта се тиме све хоће?' Срећковић му није ништа одговорио. Наредио је само: 'Јаши!' и Сабље вади!', и коњица је одјездила.
На Столицама, честобродичком венцу који представља западну границу црноречког округа, V ескадрон дошао је у додир с претходницом XI батаљона. Ускоро је наишла и главнина са артиљеријом. Преузевши команду над здруженим снагама, потпуковник Срећковић их је распоредио на Столицама, према Стражи, заузевши одбрамбене положаје. Кривовирчанима, који су већ посели вис, већ су стизали упомоћ Луковчани и Јабланичани.
Пред вече, побуњеници су оставили једну чету на Стражи, а са две од по двеста људи кренули су у правцу Честобродице и манастира Св. Петка, заобилазећи лево крило редовне војске. Уз пут су довикивали њеним борцима да на њих неће да пуцају, а исто тако не би требало ни они на њих, хоће само да им похватају старешине. О држању војника Срећковић је овако известио генерала Николића: 'У овим приликама војници из подручног ми одреда владали су се изврсно и пуно свестно, заустављали су бунтовнике на даљим одстојањима и захтевали од њих предају оружја и пуцали су на бунтовнике тек онда када су се ови на позив њихов да предају оружје пуцњавом одазвали'. У бојазни да овим маневром народна војска не продре до Св Петке, где се налазио војни магацин, нашавши му се при томе и за леђима, потпуковник је у 18 часова наредио повлачење са Столица и укопао се пред теснацом који води манастиру, чекајући X батаљон који још није стигао. Неколико покушаја Кривовирчана да се домогну муниције било је осујећено.
Четовођа Сава Милићевић у свом много каснијем казивању не спомиње овај напад. У сећању му је више остала њихова лукавост: 'Као најстарији старешина примио сам на себе, док не стигне поп Маринко и г. Добросав Петровић са осталим побуњеницима из бољевачког среза, да за то вече учиним распоред. А чим је пала ноћ, наредио сам те су се наложиле редом ватре од Високе Чуке па све до Сомањачког камена – размак око 10 километара – те да би овако привидно увеличали дужину нашег ланца, односно маскирали нашу јачину. И овај нам је маневар допринео, јер се после овога извиђањем утврдило да се војска повукла са Столице и преко Честобродице упутила ка селу Извору, те смо после овога доминантне положаје ми заузели. Овде смо затеки казане с јелом и још много друго што шта, као и једног слабуњавог војника'.
Доласком Маринка Ивковића и Добросава Петровића с главнином побуњеничких снага, на Честобродици се искупило две до три хиљаде људи из 14 села бољевачког среза. Била су то: Криви Вир, Луково, Јабланица, Мирово, Илино, Добрујевац, Ласово, Добро поље, Бачевица, Врбовац, Планиница, Бољевац, Валакоње и Мали Извор. (У извештају Н. Христића стоји и Сумаковац.) У Јабланицу, Мирово, Мали Извор, Ласово, Врбовац и Планиницу војна комисија није ни крочила. Нити су били регрутовани, нити им је ко тражио оружје.
Ивковић је одмах послао Добросава Петровића у Бању Љуби Дидићу, да му јави да је 'изишао на Столице у Честобродицу са једно 3-4000 људи'. Према Петровићевом тврђењу, Дидић му је одговорио: 'Знам, ја идем ноћас код Аце (Станојевића) у Књажевац, а ти се врати.'
За команданта логора побуњеници су изабрали четовођу Саву Милићевића, а свештеник Маринко Ивковић као политичка личност и човек из месног и среског радикалског Одбора да буде више као њихов духовни вођа и управљач покрета и да као такав прима вести и одржава везу са предводницима покрета из других места. Штаб је био смештен у колиби Анте Урошевића из Кривог Бира. Наступило је ишчекивање. И то је била прва грешка побуњеника.

[JASON]

(Када се у 'Политици', у априлу 1927. гдине, повела полемика између проф. Слободана Јовановића и Раше Милошевића на тему да ли је Главни одбор Радикалне странке организовао Тимочку буну или није, јавили су се Тихомир Маринковић и Добросав Петровић, који су, између осталог изнели и нека сведочења о попу Маринку Ивковићу. Маринковић је испричао: 'Како се буна приближавала, поп Маринко се ућутао, увукао у себе, нигде се није мешао, ништа није хтео да чује, није излазио ни у кафану, нити је с нама долазио у додир'. Онда су он, Добросав Петровић и Живан Никодијевић, из Планинице, решили да поразговарају с њим. Пошли су сва четворица 'као у шетњу према Лукову' и уз пут су га 'напали што се повукао и што не узме ствар у своје руке'. Питао их је шта на то веле Зајечерци, шта доктор Илић. Пренели су му њихову поруку да су они уз њих, као и ону Дидићеву. На то је он рекао: 'Па, добро, дајте ми десет, ја ћу бити десетар'. Од тог тренутка, 'а то је били пред буну, поп Маринкоје узео ствар у своје руке'.
Добросав Петровић за Ивковића вели да је 'био онако закопчан као Никола Пашић, тешко је причао и ретко поверавао ствари ма коме'.
Сава Милићевић је у својим казивањима навео: 'Још исте ноћи ја сам рекао поп Маринку да се надаље сутра дан кренемо за војском, да је нападнемо и покушамо заузимање барутних магацина и оружја у Св. Петци код села Извора'. Но поп Маринко је ово одбио речима: 'Довде је наш округ и дужност нам налаже да га бранимо и даље не идемо. А ако господа почну против нас, тражићемо излаза'.
И Тихомир Маринковић у наведеној полемици у 'Политици' говори о томе: 'Одмах се видело да се поп Маринко одлучио да се даље не креће, да буде у ставу очекивања. Он је по свој прилици очекивао да се јави неки од чланова Главног одбора странке, па да он преузме даљи рад. Ми пак чим смо приметили ову његову одлуку, наваљивали смо да се иде напред, да заузмемо магацине са оружјем и барутом код Свете Петке, те да се боље снабдемо оружјем. Но, он је упорно и одлучно остајао при својој одлуци'.
Можда је поп Маринка најприближније окарактерисао Михајло Ступаревић у 'Српском колу' (1884): 'Сви устаници упрли су очи на поп Маринка и он је доиста и био глава устанка. Но он немаше ниједно од оних својстава, која треба да има вођа. Он беше поп, но он не беше ни поп ни војник. Код њега је одсуствовало и крст и сабља. Беше тих, благ, флегматик, пун хуманитета, преко мере поштен, нимало користољубив. Он није могао никога да осуди. Доводили су му шпијуна једног, он га пушта да иде кући и саветује да други пут то не чини. Доводе се заробљени чиновници од којих имаше и својих личних непријатеља, он их најсрдачније прима, љуби се са њима. На примедбу неких да се побију, заповедничким гласом одбија то. По њему устанка не би ни било. Да поп Маринко беше Робеспјер, победа би била извесна.')

[JASON]

При постојећем односу снага, један брзи и одлучни напад на прикупљене слабе јединице редовне војске обезбеђивао је успех, који би се и те како одразио на замах буне. Та шанса била је испуштена. Ти мирни, црноречки сељаци, озбиљни и сталожени људи, вредни и истрајни на послу, сиромашни и солидарни, задовољни малим, дигли су се на оружје спонтано ношени једним снажним револтом, гневни због незавидног положаја и стања до кога их је довео полицијско-бирократски режим, и збуњено застали на Честобродици, предајући иницијативу команди редовне војске, дајући јој времена да сконцентрише трупе и привуче појачања.
Укочио их је недостатак стручне команде, и непостојање праве организације. Поред тога били су и веома слабо наоружани. Носили су пушке кремењаче, каписларе, спредњаче, само је половина имала острагуше Пибодијевог система. С муницијом су кубурили. Четвртина није располагала никаквим ватреним оружјем. Били су 'наоружани' тојагама, секирама и вилама.
Насупрот њима, стајала је редовна војска наоружана тек добијеним 'маузеровим' пушкама из Оберндорфа у Немачкој, које је генерал Коста Миловановић побољшао и направио од њих чувене 'кокинке', које су имале већи домет од пушака 'пибодњача', како су их називали. Муниције је било у изобиљу. Борци сталног кадра прошли су одличну обуку и били ванредно дисциплиновани, слепо послушни и одани својим претпостављенима, потпуно извежбани како у маршу, тако и у борби и гађању мете.

23. октобра, увече, генерал Тихомиљ Николић стигао је у Параћин са својим штабом. Војска која му је стављена под команду, била је овако распоређена: X и XI батаљон, IV батерија Шумадијског артиљеријског пука и I и II ескадрон сталног кадра налазили су се код манастира Света Петка; XIII и XV батаљон са остатком Шумадијског арт. пука били су стационирани у Ћуприји; II и III батаљон у Параћину; Моравски артиљеријски пук сместио се у Јагодини, у Зајечару су били спремни брдски артиљеријски пук и 80 чувара јавне безбедности. С обзиром да су три батаљона Моравског пука те вечери форсираним маршом из Куршумлије, Прокупља и Врања стигли у Параћин и Ћуприју, генерал је наредио да се 'двадесет четвртог трупе одморе, а међутим да се спреме подпуно за бој и марш'. Пошто је о свом доласку обавестио све окружне начелнике у источној Србији, издао је заповест 'да ме одмах сада известите а и убудуће да ме извештавате за све што знате за бунтовнике у црноречком округу као и где се местимице налазе, колико их је на броју, њихов рад и кретање, намере њихове, снабдевање и све остало'.
24. октобра, упутио је налог начелницима у Неготину, Пожаревцу, Ћуприји, Алексинцу, Зајечару, Књажевцу и управи Мајданпека да се са 'црноречком округом прекине до даљег мог налога свака приватна саобраћајна веза писмом и депешом, а тако исто и да нико не сме у тај округ улазити и излазити'.
Извештивши краља Милана о ономе што је предузео, да 'за овај мах дислокација трупа остаје иста' и да 'бунтовници ређе патролирају, али не нападају', генерал Николић засео је са својим штабом да направи оперативни план акције.
Војска је дакле чврсто, брзо и енергично узимала ствари у своје руке. Истом одлучношћу постављен је за председника преког суда Драгомир Рајовић, члан Касационог суда, за чланове: Андрија Грујић, председник нишког Окружног суда, и Илија Хранисављевић, члан београдског Окружног суда. Деловође су биле Миленко Жујовић, писар Министарства правде и Драгутин Илијћ, писар београдског Трговачког суда.
Постављен је и владин комесар за ислеђење кривичних дела која долазе под преки суд, Ђорђе Стефановић, члан Касационог суда, као и иследне судије и деловође.
Тог истог дана, двадесет трећег октобра, у подне, по објављивању поменутих указа и закона, краљ Милан је на челу гомиле официра изазивачки пројахао преко Теразија и упутио се у Тврђаву.
У логору побуњеника на Честобродици владало је борбено расположење и пуно поуздање у сопствене снаге. Нису усамљени, нису изоловани. Говорило се увелико да ће се дићи на оружје бањски срез, књажевачки округ, крушевачки округ, Ресава и 'Милоје у Темнићу'. Преносили су се гласови да је и Шумадија устала, да ће им из Каравлашке доћи двадесет батаљона упомоћ, биће их ускоро 50 хиљада сви на окупу, па ће онда поћи на Београд итд. Поп Маринко их је обилазио, опомињао да је 'стајаћа војска веома учевна'. Но, они су се уздали да војници неће да отварају ватру на своју браћу, своје очеве, свој народ. Готово су били убеђени да ће им се чак и прикључити.
Поп Милија Петровић, који је остао у Бољевцу, чинио је све што је могао да честобродички одред снабде оружјем, муницијом и храном. Народ му је истрајно помагао, 'кроз варош људу проносаху храну на колима и носаху ову у табор бунтовника на Честобродици'. Главни бољевачки кмет, Станоје Јовановић, пописао је с писаром Милетом Јанковићем барут по дућанима, 'реквирирајући га од седам трговаца. Јовановић је послао колима по Никодију Антићу, благајнику месног радикалског одбора и 26 пушака капислара.
24. октобра, команда побуњеника је решила да раскрсти са државном влашћу у Бољевцу. Пре подне ухапшени су: срески полицијски писар Петар Панчић, практиканти Милош Марјановић и Никола Стојчевић, сточни ревизор Живан Миосављевић и телеграфиста Иван Вулић.
Побуњеници су их повели на Честобродицу. Један од спроводника их је упознао са ставом буне: 'Ми тако радимо са господом'. У Лукову, Панчићу и Милосављевићу одузели су револвере, а Вулићу двоцевку. Повели су их даље, и у кафани, на Стражи, затворили их у 'једну мрачну собу под присмотром десет пибодијевих бајонета'. Поп Маринко дочекао је Панчића речима: 'Ха, а где ти је сада начелник Јоцић, па твој капетан (Бранковић)?'
Маринко Ивковић послао је Добросава Петровића и Живка Николића, трговца из Бољевца, Жику Миленовића, посланика из Планинице, и Петра Антића, штројача из Бољевца, да са једно 30 д 40 коњаника прохује кроз бољевачки срез и покушају да подигну села која им се још нису придружила, а затим да упадну у зајечарски срез и тамношња насеља побуне. Био је то војнички најбоље организован одред буне, 'летећа коњица', како су је звали. Ти коњаници, млади и храбри људи, спремни да изврше најризичније задатке и жељни подвига, 'у походним војничким оделима', којима су се разликовали од шаролике сељачке војске, вршили су изненадне упаде на дотле буном још незахваћене терене, подижући народ на оружје, уносили немир и несигурност у редове постојеће власти и преносили поруке радикалским првацима.

[JASON]

24. октобра, касно поподне, Вићентије Бешевић, начелник зајечарског среза, добио је обавештење да су неки људи из Леновца 'отишли са оружјем и придружили се Бољевчанима'. Уплашен да буна из бољевачког среза не пређе у његов, начелник је решио да 'собом пође кроз сва села што су у суседству са срезом бољевачким и да на зборовима собом обавести људе да се покоре законитим наредбама власти'. Сутрадан, пред зору, послао је свог пандура Дону Петковића, да преко кметова закаже зборове у Леновцу, Лесковцу, Горњој Белој Реци, Заграђу и Вратарници 'која ће редом обићи и на којима ће дати нека важна упутства и објашњења'.
У 8,30 часова већ је био у Лесковцу, где је требало да се искупе и Леновчани. Пред општинском судницом није било ни једних ни других. Стрпљив, наредио је добошару да их позове. После дужег чекања, прикупило се нешто Лесковчана и по неки Леновчан. Капетан им је прочитао главније одредбе новог закона о преком суду и нагласио онај део краљевог указа по коме трошкови за увођење реда падају на терет села, која у овом 'немиру и непослушности' учествују. Упозорио их је на тешке материјалне последице које би их чекале, па их је зато 'као њин брат' замолио да не 'упадају у ово зло'. Саслушали су га пажљиво и обећали му да ће га у свему послушати.
Задовољан, Бешевић је затим отишао у Горњу Белу Реку, где се пред механом искупило око 200 житеља. Поздравио их је љубазно, они су му још љубазније отпоздравили, неки су му пришли и руковали се. Једино је по страни стајао глави кмет села, Милисав Живадиновић, 'гледао га намргођено, ослоњен на једну батину'. Капетан се учинио невешт и ушао у судницу да напише поруку заграђском кмету да после овог збора долази код њих и да га сачекају. Није знао да су му Белоречани одмах по доласку разоружали пандура Дону, везали га и затворили у једну кафанску собу. Тек што је сео, кад се споља зачу 'звекет сабаља и топот коња', па један оштар глас: 'Дајте овамо капетана, извуците га напоље!' Радисав Ранчић, општински писар, истрчао је да види шта се дешава. Вратио се убрзо с неколико сељака и рекао капетану: 'Изађите, господине, пред судницу, тражи народ да им саопштите те наредбе што сте им донели.' Не слутећи шта га чека, Бешевић се појавио на степеништу. Пред њим је био Живко Никодијевић, двадесет шестогодишњи столар из Бољевца, намргођен, са сабљом у руци. Иза њега, вод коњаника. Био је то део 'летеће коњице' коју је поп Маринко послао да прође бољевачким срезом и подигне села која су се још држала по страни. Машући сабљом Живко повиче сељацима из Горње Беле Реке: 'Свуците га доле, па вежите!' 
На Живков глас, настаде велика галама. Сељаци се разгоропадише и сместа бацише на Бешевића. У свом детаљном опису он је овако описао тај чин: 'Ови што беху близу мене шчепаше ме згановно, који за руке који за јаку, па низ степенице, којих има 7 до 8, свукуше ме доле. Ту приђе један плав, ћосав и повисок младић кмени, и држаше конопац, па ме зада поче ватати за мишке да везује. Ја управим на оног коњаника молбу: 'Немој брате да ме везујеш кад ја не чиним никакав отпор. Ја ћу с вама ићи куд ми год заповедите.' Али, тај вртећи главом, стежући зубе и машући сабљом, подвикну: 'Везуј! одмах везуј! па ћемо после разговарати.' На ове ме заповести, онај, коме беше задатак да ме веже, стаде цимати и намештати ме да му згодно станем те да ме веже, па продужи везивање и то изврши како је хтео; други један, што ми од десне стране стојаше кад ме онај цимаше муну ме руком у бок: 'Зашто не стојиш право у дупе те твоје ј….!' (Везали су га Петар Симић и Божин Милетић)
Оваквог у конопцима, гомила га је повела у механу. Уз пут срео га је поп Лука Ђуровић Црногорац, који је тог јутра већ упознао главног кмета с намером да вежу капетана кад дође. Сад је он замолио Никодијевића да га одвежу. Овај је то одбио. Конопце су му скинули тек у механи. И ту је добио прилику да чује шта народ мисли, што је и навео у извештају: 'У механу се скрха и старо и младо, и мушко и женско. Од мушкараца неки су само изговарали то, како они иду голи, а господа се њиним новцима одева и спава у душеку; како господа поједоше овај народ и бацише га напредњаци у дугове да и унуци неће моћи да га исплате. Па ће се у том говору сунути к мени речма: А ти, јеси ли напредњак, бре капетане?'
Понудили су га да руча. Пошто није могао да једе, послали су га у пратњи пет коњаника и четири пешака са пушкама и сабљама преко Леновца за Планиницу, где се видео с Петровићем и Миленовићем. Ту је преноћио, па је сутрадан спроведен на Столице, у штаб Маринка Ивковића, који га је затворио. Никодијевић му је одузео коња, што ће га скупо коштати у нападу на Зајечар.