PALUBA
February 21, 2018, 08:00:34 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Važno
Pravilnik za postovanje vesti
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 50 51 52 53 54 [55] 56   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 99046 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #810 on: February 07, 2018, 01:32:46 pm »

24. октобра, касно поподне, Вићентије Бешевић, начелник зајечарског среза, добио је обавештење да су неки људи из Леновца 'отишли са оружјем и придружили се Бољевчанима'. Уплашен да буна из бољевачког среза не пређе у његов, начелник је решио да 'собом пође кроз сва села што су у суседству са срезом бољевачким и да на зборовима собом обавести људе да се покоре законитим наредбама власти'. Сутрадан, пред зору, послао је свог пандура Дону Петковића, да преко кметова закаже зборове у Леновцу, Лесковцу, Горњој Белој Реци, Заграђу и Вратарници 'која ће редом обићи и на којима ће дати нека важна упутства и објашњења'.
У 8,30 часова већ је био у Лесковцу, где је требало да се искупе и Леновчани. Пред општинском судницом није било ни једних ни других. Стрпљив, наредио је добошару да их позове. После дужег чекања, прикупило се нешто Лесковчана и по неки Леновчан. Капетан им је прочитао главније одредбе новог закона о преком суду и нагласио онај део краљевог указа по коме трошкови за увођење реда падају на терет села, која у овом 'немиру и непослушности' учествују. Упозорио их је на тешке материјалне последице које би их чекале, па их је зато 'као њин брат' замолио да не 'упадају у ово зло'. Саслушали су га пажљиво и обећали му да ће га у свему послушати.
Задовољан, Бешевић је затим отишао у Горњу Белу Реку, где се пред механом искупило око 200 житеља. Поздравио их је љубазно, они су му још љубазније отпоздравили, неки су му пришли и руковали се. Једино је по страни стајао глави кмет села, Милисав Живадиновић, 'гледао га намргођено, ослоњен на једну батину'. Капетан се учинио невешт и ушао у судницу да напише поруку заграђском кмету да после овог збора долази код њих и да га сачекају. Није знао да су му Белоречани одмах по доласку разоружали пандура Дону, везали га и затворили у једну кафанску собу. Тек што је сео, кад се споља зачу 'звекет сабаља и топот коња', па један оштар глас: 'Дајте овамо капетана, извуците га напоље!' Радисав Ранчић, општински писар, истрчао је да види шта се дешава. Вратио се убрзо с неколико сељака и рекао капетану: 'Изађите, господине, пред судницу, тражи народ да им саопштите те наредбе што сте им донели.' Не слутећи шта га чека, Бешевић се појавио на степеништу. Пред њим је био Живко Никодијевић, двадесет шестогодишњи столар из Бољевца, намргођен, са сабљом у руци. Иза њега, вод коњаника. Био је то део 'летеће коњице' коју је поп Маринко послао да прође бољевачким срезом и подигне села која су се још држала по страни. Машући сабљом Живко повиче сељацима из Горње Беле Реке: 'Свуците га доле, па вежите!' 
На Живков глас, настаде велика галама. Сељаци се разгоропадише и сместа бацише на Бешевића. У свом детаљном опису он је овако описао тај чин: 'Ови што беху близу мене шчепаше ме згановно, који за руке који за јаку, па низ степенице, којих има 7 до 8, свукуше ме доле. Ту приђе један плав, ћосав и повисок младић кмени, и држаше конопац, па ме зада поче ватати за мишке да везује. Ја управим на оног коњаника молбу: 'Немој брате да ме везујеш кад ја не чиним никакав отпор. Ја ћу с вама ићи куд ми год заповедите.' Али, тај вртећи главом, стежући зубе и машући сабљом, подвикну: 'Везуј! одмах везуј! па ћемо после разговарати.' На ове ме заповести, онај, коме беше задатак да ме веже, стаде цимати и намештати ме да му згодно станем те да ме веже, па продужи везивање и то изврши како је хтео; други један, што ми од десне стране стојаше кад ме онај цимаше муну ме руком у бок: 'Зашто не стојиш право у дупе те твоје ј….!' (Везали су га Петар Симић и Божин Милетић)
Оваквог у конопцима, гомила га је повела у механу. Уз пут срео га је поп Лука Ђуровић Црногорац, који је тог јутра већ упознао главног кмета с намером да вежу капетана кад дође. Сад је он замолио Никодијевића да га одвежу. Овај је то одбио. Конопце су му скинули тек у механи. И ту је добио прилику да чује шта народ мисли, што је и навео у извештају: 'У механу се скрха и старо и младо, и мушко и женско. Од мушкараца неки су само изговарали то, како они иду голи, а господа се њиним новцима одева и спава у душеку; како господа поједоше овај народ и бацише га напредњаци у дугове да и унуци неће моћи да га исплате. Па ће се у том говору сунути к мени речма: А ти, јеси ли напредњак, бре капетане?'
Понудили су га да руча. Пошто није могао да једе, послали су га у пратњи пет коњаника и четири пешака са пушкама и сабљама преко Леновца за Планиницу, где се видео с Петровићем и Миленовићем. Ту је преноћио, па је сутрадан спроведен на Столице, у штаб Маринка Ивковића, који га је затворио. Никодијевић му је одузео коња, што ће га скупо коштати у нападу на Зајечар.



Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #811 on: February 08, 2018, 11:07:50 am »

Тог дана, Живко Никодијевић и Петар Антић са својим коњаницима прешли су у тимочки срез и у Мариновцу наишли на начелника среза Алексу Милићевића, који је као и Бешевић сазвао збор и убеђивао народ да се 'не буни и да пази на побуњене крајеве, а нарочито да људима из тих места спрече улазак у село'. Везали су и њега, и преко Бољевца отпремили на Честобродицу. (У извештају Н. Христића стоји да је ово учинио Маринко Марковић, командир народне војске, радикалски посланик из Врбице.)
У Параћину, генерал Николић довршавао је свој план, обраћајући све већу пажњу Соко Бањи која је још била мирна, али из које су стизале узнемиравајуће вести. Припреме за буну нису се криле. Наредио је стогa да се у ноћи између 24. и 25. октобра превезу железницом до Ђуниса четири батаљона, која ће поступно маршовати преко Делиграда и преноћити 25. октобра код Мозгова. Ту ће им се прикључити III пољска батерија Шумадијског артиљеријског пука и ескадрон коњице састављен од оба ескадрона сталног кадра. Ове снаге под командом пуковника Светозара Хаџића формираће Бањски одред. XIII и XV батаљоном командоваће мајор Евгеније Гајиновић, II и III потпуковник Александар Протић.
Оперативни план изванредног краљевог комесара био је: да средиште буне ухвати са два крака и да кљешта склопи у Бољевцу. Честобродички одред потпуковника Срећковића удариће на Столице, Бањски одред продираће из Мозгова сокобањском клисуром.

25. октобра, негде око 14 часова, у кафани Јеврема Миленковића, председника бањске општине, коју је под закуп држао Васа Живковић, окупило се друштво од њих двадесет петорице, у коме су били трговци, дућанџије и механџије, било је занатлија и земљорадника и представника из три села у срезу: Сесалца, Блендије и Врмџе. Председавао је Љуба Дидић, који се тог дана вратио из Књажевца и договорио са Сесалчанима да упадну у Бању и поврате своје предато оружје. На његов позив присутна група грађана донела је одлуку да 'одма дигне буну овде у чаршији док су још овде Сесалчани и док није капетан са персоналом побегао и касу однео'. Ваља искористити моменат, извршити напад на државна надлештва и преузети власт. У томе су сви били сложни.
Срески начелник, Миленко Вучковић, баш је тад држао састанак у својој канцеларији с неколицином касапа и пекара. Добио је од војске захтев да допреми извесне количине хлеба и меса, па да се договоре како то да обаве. Тек што су почели разговор, кад се напољу чула вика: 'Хоћемо своје оружје!' У собу му је упала група Сесалчана, предвођена четовођом Стаменком Живадиновићем. Војници народне војске траже своје оружје натраг. Вучковић их је одбио. Они јурнуше у суседну просторију и сами дограбише пушке и сабље. Међутим, опрезни капетан наредио је још приликом предаје да се пушкама скину опаљачи. Биле су онеспособљене. Разгоропађени Сесалчани притераше га уза зид. Претпостављајући шта га чека у случају отпора, Вучковић је написао налог да им се опаљачи издају.
Организација Сокобањаца је била узорна. Јеврем Миленковић, као председник бунтовничке општине, наредио је добошару Никодију Милошевићу да пође кроз варош и позове народне војнике да са оружјем дођу пред општину. Станко Игњатовић, столар, трчао је у Палилулу носећи Дидићев позив да се сви војници првог и другог позива под пуном ратном спремом нађу код цркве. Чим је извршио овај задатак, Игњатовић је од Дидића добио заповест да одмах пошаље коња и са Светозаром Милићевићем оде у село Језеро и кмету поручи да сву војску коју има на окупу пошаље у Бању, уједно и да разашиље људе и по осталим селима да војску дижу и упућују је у Бању.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #812 on: February 09, 2018, 09:39:07 am »

На пијаци у Сокобањи труба је свирала узбуну, добошари су бубњали, убрзо су се огласила и црквена звона. Љуба Дидић са Јеленком Марковићем, трговцем, и једном десетином људи са састанка у кафани, улетео је у канцеларију среског начелника и уперио револвер: 'Господо, да се нико није мрднуо. Телеграфске жице су прекинуте, војска је у мојим рукама!' Затражио је од Вучковића обе касе, среску и општинску, заповедио је да се отворе и новац преброји, а онда обе запечатио, предавши их на чување двојици најугледнијих трговаца у Бањи, Станиславу Хаџи Павловићу и Радисаву Милићу. Начелник је стављен у кућни притвор и под стражу, ухапшени су и затворени полицијски писар Светозар Огњановић и управник поште Стојан Цакић, као и општински и срески пандури. У заузетој пошти и телеграфу одмах су постављени контролори: поп Аврам Живановић, учитељ Милутин Радуловић и главни кмет Сава Јанковић. Поп је одмах искључио телеграфску везу са Алексинцем, док је Настас Миљковић преузео да поправи прекинуту телеграфску линију с Књажевцем. Из апсане пуштени су сви затвореници. Дидић је рекао 'да ће им други судити, а не капетан'.
Предвече је изабран Одбор грађана, састављен од најутицајнијих и најпоштованијих људи у месту и кметова из побуњених околних села, који је целокупну власт преузео у своје руке и који ће руководити буном. Председник је био Љуба Дидић, потпредседници Станислав Хаџи Павловић и Радосав Милић, деловође поп Аврам Живановић и учитељ Алекса Милојковић.
Радили су брзо и ефикасно. Разаслани су коњаници да на среском подручју дижу народ на буну и са оружјем упућују у клисру да заузму доминантне положаје пре него што наступи редовна војска. У нека села нису ни морали да иду. У Врмџи кмет је већ био смењен с власти и затворен. У Јошаници је такође извршена смена. Нови кметови су постали Раја Милијић и Стојан Вујчић. Маринко Б. Марковић, Лазар Милић, и Никола Живадиновић одјездили су за Књажевац да јаве Аци Стојановићу да је Бања устала.
За команданта побуњеничке војске Одбор грађана је поставио Живка Симоновића, земљорадника из Соко Бање, бившег команданта батаљона народне војске.
И док су наоружани сељаци из Трговишта, Мужинца, Шарбановца, Језера, Церовице, Орешца, Новог Села, Милушинца, Јошанице и Блендие хитали у клисуру на фронт (тамо су већ били устаници из Читлука, Сесалца, Дугог Поља и Врмџе), телеграфиста у пошти искористио је непажњу контролора и у 19,30 часова послао Књажевцу следећи телеграм: 'Народ узе власт. Капетана и писара ухапсили, нама ставили стражу око штације. Одправише људе да линију на Алексинцу покваре'. Књажевац је депешу проследио команданту дивизије у Зајечару, овај обавестио министра војске, који је то јавио генералу Николићу у Параћин уз напомену да о догађају 'најстроже извести Хаџића', команданта Бањског одреда.
Те ноћи, краљ Милан потписао је указ о проглашењу ванредног стања и преког суда за цео срез сокобањски, који су 'Српске Новине' сутрадан објавиле.
Сокобањски одбор грађана повео је важну битку за снабдевање народне војске. Радосав Милић, трговац, издао је одмах 2000 ока пшенице, те су пекари целу ноћ месили хлеб. У рано јутро 26. октобра, Стојан Живадиновић, касапин, одвазао је у клисуру прву партију хлеба и 'неколико ризми барута' које му је набавио Јеленко Марковић, обећавши му још барута и каписли.
Према казивању Живана Симоновића, команданта побуњеничких снага сокобањског среза, главни логор су имали 'код ћуприје зване Вампирско гробље'. Страже су истурили код Светог Стефана, у алексиначком срезу, 'четири сата од вароши'. Љуба Дидић наредио је Живадиновићу, који је донео хлеб, да се врати у Бању, узме Лазу Милића и хитно продужи за Књажевац да виде шта је с тим барутом по који су отишли Алекса Марковић, папуџија, и Аврам Маринковић, бојаџија. Бринуо га је недостатак муниције, што би могло да буде фатално.


Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #813 on: February 12, 2018, 11:07:38 am »

Редовна војска убрзано се припремала за покрет. Концентрација снага извршена је у Параћину, јер се 'одатле иде на Честобродицу, кроз коју је најпречи улаз у побуњене крајеве'. На саветовању у штабу генерала Николића у почетку је било изнесено мишљење да се прво удари на Честобродицу, чији су источни излаз побуњеници већ држали. Међутим, то је био исувише незгодан терен, који није допуштао да се 'војска и артиљерија употреби'. Био би велики ризик 'напасти тим правцем и доживети неуспех'. То би окуражило буну и 'ко зна где би се покрет уставио'. Тако су говорили мајор Љубомир Бајаловић, начелник штаба, и потпуковник Александар Протић, који је командовао II и III батаљоном, и предложили други план. Да се крене једним заобилазним путем, да се јачим одредом оде у Алексинац, 'удари на Сокобањску клисуру и отуда дође за леђа побуњеницима на Честобродици'. Назначен јој је 'најугоднији пут, преко Јошанице'. Колона Бањског одреда кренула је у 7 сати из Мозгова. Претходницу су јој чинили I ескадрон коњице и II пешадијски батаљон, главнину: XIII и XV батаљон и III батерија Шумадијског артиљеријског пука. Ишли су лагано и опрезно. Када је претходница почела да силази у долину Бршке реке, а главнина била на 45 минута од Мозгова, примећене су прве страже побуњеника на висовима Џонџула и Стрша, на левој обали која је десну, којом се кретала стајаћа војска, знатно надвишавала. Како им се приближавала најистуренија патрола, они повикаше 'натраг!' и 'ура!', одјекнуше неколико пуцњева, нашта се она повукла. 'Сад наступи смишљено наступање', извештавао је пуковник Хаџић, 'те дођоше до самих бунтовника лицем у лице и сташе тако насупрот једни другима'. Да би осигурао напад, послао им је у међувремену 'једну чету у десни бок'. Било је око 12 часова. Командант побуњеничке војске, Симоновић, тврди да их је прво стајаћа војска позивала да преговарају: 'У том стиже и стајаћа војска и расу се лево и десно у ланац, тада дође један кавалерист и јави нам да командант стајаће војске жели да разговара са старешином бунтовника. Љуба Дидић и нас још неколико кавалериста и пешака кренемо и изиђемо на један вис где мало час дође и командир војске стајаће, те се са Љубом подуже разговараше зашто су бунтовници стали на пут стајаћој војсци и зашто не предају оружје. У том поче на левом крилу од стајаће војске, а десном бунтовничке, да пуцају пушке, и ми се вратимо натраг. У путу рече ми Љуба да преузмем команду и одведем људе више мратиничке ћуприје на један вис.'
Потпуковник Александар Протић описао је ток догађаја друкчије. Да су их побуњеници звали на преговоре: 'Дошли смо мирно да улаза у Соко-бањску клисуру. Но у њој нађемо већ, по висовима размештене народне војнике. Клисура је била дакле заузета и ваљало ју је отети. Ми такође заузмемо нужне положаје; али пре него ће доћи до судара деси се ово: чујемо ми од стране бунтовника трубни знак, који се у нас преводи речима: 'Господо официри!' Знак се понављао више пута, и долазио је од једне групе, која се издвојила са позиције и сишла ниже на једну висораван, до друма. Одмах смо разумели да они нас зову, и предложим Хаџићу, да ко од нас оде, да одем баш ја, и видим шта хоће ти људи. Предлог буде усвојен и ја се са неколико коњаника упутим тамо, од куд је трубни знак долазио. Ишао сам право групи на висоравни до друма. То беше група народних војника, која ме прописно поздрави, узев пушке 'пред перси!' Ја им рекнем да ставе пушке 'к нози!' што они и учине. На питање: јесу ли нас звали? они одговоре, да јесу; а затим их упитам : 'Ко је међ вама најстарији?' и они пруже руку на једнога с речма 'ево овај'. Обележени изађе и рече да се зове Дидић. 'А, посланик Дидић!' допунићу ја. 'Бивши посланик!' одговори он кратко.
'Шта хоћете?' упитам сад најстаријега. И онда поче Дидић неку врсту политичке беседе, у којој је било свачега. Видео сам пред собом једну 'надрикњигу', који је стајао под утицајем свију савремених политичких фраза, које је он сад у својој беседи употребљавао. Ја га прекинем, с молбом, да каже укратко шта хоће. И онда он изађе са својим предлогом, који се састојао у овоме: Да им Краљ да амнестију; а докле ова не стигне, да они остају на својим положајима, с оружјем; а исто тако да их војска не дира, нити напред наступа. У противном, они би одбили наступање војске. Ја сам га слушао мирно и рекао сам им јасно ово: Све што вам на то, као војник и официр, могу рећи, то је: пушке у купе, па кући! Краљева је милост велика, и он ће можда опростити њихов тежак грех; а и за то нек се обрате главном команданту у Параћин, који једино и може примити њихову молбу. Још једном дакле велим вам: пушке у купе, па кући! Ви сте војници само онда, кад вас Краљ позива под заставу; а за ово што сад радите, то је зло, несрећа, буна, која се тешко казни. За то се главе губе. А ми смо војска, која мора овуда проћи. И ако се ви одавде мирно не уклоните, ми ћемо употребити оружје и проћи ћемо.
Они не показаше да су вољни послушати савет, који је по њих добро смишљен. На против Дидић је додао: да ако ми по њиховом захтеву не учинимо, да ће се они одупрети и да ће их и цео књажевачки округ помоћи. Ја се вратим. Буде наређен напад.'
Борба је почела. Суђено је било да се нове пушке из Немачке, које је усавршио српски генерал, прво испробају на сопственом народу.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #814 on: February 13, 2018, 02:07:35 pm »

Према извештају генерала Николића министру војске Јов. Петровићу, битка је почела овако: 'На приближавање патрола, бунтовници на Џонџули потрче напред и повичу 'ура!' и 'натраг!' У то I чета XIII батаљона упути се кроз шуму у лево од Џонџуле да заузме вис Гумниште.
Командир чете на Гумништу позове бунтовнике да предаду оружје, и кад они то нису хтели, командовао је нож на пушку и јуриш. Бунтовници су се бацали камењем и викали: 'Удрите официре, скините им палете, па са војницима ћемо лако', и при томе припуцају они први из пушака. Војници на ово оборе ватру и од бунтовника падну три мртва и један рањен. Затим се бунтовници у нереду повуку, оставив још два мртва и једног тешко тањеног.
Друга чета III батаљона, одаслата десно на Куково да заузме десну страну улаза у клисуру, одпочне ватру око 3,45 часова по подне, на шта се бунтовници у највећем нереду повуку натраг. Од војника овде је један тешко рањен и доцније је умро у болници у Ћуприји, а за бунтовнике у овај мах није се знало колико су имали губитака.
Неколико топовских метака избачено је на бунтовнике код моста, и они су се одмах разбегли. Овим је клисура заузета и висови лево и десно поседнути. Док је улаз у клисуру заузет и мрак је већ пао, те тако овај одред заноћи са главном трупом на Завојни. Као што командант овог одреда јавља, било је бунтовника на клисури до 2000 и имали су поред напред реченог на 34-40 које мртвих које рањених.'
Симоновић о овом судару каже: Кад су почели топови са стране стајаће војске, бунтовници су у нереду одступали и збирали се код механе у клисури. Тада засвира збор код механе и ја са људима сиђем с брда и дођем код механе, где сам задржавао људе који нагињаше да иду својим кућама, да сачекамо Љубу да дође и наредбу нам изда. Но пошто Љубе нигде није било, то бунтовници онако у нереду нагрну натраг и тако дођемо у Бању. Чим смо дошли у Бању, ја одем својој кући где ноћим, а бунтовници разиђу се неки својим кућама, а неки по вароши Бањи.'
Нада да редовна војска неће пуцати у своју браћу, изјаловила се. Тај 'посао' војници су тако савесно обављали, да су изненадили и самог краља Милана, који им у почетку није веровао. Драгутин Илијћ је записао: 'Десило се сасвим противно. Овај дисциплиновани војник није на позив своје браће похватао и повезао официре, него је на команду ових сручио своје плутоне, не разбирајући да ли се у тој маси налази његов отац, стриц или брат.'
Станко Игњатовић, Дидићев ађутант, напустио је борбу чим су 'почеле гранате да падају'. Бацио се на коња и појурио у потрагу за Дидићем. Нашао га је у Јошаничкој  планини баш кад је распуштао војнике, говорећи им да иду својим кућама. Мало их је, а барута немају. Он ће ићи у Луково и Криви Вир да затражи помоћ, затим у Књажевац да набави муницију. Окупиће се на Подини (поље код Сокобање), и онда наставити борбу. Са Игњатовићем и Миленом Голубовићем, четовођом из Врмџе, упутио се Лукову, одакле је послао коњаника Маринку Ивковићу да затражи помоћ у јачини два батаљона. Чекао је поприлично дуго, а кад коњаника никако није било, пожурио је Књажевцу.


Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #815 on: February 14, 2018, 01:26:01 pm »

24. октобра ујутру, начелник књажевачког округа Коста Јовановић, добио је телеграм од генерала Николића, у коме захтева да му се шаљу подаци о бунтовничкој акцији. Наредба је наредба, па је Јовановић позвао начелника заглавског среза, Илију Лукића, и наредио му да што пре оде у Бучје, које се налази на граници са црноречким округом, да се 'увери да ли је у његовом срезу све у реду и да сазна што о бунтовницима у округу Црноречком'. Дан је прошао у миру, никаквог сумњивог знака ниоткуда, али са наиласком ноћи ситуација се нагло изменила. Нешто после 19,30 часова бануо је код Јовановића телеграфиста Милан Недељковић и поднео му депешу из Соко Бање која је јављала да су тамо побуњеници узели власт. Начелник је с помоћником Светоликом Бркићем шифровао садржину телеграма и у 20, 15 часова послао је преко Зајечара председнику владе и мин. унутрашњих послова, Н. Христићу. Остала су обојица у телеграфској штацији до 22,30 часа, очекујући упутства из Београда. Уморни, отишли су кућама, али после 45 минута били су позвани натраг. Христић је тражио да му одговоре на следећа питања: које су коловође у Бањи; која су се села побунила; да ли је окружни начелник већ наредио да се похватају они, који би из сокобањског среза прелазили на његово подручје. У 1 сат Јовановић је одговорио да не зна имена коловођа буне осим Љубе Дидића, да не зна имена села, да посебну наредбу за људе из сокобањског среза није издао, јер је већ пала ноћ, а села у његовом округу нису поред пута. Плашио се и да се овако доцкан ноћу издаваним наредбама 'не изазове и овдашњи свет'.
Чим је свануло (26. октобар), послао је Петронија Ивезића, писара начелства заглавског среза, да сместа оде у срез и 'строго мотри да ли не прелазе они из Бање ради буњења у овај округ, па кога год ухвати да стави у притвор и по закону поступи'. Исто је то наложио и начелнику сврљишког среза, Милану Стевановићу. Око 9,30 часова захтевао је од Павла Павловић да због збивања у Соко Бањи појача ноћне патроле. Овај им је доделио 20 до 30 људи. Прошетао је по вароши и приметио да га 'грађани нешто много посматрају, и опажало се као неко шапутање'. Узнемирен, вратио се у канцеларију и затражио од председника општине да му под најхитније поднесе извештај о расположењу житеља у вароши. Добио га је тачно у 12 часова. Павловић је саопштио: 'Суд општински част има известити Начелство услед усменог питања Г. Начелника да је овде у вароши мир и ред у подпуном смислу и да се ништа не примећује по чему би се могло рећи друкчије. Суд ће од сад пазити све што се овде дешава и јавити Начелству чим што примети'.
Коста Јовановић ипак се није ослонио на ово тврђење. Сео је и почео да саставља депешу за Христића. Обавештавао га је да му 'овдашње стање задаје бриге и да на овдашње грађане не може да рачуна'. Тек што је развио реченицу, кад се појави телеграфиста Недељковић. Саопштио му је да је линија према Зајечеру прекинута. Било је око 14 часова. Начелник је отишао у пошту и мислећи да је случајни прекид, послао момка на поштанском коњу да жицу поправи. Вратио се поново у надлештво. Улице су биле пусте. Био је Митровдан. Многи су славили и кроз прозоре кућа виделе су се упаљене свеће и гости на славском ручку.
У овим првим поподневним часовима Књажевац је једноставно – замро. Био је то привидан мир; у околним селима је врило. Побуњени сељаци спремали су се за упад у варош. Грађани су чекали на њих. Према казивању Велимира Антонијевића, тада учитеља у Валевцу и секретара радикалског одбора заглавског среза, договор за подизање буне учињен је 25. oктобра, уочи Митровдана. Састанак је заказан по вечери у једној књажевачкој кафани, чије име не помиње, нити износи ко је био присутан. Једино говори о Аци Стојановићу, радикалском посланику, бившем општинском писару. Саопштио им је да су стигла двојица из Соко Бање (Милутиновић и Марковић које је Љуба Дидић послао) и донели вест да су устаници преузели власт. Траже помоћ и муницију. Сместио их је код једног радикала да преноће и рекао им да се ујутру врате у Бању. За помоћ да не брину, добиће је.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #816 on: February 15, 2018, 11:12:05 am »

Скупу у кафани присуствовао је и пеш. капетан Димитрије Ковачевић, вршилац дужности команданта XIV пуковске окружне команде. Овај Личанин, бивши аустроугарски официр граничних трупа, на позив кнеза Михаила пребегао је у Србију уочи бомбардовања Београда 1862. г. и ступио у српску војску. Аца Станојевић је у једном интервјуу рекао за њега да је био либерал и да 'није одобравао народњачку аустрофилску политику'. Тог дана добио је Ковачевић депешу из Београда у којој је упозорен да обрати особиту пажњу на кретање побуњеника и чим опази ма и најмањи знак њиховог приближавања, магацин са оружјем и барутом дигне у ваздух. Међутим, Ковачевић то саопшти Аци Станојевићу.
Велимир Антонијевић не казује о чему су се те  вечери разговарали, тек вели да је 'Аца изишао из кафане са Ковачевићем и није се враћао до пола ноћи'. Чекали су га стрпљиво. Кад је најзад дошао, рекао им је 'шта је с командантом удесио'. Почели су одмах да распоређују ко ће у које село ићи да народ спреми на буну и у исто време поведе га са оружјем на Књажевац.
Извршавајући свој задатак, Антонијевић је 26. октобра, у свитање, отишао прво у Мучибабу, Станоју Динићу, земљораднику и радикалском посланику, да му пренесе директиву о дизању на оружје. Продужио је затим за Црвење. Милић Стојиљковић, члан одбора Радикалне странке и трубач народне војске, већ је свирао збор. Наоружани сељаци су се прикупљали. Под командом Петра Милутиновића, четовође пионирске јединице народне војске, кренули су у Жлне. Тамо су кметови од самог јутра ишли од куће до куће, позивали народне војнике да дођу пред механу и понесу храну за три дана. Коњаници су одјурили у Понор и Кренту, села која су поред Мучибабе и Црвења чинили жлнску општину, да и њих побуне. За један сат сви су стајали постројени у Жлну. Милутиновић их је повео за Књажевац.
Међу тим, начелник заглавског среза, Илија Лукић, провео се у Бучју веома лоше. Пошто је сакупио значајне податке, спремао се да напусти село. На његово питање има ли кога из бољевачког среза да долази овамо да буни народ, кметови су му одговорили да код њих нема ниједног страног човека. Опоменуо их је да на то добро припазе и у 8 сати пошао за Књажевац на реферисање окружном начелнику. На крају села, пред једним дућаном, приметио је непознато лице у грађанском оделу. Био је то Сибин Милић из Ласова. Разјарен, вратио се у општинску судницу да сазна ко је тај и да изгрди кметове што му нису рекли истину. Наредио им је да што брже установе шта ради тај човек овде, 'па ако нешто мути по селу, да га ставе у апс и среској канцеларији спроведу стражарно'. Резултат извиђаја сачекаће у механи. Није прошло ни десет минута, кад је напољу чуо неку претећу ларму. Изишао је и видео гомилу која је гурала испред себе члана општинског суда Вељка Милкића. Покушао је да их умири и да утврди о чему се ради. Тада се према његовом извештају окружном начелнику, десило следеће: 'Чим то изговорих, Милисав Стојановић викну вежите га, он наређује да се наше комшије вежу. Тако исто говорио је и Алекса Милојковић и Јова Милићевић, дућанџије, и онај страни човек, Сибин, непрестано је викао вежите га па да се отера у Главну Команду где још има таквих. Ја сам се отимао и једанпут се отргох из канџе реченог Милисава и хтедо да умакнем да се негде у меани сакријем, али Дина Марковић задржа ме, те ме опет Милисав који је и конопац држао ухвати за руку и везаше ме. Поред мене стајао је и члан општинског Суда Вељко, а после кратког времена дође од некуд везан и Димитрије Дамњановић, општински писар. (Везивањем Димитрија, иначе личног пријатеља Аце Станојевића, била је само глума пред среским начелником. Чим су начелника склонили, сељаци су га одвезали, па је и он пошао на Књажевац.) Пошто су ме неко време држали везана на сокаку, одведоше ме у меанску собу где су ме одвезали и под стражом држали до пред мрак. У 5 сати увече послаше ме стражарно у Књажевац, а у исто време Љуба Џонић из Књажевца, кренуо је наоружан народ.'
На град је пошло Бучје, а за њим убрзо и Мучибаба. Око 15 часова капетан Ковачевић позвао је окружног начелника Јовановића у своју канцеларију. Рекао му је, а верује да то и он зна, да још од јутрос колају гласови да ће Сокобањци напасти војни магацин на Ластавичком пољу и опљачкати га. Он има наредбу од министра војног да га дигне у ваздух чим осети прву опасност. Питао га је шта да ради. Сагласили су се да позову сто до двеста грађана, да им дају оружје и да они преузму заштиту тог важног објекта. Добошар је примио наредбу да их сазове да дођу пред пуковску команду и објави због чега. Одазив је био веома слаб, готово никакав. Начелнику је баш у то време јављено да се неки непознати људи шуњају око барутане. Отишао је тамо с капетаном.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #817 on: February 16, 2018, 11:30:50 am »

Наоружани сељаци из четири села жлнске општине журили су Књажевцу. Испред вароши, код Динићеве воденице, сачекао их је Михајло Веселиновић, трговац, који је одмах послао Никодија Јанковића, водника народне војске из Жлне, да са својим водом заузме војни магацин. Наредио је да главнина уђе у град и построји се код главне поште, на пијаци. Догодило се да су се у истом моменту код барутане нашли окружни начелник, капетан Ковачевић, вод побуњеника и бројне групе Књажевчана под оружјем, које су сада нагло надолазиле. Сједињене са сељацима, почеле су да размештају стражу 'презирући и потискујући присутне представнике власти'. Убрзо су наишли прави команданти, Аца Станојевић, Михајло Веселиновић, Љубимир Божиновић и Никола Павловић, који су издавали заповести. Војни магацин био је 'одузет од стражара, отворен и потребна муниција послата Љуби Дидићу'.
Коста Радоњић Рибарац, трговац, коме су дати кључеви да отвори магацин, каже да је Бањчанима дао 33 сандука барута, па магацин опет затворио. Никодије Јанковић је изјавио да је Дидић дошао из Бање са 7 кола да узме барут и да је он после тога остао са 32 побуњеника да чува магацин. Према требовању поменутог Радоњића, који је постао привремени надзорник барутане, чували су је 57 народних војника II батаљона II класе. Нашло се овде и петорица Читлучана, који су нешто барута однели у своје село.
Љуба Божиновић, трговац, познат по својој кореспонденцији која је досезала до Беча, Пеште и Цариграда, и Никола Павловић повели су Косту Јанковића да запечате државне касе. Прво је запечаћена каса извршног, а затим казанчејског одељења. Печаћење је извршио Андрија Стевановић, обућар, члан општинског суда. Ударена су два печата: државни и општински. По казивању Стевановића, сутрадан је и остала врата на здању начелства печатом општинским запечатио. Побуњеници су заузели сва надлештва, и у пошти и телеграфу поставили своје људе. Службеницима начелства су рекли да одмах напусте зграду. У њој нема више шта да раде. Долази друга власт. Окружни начелник записао је: 'Искључен на овај начин од сваког рада, био сам принуђен са осталим чиновницима да као пасиван посматрач гледам ове догађаје са сокака и из кафане, одакле се све види, јер се све предузимало у општинском суду, наспрам кафане неког Станоја'.
Књажевац је био поседнут народном војском. Капетан Ковачевић, колико ипак да прикрије своје симпатије и да покаже да и даље службено делује, пришао је побуњеницима из жлнске општине, строго упитао ко им је четовођа и шта они хоће. Иступио је Милић Стојиљковић и пркосно одговорио да је то 'његово знање, и да није питање команданта'. (Према Драгутину Илијћу капетан Ковачевић је био толико одушевљен народном војском, њеним маршем, трубама и добошима, како је улазила у град, да се понудио Аци Станојевићу да преузме команду над њом. Радикали то нису прихватили, не верујући му превише.) Дошао је и Аца Станојевић и наредио Петру Милутиновићу да војску одведе на вашариште, где јој је одржао говор. У њему је нагласио да 'они не иду на краља, већ су устали против министара, који су ову земљу довде довели'. Љубомир Павловић, сарач, који је био присутан, навео је да је Станојевић рекао 'да је народ устао да брани своја права, да се нико не боји, да краљ кад види да се народ побунио, да ће он у народ послати свог човека, да сазна жеље народне, и народ да ће изјавити да хоће Велику Скупштину. Краљ ће ову сазвати и на томе ће се ствар свршити.'
Док се ово дешавало, добоши су непрестано ударали и пред општинским судом маса је све више расла. Наоружани народ, узаврео и запламтео, тражио је промену власти. Љуба Божиновић у свом исказу описао је ту сцену: 'Око 6 часова у вече, мислим мало пре, искупило се толико млого грађана, да су сви из гласа зактевали, да се изабере један привремени одбор коме ће се сва управна и  извршна власт поверити, коме ће се сви без разлике имати покоравати, и коме ће бити задатак да све употреби у одбрану вароши и округа. Акт о томе је одма је начињен и одбор изабрат. (Акт овај налази се у општинском суду, на њему су записата имена изабратих одборника.) Присутни грађани почели су се потписивати на истом акту, но како је већ касно било то је речено да ће се и сутра продужити потписивање. Али колико је мени познато, сутра дан се није могло потписивање продужити, јер су сви грађани отишли на своју дужност, те је тада потписивање остављено за доцније.'
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #818 on: February 16, 2018, 11:44:37 am »


* Аца Станојевић.jpg (128.8 KB. 478x602 - viewed 4 times.)



Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #819 on: February 17, 2018, 09:10:58 am »

Аца Станојевић све је то образложио следећим речима: 'Позвани данас наредбом полицијске власти да се искупимо ради одбране барутног магацина, коме је згрозила опасност с неке стране, окупили смо се код суднице општинске. Пошто смо се ту на збору посаветовали о могућим опасностима које могу наступити и пошто смо узели на уму оно што се догађа у окрузима суседним нам; пошто смо напослетку уверени да власт државна нема на руци средстава за одржање реда, договорили смо се: да се образује привремени одбор народне управе за округ књажевачки из следећих лица: Гавра Аничић, Никола Павловић, Алекса Станојевић, Павле Павловић, Љуба Божиновић, Мијајло Веселиновић, Благоје Живановић, Јова Х. Илијић, Марко Крстић, Анта Милошевић из Књажевца, Гмитар Марковић из Бучја, Станоје Динић из Мучибабе, Вуча Ђорђевић из Гушевца, Риста Ђусић из Мерџелата, Милоје Вељковић из Јаковца и Вељко Стојановић из Кожеља.
Тај одбор имаће задатак да се брине о безбедности личној и имовној и свим потребностима овог краја. Његова ће права престати кад збор грађана то изјави. Дотле има му се сваки покоравати и вршити оно што се нареди.'
Пошто је образложење прочитано збору, грађани су стали у ред и један за другим потписивали се испод њега као доказ да је оно израз њиховог расположења и хтења. Убрзо затим, Привремени извршни одбор, издао је проглас:
'Грађани,
Испуњени жељом, да се одржи у земљи ред, да се поврати важност изгубљеноме праву, латили смо се законитих мера да томе припомогнемо својој моћи.
Тренуци су озбиљни, у нашем комшилуку дошло је до немилих појава.
Тамо пуца пушка и топ. Није то непријатељ који пуца; братинска пушка упрта је у прси брата. – Деца очева својих дигли су руку на родитеље своје.
У земљи је дошло до нереда. Опасност је наступила за све. За владаоца, за власти, за народ и његова права.
Дужни смо да будемо на опрези. Опрезни, сачуваћемо светињу домова својих, сачуваћемо част своју, сачуваћемо личну сигурност и имовину.
Сложни да истрајемо на законитом земљишту, а испуњени сви уверењем да је јавном праву земље загрожено; да су права владаоца и народа доведена у опасност, - моћи ћемо сачувати тековине којима смо досад располагали.
Грађани! Ова струја која нас је захватила, нека буде израз овакове воље свију нас; та струја наше воље дошла нека зафати све што осећа племенито и добро, што је ред и поредак.
Грађани! Будимо на опрезу. Са девизом: да радимо за добро краља коме смо се заклели скоро сви као војници – за погажена права народа, која треба да су нам најмилија од свега другог, пођимо у име бога напред.
Воља неколико министара хоће да одржи победу над Законима, ваља показати да то не може бити у Србији.
Овлашћени од збора, ми као извршна власт за овај округ, дајемо на знање  грађанству да смо ту власт узели у своје руке и да ћемо је вршити под подписом својим.
Позивамо грађане на послушности одборовим наредбама, на ред и поредак, на поштовање личне и имовне безбедности.
За свако противно поступање казна ће бити најстрожија.'
Следио је потпис чланова Привременог одбора. Проглас је као председник Одбора први потписао Гавра Аничић (73), трговац, један од најугледнијих људи у Књажевцу. Сат касније по прогласу, Привремени извршни одбор позвао је све старешине месних надлештва и званично им саопштио чињеницу о свом постојању и функционисању, из чега би и сами могли да изведу закључак да тиме престаје да делују све досадашње извршне власти.
Окружни начелник дао је отпор. Као законита власт они не могу ништа да уступе од својих прерогатива, осим ако им се силом не отргну. Аца Станојевић није био расположен ни за какве расправе. Пресекао га је хладно да се 'морају покоравати, ако не желе зло проћи'. Ходници су били пуни наоружаних грађана, маса се није разилазила са трга. Варош се пунила новим снагама побуњеника из околних села. Свргнутим старешинама није преостало ништа друго него да се повуку својим кућама. Начелник Јовановић је записао: 'Те ноћи једнако су придолазили оружани људи, а виђале су се страже и по сокацима, тако да су сви полицијски чиновници били као у кућном притвору, нити су се смели где год ноћу виђати.'

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #820 on: February 17, 2018, 09:27:18 am »

Привремени извршни одбор успео је да приволи капетана Димитрија Ковачевића да као командант пуковске окружне команде позове под оружје први и други позив народне војске, што је спадало у његову надлежност. Тако су побуњеници почели да добијају војнике потпуно редовним, законским путем. Држава их је мобилисала – на њихову страну. Ковачевићев потпис оверавао је при дну Аца Станојевић својим потписом, 'да би народ видео да је и то и за рачун радикала.' На тај начин, по Станојевићевој изјави, добили су 4 батаљона првог и 4 батаљона другог позива, који су у свом саставу имали и помоћна одељења: пионира, занатлија и других. Формирали су и коњицу, у граду су се домогли и једне брдске батерије топова. За команданта 'књажевачких трупа' постављен је Петар Васић, сапунџија, командир народне војске, за команданта вароши Никола Филиповић Муња, пискарач. Још у току ноћи, капетан Ковачевић је послао наредбу на Извор, Петру Милошевићу, командиру IV батаљона I позива народне војске, следеће садржине: 'Препоручујемо вам најстрожије да у року од 24 часова сву подручну вам војску како I тако и II класе са принадлежећим ситним частима изведете на зборно место у Дервен. Прва класа има изаћи са оружјем и муницијом, но ако од ове ко нема оружја има изаћи без овога. Храну да понесе за три дана. За лабаво вршење ове наредбе одговорни сте.'
Да неби било забуне, Милошевић је одмах за њом добио писмо од Привременог извршног одбора у коме му се каже да 'наредбу г. команданта окр. пука изврши одма најтачније и о сазиву војске извести подписатога'. Командир IV батаљона народне војске примио је горњу наредбу у 2 часа по поноћи 27. октобра и одмах упутио распис свим општинама на свом подручју, не заборавивши да напомене да 'ко од војника не дође строга одговорност, а за председника још строжија.'
За зборна места одређени су Дервен (Сврљиг) и Нови Хан, где је за команданта постављен Маринко Марковић, земљорадник, радикалски посланик и командир народне војске. Тамо су побуњени сељаци већ ухапсили начелника тимочког среза (Коста Ромић), везали га и отпремили у Планиницу. Треће зборно место било је у Горњој Каменици (заглавски срез). За команданта био је одређен Димитрије Ристић, земљорадник, радикалски посланик и командир народне војске.
Негде пред мрак, 26. октобра, у Књажевац је стигао Љуба Дидић, доносећи лошу вест. У ужем кругу испричао је о поразу у клисури и изнео његове разлоге. Но, то не значи да је с покретом у бањском срезу свршено. Потребна му је помоћ, због чега је и дошао. Обећали су му да ће још колико сутра добити један батаљон. Двоја кола барута већ су му послали. Дидић је преноћио код Николе Павловића, трговца, члана Извршног одбора, спреман да се ујутру врати у Бању и настави борбу.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #821 on: February 18, 2018, 12:01:53 pm »

Напад на Зајечар. – Пораз на Честобродици. – Сокобањска колебања. – Пуковник Хаџић избија на Калафат.

Житељи Лесковца, Леновца и Горње Беле Реке, села у зајечарском срезу, била су преко својих кметова у сталној вези и дослуху о дизању буне још од одлучног противљења Кривовирчана да предају оружје. Када су Бољевчани кренули на Честобродицу, наоружани Леновчани и Белоречани убрзо су стигли за њима и са музиком на челу, као да су кренули у сватове, појавили се у логору Маринка Ивковића, на Столицама. Остали су дан и ноћ, а онда им је поп Маринко рекао да се врате у своја села и да сачекају моменат. Треба да буду спремни за напад на Зајечар. Било је то 24. октобра. Нешто њихових људи остало је у коњици Добросава Петровића и Петра Антића.
26. октобра, сва три села била су под пуном ратном спремом, а такође и Грлиште, Заграђе и Вратарница. Леновчани и Белоречани, предвођени попом Луком Ђуровићем Црногорцем, и коњица Петровића, пошли су у Вратарницу. Леновчани, под командом Крсте Живковића, водника народне војске, одмарширали су за Грлиште, где их је прихватио Петар Антић, и стигли у Ватарницу један сат по доласку својих комшија.
Петровића је дочекао месни учитељ Стеван Николић, поздравивши га свечано: 'Вратарница је спремна, чекају на вас!' Њега и Антића највише је занимало расположење зајечарског становништва. Учитељ им је рекао да о томе не зна много, али кад нападну град 'зацело ће им прићи Лаза доктор и још неки људи'. Жика Миленовић, радикалски посланик из Планинице, још једном је поновио да је о томе разговарао с главним радикалима у Зајечару и да су 'уговорили чим ми нападнемо Зајечар, они ће сами нашу ствар прихватити и уз нас пристати'. Др Лазар Илић, зајечарски радикалски посланик, Ђока Лазаревић и Риста Матић још су му говорили 'ако не могу варошане да побуне, да ће они као својевољци уз побуњене пристати'. Добросав Петровић се сећао да му је др. Илић више пута истицао да је 'у земљи такво стање, да се народ мора подићи да ово измени'. У вратарничком логору готово да није било човека који није био тврдо убеђен да ће им Зајечарци, како упадну у варош, 'листом приступити и сви као један устати на оружје'. Предвече су војници привели једног служитеља на телеграфу који је у пратњи два сејмена пошао из Зајечара да оправи прекинуту телеграфску линију. Поп Ђуровић узео ја на испит двојицу заробљених сејмена и дошао до важних података о броју и распореду владиних снага у граду.
Концентрација побуњеника у Вратарници није могла да остане непримећена. Командант обласне дивизије у Зајечару, инжењерски пуковник Александар Николић, добио је својим каналима поуздано обавештење да ће Зајечар бити нападнут у ноћи између 26. и 27. октобра, о чему је одмах известио генерала Николића у Параћину, који је због тога у највећој брзини морао да мења свој офанзивни план за сутра. Намеравао је да 27. октобра, ујутру, нападне средиште побуњеника из три правца. Честобродички одред требало је да удари на Столице, Стражу и Калафат; Бањски да настави продор кроз сокобањску клисуру, избије на Јошаницу и преко планинског превоја спусти се у долину кривовирског Тимока; трећа колона коју би чинили брдски артиљеријски пук и чувари јавне безбедности, под командом потпуковника Блажа Јурковића, пошла би из Зајечара на Планиницу, очистила тај крај од бунтовника и наставила марш преко Бољевца ка Кривом Виру. Сада је морао да измени план треће колоне и да се одрекне њеног садејстве због настале опасност по Зајечар, да је, дакле, задржи у вароши. Сходно његовој наредби, пуковник Николић посео је Краљевицу (брдо изнад Зајечара) артиљеријским пуком и расположивим снагама сејмена, под јединственом командом потпуковника Блажа Јурковића, коме је издао заповест да 'позове начелника окружног и подејствује код грађана да се озбиљно заузму за одбрану своје вароши од бунтовника'. На брду је извршен следећи распоред: у шанцу 2 налазила се друга и треће батерија са 8 топова и 50 артиљераца, послуге и чувара; на северном огранку Краљевице, позади вароши, прва батерија са 4 топа и 54 послуге, коњоводаца и чувара јавне безбедности; у кругу касарне било је 77 артиљераца и чувара; у дивизијском штабу 14 коњаника чувара, остатак је употребљен за чување војних зграда. Пошто је Јурковићу изричито ставио до знања да Краљевицу у сваком случају треба одржати, командант дивизије заноћио је у граду.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #822 on: February 19, 2018, 10:20:17 am »

Потпуковник Јурковић остао је да спава у касарни III батерије. Планирани сутрашњи марш на Планиницу, који је требао он да води, пропао је. Уместо да напада, сада је морао да се брани. Командиру II батерије наредио је потпуну будност и опрезност, и ставио му у задатак да га одмах диже из кревета чим примети и најмању опасност. Ноћ је била необично мрачна и мразовита, спустила се тако густа магла да се на два корака није могло ништа видети. У поноћ, добио је од команданта дивизије упозорење да ће Зајечар сигурно бити нападнут. Из правца Шљивара и Грлишта једно време су се чуле трубе и добоши, а затим је све замрло у леденој тишини. Чекали су. Командир на положају, потпуковник у кревету.
Под заштитом магле побуњеничке чете предвођене Добросавом Петровићем, попом Луком Ђуровићем, Петром Антићем, Живком Никодијевићем и Жиком Миленовићем, привукле су се готово 'до самих топовских грла'. У 5,30 часова громким 'ура!' извршиле су јуриш и за непуних двадесет минута заузеле Краљевицу, надирући према барутном магацину да се докопају оружја и муниције. Међутим, постојала је наредба да се магацин баци у ваздух чим се појаве први побуњеници у близини. Тачно у 5,50 часова одјекнула је страховита експлозија. Вика, која је начас престала, удвостручила се. Народна војска сручила се у варош.
Потпуковник Јурковић могао је са артиљерцима који су оставили топове на Краљевици, и сејменима, који су с њима одступили, још једном да организује кружну одбрану касарне. Да би како тако обезбедио војне зграде наредио је дванаесторици сејмена-коњаника да сјашу и да на ивици града прихвате борбу. Други део сејмена упутио је ка подножју Краљевице, лево од државне штале, петнаесторицу артиљераца III батерије с поручником Стојшићем да заузму положај на десној страни поменуте штале. Поручника Чаушевића са 14 војника послао је да појача десно крило. У жестокој паљби, успели су да спрече бунтовницима силаз према државним шталама, што ове није много погодило. Заобишли су их и улетели у град. Дешавало се то око 7 сати.
Добросав Петровић, који је остао код освојених топова, покушао је да их употреби у борби, али без успеха. Неколико његових војника у заузетом шанцу напунили су чистилицама заглављене топове са 3-4 фишека и по две гранате или картеча, па су пробали угарком топ да потпале, што им није пошло за руком. У насталом кршу и лому, пробуђен трештањем труба и ударањем добоша, командант тимочке дивизије, Александар Николић, помисливши да је све готово, уплашен и успаничен, заједно са шефом свог штаба, капетаном Стојаном Бранковићем, и ађутантом, заграбио је из града и зауставио се тек у Салашу, 26 километара од Зајечара према Неготину. Са њима су побегли окружни начелник Алекса Јоцић и срески Милан Стевановић.
Побуњеници су заузели начелство (окружно и среско), пошту и телеграф, прекинули све линије и размилели се по вароши без икаквог реда и поредка, без команде, изгубивши сваки осећај дисциплине, и надасве збуњени 'пријемом' зајечарских становника. Као да су малтене ушли у непријатељски град. Ни један једини Зајечарац да им приђе, ни један једини радикал да се осврне на њих. Др Лазар Илић као да је нестао у мишјој рупи. Грађани су 'само ћутали и са страхом гледали', а наоружани сељаци забезекнуто буљили у председника општине, Алексу Тодоровића, званог Вла, који је на њихове очи, игноришући њихово присуство, трчао улицама с добошаром и упозоравао грађане да им не приступају, позивајући и њих саме 'на мир и покорност државним властима.' Истине ради, побуњеницима су пришла тројица. Милош Марковић, Крагујевчанин (отац Симе Марковића), професор у гимназији коме је ово после свршене Велике школе било прво радно место, у гужви пред кафаном Алексе Симића 'љубио се с бунтовницима', а кад су везали трговца Стевана Цоловића, добацио је да га 'још чвршће притегну'. Риста и Ђока Лазаревић, отац и син, трговци, својски су помогли приликом заузимања поште и телеграфа.
Иначе, нападачи су добро почели. У првом налету заробили су Николу Грујића, редова I ескадрона чувара јавне безбедности, разоружали га и држали га 'везаног за багрем цео сат', па га затим затворили у Алексину кафану, где су се поред њега нашли заробљени још 'три коњаника сталног кадра, неколико топџија, три пандура и један грађанин именим Стева Цоловић'. Према Грујићевој изјави, видећи потпуно расуло побуњеника, 'решимо се ма како избећи што и учинимо, јурнемо на врата покрај шиљбока и побегнемо, после овога придружимо се нашим војницима који су по вароши вијали бунтовнике'.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #823 on: February 19, 2018, 10:28:46 am »

Официри стајаће војске, који су ноћили у граду, прикупљали су се у касарни III батерије, код Јурковића, долазећи потпуно неометани од побуњеника. Капетани Стеван Петровић и Ђорђе Смиљанић донели су обавештење да је пијаца пуна бунтовника, да по вароши јуре грађане и терају их да пристану уз њих, неке и везују, заробљене војнике затварају у кафану код Андрије, а и државне коње одузимају. Испричали су му и о активностима председника општине Тодоровића.
Грађани Зајечара нападачима нису пружили никакву подршку. Изненађени њиховом одбојношћу, побуњеници су се расцепкали на групе и групице, између који је била изгубљена свака веза. Сазнавши и о томе, Јурковић је решио да пређе у против напад, без обзира којим је снагама располагао. Бригу му је задавала једна велика скупина код кафане Алексе Ивића, која је била удаљена 500 корака од последње војне зграде. Послао је на њу поручника Чаушевића са његових 14 војника да их пушчаном ватром растера. Наравно, да их прво у име закона позове да се растуре и да положе оружје. У противном, да пуца у њих. Поручнику није била потребна никаква пуцњава. Уместо тога, сам сељаке 'пушком на руке гураше… до једног поредног сокака, где се растурише, и у једну кућу утекоше, а касније се капетану г. Стевану Петровићу предаше'. Настало је потпуно расуло. Охрабрени Зајечарци бацили су се у лов на усамљене побуњенике, хватали их и предавали стајаћој војсци.
Капетане Петровића и Смиљанића Јурковић је послао на пијацу, где су сада наишли на мали број бунтовника. Деловали су строго и ауторитативно, и одмах их позваше на предају, што ови после подужег преговарања и учинише. Тако су у пратњи два војника послали потпуковнику прву гомилу, а затим једно 4-5 група.
До 10 часова Јурковић је имао 110 заробљеника, које је затворио у државну шупу код касарне. Кад се у 12 сати дигла магла, у Зајечару није било ни једног наоружаног сељака. Огорчени и бесни због издајства Зајечараца, у чију су солидарност толико веровали, грабили су натраг Вратарници и уз пут се клели да ће им се колико сутра осветити. Имали су једног погинулог и 12 рањених. Према тврђењу поручника Чаушевића, у нападу на Краљевицу, где им је редовна војска пружила кратак отпор, 'око батерије и стрељачког вода оставили су 6-8 мртвих.' Доживели су и један тежак губитак. Живка Никодијевића, трговца из Бољевца, у метежу приликом напуштања Зајечара 'обалио је коњ', односно прекинуо му се колан. Јахао је коња Вићентија Бешевића, начелника зајечарског среза, кога су грађани препознали, јурнули на њега и ухватили га.
Милоје Милојковић, његов пратилац, механџија из Бољевца, настрадао је још при јуришу на Зајечар, заменом личности. Побуњеници су у јуришу викали 'живео Добросав!' Несрећног Милоја, који је у том тренутку 'био на коњу и трчао у галопу', запазио је коњички потпоручник Ђоша Костић, 'баш кад је промакао кроз њихов ланац'. Помислио је да је то тај Добросав и забранио војницима да пуцају у њега, већ да га жива ухвате. Тако се и догодило. Зграбили су га док му 'бејаше још пушка врућа како је избацио'.
Побегли командант дивизије, пуковник Николић награисао је код Његовог Величанства. Тек што је краљ Милан добио телеграм од потпуковника Јурковића да су побуњеници јутрос напали Краљевицу и заузели Зајечар, али да је 'сад варош чиста од њих, као и пре тога', стигао му је телеграм из Салаша у коме му је командант дивизије јављао: 'Јутрос у зору нападоше бунтовници, освојише Краљевицу и варош'. Краљ, који се налазио код телеграфисте, према наводима Драгутина Илијћа, упитао га:
- А шта ћете ви у Салашу?
- Па, дотрчао сам на телеграф да известим; а овде је и окружни начелник.
- Останите где сте! – одговори им Краљ, па одмах посла телеграм потпуковнику Блажу Јурковићу да заузме дужност дивизијара и окружног начелника до даље његове наредбе.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 034



« Reply #824 on: February 19, 2018, 10:31:47 am »


* краљ Милан.jpg (80.85 KB. 800x600 - viewed 1 times.)

Logged
Pages:  1 ... 50 51 52 53 54 [55] 56   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.033 seconds with 25 queries.