PALUBA
March 28, 2024, 07:04:37 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Pravilnik za prenošenje vesti na forumu PalubaInfo
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 [58] 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 721991 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #855 on: March 13, 2018, 11:06:58 am »

Без достава није могло бити. Из мрака су излазили потказивачи, па гурајући се власти у крило доказивали своје родољубље пријављивањем грађана за учествовање у буни, привржености побуни и слично. Руковођени својим разлозима, у великом броју случајева и осветољубивошћу, обасипали су преки суд својим доставама, које су садржавале 'податке' довољне да оне о којима се радило отерају на робију. Уверени у дискрецију преког суда, потписивали су се пуним именом и презименом. Било их је разних занимања, највише из чиновничког реда, јављао се понеки трговац и учитељ – напредњак. Сељака није било.
'Суду покорни слуга Петар Јовановић, практикант канцеларије среза Зајечарског', како се потписао, доставио је преком суду 23. новембра, овакву изјаву: 'Сергије Витковић, дућанџија из Зајечара, пре неколико дана говорио је у дућану Мите Јаковљевића, тишлера из Зајечара, пред Митом и његовим шегртом, 'Та све нека чине, и нека се учини, наша ће партија одржати победу.' Како је Сергија овим својим изразима опорочавао државно предузеће за угушивање бунтовника, и тежио ка бунтовничкој страни, којој и он као радикал припада, то узимам слободу доставити га суду на даљи закони поступак. Лепо би било, да се Сергија пре свега стави у притвор, а даља истрага предузме. На случај, ако Мита пред судом и његов шегрт ово нетврде, да се испитају још Никола Пантелић и Мита Јеремић из Вражогрнаца'.
Лазару Дакићу, практиканту нишког окружног начелства, никако није ишло у главу како то да Милутин Цветковић, бакалин у Нишу, још није 'уапшен'. Зато је 25. новембра упутио Преком суду доставу, у којој, између осталог, предлаже и меру према њему: '…Но задивноми је чудо, да један страстан бунтовник кои и данас своја бунтовна прорицања неустрашивима приповеда још међ мирним и поштеним грађанима живи, а без да се о њему законом прописане мере предузму. – То је у лицу Милутин П. Цветковић бакалин из Ниша, који је прошле године и на радикалну скупштину у Крагујевац ишао на којој се већало о преврату наше драге и миле отачбине. Сумњам да се онему не буде изгубио рачун па да остане те да и даље свој бунтовни програм развија, па молим Преки Суд да и њега – Милутина – што скорије позове и законој казни подвргне те да се даље народ нетрује'.
Јован Трифуновић, учитељ у Извору, пријавио је 1. децембра Преком суду Миладина Бранковића, механџију у селу, описујући прво његову радикалску прошлост: '…Није дана и ноћи било да се није јело, пило и освањивало у Миладиновој  кафани. Миладин је на сва уста викао да ће народ скоро да влада, нападао је све оне људе који нису хтели да се њима придруже, називао их свакојакима, просто тако, да нико од њега мирно и спокојно живити није могао, нити је смео на сокак изаћи. Ово је све тако ишло до саме побуне'. Пријављујући, да је дотични Миладин био десна рука Петру Милошевићу да је 'шњим  наредбе писао за друга села, па и људе слао у Дервен', давао је доказе и о његовом учешћу у буни: 'Миладин не само што је верно вршио задатак но је и викао по селу: хајте, браћо, хајте! сад је време дошло да се разрачунамо устала је кука и мотика сви на Дервен, а који не иде ви сте чули преки закон одмах му је куршум у чело'. Нанизао је у овом смислу још неколико ствари, наглашавајући како он сматра да му је 'дужност оваквог човека који и данас немирује Суду доставити'.
Но, изгледа да је учитељ Трифуновић ипак претерао у својој патриотској верности и да су му мотиви били више личне природе. На полеђини ове доставе иследни судија А. С. Поповић написао је 4. децембра: 'Нема никаквих доказа да је тужени Миладин ма шта радио што би се могло однети на побуну већ на против испитиваним сведоцима доказује се, да је доставач Јова Трифуновић са туженим у омрази па је вероватно да је његова достава неистинита, - са тога се прекида истрага над Миладином и пушта се испод ислеђења'.
Колики је број достава преки суд примио, није познато. А такође ни њихови резултати. Али, остаје чињеница да је из њих избијала партијска освета, ранија омраза или пак згодна прилика за постизање политичке користи.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #856 on: March 14, 2018, 04:17:37 pm »

Поред достава стизали су у великом броју и захтеви за накнаду штете, без обзира што је указ о проглашењу ванредног стања у побуњеним окрузима одредио да сав трошак који се учини ради повраћаја реда пада на терет становника оних села и општина које у немиру и непослушности било посредно или непосредно учествују. Највише су их постављали смењени службеници, полицијски писари, практиканти, деловође, пандури и срески начелници, које је нова власт хапсила, неке држала и у затвору, затим вређани и малтретирани чланови Напредњачке странке, материјално оштећени трговци, па и сељаци. У штету су убрајали све и свашта, захтевана висина надокнаде кретала се од скромних тражења па до невероватних сума за обештећење. Подносили су рачуне за нестали бакрач, поједене пилиће, погажену њиву, исечену шуму, подерани шињел, ненеплаћену скеларину, одузетог коња, ударац кундаком у леђа, два-три шамара, поднете болове, увређену чиновничку част, претрпљени страх и слично.
Први захтев за надокнаду штете појавио се већ 25. oктобра. Поднео га је начелству среза параћинског тежак Тодор Јовановић из Извора (параћинског). Појату има у Грзи, где се налазио логор побуњеника из црноречког округа. Установио је да му је нестало: '1 бакрач, 6 ока пројиног брашна, једна мешина и једна ока сира'. Тражи за то 9,25 динара. Штету су му проценили Сима Тодоровић и Вељко Благојевић, из његовог села.
Милошу Станисављевићу из Добрујевца није се никако ишло у логор побуњеника. Шта му се због тога десило, изнео је у свом захтеву за надокнаду штете који је поднео 30. октобра среском начелству у Бољевцу: '… Ал кад сам дошао до општине, уједанпут испаде преда мене Милета Миловановић из Добрујевца и кмет Перка па ми рекоше: Ти си онај што нећеш да идеш у наш логор, па ме Милета удари пушком по глави, тако, да ми се и сад види рана, а по руци како једној тако и другој удари ме пушком кмет Перка и испребијаше ме'. Он не зна засад да ли је ко то видео, али је захтев завршио: 'Против оваквог насиља тужим се и тражим да се они казне и да ми плате у име претрпљених болова 120 динара'. Додао је на крају да су ова двојица 'бунили и подигли наш народ т.ј. сељане мога села на побуну … претњом и силом'. Накнаду за претрпљене болове од 120 динара проценио је сам Станисављевић.
Доцније, те процене су почеле вртоглаво да скачу (па шта искамче). Стојан Недељковић, пандур среског начелства у Соко Бањи, обратио се 9. новембра преком суду и испричао шта му се догодило 26. октобра у Бањи од стране побуњеника, постављајући одмах свој захтев: 'Мене ухапсише, коња и такум одузеше. Коња ми убили, не могу се са њиме више служити. Такум поломили, ресто погубили. Дакле за ову моју повреду, убијеног ми коња, такум и мене што су ухапсили и моју част повредили тражим да ми се наплате 40 дуката'. Све је ту угурао пандур Стојан, поред коња и своју част, мада није тачно одредио шта за ово друго тражи.
Лападат Костић, механџија из Малог Извора, истина, надокнаду није тражио у дукатима, али је динарску суму подигао на цифру са три нуле, ни мање ни више.  Послао је свој захтев 18. новембра иследном судији преког суда, у коме је навео да су Станоје Јовановић, Добросав Петровић, Петко Стојановић и 'остали бунтовници' отели коња са такумом од његове ћерке и при томе 'одвале јој неколико шамара што није одма дала'. Тог коња довели су му после десет дана без такума, кога су 'сасвим онеспособили од терања по њиховој воисци'. За коња и претрпљени страх његове ћерке тражио је 3000 динара! Није заборавио да затражи још 12 динара 'за писање ове изјаве и дангубе око тога'.
Бегу Алковића, ковача у Врмџи, извели су побуњеници из куће около 12 сати ноћи с лупњавом и виком да им врата отворим, псовали му оца и матер 'зар да ми сви гинемо, а ти седиш код куће', ухапсили га и држали у затвору до ујутру, па га везаног потерали у Соко Бању, 'и то им није било доста већ ме кундацима ударали до саме Бање'. Тамо су га бацили у опшински суд у једну 'наигрознију апсу'. Пошто је све то детаљно изнео преком суду у пријави 21. новембра, затражио је да му окривљени плате: 'За узнемиравање моје куће око пола ноћи и нападање моје фамилије 2.000 динара, а за мене што су ме отерали у затвор, кундацима ударали и везаног до Бање терали, као моју част и лишење слободе, нарушено ми здравље 3.000 динара. – Свега 5.000 динара и словом пет хиљада динара'.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #857 on: March 14, 2018, 04:54:14 pm »

И Богдана Милосављевића, земљорадника из Врмџе, побуњеници су 25. oктобра 'около пола ноћи' извели из куће са псовком 'оца напредњачког', па су га сутрадан довели 'у Бању на Подину гди је логор бунтовнички био и изведоше ме пред њиховог командира Живана Симоновића, кој заповеди те ме опколише бунтовници, тада ме скидоше голог и све што би код мене одузеше, па онда под стражом мувањем кундака дотераше ме у апс општине бањске у неки песак гди сам онако болан и престрављен немајући ништа на себе 24 сата лежао. Кад је прошло 24 сата ондак ме пустише и дадоше ми моје аљине, те под стражом у вароши седео сам све до закљученог примирја'. Представљајући ово Преком суду 21. новембра, тражио је да му се плати: 'За лишење грађанске части 1000 динара, за гоњење, мучење и тучење 1000 динара, за порушено ми здравље 2000 динара и за дангубу што нисам за оних 7 дана док је била буна радио свој пољски посао 100 динара. Свега четири хиљаде сто динара'.
Коста М. Петровић, писар у среском начелству у Крушевцу, изгледа да је потукао рекорде у тражењу суме која би му надокнадила претрпљену штету. Између 1. и 2. новембра нашао се у Рибарима где је званичан рад вршио, и ту су га побуњеници 'разбојнички напали, обезоружали, са званичног рада дигли, слободе лишили, и сви онако наоружани мене и пандура пошто су и њега разоружали потерали за Алексинац, и овако нас до В. Шиљеговца терали и ту смо се ослободили'. Обраћајући се преком суду 25. новембра, захтевао је да побуњенике (именовао је Николу Јовића и друштво му из Гредетина) 'за ово нападање, лишење слободе, и мога званичног чиновничког рада, и за претрпљени стра што сам код њих пет наоружаних за непуна три сата био и свакога минута у неизвесности за свој живот био, и чиновничког положаја лишен, и из Рибара у В. Шиљеговац стражарно теран – поред казне осуди да ми накнаде дванајес хиљада динара'.
Захтев Доне Петковића, служитеља у среском начелству у Зајечару, бацио је у засенак  тражење писара Петровића. Он није хтео динаре. Њему су више одговарали цесарски дукати. Дона је стигао у Горњу Белу Реку да објави долазак свог начелника. Имао је ту несрећу да се сретне с коњицом коју су водили Добросав Петровић и Живко Никодијевић. У свом захтеву иследном судији преког суда за црноречки округ рекао је да су га ту 'везали конопцем, и притворили у соби механској, одузели му оружје један пиштољ, арабију, нож, и коња са такумом, узели му речени Добросав и Живко па ту песницама по врату и глави тукли а ногама у леђа, те и дан дањи јошт сам болестан'. За то тражи: 'Да ми плате за отетог коња са такумом кога нигди ни дан дањи нема 20 дуката цесарски, за отето оружје 2 ½ дук. ц. за претрпљене болове и везивање и мучење 50 дук. цесарски. Свега дакле 72 ½  дуката. (1 дукат = 20 динара.)
Наишли смо и на пресуду Преког суда поводом његовог захтева. Досуђено му је за отетог коња и остале ствари 270 динара, а за претрпљене болове 120 динара. Вероватно ни претходници нису боље прошли.
Косту Павловића, писара начелства среза сврљишког, побуњеници су 28. октобра спровели у Књажевац, где је 'у механској соби стављен под стражом '. Истина, већ сутрадан, како сам наводи у пријави, 'ставили су ме вајно у слободу, али и тада нису ме оставили без страже како дању тако ноћу. И због тога, 'за претрпљени стра, лишење слободе, накнаду части и претрпљени болова од прозеблости' захтевао је да му се плати 10.000 динара, а 'на име подвоза до Књажевца и обратно и на име трошкова учињени у самом Књажевцу' још 270 динара.
Навео је и да му је за време бављења у Књажевцу обијен стан и да су следеће ствари 'од побуњеника сврљички покрађени'.

 1.  у никлу 153,50 динара
 2.  један нов штофани иберциг
 3.  27 пари фусцикала
 4.  40 ока говеђе и свињске пастрме
 5.  50 ока јечма
 6.  један вунен унтерциг
 7.  три пешкита куповна
 8.  две кошуље нове
 9.  десет џепни марама
10. две свилене мараме за око врат.

Све ово по писаревој процени вредело је 350 динара, колико је тражио, а 'претрпљени стра' – 10.000 динара.
Исту судбину доживео је његов начелник, Милан Стевановић. Тог јутра и њега су бунтовници спровели у Књажевац, провео је дан и ноћ у истој соби у механи, па је онда пуштен 'вајно у слободу', али никако остављен без стражара како дању тако ноћу, 'све док власт није прешла у руке државни органа'. А то је било 31. октобра. 'Претрпљени стра, лишење слободе и насилно поништавање чести и поштења и претрпљени болова од прозеблости' остављали су трајније последице код једног среског начелника него код једног среског писара. Стевановић је за све то тражио дупло више од свог писара: 20.000 динара. У надокнади 'на име подвоза и остали трошкова' био је умеренији. Захтевао је само 30 динара више од Павловића. 
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #858 on: March 15, 2018, 12:42:40 pm »

Практикант у истом начелству, Спира Станковић, није био спроведен у Књажевац. Њега су ставили у кућни притвор. Али од тога је, према поднетом захтеву преком суду за надокнаду штете од бунтовника, испала читава драма. Ево шта је, између осталог, изнео: '… Они, пошто су, како сам сада уверен, мога капетана и писара у Књажевац спровели, једнако говорили мени и мојој жени, да ћемо и ми бити поубијани, само док им некакво одобрење из Књажевца дође. Ово би можда и учинили, да им нисмо по њиховим наредбама спремали и свакодневно давали масне ручкове и вечере. И то није све. Они су нам, нећемо рећи лично Ђусић и Петар, него са њиховим знањем и одобрењем њихови војници док су били овде покрали и појели 11 ћурака, 6 пловака, 7 матори кокошака и 13 пилади. Изгорели су нам сва дрва која смо имали а било је 7 кола. Оставили су нас у оно онда владавше хладно време, без огрева, те смо услед тога прозебли тако да од тога и сада болове осећамо.
Риста Ђусић и Петар Милошевић лично су на силу и то у вече 30. пр. месеца кад су се вратили са борбе од Грамаде, узели нам: 7 нових куповних кошуља, 2 чаршафа, 3 пешкира и 18 рифи финог платна, те од овог, како нам рекоше, правили крпе за завијање рана њиховим војницима.
Њиховим – бунтовничким – узроком и поводом, на дан 31. пр. месеца преко и око мог стана где сам са женом и дететом био, летеле су и падале гранате. И тада је мој и моје породице живот у опасности био. Да је само једна граната у мој стан пала, било би са мном и мојом породицом свршено све.
За време ове побуне ја и моја породица претрпели смо толико млого стра, патњу и секирање, да се и сада болесно осећамо. А ово нисмо морали по закону трпети. Због тога тужим суду Ристу Ђусића, Петра Милошевића (тужба је поднета 20. новембра, када су обојица већ били стрељани) и све остале побуњенике и у име моје, моје жене Босиљке и моје кћерке Бисеније, понизно молим суд:

1. Да их осуди на заслужену казну.
2. Да их осуди, да ми плате:
  а) Што су ме стражарно спроводили и под стражом мене и моју породицу стављали… 3000 дин.
  б) Што смо ја и моја породица њиховом узроком прозебли… 2000 дин.
  в) Што су ми живину покрали и појели… 60 дин.
  г) Што су ми дрва разграбили и изгорели… 35 дин.
  д) Што су ми побројане ствари на силу за крпе узели… 100 дин.
  е) Што сам био наморан да чиним излишне трошкове… 200 дин.
  ж) Што смо претрпели онолику стра… 500 дин.   Укупно 5.895 динара, прецизно утврђених.'

Шта је Спири Станковићу Преки суд од ових хиљадарки досудио, није познато. Али се види из судске пресуде донете на захтев Селинке Станковић, из Бољевца, ради накнаде штете од бунтовника, да су те цифре знатно кресане. Она је пријавила да јој 24. октобра ујутру Живко Никодијевић, Милоје Никодијевић, Петко Стојадиновић и Иван Радосављевић, 'узеше из ара кобилу младу… и одведоше је незнано где', и да су истог дана Станоје Јовановић и Петар Антић 'наредили људима да се један стог сена разнесе, који је нешто одма а нешто и доцније разнешен и опустошен'. За кобилу је тражила 50 цесарских дуката, а за сено 8 дуката. Суд је одлучио да јој се за кобилу плати 6000 динара, 90 динара за сено, и још 40 динара за дангубу.

Према захтевима среских начелника, преки суд је био необично благонаклон. Вићентију Бешевићу, начелнику среза Зајечарског, кога су побуњеници везали у Горњој Белој Реци, па су га спровели на Честобродицу, 'на име претрпљених мука досудио је 10 хиљада динара'. Ово су имали да плате Живко Никодијевић, поп Милија Петровић, Миленко Првуловић, као и 'становници њихових села и општина заједно са становницима Горње Беле Реке'.

« Last Edit: March 15, 2018, 12:49:17 pm by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #859 on: March 16, 2018, 11:00:57 am »

Судије Преког суда судиле су и изрицале пресуде 'по својој савести и убеђењу'. Пресуде, према члану 17. закона о Преком суду, нису подлегале 'никаквом даљем разматрању, него се одмах, најдаље за 24 сахата, шаљу на извршење полицијској власт, која је дужна такове најскорије извршити, и то смртну казну онде где за сходно нађе'.
Како се судило, описао је Пера Тодоровић у свом фељтону Крвава година: 'Често је бивало да окривљенике само прозову по имену и онда председник узвикне: 'Јел' се ти зовеш Стамен Петровић?' Престрављени оптуженик одговори: 'Јес, господине!
- Јеси ли ти био радикалски кмет?
Јадник бледи, слеже раменима.
- Хајд, десет година робије, узвикује г. Рајовић и онда прозива другога.'
Казне су пљуштале без милости, делила се 'правда' насумице и од ока. Цео суд је киптео злобом, мржњом и партијском осветом.

Иако нико није ничим теретио Видена Живковића, председника општинског суда у Врбовцу, добио је од Преког суда 8 година робије у тешком окову и две године полицијског надзора – само зато што је радикал. У пресудама Преког суда, које на први поглед изгледају нелогично, није било најбитније учешће у буни, већ и ранија активност у Радикалној партији. Откуда би иначе Чачанин, Радоје Мартиновић, доведен из Чачка, који није ни 'омирисао' буну, био осуђен на 12 година робије у тешком окову!
Петко Стојановић, земљорадник из Бољевца, за учешће у буни (поменуо га је Лападат Костић из Малог Извора да је био у друштву с Добривојем Петровићем кад су његовој кћерци узели коња), осуђен је на 8 година робије у тешком окову и две године полицијског надзора.
Младен Игњатовић-Миљковић, кафеџија у Алексинцу, због тога што је носио писмо Љуби Дидићу од Косте Кнежевића, добио је 12 година робије у тешком окову и 3 године полицијског надзора.
Милан Петровић-Продановић, земљорадник из Радевца, срез моравски, због учешћа у буни као командир народне војске, осуђен је на 20 година робије у тешком окову и три године полицијског надзора.
Станоје Младеновић, земљорадник из Врмџе, који је био у кафани Јеврема Миленковића у Соко Бањи кад се договарало да се диже устанак и који је у свом селу постао четовођа, осуђен је на смрт. А Димитрије Ристић, бивши народни посланик, који је био командир батаљона II класе, добио је 15 година робије у тешком окову и 3 године полицијског надзора. Јованча Д. Трифунац, земљорадник из Суботинца, који је 'ишао у извесна села и народу говорио да иду на Делиград' осуђен је на смрт. Дина Стефановић, такође земљорадник из Суботинца, који је пришао бунтовничком барјаку када је на дан устанка изнесен на улицу, прекрстио се и пољубио га, рекавши: 'То желимо и за то се боримо', био је такође осуђен на смрт. Вуча Николић, који је био много познатији по свом учешћу у буни у сврљишком срезу и учествовао у борби на Дервену, сем тога био дуго у бегству, добио је 12 година робије у тешком окову и три године полицијског надзора.
Станоје Марјановић, из Бољевца, који је после пораза на Честобродици ухваћен с пушком у руци, добио је 3 године робије у лаком окову и 2 године полицијског надзора. А Димитрије Миленковић, из Планинице, који је заједно с њим ухваћен, и који је такође носио пушку, осуђен је на 8 година робије у тешком окову и 2 године полицијског надзора. Лазар Николић, из Бољевца, био је такође на Честобродици. Ухваћен је без оружја. Добио је за то 5 година робије у лаком окову и 2 године полицијског надзора.
Милан Гојковић, главни кмет у Јабланици, био је у бунтовничком логору на Честобродици. Пошто је писар Панчић изјавио на суду да је 'силом натеривао људе да морају ићи у побуњенички логор', био је осуђен на смрт. Стојан Ничић-Николић, абаџија из Бољевца, за кога су два сведока изјавила да је добацивао Валакоњцима када су предавали оружје да би требало онда да предају и своје жене, добио је 6 година робије у тешком окову и 2 године полицијског надзора. Славка Антића, из Бољевца, теретио је један сведок да је 'кварио телеграфску жицу'. Иако малолетан, осуђен је на 4 године затвора и 2 године полицијског надзора.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #860 on: March 16, 2018, 11:25:03 am »

А Стојан Стојковић, из Бољевца, који је признао да је био у логору на Честобродици, али да није учествовао у борби, јер није имао оружја, добио је 12 година робије у тешком окову и 3 године полицијског надзора. Настас Милојковић, из Бољевца, био је такође на Честобродици, с пушком у руци, и тако ухваћен. Пошто је писар Панчић као сведок на суду рекао за њега да је 'наговарао и дизао људе да се буне', а сведок Иван Вулић, телеграфиста из Бољевца, посведочио да је био међу наоружаним људима који су га отерали на Честобродицу, осуђен је на 8 годима робије у тешком окову и две године полицијског надзора. Петар Ивановић, из Бољевца, који је само био на Честобродици, добио је робију колико и он. А Сава Милићевић, командант логора на Честобродици и означен као један од вођа побуне, осуђен је на 6 година затвора и 2 године полицијског надзора. Јеврем Илић, који је на Честобродици ухваћен без оружја, добио је 8 година робије у тешком окову и две године полицијског надзора.
Вељко Валовић, механџија из Бољевца, који је признао да је 'набављао и спремео храну бунтовницима', а поручник Хинко Покорни теретио га је као сведок да је 'навалице расточио кола, на којима је имао он – г. Покорни отпутовати из Бољевца', добио је због тога 15 година робије у тешком окову и 4 година полицијског надзора. Видоје Сибиновић, ухваћен после пораза на Честобродици, признавши да је тамо био с пушком, осуђен је на 5 година робије у лаком окову и 2 године полицијског надзора. Толико је добио и Димитрије Свиленовић, који је на Честобродици био са својом сабљом. Толико и Марјан Ристић, из Илина, који је био с пушком на Честобродици, али није учествовао у борби против стајаће војске. Никола Нешић, из Планинице, члан радикалног одбора у Бољевцу, кога су два сведока теретила да је 'бунио народ и заговарао да не предају оружје', и још један да је 'у својом механи наговарао народ и дражио га да не предаје оружје, већ да се побуне', био је осуђен на 20 година робије у тешком окову и пет година полицијског надзора.
Милоје Ружић, иако му је било 66 година, а по исказима сведока није био умешан у буну, уз то и сам суд је закључио да се по његовом изгледу види да је 'миран и прост човек', добио је пет година затвора и 2 године полицијског надзора. Милоју Вељковићу, главном кмету у Јаковцу, срез тимочки, било је 70 година. Отишао је у Нови Хан с војницима из свог села, затим седео у Књажевцу 'у општинском суду једнако док државна власт није узела управу у своје руке'. На осново овог признања осуђен је на 20 година робије у тешком окову и 5 година полицијског затвора! Коста Б. Живковић, терзија из Алексинца, који је 'шио бунтовнички барјак', осуђен je на – смрт!
Судило се, дакле, 'по савести и уверењу'.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
На преком суду најгоре је од свих округа прошао алексиначки. Из њега је изведен највећи број људи на суд – 295, и досуђен им је највећи број смртних казни – 52. (Из самог Алексинца осуђено је њих 12 на смрт.) Књажевачки округ, који је за разлику и од алексиначког и од црноречког био сав побуњен, прошао је 'најбоље'. Из њега је изведено 195 људи на суд, од којих су 'само' 14 добили најтеже казне. На овој ранг-листи он је тек на трећем месту. Друго је заузео црноречки округ, из кога је изведено на суд 236 људи, од којих су њих двадесет тројица осуђени на смрт.
Од срезова, највише је изведено на суд из бољевачког – 167. Затим из бањског – 101, моравског – 98, крајинског – 87, зајечарског – 65, заглавског – 62, сврљишког – 47, тимочког – 42, итд.
Тешко је наћи неку логику у овом односу Преког суда према побуњеним крајевима. Буна у Алексинцу трајала је само један дан, а 12 његових житеља је осуђено на смрт, док је цео књажевачки округ, где је побуна много дуже дејствовала, добио укупно 14 смртних казни. У односу на број смртних казни у алексиначком округу, 52, то је готово четири пута мање. Биће, по свој прилици, да се ипак судило по оној оцени Пере Тодоровића 'у трку'.




* Михајло Веселиновић.jpg (88.78 KB, 400x600 - viewed 31 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #861 on: March 17, 2018, 12:28:57 pm »

После дванаест дана проведених у казаматима београдског града (од тога десет дана као самци у ћелијама), дошло је време и затвореним члановима Главног одбора да крену у Зајечар, пред Преки суд. Извод из извештаја дежурног официра, поручника Милана Маринковића, за 7. новембар је гласио: 'Донет ручак прегледан је и раздат свима. По подне сам им издао налог да се спрему за пут, тачно до 6 сати овог вечера да су готови. Кад сам им саопштио путовање сви су били пренеражени. Стева је плакао. Само су били обични Пера и Раша. Кад сам отишао код Гиге да га натоварим у кола он се претварао да спава и почео бунцати: некакав говор пред Краљем итд. – но после се освестио. Али све ми ово изгледа да се претварао'.
Санитетски мајор, др. Лаза Лазаревић их је прегледао и поднео рапорт: 'Свако од њих носи по једно државно гвожђе, којим су им оковане обе ноге. У времену од 3-4 сахата по подне прегледао сам свих 9 притвореника и нашао сам, да су сви здрави.'
Затвореници су били унесени у кола, јер у оковима и исцрпљени, једва су могли да ходају. Одвезли су их на дунавску паробродску станицу у три фијакера казненог завода и један 'омнибус', затворена војна кола градске команде, где су их утоварили у брод 'Делиград'.
Поручник Маринковић, који их је стражарно спровео до Параћина, известио је пуковника Пантелића: 'Пошли смо из Београда у 9 сах. а стигли у Смедерево у 11 ½ сах. Ту се натоварили у нарочити жељезнички влак и стигли у Параћин у 5 ½ сати јутра. И у лађи и у вагону били су сви заједно. У Параћину сам их предао капетану Милошу'.
(У јесен 1883, пруга од Београда још није радила, тек су бушени тунели, рипањски, раљски, и грађен је рипањски вијадукт. Били су то тешки и велики радови, па се прво градила железничка пруга Смедерево – Велика Плана – Ниш. Осамдесет друге била је готова деоница Смедерево – Параћин за преношење железничког материјала, те су их зато и довезли бродом до Смедерева, а одатле пребецили возом за Параћин.)
Према мемоарима Раше Милошевића, на броду су добили одобрење да могу да разговарају 'осим о делу због кога су притворени', Пера Тодоровић изнудио је допуштење да могу и певати, па им је Раша отпевао једну руску песму. Песма гласи:

Дружно крјепко вас би братја
Ја б в обњатија закључил
И нађежди и прокљатја
С вами вијестје раздјелил
Но трупаја сила злоби
Вон из братскаво крушка
Гоњит в снјежњија сугроби
В тму холод рудника
Но и там на зло гањењу
Вјеру лучшју своју
В маладоје пакаљењје
Својату в цердцје сахрању

Маринковић је забележио: 'У лађи и вагону говорили су обичне ствари. Највише је говорио Пера. Гига је ћутао. Јоца, Стева и Андра спавали су'.
У Параћин су стигли на Св. Аранђела, 8. новембра, баш у зору; на параћинској цркви звонила су звона за јутрење. Чим се воз зауставио, вагонима су пришли војници, изнели их и пренели на рукама у кочијашка кола покривена арњевима.  
У Параћину их је поручник Маринковић предао коњичком капетану Милошу Обућини Петровићу, који ће их одвести у Зајечар. Пратили су их сејмени. Имали су мали одмор у механи 'Стража' на превоју између Параћина и Бољевца. Ту су се срели с попом Данилом Анђелковићем, кога су такође спроводили пред Преки суд. Он им је испричао последње новости и ко је од вођа буне већ стрељан. Преноћили су у Бољевцу и у Зајечар стигли 9. новембра, око 10 часова. Пера Тодоровић описао је тај улазак у град: 'При пролазу кроз чаршију, Зајечарци су истрчавали да нас виде, вест о доласку Главног одбора била је још раније раширена.' Перу су одвојили и затворили у собицу у окружном начелству, где је пре њега био Станоје Динић и кога су одатле извели на стрељање. Остале су по двојицу затворили у општинску апсану. Чували су их војници сталног кадра. Начелник страже био је Јевгеније Јуришић Штурм. Према њима је био више него коректан.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #862 on: March 17, 2018, 12:39:10 pm »

Затворене чланове Главног одбора чекала је нова неизвесност, која је трајала пуне две недеље. Тек 23. новембра почело је њихово саслушавање које су вршили иследни судија Илија Мојсиловић и владин комесар Ђока Стефановић. Трајало је за сваког десет до петнаест минута. Први је саслушан Пера Тодоровић, негде око 9 часова, затим Раша Милошевић, па Коста Таушановић и тако редом.
Пера Тодоровић је записао: 'За све време мога затвора у Зајечару, никад нисам веровао ни једног тренутка, да ћу остати жив и да ћу некако моћи да се измигољим из ове опасности. Тада ми је често падало на памет, како би ми сада друкчије и лакше било, да нешто сад верујем у Бога и у његову правду, а нарочито да верујем у рај и пакао. Ма колико примитивна и простачка да изгледа замисао о рају и паклу, ипак је она велика и величанствена, што се најбоље види у оваквим тренуцима, јер она простом човеку даје утехе и ублажења, што му никад никакво философирање не би могло накнадити. Како лакомислено раде сви они, који убијају ову веру код простог човека, а немоћни су да је замене другим чим, што би било ма и слично, а камо ли боље од ње'.

Судски претрес почео је 28. новембра у једној пространој соби Окружног начелства, у којој су били смештени 'један дугачки судијски сто, за којим су заседавале судије, један мањи сто за секретара и једна каса сандучара, у којој су чувана акта Преког суда'. Клупе за оптужене није било. У тешким оковима, они су морали да одстоје цело време суђења. Једино је добио столицу Гига Гершић, који је изјавио 'да је толико слаб, да не може стајати'.
Државни тужилац, Антоније Поповић, иначе судија ужичког Окружног суда, прочитао је тужбу која је одмах у почетку износила као непобитну чињеницу 'да је устанак у окрузима црноречком, књажевачком, алексиначком и у срезу крајинском дело Радикалне партије', да су радикалски прваци кроз 'подла ласкања простом народу' успели да га 'искваре' и да га 'заведу на странпутице', на противстајање 'властима и законитим наредбама'. За чланове Главног одбора је речено да је ова побуна била њихово 'крајње и последње средство да се власти докопају', да 'постојеће стање у земљи променом Устава и династије оборе', и да 'све што им се опирало и што им је сметало, из освете потру и униште'. Истина, за њих се не може рећи да су 'лично учествовали у побуни', али су зато 'подбадали чланове своје партије и други прост народ на побуну, па се стога… према пропису параграфа 46 Кривичног законика појављују овде не само као саучесници већ и као главни виновници ове буне'. Тужилац је за све оптужене чланове Главног одбора затражио смртну казну.
Оптужени нису били нарочито 'импресионирани наводима оптужбе'. Пера Тодоровић каже да је 'тужба била широка и празна', да је на њега оставила 'јадан и ништаван утисак'. Оптужница је по њему била 'прост водњикав уводни чланак, какав се тада писао у 'Виделу'… где се опозиција анатемише као издајничка и непатриотична, као 'убица мајке Србије, џелати рођене земље'. Уз то долазе већ познати епитети о бунтовничким смеровима, о непоштовању власти, о презирању свега што је добро и корисно, итд.
Цело пре подне читана је оптужба и разна акта, документи и искази који су поткрепљавали оптужницу. Претрес је био прекинут у подне, па настављен у 15 часова, када је почела одбрана оптужених.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #863 on: March 18, 2018, 10:30:22 am »

Први је говорио Пера Тодоровић. Његов говор трајао је два пуна сата. Био је неприпремљен и импровизовао је на лицу места. Био је то онај стари Пера Тодоровић, 'каквог су га упамтили његови верници док им је неустрашиво говорио о борби против тиранске власти'. Храбар, несаломив, логичан, у великом ораторском надахнућу. Сви оптужени вођи пре њега бранилои су себе и своје животе. И чланови Главног одбора, који су говорили после њега, углавном су иступали у своју личну одбрану. Он није бранио себе. Бранио је своју странку. Раша Милошевић је записао да је Пера почео свој говор 'бранећи целу радикалну странку својим познатим говорничким талентом; сласт га је било слушати'. Говорио је лако, 'оповргавајући тезу оптужбе контратезом своје одбране са смелим говорничким поентама, пленио стилом несебичног ангажовања и наметао се логиком принципијелне расправе'.
Човек изванредне речитости, страстан полемичар, успео је да ућутка и самог председника суда, надменог Рајовића. У почетку говора, неколико пута га је Рајовић прекидао, упадајући му у реч. Тодоровић му је одбрусио: 'Говорите ли ви овде или ја, господине председниче? Ја овде главу браним, и ваљда ми нећете у тој одбрани пресецати сваку реч?!' Председник је устукнуо. Пера је говорио до краја без иједне његове упадице.
Пера Тодоровић није бранио себе. Он је бранио Радикалну странку и њен Главни одбор. Рекао је:
'Програм Радикалне странке је јаван, свакоме познат и организација Радикалне странке изведена је на основу Закона о удружењима. Њен програм скупио је под своју заставу велику већину народа. Радикална странка је монархични принцип истакла на својој застави и нико нема права, па ни државни тужилац, да јој потури какав други принцип владавине. Не би било ни паметно ни за сам принцип монархије, ни за саму владајућу династију, тврдити да је велика већина народа противна монархистичком принципу. Нису непозната ни средства којима се Радикална странка бори да оствари свој програм. Радикална странка води легалну борбу у границама постојећих закона; бори се чак и против постојећег намесничког Устава, жели да га промени и да га бољим замени.'
За себе је казао да није написао онај инкриминисани чланак о разоружању народне војске у 'Самоуправи'. Из простог разлога што тада није био у земљи. Али је поводом тог дела оптужбе одговорио:
'Што се тиче чланка у 'Самоуправи' – 'Разоружање народне војске', ја нарочито наглашујем, господо судије, да процените сами да ли је тај чланак могао утицати на оне шубараше (Влахе), сељаке села Саселца, који можда никад нису видели књигу, који ретко кад силазе са својих појата у своје село, и који и не знају и да постоје новине. Али, да им је којим чудом такав забрањени број 'Самоуправе' и допро до Сесалца, зар би садржина тог чланка могла утицати на људе који не знају да читају, који га не би ни разумели и кад би им га неко прочитао. Дакле, тај чланак није могао изазвати буну, него је њу изазвала власт, која је на свој начин одузимала оружје како је од кога хтела'.
Подсмехнуо се целом суду када се осврнуо на оптужбу да је Главни одбор организовао буну.
'Да смо се ма из каквих побуда решили да изаберемо Црну Реку за терен побуне, зар бисмо ми допустили да нас београдска полиција ноћу извуче из наших постеља и баци у подрум тврдиње београдске! Представите и овакву једну слику. Главни одбор Радикалне странке диже буну на Тимоку испод Ртња. Ту су поп Маринко, Љуба Дидић, Аничић, Веселиновић, командир Петар, и каквих још командира није било у овој буни. Поп Маринко скинуо је своју мантију, а остали грађани своје гуњеве и чакшире, обукли блузе и шињеле, ставили на главу шајкаче, узели у руке пушке, па пале и убијају где кога стигну, а чланови Главног одбора засели у Београду па чекају повољан абер из Тимочке Крајине!'
На крају је смело узвикнуо: 'Да је Главни одбор знао за буну и да ју је он припремао, ви бисте, господо судије, седели данас где ми, а ми где ви!'

После Тодоровића говорио је Раша Милошевић, скоро цео сат. Пера каже у својим сећањима да је његов говор био 'поштен и достојанствен'. Раша у својим мемоарима препричава укратко шта је ко говорио од чланова главног одбора, али не улази у њихову оцену. Тодоровић се не либи да изнесе своје мишљење о њиховој одбрани. О некима се изражава веома негативно, нарочито о Таушановићу. Међутим, треба знати да је та своја мишљења написао после раскида са радикалима.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #864 on: March 19, 2018, 10:28:36 am »

Тиме је завршен процес који је трајао више од три часа. Раша Милошевић је записао:
'По наредби председника суда изашли смо из сале у ходник; у заседању судском остали су само судије ради саветовања. У ходнику смо се окупили сви. Смејали смо се, шалили, распитивали шта ли значе они параграфи, под које су подвели нашу кривицу, и какву казну доносе цитирани параграфи кривичног закона. У нашем друштву је био и секретар преког суда, Миленко Жујовић (брат нашег млађег друга Јове Жујовића); он нам није давао одговора на наша питања, али је био снужден… Прошло је пола часа у томе разговору, кад Рајовић отвори врата, прође кроз нашу гомилу и оде у телеграф који се налазио у истој згради. После кратког бављења у телеграфу, Рајовић се врати у салу за суђење, зазвони, Јевђеније Јуришић уђе, и ми чусмо глас Рајовића којим наређује Јуришићу да нас уведе у заседање.
Уђосмо у канцеларију, поређасмо се како смо и раније стајали, за тренутак завлада мртва тишина. Њу прекиде Рајовић читајући кратку мотивацију, после које поче театрално читати повишеним баритоном пресуду, којом се осуђују: (још јачим гласом) Пера Тодоровић, на смрт, Раша Милошевић, на смрт, (нижим гласом) Коста Таушановић на седам а Павле Михаиловић на пет година заточења; Андра Николић, Гига Гершић, Јован Ђаја, Стеван Стевановић и Јован Симић ослобађају се као невини'.
Паја Михаиловић уграби моменат и упита судије: а зашто мене осудисте? на шта му Пера одговори: 'за оно што шапућеш испод јоргана'.
После прочитане пресуде, Рајовић је наредио стражару: 'Води их!' Пера Тодоровић је упитао да ли могу да 'моле за милост Његово Величанство?' Председник Преког суда одговорио је ужурбано 'можете, можете', и заповедио да им се да прибор за писање. 'Та хитна предусретљивост, која прелази у љубазност, после оне театралнности при изрицању пресуде, би ми чудновата! Звер Рајовић као да постаде кротак. Изгледао ми је, као да му се скинуо велики терет с душе кад је чуо нешу жељу да молимо за милост; он то као да није очекивао, и да му је веома пријатно било што се преварио'.
Молба за помиловање отпремљена је за Београд око 13 часова. Нешто око 16 сати улетео је у апсану Јуришић, вичући: 'Милост! Милост! Милост!' Грлио је 'све и љубио се са свима'.
Сутрадан су ослобођени чланови Главног одбора пошли за Неготин, а одатле лађом за Београд својим кућама. Гига, који је прве ноћи затвора сасвим оседео био, сад се поново дотерао; његова коса добила је своју 'природну' боју. Неко му беше сео на цилиндар, те је сад купио нов шешир, а и Ђаја је купио шешир; ово је први пут да је на Ђајиној глави виђена друга капа а не цилиндар.
Остали су Тодоровић, Милошевић, Таушановић и Михајловић. Седмог децембра, око осам часова, утоварени у обична кочијашка кола, покривена арњевима, кренули су преко Честобродице за Параћин, путовали железницом до Осипаонице, па продужили колима за Пожаревац.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #865 on: March 19, 2018, 02:37:16 pm »

Читаоци ће се сетити, да је Рајовић, пре саопштења пресуде члановима Главног одбора, изашао из заседања, прошао кроз ходник и отишао у телеграф. Том приликом је Рајовић саопштио телеграфској станици у Министарству Унутрашњих Дела, где је дежурни телеграфиста био Радоје Радојловић, да се извести краљ Милан, да је Преки суд осудио, Перу и Рашу на смрт, Таушановића на 7 а Пају Михајловића на пет година затвора, и моли да му се одговори: да ли може такву пресуду саопштити осуђенима. Министар председник, Никола Христић, примио је ту депешу и поднео је на увиђај Краљу. Рајовићу се одмах одговори да се пресуда одобрава али му је нарочито наглашено да се не извршује док се не добије одобрење за то.

У својим сећањима Раша Милошевић бележи:
'У Београду је било све престрављено. И ако се ко заузимао за неке затворенике, то нису били београдски радикали. За неке су се заузимали либерали од утицаја код краља Милана, јер су их породичне везе и пријатељство везивале са осуђеним радикалима. Јова Крсмановић, богати и виђени београдски трговац, либерал, лично се заузимао код Краља за Аничића, трговца из Књажевца, који је у раним годинама дошао у Књажевац са далматинског приморја. Стојан Новаковић заузимао се за своје професоре: Гигу Гершића, Јована Ђају и Андру Николића. Моја супруга развила је била своју акцију и преко краљице Наталије, и преко руског посланика Персијанија и самог Браја, немачког посланика. Персијани нам је много помогао не лично и непосредно него преко Браја, свога доброг пријатеља, кога је молио да умилостиви краља Милана. Доктор Марија Фјодоровна Зиболд, познати лекар београдском грађанству, досађивала је Брају својим молбама, као немачка поданица рођена у Русији, и апеловала на његова родитељска осећања. Помоћ Браја, немачког посланика, од великог утицаја код краља Милана, била је осигурана.
(Марија Зиболд  је била је прва жена лекар у Србији, а вероватно и на Балкану. Прикупљала је по целој Србији потписе за помиловање радикалских првака. Ову петицију лично је уручила краљу Милану који је радикале помиловао, а Марију Зиболд протерао из Србије.)
Доцније, кад сам био Управник Државног Монопола, у немачком посланству био је чиновник син грофа де Браја; с њим сам се упознао. Овај млади Немац причао ми је тада све шта је његов отац предузимао код краља Милана само да нам спасе живот. И кад је једном стари Брај посетио свога сина у Београду, добио сам прилику да му лично захвалим на његовом заузимању. Тада ми је Брај рекао: 'Да је краљ Милан боље познавао вас радикале и ви њега, верујем да неби дошло до зајечарске буне. Али узајамно неповерење и непознавање одвело је Вас и Ваше другове у Зајечар, а краљ Милан и његова династија су тако трагично завршили свој живот. Краљ Милан је био човек добра срца.'
Сигурно је и млађим нараштајима познат доктор Лаза Ђокић, професор зоологије на Великој Школи. У доба Зајечарске буне, он је поред своје професорске службе био и гувернер престолонаследника Александра. Он је био добар познаник наше породице: био је рођак моје супруге. А и ми радикали добро смо се пазили са доктором Лазом Ђокићем, јер је он био наше горе лист.
Писмо Аце Станојевића, моја супруга је примила пошто сам већ затворен. Добивено писмо покаже Ђокићу. Из писма се видело, да је Аца одвраћао људе да се не буне, али није успео у томе. Да неби одговарао за туђу лудост, он пише да је напустио Србију, и да ће бити ван њених граница у Бугарској у тренутку кад будем то писмо примио. Ја сам међутим већ био у затвору. Ђокић прочита писмо и сматрао га је као један докуменат у корист нашу и реши, сагласно са мојом супругом, да ово писмо дотури краљици Наталији, која ће га сигурно показати краљу Милану. Тако је и било. Краљица Наталија покаже ово писмо Краљу као доказ, да су наши виђенији људи у побуњеним крајевима чак и одвраћали побуњенике да се окану неразумног посла, који повлачи са собом опасне последице.
Краљица је знала да ће моја супруга кроз кратко време постати мати па се користила и стањем њеним да измоли од краља Милана повољно обећање у погледу наше судбине. Акција краљице Наталије имала је успеха. Апеловала је на Миланово родитељско осећање, и тај корак дао је добре последице. Краљ Милан да своје краљевско обећање да ће нам живот поштедети, писмо прими, преда га Министру Председнику и овај га пошаље преком суду у Зајечар. Том приликом Краљ Милан изјави Краљици, да му је незгодно помиловати мене, јер би онда морао помиловати и Перу Тодоровића.
- У толико боље. Нека ово дете, које ће угледати свет кроз који дан, спасе живот и своме оцу и његовом другу, своме чика Пери, рекла је краљица Наталија.
Краљ је обећао тада да ће помиловати и мене и Перу. Резултат свега разговора о томе био је тај, да је краљица Наталија звала себи Д-р Лазу Докића, саопштила му цео ток разговора између ње и краља Милана, и замолила га да одма оде мојој супрузи и саопшти јој: да верује само оним вестима о судбини свога супруга, које јој саопшти краљица преко Докића, никаквим другим вестима да не верује.  'Кажите госпођи Милошевић, да ће њен муж остати жив, да ћу јој ја прва саопштити пресуду преког суда; пре тога нека не верује никаквим вестима и нека буде спокојна у интересу свог здравља и онога што носи…'
У Београду су предузете биле мере, да Рајовић не изврши пресуду преког суда над члановима Главног одбора пре него што се то одобри од стране Министра Председника, односно самог Краља. По одредбама преког суда, пресуда се могла одмах извршити после изрицања: није било никакве више инстанције, којој би се могла поднети жалба. У Београду су се с разлогом бринули, да Рајовић, како га је Бог дао не изврши пресуду одмах, стога му је наређено, да пресуду над члановима Гланог одбора не извршује пре него што добије одобрење.
Друго једно питање, које је било скопчано са извршењем краљевог обећања, било је то: да ли ће осуђени чланови Главног одбора, осуђени на смрт, молити за помиловање…
Пошто нам је пресуда саопштена, у двору је неко кратко време трајала узнемиреност. Јер би за Краља било врло незгодно да испуни дату реч, да ће нас помиловати, ако не будемо молили за милост. Добри Радоје Радојловић, телеграфиста у министарској телеграфској станици, причао је како је и сам Краљ био узбуђен очекујући вест из Зајечара. Хоћемо ли молити за милост или нећемо. Радоје, 'ујкино дете', веома је волео Перу Тодоровића, и ако му је Милутин Гарашанин био ујак, и с нестрпљењем је очекивао да му телеграфска жица донесе нашу молбу. Чим је на телеграфу примио молбу, одмах је одјурио у двор, и предао телеграм краљу Милану, који је ту депешу очекивао. Краља је био обавестио Рајoвић, да смо по изреченој пресуди молили да нам допусти да можемо молити за милост; дакле Краљ је очекивао ту наговештену депешу. Стога је и милост краљева брзо стигла: на одговор се није чекало ни један час…

Написах неколико речи Драги, мојој супрузи; јавим јој, да је свију нас у затвору жеља, да наша ћерчица добије има 'Споменка', као успомену на 1883. годину…

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Одазивам се своме пријатном осећању захвалности, кад помињем, да је моја ћерка, чим је почела писати, у знак захвалности за спасени живот очев, на дан свог рођења, писала краљици Наталији и захваљивала јој на доброчинству. Добивши ово писмо краљица Наталија одмах замоли моју супругу да јој доведе или пошаље дете. Моја супруга се одазове њеном позиву. Видевши моју ћеркицу, држећи моју Спомену у своме крилу, Краљица је горко плакала.'



* Краљица Наталија.jpg (52.48 KB, 400x600 - viewed 30 times.)
« Last Edit: March 19, 2018, 02:46:12 pm by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #866 on: March 20, 2018, 10:45:16 am »

Последњег дана те бурне 1883. године, у бр. 284. 'Српских Новина', предат је у јавност кратак Извештај председника Преког суда, који овде у целости саопштавамо.

Господину министру правде.
Преки суд за округ црноречки и књажевачки, за варош Алексинац и срезове: бањски, моравски и алексиначки, округа алексиначког и за срез крајински округа крајинског, свршио је синоћ сав свој рад, и о томе има част поднети господину министру правде свој целокупни извештај.
За све време преки суд радио је и држао своје седнице у Зајечару у окружном суду.
Од 4. новембра па до синоћ, а то је трајало 33 дана, имао је 84 претреса са 819 оптужених.
Осим два дела увреде, три паљевине и два дела противстајање власти пре ванреднога стања, сва остала дела обухватају издајничко предузеће са једном паљевином и прикривањем хајдука такође из ранијег времена.

Из горњег броја 819 осуђено је:
I.  На смрт …………………………………………………...............94
    Од ових налазе се 10 у бегству, 1 се сам у затвору обесио, а 63 помиловањем Његовог Величанства Краља, замењена је смртна казна робијом.
II. На робију………………………………………................…..567
     У који број улазе 11 што су у бегству.
III.На заточење………………………………………...........……….5
IV.На затвор……………………………………………............…….68
V. Ослобођено као невини…………………….......…….….. 75
                                                      Свега….…...… 819

Од целога овога рада предата су данас акта са деловодним протоколом комесару иследних власти г. Ђорђу Стефановићу, судији Касационог суда.

Бр. 261.
7. декембра 1883. године,                Председник преког суда
У Зајечару.                                            Д. Рајовић с.р.                                                                                    

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #867 on: March 20, 2018, 01:56:22 pm »

'Било је то', по причању Пере Тодоровића, '25. децембара 1885. у сумрак око 6 сати увече. Мене је командант града Бл. Јурковић одазвао и одвео у једну собу градске команде, негда 'пашиног конака'. Тако сам стајао још добру четврт сата. За тим се зачу војничко корачање и на једаред собна се врата широм отворише и унутра уђе крупан виши официр, сав умотан у шињел, тако да се ни лице није видело. Ушав унутра он једним покретом разгрте шињел и рече:
- Јамачно се мени нисте надали?
Мени се учини, да је то г. Франасовић, тадањи министар војни, те одговорим: Зацело не г. министре. Но у тај мах мој 'госп. министар' збаци шињел на оближњу столицу и понови:
- То јест, мени се нисте надали!
Ја зинух од чуда и избечих очи. Преда мном је стајао - краљ Милан. Ја се дубоко поклоним: 'Извините, Величанство, нисам вас познао'.
Настао је дуг разговор, који је Тодоровић изнео у својим 'Успоменама'. Кад је, наиме, Пера Тодоровић у очи Дмитрова дне 1883, са осталим члановима главног одбора, затворен у Београдски град, он је писао Краљу Милану, и правдао радикалну странку, наводећи да би она била способна да буде од услуга и земљи и Краљу, кад би јој се само више вере поклонило. Доцније, кад су, након две године дошла сливничка искушења, 'краљ Милан се сетио ове моје понуде, и сем осталога, јамачно је и она била један разлог, који га је довео к мени у тврђаву београдску'.
Краљ је желео да зна, изложивши тежак положај, шта би се од Радикалне странке могло очекивати и како би се она понашала, у овим тешким приликама. По том, за убудуће оставио је ове изгледе: 'Ако се радикали покажу као паметни људи и истинити родољуби у овој прилици, последица би тога могла бити, да се збиља прегледа шта је остварљиво од радикалних захтева, па да се то покуша и остварити. Да ми се не би пребацивало да вас овде затворене у хапсани уцењујем, и да вам стављам услове у тренутку када вам држим нож под гушу, ја ћу вас помиловати, не тражећи од вас ништа друго, до то, да ћете својски помоћи да се Србија спасе од опасности, у коју је запала, и да ћете при томе водити особена рачуна, у чему види то спасење владалац земље. То је једино што сад тражим од вас. За све остало споразумећемо се кад будете у слободи'.

Краљ је одржао реч. Вративши се после тога у Ниш, где је био главни стан српске војске, која је још стајала на окупу, лицем на нову 1886. годину, у свом с.р. писму упућеном из Ниша на М. Гарашанина у Београд, Краљ овлашћује председника министарства: 'Драги г. Гарашанине… дужност је пријатна заблагодарити, и у то име овлашћујем вас, да обзнаните ову моју јавну владалачку признателност, као и тврду моју наду, да и даље Краљ и Србија могу рачунати на све њене синове.
Како су се и сами они, чији су путови и начини у редовним приликама прелазили границе закона, искрено у општој утакмици самопрегоревања и отправљања дужности показали и одржали на истој висини са осталима, то желим да моја прва владалачка реч у 1886. наступајућој години, буде израз видљива мога уважења свачије службе Отаџбини, буде доказ да у очима Краља Србије ова је прва врлина, коју он захтева од свију и свакога.
Па за то сам наредио, на основу права помиловања, које ми даје земаљски Устав, да се из овдашњег казненог завода пусте на слободу сви они, који су за дело побуне 1883. године осуђени.
Вама пак стављам у дужност да наредите, да се то исто одмах учини и према онима, што су се у Београдском и Пожаревачком казненом заводу налазе затворени за исто дело, које им праштам, и забораву предајем.

1. јануара 1886.                                                                                                Вама
у Нишу.                                                                                 искрено благодарни врховни командант,
                                                                                                                 Краљ Милан с.р.


(Кад је ујутру на нову 1886. годину пукао глас у Нишу о ослобођењу радикалних осуђеника, и то управник казненог завода саопштио председнику нишког суда Андри Грујићу, 1883. год. члану преког суда у Зајечару, онда је овај рекао: 'Хм, хм, дакле, пуштени! Нису вала, ни били криви'.)

Двадесет другог децембра 1888. Велика народна скупштина прихватила је нацрт новог Устава без дебате. Био је то, како га је оцењивао Раша Милошевић, један од најслободоумнијих устава у свету. Примио га је из руку краља Милана и потписао председник Министарског савета – Никола Христић.

« Last Edit: March 20, 2018, 02:03:13 pm by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #868 on: March 21, 2018, 09:47:04 am »

Глас се чује: Дидић Љуба вели
Ја не гледам ох, свет овај бели
Четир' годин', већ Србине брале
На мом гробу свеће се не пале!
Нити вином да га ко прелије
Од како ме Краљевица крије
Суза нема да на њему кане
Грма нема да бар тица стане 
Да у зору славуј ми отпева
Да л још Србин о слободи снева.
Нигде знака на том пољу равном,
А ја лежим ох, у гробу тавном.
Од свуда ме мрак увио густи,
Сетите се да је мој гроб пусти,
Сетите се  осамдесет треће,
На мом гробу још не расте цвеће,
Већ ми трава кроз кости проклија,
Драга браћо, ово ми додија,
Да из земље довикујем вама…

10.новембра 1940. г. освећен је и откривен споменик стрељаним радикалима.
На споменику су урезана следећа имена (без занимања):

Милија Петровић, свештеник из Бољевца,
Маринко Ивковић, свештеник, бивш. народни посланик из Бољевца,
Живко Никодијевић, столар из Бољевца,
Миленко Првуловић, из Параћина, учитељ у Кривом Виру,
Милисав Стефановић-Томић, земљорадник, кмет из Кривог Вира,
Милан Гојковић, земљорадник, кмет из Јабланице,
Живан Никодијћ (Никодијевић), земљорадник, н. посланик из Јабланице,
Миленко Николић, земљорадник, кмет из Планинице,
Гавра Аничић, трговац, народни посланик из Књажевца,
Љуба Дидић, трговац, народни посланик из Соко Бање,
Љубомир Божиновић, трговац, народни посланик из Књажевца,
Станоје Динић, земљорадник, народни посланик из Мучибабе,
Риста Ђусић Баћа, земљорадник , бивш. народни посланик из Мерџелата,
Петар Милошевић, земљорадник, кмет, командир IV бат. нар. војске из Извора,
Михаило Гилкић, пандур Окружног суда из Алексинца,
Коста Јанковић, трговац, народни посланик из Прћиловице,
Серафим Неготинац, трговац, претсед. општине из Крушевца,
Ђока Мариновић, фијакериста из Зајечара.
Никола Коле Кнежевић, трговац, народни посланик из Алексинца,
Лазар Миленковић, свештеник, бивш. народни посланик из Трњана,
Владимир Зебић, из Лознице, учитељ из Подгорца (извршио самоубиство).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #869 on: March 21, 2018, 10:02:56 am »

Тимочка буна - Прилози


Извештај главног команданта војске за успоставу реда у побуњеним крајевима Ђенерала Тихомиља Нилолића
Господину министру војном.

Постављен превисоким указом од 21. октобра текуће год. за главног команданта војске одређене, да поврати ред у побуњеним крајевима, и за краљевог комесара, ја сам се 22. истог месеца кренуо са одређеним ми штабом из Београда и 23. стигао у Параћин, где сам истог вечера затекао следећи распоред трупа моје команде: X. и XI. батаљон, IV. батерију шумадијског арт. пука и I. и V. ескадрон сталнога кадра код св. Петке. XIII. и XV. батаљон са остатком шумад. арт. пука у Ћуприји. II. и III. батаљон у Параћину. Моравски арт. пук у Јагодини. Брдски арт. пук са 80 чувара јавне безбедности у Зајечару. Бунтовници тога дана, по извешћу које сам добио, посели су Калафат, Стражу, Столице, Честобродицу са свима надвишавајућим тачкама а било их је на броју 2-3000. У интересу бржег установлења реда у црноречком округу, наредио сам одмах 24. октобра начелствима у Неготини, Пожаревцу, Ћуприји, Алексинцу и Књажевцу, да се са црноречким округом прекине, до даљег мог налога, свака приватна саобраћајна веза писмом и депешом, а тако исто, да нико не сме у тај округ улазити ни излазити. Да би бунт што пре угушио, намеравао сам да одмах нападнем; али због форсираног марша, батаљони, који су тога дана стигли у Параћин, а и они у Ћуприји, били су уморени, те нисам ништа могао предузети 24. октобра, него сам наредио, да се тога дана трупе одморе, а међу тим да се спреме потпуно за марш и бој. Према претећем држању и положају бунтовника морао сам закључити да ће се бунт са млого више муке и крви савладати. Земљиште између нас и бунтовника, као веза између Голубинских планина и Ртња, јако је брдовито, испресецано дубоким јаругама са стрмим одсецима, а при том покривено шумом, те претставља један земљиштни одсек, који се са врло великим тешкоћама може прелазити и у обичним приликама и мирном времену особито са артиљеријом, а утолико теже кад је поседнуто, као што је овом прилоком, бунтовницима, становницима тих крајева.  С погледом на ове тешкоће, напад на бунтовнике могао сам извршити на три начина: или форсирати теснац Честобродички са свом снагом, па ма каквих жртава поднео; или поделити моје трупе у два дела, па с једним на Честобродицу само потпомагајући нападати, а главни напад извршити преко Мозгова и више Лозице на Калафат и остале поседнуте висове; или држати се у сасвим одбранбеном положају према Честобродини, а главни напад извршити већим обиласком преко Бање, Бучја и Планинице. Првим начином нисам хтео радити, што сам предпостављао да форсирајући теснац покривен шумом и испресецан грдним провалама и јаругама, и по томе служећи се пешадијом без артиљерије могао би имати веће губитке. Трећи начин нисам могао употребити због тога, што би ми више времена требало за извршење; јер док би дошао само до бунтовника требало би ми 3-4 марша, и тек онда у бој се упуштати; па једино дакле стога, а друго што би бунтовници имали више времена, да се и сами прикупљају и да и остале крајеве подстичу и дижу на бунт, напустио сам и овај трећи начин, мада сам у неколико био приступио ка извршењу његовом, а и наредбу за кретање трупа издао. Срез Бањски био је 24. на миру и тек се 25. побунио и заузео Бањску клисуру и околину. Према оваком стању решио сам се да извршим други начин. Да би што више у времену добио, а и трупе од штрапаца поштедио, издејствовао сам од министра грађевина, који се у то време у Параћину десио, да ми стави на расположење потребан број железничких кола за пренос батаљона до Ђуниса.
Logged
Pages:  1 ... 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 [58] 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.049 seconds with 23 queries.