PALUBA
March 29, 2024, 10:42:42 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Čitajte na Palubi roman "Centar" u nastavcima, autora srpskog podoficira i našeg administratora Kuzme
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 [61] 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 722678 times)
 
0 Members and 4 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #900 on: April 21, 2018, 09:50:35 am »

Абдикацијом кнеза Милоша 1839. и протеривањем његовог сина кнеза Михаила 1842. године, уставобранитељи су засновали и учврстили своју владавину у Србији. Формално, њихова владавина почивала је на општим начелима Устава из 1838; суштински, она је представљала полицијско-чиновнички режим групе најкрупнијих уставобранитељских првака (Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Стојан и Алекса Симић, Милутин и Илија Гарашанин). Уствари пак по својим политичким и економским установама, уставобранитељски режим значио је владавину једног дела трговачко-старешинске олигархије; дошавши на власт, она је у привредном погледу резервисала за себе све крупније изворе спољашње и унутрашње трговине Србије, а у политичком, под изговором од евентуалне обреновићевске рестаурације, завела је систем 'полицајне' државе.
Друштвени поредак који су уставобранитељи створили под кнезом Александром Карађорђевићем разликовао се од Милошевог режима утолико што је почивао на слову закона и читавом низу правних установа, који су у пракси, међутим, остали без стварног дејства. Тако је лична власт Милоша Обреновића у ствари само замењена бирократским режимом, чиме су уставобранитељи организовали своју владавину у Србији између 1842. и 1858. године.
Процес првобитне акумулације капитала, чији су се почетни облици видно испољавали под Милошем, за време уставобранитеља достигао је врхунац. Овај процес највише је погодио слободни сељачки посед и сељака. Стихијско примењивање начела слободне трговине и слободног тржишта, када новчана привреда у потпуности преузима контролу над привредним развојем Србије, у још јачој мери но у претходном периоду, када је доминирала натурална привреда, довело је до јаче имовинске и друштвене подвојености, осиромашења сељака и народног незадовољства са полицијско-бирократским поретком уставобранитеља. Шири слојеви народа почели су жалити за Милошевим добом, и потајно помишљали на његов повратак. Противуставобранитељска агитација екс кнезова Милоша и Михаила из емиграције, чија се политика сводила на обнову њихове власти у Србији, рачунала је са погоршаним положајем сељаштва исто онолико колико и са политичком популарношћу њихове династије у сеоским масама српског народа.
За све време уставобранитељске владе бојазан од политичког преврата у Србији у корист свргнутих кнезова била је стално наглашавана, с том разликом што је припремама понекад руководио стари кнез Милош, а понекад млади кнез Михаило, односно њихови бројни политички приврженици у емиграцији и у земљи. Тако је Катанска буна у јесен 1844. године била приписивана политичкој активности кнеза Милоша. Но и после угушења Катанске буне, уставобранитељи нису остали на миру. Непуне две године касније створила се афера око завереничког покушаја Мирче Стојановића из Јагодине и његовог сина Јованче Мирчића да се поредак у Србији промени, те да се доведе на власт Михаило Обреновић као умеренији представник династије Обреновића. Ова Мирчина, односно Мирчићева завера по својим политичким плановима, једним делом, личила је на претходну Катанску буну иако је садржавала и друге аспекте политичке борбе противу уставобранитеља.
Шта је у ствари она представљала, ко су били њени носиоци какву је сврху имало њено покретање, и каква је била њена организација?

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #901 on: April 21, 2018, 11:51:16 am »

У почетку, док завера још није била откривена, власти у Србији имале су сигурних основа за сумњу да се центар емиграната-незадовољника налази у Влашкој, на имањима кнеза Милоша и његових политичких једномишљеника и пословних пријатеља браће Германи. У вези са овим, Илија Гарашанин, чији је ресор био Попечитељство внутрених дела и који је неуморно бдео над пословима политичке безбедности Србије, радећи на организацији своје обавештајне службе, још раније био је дошао на идеју да би било веома корисно да се у Влашкој, и то на поменутим имањима (мошијама) успостави један обавештајно-шпијунски пункт тиме што ће убацити једног свог агента. Спремајући за кнеза Александра елаборат о томе, Гарашанин саставља једно 'наставленије' од девет тачака. По њему, на имању браће Германи, на Јевремовој и Милошевој мошији Херешту требало је убацити, као радника или економа, једног обавештајца. Он би, идући тобожњим послом, мотрио на људе и дознавао њихова политичка мишљења и расположења, и о томе обавештавао власти у Србији. Своја политичка гледишта о режиму у Србији овај обавештајац би, привидно, усклађивао са мишљењима обреновићеваца, и пазио би да се 'политички' не открије и тиме компромитује код њих. У случају нужде, односно у хитним стварима, тај агент би достављао обавештења српској влади преко Букурешта, тј. преко Алексе Симића. Одржавајући неку врсту евиденције политичких емиграната и полицијски сумњивих лица, Гарашанин је, у једном другом документу, посебно подвукао име неког Мирчића, који је, као бивши српски поданик, 'тумарао по Турској' и одржавао везе са антирежимским центрима у Влашкој. Било је стога потребно да се на његово кретање мотри, и да се о томе упозоре пограничне власти, нарочито оне у Крајини као пределу на тромеђи Србије, Турске и Влашке.
Уопште узев, Гарашанинова настојања у откривању непријатеља режима била су уродила плодом. Он је имао прилично добра обавештења не само о политичким емигрантима из Србије него и о општим приликама у суседним областима, првенствено у турским пограничним крајевима. Више од тога, он је показао ретку проницљивост да између појединих појава, догађаја и људи, изналази њихове евентуалне везе и међусобне утицаје, заправо оно што им је могло дати обележје заједничког, потајног или јавног, рада на рушењу владе у Србији. До средине 1846. године у Србији се већ доста поуздано знало ко су њени главни противници у иностранству и шта садрже њихови политички планови.
Тако, још почетком 1846. године Гарашанин извештава кнеза Александра како 'један поуздан наш човек, који се у Влашкој свагдар налази, ове дане известио ме је … и препоручује … да се нека тајна приуготовленија по Влашкој чине ради произведенија једног немира, како у Бугарској тако и у Србији. Ове наредбе происходе од Обреновића и њиови људи, нарочито Германоваца, који су свуда по Влашкој, па и по нашој страни разсејани, тако да довољно начина имају просипати отрове код људи, који су немиру одани… У Влашкој су овога ради дружства и места одређена, гди се сва та приуготовленија чине и то све бива под управленијем Германа и сада Ефремовим (Јевремова ћерка Симеона била је удата за Јоаникија Германа – прим. Ј.), који се у свом селу у Влашкој налази. Примећено је да се у оним местима (!) негде се налази џебане спремљене и оружја…' Даље, Гарашанин извештава како 'етерија' ова стоји у тесном споразумленију и са оним Бугарима, који су под Мијајлом још буну у Бугарској подизали, и који су лане својим кућама одавде отишли'. Од водећих људи ове 'етерије' он посебно наводи Коцу из Лесковца (Никола Цветковић – прим. Ј.), као представника нишко-лесковачког краја и једног од вођа устанка 1841. године, који је преко Алексинца, под изговором да се бави трговином сољу, стајао у вези са Милошевим људима у Србији и његовим повереницима у Влашкој.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #902 on: April 23, 2018, 08:52:12 am »

Као доказ да је буна на прагу, Гарашанин је пре свега наводио то што је у Влашку дошао, послан од Милоша из Беча, неки Цари, трговац из Битоља, као тобоже трговином, а у ствари као Милошев повереник који ће 'највише ободравати дружства, која се за произведеније овог плана спремају', и што се очекивао долазак и самог Јеврема Обреновића у Влашку, како би преузео непосредно руковођење акцијом у Србији. У ту сврху, само у Букурешту се налазило четрдесет наоружаних бећара, затим још неке мање групе у Поани, око Крајове и 'по местима у Бугарској око Видина'. Према добијеним обавештењима ова акција имала се извести упадом из Баната, негде између Оршаве и Панчева, или – ако ситуација за то не буде повољна – из Влашке у Крајину ради даљег распростирања побуне по осталој Србији.
Овде је био интересантан правац наступања најпре на Гургусовац, и то ради ослобођења затвореника из тамношње чувене 'куле' и ради успостављања везе са устаницима из нишко-лесковачког и пиротског краја. Полазећи од претпоставке да ће се у буни наћи неки крајеви Србије и пограничне нахије у Турској, обреновићевци су по мишљењу Гарашанина, рачунали да ће се створити такав политички и дипломатски заплет у коме ће, поред Србије и Турске, несумњиво узети учешћа и Русија, чије су симпатије тада биле на страни противника режима у Србији. Ситуација је отуда налагала велику опрезност и спремност да се дочека упад Милошевих присталица из иностранства.
У марту 1846. године Гарашанин је добио два извештаја од својих повереника: један из Алексинца (М. Дабић), други из Крушевца (Радован Петровић). Извештај из Крушевца, датиран под 17. мартом, преносио је једно поверљиво казивање по коме је упад Милошевих људи из Влашке у Србију одређен за 30. март. Ово казивање потекло је од једног 'знатног' трговца из Лесковца, и било је од особите важности јер је изражавало спремност народа лесковачког краја да дигне устанак на Турке и, према утврђеном плану, помогне долазак кнеза Милоша у Србију управо и ради ослобођења лесковачког краја од турске управе. Други извештај из Алексинца, под 13. мартом, писан нешто раније од крушевачког, говорио је о везама српских грађана са завереницима у нишко-лесковачком крају и о учешћу неких пограничних српских органа у завери против режима у Србији. По овом извештају, између Срба у Србији и турских поданика-хришћана главну везу одржава Мирча Стојановић, житељ јагодински (по свој прилици пресељеник у Србију из лесковачког краја из времена првог устанка или за Милошеве владе), заједно са своја два сина, од којих је старији, Јованча, већ био познат властима као емигрант обреновићевац, док се млађи, Димитрије, бавио трговином са Нишом и тамо имао прилике да одржаве везе са људима из турских крајева. У ту сврху Мирча је требало да се тајно види на граници са старијим сином Јованчом, који је већ био у вези са Милошевим људима у Влашкој. По истом извештају, повод за састанак оца и сина била је поверљива вест да је и кнез Милош стигао у Влашку и да ће са кнезом Михаилом и са руском војском прећи у Видин, па одатле у Гургусовац и Алексинац, пошто је, наводно, Порта пристала на овакав један руски захтев према Србији! Недавно, 11. марта, под изговором да продаје 'арпаџик' неком Живку папуџији, пореклом из Ниша, Мирча се састао и са неким људима из Турске, од којих су неколицина учествовали у буни 1841. године. Овом састанку  'у Мирчином квартиру' присуствовали су: Милош, практикант ђумрука алексиначког, Таса, гвардијан карантина алексиначког, Здравко хајдук, Васа Димитријевић и још неки. Известитељ Гарашанинов, који је пратио овај као и друге раније тајне састанке, предлагао је као нужно да цео случај иследи Јова Вељковић, саветник, као добар познавалац људи и прилика с ове и с оне стране границе.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #903 on: April 23, 2018, 10:56:47 am »

Сматрало се за потребно да се позову на саслушање и неки службеници грамадског састанка, и алексиначког карантина и ђумрука, преко којих су заказивани састанци домаћих опозиционара са људима из нишко-лесковачког краја. Поименице су наведени: Бранко Душманић, карантински надзиратељ Никола, гвардијан Милош (са Грамаде), практикант суда алексиначког Човић, затим службеници Миленковић и Крајинић (из Алексинца), Рака Јовановић, гвардијан, Милош Јовановић, амбарџија, Цветко Станишић, гвардијан, Стојан Станковић, портир, и Петар Симић, гвардијан, Миладин Бошковић, Обрад Јовановић, гвардијан, Васа Стојановић, гвардијан, сви из Алексиначког карантина, 'који су јако бунтовној страни наклоњени и који су разговор водили да набављају гуњчиће кратке, опанке итд'.
Као што се види завера није била нимало наивна. Она је обухватала, на српској страни, бар петнаестак људи, а још важније је било то што је већина њих службовала на граници, па је својим симпатијама према бившим устаницима у Турској, могла врло лако изазвати компликације на српско-турској граници ако Турци, једнога дана, сазнају за све ове политичке везе својих поданика са српским пограничним властима. Пада у очи и то, да се ове везе између завереника одржавају преко најважнијег дела јужне српске границе од Грамаде до Жарева, и да у Алексинац и Крушевац долазе и саме вође устанка из 1841: Станко Бојаџија из Власотинаца и Коца Мумџија из Лесковца.
Није познато шта су полицијске власти у Србији предузеле поводом овога. У најмању руку, извесно је, био је појачан надзор над сумњивим грађанима и, вероватно, онемогућен долазак осумњиченим народним представницима из нишко-лесковачког краја. Сасвим је могуће да је Мирча Стојановић био стављен под надзор. О Јовамчи Мирчићу, односно његовом кретању по Турској, још од раније су била прибављена детаљна обавештења, као и уопште о стању обреновићевске емиграције и њеном раду против српске владе. Такође, није искључено да је српска влада интервенисала на Порти да своје поданике притегне и да Јованчу Мирчића изручи српским властима.
(Из једног службеног акта Високе Порте о Мирчиној завери, под 22. априлом 1846. године, види се да је Аврам Петронијевић, у својству повереника српске владе за спољне послове, обавестио турске власти о целој овој ствари. По тој Портиној информацији, користећи ситуацију евентуалне буне у Србији, кнез Милош је требало да са топовима и осталом ратном спремом пређе у Србију преко Оршаве и да побуни и суседне нахије у Турској: лесковачку, нишку, пиротску, берковичку, видинску и белоградчичку. У том смислу је и Порта давала потребна упутства нишком валији Асан паши.
У посебном упутству муширу царске војске у Румелији, под истим датумом, Порта је изражавала мишљење да је сасвим могуће да кнез Милош подстрекава рају на побуну, имајући у виду 'његов темперамент и његово понашање' према Порти ранијих година. Колико је Порта поклањала пажњу догађајима у Србији и на српско-турској граници види се и по томе што је страховала да се ситуација не би даљим развојем догађаја компликовала: 'Не дај боже, ако се у будуће појави неки инцидент и питање добије деликатно обележје, после измене писама са вама, потребно ће бити предузети брзе мере… Због деликатности питања јављено је и бившем београдском Веџи паши, да чим заврши припреме, одмах крене тамо', тј. из Босне према границама Србије.)

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #904 on: April 24, 2018, 09:01:44 am »

У сваком случају, Гарашанин није седео скрштених руку. Из једног ранијег његовог извештаја сазнаје се да је Јованча Мирчић побегао из Цариграда, пошто су му Турци били ушли у траг, и да је преко Смирне, неким заобилазним путем, прешао у Аустрију и дошао чак у Беч. За другог Мирчиног сина, Димитрија, који се бавио трговином са Нишом, утврдило се да је то само изговор 'без да се то доказује да он какву трговину онамо води'. Сам Мирча био је окарактерисан као 'велики смутљивац', који је свакако упознат са синовљевим планом, и да 'ови сви морају на страни Бугарске дејствовати, јер тамо су им људи и места позната'. Утврђено је било да промилошевска емиграција 'има 60 душа, осим аустријски поданика, који се ничим другим не занимају но само с плановима Милошевим, и које Милош тога ради о свом трошку издржава'. Из извештаја се даље види да су планови емиграције убрзо онемогућени, али да је и активност Обреновићеваца добила нов замах, сада нарочито у Босни. 'Пошто су дакле полицијом нашом ова намеренија Обреновића овде у Србији осујећена, и кад је он (тј. Милош) изгубио надежду да може овај народ у великој маси на своју страну подићи, онда је он обратио цело своје вниманије на Босну и остале провинције Портине око Србије, с том надеждом да ће ове народе моћи лакше побунити под именом да се они зулума турског ослободе. За овај план, каже Гарашанин (Извештај о раду Јованче Стојановића Мирчића од 5. јула 1846.), он или шиље непосредствено људе у Босну, и остале пределе Турске, но сада највеће је вниманије на Босну обратио, или чрез своје поверенике у Србију шиље разне поруке христијанима у Босну, свагдар међу тим тако дејствујући, да и наш погранични народ прими колико год участија у овој буни која би се у Босни подигла, како би тако могао негодованије Високе Порте противу садањег Правителства побудити, та неће ли ова рећи: ајде нека Обреновић дође, пошто ни ови нису вернији од њих'.
На обарање уставобранитеља и кнеза Александра, радила су сва четири Обреновића: Милош, Михаило, Јеврем и Јован. Кнез Милош, 'као врло богат човек' расипао је у политичке сврхе новац немилице; Германи, 'особити' пријатељи Обреновића, 'са свим људима од руског духа', сплеткарили су по Бугарској, и у Влашкој издржавали већи број наоружаних момака – бећара. Њихову промилошевску агитацију омогућавало је то што 'за мутење по Бугарској Германи имаду довољно средства будући да онамо имаду знамениту соларску трговину, која им продаје прилику чрез многе људе своје, све што је нужно (достављати)…'
Што се тиче Босне, као кнез Милошеви повереници рачунали су се трговац Будимлић, поп Павле, хајдук Новак, 'која лица имаду довољно познанства у Босни, и чрез ове они сада своја намеранија у Босни поручују'. Друга два лица из Босне одржавала су преко Новог Сада (где је стално био Јован Обреновић) везе са кнезом Милошем. Шта више, конци завере ишли су до Приштине, Врања, Штипа и Велеса, где су се – као што ће се касније сазнати – на челу налазили трговци: Тоша (у Велесу) и Миша (у Врању). Преко Думбе, бечког трговца и банкара, Обреновићи су покушали да у Београду, тобоже као избеглица и пријатељ српске владе, добије службу неки бивши грчки капетан који је учествовао у бунама у Грчкој и на Криту а у ствари био је то плаћеник чији би се задатак у Београду састојао у томе да буде обреновићевски обавештајац и веза са београдским Цинцарима и Германовим пријатељима у Влашкој. Све у свему, опасност за уставобранитељски режим била је велика, утолико пре што су се Аустрија, а поготову Русија, показивале прилично наклоњене Обреновићима, нарочито кнезу Михаилу и његовим плановима да обнови своју власт у Србији.


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #905 on: April 25, 2018, 08:10:55 am »

У току ових збивања једна околност, међутим, довела је прилично неопрезно Јованчу Мирчића у Србију, где је био откривен и ухапшен, и на саслушању код полиције испричао многе ствари из своје политичке активности против уставобранитељског режима.
Јованча је прешао у Србију из Аустрије, преко Митровице и Шапца, и био је откривен по свом доласку у Београд 5. марта. На саслушању код полиције, дуго није одавао свој прави идентитет; тек касније он је 'попустио' и изнео многе податке о свом двогодишњем емигрантском одсуствовању из Србије и о своме раду за рачун кнеза Милоша. Године 1842. као практикант алексиначког ђумрука, био је послан од стране владе у Цариград да научи грчки и турски језик. Тамо је ступио у друштво присталица кнеза Милоша, међу којима су се налазили бивши капућехаја Јован Антић, Сима Андрејевић и др., па је и сам постао Милошевац, и узео потом учешћа у свим тајним политичким акцијама чија је сврха била повратак Обреновића у Србију. Поводом Катанске буне написао је тобожњу народну жалбу због зулума у Србији и изнео жељу народну да се помоћу Русије на српски врати кнез Михаило (!) као неправедно протеран из Србије. Преко руског посланика у Цариграду Герасима Вашченка, бившег (првог) руског конзула у Београду, ова молба је достављена кнезу Милошу с тим да је једна депутација однесе у Петроград, а ако то не би дало резултата, да се у Србији подигне буна. За вође буне били су предложени Стевча  Михаиловић и Петар Радојковић, син Милете Радојковића. Буна у Србији могла би се олакшати и тиме што би се побунили хришћани у околини Ниша, Прокупља, Лесковца и Врања, чиме би се ситуација на јужним границама Србије компликовала и омогућила кнезу Милошу и Михаилу да се преко Влашке врате у Србију.
(По казивању другог Мирчиног сина Димитрија, почетак политичког иступања његовог брата Јованче настао је тиме што је руски двор, радећи на извиђању правог стања политичке борбе у Србији после прогонства Михаила, хтео 'нека акта Србске владе имати, на основу којих је посланик Србски Лазар Зубан у Цариграду бранио Вучића и Петронијевића што су изгнали књаза Михаила и буде наређено Руском посланику у Цариграду да та акта ма како било добије. Посланик руски узме на руку Јованчу Мирчића питомца, који је у Цариграду учио и који је са станом био у посланству србском, и он узме потребна акта из посланства и однесе их Руском посланику. Кад је Руски посланик видио и расмотрио акта, Јованчу преобуче у Руску униформу и да му пасош руски и одпрати га у Петроград, који је акта собом однео и двору Руском предао.' Ова верзија о Јованчиној делатности може да буде тачна само у свом првом делу, тј. у узимању српске званичне преписке и њеној предаји руском посланству; да је Јованча ишао лично у Петроград тешко се може примити. То се види и из даљег излагања о Јованчином путу Милошу – у Влашку.)

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #906 on: April 25, 2018, 08:22:34 am »

Но, пошто су Турци – преко Пољака Чајковског – сазнали са ову политичку активност, Јованча је преко Смирне, посредством кнез Милошевих људи и канала, доспео до Беча, где га је Милош примио и затим му поверио разне политичко-обавештајне задатке у Румелији, како би испитао право стање хришћана и њихово расположење за дизање једног општег устанка против Турака. Обављајући овај задатак Јованча је – преко Босне и Новог Пазара – обишао Приштину, Врање, Скопље, Велес, Солун, Серез, Рилски манастир, Штип, Ђаковицу, и још нека околна места, и преко велешког трговца Тоше (који је био руски поданик и стајао под заштитом руског конзула у Солуну) и врањског трговца Мише био у преписци са кнезом Милошем. Свуда на путу по Румелији је, како је извештавао, запазио турске зулуме и патње хришћана, као и њихову спремност да се дигну на устанак. Све ове послове Јованча је обављао под туђим именом, као трговац Петар Михајловић из Сереза. По обављеном послу вративши се у Аустрију, Јованча је преко своје везе, неког калуђера Будића из једног фрушкогорског манастира, добио нов задатак од кнеза Милоша: да пређе у Србију ради почетка непосредне акције. Био је упућен Стевчи Михаиловићу 'да њему на руци буде, код кога да ће његов налог наћи, и да је он (тј. кнез Милош) издао налог Бугарима да и они к Стевчи дођу и с њима се разговоре и согласно утврде, кад најугодније буде, да се дигну уједанпут, приметивши му у том писму да ћеду бити Бугари или дошли дотле к Стевчи или ћеду доћи, с придодатком да ће најбоље тај посао до Петрови поклада окончати, и ако би случајно њега у Београду уапсили, да ће га он (тј. Милош) дотле избавити'. Кратко време по преласку у Србију, како је већ речено, Јованча Мирчић-Стојановић, аlias Петар Михаиловић Серезлија био је, као подозрив, ухапшен и на саслушању утврђен је његов идентитет и откривене су његове праве намере.
Хапшење Јованче Мирчића значило је крупан успех Гарашанинове полиције. Она је сада дошла до многих корисних обавештења и података у вези са радом емиграције, али је мало шта могла сазнати о завереничкој организацији у земљи. Разлог је томе био једноставан: сам Мирчић, већ годинама изван Србије, слабо је био упућен у прилике у земљи и, осим са оцем и братом Димитријем, није имао никаквих непосредних веза са људима у Србији. Зато је за полицију остала још увек тајна који су све прваци у Србији осим Мирче Стојановића, активно радили на организовању завере против уставобранитеља и кнеза Александра. Иако није имала довољно података Гарашанинова полиција пратила је издалека рад Мирчин не би ли на неки начин дошла и до непосреднијих, конкретнијих доказа о његовом завереничком раду, заправо одређенијој политичкој антиуставобранитељској акцији.



Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #907 on: April 26, 2018, 07:42:29 am »

Током читавог пролећа ухођење Мирче Стојановића није дало никакве резултате. У Србији је изгледало сасвим мирно, иако се осећало да Милошева агитација живо ради преко својих бројних и вештих агената и домаћих присталица. Тек почетком јуна 1846. године полиција је успела да открије читаву организацију антиуставобранитељске завере на челу са Мирчом Стојановићем. Но, до тога се дошло независно од саслушања и исказа Јованче Мирчића: трећег јуна Мирча је био ухапшен са најужим кругом својих једномишљеника у тренутку када је, готово, требало да отпочне оружана акција против уставобранитељских власти. Гарашанинова полиција је за овај срећан исход и окончање завере у Србији имала да заблагодари више једној срећној околности но својој спретности. Како је дошло до овог обрта и откривања завереничке акције управо у моменту када је требало да она отпочне?

Током априла и маја 1846. године, Мирча је, као стари лични и пословни пријатељ кнеза Милоша и присталица династије Обреновића, почео тајну антирежимску агитацију у кругу својих пријатеља, користећи се незадовољством које су  уставобранитељи изазвали својом политиком и полицијским прегањањима присталица протераних кнезова Обреновића. Мирча је, водећи своје трговачке послове, непосредно агитовао у Јагодинском округу, а преко својих пријатеља и добрих познаника још и у Ћупријском, Крушевачком и Алексиначком округу, где је нарочито полагао на симпатије нишко-лесковачких емограната, којих је овде било у приличном броју после великог устанка у Турској у пролеће 1841. године.  Главни Мирчин сарадник у Алексиначком округу био је Сима-Симча Михаиловић, баруџија, који се са Мирчом био упознао још 1844. године, и истовремено био његова веза са чувеним устаничким вођом лесковачког краја Станком Бојаџијом из Власотинца. У Крушевцу главни Мирчин сарадник био је трговац Петар  Латинин, у Јагодини Стојан Шишко, који је истовремено био и ортак Стевче Михаиловића, односно његова конспиративна веза са Мирчом (Стевча је био под сталном полицијском присмотром). Сам Мирча, сем у Белици и Левчу, имао је својих пријатеља и повереника и у Крагујевачком и Ћупријском округу. Циљ им је био повратак старога кнеза Милоша и подизање устанка у нишко-лесковачком крају ради ослобођења тамношњег народа од турског зулума.
У мају 1846. године Мирча је живо обилазио села Јагодинског округа и Крагујевачке Лепенице, идући тобоже послом као трговац стоком. У левачком селу Слатини, са својим плановима за буну, коју је требало подићи на Петрове покладе, упознао је Марка Савића и Павла Милићевића, а 'лицем на чисти понедељник' и слатинског кмета Милисава. То исто учинио је и са кметовима села Цикоте и села Урсуле. Осим тога, преко свога рођака попа Мите Поповића, пароха кукљинског, Мирча је обавестио и Тодора Драгићевића из Јасике да ће ускоро бити буна ('Тодоре, биће скоро буна, но ти своју крџалинку пушку добро чувај, и буди готов кад те позовем'). И у Ланишту, Липару, Жировишту и Багрдану Мирча је упознао своје пријатеље са припремама за буну, тражећи од њих да у одређени час поведу већи број сељака ('побратиме јеси ли што коза скупио, а он му одговори да јесте једно 100-150 коза скупио, и рекне му да Филимон није могао скупити, но и он ће готов бити') ради напада на чиновнике начелства и судове у Јагодини и Крагујевци и заузимање тих јавних установа.
Главни Мирчини пријатељи и повериоци били су у селу Домуз Потоку: Јанко Јајовић, кмет, и сељак Милинко Павловић, које је Мирча уочи дана буне чак 'унапредио' за предводнике сељачких одреда када се у одређени час крене на Јагодину, односно на Крагујевац. А тај одређени час требало је да буде ноћ између 2. и 3. јуна  када је предвиђен напад на јагодинско окружно началство, око 3 часа ујутру. Тај тренутак је изабран намерно, пошто су тога дана сви окружни начелници и председатељи окружних судова, са извесним бројем својих чиновника, морали бити у Београду на састанку код својих ресорних министара. Изненадним упадом у главна надлештва, начелство и суд, и истовременим хапшењем свих чиновника и полицајаца, требало је постићи одређени психолошки утисак на народне масе и учврстити завереничку политичку акцију. Ликвидацијом уставобранитељских органа власти у Јагодини, буна се скоро истовремено имала пренети на Ћуприју, Пожаревачки и Крагујевачки округ где ће присталице Обреновића, односно лични пријатељи Стевче Михаиловића и Мирче Стојановића, поступати на исти начин.
Главну ударну снагу за напад на Јагодину требало је да представља група од 100-150 сељака из Домуз Потока и Багрдана, које је требало да поведе Милинко Павловић, затим једна друга група слатинских сељака са којом су они први требали да се састану на Липару па да заједно, под главним предводништвом Мирчиним и Симче Михаиловића, као његовог помоћника, ударе на Јагодину.


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #908 on: April 26, 2018, 02:04:41 pm »

Но док је 2. јуна уочи дана буне, Мирча ишао на Липар да сачека шесторицу левачких кметова са њиховим сељацима, Милинко Павловић и кмет Јанко Јајовић су се уплашили и предомислили, па су, после растанка с Мирчом, одјурили у Крагујевац и пријавили властима цео план завере. На основу овог исказа, цела завера и план буне били су 'проваљени' и то у последњем, судбоносном часу. Негде касно у ноћ 2. јуна начелник Гружанског среза најхитније је кренуо са педесет коњаника на Липар, одакле је после поноћи требало да крене завереничка група на Јагодину.
У заказано време, око пола ноћи, Мирча Стојановић узалуд је очекивао долазак Милинка Павловића и левачких кметова са сељацима. На Липару са њим су били само: Симча Михаиловић, Тома Н. (Костић) и два сељака из Слатине – Марко Савић и Павле Милићевић. Пред свитање било је јасно да од напада на Јагодину нема ништа, пошто су сељаци изостали. Видећи се усамљени, са помишљу да је власт може бити прокљувила заверу, они су се нашли у неугодном положају. Алексинчани, Симча Михаиловић и Тома Костић, одвојили су се од остале тројице и кренули, разним путевима, према Алексинцу. Оставши на цедилу, Мирча је вратио Слатинце својим кућама, а сам се упутио према Морави, у намери да сиђе до Домуз Потока и види шта је било са Милинком Павловићем и кметом Јанком. Но још истог дана потера је ухапсила Мирчу у кући Милинковој а затим га дотерала у Крагујевац где су га почели испитивати. Тиме је буна била угушена у зачетку.
Почетак Мирчиног саслушања од стране полиције у Крагујевцу одмах је открио читаву организацију завере и покушаја буне против уставобранитељског режима. Мирча је одао своје сараднике са састанка на Липару: Михаиловића и Костића и два сељака Слатинца, и изнео план буне. Убрзо потом, кметови су властима пријавили и оне сељаке који су одржавали завереничке везе са Мирчом. Њих је било више десетина. Пошто крагујевачка полиција није била надлежна да саслушава и заверенике са територије других округа, по наређењу Попечитељства внутрених дела, односно Гарашаниновом, главни завереници били су 'под тврдом стражом' пребачени у Београд и предати Начелству округа београдског. У Београду, заверенике је испитивала специјална истражна комисија састављена од помоћника Попечитељства внутрених дела, подполковника Радована-Раје Дамјановића и председатеља Варошког суда Београда Венијамина Розмировића, као чланова, и Томе Живановића столначелника Попечитељства внутрених дела, као секретара. У току и почетком јула ова комисија је систематски водила истрагу и, што се тиче Мирчине улоге у завери, утврдила наводе из истраге крагујевачког Окружног начелства па је проширила затим истрагу и на остале главнооптужене.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #909 on: April 27, 2018, 08:14:54 am »

По налазима ове комисије, на посредан или директан начин, за ову Мирчину заверу знало је преко четрдесет људи, па је оптужница - упућена Попечитељству ради одобрења за проширење истраге – обухватила још и следећа лица: Стевчу Михаиловића из Јагодине ('као глава и тајни управитељ ове буне'), Живка Стојановића (Нишлију), папуџију из Алексинца, Стојана Алексића Лесковчанина, из Алексинца, Петра Карантовића Латинина из Крушевца, Уроша, Васиља и Радивојца Милићевића из Лоћике, Радисава кмета цикотског, Милисава кмета слатинског, кмета урсуловачког, Стојана и Глишу Тириће (Нишлије) из Јагодине, Стојана Павловића из Јагодине, Ђорђа Самоковлију, Милисава Евремовића, Тасу Теодоровића, Илију Кицоша и Китана Дунђерина (сви из Јагодине), Милету Денића и Ристу, 'бившег пандура а сада момка Стевчиног', Раку, Обрада, Цветка, Милошића и 'бркатог' Милоша, гвардијане карантина алексиначког, па Милоша Аничића и Живка Крстића из Паланке, Радисава, бившег официра из Лапова, Цветана и попа Здравка из Баточине, Стевана Петровића, бившег писара, и Лукића, бившег официра из Крагујевца, Душманића, практиканта начелства алексиначког, Јована Ћелу, терзију из Београда, и Сотира, фишегџију из Крушевца.
(О учесницима у завери, Паја Михаиловић пише: О подизању буне у Крушевцу, Јагодини, Ћуприји и друга места (!), за ту буну присталица нашао (Мирча) у Јагодини Стојана попа Мијовића Шишка, Стојана и Мату браћу Тириће и Тривуна, писара општине Јагодинске; у Крушевцу Петра Латина фишегџију, и истог руфета Јанка и Ставру и некоје пушкаре Призренце који ту у Крушевцу занат пушкарски радили. А о Петру Латину зна се и да је у Скадру био баш-кнез. У овоме су са Петром били учасници Милутин Остојић, Ранђел Газибарић и Вукадин трговац.) 
Попечитељство внутрених дела одобрило је да се, према оптужници, истрага прошири на неке од горе именованих, док се за неке није сагласило, али је са своје стране покренуло поступак против још неколико других људи, за које је сматрало да су били у завери, заправо да су били посредници између Мирче и лесковачких народних вођа у Турској. Што се тиче Стевче Михаиловића, њега је, у ствари, саслушавао Илија Гарашанин, оставивши му могућност слободног кретања. (Гарашанин и Стевча били су побратими.) По казивању П. Михаиловића, Стевчино учешће проказао је на саслушању Стојан Шишко. На основу тога Гарашанин је позвао Стевчу у Београд где га је лично саслушавао. Кад Стевча није хтео ништа признати, Гарашанин му понуди да се добровољно исели из Србије 'за неко време'. Стевча није пристао на то, мотивишући: 'ја, ја, зар да из отаџбине моје у иностранство идем, и да ту лаж, на мене изнесену узмем, која би се имала казати да сам признао; ја из отаџбине нећу да идем, а ви што год оћете чините'.
Истрага је вођена, такође, и против Мирчиних синова Јована и Димитрија кога је нишки паша још 'пролетос' предао српским властима после његовог хапшења у Приштини, односно после неуспелог састанка Димитријевог са братом Јованом, тада емисаром кнеза Милоша за румелијске крајеве.


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #910 on: April 27, 2018, 10:31:19 am »

Што се тиче плана извођења буне Комисија је, на основу истраге главнооптужених, дошла до ових налаза: по заузећу Јагодине бунтовници би одмах упали у Ћуприју, где би из тамношње апсане ослободили све политичке затворенике (и криминалце), па би затим кренули на Пожаревац ради стварања директне везе са Милошевим повереницима у Банату, даље на Крагујевац, где је већ била утврђена сарадња са неким Крагујевчанима, како би се дошло до топова, па на Крушевац и Алексинац ради успостављања везе са 'Бугарима', односно нишко-лесковачким устаницима, и на Гургусовац ради ослобађања затворених Обреновићевских политичких присталица (Цветко Рајовић, Петар Туцаковић и др.) у тамношњој 'кули'. По мишљењу Мирчином требало је да буна на овом подручју сломи главно упориште уставобранитељског режима. (Из заузетог Крагујевца Стевча Михаиловић би кренуо одмах на Чачак, где је раније већ био окружни начелник, после чега би и прообреновићевски Ужички и Руднички округ свргао тамношње власти. Долазак кнеза Милоша био би тамо обезбеђен, после чега би се могао подићи устанак око Ниша и Лесковца. А ради лакшег подизања сељака на буну, требало је да се завереници послуже обећањем да ће порез смањити на два талира и да ће се управни положаји делити онима који се буду истакли у збацивању уставобранитељског режима. Истрага је пронашла у Мирчином стану читав товар џебане, а исто тако и код Симче Михаиловића и Томе Костића, који су и иначе били баруџије, као и оружје код Петра Латинина у Крушевцу итд.
У сагласности са Попечитељством внутрених дела, истражнa комисија предала је Београдском варошком суду следеће 'созaклетнике': Мирчу Стојановића из Јагодине, Стојана Шишка из Јагодине, Симчу Михаиловића и Тому Костића из Алексинца, Тривуна Радосављевића, млађег писара примирителног суда у Јагодини, Јанка Лазаревића, фишегџију из Јагодине, Мирчине синове Јована и Димитрија, Марка Савића и Павла Милићевића из Слатине, Милутина Василијевића Славковића из Јагодине, и Милинка Павловића из Домуз Потока, проказивача ове завере.
По завршетку истраге, кнезу Александру биле су достављене на увид девет испита-пресуда 'главним коловођама', са образложењима: '… и то да је Мирча по внутрености отечества нашег дејствовао и људе на злоковарно ово умишљеније позивао, а Симча пак да је на граници око Алексинца са познатим Бугарима дејствовао и њи за дело ово приуготовљавао и лажним којекаквим уверенијама ободравао да би ји лакше тако само на убитачну намеру ову навео; даље, да је Стојан Шишко све о овоме убитачном намеренију од Мирче дознавао а и сам да је неке од Јагодинаца на то дело позивао, нехтевши никако власти својој открити; Трифун Радосављевић пак не само што је дознавао, него по учињеном разговору са Мирчом, неке од Јагодинаца, оне ноћи кад је Мирча намеравао дело ово почети, на страну иза Јагодине изводио; тако и Тома Костић и Јанко Латинин да су дознавали целу намеру ову и нехотели власти открити, и јошт онај први и на Липар гди им је уговорено место возстанија њиног било, са Мирчом и Симчом, као и Павлом Милићевићем и Марком Савићем из Слатине излазио…'

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #911 on: April 28, 2018, 08:48:03 am »

Узимајући у обзир тежину кривице, према резултатима до којих се дошло у истрази, а пошто су најпре консултовани Илија Гарашанин, као попечитељ Попечитељства внутрених дела, и сам кнез Александар Карађорђевић, Београдски варошки суд је 13. септембра 1846. година осудио Мирчу Стојановића на смрт стрељањем и бацањем на 'точак', а остале горе побројане, осим Јована-Јованче Мирчића, на по дванаест година робије и по педесет батина на почетку и на свршетку робијања. Милутина Василијевића суд је ослободио услед недостатка доказа, а Милинка Павловића такође што је показао заверу и почетак буне. Апелација је, потом, потврдила ове пресуде. Извршење пресуде имало се обавити у местима где су завереници становали, односно после читања пресуде и батинања, осуђени су пребачени у Ћуприју на издржавање робије као 'политически преступници'.
Извршење пресуде било је обављено по прописном судском церемонијалу, 'сирјеч, Мирча пред собратим варошанима и околни села житељима на ¾ сата далеко од Јагодине на Црвеном Брегу поред друма Цариградског на десној страни овуда к Београду идући, после јавног и точног прочитања пресуде од слова до слова, по последњем Књажеском решенију, из пушке убило и на точак бацило, а остало његово дружство такође казнило је пред собратим варошанима код овога (тј. Начелства окружног) зданија, почем су и њине пресуде јавно и точно прочитане…' Сима Михаиловић и Петар Костић били су најпре послати у Алексинац, где су шибани, па онда доведени натраг у Ћуприју.
(Подаци добијени на саслушању Мирчином говоре о томе да је имао 40 година и био регистрован као свињарски трговац. По спису П. Михаиловића, 'Мирча је син некога Стојана баштована. Био је знатан трговац и обогатио се када су Турци излазили из касаба и паланака па спахилуке продавали. Господар Милош спахилук у Јагодини за се купио од Турака, па Мирчи под закуп даде, по томе се Мирча и звао Мирча Спахија'. Mирча је имао у Јагодини кућу, три дућана и једну кафану, које су биле интабулиране за дуг неком Јеврејину Аврамовићу Мати, а нешто због 'дуга' Правитељству.)
За остале мање важне учеснике у завери, уставобранитељско правосуђе донело је, такође, одговарајуће пресуде. Наиме, 'осим ови, да се и Живко папуџија Нишлија и Стојан Бугарин, обојица из Алексинца, који су у свему овоме злоумишљенију знање имали и са Симчом и Мирчом у једном споразумленију стајали, онде у месту суду Алексиначком; Петар Латинин из Крушевца који је са предпоменутима такође у споразумленију стајао, крушевачком суду (да се предају); Урош, Васиљ, Радивојац из Лоћике, Радисав кмет Цикотскиј, Милисав кмет Слатински и кмет урсулачки, који су такође дознавали да је Мирча намеравао бунт произвести а нехотели по поданическој верности предпостављеној својој власти открити, него су то утаивали, докле се није то дело сасвим обелоданило, и други ји потом власти проказао, као и Стојан Тирић, Стојан Павловић и Ђорђе Самоковлија, који су по испиту Стојана Шишка за ова дела савршено дознавали, и по испиту Тривуна Радосављевића, с њиме заједно ону ноћ, кад је Мирча умишљавао на Јагодину са бунтовном руком ударити, пред њега – Мирчу – иза Јагодине код камените ћуприје вооружани на страну излазили, и онде га више од половине ноћи исчекивали да дође, да се с њиме и његовом четом придруже и сви заједно на Јагодину и начелство нападну и немир произведу, да се Јагодинском суду, за преступленија ова… која су у испитима овим доказана, на иследованије и надлежни даљи поступак предаду, и то онда кад се ови одавде из Београда у Ћуприју пошаљу, ради удејствовања над њима изречене пресуде, како би се тима начином показало, са осуђеним овим у Ћуприји могли лакше суочити; Сотир пак фишекџија из Крушевца, који је са Димитријем Мирчићем, као што је напред наведено, заједно по Турској до Скадра и Црне Горе ишао, и тражио људе за ову њину намеру под ајлук нађе и врбује, да се ухвати и преда суду (крушевачком). Напослетку, остали сви, на које се преступници у испитима својим позивају, да се не подвргавају под изследованије, из тог узрока што се доношенија која се на њих относе, довољно не доказују…' По овом налазу Комисије, Миленко Павловић, као проказатељ ове завере, ослобађао се одговорности и казне јер је самим открићем буне код власти показао веома заслужним. (Живко Стојановић папуџија, досељеник из Ниша, и Стојан Алексић Лесковчанин, као и Димитрије Мирчић били су најпре осуђени на доживотну робију, али им је кнез Александар смањио казну на дванаест година.)


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #912 on: April 28, 2018, 08:55:50 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #913 on: April 29, 2018, 10:16:50 am »

Хапшењем учесника у завери, откривањем покушаја буне, и осудом завереника, Гарашинова полиција успела је да онемогући унутрашњи преврат и свргавање уставобранитељског режима. Њен успех у овоме био је несумњив и утолико значајнији што, после угушења Катанске (Цукићеве) буне, и сада Мирчине буне, није било у изгледу какав скорији већи антирежимски покрет. Унутрашња политичка опозиција, чак и ако није била сасвим искорењена, била је за дужи период онемогућена. Вера у безбедност режима била је утврђена бар колико се тиче његове снаге и моћи у земљи. Остала је још само неизвесност од даљих акција обреновићске политичке емиграције коју је, додуше, уставобранитељска обавештајна служба, прилично добро пратила, али којој практично није могла ништа наудити.
Ипак, обазривост је остала и даље, и уставобранитељске вође у Србији биле су срећне не само што су угушиле буну у самом њеном зачетку, већ и што су дошле до извесних закључака о општем положају владе Александра Карађорђевића и о њеним задацима да свој положај што боље учврсти и обезбеди од субверзивне делатности обреновићевске емиграције. Јер, основно питање које је мучило уставобранитеље било је: ко у иностранству стоји иза Мирчине завере; да ли само прогнани кнезови Милош и Михаило, или можда и сама руска влада; затим, каква је била организација тог заграничног рада, и који су били стварни циљеви те организације у припрамама Мирчине буне. У истрази код београдског окружног начелства, односно код комисије Попечитељства внутрених дела и Попечитељства правосудија била је расветљена читава завера и откривени њени учесници у земљи. Оно штo се односило на утицај споља остало је пак, скоро, и даље неразјашњено, а нарочито конкретни политички поступци емиграције и њене везе са иностраним политичким круговима. Лично, Илија Гарашанин је на основу неких конкретних података добијених не у истрази већ од своје обавештајне службе, имао своју концепцију. Читаву организацију Мирчине завере он је посматрао управо са гледишта њене повезаности, и њене суштинске зависности од активности кнеза Милоша у емиграцији, као и оних политичких фактора којима је ишло у рачун да се у Србији изазову немири, и створи криза уставобранитељског режима, а којима је кнез Милош био само средство за постизање таквога циља.
Из једног Гарашаниновог писма упућеног кнезу Александру 9. јула 1846. године, види се да је Гарашаниново мишљење о Мирчимој завери и покушају буне било ово: (1) да је покретач и главни подстрекач завере, као средства да се обори постојећи режим, био кнез Милош, који је читаву ову активност и финансирао, (2) да је вођа једне овако планиране буне у Србији требало да буде Стевча Михаиловић. (3) да се буна у Србији имала потпомоћи истовременим подизањем буне у 'Бугарској', односно нишко-лесковачком крају, и његовој околини, 'па којико се у томе успије': за подизање буне у Турској били су придобијени сви вођи устанка из 1841. године, (4) Мирча Стојановић, као главни, у Србији (Јагодини) и његов син Јованча Мирчић у Турској (стално у потајној агитацији) били су веза између кнеза Милоша и његових повереника у Аустрији и Влашкој и обреновићевских присталица у једном делу Србије (јагодинско, крушевачко, ћупријско и алексиначко окружје), односно између Милоша и хришћанских незадовољника у пограничним крајевима Турске (чију су ствар ослобођења Вучић, Петронијевић и њихови сарадници онемогућавали, односно достављали Турцима); (5) читав план буне хришћана у Турској, на границама Србије, и истовременост такве буне са општом акцијом Милошевом из Аустрије и Влашке предложили су, 'скројили' Јован Антић, Манаћ (бивши капућехаја и потоњи кандидат за грчког конзула у Београду) и Сима Андрејевић-Игуманов (народни добротвор и велики Милошев присталица).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #914 on: April 30, 2018, 11:51:04 am »

Ислеђењем се, међутим, није могло тачно утврдити: (1) да ли је на стварању и остварењу овог плана радила 'каква разумнија глава од Милошеве', тј. да ли се све то збивало са знањем и одобрењем руске владе, одн. њених дипломата (Вашченка), пошто се претпостављало да се на једну овакву одлучну акцију 'Милош никако решити не би смео без какве сигурне и јаке поуздаје'; (2) које је време било одређено за главни напад на режим уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића, тј. није ли 'Мирчин почетак' требало да послужи као увод 'да се ми око овог забавимо док би се онај прави почетак учинио'; (3) улога Стевче Михаиловића није се могла у потпуности испитати: да ли је он знао целу завереничку мрежу, какви су били његови стварни односи са кнезом Милошем и похапшеним завереницима, па према томе и његова стварна одговорност и тежина те одговорности у читавом овом подухвату.
Општи полицијски закључак, на основу извиђања целе ове завереничке ствари, био је: (1) опасност од завере и њеног извршења у самој земљи отклоњена је, (2) 'али опет зато положеније Правителства све теже бива, особито кад се узме положеније домаће', (3) 'овако пак, како сад стојимо, да се ни почетак не чини о уничтоженију непријатељства прама нас од наших противника' може довести до даљег слабљења режима. Једном речи, завера је била откривена али не и сви завереници који су били у њу увучени, нарочито не они у иностранству, који су могли и даље остати активни, па према томе и даље бити опасни за постојеће прилике у Србији.
Уопште узев, откривши заверу у земљи и похапсивши или онемогућивши готово све њене носиоце, уставобранитељи су постигли крупан успех. То је омогућило да се скоро читава обреновићевска акција на рушењу њиховог режима, бар што се тиче Србије и њихових присталица у земљи, имала убудуће друкчије подесити, у складу са новонасталим приликама. Али овај несумњиво крупан полицијски успех истовремено је показао и објективну слабост уставобранитељског режима не само у земљи већ и на међународном плану, као и у политици помагања национално-ослободилачког покрета нашег народа у Турској. Полиција, која је читаву истрагу против завереника водила у великој тајности, била је мишљења да се о свему овоме не обавештава јавност. По Гарашанину 'ако и Ваша Светлост за добро нађе, добро би било да се овом показивању Мирчића и оваквом плану ником ништа не казује, јер распрострањеније овога више би штете него фајде принети могло'. У свом извештају Гарашанин је говорио о преливању једног дела режимских присталица у обреновићевски политички табор, односно о њиховом повлачењу од активног, јавног деловања, и ишчекивањима коначног резултата политичког (и евентуално дипломатског) двобоја између уставобранитеља и Обреновића, односно међународних снага које стоје иза њих. Сама чињеница да Аустрија толерише овакву и оволику активност кнезова Милоша и Михаила на својој територији, говори о томе, да је суседна Монархија могла имати интереса од слабљења режима у Србији, односно о његовој замени обреновићевским режимом. Томе треба додати и држање Русије која је, како је изгледало, била благонаклона према уставобранитељским противницима, и чији је дипломатски представник у Цариграду, Вашченко, морао бити упознат са радом Милошеве групе у турској престоници и Мирчићевим путовањима по Турској. Руски конзул у Солуну позитивно је знао о кнез Милошевим везама са велешким трговцем Тодором Кушевићем, иначе руским подаником, и о политичком утицају у неким македонским крајевима. Најзад, и влада кнежевине Влашке, у најмању руку, није се показала коректна према уставобранитељском режиму нити је имала разумевања за његове неприлике у Србији, самим тим што није спречавала у својој земљи очевидну политичку активност на имањима кнеза Милоша, његовог брата Јеврема и њихових пријатеља браће Германи. Порта, која би требало да је захвална уставобранитељима за сарадњу на отклањању и смиривању устанка у Нишком и Лесковачком пашалуку 1841-1843. године, није показала већу спремност да, као суверен Србије, бар дипломатски утиче на Аустрију и вазалну Влашку у смислу растурања Милошевих тајних организација, канала и пунктова. Да ли је на Порту у овом смислу утицала Русија, или је по среди била њена равнодушност, од споредне је важности. Најзад, национално-политички моменат, који је довео до слабљења ауторитета тадашње српске владе у Румелији, Босни и Бугарској био је исто тако значајан. Народи у тим провинцијама, незадовољни уставобранитељским ставом према њима, све више су се обраћали на кнезове Милоша и Михаила који су, у своје време, водили другојачију политику помагања и заштите заграничног становништва у Турској и, сада, стављали су у изглед помоћ за ослобођење од Турака под условом да се они врате у Србију. Одбијање уставобранитеља и кнеза Александра да помогну народне ослободилачке буне и устанке у пограничним пределима Турске (зашто је било и других тешкоћа које су проистицале из објективно тешког међународног положаја Кнежевине Србије, услед сукобљавања европских сила у том периоду решавања Усточног питања) посредно је утицало, услед незанимања званичне Србије за положај нашег народа у Турској, на даље пооштравање политичког и економског притиска турске управе према својој раји.
Али, пробреновићевска завера, тј. покушај Мирчине и Мирчићеве буне у Србији 1846. године, иако није остварила свој циљ те је практично остала без већих непосредних последица, ипак је представљала значајну политичку кризу уставобранитељског режима. Она је, иако неуспела у свом коначном исходу, указала на сталну и несмањену опасност како од Милошеве агитације из иностранства, тако и од народног незадовољства које се манифестовало у прилажењу одређеног броја људи и одређених крајева Србије овој Милошевој антиуставобранитељској агитацији. Између Катанске буне 1844. и Тенкине завере 1857. године, Мирчина и Мирчићева завера представља карику у низу политичких опозиционих планова и акција које су тежиле да оборе постојећи режим. Активност кнезова Милоша и Михаила у револуцији 1848, и извесне тенденције на Петровској народној Скупштини исте године у Србији, поступно ће – по истој линији опште жеље за променом режима у Србији – довести и до Тенкине завере, до Свето Андрејске Скупштине и до ликвидације уставобранитељске владавине у Србији. 


Извор: Владимир Стојанчевић, Једна Обреновићевска завера против уставобранитељског режима 1846. године.
Logged
Pages:  1 ... 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 [61] 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.045 seconds with 23 queries.