PALUBA
March 29, 2024, 06:04:10 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News:
Važno
Za sve članove foruma Paluba.Info, apel da uzmete učešće na samo u glasanju već i u temi.
Link do teme je ovde
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 [64] 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 722422 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #945 on: May 21, 2018, 09:07:42 am »

Устанак у Боки избио је у време огорчене борбе талијанаша и народњака у Далмацији. Намесник Вагнер је отворено подржавао антисловенски политички курс у задарском сабору, јавној управи и школству. У августу 1869. покушао је да придобије Хрватску народну странку у бечке планове према Босни и Херцеговини. Међутим, Штросмајер је одбио ту 'лукаво постављену замку' која је била срачуната на продубљивање непријатељства између Хрвата и Срба.
Огорчени због неуспеха, аустријски војни и политички кругови јавно су квалификовали устанак као панславистичку заверу за ослобођење балканских народа и 'дело јужно-словенске пропаганде, која једнако ради противу Аустрије и Турске'. Далматинске народњаке режимска штампа називала је агитаторима Прага, Загреба, Београда и Москве.
Талијанашка (аутономашка) већина у далматинском сабору на челу са Луиђи Лепеном и Јерком Алесанијем директно окривљује народњаке као саучеснике у изазивању устанка и настоји да их онемогући у политичком животу. Да би избегли изношење праве истине у сабору о узроцима Бокељског устанка, талијанаши (16 заступника) напуштају седнице 19. октобра и траже од владе да се саборска заседања одгоде на неодређено време. На то су народњаци (њих 14) истога дана издали проглас на народ у коме су осудили овај чин и одбацили сва подметања која су им у вези с устанком импутирали. Аустријска влада је 28. октобра одгодила заседање Далматинског сабора на неодређено време. Вагнер је предлагао у Бечу 11. новембра да се опсадно стање заведено у Боки претегне на целу Далмацију. Ради сваке евентуалности тамо је стално пристизала војска. Бечки владајући кругови плашили су се да Бокељски устанак не нађе одјека у Далмацији. Ипак су сматрали да њој не прети никаква опасност 'али под једним условом: да Турска одржи мир у у суторинском пределу'. Хрватског бана је узнемирило стање у Војној граници, нарочито у оним деловима који су се имали провинцијалисати. У целој Граници су са 'једва прикривеним радошћу' пратили догађаје у Боки. Аустроугарски конзул у Београду, Калај, јављао је 5. новембра Бечу да би у случају увлачења Србије у акцију, ако би избио устанак у Босни, свакако дошло до непријатељског покрета у Граници против монархије. Иако је било наговештаја да би граничаре требало употребити на бокељском ратишту, нико у бечким војним круговима није се усудио да то учини. Предстојеће развојачење Војне границе забрињавало је граничаре за своју даљу судбину. Међу њима су колали леци и потајни агитатори ширили жељу за отпором. Ипак, Граница је остала мирна за време Бокељског устанка. До покушаја побуне доћи ће две године касније (Раковичка буна, 8-11 октобра 1871.).
Сисачки 'Zatočnik', лист хрватске Народне странке, жестоко је нападао далматинског намесника Вагнера, кривећи цивилне и војне власти за избијање устанка у Кривошијама и Грбљу.  'Zatočnik' је претио да ће објавити материјале који ће компромитовати Вагнера у вези са аустријским плановима у погледу Босне и Херцеговине.
После Кнежласког мира у бечком парламенту су југословенски и словенски посланици покренули и водили оштре полемике са владом око оцене узрока и последица Бокељског устанка. Кроз ове дебате су се преламале заоштрене супротности у многонационалној заједници Двојне Монархије.
Иван фон Вагнер (министар за народну одбрану од 3. фебруара 1870. у Хаснеровој влади), Гискра и Лапена у бечком парламенту оптужили су народњаке: да су подржавали Бокељски устанак који је само преурањени сигнал за широку југословенску и панславистичку акцију на Балкану против Аустрије и Турске. Образован је одбор од 15 лица у Царевинском већу да испита читаву ствар. У жестокој одборској дебати Стјепан Љубиша је у поднетом меморандуму од 12 тачака оптужио органе јавне управе да су својом злочиначком немарношћу и неспретношћу изазвале непотребно крвопролиће народа и војске. По Љубиши, највећу одговорност сноси сам далматински намесник Вагнер. Овај је, насупрот, тврдио да је 'српско-словенска револуционарна пропаганда' главни подстрекач Бокељског устанка. Министар унутрашњих послова Др. Карл Гискра и министар рата Франц Кун фон Куненфелд потпуно су стали уз Вагнера. Дебата се водила у анкетном одбору и преко штампе током фебруара и марта 1870. Хаснерова (Леополд Хаснер фон Арта) влада је одуговлачила да пред царевинско веће изнесе на претрес ствар бокељског устанка. У међувремену су словенски посланици изазвали кризу владе. Почетком априла формирана је нова влада под председништвом Алфреда грофа Потоцког. Гискра и Вагнер нису ушли у владу Потоцког. Како изгледа по сугестији самог цара, ова промена владе искоришћена је да се без муке скине с дневног реда дебата о Бокељском устанку. Вероватно је с те стране извршен и притисак да Љубиша и Хрватска народна странка не објаве докуменат који би компримитовао највише власти у 'Вагнеровој афери'. Заузврат, цар је дао лични прилог и обећао убрзање исплате материјалне помоћи устаничком подручју. Уведена нова политика у Далмацији: ускраћена је подршка талијанашкој странци. Уз ослонац на словенску већину требало је припремити духове у Далмацији за политику према Босни и Херцеговини.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #946 on: May 21, 2018, 09:15:17 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #947 on: May 21, 2018, 02:05:23 pm »

У Бечу су коначно увидели да се у Далмацији изменио однос политичких снага. Више се није могло владати уз ослонац на аутономашку мањину која је приграбила већину посланичких места у Далматинском сабору (28 аутономаша, 13 народњака). Бокељски устанак је без сумње утицао на коначну превагу народњака у политичком животу Далмације. Нови избори за Далматински сабор одржани су 4-9 јула 1870. Народна странка је добила 25 мандата, талијанаши 16. Убрзо после избора именован је 22. августа 1870. генерал Гаврило Родић за намесника Далмације. За потпреседника намесништва постављен је талијанаш Алесани, што је изазвало огорчење код народњака. Нови сабор се састао 25. августа. Цар је именовао за председника сабора Стјепана Љубишу на шест година. У том гесту је било захвалности за Љубишино држање у Бокељском устанку, али и жеље да се народњаци доведу у колосек сарадње са државном политиком. Намесник Родић је био већ предочио цару нужност напуштања безусловне подршке талијанашима и корист од ослонца на народњаке. Победе Народне странке на изборима одиграла се само неколико дана уочи избијања француско-пруског рата (15. јул 1870.) за који је један део аустријских владајућих кругова везивао могућност реванша за пораз код Садове 1866. године. Верни царев војник генерал Родић, својим српским пореклом и релативном популарношћу коју је одраније и након Кнежласког мира уживао у Боки и Далмацији, требало је да гарантује мир у провинцији која му је поверена. На све могуће начине ваљало је избећи да ратни пожар на Западу не буде искоришћен од балканских народа за покретање Источног питања у тренутку кад је Хабсбуршка Монархија била заузета на другој страни. Интереси су налагали да се са народњацима у Далмацији успостави привремена сарадња уз опрезно подржавање знакова расцепа у до тада јединственом српско-хрватском блоку грађанских политичара који су се борили против заједничког противника – талијанашких аутономаша.
Бокељски устанак против Аустрије 1869. године није имао далекосежне домете на Балкану где су стално у игри били супротни интереси великих сила. Остао је локализован на узано подручје најјужнијег дела Аустро-Угарског Царства. Ни Русија, ни Хабсбуршка Монархија, а најмање Турска, нису у том тренутку желеле никакво ремећење status quo-a на Балканском полуострву. Руски дипломатски притисак на Црну Гору да остане неутрална, аустријски утицај на Србију да остане пасиван посматрач и турске војне мере на граници према Кривошијама свеле су Бокељски устанак на узане оквире локалне побуне која је могла у другим околностима да прерасте у много крупнији европски догађај. У датим приликама, устанички талас се пропињао уз зидове којим су  га омеђиле јаче снаге не успевши да се прелије и покрене бујицу народних устанка у Турској и Аустро-Угарској. Неки историчари (Дабиновић) покушали су да Бокељски устанак уклопе у шири контекст велике европске политике уочи француско-пруског рата, али за такву тврдњу нису нашли убедљивих и чврстих доказа. Све је остало на претпоставкама које је тешко верификовати.
Без обзира на ограничени домет Бокељског устанка, отпор народа који је бранио своје достојанство и право на слободан живот, заслужује дивљење. Бокељи су овим устанком узидали један камен у зграду вековне борбе српског народа за слободу и јединство.
Борбу бокељских устаника са аустријском војском пратила је са симпатијама прогресивна европска јавност. Посебно су се у томе истицали Чеси и Словаци. Чешка опозициона штампа много је допринела да истина о борби бокељских устаника и злочинима аустријских трупа допре у јавност. У Чешкој су се купили прилози за Бокеље. Као што смо рекли, у Словачкој су се продавале Милетићева златице у корист пострадалих устаничких породица. И руско јавно мнење, посебно славјанофили, с одобравањем је пратило борбу Бокеља. У Русији су, такође, купили прилоге за устанике.
Борба Бокеља инспирисала је француску књижевницу Жилијет Адам-Ламбер (1836-1936) да напише роман Јунаци белих планина. Песник Лаза Костић (1841-1810) одужио се устаницима песмом Јадрански Прометеј. Ђура Јакшић (1832-1878) их је поздравио патриотском песмом Стража. Нешто касније (1892) у Новом Саду штампана је приповетка Увода Новака Ковачевића (1861-1910) са тематиком из Бокељског устанка 1869. године.


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #948 on: May 22, 2018, 09:37:17 am »

Прилог (1)

Протокол о покоравању устаника које се збило пред ц.к. изасланством на висинама Кнезласца у Кривошијама подразумевајући под тим општим називом места Кривошије-Леденице. (Протокол је са немачког на српски језик превела Олга Бекић)

11. јануара 1870. године упутио се војни командант за Далмацију ФМЛ Гаврило барон фон Родић у пратњи потписане господе из редова војске и цивила, без икакве оружане пратње на узвишице Кривошија поред карауле Гребен до оне тачке пред Кнезлацом где су, на уобичајен начин наоружани, чекали сакупљени Кривошијани и Леденичани са својим кнезовима и старешинама.
Они су с пушкама у руци стајали у два полукруга, мањи круг су сачињавали предводници у висини пута, већи полукруг око ове тачке на околној висоравни – сачињен од осталих присутних.
Војни командант их је све позвао да сиђу и стану у полукруг око њега и његове пратње и рече им, прво њиховом кнезу Милану Радоичићу који је стајао пред њим и осталим старешинама које су га окруживале:
'Ви сте ми при првом сусрету 3. јануара обећали покорност и да ћете положити оружје, и замолили ме да вам се да једно краће време како би се могли договорити са својим мештанима и молили сте за пресветлу царску милост и опроштење, обећавајући да ћете убудуће бити верни и послушни поданици. Ја сам опет дошао до вас да бих се уверио у испуњење вашег обећања и још једном вас позивам за ваше лично добро да се покајнички покорите, да се изјасните и признате да сте се тешко огрешили, да сте се побунили против закона и царске моћи, да свечано обећате да ћете убудуће бити верни и послушни и да се понизно покорите и препоручите неизмерној, благој милости Његовог Величанства, нашем премилостивом Цару, који чак и заблуделим поданицима пружа премилостивно срце опроштаја, ако признају своју заблуду и покају се.
Шта имате дакле да ми кажете после ваших договора?'
Пошто се кнез Милан Радоичић после опширних излагања о наводно против њих почињеном насилном поступку трудио да оправда самоодбрану брђана, потом нагласио грубо одбијање сваког покушаја споразумевања са њиховим старешинама и представницима у погледу учешћа у одбрани, те уз узвике општег одобравања свих присутних изразио општу спремност целокупног народа, која никада није била доведена у питање, да се за царско Величанство жртвује крв и живот, имовина – изјавио је он, а са њим и сви присутни говорници не баш: 'Господару, ми смо погрешили', него: 'Господару, ако ти то кажеш, нека буде, ми смо дакле погрешили, ми се кајемо и жалимо то, молимо нашег милостивог цара за опроштај и обећавамо да ћемо његове заповести увек верно и послушно следити, сви ми заједно желимо у свако доба да будемо спремни за одбрану земље, не само појединци који су одабрани, него од најмањег дечака до најстаријег човека спремни смо на сваки позив, као што ти лично из ранијих времена можеш посведочити'.
Онда је кнез Милан предао молбу и посебан попис личности, који би морали означити као своје прогонитеље, од чега је прво, тј. молба, на њихов захтев била прочитана.
После поновног позива војног команданта да искажу своје кајање и молбу за милост а такође као доказ своје покорности да положе оружје, десило се све то на ужурбан начин и они су положили своје пушке на земљу са приметним изразом бола.
На то је војни командант одржао свечани говор, поново им уверљиво  предочио њихов тешки грех, опоменуо их још једном на непоколебљиву верност за сва времена и саопштио им је да ће телеграфским путем затражити од Његовог Величанства овлашћење, да за минуло, у вези последњег устанка почињени злочин, сме да да преузвишену, најмилостивију амнестију, да зато од сада несметано могу да остану код својих кућа и да се баве својим пословима, да могу слободно да се крећу, он им сем тога, с обзиром на њихов несигуран положај и непријатељски расположене суседе, за сопствену одбрану свог имања овлашћењем преузвишене милости Његовог Величанства, дозвољава да поново узму пушке.
Разлегли су се узвици 'живео' у част Његовог Величанства, узели су своје пушке, поређали се уокруг и испалили, по овдашњем обичају, три оштре салве и понављали своје 'живео'.
Али сада су тражили да им се да преузвишени документ премилостивог царског опроштаја и амнестије, и тада рекоше: 'Теби верујемо, али ти одлазиш а ми остајемо у рукама наших непријатеља, којима више не можемо веровати'.
Војни командант се позвао на пуномоћ који му је дало Његово Величанство, да објави премилостиву амнестију, чему би апсолутно морали да верују, што се иначе не би могло допустити пред целим народом и његовом пратњом која га окружује да објави преузвишену реч помиловања.
Уследила су многострука договарања у измешаним групама са војним командантом и појединцима његове пратње, њима је представљен нови срески старешина Рендић, после чега су поново изговорили своју несавладљиву сумњу против досадашњег среског старешине фон Франца. У тим разговорима су им они чланови пратње војног команданта који су знали језик упечатљиво предочили њихов почињени преступ и преузвишену царску жељу и вољу да свим могућим средствима остваре њихово сопствено добро.
Кнежеви и старешине и нарочито одговорни су најтоплије и најусрдније замолили да се преузвишена милостива амнестија прошири и на оне преступе и злочине које су починили појединци пре последњих немира и због којих је кривично-судска истрага већ у току. Војни командант им је поново опширно изложио да за тако што нема одговарајућу пуномоћ, те зато у том погледу ништа не може обећати, а они кривично-правни поступци морају ићи својим законском током.
Након поновљене свесрдне молбе да се у овом случају ипак замоли највиша милост, овластио је војни командант окружног капетана да од војног суда добави списак о молиоцима против којих је поведен кривични процес, са односним обавештењима, како би се предузело оно што је потребно за добро оних за које би издејствовање једног таквог преузвишеног акта помиловања требало да буде корисно и могуће, при том им је војни командант нагласио да молиоци у међувремену не треба да очекују никакву заштиту ако би се упутили доле из Кривошија, него да се за сада мирно задржавају код својих породица све док им не буде било јављено да се појаве пред судом или пак да им је упућено преузвишено помиловање.
Потом је уследило обострано опраштање, пре кога је још војни командант одмах послао поручника личке граничарске регименте Вучковића и поручника инжењерије Линиенштрајта у пратњи мајора Питела који је био при Е. Х. Франц Карл пешадији Nо. 52 пут карауле Црквице и утврђења Драгаља, да би се тамношњим трупама објавила обустава свих непријатељстава и да би се упознали са њиховом ситуацијом и потребама.
О таквом току ствари дао је војни командант да се изради протокол који су потписале све присутне личности његове пратње.

     Julius Schaschetzy,                                        Petar Ćelović
     поручник у I. инжењеријској ргт.                  грађанин из Рисна
     Viktor Killiches,                                              Eugen Lazich,
     капетан у 2. инжењеријској ргт.                    капетан у генералштабу
     Henrich Pittel,                                                Gustav von Linienstreit,
     мајор у 52. пеш. ргт.                                     потпоручник у инжењеријској трупи
     Michael Mihanović,                                         Constantin Vučković,
     потпуковник 52. пеш. ргт.                             поручник I. граничарске ргт.
     Antun von Ballarini,                                       Emanuel von Budisavljević,
     пуковник 52. пеш. ргт.                                  ц. к. срески комесар
     Peter von Simić,                                            Georg von Hallavanya,
     пуковник-бригадир                                       поручник 23. пеш. ргт.
     Marino Bonda,                                                Gustav Thömmel,
     ц. к. срески капетан                                      капетан у војној канцеларуји Њ. В.
     Nicolo Rendić,                                                Alfons Kodolitsch
     ц. к. срески начелник                                    мајор
     Baron von Fluck,
     Ц. к. шеф секције и заменик намесника
             
                                                     Gabriel Baron Rodić,
                                                            Ф. М. Л.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #949 on: May 22, 2018, 10:12:58 am »

Прилог (2)

Србске Новине о Устанку у Боки и Kривошијама 1869.

Србске Новине, у Београду, Субота 27. Септембра 1869. Број 120.
Најновије. Из Задра јављају, да је на више места у Далмацији дошло до крвавог сукоба због народне војске. Од стране владе већ је наређено да се тамо војска пошаље.

Србске Новине, у Београду, Субота 4. Октобра 1869. Број 123.
Најновије. По најновијим извешајима цар аустријски кренуће се на исток 13. ов. м. Цара ће на томе путу пратити на 30 лица, међу овима је гроф Бајст и министар Пленер. Цар је вољан да у пратњи његовој буде и гроф Андраши, но то ће се тек у Пешти решити, који ће од угарских министара с царем ићи. Цар ће у Бечу сести на један пароброд од дунавског друштва и допловити до Русчука; одавде ће жељезницом у Варну, где ће га три војена пароброда дочекати. 'Грајф', 'Царица Елисавета' и 'Гаргано'. У Цариграду ће се бавити пет до шест дана; одавде ће поћи у Јафу са седам аустријских војених лађа, здружених с француском ескадром, која ће царицу Евженију пратити, а тако исто и с турском флотом, на којој ће и султан бити; из Јафе сви ће ићи у Јерусалим. Из Јерусалима доћи ће у пристаниште Сандско, и то 15. Новембра. Командант аустријске ескадре биће вицеадмирал Тегетхоф.

Србске Новине, у Београду, Вторник, 7. Октобра 1869. Број 124.
Најновије. У Бечу станујуће регименте Раминги и Горисути добиле су налог да се опреме за ратно стање, јер 20. ов. мес. имају отићи у Далмацију.

Србске Новине, у Београду, Четвртак, 9. Октобра 1869. Број 125.
Незванични део. Политички преглед. О устанку у которском округу пише 'Пестер  Лојд' ово: Устаници, којих је број нарастао на 10.000, одбијају свако измирење, и на сваки начин крвава борба решиће ово питање. Жандари су истина опсели Рисањ, али тиме није ништа учињено, јер је устаницима главни стан у кршевима. Један од бечких листова вели да устаници имају острагуше. Но ово је на сваки начин за то наведено, што хоће тај лист да докаже, да је ту каква страна сила умешана; а која се то сила врзе по главама немачких уредника, то сваки од наших читалаца добро зна. 'Трст. Новине' опет веле да су се устаници повукли у брда и тамо изчекују царску војску; они су поставили предстражу. Узрујаност није само у которском округу, него и у самом дубровачком срезу. Даљег сукоба од 30. пр. м. није било. Флота се прибрала по целој обали, којом управља капетан Милошић. Регименте у Марибургу и Градацу постављене су у ратно стање. 'Градачке Новине', стара аугсбуршка гаталица и тушта немачких листова по њиховој навики и ћефу наговешћавају да је то руско масло; но од њи не можемо што друго ни чути, јер они обично тим измишљотинама добијају популарност код својих читалаца.
Али између њих налази се опет поштених душа; ево како о томе устанку између осталог пише 'Вандерер': Јака болест, која се у нашем државном телу укоренила, опет се изнова позлеђује. Па што је још осетљивије ми немамо сада посла с оном болешћу, која је периодично настала, а то је о народностима, које би иоле добри државници попуштањем излечити могли; но са оном, која јако задире у политичко питање и која ремети зграду државну. Но томе се не треба чудити што наши уставовци страхом задахнути вичу: 'Ханибал на врати.' Они хоће крв да виде, крв потоком ако је нужно, јер побуна у Котору мора се пошто по то у један мах решити. Но лакше, господо, са изузетним стањем, сечом и тиме подобним, ми смо тога зеља и сувише имали; та ствар би се могла решити и без Марса. Та није ли Санхо Панза рекао, да све зависи од тога, с које стране треба предузети какву ствар. У самој ствари, што се српско становништво неће да почини попису у народну војску, није нов појав. Срби ови противе се да служе цару и на суву и на мору, што имају да се позову на њихове старе привилегије још под Млецима уживане, које је и Аустрија 1814. године освештала. Усљед ових привилегија имају право ти становници да врше војену службу само у њиховој земљи. Ми нећемо сад да наводимо тим становницима изречено основоположење 'Равно право за сваког', но ми само напомињемо историчке податке.
Поменути лист даље вели: Што се једном чини, зашто се то другом одриче. Прошле је године царевинско веће на предлог министарстава усвојило да Тиролска остане у изузетку што се народних војника тиче; зар се није могао тај изузетак учинити и према ратоборном становништву приморја, и ако је са свим друге вере?
О устанку у Боко-Котарском округу пишу 'Народне Новине' ово: Ако владини посредници не буду умели с устаницима мирно се споразумети, биће још и жалоснијих догађаја. Да је устанак озбиљан сведоче нам и строге наредбе, које је бечко министарство издало, почем је у целом которском округу прогласило изузетно стање и опремоло онамо доста војске и војне лађе. Као што је познато неред се дигао противу пописа у народну војску, а ваља знати да је которски округ на граници међу Аустријом, Турском и Црном Гором, до сада био увек ослобођен од пописа у војнике, и даје зато имао своју народну обрану, која се никад није кретала од куће, већ би у време рата остала да брани свој округ. Кад се је лане на царевинском већу расправљао закон о одбрани земаљској за целу царевину, Далматински посланик Љубиша говорио је крепко за то, да се которски округ с обзиром на његове одношаје изузме од тога закона, доказивајући како би он упропастио ондашњи народ, који понајвише живи од поморства. Царевинско веће не уважи наводе Љубишине, већ протегне нови закон и на которски округ. Чим је овај закон у которском округу проглашен, поче се у народу изјављивати незадовољство, а да препрече жалосне посљедице, сакупише се 14. Септ. старешине и отмени људи многих општина у Котор на договор, где одлучише да се према новоме закону о обрани земаљској изрече покорност, но уједно да се на Њег. Величанство упути молба: 1. да бокешко земаљска обрана не буде дужна никад служити изван свога округа; 2. да уписаним у народну војску, пошто сврше вечбање, буде слободно удаљити се из свога округа и због потреба отићи за послом у свет; 3. да се у погледу одеће узме обзир на народно одело. Ову молбеницу имао је Њег. Величанству поднети изабрани посланик. Што се с њим догодило не знамо до данас. Међу тим би попис по новом закону расписан и у исто доба стиже глас, да су се Котари: Кривошије, Паштровићи и Жупа дигли на отпор. Кажу да је далматински намесник похитао на војеној лађи на место побуне, но народ је тако разјарен, да ће се намесник једва усудити да изађе из лађе. Кукавни народ пострадаће од војене силе, која је противу њега послана.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #950 on: May 23, 2018, 08:09:18 am »

Србске Новине, у Београду, Субота, 11. Октобара 1869. Број 126.
Незванични део. Политични преглед. Бока Которска, овај кршни и сиромашни предел, где становници с тешком муком заслуже свакидашњи хлеб, занима данас све листове у аустријској царевини. Дописник 'Вандерер-а' из Дубровника пише: Округ которски претворио се наједанпут у ратно поље. Горштаци овог округа већ од неколико дана сви су под оружјем. Окрузи дубровачки и которски од вајкада ослобођени су од пописа војничког, само острви, који Дубровнику припадају, давали су регруте за поморску силу. Ове привилегије дате су им једно због географског положаја, а друго што су ти врлетни предели сасвим неплодни. И сама не уставна влада поштовала је ове привилегије, она је увиђала да тим сиромашним становницима ваља на руку ићи како би ходајући по осталим деловима света што заслужили, јер само тим начином могу своју бедну фамилију изранити. И заиста сви млади људи у овим крајевима или се одају морепловству или одлазе у Америку да тамо срећу потраже, па отуда из даљњег света шаљу својим фамилијама на издржавање, а често се и сами обогаћени враћају у своју врлетну отаџбину, јер ватрено љубе и обожавају оне голе стене. У Дубровнику и околини закон овај о народној војсци био је доста немио, али су се становници као на већем ступњу стојећи били приклонили. Но другчије је било у врлетима, где је тај попис у војнике са свим стран, а можда се и од саме власти није разложио онако како је требало; а од тога да богме да највећма зависи, јер не може се оно исто у врлетима казати што и у Дубровнику. Узалуд се после узрујаном свету тумачило, шта је народна војска, он је у јарост својој већ одлучио; и то је почетак устанка био.
У Боки Которској као да ствари не стоје најбоље, а то се може извести отуда што листови и то надлежни ништа не доносе о томе устанку. По телеграфским извештајима устаници на свима точкама добро су се утврдили и жице телеграфске раскинули. По најновијим извештајима царска се војска помоћу брдских батерија успиње на планине. 'Пест. Лојд' о овом устанку вели: Узроци због којих се ово становништво на оружје подигло познати су. Нико не може одрећи да попис овај у народне војнике не само што не одговара привилегијама ових ратоборних становника, него је и противан њиховом друштвеном животу и занимању. Становништво овог удаљеног краја, ове аустријске Финикије, живи нарочито од мора. Мора се признати да је овај закон морао јаче дирнути ове становнике него остале у монархији. Кад се дошло до тога да се овај закон изврши, старешине њихове пристадоше на то, да своју постојбину бране; али је баш у томе разлика што они за постојбину сматрају њихов округ, а не целу монархију, у том појму су рођени у томе и одрасли; они сматрају њихов округ за неку одвојену целину. У овакав народ треба да дођу извршиоци закона питоми и савитни, те би их тако можда приклонити могли; али надувени и бирократским духом опојени све ће покварити, као што се нажалост и осведочило.  Довде је 'Пест. Лојд' говорио по природном осећању, али наједанпут учини такав скок те паде у луду кућу, а како се из ове говори, то свак зна. Он набраја тамо смутње црногорског кнеза, који тежи за тим да ову српску земљу тим начином присвоји; обара сву кривицу на руског конзула и какве ти још измишљотине он не наводи. Заиста је наш читалачки свет даље у томе коракнуо, јер кад би ми такве измишљотине писали, сви би нас листом оставили, а њихов читалачки свет такве накараде питају и гоје.
'Нар. Нов.' о устанку веле: Досада нема никаквих поузданих извештаја отуда. Приватне вести доста су непоуздане, а званични телеграми опет доста пристрасни. По тим телеграфима ми сумњамо да је кнез Никола понудио царску владу, да посредује у побуни; јер нама је добро познато да је једна депутација из Боке Которске пре него што ће доћи до крвава сукоба са царском војском отишла на Цетиње, да пита кнеза за савет, но он је одговоријо да се ваља царском закону свакојако покорити, споменувши нарочито како су и Црногорци сви војници.
'Н. Слоб. Преса' побија глас да су регименте из Беча Раминг и Горисути отишле у Далмацију. У Боки Которској налази се само она војска, која те пределе познаје и која је вична у планинским војнама. Овој војсци придружиће се ове недеље и седма пешачка регимента из Градаца, осми и девети стрељачки батаљон са две брдске и једне ракетне батерије. Сва ова војске дели се на две бригаде, једна под командом генерала Дормуса, а друга под пуковником Јовановићем. Ништа се још незна шта је се догодило са замком драгалским, јер је свака свеза прекинута. Но како устаници немају топова, а гарнизон је за неколико дана снабден с раном, то ће се по свој прилици моћи одржати, докле однекуд помоћ не дође. По писмима из Котора од 28. пр. м. пуцало се са куле Црквице, Крисовића и Новога на сељаке, од којих је три погинуло а један је рањен. Устаници су се заклели, да ће сваког оног убити, који што уговара с аустријском владом без њиховог знања.
Исти лист јавља да је војена лађа Штрајтер довела губернатора генерала Вагнера с целим штабом, артилериом и жени-кором. Једна регимента одма је послата да Драгаљ од опсаде ослободи. Сва младеж, која може оружје да носи, отишла је у планине и здружила се с устаницима. Бригадни генерал послао је парламентара да устанике понуди на предају и да се врате својим кућама; но они су му гордо одговорили, да генерал сам расуди шта ради и нека зна да се они не плаше ни сто хиљада противничких бајонета. Поменути лист јавља да су устаници свога посланика послали самом цару да га умоли, да закон тај измени у толико, да они остану народни војници у својој земљи и у њиховом оделу. А шта вели на то ова бечка крвопија нова преса; она прети војсковођи, ако би се случајно упуштао у договоре, јер је она жељна да види потоком српске крви.

Најновије. Из Рисња у Боци Которској јављају да је царска војска 7. ов. м. помоћу топова растерала устанике са виса рисањског; један део војске упутио се Драгаљу.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #951 on: May 23, 2018, 08:17:50 am »

Србске Новине, у Београду, Понедељник, 13. Октобара 1869. Број 127.
Незванични део. Политични преглед. О устанку у Боки Которској нема још никаквих аутентичних извештаја; оно што у кратко по телеграфу долази са свим је не јасно. 'Пест. Лојд' по неким извештајима из Трста добивеним мисли да ће царска војска за кратко време устанак угушити. Права војена операција одпочела се 6. ов. м. И остатак војске кренуо се из Котора у кршеве. По званичном телеграму царска је војска олако заузела Рисан. Главна ће још војена операција бити код Драгаља, па онда је по мишљењу овога листа устанак угушен. Једна летећа колона с четир топа има тај задатак да неда устаницима да се сједине, а уједно ће повући и кордон дуж црногорске границе. На овај начин препречен ће пут бити устаницима у Црну Гору, а турском војском опет у Херцеговину, ратним пак лађама на море, те тако ће приморани бити да се предаду. Да овакви извештаји одвећ мало вероватности имају, може се видети из тога, што поменути лист вели, да је се сад у овој четничкој војни доказало, да брдски топови највише квара чине устаницима, тим се јасно каже да је доста пуцњаве морало бити, кад се овакав резултат изводи, па како се то слаже са речма истога листа, који у истом чланку вели, да је царска војска без икаквог отпора Рисањ заузела, јер су се устаници повукли натраг, па где су ти топови показали практичност у четничкој војни, кад знамо да до данас другог сукоба није било. Такви су извештаји и бечких листова. И сама 'Преса' неверујући овим извештајима каже, како нам они листови, који су компетентни да стварно о томе пишу, јављају да ће устанак за који дан угушен бити, тако би нам се могло казати само онда, кад би ми веровали, да су се деца на оружје подигла, а не познати јунаци.
Читаву хуку и буку подигоше пештански и бечки листови због неког барута, који је кнез црногорски наручио у Грацу. По извештајима тих листова кнез је наручио два квантума, један од 250, а други од 300 цената. Онај први квантум већ је био дошао у Трст, но у тај мах букне устанак у Боки Которској и тако га власт узапти. Штампа пештанска и бечка без околишења отуда изводи да је тај барут намењен за устанике, да аустријским барутом туку царску војску; а 'Дн. Преса' још и даље тера, она вели да се још од пролећа примећавало како агенти руски, а нарочито од партаје великог српства муте по Далмацији. Заиста се мора сваки разуман човек чудити таквим будалаштинама – но најпосле не треба се ни чудити, јер и у Пешти и у Бечу има свакојаких. До јуче су ти листови јавно проповедали из којих су узрока становници у Далмацији устали на оружје, кад окренуше лист па окривљују сад Русију, сад велико српство.
Истом листу пишу да је цар позвао грофа Гондрекура, генерала на расположењу од 1866. Виши војни кругови мисле да је овај позив у свези с устанком. Војни министар добро познаје Далмацију и Боку и уверен је да 200 до 300  Далматинаца могу више година продужити четничку војну, и да им војска по кршевима ништа не науди. Тамо је потребан командант, који се ни нашто не осврће, а такав је гроф Гондеркур. Ако овај генерал дође за губернатора, онда нека се спремају Далматинци на строгу управу. Ово је – вели тај бечлија – једино средство да се у кршевитом пределу побуна угуши.
Седнице на далматинском сабору због устанка прекинуте су. Чланови народне странке изјавили су не поверење према влади.

Најновије. По најновијим извештајима царска је војска Црквицу од опсаде ослободила и Драгаљ с раном снабдела.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #952 on: May 23, 2018, 08:27:43 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Ansicht von Budna.jpg (278.1 KB, 926x704 - viewed 34 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #953 on: May 24, 2018, 08:45:48 am »

Србске Новине, у Београду, Четвртак, 16. Октобара 1869. Број 128.
Незванични део. У Београду, 15. Октобра. Познато је како се Њег. Величанство цар аустријски и краљ угарски кренуо на пут у исток, и то правцем преко Бајзаша Дунавом. Пошто је тако цар суседне нам државе узео пут поред српске границе, Намесништво књажевског достојанства одлучило је да у име Његове Светлости Књаза Милана том приликом нарочито преко једнога члана свог поздрави Њег. ц. кр. Величанство. Стога је г. намесник полковник Блазнавац у пратњи неколико виших официра отишао прекјуче 13. oв. м. у Базјаш, где је цар приспео сутра дан у 5 сахати изјутра.
Идмах по доласку царевом имао је част г. Блазнавац с пратњом својом представити се Његовом Величанству, које га је примило с благоволењем које се могло очекивати. Затим је цар наставио свој пут даље, а г, намесник вратио се истога дана у Београд.

Политични преглед. По најновијим вестима из Трста устаници су у Боки Которској освојили једно утврђено место. Усљед овог гласа 'Н. Сл. Преса' ово вели: Нека особена судба овладала је нашом спољном политиком и нашим оружјем. Пре четрнаест дана дигли су се Бокези на оружје; од ово осам дана одлази једнако тамо знаменита војска, кажу да већ има 22 батаљона с четир батерије. С почетка се мислило да ће та војена сила у стању бити да устанак у главу утуче; но у место тога чујемо ми са свим противно. Војена операција одпочета је 7. ов. м. Узвишена места помоћу топова заузета су; 8. ов. м. снабдели су Драгаљ с раном; истог дана на вече једна колона под пуковником Фишером сразила се с устаницима и ови последњи узбијени су. Где је та битка била телеграм ништа не вели, али спомиње како се због рђавог времена регимента Ерцхерцега Ернста, пуковник јој је Фишер, морала повући из Леднице у Рисањ. Ми смо се јуче уздржали од разлагања, али данас не можемо да ћутимо, почем се из Трста јавља да су устаници освојили једно утврђено место. По гласу ових извештаја нису дакле устаници сузбијени од нашег оружија, него је наше оружје сузбијено од устаника. Усљед овог гласа поручено је 11. ов. м. из Беча главном команданту у Далмацији генералу Вагнеру да одма на устанике нападне, главне позиције заузме и устанак угуши. Но шта сад значе те поруке, кад се ова ствар, чега смо се ми са основом плашили, још у почетку олако узимала. Да богме да ће нам сад стручни људи доказивати да је наша плашња без икаквих основа. Али ми смо у Аустрији доживели доста несрећних догађаја у војеној струци па с тога и не тражимо никаквих доказивања. Ако нисмо пак добро обавештени, ко је крив? Зар није доста зло, што војно министарство ћути и телеграфске извештаје у потаји држи и пушта да се разни гласови разструбљују? Министарство по свој прилици одговориће нам да се нема шта јављати. Од неколико дана војена операција наступила је, па ево се већ и проноси да су устаници и једну фортицу освојили. Ту се нема друго шта рећи него да се рђаво предводи. Ми по праву иштемо да нам се о том устанку с дана у дан званично јавља.
П оменути лист опет по своме занату прелази на Црну Гору; он не верује никако лојалности кнеза црногорског, јер је уверен да за Бокезима стоје Црногорци а за овима панславистичке тежње. Овај лист и остали бечки листови већ намештају, како су се Црногорци скупили у велики логор на граници, и како намишљају да упадну у Турску.
'Народ. Листи' вели да Пруска шаље оружје Црној Гори и то преко Баварске и Швајцарске. Исти лист напомиње и о некој прокламацији, коју је издао устанички одбор у Котору. У овој се одприлике каже: 'Млади соколови наших брда! Куцнуо је час борбе са Ловћена и огласио нашим непријатељима, да су се наша брда подигла. Наши су нам непријатељи привилегије наших слобода подерали, и прете нам с проливањем крви наша браће. Али су виле далматинских брда одлетеле храбром Иви Црнојевићу, који под развалинама беле куле спава и који се неће устезати да се пробуди и да води верне своје соколове у нове победе. На ноге! На ноге! Млади нараштају брда которских! Опомени се Качића, који ти је спевао храбра претке. Са висина наших брда пушке ће наше задавати смрт нашим непријатељима, а наше виле обараће с виса стене и затрпавати их.'
Из Боке Которске 'Грац. Д. Пр.' доноси аутентичне вести да је Црквица од опсаде ослобођена и да је Драгаљ с раном снабдевен. Из Задра опет јављају да је Драгаљ с великим губитком од опсаде ослобођен; царска војска је имала 120 мртвих и рањених. Извесни листови јављају да Црногорци непрестано прелазе у Боку. На ово стара бечка Преса примећује, да је то, почем се о турском пријатељству не може посумњати, право руско масло; па из свег грла виче докле ће се Аустрија дати за браду вући од кнеза црногорског. – Ова шака српских јадника учинила је хуку буку у угарско-аустријској штампи; они су устали просто да им се да услов да могу живети, а ти листови изводе разне панславистичке манивестације. Далматинци ишту хлеба насушног, а они одговарају беднима, није то хлеб већ тежња партаје великог српства.
Због овог устанка валија босански Сафет паша развио је велику делателност. Он је одма чим је дознао за тај устанак послао Ахмет пашу с једним батаљоном у Требиње, да заједно с тамношњим гарнизоном и пограничним пандурима добро опседну сву границу, како не би устаници могли упадати у Ерцеговину. Па да би још већма показао пријатељство према своме суседу послао је аустријском генералном конзулату у Сарајеву ноту, у којој изјављује како је он дознао да се становници у Которској и Новоме противе регрутацији и да ови нарочито изчекују помоћи од Црногораца, па је због тога, да би се добро пријатељство између обеју држава и даље одржало, наложио пашалуку ерцеговачком, да најстрожије мотри да не би устаници из Аустрије подстрекавали овдашње своје сународнике, и тако исто да непушта никако да гоњени устаници прелазе у Ерцеговину. 
О далматинском сабору 'Нар. Нов.' ово пишу: 'Талијанско-автономна већина далматинског сабора изашла је 8. ов. м. из саборске дворане. Смешан је, да не кажемо управ безобразан начин, којим су автономисте тај корак учинили. Мањинска саборска – народна странка – предложила је у седници 2. ов. м. да сабор укори владу због понашања њезиних органа при избору у Шибенику, где је капетан Фочић на силу Бога народним бирачима, којих је већина била, одузео гласовање; затим да се влади изјави негодовање због самовољнога поступка при изборима општинским. Уз ове предлоге народне мањине дошло је на сабор 210 молбеница, којима се озбиљски захтава, да се по параграфу 19. државног закона од 1868. ујамчена равноправност, која је до сада само на артији, једном оствари. Талијанско-автономна странка схваћа те предлоге и молбеницу као агитацију, усљед које је вели присиљена молити владу, да сабор одложи на неизвесно време. Напослетку талијанско-автономна странка толико је још безсрамна, да ту агитацију доводи у свезу са догађајима у Котору! Тужити се противу насиља владиних органа, тражити народну равноправност, то је дакле талијанској господи таква агитација, да мисле да морају изаћи из саборске дворане! Парламентарна историја још није забележила већега безумља, него што је ово код талијанских автономиста. Излазак талијанске већине из сабора задарског није ништа друго него очигледан доказ њезине свести, да за њом не стоји далматински народ. 

Најновије. Из Котора јављају, да је Фортица Стањевић пала у руке устаницима, који су одма посаду невредиму одпустили.
Устаници напали су 11. ов. м. Фортице Триниту и Горачу. Царске је војске послато против њих два батаљона с четир топа. Борба је трајала три сата, и најпосле устаници буду узбијени с великим губитком. Од царске је војске пало четир мртва и осам рањених, међу овима један официр; а устаници имали су 30 које мртвих које рањених.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #954 on: May 24, 2018, 08:49:07 am »

Србске Новине, у Београду, Субота, 18. Октобара 1869. Број 129.
Незванични део. Политични преглед. Сад су почеле и званичне новине доносити извештаје о устанку у Боки Которској. Ми ћемо из тих званичних извештаја навести оне ствари, које ће попунити оно што смо у нашем листу већ обзнанили. Генерал Вагнер телеграфисо је 6. ов. м. у Беч, да је послао генерала Дормуса да ослободи од опсаде Драгаљ и да га с раном снабде; распоред нападаја био је овај: једна пешачка регимента, једна стрељачка компанија са два топа пошла је преко брда према Леденици. Две пешачке регименте, једна стрељачка и једна женијска компанија са десет топова, међу којима су и тешког калибра, упутиле су се од Рисња. У исто време покушавало се с по батаљона стрелаца с неким бројем матроза и жандара да се устаницима пресече пут код Морина да се не сједине. Телеграм од 7. ов. м. вели да су устаници ватром из топова растерани са виса рисањског и да је царска војска исти после незнатног одпора заузела, а регимента Ерцхерцега  Албрехта и 27 стрељачки батаљон с батеријама заузела је вис код Кнезлаца; ово одељење војске има ићи сутра дан на Драгаљ. 8. ов. м. телеграфисао је генерал Вагнер из Рисња: 'Целу ноћ ужасној олуји и пљуску изложени на голим стенама, војска је тако изнурена да је тешком муком могла до Црквице доћи, но гоњена непрестаном непогодом, а могуће да би и битку морала издржати, морала је се овамо вратити да се одмори. Регимента Ернста дошла је у Леденицу, устаници су се без одпора растурили. На жалост три војника са свим натраг заоставша убили су устаници. 9. ог јавља генерал из Рисња:  Време непрестано рђаво. Овај час долазим из Леденице, војску сам нашао изнемоглу. Немогућно је сад даље ићи; пуковник Фишер одређен да са својом колоном иде у Рисањ; он је јуче на вече имао битку са устаницима, који су са великим губитком узбијени, с наше стране два рањена. Војска јаке патње подноси. Други телеграм од истог дана гласи: 'Црквица је подкрепљена и раном снабдевена; чујем да се Фортица Драгаљ могла још за неколико дана раном снабдети. Напредовање мора за сад застати, док подкрепљење не дође. Регимента Ернстова натраг се враћа без сукоба'.
Овде примећује званичан лист, да се даље операције не могу чинити, док још војске не дође; а што се садање колоне враћају на своја првашња места, то се даје потпуно оправдати. Пешачка регимента Маројчић кренула се 10. ов. м. из Трста за Котор; оба стрељачка батаљона скорим ће се на пут кренути. Генерал Вагнер 11.  ов. м. телеграфише: С овом силом, с којом располажем могу се у сваку битку упустити, али не могу да их обезоружам и нагоним на послушност закона; молим за 8. и 9. стрељачки батаљон. Устаници избегавају веће битке, појављују се на не приступним стенама и узнемирују колоне, а на мања одељења нападају и поједине убијају, с тога је немогуће упуштати се у пресудни бој. Такав невидљиви непријатељ отешчава путовање, нарочито по рђавим и узаним стазама. У врлетном овом пределу само искуство може правац дати. Из Будве још никаквих извештаја. Имам узрока да мислим да Стањевац није пао.' Други телеграм истог дана гласи: 'У два сата по подне Горача нападнута, два батаљона с четир топа сузбију устанике, битка је трајала три сата. С наше стране четир мртва, а један официр и 7 војника рањени су. Од устаника морао је већи број пасти.' Трећи телеграм истог дана, који је у поноћи у Беч дошао, гласи: 'Утврђена стражара Стањевић издајом кад су пандури рану носили пала је у руке устаницима. Један официр и два војника убијена су, двојица су рањени; остали војници на броју њих 40 нападнути са стена камењем и ватром из пушака морали су се предати; један стрелац сретно измакне и ту вест донесе, а уједно каже да је с пограничних места чуо грување топова и у Жупи смотрио јаке чете устаничке.' 12. ов м. дође телеграфски извештај да је војена лађа 'Хофер' 10. ов. м. ноћу довезла код Будве 27. стрељачки батаљон с топовима и да је сутра дан војинство изашло на суво. Будва је опсађена од 600 устаника. Војена лађа 'Штрајер' довезла је артилерију артилерију из Котора у Будву. По гласу овог телеграма заробљени у Стањевићу пуштени су од устаника и 11. ов. м. дошли у Будву. Последња депеша од 12. ов. м. гласи: 'Данас 13. ов. м. у јутру полазе регименте Маројчић и Албрехт с топовима на Драгаљ да га раном снабду. Регимента Ернста иде да заузме Леденицу.'
Дописник 'Вандерер-а' из Котора пише о стању и распореду устаника ово: Устаници су подељени све у помањим гомилицама; њихов главни вођ зове се Брончић, врло богат сељак из Жупе. Овај високи врло угледан човек са још дванајесторо поглавара управља целим устанком. (У тадашњој штампи се износило да устанком у Грбљу (Жупи) руководи Броцић врло богат сељак из Жупе. Затим је 'Броцић' исправљено у 'Панчић'. Ова мистификација се некритички провлачила до средине 1870. године, када је 'Један Бокељ' указао да је Броцић одн. Панчић измишљена личност.) Сваки од устаника има дугу пушку, два пиштоља и то од најновијег кова и јатаган, људи су врло лепо одевени и снабдевени раном у изобиљу. Сву су стоку претерали у Црну Гору. Све гомиле устаничке стоје у јакој свези, а весници доносе поглаварима сваки час гласове о распореду царске војске. Кад која Лојдова лађа прође каналом которским избаце са сваког виса по једну пушку као знак, али не на лађу нити на путнике. Ако се појави каква војена лађа с војском, онда избаце по две пушке. Свуда су по планинама и најмање стазице барикадирали, тешко би без муке стало док би се то разчистило. Око њихових утврђених станова изкопали су дубоке јаме, и тако је тешко до њих допрети. С оваким непријатељем, вели поменути лист, тешко је војевати; царска ће војска имати муку да мучи, та већ и сад страда од камења, које устаници само одкотурају с брда на војнике, а не избацивши ни једне пушке.
О овом устанку пише дописник 'Н. Сл. Пр.' из Котора, како се влада морала постарати да знамениту војску скупи противу ових ратоборних брђана, који у својој кршевитој постојбини сваки буџак знају. Није лако овде војевати где 200 мазга вуку не само рану него и воду по разним утврђеним стражарама. Ова се војна озбиља може назвати Абесинска у Аустрији, јер све потребе треба на ноге однети. Исти лист вели како је ових дана једна лађа дошла у пристаниште которско са 600 цената барута и 200 центи олова, а све за кнеза црногорског. Кнез је искао да му се то изда, почем је та наруџбина учињена у самим аустријским фабрикама, а друго и дозволу има да се те ствари преко границе пребацити могу. Но како су, вели, Црногорци с логором у Белопавлићима, то је аустријска влада задржала ту муницију. Пре кратког времена – вели ова многоглаголива 'Преса' – дозвољено је од стране аустријске власти, да се 600 острагуша пребаце у Црну Гору, па не може она никако да схвати ту политику, зашто се то чини.
Па да би цео свет уверила о својој туркоманској политици, каже да Турци имају право што о Аустријанцима говоре: 'Кад вас гледамо, мислимо да имамо пред собом слике пријатељске, које љубимо као своју децу, али се с друге стране плашимо вас као од гује, јер ви потпомажете наше непријатеље'. Заиста би се 'Преса' здружила и с нечастивим само да потамани словенске суседе.
Устанак у Далмацији, као што 'Н. Сл. Пр.' пише, с дана у дан све већма расте. Она вели да Херцеговци и Црногорци гомилају прелазе преко границе а да има и страних војсковођа суди по томе што су пустили оно 40 заробљених војника у Стањевићу. Највећма страхује 'Преса' од Црногораца ; јер ако се вели обистини она вест у Трстанским новинама, да су намерни Црногорци иљадама прећи преко границе и сајузити се с устаницима, онда је мало што долази регимента Маројчића са два стрељачка батаљона. Кад се поред ових околности узме урођена храброст Бокељаца, онда вели 'Преса' није мислити, да ће се олако моћи угушити устанак. 'Пест. Лојд-у' из Бечу пишу, да је војни министар Кун за време одсуства царевог неограничену власт добио у смотрењу устанка.
Кирилица је на загребачком сабору пала, а на далматинском сабору посланици интерпелују владу због укинућа кирилице.

Најновије. Из Котора од 14. Окт. јављају да се војене лађе 'Штрајтер' с успехом из топова пуцало на устанике пред Будвом; веле, да су се устаници изјаснили да ће се предати. Војска, која је послата на Драгаљ и Црквицу је решила потпуно свој задатак. Места Драгаљ и Црквица поткрепљена су и раном за дуже време снабдевена. Пред вече вратила се војска у Рисањ, која је идући и враћајући се жестоке нападаје издржала. Губитак с обе стране непознат је. Пуковник Јовановић рањен је.
Из Которе од 15. Окт. јављају: Царска војска у јучерашњим и прекјучерашњим биткама држала се са свим добро, и ако је време одвећ неугодно.  Губитак је на жалост доста велики.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #955 on: May 25, 2018, 10:42:32 am »

Србске Новине, у Београду, Субота, 21. Октобара 1869. Број 130.
Политични преглед. Царска војске као да је рђаво прошла код Драгаља и Црквице. Ево како 'Пестер Лојд' о последњим званичним депешама из Котора вели: Уставно аустријско војно министарство као да је узело начин упокојеног 'Хофкригсрата', јер исто тако и оно удовољство налази, кад може публику за нос да вуче. Слог оних званичних депеша из Котора које смо у претпоследњем листу нашем саопштили, такве је природе, да у Бечу још и данас мисле да се вештина војевања у томе састоји, како не би обичан човек могао то разумети. Први телеграм извештава нас, да је војска у Драгаљу подпуно извршила свој задатак и вратила се у Рисањ. Ми се усуђујемо овде скромно да упитамо: кад је војска доиста свој задатак, а то ће рећи победоносно извршила, зашто се повукла назад? да се није само веџбала у маршу? Даље каже исти телеграм, 'идући у Драгаљ и враћајући се морала је издржати жестоке битке'. Ако је пак војска одржала победу, онда су морали устаници бити узбијени, а у том случају у повратку не би имала да издржи 'жестоке битке'. Из овога се види, да нам телеграм неће истину да каже. Наша војска по свој прилици није никаквог успеха имала у тој својој операцији. Исто је тако неразумљив и други телеграм: 'Војена лађа 'Штрајтер' успешно је пуцала пред Будвом на устанике, који се желе предати, и вратила се у Рисањ.' Господа из војног министарства имају особен појам о 'успешном пуцању'. Они називљу и то успешно, кад се морају натраг повући. Оваквим смо успесима често бивали обрадовани, али се држава тим никако неунапреди. Исти телеграм даље вели, да су устаници понудили 'да се предаду'. Али се и овде истина скрива. Војена лађа повукла се, што није била у стању да успе. Веће непријатности, које су можде посљедовале, нећемо за сада наводити. Нама се чини да су ове ствари, почем држимо да су се противно догодиле, са свим жалосне, али се не могу тим поправити, што их војно министарство прикрива празним фразама. Треба се једном навикнути да се публици права истина каже, јер се прикривањем, несрећа никако не може одклонити.
'Н. Фремденб.' побија глас да су устаници код Будве заробили неки део царске војске, али признаје тај полузванични лист, да ће се та четничка војна већма развући него што се мислило. На ове речи 'П. Лојд' примећује: Лепи изгледи за једну државу која на леђи носи 80 милиона ратног буџета.
Наши наводи у јучерашњем листу, да је војска 14. ов. м. без успеха остала, потврђују се. И експедицији под пуковником Јовановићем не испаде за руком да фортицу Драгаљ ослободи од опсаде. Царска војска пред Драгаљом нападнута је од 2000 устаника и јако је потиснута; једва је била у стању, и то помоћу топова са фортице, убацити у Драгаљ једно одељење војника с раном. Царска војска морала се је повући са виса драгаљској и са свију страна од устаника нападнута вратила је се са знатним губитком у Рисањ. Фортице Драгаљ и Црквица непрестано су опседнуте од устаника. Да је жестоке борбе било види се и отуда, што царска војска није имала кад да изброји свој губитак. И сам званични телеграм признаје да губитак није не знатан.
И 'Дн. Преса' чуди се оним депешама из Котора. 'Ми немамо – вели она – никаквих других вести, осим оних телеграма, које смо у претпоследњем листу донели. Ови су телеграми састављени у пророшком штилу, којим се веома одликују наши у главноме стану. Војена лађа 'Штрајтер' пуцала је на устанике и вратила се у Рисањ. Питање је да ли је се Будва и њезина околина ослободила од устаника, и да ли су се устаници предали. Да ли се 'Штрајтер' вратио ништа не успевши, или је можда пуцао на села побуњеничка, те тиме нагонио да се у њима заоставше жене с децом предаду? За одговор молимо.' Овако исто каже и о другом телеграму, факт је вели да је сав терен од Рисња па до границе у рукама устаничким.
Као што 'Дн. Пр.' јавља кренуће се сва прва дивизија, која у Бечу станује, на бојно поље у Далмацији; командоваће јој генерал Филиповић. Кажу да су генерали у Боки Которској добили налог, да се за сад од устаника само бране, а кад им приспе јача помоћ онда нека нападају.
Последњи телеграми из Далмације – вели 'Вандер.' – јасно показују да војска у ратним операцијама није до сада имала пожелног успеха. И као што нам дописник пише, треба још доста војске да је на окупу те да се до праве цели дође. Ми мислимо да још није касно да се другим путем пође, те да се блажијим срествима умире устаници, а не овим суровим начином. Градоначелник из Новога, а уједно и посланик на далматинском сабору, Војиновић, дошао је 15. ов. м. у Беч да преда цару адресу мањине саборске, а то је добродошла прилика за министре, јер ће их он боље известити о узроцима устанка, него што се они извештавају званичним рефератима бирократских чиновника.
Из Задра 'Вандерер-у' од 13. ов. м. пишу: Војне операције одпочете су и између Котора и Будве, но на жалост у првом сукобу царска војска морала је се с великим губитком повући у Котор. Устаници освојили су градић С. Ђовани; гарнизон од 60 момака са официром Вајсом јуначки се бранио, али је најпосле подлегао. Војници су сви пали које мртви које рањени. Устаници не само да су опсели сву околину око Будве, него и прете тамношњим становницима да ће их поништити, ако се оружја не лате. У Котор долази данас или сутра више регемената.
'Преса' дознаје да је у Бечу израђен најновији операциони план, по ком ће се ићи на то, да устанике са свију страна опколе; па како је генерал Вагнер војно министарство известио, да нема сумње да Црногорци и Ерцеговци у Боку прелазе, и како је нужно да се војена операција чини и на турском земљишту, управ на граници Црне Горе; то се министарство спољашњих послова обратило порти за дозволу да може пребацити војску у Ерцеговину. С друге стране каже се да је порта готова дозволити, да Аустрија пребаци своју војску у Ерцеговину, ако мисли да ће тим начином лакше угушити устанак. И овај лист вели, да она два званична телеграма из Котора не гласе повољно. По једном писму 'Трст. Нов.' гонили су устаници царску војску, кад се враћала у Рисањ. Намесник далматински добио је по највишем решењу у своје руке и све грађанске власти.
'Нар. Листим' из Задра телеграфишу: 'У Црној Гори сакупљен је сенат 12. ов. м. на изванредну седницу; где је одлучено да се у име кнеза црногорског пошље нота свим западним силама. У овој дипломатској ноти кнез ће изјавити, да он неће у стању бити уздржати Црногорце да се не мешају у устанку Боко-которском, ако се тај устанак час пре не угуши.'
Као што се неки дан левичарски лист 'Н. Сл. Л.' жалио што се мађарске регемента шаљу у Боку Которску, тако и сад исто чини и чешки лист 'Покрок' због Чаславске регементе Рајшах. Поменути лист завршује своје разлагање овако: 'О верност Чаславске регементе према отаџбини и краљу не треба посумњати; она се јуначки показала у пруском рату, а од свију аустријских регемената највише људи је изгубила. Па управ с тога требало би влада да се размисли, не би ли боље било друге послати а не Чехе; она треба да зна, да у овим синовима ческим поред верности према краљу усађена је и верност према отаџбини, и да ови неће с вољом одлазити у удаљене пределе да служе оној влади која се одапире оним стварима, које су не само старим пергаментима утврђене, него које загревају и сама срца ових јунака, нити ће влада моћи од њих да накалами установе од 1861. или 67. године.'
Из свега досда наведеног о устанку видимо да и сами бечки и пештански листови не верују званичним телеграмима. Па да наведемо што и из словенских листова, не би ли некако какву средину изнашли. 'Кор. Слав' има из Новога писмо у ком се каже да је Драгаљ и Црквица у рукама устаника. Све веће општине, као Кривошија, Цуца, горње и доње Поборје, Будва и многе друге присајединиле се с устаницима; исто је учинила и околина, која се граничи с Црном Гором и Ерцеговином; царска војска нема ништа друго осим три точке: Котор, Рисањ и Ново. Судећи по броју рањеника, морала је царска војска великог губитка имати. Војене болнице, које су на брзу руку спремљене, тако су од рањеника препуне, да се морају лако рањени слати у удаљенија места. Број устаника, који се с дана у дан умножава, износи на 14.000, а царске војске има на 18.000. Царска се војска не може више ни умножити прво због положаја самога места, а друго што јој је и предел не познат. Бечки листови за овај допис веле: Та то су словенски извори, па због тога им не треба веровати, али има и других који веле, та оно су немачки листови, па су с тога не поуздани. Ми опет велимо да из извештаја једних и других ваља средину узети, јер доиста је претерано кад неки од бечких листова кажу да у Боко-Которској нема више царске војске до 6.000, а неки још претераније своди на 1.500.
Истом листу пишу из Босне да је тамношње становништво јако узрујано, што задаје турској власти велике бриге. Ако се побуна у Боко-Которској час пре не угуши, може се свашта изродити.
Од како је устанак у Далмацији почео мах обузимати, пештански и бечки листови изнашају на видик неку прокламацију Луке Вукаловића, па тим доказују да се тај устанак спремао од дужег времена. 'Норд.' опет каже да је прокламација још пре четир месеца обнародована у разним листовима и да је Вукаловић још онда у одеским листовима изјавио, да је та прокламација од непријатеља подметнута. Покрај ове прокламације доносе речени листови, како је 9. ов. м. у Обреновцу један младић затворен, и да тај нико други није него син Луке Вукаловића. Други опет бечки листови хоће да знају да је у Котору ухваћен и затворен младић од чувене породице црногорске а на име Радонић. За време овог устанка свашта ћемо од бечлија чути.

Најновије. Из Загреба телеграфишу, да ће пуковника Јовановића, који је у последњој битци код Драгаља рањен, изменити пуковник Петар Симић, досадашњи бригадир у Винковцима.
'Вин. Абенди.' потврђује, да је поткрепљеној војсци за руком изпало, да фортицу Драгаљ раном снабде. У дводевним бојевима губитак износи: мртвих: капетан Нашке, поручник Штрака и 19 простих војника; рањених: 64 војника, тројице нема. И колона имала је губитака.
'Абенди.' вели да не треба веровати лажљивим гласовима као да су устаници освојили Драгаљ и Црквицу.
По једној дипломатској кореспонденцији са западним силама ради се о томе да се заједнички рад предузме, ако би се случајно  побуниле југословенске провинције на турској земљи.
Из Цариграда од 17. ов. м. јављају: Овде се договори чине, да аустријска и турска војска заједнички предузму операцију да савладају устанак. У Цариграду је гроф Бајст ступио у договоре с портом због устанка, и резултат је тог договарања, да порта допушта да аустријска војска пређе на турско земљиште и да отуд оперира; уједно се договарало, да се Црна Гора што се сизеренских одношаја тиче према порти уједначи с осталим турским провинцијама.


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #956 on: May 25, 2018, 10:51:41 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Gefecht bei Fort St. Trinita am 23. October..jpg (363.75 KB, 918x668 - viewed 24 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #957 on: May 26, 2018, 07:12:06 am »

Србске Новине, у Београду, Четвртак, 23. Октобара 1869. Број 131.
Све бечке листове занима питање, хоће ли Аустрија пребацити своју војску на турско земљиште. 'Вандeрер' признаје да би се лакше могао устанак угушити, кад би аустријска војска и са турског земљишта оперирала, али то питање осим стратегије има и своју политичку страну. У париском уговору јасно се каже, да ни једна сила не може оружаном руком да интервенише у Турској без саизволења свију сила на уговору потписаних. Судба је некако хтела да се тај чланак уговора, који је нишанио на Русију, преокрене на Аустрију; јер кад је Аустрија 1858. намишљала да својом војском поткрепи турски гарнизон у београдском граду, опоменута је на исти чланак уговора. Сада кад је у интересу и Аустрије и Турске да се војене операције чине са црногорског земљишта, опет тај несносан чланак париског мира препречује заједничку радњу. Ми мислимо – вели даље исти лист – да не треба натрчавати већ добро промозгати и испитати, би ли боље било устанак полако стишавати, него уговор крњити, који се истина не слаже ни са прошлом ни садањом политиком аустријском, али се може ласно не слагати у будуће и с политиком друге које државе. Не треба се радовати с тога што су интереси Аустрије и Турске једнолики и што се уговарањем између једне и друге државе иде на то, да се устанак победоносно угуши. Но питање је хоће ли то испасти победоносно, а тим је још и претежније питање, што смо ми искусили посљедице у нашим бојним пољима; с друге опет стране може бити говора о томе, да ли је корисније уговарати с устаницима, него прелазити на туђе земљиште. По нашем мишљењу здружење с Турском учинило би рђав утисак не само на Далматинце, него и на све Словене у Аустрији и Угарској. Тај утисак једнолик би био оном немилом од 1849. кад је Аустрија спасена руском помоћу. Он би могао ослабити и само дејство наших победа, почем то није извршено сопственом снагом. С тога би разумније било тражити у место наклоности турске други који начин.
Са овим другачије схваћа ову ствар 'Нов. Сл. Преса', она се не осврће на тај утисак Словена, но просто вели да ваља прелазити с војском у Црну Гору. Признаје да би се ту морала умешати Русија, ал с тим боље – вели она – барем би се том приликом смрсили конци Црногорцима и решило би се питање да је Црна Гора турска земља. 'Преса' још у напред као из џепа вади победе и уређује питања европска.
Дописник 'Пест. Лојд-а' из Беча пише, да је велика зебња због устанка у јужној Далмацији; усљед тога разнео се глас да ће се цар са истока вратити пре него што је се мислило, а гроф Бајст као да ће се одма у Беч вратити. Исти дописник уверава да је порта одобрила да аустријска војска пређе у Ерцеговину, како би с леђа напала на устанике. Ова концесија вели може причинити велике појаве, јер порта разлажући у Цариграду турско земљиште напомену да и Црна Гора у ту категорију спада, па по томе да аустријска војска може у Црну Гору ући. Но питање – вели дописник – пристаје ли кнез црногорски на то разлагање. Кад би аустријска влада ослањајући се на уговор с портом доиста наредила да њена војска уђе и у Црну Гору, питање је не би ли се тим кораком још већма устанак распалио, а могућно је да би се отуд и питање источно излегло. Дозвола да аустријска војска оперира са црногорског земљишта ништа друго није него дар Данајаца, и у Бечу треба добро да размисле, ваља ли тај дар примити.
Као што дописник 'Пресе' из Трста пише дижу се сад на оружје и Конављани, који су се већ уписали у народну војску; једна чета Конављана с натовареним мазгама већ се сјединила с устаницима.
Са бојнога поља у Боки Которској нема никаквих новости; царска војска добила је налог да се држи у одбрани, докле јој не дође јаче подкрепљење да може нападати, а с друге опет стране док турска влада не прикупи толико војске, да може ерцеговачку границу са свим посести. Аустријска влада поставила је за врховног команданта над војском у Боки Которској генерал-мајора Ауерсперга. Ова измена због тога је учињена, што нису ради да је у једним рукама и војничка и грађанска власт. Досадањи врховни командант генерал Вагнер чим војену дужност преда новоименованом команданту, одма ће се вратити у Задар да остале послове заузме. За новог команданта веле да има стратегична знања, јер је војевао у Шлезвиг Холштајну.
И 'Вандерер' каже да је на бојном пољу у Далмацији тишина завладала, јер садања прикупљена војска није кадра ништа да изврши. Па тим се пре чуди, како се повереници владини нису упуштали на миран начин у преговоре, кад су знали да немају онолико снаге, која би им потребовала, да устанак у зачетку угуше. Али те личности тек сад увиђају да се марсова сила не може часком прибрати и да је мучно наједанпут спремити све оно, што је за ратујућу војску потребно. Ово је најпре требало добро измерити, јер осим губитака у људма и новцу могу се ту умешати и друге силе, а овакве су ствари свакад шкакљиве. А да ствари у Боки Которској тако изгледају, ево нашег дописника из Дубровника, који ту ствар овако разлаже: Истините догађаје извести са бојног поља у округу которском доиста је са свим тежак задатак. И ако сам наблизу где се крв пролива, опет нисам у стању да ствари онако опишем као што постоје, јер се такви гласови раструбљују, да их човек несме на јавност предати. Овде се чује да у Леденици није било сукоба с устаницима, најпосле није било онаквог сукоба, као што се по јавним листовима проносило. Цела је истина, да је власт искала да се сви становници обезружају. (Ако је ово истина, онда је власт доиста крива, јер обезружати Бокељца, значи одузети му живот, јер он без оружја  живети не може.) По најновијим извештајима и сва општина жупска отишла је устаницима, и ова је управ и напала на фортицу Триниту. Будва је и сад обседнута од устаника. Положај которског округа са свим убија царску војску. Стање мирољубивих становника которских сажалења је достојно. Многи су се изселили у Дубровник и Трст, јер је скупоћа ужасна.
Истом листу из Трста од 16. ов. м. пишу: Овде снег веје још на зелено лишће, нико непамти да је у ово време снега било. И нехотице, мора се човек сећати оних бораца, који по висовима далматинским ни дрвца немају, да се после толиког умора пред вече огреју. Јуче су овде приспела два батаљона стрелаца скроз изкиснута и одма су се извезла на море, а снег их је целим путем пратио. Свега их је било 2000 момака. Они су истина добро одевени, али каква је вајда кад су скроз мокри. Као што се чује и регемента Хартунгова у Задру у ратно стање је постављена. Задарски округ за сада је у миру, али је се бојати да и он не устане, јер неутралност Црне Горе овде је са свим сумњива. Кнез црногорски никако не дозвољава да аустријска војска нападне са црногорског земљишта на устанике, и то је са свим осујетило план генерала Вагнера. Што Турска дозвољава да аустријска војска оперира с ерцеговачке стране, то ће слабо што помоћи.
Дописник 'Вандерер-а' право и искрено каже да се не може ослонити на гласове, који се разно проносе. Али стара бечка Преса вели, да је код фортице Трините жестоки бој био, и да је после целог окршаја пао један мртав и један рањен, а од устаника пало је 70 мртвих и 100 рањених – и овакве бруке и лажи износи један јаван лист на видик. По оваквим извештајима јасно се види, да је тешко дознати, шта се у Боко-Которској догађа. Ако и даље устанак устраје, биће можда дописа и у словенским листовима, те ћемо се моћи обавестити.
'Дн. Преса' вели: Из поузданих извора јављају нам, да у се у Боко-Которској припреме чине, да се на висовима Леденичким и Рисањским велики стан начини, где би се могло сместити 20.000 војника. Генерал Вагнер у почетку устанка није могао искати поткрепљења, јер није у стању био да војинство смести и потребама снабде. Војска на висовима станујућа потребује осим ране поглавито дрва, да би се могла загрејати, јер на висовима је доста јака ладноћа због ветрова. Шаторе још немају, но веле да ће до који дан лојдске лађе донети – овде се опет види оскудица, поред свег тога што нам се непрестано каже, да је опрема војничка сва у реду.
Устанак Боко-Которски прешао је већ и на сто дипломатски; јер 'Дн. Преса' има телеграм из Париза, који вели, да је француски министар спољашњих послова кнез Латур де Оверњ добио из Далмације не повољне извештаје. Руски посланик гроф Стакелберг већ је с њиме о томе имао разговора.
О устанку Боко-которском 'Голос' вели: 'Јужни крај аустриске царевине обратио је на се општу пажњу. Становници тога краја, православни Срби, називљу се Бокељци; они су се дигли на оружје противу цислајтанског министарства, што је ово потпомогло те се закон о народној војсци остварио на царевинском већу. Бока Которска има простора 15 миља и 32.000 српских становника, од којих 24.000 православних, а 7.500 католика. У стара времена припадала је она српском царству, а када се ово распало, многи су грабили да овај крај српски подчине; но најпосле становници Боке Которске својевољно подпадну под Мљетачку републику 1420. године под овим условима: 1. да се Мљечани не мешају у њихову домаћу управу; 2. приходи да се употребе искључиво на администрацију и заведења њихове земље; 3. Мљетачка република нема права да Боку Которску уступи другој којој држави. Бокељи Мљечанима нису давали порезе ни војнике. Они су у миру живели под Мљетачком републиком до године 1797, кад је Далмација по закљученом миру у Кампо Формио припала Аустрији. Бокељи скупе се на збор у Будви, где у спорасумљењу с владиком Петром Његушем одлуче да под истим оним условима подпадну под Аустрију што би и извршено. Године 1806. уступи Аустрија Боку Которску Французкој, но ова је овладала тим пределом тек 1808, јер руска флота заједно са Црногорцима борила се с Французима. Кад паде Наполеон I. 1813. Бокељи на своме сабору у Доброти одлуче да се сједине с Црном Гором под покровитељством Русије, Аустрије и Енглеске; но париски мир опет преда Аустрији Далмацију заједно с Боком Которском.'
Званичне бечке новине укратко доносе извештај о последњим бојевима код Драгаља, који овако гласи: Једна бригада састављена од одељења пешачке регементе Ерцхерцега Албрехта No 44. и барона Маројчића No 7. с потребним топовима 13. ов м. под командом пуковника-бригадира Јовановића добије налог, да се из Рисња крене и пограничну фортицу Драгаљ војском поткрепи, а нарочито да је раном на дуже време снабде. Бригада је њен задатак подпуно извршила; Драгаљ је на дуже време раном снабдевен, а уједно и поткрепљен. Војска се одлично показала поред свега тога што је два дана путовала по необичном земљишту, и што је за све то време непрестано киша падала. Она је идући у Драгаљ и враћајући се издржала жестоке бојеве, почем је морала бранити провијантну колону, на коју су устаници нападали, а на вис драгаљски продрла је жестоком борбом. У овим борбама пало је мртвих: капетан Нашке, поручник Пешка, потпоручник Страка и 19 војника. Рањени су: пуковник-бригадир Јовановић, пуковник Вагнер, капетан Бем и 64 војника; тројице нема. И провијантна колона имала је нешто губитака, тако су устаници убили три урођеника, који су стоку терали, и седам комада стоке. Опширнији извештаји чим дођу обзнаниће се.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #958 on: May 28, 2018, 08:08:30 am »

Србске Новине, у Београду, Субота, 25. Октобара 1869. Број 132.
Политични преглед (нечитко).
Најновије. Из Котора јављају да је кнез црногорски протестовао, што му се подмеће да потпомаже устанике. Кнез је дозволио Црногорцима да могу ићи у Котор на тамношњи пазар. - Царске војске кренула је 21. ов. м. Будви. - Лојдска лађа 'Африка' донела је 21. ов. м. из Котора рањенике у Трст, међу овима је и пуковник Јовановић, који је у ногу тешко рањен. – Нови командант гроф Ауерсперг отишао је 21. ов. м. из Трста у Котор. На истој лађи било је 400 војника, који су до сада на одпусту били.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #959 on: May 28, 2018, 08:09:45 am »

Србске Новине, у Београду, Вторник, 28. Октобара 1869. Број 133.
Политични преглед. Из Боке Которске доносе бечки листови телеграме, у којима се каже, како се становници у Жупи нуде на предају, а овамо у истим бројевима описују битке, које се догађају између царске војске и устаника, и то управ у Жупи; овакве су ствари доиста непојмљиве, јер да су се становници понудили да се предаду, аустријска би власт сигурно такву понуду примила, бар се тако даје мислити; јер на што и иде друго него да се мир поврати, па тим је добродошло да се без даљег проливања крви до цели дође. Да су овакве ствари заплетене, може се видети и из тога, што независни листови бечки једнако се жале, што се с искреним извештајима не излази на среду. Они веле да још незнају ни прави узрок зашто се становништво на оружје подигло, нити је до данас који од полузваничних листова наспоменуо, да ли је власт покушавала и на који начин да се мирно ствар расправи. И 'Днев. Преса' о овој ствари разлаже: Да ли власти далматинске нису у стању биле да устанак од клоне? Да ли је све покушавано да се на помирљив начин та ствар расправи? Да ли је устанак у Боки Которској био гром из ведра неба, те је тако власти далматинске изненадио и збунио? О овим стварима треба јасна обавешћења дати, и не чекати да ове ствари дођу на сто царевинског већа. У првој својој и то закашњеној изјави 'Беч. Аб. Пошта' рече да је влада у надежди била да ће ауторитетима далматинским испасти за руком да та ствар не дође до правог сукоба, па с тога се и нису предузимале строге мере. То се онда није чинило вели 'Дн. Преса' а сад се чини, кад је касно и кад се стала крв проливати. Официозни листови кажу у својим ружичним изразима да је то сажаљења достојно незнање, ми опет кажемо да је то велика погрешка. С мого страна чују се тужбе, што би због части даматинских власти желели да се исте не обистине, с тога их сада само региструјемо. Но тешко нам пада кад чујемо да которски срески старешина на молбу свију општина није хтео да одложи попис у народне војнике, јер би се управ тим временом могао користити, да обавести тамношње становнике, који су представљали себи разне погибели од тог закона. Ако се ово обистини, како стоје онда хваљене мере далматинских власти и познавање личности од стране цислајтанског министарства? Ако је истина, да су ти покушаји били само једна басна, и да су се ауторитети у Далмацији послужили запетим и надутим тоном, онда би се морала повика и не задовољство чути у целој Аустрији и цео свет чудећи се питао би, да ли је могућно да такве личност покажу тако грдну не умешност? Ако се ове тужбе обистине, онда морамо као поштени људи и не партајичне судије изрећи да се цислајтанско министарство компромитовало; јер покрај овог крвавог и опустожавајућег устанка све су остале погрешке владине само маленкост. Најпосле завршује исти лист: Ми смо интерпеловали владу, с тога очекујемо одговор, не због нас већ због велике политичке публике, која хоће да зна да ли се њено поверење у садању владу обистинило, или се до сада идолима клањала.
Војене операције, вели 'Н. Сл. Преса,' одпочете су против устаника пре него што се у последњим извештајима мислило. Први је нападај учињен на Жупу, која износи од прилике шест квадратних миља и лежи између мора и Црне Горе. Жупа је најимућнији и најплоднији део Далмације; према истоку јако је горовита и пресеца је друм од Котора до Будве. Дуж овог друма напада с војском генерал Дормус и пуковник Фишер од севера к југу, а друга колона под пуковником Шенфелдом иде од југа северу. План је дакле да доведу устанике између две ватре, да их поделе и да их сузбију према Црној Гори и обали морској. Генерал Дормус и пуковник Фишер имали су 22. и 23. ов. м. сукобе с устаницима, које су сузбили. Главни стан њихов налази се у Сутвари. Они су 22. ов. м. главну позицију устаничку код Сисића после жестоке борбе, која је четир сата трајала, заузели. Телеграм из Котора вели да је два дана узастопце битака било у Жупи између царске војске и устаника, па нису више имали од два мртва и осам рањених. Војска је у Сутвари запалила кућу свештеника Јове Радовановића. Исти телеграм вели да устаници немају стручног предводитеља. Поглавица је целог устанка неки имућан сељак из Жупе по имену Панчић. За војском носе мазге расклопљене гвоздене стражаре. До сад су већ три овакве стражаре по главним позицијама склопили, но очекују још седам оваквих стражара.
У Боки је царска војске одпочела са више страна на устанике нападати. У овим борбама од 22. ов. м. ова је војска учествовала: од стрељачког батаљона 500, од регементе Ерцхерцога Ернста 550, од женијске компаније 110 војника, четир брдска топа и два за ракетле. Колона под пуковнико Фишером пошла је из Трините у један час по подне и узбила је устанике чак до Сутваре. Ова жестока борба трајала је четир сата. Генерал Дормус продро је до Побрђа, које место лежи миљу и по од Будве. Против Драгаља не предузимље царска војска за сад никакве мере; кад се драгаљска околина заузме, онда се тек може рећи да је устанак савладан. Но ово да се изврши, вели 'Пест. Лојд' мораће потећи много крви, јер су се Бокељи јако спремили на одпор.
У Задру је изгорео магацин са свима потребама, што је за војску спремљено; ватра се појавила 22. ов. м. у поноћи; ништа се није могло спасти. Бечки листови веле да је то морао учинити један од оних, који стоји у свези с устаницима.
Из Трста долазе извештаји да број рањеника у царској војсци није не знатан, јер 20. ов. м. донела је лађа 'Штадијум' у Трст 24 рањеника; ови исти причају, да је иста лађа однела и седам официра тешко рањених у Задар и да болнице у Дубровнику не могу више рањенике да приме. Пароброд  'Аустрија' очекивао се 22. ов. м. са 80 рањеника. Исти телеграм из Трста вели да се Црногорци држе неутрално, но ово вели не треба приписати Русији већ Француској, која је знала код кнеза црногорског да изради ову неутралност. Нови командант гроф Ауерсперг још није дошао на бојно поље; влада као да очекује на његов први извештај, па онда да се упусти решително у ту ствар.
У Боки Которској има више малих утврђених места, која су поседнута од царске војске и којима по времено  треба ране носити, и то ране, коју треба читава колона да прати и да брани од нападаја устаничког. Па како су та места постала данас чувена, то ћемо их овде побројати. У околини Новога леже: Ново са 139 војника, Шпањола са 152, Магаза са 63, Комбур (барутана) са 13, Превлака са 13, Пунта де Ара са 10 војника. У околини Которској: Вермац са 62 војника, Тринита са 37, Горача са 47, Трасте V. са 38, Трасте VI. са 33, Свети Крст са 30, Свети Ђорђе са 25, Драгаљ са 60, Црквица са 15 војника. У околини Будве: Кузманић са 29 војника, Спиридон са 23, Копач са 23, и Пресека са 23 војника.
Кмет у Новоме Војновић, који се сад налази у Бечу, предао је цислајтанском министру президенту извештај о правом узроку, због којег су се Бокељи подигли на оружје. У почетку извештаја наводи се, да је тамношњи народ навикнут на своје установе војничке, па се с тога и нашао увређен, што је га царевинско веће уврстило у општу народну војску. Узрујаност и огорченост тога становништва показала се већ при првом попису. Ово незадовољство распростре се за неколико дана по свим општинама, с тога се кметови нађу побуђени да сазову скупштину у Котору, где одлуче да телеграфским путем моле намесништво у Задру да се тај попис за кратко време одложи. Али на жалост одговор им дође противан. За тим се обрате по телеграфу с молбом на самога цара, но ни одавде не би им никакве помоћи. Касније се разгласи у Котору, да ће у ову варош доћи царски намесник генерал Вагнер; и доиста дође, али не хтеде излазити из лађе, него пошље месног команданта пуковника Елгера, да са кметовима испита и извиди ту ствар. Овај поступак јако озлоједи кметове, а тим још више, што је пуковник у својој солдачко-надутој беседи пребацивао присуствујућим кметовима што се не покоравају законима. Које овај не разсудан и не политични говор, које што намесник не хтеде у народ доћи, поквари свако измирење као једним ударом, те тако народ разјарен дигне се на оружје. Извештај свој Војновић овако завршује: 'Ако царској влади и сад на срцу лежи, да се ова борба прекине и да се пресече узалудно проливање крви, то би се и данас, по моме мишљењу, нашао начин, а тај је, да се устаницима пошље такав народни човек, који ужива потпуно поверење, но тај изасланик морао би имати изванредна пуномоћства, по коима би с њима могао уговарати и амнестију им дати.' Овај се извештај неким бечким листовима управ с тога не допада, што га је написао народни човек, који није хтео да трпа лажи: панславистичке тежње, велико српство, руске рубље, и т. д. него је праву истину казао. Ти листови ваљда би хтели, да министарство иште извештај од талијанисима.

Најновије. Сутвара од 23. Октобра. Данас се одмара бригада Дормусова и Фишерова. Устаници код Спасића и Врбља понудили су предају и до данас у вече имали су оружје предати. Пуковник Шенфелд преузео је данас демонстрацију од Будве према Брајићу. Сутра је општи полазак на Побрђе. Јучерашњи је губитак: потпоручник Виснер и три војника рањени су, једног војника нема; то је губитак од 7. регементе; од стрељачког батаљона: један мртав и три рањена. Војска се храбро борила.
Logged
Pages:  1 ... 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 [64] 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.055 seconds with 23 queries.