PALUBA
June 19, 2018, 02:19:08 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jedan broj, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 62 63 64 65 66 [67]   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 118852 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 238



« Reply #990 on: June 13, 2018, 08:44:12 am »

Србске Новине, у Београду, Субота 20. Декембра 1869. Број 156.
Незванични део. Политични преглед.
Из Боке Которске нема баш никаквих новости. Бечка 'Аб. Пошта' доноси сад неке извештаје још од Октобра месеца, па почем и у њима нема ничега што није у осталим листовима било, то не налазимо за нужно да их овде наводимо. Иначе у сваком бечком листу налази се по један телеграм из Рисна, или из Котора, како се сад Брајићи, сад Поборичани или Мајњани предају; и ти телеграми теку већ од месец дана, те тако теготно мора бити и читаоцима да читају толико времена једно те једно. Тако један телеграм из Котора од 13. ов. м. јавља како је четрнаесторо Брајићана дошло у Будву да се понуде на предају а уједно да положе оружје. Пуковник Шенфелд задржа је тројицу као таоце. Они су – тако веле – имали оружје положити у Козмацу 14. ов. м.
Из Суторине има 'Преса' писмо, у  коме се вели да је порта до 28. пр. м. тамо послала пет баталиона низама, но у намери је порта да за кратко време тамо построји један стан од 12.000 војника. Низами, који се у Суторини налазе, станују под шаторима, а рану добијају које из Сарајева, које из Трста. Сафет паша добио је налог од великог везира да зимује у Мостару; он је издао распис на све мудире да одређени број башибозука буде свагда спреман. Паше причају да се те строге наредбе издају само због устаника у Боки Которској, али се јасно види да они непрестано зебу да се тај устанак на пролеће не премести у Ерцеговину, а понајвише се плаше Црногораца, јер сами признају и кажу да Црногорци никад боље спремнији нису били него сад. Кажу да ће ово дана доћи и топови од великог калибра, а уједно се спремају да и куле подижу.

Најновије. По вестима из Будве Брајићани су 14. ов. м. код Козмаца у присуству пуковника Шенфелда положили заклетву да ће цару верни и покорни бити, а за тим су оружје положили; цар их је све помиловао. - Са Кривошијама договори нису се могле свршити због непогоде; дошло их је само 12 код Гребена, а требало би да дођу сви поглавари, с тога је гроф Ауерсперг за неко време састанак одложио. - Из Дубровника јављају да се 3.400 низама из Цариграда кренуло за Требиње.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 238



« Reply #991 on: June 13, 2018, 02:50:15 pm »

Србске Новине, у Београду, Субота 23. Декембра 1869. Број 157.
Незванични део. Политични преглед.
У Боки Которској већ се почело стишавати и то на миран начин. Данас се обистињавају речи бечке 'Реформе', која је прва свој глас подигла, да би најбоље било кад би сам цар у Боки иницијативу предузео. Овако је сад у самој ствари, цар помиловао све Жупљане; ови се већ враћају својим кућама, они пак, којима су куће спаљене, морају се за неко време патити, докле изнова куће не подигну. Из Котора дошли су 18. ов. м. ови телеграми: Варош беше јуче великолепно осветљена. Једна депутација благодарила је Ауерспергу за амнестију, која је дата Брајићима и свима Жупљанима, који су се подчинили. Овде је све весело и радосно. Још већа је радост што је уклоњен одавде досадањи срезки старешина Франц; на његово место дошао је Рендић. Родић и Флук сутра долазе. Жупљанима је повраћено оружје. – Званични телеграм од 17. ов м. овако гласи: 'Овај час дође амо депутација из Жупе да команданту грофу Ауерспергу изјави захвалност од стране Жупљана, што их је цар помиловао; овој депутацији беше присајужена и депутација которска. Исто су овако благодарили за амнестију и села Брајић и Мајна. И Брајићани и Мајњани изјавили су сажаљење што немaју средства да депутацију у Беч пошљу, која би цару благодарила.'
'Политика' услед разглашених вести да је се Жупа предала, доноси о томе овај чланак: 'Владине депеше јављају о успешним покушајима помирења, па ако је све овако, онда је на срећу далматински устанак свршен. Сав простор јужно од Котора, по тим вестима, покорен је а скорим ће бити то исто и на северној страни Котора. Покорење је постигнуто преговорима са устаницима, који ће ради државног достојанства доцније бити помиливани и накнађени. Ако је то све тако, онда се срећа хабсбуршке монархије опет осмехнула и показан је онима, што државом управљају, пут, којим ваља да иду, ако желе срећу Аустрији.
Поравнање је пркосило вешању, одупирало се убијању, исмејало је палење и пљачкање. И тек кад су била исцрпљена средства варварства и кад се видело, да су погрешна, тек кад је сам цар из туђине забранио бечкој влади, да се тим средствима служи, тек онда увидеше да је потребна благост, и у невољи постадоше добродотелни. Онда тек пођоше господа у Бечу путем поравнања, са којег пута нису требали никад ни свртати.
Устанак је задао држави дубоке ране. Војска није набрала ловорових венаца. Десеткована болешћу и устаничким ђуладима нека се барем теши тиме, што војска не може увек исправити погрешке и кривице бирократије, и што у аустријском државном животу има рана, које постају само опасније, кад се гвожђе за мелем употревљава.
Ко ће избројати оне грехове, који су проузроковали устанак у Далмацији? До сад нису избројани још ни они који изгинуше. Колико је остало рањених и сакатих? Колико је стајало владу оружање, спремање и толике несретне експедиције? И то је још тајна. Колика је почињена штета палењем, разоравањем и пљачкањем приватног имања за време ратовања у јужној Далмацији? О томе нема још поузданих извештаја. Толико се само зна, да је тек потоњем нараштају остављено да заборави жалосне догађаје рата и да се мртви толико исто могу повратити у живот, као што се могу осакаћенима повратити здрави удови.
Заиста, већ из самих човечних обзира желети је, да се званични извештаји о успеху помирљивих преговора обистине и да она владина странка, која је својом оштроумношћу и изазвала несрећу у Далмацији бар сада пред лицем жалоснога резултата почињеног притиска у Далмацији буде сопственом савешћу на одговор, ако та врста државника у опште и има каква трага од савести и ако није заборавила шта је позив државе, која је као аустријска.
Но на жалост или неможемо да се отресемо те бурне мисли, да је то поравнање у Далмацији ударено на калуп бечке владе и да ће оно патити од клетве аустријскога полутанства.Та политика, што живи из руке па у уста, која данас говори о поравнању, а сутра пуни тавницу опозицијом, којој су данас пуна уста слободоумних фраза, а сутра већ гази ногама сопствене законе, која данас виче о личној слободи и слободи општина, а сутра проглашује самовољу и бирократско провиђење за највиши закон државни, која данас попује о благостању народном и о штедњи, а сутра ексекуцијом најнечовечније порезе купи и милионе арчи, која данас пријатељује с Француском, а сутра се удвара Пруској влади, прекосутра ласка рускоме двору и напослетку се радује, кад јој се Велико-Турска осмехује – та и таква политика не може нам улити веру, да поравнање у Далмацији неће носити печат бечке државне вештине. И то оправдано уверење руши нам радост поравнања, и ми се неварамо кад тврдимо, да поред свега поравнања, и баш због полутанства и неискрености, неће и неможе зарасти рана у јужној Далмацији, догод се негује и трпи непријатељска политика против Словена у аустро-угарској држави.
На жалост ми видимо, где та непријатељска политика напредује. У владиним листовима потстиче се непријатељство против Словена и потпаљује се пламен племенске мржње. У самој престолници у Бечу установљавају се друштва, непријатељска Словенима, и влада их потврђује. Одатле се даје миг агитаторима по буџаци у мешовитим земљама, да Словенски народ безстидним адресама изазивају и вређају. Словенски новац узимају, где год нађу, словенску крв проливају, где год им се да прилика – но правде нигде за Словене. Па је ли онда чудо какво, што Словени у Турској и Аустрији не могу да забораве грдне ударе и исмевања, које подносе, и што ће они згодном приликом – јер је све за времена – тражити рачуна и задовољења.
Нема државе у Европи јадније него што је аустријска, и ни једна држава на свету не стоји у такој противности са природном већином народа као што је аустријска држава. Свуда у новије време у хомогеној Француској поред све велике силе Наполеонове, па и у другим војничким државама у Русији и Пруској – свуде се тражи мир са народом колико из унутрашњих државних разлога, толико и због спољашње политике.
Ми би желели срећно поравнање у Далмацији, но ми се бојимо да се неће моћи постићи савршено помирење због политике, која је заклети непријатељ Словенима. У Аустрији, где се толики језици говоре, и које поједини народи славну прошлост имају, који с надом у будућност погледају – тој Аустрији не може бити никад боље, догод се не измени читава система, догод се са свим не напусти та непријатељска политика према Словенима, догод се не поштује право и особина појединих земаља и народа. Држава може у тим злим околностима животарити, али напредовати не, јер је држава, која је у противности са правдом и природним законом многима неповољна, и са свим теретна. Но тада може устанак у Далмацији лако да постане европски догађај, а направиће га хотимично или не, баш они државници, који су морално криви и због устанка, и који у својој државничкој кратковидости са горећом буктињом лутају између буради пуних барутом.'
'Бохем.' доноси глас да ће досадањи војени командант у Ческој генерал Зајичек опозван бити, а на његово место доћи ће бивши далматински намесник генерал Вагнер. То је дало повода 'Покроку' те с највећом љутином напада на тог генерала. Он вели да је то смерање да се вешалачка политика тога генерала пренесе у Ческу, и пита да ли је у Далмацији још који од овакве врсте заостао, те да се и он као помагач пошље у Ческу. Он сматра Вагнера као највећег Словеномрсца, који је највише допринео, те је устанак букнуо, па с тога се плаши да не буде тако и у Ческој.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 238



« Reply #992 on: June 14, 2018, 08:07:40 am »

Србске Новине, у Београду, Вторник 30. Декембра 1869. Број 158.
Незванични део. Политични преглед.
'Тем. Цајт.' и 'Реформа' имају извештаје из Боке Которске, да је једна депутација из Кривошија изјавила да ће се и они под неким условима покорити; с тога је генерал Родић с повереником Ђурковићем, капетаном Скендером и поручником Вуковићем отишао 22. ов. м. у Црквицу на састанак. Помиловање очекује се из Беча сваки час. Има међу Кривошијама који су се већ покорили, и тима је дозвољено да могу доносити со из Рисна. Код пуковника Симића њих 60 служе под платом; а пошту између Рисна и Драгаља одправљају двојица из Кривошија. У Жупи је сад све на миру, једна комисија пописује штету, која је почињена од војске, и чим се тај попис сврши, одма ће генерал Родић становницима у готовом новцу исплатити.

Најновије. По најновијим вестима бечке 'Пресе' из Далмације, као да се велике тешкоће наилази што се тиче предаје Кривошија.


* Ein natürliches Felsentor in der Krivošije..jpg (563.75 KB. 1024x683 - viewed 6 times.)

Србске Новине, у Београду, Понедеоник 5. Јануара 1870. Број 2.
Незванични део. Политични преглед.
Из Котора 30. пр. м. јављају, да је 29. пр. м. до 300 Кривошијана дошло пред генерала Родића, ком су изјавили да се кају и покоравају, да моле за милост и да цару обећавају стару верност. Позиву да оружије положе они су се одмах покорили без сваког затезања. Пошто их је генерал Родић укорео због најновијих догађаја и посаветовао како да се унапредак владају, објави им највише помиловање и допусти, да своје пушке рад безбедности опет узму, а за тим се заори 'живео' праћено пуцњавом.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 238



« Reply #993 on: June 15, 2018, 09:54:19 am »

Српске Новине, у Београду, Четвртак 15. Јануара 1870. Број 6.
Незванични део. Политични преглед.
Устанак у јужној Далмацији може се узети да је престао, но порта опет за то не престаје довлачити многу војску у Херцеговину, што свакојако мора бити зазорно. По најновијим вестима војска се та смешта у крајевима, који граниче с Црном Гором. Таквим поступком притискује се сам народ у Херцеговини, изазива сама Црна Гора, а нешто и подкрепљује подозрење као да Али-паша нешто угађа против Црне Горе, у чему га, као што турски листови не крију, сам гроф Бајст подупире.
Бечки дописник 'Келн Цајт.-а' пише о тој ствари ово: Устанак у јужној Далмацији сматра се да је легао; наравно да се многи жесток љуте на поступање царскога комесара Родића, који се према устаницима владао као према равном непријатељу. У војничким круговима нарочито су јако незадовољни и виши официри одкривено се изражавају, да ће такав поступак деморализујући утицати на војску. Турска влада од своје стране не држи много на то што је тренутно настао мир на црногорској граници. Она је наново јавила амо, како она има основа што држи, да су устаници само употребили прилику како ће из зиме да се извуку, али на пролећа да ће опет листом устати. Порта, која својим представама у таквом смислу као да овде није најповољнији утицај произвела, неће са своје стране ништа да попусти, што би могло учинити да је догађаји застану неспремљену, и с тога неће још да повуче кордон, који је поставила на граници.
Из Цариграда такође јављају, да порта непрестано шаље војску на црногорску границу. По извештајима, који заслужују да им се верује, османска војска, која је смештена у Скадру, Драчу и другим пограничним местима, износи на 35.000 људи. Та ће се војска подвргнути Дервиш-паши, који је на гласу као ваљан генерал.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 238



« Reply #994 on: June 15, 2018, 09:56:07 am »

Српске Новине, у Београду, Среда  21. Јануара 1870. Број 8.
Незванични део. Политични преглед.
О помирењу Кривошијана пишу задарском 'Народном Листу' 16. Јануара из Котора:
'Хвала преблагом Творцу, ево нам плод домаћег дичног витеза барона Родића, верног слуге Њ. Велич. цара и краља, којега сама благодет господа Бога к нама посла, да нас спасе од погибли, у коју уда злоба и савест нас верне синове имађаше у крв угрезнути, земљу пусту оставити, са домовима у пепео преобраћеним.
Већ путем к Боки Которској из нашега града удаљи политичкога поглавицу Франца са ортаклуком. Управо кад се ови извукоше живи и здрави из нашега окружја, сведочи, да су честите душе, које оживљавају наш народ, ако и јест од пријатеља њихових канибалом прозват! Живио наш цар, који провиђе истину, и уклони између нас људе народу зазорне и штетне.
Биће вам већ познат двостручни Родићев састанак на веру с Кривошијама, без једног само солдата и жандарма, где први пут би добро обливен великим даждом, а други огријан сунцем. Овако је одприлике дични витез Кривошијаном говорио:
'Ево ме к Вама, Кривошијани, на веру, окружен са оволико царских официра числом 12. Ево и привременог Далмације цивилнога намјестника, бар. Флука, мојега пријатеља отмјенога, которског окружног капетана г. Рендића и његова помоћника г. Будисављевића, и других још 18 све ваших пријатеља. У ово време ономадне водом обливени, могаше се рећи, са висине неба тецијаху сузе прадједова Ваших за лудо, безумно и безнуждно крвцу проливену у међусобну борбу домаће неслоге и зла; питам ја Вас, кајете ли се и питате ли опроштење милостивоме цару, који ме је Вама послао, да вас мирим, а не бијем, да вас обавјестим о погибељи, којој сте безумно упућени?'
Ови, дирнути таковим речма, одговорише, истина, да су погрешили, 'али тој погрешки су повода дали људи, који су били на глави; да си ти, господине, међу нама био, ништа се од овога не би случило. Нема никада разлога, нити на наше тегобе послуха није било, него отискани и називани Моралцима, Власима итд., а ти добро знаш, господине, да се Србин неда називати таковим именима, док оружје паше, и докле му је на рамену глава. Ми Тебе господине молимо, којега те Бог и цар међу нама послао, молимо те, да просиш за наше опрштење, и то по други и трећи пут.'
На ту народну молбу Бокеља рече бар. Родић: 'Неможе се таква молба цару принети а да се сво оружје не поклони, како сте на првом састанку нашем обећали.'
Тако први кнез Милан Радојић са добром и мудрости својом, а с тешком муком положи к земљи своје оружје, а за њим остали главари и сељани, говорећи: 'Ево Ти, господине, неможе бити него витезу Родићу спаситељу нашем да ово чинимо, и молимо цару за милост и помоћ.'
Господин Родић одговори: 'Данас сунце грије, рекао би, да са висине неба свемогући Бог светлост небесну на вас спушта, да вас од видљиве пропасти спасе, и да вам осветли нови пут, којим ваља да пођете. Ево дакле са том помоћи божјом долази вам и милостивог цара опроштење, узмите ваше оружје. Носите га и пашите са јуначким срцем вашим, с којим сте се одликовали год. 1859. под мојом управом, и за одбрану царских и његових бококотарских граница, из којих се нећете мицати, или излазити; а небојте се више него слободно силазите у приморје куда хоћете, а што пре, прекосутра, послаћу комисију свуда у окружју да попише штете почињене, те да вам се помогне, а нарочито ћу разаслати молбе и за границе да вам се дозволи поћи, да видите и повратите огњишту свом жене, децу и старце, који су истерали стоку. Будите радосни и весели на овако големој милости царској' … итд. На ове речи у часу све к земљи паде громовито узвикујући: 'Живио наш цар!' измећући у ваздух примљено оружје до три пута на поздрав а у знак неописане радости своје.
Да је ком одличном писцу била згода то видети имао би шта писати, како је народ окружио свога дичног брата господина Родића, обећавајући верност милостивоме цару, те су га пуцајући из пушака пратили к Рисњу.
Јуче на црногорском пазару код овога града Котора повратком Родићевог посланика са Цетиња, г. капетана Темела, сиђоше сви остали узбуњени приморци на броју више од стотине, који се са праштањем сваки своме дому враћаше, а који су од Црногораца задржани били. Сад се може рећи да је домовина наша на миру, али се још провиђају они кобни људи као остаци талијанштине, који пукоше од једа,  и отров свој бљују, који ће у њима остати. Зар су мало зла у својој  домовини проузроковали лажним клеветама на честита и родољубива лица?'

Овом приликом ако и нешто касно вредно је још да споменемо што 'Вандерер-у' пишу из Трста:
У Босни и Херцеговини је све мирно, али је то она мирноћа, која обично пред буром влада. Турска је послала у те области 32.000 војника, што је према истима врло знатна сила. Аустрија међу тим од своје стране такође на том крају ради противно ономе што говори. Овамо се говори да ће се сад пошто је Бока умирена уклонити флота из залива которског, а овамо место да се то учини шаљу се још галије оклопнице, да се то одељење флоте подкрепи. Ових је дана одпловила у Котор ратна лађа оклопница 'Рудолф Хабсбуршки.' Нису ли то јасни знаци солидарности турско-аустријске наспрам могућности да се скоро одпочне решавати источно питање? Кад се још уз то узму у обзир и сви други изрази пријатељства међу тим државама, односно њиховим владама, за ово последње време, с једне стране, и непрестано запомагање аустријски владини органа: да Црну Гору треба сатрти, - поред других израза још с друге стране, онда се неможе нимало посумњати у намеру та два кабинета, који држе да је згодно време, а по њихову политику најкорисније, да сами предузму иницијативу решења источног питања, уздајући се, ваљда, да ће им viribus unitis  испасти за руком сатрти у клици покушај тамношни народа за самосталношћу. Отуда ваљда и незадовољство 'Нов. Сл. Пр.' Са умирењем устанка бокешког на овај начин и бојазан да се таквим умирењем иде на вигове Русији. 'Нова Слободна Преса' држи да је држава с таким мерама много изгубила од своје унутарње снаге и спољног угледа, и вели ако се још што тако учини, онда ће држава више изгубити за две три недеље, него што је за три године с муком стекла. А да како би хтела 'Преса' да се поступа? Да ли силом? Па то је покушано у највећој мери, и крв је текла, 'више… него српска', пак шта је фацит? Држава се бламирала, јер шака њених држављана на бојном пољу је победила. С тим је углед Аустрије посухнуо; а да се обнове дани Загвоздака и Хана – биле би за цело исте последице, јер Бокези имају моралну помоћ за себе у јавном мнењу, а по 'углед' државе још горе. Баш начин ког би 'Преса' и њени протектори хтели употребити на умирење онога краја, баш тај начин је најзгоднији да на Руску воденицу вода натера, и данашњи државници у Бечу са њиховим програмом и јесу они који истина нехотице, али извесно Русији у вигове улазе. Народи у Аустрији и хоће систем државни који би државу осигурао и ујамчио јој опстанак и развитак као таквој, а ако им се, док је још доба, неда судба у руке, то може лако донде доћи, чега се сад државници бечки боје, но чега се у случају да се неузхту опаметити неће убојати. А што се боји 'Н. Сл. Пр.' да ће држава изгубити више него што је за три године стекла, то држимо да би народи у држави тај губитак радо и весело прегорели, јер би само зло могло изгубити!

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 238



« Reply #995 on: June 16, 2018, 09:15:23 am »

Прилог (3)

'Застава' о Устанку у Боки и Kривошијама 1869.

'Застава', у Новоме Саду, у среду 10. септембра 1869. Број 107.
Далмација. – У 'Нов. Листу' пишу из Котора сљедеће: Справљали су се пописи за земаљску одбрану (ландвер), па чујем да су многи пароси изјавили власти, да они од народа несмеду те пописе чинити; јер да им прете главом. Како ми кажу то је пописивање узбунило народ, јер криво мисли да се с тим увађа новачење за војницу, што је обећавано и узакоњено да у Боки Которској небуде. Овом приликом многи бацају кривњу на владику Кнежевића, што се није у ничим заузео за народ па ни у том. Неки пак подмећу име народног заступника Љубише, који је ипак подигао глас у Бечу о том послу.

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 14. септембра 1869. Број 109.
Далмација. – Намесник далматински барон Вагнер отишао је у Дубровник и Котор, десу се немири подигли усљед пописивања у ландвере.

'Застава', у Новоме Саду, у среду 17. септембра 1869. Број 110.
Далмација. – 'Ил Национале' јавља да је гроф Нико Пуцић с писмом управљеним на министра унутрашњих дела дао оставку на звање подпредседништва далматинског сабора. Врли родољуб мотивирао је своју оставку тим што се наоди у редовима опозиције Њ. Величанства, особито после правца предузетог владом у последње доба у Далмацији, и као такови, по конституционалним начелима, де неможе заузимати место, које му даје Њ. В. на предлог одговорног министра.

'Застава', у Новоме Саду, у среду  24. септембра 1869. Број 113.
(м… р…) Из Боке Которске 14. септембра. Кад поспјешан ветрић дува, кад неме никакве погибели – окићене по вкусу најновиег фигурина и окађене свакојаким мирисима – мило је чути надри родољубе како с одушевљењем говоре о слободи и отачбини. Слушајући њиова хвалисања рекли бисте, блажена мајка те их је родила и, благо отачбини која онаке бранитеље има! Но ови јунаци позоришта, биљарда и читаоница, кад се наоблачи и кад би требовало да отачбини даду помоћи с руком или совјетом, онда их неби ни с кучкима од лова нашао. А кад се јопет изведри, ови хвалисавци, измиле из свога заклоништа, те ако је посао на добро свршио, жале се ђе нијесу могли у борби бити саучестници; аколи је пак по несрећи (као што чешће пута бива!) наопако испануло, е! ко да онда жив остане од њихови: мисмо предвиђали, мисмо говорили ….. тако је, а не иначније, морало и свршити!
Као што је познато, народ Бокешки није био подчињен служби војничкој, не због какве особите доброхотности, него што је, брез плате и ране, војник при своме огњишту, чувајући ову најдаљу Австро-Маџарску границу. У лањском пак рајхсрату, прем да се наш посланик господин Љубиша противио, а архијереи Кнежевић мучао (!), већином је гласова одлучено било, да окружиа, Дубровачко и Бокешко скупа морају сачињавати један батаљун земаљске одбране (ландвера). Усљед ове одлуке, назад неколико дана, дође наредба од окружног начелника, нашим свјештеницима и обћинама, да попишу сву момчад који су се родили 47, 48, и 49, године за саставити речени батаљун.
Премда се ова служба неразликује од пређашње наше, изим у точнијој уредби, ипак је тако узбунила и дирнула овдашње житеље, да би се ласно могло доћи до несречни посљедица.
Ми у овијем кршима немамо друге помоћи ни другог занимања осим морепловства. И зато на стотине наше момчади непрестано бродаре по мору, за добити препитаније себи и домаћијема. А по овом закону требовалоби да сви они који се не находу дома, и од којих зависи благостање њиови породица, а спадају новачењу да се врну у отачбину за научити вјежбање и бити свеђер справни позиву у случају пријетње нашој царевини; и ово је једини узрок огорчењу и одпору.
Ако је ова нова одлука зато учињена да будемо сви једнаки у царевини, онда ја би рекао да се од нас неби имало искати само да будемо једнаки у давању него и у примању; равноправност изискује даје и наш језик почашћен у судовима, и да се наша слова не изгоне из училишта!
И у овој нашој невољи настражњаци настоје о раздору и неслоги! Вичу, каљају што је поштено; а хвале и славе ко више дава! али ћерајући лисицу ласно би могли ишћерати вука.
А где су сада надриродољуби?!...
До који дан отвориће се сабор далматински који ће кратко време трајати. У њему ће и овог пута, како обикновено, бити треске и буке…
За благодарење господу, за препирање о адреси, и за разбирање правилности новоизабраних посланика, изгубиће се више времена; тако да неће имати кад наши посланици ни проговорити о нашим домаћим послима, прем да је љута потреба! Но ми се уздамо у родољубље наших посланика да ће они наћи згоду да проговоре о нашим потребама: да кажу, да ми живимо у голом кршу; да немамо једног доброг пута осим оних што их је вода начинила; да су ретке наше почетне школе; да немамо једног вишег училишта за нашу србску младеж; да ми немамо изим мора друге помоћи; и да прем томе можда плаћамо сувише данка. Неће заборавити просвједовати за забрану учења ћирилице по гимназијама, јер забранити учење ћирилицом за нас Србе значи као да нам се тиче до цркве.
За народност нека се неплаше: и ако туђин из петних жила грне да нас острани, ми смо ваздан Срби те Срби. Други пут више.

Новије. – У Боки Которској по брзојавним вестима, немир због увађања нових закона о ландверу узимље на себе озбиљни карактер. Паштровићи, Грбаљ и Кривошије отворено се противу том закону. Изчекива се војено подкрепљење.



Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 238



« Reply #996 on: June 16, 2018, 09:17:37 am »

'Застава', у Новоме Саду, у среду 1. октобра 1869. Број 116.
Далмација. – У Боки Которској. Увиђајни људи држали су у Котору 15. септ. скупштину ради немира и непослушности царског закона сврху ланвера. Закључено је да се закон прими, али да бокешки ландвер никад немора ићи са свој дома, да могу слободно ићи по свету посље свршеног веџбања, да у одређену оделу буду саслушане обштине и то све да се путем молбенице цару поднесе. Али по брзојавној вести од 19. тек. види се да 'јаче' обштине неће ни нато да пристану! – Владика Кнежевић неће више ићи у Беч у рајхсрат (troppo tardi!) и поговара се да ће иступити из аутономашког табора, ил барем да ће сасвим неутрално понашати се (?!).

'Застава', у Новоме Саду, у петак 3. октобра 1869. Број 117.
Новије. - Из Рагузе јављају, да су сељаци приликом новачења напали на војнички материјал, у околини Котора. Два војника и један официр погинуше том приликом и 10 допадоше рана.

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 5. октобра 1869. Број 118.
Новије. – Из Котора јављају телеграфским путем, да је кнез Никола понудио влади аустр. посредовање своје у побуни боко-которској, но да му је одговорено: да ће влада с највећом енергијом порадити, да мир и законито стање поврати. По другом телеграму, царска војска и жандармерија посели су варош Рисањ.

'Застава', у Новоме Саду, у среду 8. октобра 1869. Број 119.
Далмација. – 'Преса' пишући по 'Трстанским новинама' о немирима у Боки Которској, тражи узроке томе опет онде, гди ји нема, да би амо оправдала крути поступак спрам Бокеља. 'Позориште ти немира, вели, скоро је искључиво предео, у ком станују посљедоватељи 'грчког обреда', нарочито они, кои се граниче са Црном Гором, кои су са овом земљом сродним и пријатељским свезама, и разним интересима, са заједничком вероизповести, и поштовањем 'Папе-Цара' у Петрограду скопчани. Да то поштовање ојача, допринеле су у последње време московске рубље, панславенске смутње, плетке подмићени свештеника, као и производи пресе, која у истом правцу ради. Прави узрок немирима треба дакле тражити у политично-религијозном стању Црне Горе, у јавном и тајном утицају непријатеља Аустрије, а не у организацији домобранске војске. Затим се навађа, како је и пре 20. год. био устанак због пореза, у ком је окружни капетан Грије рањен. До душе, то је врло згодан начин изговора.  Аустрија кад је у невољи, или кад треба кои народ, да је брани од Турака, да за њено масло пролије крв у свим странама света, онда обећава, а кад неће обећање да испуни, па људи, кои срца и одважности имају, за своја стечена права заузму, онда: 'узрок  лежи у рубљама', 'панславизму' и Бог зна још у чему. Кад је Аустрија Боку-Которску задобила, добила ју је под условом, да су слободни од пореза, и од дужности, да војнике дају. Пре 20 година хтедоше да јим узму прву слободу, а сад другу, јер служба војена у стајаћој војсци и у ландверу подједнака је.
'Преса' пише да ће влада са енергијом угушити немир. – Знамо да сила Бога немоли, и жао нам је крв србску, која ће се безуспешно пролити, али влада и то треба да зна, да је свака сила за времена, а особито она, која право гази, и реч своју не држи. 'Преса' или управо њен извор, 'Трст. Новине' спомињу том приликом и владику Кнежевића, како је то та иста пропаганда, која је противу тога владике пре годину дана отпор одпочела за то, што је био члан рајхсрата, и тако, да је морао из Боке-Которске побећи у Задар. Није зато, што је био члан рајсхрата, јер је то и Љубиша био, него што је и на рајхсрату и у Далмацији издао свој народ. Знамо ми, да су вама издајице свога народа, а особито Срба тако мили – али зато ће ји Срби и прогонити из средине своје, где и кад год узмогу.
-О побуни у Боки Которској доноси 'Политика' овај допис:
'Одавде лете телеграфске вести на све стране и у све листове, о опозицији, на коју је наишла у овом округу комисија која пописује војску, али нико се не нађе још до сад, да објасни зашто? Ствари стоје овако: Пре месец  дана од прилике, изда срезки началник которски, налог свима општинама, да за осам дана спреме пописне листе, - а није пре тога никаква тумачења чинио. У народу, који до сада од сваке војничке дужности слободан беше, наравно да је ова наредба морала изазвати узрујаност, с тим већу, што је тај налог с таком хитрином и необзировошћу вршио, да се ни каквом ратном опасношћу није могао начин извршења, оправдати. Треба још и то знати, да је за ови пет столећа, овај народ само на основу уговора прелазио од једне државе другој, никако пак правом освојења. Под сваком владом, па и аустријском, овај је народ уживао неке извесне слободе и повластице, под којима је увек подразумевано и уговорено, и ослобађање од војничке службе. Како се дакле обзнанила наредба, која је из Котора дошла, одмах се скоро свуда подигне народ, и почне смрћу грозити местним старешинама и свештеницима, који хтедоше покушати, да изврше тај налог. У неким општинама спалише и протоколе 'крешчајемих' да би тим начином мрско пописивање осујетили. Неки, који у народу никаква уважења немају, хтедоше ту прилику употребити на своју корист с тим, што покушаше, да оне људе у којима је народ дотле веру држао, оцрне и омаловаже. Ту своју намеру управише нарочито против посланика Љубише, кога обтуживаху, да није хтео добро старо право земаљско бранити. Други родољуби стадоше тој злоби, која се из потаје довлачила, на пут, јер поучаваху народ о правом стању ствари, и тако им испаде за руком, да се већи део народа умири, и само још у неколико горштачки села траје отпор. Нотабло (племство) и местне старешине скупише се 14. пр. м. у Котору, и посаветоваху се да поднесу петицију влади, у којој ове жеље да се изразе: 1. Да земаљска одбрана (ландвер) никад не остави своју земљу. 2. Да сваки, и ако је војник, може путовати ради својих послова и у саме стране државе. 3. Да одело земаљске одбране одговара уобичајеном оделу народа. Кад се узме у призрење, да област которска образује уметак међу Турском и Црном Гором, који је са свим одвојен од остале Далмације и монархије; да житељи те области, не живе од земље него од мора; да имају сасвим особите области, и одело сасвим различно од остали народа монархије, и европског обичног одела, онда су те жеље изражене у петицији сасвим уместне. Та скупштина позвала је и она места, која се још противе, да приступе овој петицији, и да се не противе пописивању у војнике, али без успеха. Тако исто безуспешна остадоше усиљавања и разних официра, и самог фелдмаршал-лајтнанта Вагнера, који је на једном пароброду у Котор дошао, али није смео ни изићи на суво. Сад ће се употребити сила. Из Дубровника је стигла већ једна брдска батерија топова, и сва војска која стоји на расположењу. Очекује се војска и из других крајева; вели се, да ће читав један кор овамо доћи. Ово довлачење силне војске одобрава се у опште, као практично дејство, јер ће побуњеницима одузети сваку наду на успех какав, и тако ће, држи се, морати се умирити. Но и то се мисли да би досадањи покушаји умирења повољнијег успеха имали, да су она господа, која су на то изаслана била, боље пазила шта раде; овако су непажњом својом ствар оштетали, јер су један другом, као што казују сељаци, противречили у обрицању. С друге стране пак мисли се, да то довлачење и усредсређење војске на свом крају, има више политично значење, и да је мање управљено против побуњених сељана, него да је ту због тога, да мотри на Црну Гору.

Новије. По 'Пешт. Лојду' телеграм од 3. окт. из Котора јавља: Главна снага усташа лежи међу Кастелновом и Рисном. Колико та снага броји глава, још се незна. Добро оружани усташу обсадили су малу тврђаву Драгал и Церковце. Посада на оба та места храбро се држаше. Понашање кнеза црногорског непрестано је лојално. Црногорцима је најстрожије забрањен сваки саобраћај са усташима.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 238



« Reply #997 on: June 17, 2018, 08:33:00 am »

'Застава', у Новоме Саду, у петак 10. октобра 1869. Број 120.
Нови Сад 9. октобра. У Боку Которску непрестано се шиље војска. Из Беча су одређене две регименте. Из Трста су отишла 400 момака да попуне регименту Хартунг. То сувишно гомилање војске не изгледа баш као да је тамо, само умирења неколико побуњених села, него да ће имати још неку скривену цељ, а устанак као да је само фирма под коју се за време заклонило, док не дође згодан тренутак. Повод овакој сумњи даје нам и то, што се сви гласови отуди слажу у томе: да је ова побуна изазвана непажњом и необaзривим поступцима владиних чиновника.
Страх од истока. Пешта 4. октобра. Будући сам на врелу бечки и пештански листова, дозволите ми, да се још једном на револуционарну Боку повратим. О самом положају у Боки нити је моје одавле да вам пишем, нити вам могу што год стално констатовати о њему, пошто све брзојавне вести, које су до данас стигле из Котора, Дубровника и Задра овдашњим листовима, такорећи једна другу побијају у појединостима, све се пак слажу у изливу грозничава страха. Ко може вере поклонити извору, од куд се вели н. пр. да се нису смеле три компаније пешака подкрепљења у Рисан да искрцају, да су државни званичници принуђени били брзојавом ратну лађу тражити да их дођу спасти, па одма други дан да је царска војска заузела Рисан? Јели тога могло бити без боја, кад би се били дан пре храбри Ришњани опрли поседнућу Рисна царском војском? Брзојавља се да кнез Никола нуди посредовање између усташа и царске владе, да ту понуду одбија с претњом царска влада, да је прибежиште отворено деци, женама и имању усташа у Црној Гори, а други се дан вели, да је понашање кнежево непрестано 'лојално', да је строго забрањено Црногорцима усташима помоћ пружати и њиова имања у заштиту примати. Може ли се и предпоставити да се увређени одбијањем понуде кнез Никола понаша непрестано 'лојално', и то онај, који је јуче хтао да посредује у корист усташа кроз једну ноћ промени мисо, да одрече оним брдима прибежиште, који су и њега од туђинског насиља спасли, да их од једном излаже вољи и невољи јачега?
Могли бисмо још подобни противурeчја навести, којима се јавно мнење у забуни држи, и којима се зар жели да се оправдају громови над Боком нагомилани.
О поводу одпора бокешког противу државног закона, остајем при мом пређашњем мњењу: повод је изазвала груба милитарска сила, с којом се хтела Бока на звук бубња да од једном подчини једном закону, за кога до данас није знала, него само по мржњи и презирању. Данашњи царски наместник и војнички заповедник читаве Далмације, барон Вагнер, дошавши у Боку хитно да ствар развиди, неоће да с народним изасланицима разговара, дасе он као царски наместник, лично с њима споразуме, - он не само да их не позива, него народне депутације из разни обштина, који желе и последњу жртву на олтар мира да принесу, одбија од себе, и позива једног заклетог непријатеља свега што се славенским именом назива, г. Франца, окружног началника, грозничавог бирократу, да се с њим договори, да му он опише положај ствари у Боки, он, који би зар тврдио да су високи врхови бокешки равне пољане, само кад би то тврдење ишло противу Србаља бокешки. Па који је резултат овенчао то саветовање? Поплављење Боке са војском и ратним силама из све Далмације па још чак из Трста, и притиснућем Боке 'обсадним стањем'!
Јели то мудро понашање једног државника, коме је поверена једна краљевина? Зар се барон Вагнер неспомиње начина како се пре двајест година понашао генерал Мамула у истој прилици, кад је пашовање државних званичника било изазвало јуначки одпор храбри горштака? Мамула је ступио у незадовољан народ, и кад га је саслушао, окружног је началника таки с места уклонио и табори непријатељски народне и царске војске растопише се; а барону Вагнеру је дакле прече поштовати самовољу једног бирократе, него вољу једног народа, који је дан и ноћ на оружју готов да за свог 'ћесара' сав изгине? И у Бечу су толико кратковиди да не знају државне интересе чувати, и на тако танак лед се наводити!
Да, имају право они: ту је Црна Гора, а Црна Гора је огњиште планова руски на балканском полуострву; Треба дакле на опрезу бити. Тим се даје оправдати стрепња бечлија и на најмањи шушањ у Боки а некамоли на звекет анџара и толике смелости Бокеља. Ту лежи. То се могло по првим брзојавним вестима опазити, где се бележило да је два дана пре руски конзул из Дубровника велику делателност развијао кроз Боку и да је сад на Цетињу; и онде где се тражио извор снабдевања усташа џебаном преко бокешки трговаца с руским рубљама. Али ми имамо данас у руци гласило г. Бајста 'Нов. Сл. Пресу' (није Бајста, но Гискре.) која излази с фарбом на поље. Она се неможе да начуди одкуд то да кнез Никола нуди посредовање, као да он има више уплива у Боки него Аустрија! Ми сад нећемо овде да распитујемо, колико је истине у том хвастању, ал пошто би тај корак озбиљне пажње заслуживао, напомињемо само оно хвастање аустриски државника, кобне године четрдесетшесте, да им је кнез црногорски одбио помоћ црногорску, али да је та понуда одбијена, дочим су у исти ма они на Цетиње помоћ тражили и са Цетиња им свака помоћ отказана била, - ми, велимо, ипак ћемо допустити да нису из Беча кнеза Николу позвали, да он стане на пут с његовим 'упливом' у Боки и да није он ту услугу отказао, него да је сам понудио посредовање у корист своје браће, па откуд те дубине непостижимости владина гласила да неможе докучити узрок таковом посредовању. Ми би смо се усудили да запитамо владу ко је прво позван био да по законима, које је, нe мач и сила, него природа на земљи створила, морално припомогне у невољи Бокељима? 'И тај корак побуђује у Бечу, вели 'Преса', свакојаке мисли као један симптом, који износи на видик значајну ситуацију на јужном далматинском крају!' На против би га ми са свим природна држали. 'У обзиру те смелости црногорске неможе нам се а да нам на ум непане да је наша политика сасвим наопачка била прама Црној Гори. Увек се млого на Црну Гору обазирало, и кнез је црногорски из Беча субвенцију више година уживао (!?), па на то захваљује начинивши се господаром над кишом и сунцем, над миром и ратом на аустриском земљишту. Добро би било да се та дрскост за будућност забележи. Црна Гора већ одавно ћути, а сада оће да се опет о њој говори. 'Ко невиди из ових речи страх потајни од највећег страшила данашње дипломације што се 'источним питањем' називље? И кроз то ко не види даљи узрок тако названог 'устанка' у Боки Которској баш у томе страху, дочим је ближи узрок грубо насиље аустриски паша?
Добро је и то да се забележи!
У осталом да обележимо наше становништво прама новом увађењу новог закона о ландверу у Боки Которској. Непоштовање закона, то је први нишан либералне штампе, и зато примање тог закона у которској скупштини бокешким старешинама ми подпуно одобравамо што ће се тим сваком непријатељу њиовом моћи уста да запуши. Ал ако поштујемо државни закон, смемо ли да непоштујемо закон ког су Боки нужда и векови освештали, а особито смемо ли да непоштујемо осећање и подпуно схваћање човечанског достојанства бокешких горштака, ког са оружјем у руци као најдрагоценију ствар против цивилизираног пашовања оће да одбране?
Ми сажаљевамо тај случај, који са толико ратни благодета обасипље онај србски окрајак, али се тешимо тиме, што он сведочи, да се још није утрнуло осећање човечанског достојанства, ког је досад груба сила загушивала, која се у младој Европи прерађа на њен грдни страх и ужас.

Далмација. – 'Политици' пишу из Задра од 29. септ. ово:
Из Котора стижу жалосне вести амо. Испрва изгледало је, као да ће се отпор прама пописивању у војнике ограничити на неколико општина и мањи села, сад пак може се рећи, да ван морске обале, цео је округ устао против тога.
25. септ. буде нападнуто једно одељење војске (42 момка с једним официром) које је ишло да једну стражару на граници поседне. Једанајст војника буду рањени, два пак и официр погину. Данас је проглашено укидање свију уставни слобода за цео округ, и ове ноћи још полази губернатор и глав. заповедник војске ф. м. л. Вагнер с целим генералшатабом у Боку Которску. Из Дубровника и Задра послане су две батерије топова. Војска из целе околине довучена је амо, и још ће доћи две регименте из Тријеста. Цела војена снага износи око 10.000 војника, што ће за цело млого рећи, кад се узме у обзир, да у целом отоку Бокешком нема више од 30.000 душа. Влада држи, као што сам могао дознати, да је туђ уплив покретач овог немилог догађаја. Али ја не верујем. Једини уплив који би могао нешто вредити у овом народу, био би Црногорски. Али je Црна Гора и сувише забављена у својој кући, јер јој од Турске прети опасност. Осим тога сад јој је пријатељство Аустрије и сувише нужно, јер само кроз и преко Аустрије може набављати оружје и другу бојну опрему, која јој је сад од преке потребе.
Устанак ми изгледа да је дело неких усијаних глава, који су на то изазвани неразложним поступцима владиних чиновника. Усташи се позивају на једну прокламацију од 1814. у којој је владика црногорски, који је онда заузео био један део Боке, исти по одласку Француза, Аустрији повраћа – осигурава становницима тога округа оне исте слободе, као што се вели обухватале и ослобођење од посредног пореза и војничког службовања. У осталом то је факт: да је од двадесет година амо уведена пореза на земљу и куће, и поред свију тешкоћа, на које се том приликом наишло, опет није дошло до оружаног одпора као сад. То најбоље сведочи, да садањи владини чиновници нису радили са нужном пажњом и смотреношћу као онда.
'Преса' под 3. окт. јавља: да ће бригада Нађ, састојећа се из регименте Раминга и регименте Горизути (бр. 54 и 72) из Беча, до 18. окт. отићи у Далмацију. 'Тријес. Нов.' јављају да ће капетан Густав Темел, који је више година у ц. кр. конзулату у Сарајеву, и касније у ђенералштабу у Далмацији био, дакле је упознат са земљом и народом, са изванредним и најопширнијим пуномоћством послан бити  у Боку Которску да поврати ред.
-У далматинском сабору поднео је заступник Ковачевић ову писмену интерпелацију:
'Јавни листови, домаћи и вањски, донесоше ономадне вјест, да су ћирилска илити србска писмена, по наредби ц. кр. покрајинске владе далматинске искључена из гимназијског поучавања. Ова вјест, којoј у повесници Аустрије нема равне, произвела је врло непријатан утисак на општинство далматинско, нарочито на млогобројне посљедоватеље православне источне цркве – утисак тим већи, што влада није се побринула, да тај глас у корист уставне слободе, и за умирење увређеног чувства народњег званично оповргне, давши с тим народу основаног повода, да се о истинитости његовој нимало не посумња. Узевши у обзир, да се ћирилска писмена од хиљаду година употребљују код југославенског народа; да се и дан данашњи у Далмацији ћирилицом служи велики део народа у цркви и у својим одношајима, те њу сматра и чува као драгоцени, од својих старих наслеђени аманет; расудивши да су иста писмена поред латинице примљени такођер и у школске читанке, по највишој влади одобрене и у Бечу о владином трошку тискане; расудивши да је и са дидактичког гледишта познавање ћирилице од необходне потребе, као што учени језикословци доказиваше, међу којима и наш г. професор Будмани, који у својој изврсној словници написа написа примере за обоје писменице; расудивши да се ћирилица марљиво учи у гимназијама Галиције; будући на послетку да се горје речена забрана одупире очито §. 19-ом државнога основнога закона: питамо учтиво г. повјереника владина:
Је ли истинит глас, који се доноси по Далмацији, о забрани ћирилских писмена у нашим гимназијама и у другим средњим учијонама?
У случају пак да било:
Је ли накана владе сходне наредбе издати, да се поменута забрана како §. 6-им и 19-им ујемчаној равноправности противна, што скорије, и то јоште почетком идуће школске године, укине.
У Задру 7/19 октобра.
Јеротеј Ковачевић – Клајић – Дидолић – Пуцић – Вранковић – Кулиш – Нодило – Ћ. Војновић – Павлиновић – Монти – Рошши – Кост. Војновић.
Владин повереник рече да ће му у другој седници на интерпелацију одговорити.
Ми ћемо дотични одговор п. публици у своје време одговорити.
(Саопштавамо ову интерпелацију читаоцима нашег листа, да виде да су ните загребачког справишта тако удешене да и у далматинску покрајинску владу допиру; и тамо нечисти дуси плету замке, који ако се, и кад се стегну могу лако смрсити конце који су је сплели. С радошћу пак указијемо на браћу нашу римокатоличке вере, који су подписали интерпелацију, чим показују, да их чувство правде руководи у делу, и да потпуно појме доба у коме живе. Ур.)


Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 238



« Reply #998 on: Yesterday at 08:38:37 am »

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 12. октобра 1869. Број 121.
Бечка се влада дакле решила, да употреби силу те да примора Бокеље на пристанак на закон о 'ландверу'. На ту је цељ сгрнула силну војску у Боку Которску са свим убојним справама. По једном телеграму 'Пешт. Лојда' из Котора, војска је заузела 6. ов. мес. леденичке висове, одкуда са ракетлама и топовима шиба другу страну брега. Овако је поступао Шарл Напир са Карибима, и цео свет га је осудио. Данашња 'либерална и уставна' влада бечка не стиди се употребити нечовечна сретства, онде, где би једним махом пера могла утишати узбуђеност, и повратити мир. Али нашто, та ово су – Срби!... Мислимо, да кад за Тиролце може постојати изузетак од општег правила у истој ствари, зашто неби могло, према истим природним околностима, и за Боку Которску? Но бечкој влади треба да покаже да је избавила државу од опасности, па шта је се тиче србска крв! Одговорност, пред богом и пред људма нек понесу они, који су ту несрећу изазвали. Ми видимо да се у овој ствари неби слушали савети од противне стране, а ми силе – немамо!

Новије. – Из Котора од 8. oкт. брзојављају 'Н.Сл.Преси', да су на заповест ф. м. л. Вагнера све трупе војничке упале и продрле дубоко у брегове, и да је једно одељење заузело средину тако, да се побуњеници немогу сајединити. Рисан се после малог одпора предао, и трупе одмаршираше да заузму Драгал, да би га од усташа ослободили. Трупе су досад  Драгал заузеле и побуњенике прогонили. Вест да су побуњеници једну брдску батерију отели, неистинита је.
- Рисањ. 8. oкт. са топовома растерани су  побуњеници са висова над Рисном, и по слабом одпору заузела је војска исте висове. Пешачка пуковнија Албрехт бр. 27 и један батаљон шицара улогорили су се на висовима Кнезлаца и сутра ће се кренути у Драгале.
- У Котору је проглашен преки суд.
- Из Задра јављају да је далматински сабор у след догађаја у Боки Которској одгодио своје седнице.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 238



« Reply #999 on: Yesterday at 08:51:59 am »

'Застава', у Новоме Саду, у среду 15. октобра 1869. Број 122.
Из Боке Которске све црњи и гори гласови стижу. По једном приватном телеграму 'Н. Сл. Лојда' царска се војска сударила са Бокељима код тврдиње Драгала, који су Бокељи били обсели, и тек после жестоког боја, у ком је пало 120 људи од царске војске, испало је за руком усташе одбити, и посади драгалској ране додати. Исто се тако морала борити војска и око Цркојца, где је такође било губитака с обе стране. Телеграми од 9. ов. мес. јављају да је: једно одељење војске под заповедништвом пук. Фишера сударило се са усташима, и да су ови последњи са великим губитком потиснути натраг на своје позиције. Од царске војске рањена су два војника.
Кад се узме да су телеграми званична извешћа, а ми знамо колико се истима у оваквим случајевима веровати може, онда ствари жалосно стоје у Боки Которској. Бокељи су раздражени до крајности, што се против њих употребљују таке мере, а ни саслушани ни преслушани нису били у својим жалбама, и познавајући карактер нашег народа у тим крајевима забринуто исчекујемо конац тога несрећног догађаја. Да су се Бокељи решили на очајну борбу, и да је влада доцкан то увидила, показују грдне војничке спреме које се шиљу непрестано на место устанка. По једном писму 'Пешт. Лојда' има тамо 40 батаљона пешака и шицара, и све брдске батерије топовске које су у тим покрајинама биле, као и ракетле одвежене су у Боку Которску, и још се једнако издају наредбе којима се нове регименте шиљу. Ко ће одговарати за крв, која се пролива без невоље? Сва се извешћа подпуно слажу у узроцима, због којих се данас крв лије. Узроци су они, које смо већ споменули у прошлим бројевима овог листа; наиме: силовито поступање владиних органа. И сам 'П. Лојд' у споменутом писму тврди, да су једино ти узроци изазвали несрећу. А бечка влада, место да одклони узроке, како би ослабила дејства, то још већма их подстиче: 'лије олај на ватру!' Бечка је влада свуда, где са своје неразумне политике учини дар-мар, научила подметати другоме узроке својих погрешака, па тако и овде: место правих узрока она види руске агенте, руске рубље, црногорске руке, и таке бауке. С тога је обуставила издавање барута, који је кнез Никола наручио био у Аустрији; с тога је узаптила 400 центи барута, који је већ до Трста био донесен, и сад пушта преко својих органа у свет гласове, како је набавка барута кнеза Николе у свези са устанком Бокеља, и као да је кнез Никола устанак подстакао.Те гласове могу за истину узети само Швабе у Бечу, и они који хоће да се варају. А истину неће моћи министарска гласила за навек изврнути, и ако им може то кад кад за кратко време и испасти за руком!
На позив аустријске владе Турска је на својој граници поставила обсервациони кор, како би Бокељи били одцепљени од Херцеговине.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 238



« Reply #1000 on: Yesterday at 12:28:53 pm »

Котор и устанак у њему. Под овим насловом донела је Шуселкина 'Реформа' сљедећи чланак, којега ми ради важности и вредности у целости, нашој читајућој публици саопштавамо. Он гласи:
Тако ми усред многоцењеног мира имамо рат, и то најгори и најхрђавији, т. ј. грађански рат. Узалудан је труд ствар као незнатну преставити. Јер кад би то и било, то лако може веће димензије заузети. Искра, ма била она мала, то је опет у стању целе градове у пепео претворити. Да није бојати се, да устанак још засад незнатан није, показују изванредна моћна сретства, која се употребљују да се исти угуши. Јер нема се овде посла са гомилом незадовољни простака, него са јаком формалном четом усташа, која мора да има боју веште вође, јер су заузели врло повољне положаје, обсели су некоје јаке тврдиње, којих је посада сасвим одсечена од остале војске, и изгледа да су у намери сасвим редован рат водити.
Значајно је, да је влада с овим догађајем сасвим изненађена. Наравно, она има у Далмацији г. Лапену, и она се ослања на његову моћ и на попустљивост и оданост поталијањења, а не на масу и већину народа Далмације. Пре отварања земаљског сабора у Задру говорио је намесник, ђенерал Вебер, да је у свом путовању кроз Далмацију све у најбољем реду нашао, и уделио далматинском народу заслужену похвалу. И гле, наједанпут устаје један део у истини овог зајиста храброг, задовољеног и разборитог народа против владе са оружијем! И наше спољашње минист. није на око узело тај најјужнији део монархије, а опет је то врло важна и врло опасно изложена позиција. Али се у Швајцарску путује, да се с Русијом измири, док у Котору – опет ми нећемо ландоверни бити и празним речима веру поклонити да је у устанак бокешки Русија руке своје умешала; јер нису никакви докази изнешени, него се само са тривијалном предствком излази, да свуда, гдегод који словенски народ од себе да знака од живота, да је то одма руско масло и подстрекивање.
Стра од Руса постаје већ силним. Час ће се Русима подметати, да они оће цео свет да освоје, час ће се за вредно опет наћи, да тако названи тестамент Петра великог по стотинити пут штампа се и коментира, премда већ одавно никаквој сумњи више неподлежи, да је тај фамозни спис апокриф (подметнут). Али особито ми се допада уверавати од Руса уплашени свет, да, кад неби само руске државе било, да се неби никад ниједно славенско племе покренути смело. Заборавља се притом да су западни и јужни Словени знатну историчку улогу престављали у временима, кад је Русија сасвим још непозната била, или само тек у скаску историчну ступила. Руси без сваке сумње имају за све славенске народе, са једним изузетком Пољака, симпатија исто тако, као што Немци за своје у страним земљама живеће једноплеменике. Али се Руси у томе разликују јако од Немаца, јер ови своје симпатије не само певањем и речма но и делима својим једноплеменицима указују. Русији пак у томе отношењу много мање чине, него што јој противници подмећу и приписују, али много више од неруски народа и кабинета, да би славенски народи узрока имали, са Русијом незадовољни бити.
Русија нема сасвим никакове нужде, Славене ма где на незадовољство подстриковати, јер западно-европска, а лично аустријске политика чини све могуће, да Славени задовољени бити немогу. А та је управо у Далмацији случај.
Облик, који је тамо устанак изненадно узео, показује јасно, да је одпор против новачења сасвим непосредно изазван, а не којим другим поводом и узроком. Само због новачења од више хиљада усташа образовала се чета и прави отворени бој одпочела. Извесно је да је новачење за земаљску обранбену војску већ одавна налазећу се меру незадовољства прелило. И сад се тек у Далмацији народно незадовољство Славена прекршинога, али се то могло и морало надаље предвидити.
Краљевина Далмација на 220 квадратне миље има становника од 440.000 душа, и међу којима се једва тек 40.000 Талијанаца налазе, и због ове, незнатне мањине Далмација се увек како са неправедном тако и са политичном заслепљеном конзеквенцијом за талијанску  земљу сматра, трпи и допушта особито садашња влада да се у њој изванредне ствари догађати могу. Зајиста би то непоњатно било, кад неби дела пред очима стајала. То је заиста тако, као да би влада Далмацију за алтернативу приправити хтела, или да Италија њу као италијанску земљу за себе потражи, или да 400.000 Славена подвргнути и притесњени од 40.000 Талијанаца побуне се и приморани буду од Аустрије отргнути се и ослободити. Али би задаћа Аустрије била, не само Далмацију чврстом мирном свезом са собом скопчати, него и на покрајинске земље привлачећу моћ упражњавати и подржавати. Али све то неће произвести политиком, која је Славенима непријатељска, јер ће ова томе сасвим противно учинити. У политичном погледу Далмација је само узана, изолирана приморска обала; али у народном пак погледу није усамљена и себи остављена, јер с оне стране аустријске границе живу милијонима једноплемена и једнокрвна браћа далматинаца, и код њи је жива и пробуђена свест о јединству, свези и једнокрвности са браћом својом у Далмацији.
Што се пак округа которског као попришта усташког тиче, тај се распростире на срезове: которски, будвански, рисански и кастелновски, нешто преко десет квадратни миља и 35.000 становника. Котор је у средњем веку био република, која се због страха од Турака године 1420. Млечићима подчини. У миру пак у Кампс-формији (1797.) закљученом, морала је република млетачка Котор Аустрији уступити. У Пожунском миру (1805.) буде Котор краљевству талијанском присаједињен, али Русима изненадним нападајем заузет, тек године 1807. буде Французима предан. После бечког мира буде Котор 1810. заједно са мирским провинцијама француској царевини утеловљен. Године 1814. дође опет у руке Аустрији. Некадашње благостање те области, мењањем толики господара и то у кратком времену, сасвим је пало. Варош Котор, некада знатно живо трговачко место, броји сад једва 4.000 становника. Варош лежи у дну згодног залива, који је четир миље у земљу ушао и који се зове залив которски, откуда се и становници називају Бокези или Бокељи. Варош је високим неплодним бреговима тесно опкољена, којих врхови, на чијем подножју Котор непосредно лежи, већ црногорској области принадлеже, од које области варош брани фортица св. Јована, која је од границе на један пушкомет удаљена.
Област которска и кнежевина Црна Гора једно се на друго ослањају и у непрекидној свези, почем которани од Црногораца раном се снабдевају, докле ови последњи у Котору друге производе купују. Овај обрт покрај једне исте народности дотичног становништва природни је узрок живим симпатијама међу њима. Црна Гора сматра залив которски као своје природно приморско пристаниште и тежи већ изодавана како би га присвојила. Нема сумње, да би народ црногорски са највећом вољом учествовао у борби Бокеза, и зацело чини он већ то (?). Од стране кнеза црногорског уверава се, да се он сасвим лојално понаша, шта више даје посредовање своје нашој влади понудио. Он се може, што се његове личности тиче колико је год можно лојално понашати и држати, али ако борба даље устраје, то он неће у стању бити свој народ од активног участвовања уздржати, а онда је врло могуће, да ће се и Херцеговина томе прикључити. Накратко, сви отношаји у оним пределима такове су врсте, да се бојати, да се отуда велика и опасна борба неизроди.
Али са брзим изтупцима пожара, с крвним угушењем истог, као што бечки уставу верни журнали, и нада свима опет 'Нова Сл. Преса' терористично захтевају, неће се зло из основа излечити и уништити. Зато је нужна основа и народу пријатељска промена политике.

Logged
Pages:  1 ... 62 63 64 65 66 [67]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.033 seconds with 25 queries.