PALUBA
March 28, 2024, 02:15:42 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jednu cifru, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 [67] 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 721822 times)
 
0 Members and 5 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #990 on: June 13, 2018, 02:50:15 pm »

Србске Новине, у Београду, Субота 23. Декембра 1869. Број 157.
Незванични део. Политични преглед.
У Боки Которској већ се почело стишавати и то на миран начин. Данас се обистињавају речи бечке 'Реформе', која је прва свој глас подигла, да би најбоље било кад би сам цар у Боки иницијативу предузео. Овако је сад у самој ствари, цар помиловао све Жупљане; ови се већ враћају својим кућама, они пак, којима су куће спаљене, морају се за неко време патити, докле изнова куће не подигну. Из Котора дошли су 18. ов. м. ови телеграми: Варош беше јуче великолепно осветљена. Једна депутација благодарила је Ауерспергу за амнестију, која је дата Брајићима и свима Жупљанима, који су се подчинили. Овде је све весело и радосно. Још већа је радост што је уклоњен одавде досадањи срезки старешина Франц; на његово место дошао је Рендић. Родић и Флук сутра долазе. Жупљанима је повраћено оружје. – Званични телеграм од 17. ов м. овако гласи: 'Овај час дође амо депутација из Жупе да команданту грофу Ауерспергу изјави захвалност од стране Жупљана, што их је цар помиловао; овој депутацији беше присајужена и депутација которска. Исто су овако благодарили за амнестију и села Брајић и Мајна. И Брајићани и Мајњани изјавили су сажаљење што немaју средства да депутацију у Беч пошљу, која би цару благодарила.'
'Политика' услед разглашених вести да је се Жупа предала, доноси о томе овај чланак: 'Владине депеше јављају о успешним покушајима помирења, па ако је све овако, онда је на срећу далматински устанак свршен. Сав простор јужно од Котора, по тим вестима, покорен је а скорим ће бити то исто и на северној страни Котора. Покорење је постигнуто преговорима са устаницима, који ће ради државног достојанства доцније бити помиливани и накнађени. Ако је то све тако, онда се срећа хабсбуршке монархије опет осмехнула и показан је онима, што државом управљају, пут, којим ваља да иду, ако желе срећу Аустрији.
Поравнање је пркосило вешању, одупирало се убијању, исмејало је палење и пљачкање. И тек кад су била исцрпљена средства варварства и кад се видело, да су погрешна, тек кад је сам цар из туђине забранио бечкој влади, да се тим средствима служи, тек онда увидеше да је потребна благост, и у невољи постадоше добродотелни. Онда тек пођоше господа у Бечу путем поравнања, са којег пута нису требали никад ни свртати.
Устанак је задао држави дубоке ране. Војска није набрала ловорових венаца. Десеткована болешћу и устаничким ђуладима нека се барем теши тиме, што војска не може увек исправити погрешке и кривице бирократије, и што у аустријском државном животу има рана, које постају само опасније, кад се гвожђе за мелем употревљава.
Ко ће избројати оне грехове, који су проузроковали устанак у Далмацији? До сад нису избројани још ни они који изгинуше. Колико је остало рањених и сакатих? Колико је стајало владу оружање, спремање и толике несретне експедиције? И то је још тајна. Колика је почињена штета палењем, разоравањем и пљачкањем приватног имања за време ратовања у јужној Далмацији? О томе нема још поузданих извештаја. Толико се само зна, да је тек потоњем нараштају остављено да заборави жалосне догађаје рата и да се мртви толико исто могу повратити у живот, као што се могу осакаћенима повратити здрави удови.
Заиста, већ из самих човечних обзира желети је, да се званични извештаји о успеху помирљивих преговора обистине и да она владина странка, која је својом оштроумношћу и изазвала несрећу у Далмацији бар сада пред лицем жалоснога резултата почињеног притиска у Далмацији буде сопственом савешћу на одговор, ако та врста државника у опште и има каква трага од савести и ако није заборавила шта је позив државе, која је као аустријска.
Но на жалост или неможемо да се отресемо те бурне мисли, да је то поравнање у Далмацији ударено на калуп бечке владе и да ће оно патити од клетве аустријскога полутанства.Та политика, што живи из руке па у уста, која данас говори о поравнању, а сутра пуни тавницу опозицијом, којој су данас пуна уста слободоумних фраза, а сутра већ гази ногама сопствене законе, која данас виче о личној слободи и слободи општина, а сутра проглашује самовољу и бирократско провиђење за највиши закон државни, која данас попује о благостању народном и о штедњи, а сутра ексекуцијом најнечовечније порезе купи и милионе арчи, која данас пријатељује с Француском, а сутра се удвара Пруској влади, прекосутра ласка рускоме двору и напослетку се радује, кад јој се Велико-Турска осмехује – та и таква политика не може нам улити веру, да поравнање у Далмацији неће носити печат бечке државне вештине. И то оправдано уверење руши нам радост поравнања, и ми се неварамо кад тврдимо, да поред свега поравнања, и баш због полутанства и неискрености, неће и неможе зарасти рана у јужној Далмацији, догод се негује и трпи непријатељска политика против Словена у аустро-угарској држави.
На жалост ми видимо, где та непријатељска политика напредује. У владиним листовима потстиче се непријатељство против Словена и потпаљује се пламен племенске мржње. У самој престолници у Бечу установљавају се друштва, непријатељска Словенима, и влада их потврђује. Одатле се даје миг агитаторима по буџаци у мешовитим земљама, да Словенски народ безстидним адресама изазивају и вређају. Словенски новац узимају, где год нађу, словенску крв проливају, где год им се да прилика – но правде нигде за Словене. Па је ли онда чудо какво, што Словени у Турској и Аустрији не могу да забораве грдне ударе и исмевања, које подносе, и што ће они згодном приликом – јер је све за времена – тражити рачуна и задовољења.
Нема државе у Европи јадније него што је аустријска, и ни једна држава на свету не стоји у такој противности са природном већином народа као што је аустријска држава. Свуда у новије време у хомогеној Француској поред све велике силе Наполеонове, па и у другим војничким државама у Русији и Пруској – свуде се тражи мир са народом колико из унутрашњих државних разлога, толико и због спољашње политике.
Ми би желели срећно поравнање у Далмацији, но ми се бојимо да се неће моћи постићи савршено помирење због политике, која је заклети непријатељ Словенима. У Аустрији, где се толики језици говоре, и које поједини народи славну прошлост имају, који с надом у будућност погледају – тој Аустрији не може бити никад боље, догод се не измени читава система, догод се са свим не напусти та непријатељска политика према Словенима, догод се не поштује право и особина појединих земаља и народа. Држава може у тим злим околностима животарити, али напредовати не, јер је држава, која је у противности са правдом и природним законом многима неповољна, и са свим теретна. Но тада може устанак у Далмацији лако да постане европски догађај, а направиће га хотимично или не, баш они државници, који су морално криви и због устанка, и који у својој државничкој кратковидости са горећом буктињом лутају између буради пуних барутом.'
'Бохем.' доноси глас да ће досадањи војени командант у Ческој генерал Зајичек опозван бити, а на његово место доћи ће бивши далматински намесник генерал Вагнер. То је дало повода 'Покроку' те с највећом љутином напада на тог генерала. Он вели да је то смерање да се вешалачка политика тога генерала пренесе у Ческу, и пита да ли је у Далмацији још који од овакве врсте заостао, те да се и он као помагач пошље у Ческу. Он сматра Вагнера као највећег Словеномрсца, који је највише допринео, те је устанак букнуо, па с тога се плаши да не буде тако и у Ческој.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #991 on: June 14, 2018, 08:07:40 am »

Србске Новине, у Београду, Вторник 30. Декембра 1869. Број 158.
Незванични део. Политични преглед.
'Тем. Цајт.' и 'Реформа' имају извештаје из Боке Которске, да је једна депутација из Кривошија изјавила да ће се и они под неким условима покорити; с тога је генерал Родић с повереником Ђурковићем, капетаном Скендером и поручником Вуковићем отишао 22. ов. м. у Црквицу на састанак. Помиловање очекује се из Беча сваки час. Има међу Кривошијама који су се већ покорили, и тима је дозвољено да могу доносити со из Рисна. Код пуковника Симића њих 60 служе под платом; а пошту између Рисна и Драгаља одправљају двојица из Кривошија. У Жупи је сад све на миру, једна комисија пописује штету, која је почињена од војске, и чим се тај попис сврши, одма ће генерал Родић становницима у готовом новцу исплатити.

Најновије. По најновијим вестима бечке 'Пресе' из Далмације, као да се велике тешкоће наилази што се тиче предаје Кривошија.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Србске Новине, у Београду, Понедеоник 5. Јануара 1870. Број 2.
Незванични део. Политични преглед.
Из Котора 30. пр. м. јављају, да је 29. пр. м. до 300 Кривошијана дошло пред генерала Родића, ком су изјавили да се кају и покоравају, да моле за милост и да цару обећавају стару верност. Позиву да оружије положе они су се одмах покорили без сваког затезања. Пошто их је генерал Родић укорео због најновијих догађаја и посаветовао како да се унапредак владају, објави им највише помиловање и допусти, да своје пушке рад безбедности опет узму, а за тим се заори 'живео' праћено пуцњавом.


* Ein natürliches Felsentor in der Krivošije..jpg (563.75 KB, 1024x683 - viewed 29 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #992 on: June 15, 2018, 09:54:19 am »

Српске Новине, у Београду, Четвртак 15. Јануара 1870. Број 6.
Незванични део. Политични преглед.
Устанак у јужној Далмацији може се узети да је престао, но порта опет за то не престаје довлачити многу војску у Херцеговину, што свакојако мора бити зазорно. По најновијим вестима војска се та смешта у крајевима, који граниче с Црном Гором. Таквим поступком притискује се сам народ у Херцеговини, изазива сама Црна Гора, а нешто и подкрепљује подозрење као да Али-паша нешто угађа против Црне Горе, у чему га, као што турски листови не крију, сам гроф Бајст подупире.
Бечки дописник 'Келн Цајт.-а' пише о тој ствари ово: Устанак у јужној Далмацији сматра се да је легао; наравно да се многи жесток љуте на поступање царскога комесара Родића, који се према устаницима владао као према равном непријатељу. У војничким круговима нарочито су јако незадовољни и виши официри одкривено се изражавају, да ће такав поступак деморализујући утицати на војску. Турска влада од своје стране не држи много на то што је тренутно настао мир на црногорској граници. Она је наново јавила амо, како она има основа што држи, да су устаници само употребили прилику како ће из зиме да се извуку, али на пролећа да ће опет листом устати. Порта, која својим представама у таквом смислу као да овде није најповољнији утицај произвела, неће са своје стране ништа да попусти, што би могло учинити да је догађаји застану неспремљену, и с тога неће још да повуче кордон, који је поставила на граници.
Из Цариграда такође јављају, да порта непрестано шаље војску на црногорску границу. По извештајима, који заслужују да им се верује, османска војска, која је смештена у Скадру, Драчу и другим пограничним местима, износи на 35.000 људи. Та ће се војска подвргнути Дервиш-паши, који је на гласу као ваљан генерал.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #993 on: June 15, 2018, 09:56:07 am »

Српске Новине, у Београду, Среда  21. Јануара 1870. Број 8.
Незванични део. Политични преглед.
О помирењу Кривошијана пишу задарском 'Народном Листу' 16. Јануара из Котора:
'Хвала преблагом Творцу, ево нам плод домаћег дичног витеза барона Родића, верног слуге Њ. Велич. цара и краља, којега сама благодет господа Бога к нама посла, да нас спасе од погибли, у коју уда злоба и савест нас верне синове имађаше у крв угрезнути, земљу пусту оставити, са домовима у пепео преобраћеним.
Већ путем к Боки Которској из нашега града удаљи политичкога поглавицу Франца са ортаклуком. Управо кад се ови извукоше живи и здрави из нашега окружја, сведочи, да су честите душе, које оживљавају наш народ, ако и јест од пријатеља њихових канибалом прозват! Живио наш цар, који провиђе истину, и уклони између нас људе народу зазорне и штетне.
Биће вам већ познат двостручни Родићев састанак на веру с Кривошијама, без једног само солдата и жандарма, где први пут би добро обливен великим даждом, а други огријан сунцем. Овако је одприлике дични витез Кривошијаном говорио:
'Ево ме к Вама, Кривошијани, на веру, окружен са оволико царских официра числом 12. Ево и привременог Далмације цивилнога намјестника, бар. Флука, мојега пријатеља отмјенога, которског окружног капетана г. Рендића и његова помоћника г. Будисављевића, и других још 18 све ваших пријатеља. У ово време ономадне водом обливени, могаше се рећи, са висине неба тецијаху сузе прадједова Ваших за лудо, безумно и безнуждно крвцу проливену у међусобну борбу домаће неслоге и зла; питам ја Вас, кајете ли се и питате ли опроштење милостивоме цару, који ме је Вама послао, да вас мирим, а не бијем, да вас обавјестим о погибељи, којој сте безумно упућени?'
Ови, дирнути таковим речма, одговорише, истина, да су погрешили, 'али тој погрешки су повода дали људи, који су били на глави; да си ти, господине, међу нама био, ништа се од овога не би случило. Нема никада разлога, нити на наше тегобе послуха није било, него отискани и називани Моралцима, Власима итд., а ти добро знаш, господине, да се Србин неда називати таковим именима, док оружје паше, и докле му је на рамену глава. Ми Тебе господине молимо, којега те Бог и цар међу нама послао, молимо те, да просиш за наше опрштење, и то по други и трећи пут.'
На ту народну молбу Бокеља рече бар. Родић: 'Неможе се таква молба цару принети а да се сво оружје не поклони, како сте на првом састанку нашем обећали.'
Тако први кнез Милан Радојић са добром и мудрости својом, а с тешком муком положи к земљи своје оружје, а за њим остали главари и сељани, говорећи: 'Ево Ти, господине, неможе бити него витезу Родићу спаситељу нашем да ово чинимо, и молимо цару за милост и помоћ.'
Господин Родић одговори: 'Данас сунце грије, рекао би, да са висине неба свемогући Бог светлост небесну на вас спушта, да вас од видљиве пропасти спасе, и да вам осветли нови пут, којим ваља да пођете. Ево дакле са том помоћи божјом долази вам и милостивог цара опроштење, узмите ваше оружје. Носите га и пашите са јуначким срцем вашим, с којим сте се одликовали год. 1859. под мојом управом, и за одбрану царских и његових бококотарских граница, из којих се нећете мицати, или излазити; а небојте се више него слободно силазите у приморје куда хоћете, а што пре, прекосутра, послаћу комисију свуда у окружју да попише штете почињене, те да вам се помогне, а нарочито ћу разаслати молбе и за границе да вам се дозволи поћи, да видите и повратите огњишту свом жене, децу и старце, који су истерали стоку. Будите радосни и весели на овако големој милости царској' … итд. На ове речи у часу све к земљи паде громовито узвикујући: 'Живио наш цар!' измећући у ваздух примљено оружје до три пута на поздрав а у знак неописане радости своје.
Да је ком одличном писцу била згода то видети имао би шта писати, како је народ окружио свога дичног брата господина Родића, обећавајући верност милостивоме цару, те су га пуцајући из пушака пратили к Рисњу.
Јуче на црногорском пазару код овога града Котора повратком Родићевог посланика са Цетиња, г. капетана Темела, сиђоше сви остали узбуњени приморци на броју више од стотине, који се са праштањем сваки своме дому враћаше, а који су од Црногораца задржани били. Сад се може рећи да је домовина наша на миру, али се још провиђају они кобни људи као остаци талијанштине, који пукоше од једа,  и отров свој бљују, који ће у њима остати. Зар су мало зла у својој  домовини проузроковали лажним клеветама на честита и родољубива лица?'

Овом приликом ако и нешто касно вредно је још да споменемо што 'Вандерер-у' пишу из Трста:
У Босни и Херцеговини је све мирно, али је то она мирноћа, која обично пред буром влада. Турска је послала у те области 32.000 војника, што је према истима врло знатна сила. Аустрија међу тим од своје стране такође на том крају ради противно ономе што говори. Овамо се говори да ће се сад пошто је Бока умирена уклонити флота из залива которског, а овамо место да се то учини шаљу се још галије оклопнице, да се то одељење флоте подкрепи. Ових је дана одпловила у Котор ратна лађа оклопница 'Рудолф Хабсбуршки.' Нису ли то јасни знаци солидарности турско-аустријске наспрам могућности да се скоро одпочне решавати источно питање? Кад се још уз то узму у обзир и сви други изрази пријатељства међу тим државама, односно њиховим владама, за ово последње време, с једне стране, и непрестано запомагање аустријски владини органа: да Црну Гору треба сатрти, - поред других израза још с друге стране, онда се неможе нимало посумњати у намеру та два кабинета, који држе да је згодно време, а по њихову политику најкорисније, да сами предузму иницијативу решења источног питања, уздајући се, ваљда, да ће им viribus unitis  испасти за руком сатрти у клици покушај тамношни народа за самосталношћу. Отуда ваљда и незадовољство 'Нов. Сл. Пр.' Са умирењем устанка бокешког на овај начин и бојазан да се таквим умирењем иде на вигове Русији. 'Нова Слободна Преса' држи да је држава с таким мерама много изгубила од своје унутарње снаге и спољног угледа, и вели ако се још што тако учини, онда ће држава више изгубити за две три недеље, него што је за три године с муком стекла. А да како би хтела 'Преса' да се поступа? Да ли силом? Па то је покушано у највећој мери, и крв је текла, 'више… него српска', пак шта је фацит? Држава се бламирала, јер шака њених држављана на бојном пољу је победила. С тим је углед Аустрије посухнуо; а да се обнове дани Загвоздака и Хана – биле би за цело исте последице, јер Бокези имају моралну помоћ за себе у јавном мнењу, а по 'углед' државе још горе. Баш начин ког би 'Преса' и њени протектори хтели употребити на умирење онога краја, баш тај начин је најзгоднији да на Руску воденицу вода натера, и данашњи државници у Бечу са њиховим програмом и јесу они који истина нехотице, али извесно Русији у вигове улазе. Народи у Аустрији и хоће систем државни који би државу осигурао и ујамчио јој опстанак и развитак као таквој, а ако им се, док је још доба, неда судба у руке, то може лако донде доћи, чега се сад државници бечки боје, но чега се у случају да се неузхту опаметити неће убојати. А што се боји 'Н. Сл. Пр.' да ће држава изгубити више него што је за три године стекла, то држимо да би народи у држави тај губитак радо и весело прегорели, јер би само зло могло изгубити!

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #994 on: June 16, 2018, 09:15:23 am »

Прилог (3)

'Застава' о Устанку у Боки и Kривошијама 1869.

'Застава', у Новоме Саду, у среду 10. септембра 1869. Број 107.
Далмација. – У 'Нов. Листу' пишу из Котора сљедеће: Справљали су се пописи за земаљску одбрану (ландвер), па чујем да су многи пароси изјавили власти, да они од народа несмеду те пописе чинити; јер да им прете главом. Како ми кажу то је пописивање узбунило народ, јер криво мисли да се с тим увађа новачење за војницу, што је обећавано и узакоњено да у Боки Которској небуде. Овом приликом многи бацају кривњу на владику Кнежевића, што се није у ничим заузео за народ па ни у том. Неки пак подмећу име народног заступника Љубише, који је ипак подигао глас у Бечу о том послу.

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 14. септембра 1869. Број 109.
Далмација. – Намесник далматински барон Вагнер отишао је у Дубровник и Котор, десу се немири подигли усљед пописивања у ландвере.

'Застава', у Новоме Саду, у среду 17. септембра 1869. Број 110.
Далмација. – 'Ил Национале' јавља да је гроф Нико Пуцић с писмом управљеним на министра унутрашњих дела дао оставку на звање подпредседништва далматинског сабора. Врли родољуб мотивирао је своју оставку тим што се наоди у редовима опозиције Њ. Величанства, особито после правца предузетог владом у последње доба у Далмацији, и као такови, по конституционалним начелима, де неможе заузимати место, које му даје Њ. В. на предлог одговорног министра.

'Застава', у Новоме Саду, у среду  24. септембра 1869. Број 113.
(м… р…) Из Боке Которске 14. септембра. Кад поспјешан ветрић дува, кад неме никакве погибели – окићене по вкусу најновиег фигурина и окађене свакојаким мирисима – мило је чути надри родољубе како с одушевљењем говоре о слободи и отачбини. Слушајући њиова хвалисања рекли бисте, блажена мајка те их је родила и, благо отачбини која онаке бранитеље има! Но ови јунаци позоришта, биљарда и читаоница, кад се наоблачи и кад би требовало да отачбини даду помоћи с руком или совјетом, онда их неби ни с кучкима од лова нашао. А кад се јопет изведри, ови хвалисавци, измиле из свога заклоништа, те ако је посао на добро свршио, жале се ђе нијесу могли у борби бити саучестници; аколи је пак по несрећи (као што чешће пута бива!) наопако испануло, е! ко да онда жив остане од њихови: мисмо предвиђали, мисмо говорили ….. тако је, а не иначније, морало и свршити!
Као што је познато, народ Бокешки није био подчињен служби војничкој, не због какве особите доброхотности, него што је, брез плате и ране, војник при своме огњишту, чувајући ову најдаљу Австро-Маџарску границу. У лањском пак рајхсрату, прем да се наш посланик господин Љубиша противио, а архијереи Кнежевић мучао (!), већином је гласова одлучено било, да окружиа, Дубровачко и Бокешко скупа морају сачињавати један батаљун земаљске одбране (ландвера). Усљед ове одлуке, назад неколико дана, дође наредба од окружног начелника, нашим свјештеницима и обћинама, да попишу сву момчад који су се родили 47, 48, и 49, године за саставити речени батаљун.
Премда се ова служба неразликује од пређашње наше, изим у точнијој уредби, ипак је тако узбунила и дирнула овдашње житеље, да би се ласно могло доћи до несречни посљедица.
Ми у овијем кршима немамо друге помоћи ни другог занимања осим морепловства. И зато на стотине наше момчади непрестано бродаре по мору, за добити препитаније себи и домаћијема. А по овом закону требовалоби да сви они који се не находу дома, и од којих зависи благостање њиови породица, а спадају новачењу да се врну у отачбину за научити вјежбање и бити свеђер справни позиву у случају пријетње нашој царевини; и ово је једини узрок огорчењу и одпору.
Ако је ова нова одлука зато учињена да будемо сви једнаки у царевини, онда ја би рекао да се од нас неби имало искати само да будемо једнаки у давању него и у примању; равноправност изискује даје и наш језик почашћен у судовима, и да се наша слова не изгоне из училишта!
И у овој нашој невољи настражњаци настоје о раздору и неслоги! Вичу, каљају што је поштено; а хвале и славе ко више дава! али ћерајући лисицу ласно би могли ишћерати вука.
А где су сада надриродољуби?!...
До који дан отвориће се сабор далматински који ће кратко време трајати. У њему ће и овог пута, како обикновено, бити треске и буке…
За благодарење господу, за препирање о адреси, и за разбирање правилности новоизабраних посланика, изгубиће се више времена; тако да неће имати кад наши посланици ни проговорити о нашим домаћим послима, прем да је љута потреба! Но ми се уздамо у родољубље наших посланика да ће они наћи згоду да проговоре о нашим потребама: да кажу, да ми живимо у голом кршу; да немамо једног доброг пута осим оних што их је вода начинила; да су ретке наше почетне школе; да немамо једног вишег училишта за нашу србску младеж; да ми немамо изим мора друге помоћи; и да прем томе можда плаћамо сувише данка. Неће заборавити просвједовати за забрану учења ћирилице по гимназијама, јер забранити учење ћирилицом за нас Србе значи као да нам се тиче до цркве.
За народност нека се неплаше: и ако туђин из петних жила грне да нас острани, ми смо ваздан Срби те Срби. Други пут више.

Новије. – У Боки Которској по брзојавним вестима, немир због увађања нових закона о ландверу узимље на себе озбиљни карактер. Паштровићи, Грбаљ и Кривошије отворено се противу том закону. Изчекива се војено подкрепљење.



Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #995 on: June 16, 2018, 09:17:37 am »

'Застава', у Новоме Саду, у среду 1. октобра 1869. Број 116.
Далмација. – У Боки Которској. Увиђајни људи држали су у Котору 15. септ. скупштину ради немира и непослушности царског закона сврху ланвера. Закључено је да се закон прими, али да бокешки ландвер никад немора ићи са свој дома, да могу слободно ићи по свету посље свршеног веџбања, да у одређену оделу буду саслушане обштине и то све да се путем молбенице цару поднесе. Али по брзојавној вести од 19. тек. види се да 'јаче' обштине неће ни нато да пристану! – Владика Кнежевић неће више ићи у Беч у рајхсрат (troppo tardi!) и поговара се да ће иступити из аутономашког табора, ил барем да ће сасвим неутрално понашати се (?!).

'Застава', у Новоме Саду, у петак 3. октобра 1869. Број 117.
Новије. - Из Рагузе јављају, да су сељаци приликом новачења напали на војнички материјал, у околини Котора. Два војника и један официр погинуше том приликом и 10 допадоше рана.

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 5. октобра 1869. Број 118.
Новије. – Из Котора јављају телеграфским путем, да је кнез Никола понудио влади аустр. посредовање своје у побуни боко-которској, но да му је одговорено: да ће влада с највећом енергијом порадити, да мир и законито стање поврати. По другом телеграму, царска војска и жандармерија посели су варош Рисањ.

'Застава', у Новоме Саду, у среду 8. октобра 1869. Број 119.
Далмација. – 'Преса' пишући по 'Трстанским новинама' о немирима у Боки Которској, тражи узроке томе опет онде, гди ји нема, да би амо оправдала крути поступак спрам Бокеља. 'Позориште ти немира, вели, скоро је искључиво предео, у ком станују посљедоватељи 'грчког обреда', нарочито они, кои се граниче са Црном Гором, кои су са овом земљом сродним и пријатељским свезама, и разним интересима, са заједничком вероизповести, и поштовањем 'Папе-Цара' у Петрограду скопчани. Да то поштовање ојача, допринеле су у последње време московске рубље, панславенске смутње, плетке подмићени свештеника, као и производи пресе, која у истом правцу ради. Прави узрок немирима треба дакле тражити у политично-религијозном стању Црне Горе, у јавном и тајном утицају непријатеља Аустрије, а не у организацији домобранске војске. Затим се навађа, како је и пре 20. год. био устанак због пореза, у ком је окружни капетан Грије рањен. До душе, то је врло згодан начин изговора.  Аустрија кад је у невољи, или кад треба кои народ, да је брани од Турака, да за њено масло пролије крв у свим странама света, онда обећава, а кад неће обећање да испуни, па људи, кои срца и одважности имају, за своја стечена права заузму, онда: 'узрок  лежи у рубљама', 'панславизму' и Бог зна још у чему. Кад је Аустрија Боку-Которску задобила, добила ју је под условом, да су слободни од пореза, и од дужности, да војнике дају. Пре 20 година хтедоше да јим узму прву слободу, а сад другу, јер служба војена у стајаћој војсци и у ландверу подједнака је.
'Преса' пише да ће влада са енергијом угушити немир. – Знамо да сила Бога немоли, и жао нам је крв србску, која ће се безуспешно пролити, али влада и то треба да зна, да је свака сила за времена, а особито она, која право гази, и реч своју не држи. 'Преса' или управо њен извор, 'Трст. Новине' спомињу том приликом и владику Кнежевића, како је то та иста пропаганда, која је противу тога владике пре годину дана отпор одпочела за то, што је био члан рајхсрата, и тако, да је морао из Боке-Которске побећи у Задар. Није зато, што је био члан рајсхрата, јер је то и Љубиша био, него што је и на рајхсрату и у Далмацији издао свој народ. Знамо ми, да су вама издајице свога народа, а особито Срба тако мили – али зато ће ји Срби и прогонити из средине своје, где и кад год узмогу.
-О побуни у Боки Которској доноси 'Политика' овај допис:
'Одавде лете телеграфске вести на све стране и у све листове, о опозицији, на коју је наишла у овом округу комисија која пописује војску, али нико се не нађе још до сад, да објасни зашто? Ствари стоје овако: Пре месец  дана од прилике, изда срезки началник которски, налог свима општинама, да за осам дана спреме пописне листе, - а није пре тога никаква тумачења чинио. У народу, који до сада од сваке војничке дужности слободан беше, наравно да је ова наредба морала изазвати узрујаност, с тим већу, што је тај налог с таком хитрином и необзировошћу вршио, да се ни каквом ратном опасношћу није могао начин извршења, оправдати. Треба још и то знати, да је за ови пет столећа, овај народ само на основу уговора прелазио од једне државе другој, никако пак правом освојења. Под сваком владом, па и аустријском, овај је народ уживао неке извесне слободе и повластице, под којима је увек подразумевано и уговорено, и ослобађање од војничке службе. Како се дакле обзнанила наредба, која је из Котора дошла, одмах се скоро свуда подигне народ, и почне смрћу грозити местним старешинама и свештеницима, који хтедоше покушати, да изврше тај налог. У неким општинама спалише и протоколе 'крешчајемих' да би тим начином мрско пописивање осујетили. Неки, који у народу никаква уважења немају, хтедоше ту прилику употребити на своју корист с тим, што покушаше, да оне људе у којима је народ дотле веру држао, оцрне и омаловаже. Ту своју намеру управише нарочито против посланика Љубише, кога обтуживаху, да није хтео добро старо право земаљско бранити. Други родољуби стадоше тој злоби, која се из потаје довлачила, на пут, јер поучаваху народ о правом стању ствари, и тако им испаде за руком, да се већи део народа умири, и само још у неколико горштачки села траје отпор. Нотабло (племство) и местне старешине скупише се 14. пр. м. у Котору, и посаветоваху се да поднесу петицију влади, у којој ове жеље да се изразе: 1. Да земаљска одбрана (ландвер) никад не остави своју земљу. 2. Да сваки, и ако је војник, може путовати ради својих послова и у саме стране државе. 3. Да одело земаљске одбране одговара уобичајеном оделу народа. Кад се узме у призрење, да област которска образује уметак међу Турском и Црном Гором, који је са свим одвојен од остале Далмације и монархије; да житељи те области, не живе од земље него од мора; да имају сасвим особите области, и одело сасвим различно од остали народа монархије, и европског обичног одела, онда су те жеље изражене у петицији сасвим уместне. Та скупштина позвала је и она места, која се још противе, да приступе овој петицији, и да се не противе пописивању у војнике, али без успеха. Тако исто безуспешна остадоше усиљавања и разних официра, и самог фелдмаршал-лајтнанта Вагнера, који је на једном пароброду у Котор дошао, али није смео ни изићи на суво. Сад ће се употребити сила. Из Дубровника је стигла већ једна брдска батерија топова, и сва војска која стоји на расположењу. Очекује се војска и из других крајева; вели се, да ће читав један кор овамо доћи. Ово довлачење силне војске одобрава се у опште, као практично дејство, јер ће побуњеницима одузети сваку наду на успех какав, и тако ће, држи се, морати се умирити. Но и то се мисли да би досадањи покушаји умирења повољнијег успеха имали, да су она господа, која су на то изаслана била, боље пазила шта раде; овако су непажњом својом ствар оштетали, јер су један другом, као што казују сељаци, противречили у обрицању. С друге стране пак мисли се, да то довлачење и усредсређење војске на свом крају, има више политично значење, и да је мање управљено против побуњених сељана, него да је ту због тога, да мотри на Црну Гору.

Новије. По 'Пешт. Лојду' телеграм од 3. окт. из Котора јавља: Главна снага усташа лежи међу Кастелновом и Рисном. Колико та снага броји глава, још се незна. Добро оружани усташу обсадили су малу тврђаву Драгал и Церковце. Посада на оба та места храбро се држаше. Понашање кнеза црногорског непрестано је лојално. Црногорцима је најстрожије забрањен сваки саобраћај са усташима.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #996 on: June 17, 2018, 08:33:00 am »

'Застава', у Новоме Саду, у петак 10. октобра 1869. Број 120.
Нови Сад 9. октобра. У Боку Которску непрестано се шиље војска. Из Беча су одређене две регименте. Из Трста су отишла 400 момака да попуне регименту Хартунг. То сувишно гомилање војске не изгледа баш као да је тамо, само умирења неколико побуњених села, него да ће имати још неку скривену цељ, а устанак као да је само фирма под коју се за време заклонило, док не дође згодан тренутак. Повод овакој сумњи даје нам и то, што се сви гласови отуди слажу у томе: да је ова побуна изазвана непажњом и необaзривим поступцима владиних чиновника.
Страх од истока. Пешта 4. октобра. Будући сам на врелу бечки и пештански листова, дозволите ми, да се још једном на револуционарну Боку повратим. О самом положају у Боки нити је моје одавле да вам пишем, нити вам могу што год стално констатовати о њему, пошто све брзојавне вести, које су до данас стигле из Котора, Дубровника и Задра овдашњим листовима, такорећи једна другу побијају у појединостима, све се пак слажу у изливу грозничава страха. Ко може вере поклонити извору, од куд се вели н. пр. да се нису смеле три компаније пешака подкрепљења у Рисан да искрцају, да су државни званичници принуђени били брзојавом ратну лађу тражити да их дођу спасти, па одма други дан да је царска војска заузела Рисан? Јели тога могло бити без боја, кад би се били дан пре храбри Ришњани опрли поседнућу Рисна царском војском? Брзојавља се да кнез Никола нуди посредовање између усташа и царске владе, да ту понуду одбија с претњом царска влада, да је прибежиште отворено деци, женама и имању усташа у Црној Гори, а други се дан вели, да је понашање кнежево непрестано 'лојално', да је строго забрањено Црногорцима усташима помоћ пружати и њиова имања у заштиту примати. Може ли се и предпоставити да се увређени одбијањем понуде кнез Никола понаша непрестано 'лојално', и то онај, који је јуче хтао да посредује у корист усташа кроз једну ноћ промени мисо, да одрече оним брдима прибежиште, који су и њега од туђинског насиља спасли, да их од једном излаже вољи и невољи јачега?
Могли бисмо још подобни противурeчја навести, којима се јавно мнење у забуни држи, и којима се зар жели да се оправдају громови над Боком нагомилани.
О поводу одпора бокешког противу државног закона, остајем при мом пређашњем мњењу: повод је изазвала груба милитарска сила, с којом се хтела Бока на звук бубња да од једном подчини једном закону, за кога до данас није знала, него само по мржњи и презирању. Данашњи царски наместник и војнички заповедник читаве Далмације, барон Вагнер, дошавши у Боку хитно да ствар развиди, неоће да с народним изасланицима разговара, дасе он као царски наместник, лично с њима споразуме, - он не само да их не позива, него народне депутације из разни обштина, који желе и последњу жртву на олтар мира да принесу, одбија од себе, и позива једног заклетог непријатеља свега што се славенским именом назива, г. Франца, окружног началника, грозничавог бирократу, да се с њим договори, да му он опише положај ствари у Боки, он, који би зар тврдио да су високи врхови бокешки равне пољане, само кад би то тврдење ишло противу Србаља бокешки. Па који је резултат овенчао то саветовање? Поплављење Боке са војском и ратним силама из све Далмације па још чак из Трста, и притиснућем Боке 'обсадним стањем'!
Јели то мудро понашање једног државника, коме је поверена једна краљевина? Зар се барон Вагнер неспомиње начина како се пре двајест година понашао генерал Мамула у истој прилици, кад је пашовање државних званичника било изазвало јуначки одпор храбри горштака? Мамула је ступио у незадовољан народ, и кад га је саслушао, окружног је началника таки с места уклонио и табори непријатељски народне и царске војске растопише се; а барону Вагнеру је дакле прече поштовати самовољу једног бирократе, него вољу једног народа, који је дан и ноћ на оружју готов да за свог 'ћесара' сав изгине? И у Бечу су толико кратковиди да не знају државне интересе чувати, и на тако танак лед се наводити!
Да, имају право они: ту је Црна Гора, а Црна Гора је огњиште планова руски на балканском полуострву; Треба дакле на опрезу бити. Тим се даје оправдати стрепња бечлија и на најмањи шушањ у Боки а некамоли на звекет анџара и толике смелости Бокеља. Ту лежи. То се могло по првим брзојавним вестима опазити, где се бележило да је два дана пре руски конзул из Дубровника велику делателност развијао кроз Боку и да је сад на Цетињу; и онде где се тражио извор снабдевања усташа џебаном преко бокешки трговаца с руским рубљама. Али ми имамо данас у руци гласило г. Бајста 'Нов. Сл. Пресу' (није Бајста, но Гискре.) која излази с фарбом на поље. Она се неможе да начуди одкуд то да кнез Никола нуди посредовање, као да он има више уплива у Боки него Аустрија! Ми сад нећемо овде да распитујемо, колико је истине у том хвастању, ал пошто би тај корак озбиљне пажње заслуживао, напомињемо само оно хвастање аустриски државника, кобне године четрдесетшесте, да им је кнез црногорски одбио помоћ црногорску, али да је та понуда одбијена, дочим су у исти ма они на Цетиње помоћ тражили и са Цетиња им свака помоћ отказана била, - ми, велимо, ипак ћемо допустити да нису из Беча кнеза Николу позвали, да он стане на пут с његовим 'упливом' у Боки и да није он ту услугу отказао, него да је сам понудио посредовање у корист своје браће, па откуд те дубине непостижимости владина гласила да неможе докучити узрок таковом посредовању. Ми би смо се усудили да запитамо владу ко је прво позван био да по законима, које је, нe мач и сила, него природа на земљи створила, морално припомогне у невољи Бокељима? 'И тај корак побуђује у Бечу, вели 'Преса', свакојаке мисли као један симптом, који износи на видик значајну ситуацију на јужном далматинском крају!' На против би га ми са свим природна држали. 'У обзиру те смелости црногорске неможе нам се а да нам на ум непане да је наша политика сасвим наопачка била прама Црној Гори. Увек се млого на Црну Гору обазирало, и кнез је црногорски из Беча субвенцију више година уживао (!?), па на то захваљује начинивши се господаром над кишом и сунцем, над миром и ратом на аустриском земљишту. Добро би било да се та дрскост за будућност забележи. Црна Гора већ одавно ћути, а сада оће да се опет о њој говори. 'Ко невиди из ових речи страх потајни од највећег страшила данашње дипломације што се 'источним питањем' називље? И кроз то ко не види даљи узрок тако названог 'устанка' у Боки Которској баш у томе страху, дочим је ближи узрок грубо насиље аустриски паша?
Добро је и то да се забележи!
У осталом да обележимо наше становништво прама новом увађењу новог закона о ландверу у Боки Которској. Непоштовање закона, то је први нишан либералне штампе, и зато примање тог закона у которској скупштини бокешким старешинама ми подпуно одобравамо што ће се тим сваком непријатељу њиовом моћи уста да запуши. Ал ако поштујемо државни закон, смемо ли да непоштујемо закон ког су Боки нужда и векови освештали, а особито смемо ли да непоштујемо осећање и подпуно схваћање човечанског достојанства бокешких горштака, ког са оружјем у руци као најдрагоценију ствар против цивилизираног пашовања оће да одбране?
Ми сажаљевамо тај случај, који са толико ратни благодета обасипље онај србски окрајак, али се тешимо тиме, што он сведочи, да се још није утрнуло осећање човечанског достојанства, ког је досад груба сила загушивала, која се у младој Европи прерађа на њен грдни страх и ужас.

Далмација. – 'Политици' пишу из Задра од 29. септ. ово:
Из Котора стижу жалосне вести амо. Испрва изгледало је, као да ће се отпор прама пописивању у војнике ограничити на неколико општина и мањи села, сад пак може се рећи, да ван морске обале, цео је округ устао против тога.
25. септ. буде нападнуто једно одељење војске (42 момка с једним официром) које је ишло да једну стражару на граници поседне. Једанајст војника буду рањени, два пак и официр погину. Данас је проглашено укидање свију уставни слобода за цео округ, и ове ноћи још полази губернатор и глав. заповедник војске ф. м. л. Вагнер с целим генералшатабом у Боку Которску. Из Дубровника и Задра послане су две батерије топова. Војска из целе околине довучена је амо, и још ће доћи две регименте из Тријеста. Цела војена снага износи око 10.000 војника, што ће за цело млого рећи, кад се узме у обзир, да у целом отоку Бокешком нема више од 30.000 душа. Влада држи, као што сам могао дознати, да је туђ уплив покретач овог немилог догађаја. Али ја не верујем. Једини уплив који би могао нешто вредити у овом народу, био би Црногорски. Али je Црна Гора и сувише забављена у својој кући, јер јој од Турске прети опасност. Осим тога сад јој је пријатељство Аустрије и сувише нужно, јер само кроз и преко Аустрије може набављати оружје и другу бојну опрему, која јој је сад од преке потребе.
Устанак ми изгледа да је дело неких усијаних глава, који су на то изазвани неразложним поступцима владиних чиновника. Усташи се позивају на једну прокламацију од 1814. у којој је владика црногорски, који је онда заузео био један део Боке, исти по одласку Француза, Аустрији повраћа – осигурава становницима тога округа оне исте слободе, као што се вели обухватале и ослобођење од посредног пореза и војничког службовања. У осталом то је факт: да је од двадесет година амо уведена пореза на земљу и куће, и поред свију тешкоћа, на које се том приликом наишло, опет није дошло до оружаног одпора као сад. То најбоље сведочи, да садањи владини чиновници нису радили са нужном пажњом и смотреношћу као онда.
'Преса' под 3. окт. јавља: да ће бригада Нађ, састојећа се из регименте Раминга и регименте Горизути (бр. 54 и 72) из Беча, до 18. окт. отићи у Далмацију. 'Тријес. Нов.' јављају да ће капетан Густав Темел, који је више година у ц. кр. конзулату у Сарајеву, и касније у ђенералштабу у Далмацији био, дакле је упознат са земљом и народом, са изванредним и најопширнијим пуномоћством послан бити  у Боку Которску да поврати ред.
-У далматинском сабору поднео је заступник Ковачевић ову писмену интерпелацију:
'Јавни листови, домаћи и вањски, донесоше ономадне вјест, да су ћирилска илити србска писмена, по наредби ц. кр. покрајинске владе далматинске искључена из гимназијског поучавања. Ова вјест, којoј у повесници Аустрије нема равне, произвела је врло непријатан утисак на општинство далматинско, нарочито на млогобројне посљедоватеље православне источне цркве – утисак тим већи, што влада није се побринула, да тај глас у корист уставне слободе, и за умирење увређеног чувства народњег званично оповргне, давши с тим народу основаног повода, да се о истинитости његовој нимало не посумња. Узевши у обзир, да се ћирилска писмена од хиљаду година употребљују код југославенског народа; да се и дан данашњи у Далмацији ћирилицом служи велики део народа у цркви и у својим одношајима, те њу сматра и чува као драгоцени, од својих старих наслеђени аманет; расудивши да су иста писмена поред латинице примљени такођер и у школске читанке, по највишој влади одобрене и у Бечу о владином трошку тискане; расудивши да је и са дидактичког гледишта познавање ћирилице од необходне потребе, као што учени језикословци доказиваше, међу којима и наш г. професор Будмани, који у својој изврсној словници написа написа примере за обоје писменице; расудивши да се ћирилица марљиво учи у гимназијама Галиције; будући на послетку да се горје речена забрана одупире очито §. 19-ом државнога основнога закона: питамо учтиво г. повјереника владина:
Је ли истинит глас, који се доноси по Далмацији, о забрани ћирилских писмена у нашим гимназијама и у другим средњим учијонама?
У случају пак да било:
Је ли накана владе сходне наредбе издати, да се поменута забрана како §. 6-им и 19-им ујемчаној равноправности противна, што скорије, и то јоште почетком идуће школске године, укине.
У Задру 7/19 октобра.
Јеротеј Ковачевић – Клајић – Дидолић – Пуцић – Вранковић – Кулиш – Нодило – Ћ. Војновић – Павлиновић – Монти – Рошши – Кост. Војновић.
Владин повереник рече да ће му у другој седници на интерпелацију одговорити.
Ми ћемо дотични одговор п. публици у своје време одговорити.
(Саопштавамо ову интерпелацију читаоцима нашег листа, да виде да су ните загребачког справишта тако удешене да и у далматинску покрајинску владу допиру; и тамо нечисти дуси плету замке, који ако се, и кад се стегну могу лако смрсити конце који су је сплели. С радошћу пак указијемо на браћу нашу римокатоличке вере, који су подписали интерпелацију, чим показују, да их чувство правде руководи у делу, и да потпуно појме доба у коме живе. Ур.)


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #997 on: June 18, 2018, 08:38:37 am »

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 12. октобра 1869. Број 121.
Бечка се влада дакле решила, да употреби силу те да примора Бокеље на пристанак на закон о 'ландверу'. На ту је цељ сгрнула силну војску у Боку Которску са свим убојним справама. По једном телеграму 'Пешт. Лојда' из Котора, војска је заузела 6. ов. мес. леденичке висове, одкуда са ракетлама и топовима шиба другу страну брега. Овако је поступао Шарл Напир са Карибима, и цео свет га је осудио. Данашња 'либерална и уставна' влада бечка не стиди се употребити нечовечна сретства, онде, где би једним махом пера могла утишати узбуђеност, и повратити мир. Али нашто, та ово су – Срби!... Мислимо, да кад за Тиролце може постојати изузетак од општег правила у истој ствари, зашто неби могло, према истим природним околностима, и за Боку Которску? Но бечкој влади треба да покаже да је избавила државу од опасности, па шта је се тиче србска крв! Одговорност, пред богом и пред људма нек понесу они, који су ту несрећу изазвали. Ми видимо да се у овој ствари неби слушали савети од противне стране, а ми силе – немамо!

Новије. – Из Котора од 8. oкт. брзојављају 'Н.Сл.Преси', да су на заповест ф. м. л. Вагнера све трупе војничке упале и продрле дубоко у брегове, и да је једно одељење заузело средину тако, да се побуњеници немогу сајединити. Рисан се после малог одпора предао, и трупе одмаршираше да заузму Драгал, да би га од усташа ослободили. Трупе су досад  Драгал заузеле и побуњенике прогонили. Вест да су побуњеници једну брдску батерију отели, неистинита је.
- Рисањ. 8. oкт. са топовома растерани су  побуњеници са висова над Рисном, и по слабом одпору заузела је војска исте висове. Пешачка пуковнија Албрехт бр. 27 и један батаљон шицара улогорили су се на висовима Кнезлаца и сутра ће се кренути у Драгале.
- У Котору је проглашен преки суд.
- Из Задра јављају да је далматински сабор у след догађаја у Боки Которској одгодио своје седнице.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #998 on: June 18, 2018, 08:51:59 am »

'Застава', у Новоме Саду, у среду 15. октобра 1869. Број 122.
Из Боке Которске све црњи и гори гласови стижу. По једном приватном телеграму 'Н. Сл. Лојда' царска се војска сударила са Бокељима код тврдиње Драгала, који су Бокељи били обсели, и тек после жестоког боја, у ком је пало 120 људи од царске војске, испало је за руком усташе одбити, и посади драгалској ране додати. Исто се тако морала борити војска и око Цркојца, где је такође било губитака с обе стране. Телеграми од 9. ов. мес. јављају да је: једно одељење војске под заповедништвом пук. Фишера сударило се са усташима, и да су ови последњи са великим губитком потиснути натраг на своје позиције. Од царске војске рањена су два војника.
Кад се узме да су телеграми званична извешћа, а ми знамо колико се истима у оваквим случајевима веровати може, онда ствари жалосно стоје у Боки Которској. Бокељи су раздражени до крајности, што се против њих употребљују таке мере, а ни саслушани ни преслушани нису били у својим жалбама, и познавајући карактер нашег народа у тим крајевима забринуто исчекујемо конац тога несрећног догађаја. Да су се Бокељи решили на очајну борбу, и да је влада доцкан то увидила, показују грдне војничке спреме које се шиљу непрестано на место устанка. По једном писму 'Пешт. Лојда' има тамо 40 батаљона пешака и шицара, и све брдске батерије топовске које су у тим покрајинама биле, као и ракетле одвежене су у Боку Которску, и још се једнако издају наредбе којима се нове регименте шиљу. Ко ће одговарати за крв, која се пролива без невоље? Сва се извешћа подпуно слажу у узроцима, због којих се данас крв лије. Узроци су они, које смо већ споменули у прошлим бројевима овог листа; наиме: силовито поступање владиних органа. И сам 'П. Лојд' у споменутом писму тврди, да су једино ти узроци изазвали несрећу. А бечка влада, место да одклони узроке, како би ослабила дејства, то још већма их подстиче: 'лије олај на ватру!' Бечка је влада свуда, где са своје неразумне политике учини дар-мар, научила подметати другоме узроке својих погрешака, па тако и овде: место правих узрока она види руске агенте, руске рубље, црногорске руке, и таке бауке. С тога је обуставила издавање барута, који је кнез Никола наручио био у Аустрији; с тога је узаптила 400 центи барута, који је већ до Трста био донесен, и сад пушта преко својих органа у свет гласове, како је набавка барута кнеза Николе у свези са устанком Бокеља, и као да је кнез Никола устанак подстакао.Те гласове могу за истину узети само Швабе у Бечу, и они који хоће да се варају. А истину неће моћи министарска гласила за навек изврнути, и ако им може то кад кад за кратко време и испасти за руком!
На позив аустријске владе Турска је на својој граници поставила обсервациони кор, како би Бокељи били одцепљени од Херцеговине.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #999 on: June 18, 2018, 12:28:53 pm »

Котор и устанак у њему. Под овим насловом донела је Шуселкина 'Реформа' сљедећи чланак, којега ми ради важности и вредности у целости, нашој читајућој публици саопштавамо. Он гласи:
Тако ми усред многоцењеног мира имамо рат, и то најгори и најхрђавији, т. ј. грађански рат. Узалудан је труд ствар као незнатну преставити. Јер кад би то и било, то лако може веће димензије заузети. Искра, ма била она мала, то је опет у стању целе градове у пепео претворити. Да није бојати се, да устанак још засад незнатан није, показују изванредна моћна сретства, која се употребљују да се исти угуши. Јер нема се овде посла са гомилом незадовољни простака, него са јаком формалном четом усташа, која мора да има боју веште вође, јер су заузели врло повољне положаје, обсели су некоје јаке тврдиње, којих је посада сасвим одсечена од остале војске, и изгледа да су у намери сасвим редован рат водити.
Значајно је, да је влада с овим догађајем сасвим изненађена. Наравно, она има у Далмацији г. Лапену, и она се ослања на његову моћ и на попустљивост и оданост поталијањења, а не на масу и већину народа Далмације. Пре отварања земаљског сабора у Задру говорио је намесник, ђенерал Вебер, да је у свом путовању кроз Далмацију све у најбољем реду нашао, и уделио далматинском народу заслужену похвалу. И гле, наједанпут устаје један део у истини овог зајиста храброг, задовољеног и разборитог народа против владе са оружијем! И наше спољашње минист. није на око узело тај најјужнији део монархије, а опет је то врло важна и врло опасно изложена позиција. Али се у Швајцарску путује, да се с Русијом измири, док у Котору – опет ми нећемо ландоверни бити и празним речима веру поклонити да је у устанак бокешки Русија руке своје умешала; јер нису никакви докази изнешени, него се само са тривијалном предствком излази, да свуда, гдегод који словенски народ од себе да знака од живота, да је то одма руско масло и подстрекивање.
Стра од Руса постаје већ силним. Час ће се Русима подметати, да они оће цео свет да освоје, час ће се за вредно опет наћи, да тако названи тестамент Петра великог по стотинити пут штампа се и коментира, премда већ одавно никаквој сумњи више неподлежи, да је тај фамозни спис апокриф (подметнут). Али особито ми се допада уверавати од Руса уплашени свет, да, кад неби само руске државе било, да се неби никад ниједно славенско племе покренути смело. Заборавља се притом да су западни и јужни Словени знатну историчку улогу престављали у временима, кад је Русија сасвим још непозната била, или само тек у скаску историчну ступила. Руси без сваке сумње имају за све славенске народе, са једним изузетком Пољака, симпатија исто тако, као што Немци за своје у страним земљама живеће једноплеменике. Али се Руси у томе разликују јако од Немаца, јер ови своје симпатије не само певањем и речма но и делима својим једноплеменицима указују. Русији пак у томе отношењу много мање чине, него што јој противници подмећу и приписују, али много више од неруски народа и кабинета, да би славенски народи узрока имали, са Русијом незадовољни бити.
Русија нема сасвим никакове нужде, Славене ма где на незадовољство подстриковати, јер западно-европска, а лично аустријске политика чини све могуће, да Славени задовољени бити немогу. А та је управо у Далмацији случај.
Облик, који је тамо устанак изненадно узео, показује јасно, да је одпор против новачења сасвим непосредно изазван, а не којим другим поводом и узроком. Само због новачења од више хиљада усташа образовала се чета и прави отворени бој одпочела. Извесно је да је новачење за земаљску обранбену војску већ одавна налазећу се меру незадовољства прелило. И сад се тек у Далмацији народно незадовољство Славена прекршинога, али се то могло и морало надаље предвидити.
Краљевина Далмација на 220 квадратне миље има становника од 440.000 душа, и међу којима се једва тек 40.000 Талијанаца налазе, и због ове, незнатне мањине Далмација се увек како са неправедном тако и са политичном заслепљеном конзеквенцијом за талијанску  земљу сматра, трпи и допушта особито садашња влада да се у њој изванредне ствари догађати могу. Зајиста би то непоњатно било, кад неби дела пред очима стајала. То је заиста тако, као да би влада Далмацију за алтернативу приправити хтела, или да Италија њу као италијанску земљу за себе потражи, или да 400.000 Славена подвргнути и притесњени од 40.000 Талијанаца побуне се и приморани буду од Аустрије отргнути се и ослободити. Али би задаћа Аустрије била, не само Далмацију чврстом мирном свезом са собом скопчати, него и на покрајинске земље привлачећу моћ упражњавати и подржавати. Али све то неће произвести политиком, која је Славенима непријатељска, јер ће ова томе сасвим противно учинити. У политичном погледу Далмација је само узана, изолирана приморска обала; али у народном пак погледу није усамљена и себи остављена, јер с оне стране аустријске границе живу милијонима једноплемена и једнокрвна браћа далматинаца, и код њи је жива и пробуђена свест о јединству, свези и једнокрвности са браћом својом у Далмацији.
Што се пак округа которског као попришта усташког тиче, тај се распростире на срезове: которски, будвански, рисански и кастелновски, нешто преко десет квадратни миља и 35.000 становника. Котор је у средњем веку био република, која се због страха од Турака године 1420. Млечићима подчини. У миру пак у Кампс-формији (1797.) закљученом, морала је република млетачка Котор Аустрији уступити. У Пожунском миру (1805.) буде Котор краљевству талијанском присаједињен, али Русима изненадним нападајем заузет, тек године 1807. буде Французима предан. После бечког мира буде Котор 1810. заједно са мирским провинцијама француској царевини утеловљен. Године 1814. дође опет у руке Аустрији. Некадашње благостање те области, мењањем толики господара и то у кратком времену, сасвим је пало. Варош Котор, некада знатно живо трговачко место, броји сад једва 4.000 становника. Варош лежи у дну згодног залива, који је четир миље у земљу ушао и који се зове залив которски, откуда се и становници називају Бокези или Бокељи. Варош је високим неплодним бреговима тесно опкољена, којих врхови, на чијем подножју Котор непосредно лежи, већ црногорској области принадлеже, од које области варош брани фортица св. Јована, која је од границе на један пушкомет удаљена.
Област которска и кнежевина Црна Гора једно се на друго ослањају и у непрекидној свези, почем которани од Црногораца раном се снабдевају, докле ови последњи у Котору друге производе купују. Овај обрт покрај једне исте народности дотичног становништва природни је узрок живим симпатијама међу њима. Црна Гора сматра залив которски као своје природно приморско пристаниште и тежи већ изодавана како би га присвојила. Нема сумње, да би народ црногорски са највећом вољом учествовао у борби Бокеза, и зацело чини он већ то (?). Од стране кнеза црногорског уверава се, да се он сасвим лојално понаша, шта више даје посредовање своје нашој влади понудио. Он се може, што се његове личности тиче колико је год можно лојално понашати и држати, али ако борба даље устраје, то он неће у стању бити свој народ од активног участвовања уздржати, а онда је врло могуће, да ће се и Херцеговина томе прикључити. Накратко, сви отношаји у оним пределима такове су врсте, да се бојати, да се отуда велика и опасна борба неизроди.
Али са брзим изтупцима пожара, с крвним угушењем истог, као што бечки уставу верни журнали, и нада свима опет 'Нова Сл. Преса' терористично захтевају, неће се зло из основа излечити и уништити. Зато је нужна основа и народу пријатељска промена политике.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1000 on: June 19, 2018, 09:28:50 am »

'Остен' доноси прокламацију, коју је 28. септ. на народ у Боки Которској управио ф.м.л. Вагнер, намесник далматински. Прокламација гласи:

Становницима политичног округа которског!

С погледом на узбуђеност, која у политичном округу которском у последње доба непријатан призор указује, влада је принуђена, по узалудном покушају свију могући сретстава обавештења и умирења, наредити изванредно стање, за округ которски, на основу закона од 5. маја 1869. год. Добромислећи не треба да се плаше ове мере; она је управљена само и искључиво на успостављање реда, и на угушење побуњеничких смутња оних који добра неће, и стим баш лежи у интересу добромислећих. Начела једнакости дужности, и права свију подајника велике аустријске државе, остварене, позива на основу једног новијег закона све грађане државе без разлике на суделовању у обрани општег отачаства, како с поља тако и у нутри.
Изузетак од тог општег закона сачињавали су само становници копна у пређашњем округу которском, који су само за унутрашњу одбрану, увршћени у војску, али не у редовну стајаћу, и у резерву, него само у обранбену – Ландвер. –
Влада Њ. В. која се решила да прибави закону поштовања свугде и од сваког, неће ни од какве мере презати, која је у стању ову цељ постићи, и поремећен ред опет трајно повратити. Но пре но што ће се приступити мерама, крајње строгости, које своје цељи неће промашити, позива вас влада последњи пут, да пазите на закон, и да се оставите сваког отпора. Влада се још узда у вашу приврженост и смотреност, она се нада да нећете поверовати раздражљивим и непаметним саветима, да ће те ваше понашање према законима удесити, и глас разума који нам влада тумачи саслушати. Делајте далкле тако, да вашим понашањем људе законима и влади одане не утерујете у лаж, и уштедите влади непријатност посредовања са силом, који без сумње најжалосније последице по вас прате.

Дубровник, 10. окт. (рим.) 1869.                                   Намесник Њ. В. и војени
                                                                                 командант у Далмацији витез
                                                                                                 Вагнер.


Новије. – Из Котора брзојављају 'Н.Сл.Лојду', да су усташи напали ноћу на тврдињу Стањевић, но да се ни тамо том гласу неверује. Телеграфске жице су покидане, и нападнути људи који су их тели оправити. Вароши Будви прети опасност од усташа.
-Из Котора брзојављају од 21. окт. 'Вандереру', да су се колоне обрста Фишера од 48 линије инфантеријске регименте судариле јуче са усташима, који су се са знатним губитцима натраг повукли. Притом сукобу два су човека од царске трупе лако рањена. 48 линије инфантеријске регименте надвојводе Ернеста због рђавог времена морала је борбу у отвореном пољу напустити и од Леденица у Рисан се повући. (Да није ово као она хлумска магла?)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1001 on: June 20, 2018, 08:37:13 am »

'Застава', у Новоме Саду, у петак 17. октобра 1869. Број 123.
Као што се из извештаја види, свуд је зло, ал у Боки Которској  је најгоре. На другом месту овога листа саопштавамо извешћа која су досад отуда стигла. Овде само спомињемо да је пуковник Јовановић произведен за бригадира и одређен као такови за заповедника трупе која је скупљена у Боки да устанак утиша.
Далмација. – Од најважнији ствари које се данас у Европи збивају, највише и непосредно се Срба тичу они жалосни појави у Боки Которској, где наша једнокрвна и једноверна браћа неједнаку борбу бију и драгоцену крв своју пролевају. Све су новине пуне брзојава и дописа о томе догађају, али и ако је ствар једна и иста, опет је разним бојама сликају. Сва званична и закупљена пера, којима није стало до истине, на основу које би се дознали најглавнији и основни узрок бокешког устанка и борбе, но којима једино у интерес иде, да са осуђивањем усташа јед свој и клевету на Словене у Аустрији и изван ње, па чак и на Русију излију и проспу, како би тим сурова и претерана средства, којима се влада служи и употребљује, да шаку усташа нерасудним поступком исте изазвану, на пречац угуши и стиша, пред страним изображеним светом извинила, и своју кривицу у делу том сакрила и забашурила. Сумњамо да би и у Турској за тако кратко време и при онаким околностима изузетно стање и преки суд већ проглашен био. Ми смо наше мнење, по ондашњим извештајима, о тој ствари изразили, а засад док нам непосредно и опширно нестигну извешћа од тамношње наше браће, доносимо нашој читајућој публици мнења и познавања ствари непристрасне и независне журналистике. У прошлом броју саопштили смо чланак из Шуселкине 'Реформе' о тој ствари, с којим се баш у свима појединостима неслажемо, а сад доносимо извешће дописника прашке 'Политике', који је на извору томе, где се те кобне ствари збивају.
У првом свом допису из Котора изложио је он географско-штатистички положај которске области, а затим у другом свом допису црта исторични значај исте, те вели:
Становници залива которског после пада источно-римског царства, нису имали никад владаоце, него увек само покровитеље (протекторе), час кнезове загранични земаља, час млетачку републику. Цела је онда земља на општине и грофовства подељена била, једна од другог независна, и своје засебне уговоре са разним суверенима закључивала. У таквом је положају становништво за 5 столећа више у дипломатском, неголи у подчињеном облику са разним владама стојало. И тако се осећај независности све дубље у срце народа укорењавао и тако рећи традицијоналан постао. И аустријска влада после год. 1814. поступала је још са нашим народом преко свога политичног шефа дипломатским начином.
Сваки нови закон бивао је мало по мало увађан и увек тек после договора са општинским поглаварима или са од народа на то изричито изабраним повереницима обдржавала. Али год. 1848. био је овде као окружни капетан неки Гриц, који није хтео знати никакво мирно убеђење него само за реч 'мора'. Па шта је сљедовало? Кад је од Њ. Величанства цара Фердинанда удељени устав и код нас проглашен био, неке општине држаше се овлашћенима, да могу свој сопствени пређашњи устав повратити, међу којима основним правима је стајало и то право, да сами себи судије бирати могу.
Гриц, наравно, као мустра бирократе прогласи то одма за побуну, употреби оружану силу против тога, сам лично стави се над једним оделењем војника, али због хрђавог предвођења, врло се брзо натраг поврати, и за успомену славнога боја наш јунак Гриц дође с раном кући. Доцније ову тако названу побуну без даљег крвопролића мирним пријатељским путем утиша барон Мамула. Ово можда служи и за осветлење садашњег стања. Садашњи окружни капетан, неки Франц, који би пре за каплара жандарског неголи за политичког вођу једног округа био, поникао је сасвим из школе Грица и другова. У Задру има људи боље увиђавности, који би све то мирним путем произвести могли, особито помоћу једног Дубровчанина г. мајора Ригона, који би земаљску обрамбену војску уредио, и који наш народ познаје. Али 'грађански министеријум' телеграфише: 'Свршујте брзо, и са свим употребљењем силе!' Из овог пониче сва несрећа. Укрца се сад у наше пристаниште г. ф. м. л. витез Вагнер, који из лађе и непомоли се, ваљда зато што ни сам није знао шта ће ту радити, шта више недаде се општинским поглаварима и старешинама ни видити ни чути, који баш желише да шњиме говоре. Накратко, од првог до последњег, то јест: од министра до окружног капетана доле, није се заиста ништа знало шта се радило и баш због тога у свагдашњој мудрости својој уплићу и криве уплив Црногораца и руку руског консула, само да неби признати морали, да су све сами сопственом неспособношћу и несмотреношћу проузроковали. С нашим јадним народом на такав се начин управља, с којим се никад поштовање задобити неће.
Пре је наше окружије од свију посредни пореза ослобођено било, и опет су мало по мало један за другим уведени, али лепо полако и договорно, а не с неба па у ребра и с напереним пиштољем у прса, које код нас за шалу несматрају. Шта је дакле узрок био да за то није била нужна оружана сила, кад су баш ови људи увек врло осетљиви кад се њиовог џепа тиче? И то још нуз то је Црна Гора онда према Аустрији непријатељским духом дисала, и није се хтела да користи при увађању порезе код нас. Сад се пак Црна Гора забавила с Турском, која јој јако прети, и с Аустријом добро симпатише, јер од ње оружје себи набавља. И да сад Аустрију подкопава? Ко то може сад касти, тај моpа да је памет изгубијо. Али је руски конзул опет на Цетињу? Заиста, јер је од потребе црногорском кнезу због ових прилика са Турском. То је ствар позната. Али то за име божије неиде у рачун оној господи, која оће да се извини због наређеног крвопролића.
Иначе овде нема засад никакве новости, осим да је један ађутант Њег. Велич. цара овамо приспео, да се сам лично о стању ствари увери. Говори се, да се овде и барон Филиповић очекује; то би једини човек био, који би ту ствар с миром изравнати могао. Већ при самом спомену његовог имена нешто би се уталожило. Међутим ф. м. л. Вагнер непрестано телеграфише за нова подкрепљења војске.

- Из Котора 8. окт. међу прочим нами већ познатим новостима званично јављају: Да је за Котор опредељена инфантеријска регимента Маројчић бр.7. из Граца у Трст отишла, да се тамо укрца. У Цили и Марбургу настањени ловачки батаљони број 8. и 9. добили су заповест, да своје урлаубере позову да би за неколико дана у Трст одпутовати могли. 120 центи барута које су за црногорску владу опредељене биле, као што сад јављају, обустављене су у Трсту. Градачка артилеријска команда која је узапћени 120 центи барута по налогу цес. кр. владе у умењачима од барута код Граца произвести допустила, забрањено јој је по 'Гр. Тагепост', премда је агент кнеза Николе I. Петровића Његуша наваљивао за што скорију експедицију, и само се сретноме случају зафалити има, што се експедиција задоцнила, и тако Црногорцима који су у Трсту изчекивали, барут одузет буде. Производња остали 300 центи пушчана барута, које би исто тако за три недеље од градачки мељача барута на рачун црногорске владе требало оправити, телеграфском заповешћу обустављене су.
Из Трста од 20. окт. јављају: Успркос бурном времену и непогоди, војска се у Котор непрестано искрцава. За Котор се досад извезло готово 15.000 људи. Број усташа држи се да је већи, и стра је, да се неби ова борба против усташа више времена отегла, јер се у редовима њиовим многи Црногорци и Херцеговци опажају. Вест да је један део артилерије усташима у руке допао, тако исто и да је обрштар надвојводе Ернста убијен, оповргава се.
- Као што из Котора поуздано јављају: да је у стан заповедника ф. м. л. Вагнера стигао један ађутант кнеза црногорског са писменим разјаснењем, да се влада црногорска у овој афери аустријској сасвим неутрално понаша, и да своје границе најстроже чува; да обећава да ће све оне усташе који буду границу црногорску прекорачили разоружати, и да ће све оно чинити, што би скорији поредак повратило.
- Последњи телеграм из Задра од 23. окт. п. р. јавља да су усташи фортицу Стањевић, која лежи на граници турској недалеко од вароши Будве, по врло хрђавом времену напали и заузели.
- Свеза између Будве и Котора као што из Трста од 23. окт. п. р. 'Преси' телеграфишу, прекинута је, јер је варош Будва од усташа обкољена. Људи који хтедоше свезу поновити нападнути су и потучени.

Новије. – Из Котора брзојављају 'Политици' од 11. окт. ово: Тврђава Стањевић пала је издајом; један официр и два војника погинула су, а двојица су рањени. Остатак посаде, која се састојала од 40 људи, предао се по жестокој борби; приморани су били с тим, што су усташи с висова око тврђаве бацали камење и пуцали на њих. На тврдињице Тринита и Горазда напали су усташи ноћу, но по жестокој борби, која је три сата трајала, буду одбијени оставивши 30 које мртвих и рањених људи око тврђава. Од царске војске погинуло је 4 а један официр и 7 момака рањено је. – Брзојав од 12. окт. 'Н. Сл. Лојду', опет из Котора гласи: Усташи су пустили посаду тврдиње Стањевића, коју су један дан пре били заробили. – Из Дубровника јављају 'Политици' да по новостима из Требиња 1.300 људи из Херцеговине хоће да се сједине с усташима у Боки Которској.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1002 on: June 20, 2018, 08:57:43 am »

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 19. октобра 1869. Број 124.
Један дописник Н. Сл. Пресе жестоко осуђује владу због данашњи немили догађаја у Боки Которској. Пребацујући јој несретну политику према овом народу, вели: 'Шта смо ми учинили у времену од преко сто година за овај народ? Зар није читање и писање код већине у њих непојмљив појам? Дал смо ми изобразили и употребили њихову природну моћ, њихов дар на корист државе? Ништа од свега тога. Ми смо од њих могли добити најбоље морнаре овога света; тешко да их може превазићи и који народ у свету, у снази, трезвености и одважности. Место тога мучимо се да из њих начинимо војску сувоземну, што од њих никад честита неће бити; место да их изобразимо полако у познавању државних дужности, ми ух размазисмо (?) плашећи се њихових особености. Бокељи су врло даровити, и надалеко најлепши народ у целој царевини аустријској. Не ретко ћете наићи на по неког од њих који говори по пет шест језика европских с највећом тачношћу и чистоћом, који своје мисли изражава рабулистичком оштрином, који је цео свет видио, који је све стихије културе у себе примио, и притом сија у најлепшој снази и млађаној ватри. Зар таки народ не зазлужује да се у образованост уведе?'

Бока Которска. Кад Србин чује и чита, како је шака Србаља у Боки Которској за одбрану своји права на ноге устала, како ли се јуначки држи противу јачи чета од петнајест удара на јачу војничку чету, те је разбија, а један међу њима у средину војничке чете јуриши, да главом четовође покаје главу устрељеног брата свога – како се надимљу груди, и срце разиграва, да је Србин кадар развити своје јунаштво, коме се свет диви, и које му име пред светом уздиже, и чувеним чини. Но жалост је то, да је Србину суђено, или морати врат у јарам метути, и сваку неправду претрпети, или морати живот свој на коцку метати, крв немилице проливати, од чега често не остаје друго, но пуста славна имена. Ево од 1848. године овамо Србин или не престаје у јарму стењати, као 'раја' у Босни, или час овде, час онде, али скоро непрестано крв пролива. Године 1848. Кошут не хтеде Србима признати ни осигурати ни она права народности, која је у бегству у Сегедину и сам признао, а Србин мораде устати на оружје, и крв своју потоком пролити; до оно доба Мађари истина већма уважавају јунаштво, али не тако и право србско, и заман се хвале, да њи Аустрија није сама победити могла, него је Русија морала у помоћ доћи, кад се барем то зна, да не би рата ни било, да нису Срби на југу на ноге скочили, и да су самом Бану Срби из горње крајине десна рука били, напоследку да би Мађари с Аустријом готови били пре, него што би до руске интервенције дошло или доћи могло, да су Срби на миру били, или још горе уз Мађаре стојали.
У Црној Гори, у Херцеговини проли се од год. 1850. овамо толика драгоцена крв србска; име србско разнесе се још више по свету, али без даљег и другог успеха.
Ево сад се опет пролива крв србска у Боки Которској, и непријатељи, који су ту крв изазвали, претрпавају праве узроке томе, но измишљају друге, само да би своју погрешку, или грех свој покрити, и строге мере и нештедљиво проливање крви србске пред светом оправдати могли.
Сад су руске рубље, руски конзули, црногорски кнез, круви устанку, сад се устанку бог зна какви, још од пре умишљени планови приписују, као да Срби нису искуством ако не столећа, а оно од ови двадесет година, коима су ами очевидци, научени, да је сваки покрајни и честични устанак залудан, кои само млого крви и друге жртве стаје, али никакве користи није кадар донети. Ако је ко рачунао на смрт Наполеона, и на заплет у Европи – та то би се дочекати могло.
Нема другога повода и узрока устанку, него с једне стране повреда права Србаља Бококоторски, а с друге пак стране поступак власти при томе. То сад све већма увиђају и признају и страни, србском народу не баш наклоњени листови. Бечка политика као да је ишла на то, да се сукоб изазове, па да на том крају 'пример статуира', тим за случај какви евентуалности на западу Европе Србе на граници и у граници заплаши од покушаја, од кои се њена нечиста савест боји. Боко-которани тражили су само право своје, које је њима свечаним државним, право рећи, међународним актом осигурано.
Котор са својом околином, што се сад Боко-которским округом назива, био је после последњег издисаја србске државе независна република, која је тек год. 1420. млетачкој републици подчинила, о чему гроф Дари у својој историји млетачке републике за годину 1420. ово пише: 'Котор, у оно време мала република, подчинила се Млечићима, јер је била у страу због напредовања турског оружја, од кога је Угарска није могла довољно заштитити. Но пре тога својевољног подчињења, учињен је уговор, по ком су становници себи право задржали, да своје судије сами бирају, и да своје старе законе сачуваjу. У уговору био је такође услов један, у чему би требали други народи да се угледају на њи, а то је тај, што је уговорено, да Mлечићи никад немају право, да исту варош предаду другој сили, иначе се Котор сматра, да је ослобођен од свои обвеза спрам републике, и враћа се у посед своје првобитне независности. Република млетачка остала је верна уговору, који је њој осигурао важну тврђаву на улазку једног најзнаменитији пристаништа на јадранском мору. Република је сад тек постала у истини суверена владатељка тога мора, пошто је све обале његове од По до Крфа у власти имала'.
Из овога се види, да је Котор, и то не сам, него са околним местима, која Боку Которску сачињавају, био независан, да се условно Млечићима подчинио, и да је себи у извесном случају независност своју задржао. Бока Которска била је све до године 1797. под Млетачком, које је године Наполеон у 6 чланку кампо-формијског мира заједно са Млеткама Аустрији предао. Год. 1805. уговором пожунског мира узме је Наполеон опет од Аустрије, и преда је са Млеткама заједно краљевини талијанској. Пре и после тога рата Црногорци и Бокељи тако су Боку Которску  јуначки бранили, да су и самог цара Наполеона задивили, кои је у течају времена на ту страну једног од своји најбољи генерала, потоњег маршала Мармона послао.
Кад Аустрија Боку напусти, уђу Руси у њу и држали су је до год. 1807. док је и они напустили нису. Год. 1814. уговором паризкога мира Бока подпадне под Аустрију, но Аустрија се свечано и јавно зарече, да ће она права и олакшице Бокеља респектовати, које су они под Млечићима имали. Год 1816. установе се србске и хрватске далматинске земље као краљевина Далмација.
Главне се материјалне олакшице у том састојале, да је Бока била слободна од сувоземне војничке службе и од разни струка пореза, већ и због тога, што су на мору служили, у случају потребе о свом трошку војнички брод под својим капетаном и морнарством ставити дужни били, као што и сад морнаре дају.
Године 1848. и 1849. удари се на олакшицу пореза, и крв потече, која и онда не би потекла, да огружни начелник Грије није био заковани бирократ, звер и нечовек, као што смо га и ми Срби у Темишвару познали.
Сад опет удари се на олакшицу војничке службе, где опет не би крв потекла, да није проклети бирократа; што је народ искао, то је у ствари, да му се осигура, да неће изван свога округа служити, друго, да своје народно одело задржи, а у форми, да му се молба цару поднесе, а донде да се причека, те да се неузимају дотични у 'ландвер' и да се не заклињу.
Али бирокрација не хтеде чекати, милитарска комисија такође не – и пламен букну. Кажу, да је из Беча стигла заповест, да се у Боки Которској 'што пре свршује'. Ето сад се свршује – али ће проливена крв пасти на вашу главу, ма чија, и ма како висока била.
'Лојду' пишу, у Бечу на то помишљају, да граничаре противи Бокеља пошљу, јер веле, други војници нити могу 'штрапац' издржати, нити се са успехом по горама борити. Шта? дакле мало вам је, што се с једне стране србска крв пролива, него хоћете и с друге? и то да Србин Србина убија? Ви варвари новога века – ви имате срца то изрећи? 'Нови Пест. Лојд' донесе читаву интерпелацију на министра домаће одбране, зашто допушта да се угарске регименте шиљу у Боку, а међу тима и једна – надвојводе Јосифа – где има 150 ђака, кои слободњачку годину одслужују; а граничарске да могу ићи, ма да би крв рођене браће проливале, и ма да и њи као угарске рекламујете!
Војник овога века није дужан чинити оно, што му не само живот на коцку меће, него поштење, и срце, и осећање одузима. Траба знати, да граница по својој стародревној установи није дужна у иностранству војевати, него само границу државе противу Турака чувати. Мало сте ји касапили по пољима Италије, Немачке, Француске – сад је хоћете и на рођену браћу да шиљете? Хоћете силом Криту?
Треба знати, да Бока Которска има право самосталности своје ако јој се реч не одржи.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1003 on: June 21, 2018, 09:45:48 am »

Б о к а  К о т о р с к а  је  у  о п а с н о с т и !  Она је у страсној седмици, у очи великог петка; један део србског народа доведен је у искушење, као невино јагње на заклање – најплеменитији ће синови нам народа да постану жртвом пркоса надуте бирократије и грубе милитарије – и србска журналистика несме, неможе да издајнички пасивно то ужасно позорје сматра и просте догађаје региструје – њој треба ставити на тврдом, несумњиво чистом земљишту, с ког ће да се сама у то позорје умеша у интересу државе, чије покровитељствои грађанство ужива, и у интересу народа, чији је орган и браниоц на моралном пољу. Да до те цељи допремо, да се на тврдом и несумњивом земљишту положимо, с ког ћемо праведни да будемо преме држави с једне стране, а према побуњеницима с друге – треба само да испитамо поводе побуни, па смо на чисто.
Бока, од како Србљи у њој живе, није никад непосредно подлежала ни једној држави, терете државне још није на леђима понела, можемо је сматрати као једну републику, која се сама управљала и само 'покровитељство' није државно уживала. За време државе србске, - она је дата само покровитељству краљева србски које је уживала у духу средовечног доба, од прилике, као што су талијанске муниципије покровитељство немачки царева уживале. У таквом се је положају истом прама византинском царству пре и после србског покровитељства, а за кратко време и према угарском краљевству (за време Лудвика великог после његовог ратовања са Млечићима) Бока находила.
Под другим покровитељством млетачке републике, све од како се лав св. Марка поче да бори против Азијата, па док не свисну под ударом силне руке Наполеона на Кампоформиjском миру, независни самостални живот по превасходству развио се у Боки Которској. Бокези су као самосталан народ и ступили под покровитељство млетачко: република млетачка била је обвезана да штити Боку од спољашњи нападаја и унутарњи немира, а као награду за тај терет, она је уживала благодети Которског залива, благодете, који су за њу, као поморску државу, па сљедствено и за сваку осталу, која бродовље има, не прецењени били, и с којима се она задовољавала, па не само да није од Бокеза ни новца, ни крви истраживала, него је јоштер у гладним годинама њеним заштићеницама руку помоћи пружала! А што је најважније, Бокези су при склапању тог уговора и преко републике у будућност погледали, па су утврдили обе стране, да република није у стању Боку никоме у никаквом случају да уступи, и у случају пада саме републике млетачке, Бокези су се свечано изјавили у истом уговору, да у њиовој власти остаје под чије ће покровитељство и у чији савез да ступе. Сљеди Кампоформиjског мира познате су…
Од овог до Тифлијског мира Бока је била јабука, око које се силе по зеленом столу отимале, и за то време било јој је допуштено такође да и сама своју судбину одлучи, и ми је видимо заступљену у једном савету, са седиштем у Котору у ком заседају и заступници Црне Горе под председништвом владике црногорског.
Али је друга судба Боку очекивала; руски цар заповеди владики да се у планине повуче, и 1814. заузе заповедник аустриске војске Боку обећавајући сва њена права, која је под млетачком републиком уживала, а Бокези поздравиша 'ћесара' као њиовог покровитеља, и дадоше му заклетву верности, коју као аманет и до данас чувају.
До овле видимо Бокезе дакле слободне непрестано од свију терета, а особито од новца и крви, што поданици свију држава, дотичним државама, по њиовим законима, дугују.
Пре двајест година би решено, да се на Боку простре државни данак. Наравно је, да је та одлука морала одпора да нађе, а грубијански начин, који се хтела да изврши, изазва одпор оружјем у руци, и царска војска беше непријатељски табор подигла противу табора царских поданика, над којима се царска застава вила.
Кад је то опазио генерал Мамула, који је био опуномоћен из Беча, оде тобож у непријатељски табор и распита узроке немира Бокезког. И узроке је нашао у окружном началнику, ког је одма удаљио из Боке и тим Бокезе задовољио и у подпуни мир Боку побратио, премдa је порез уведен остао. Али пошто велики поседа у Боки нема, и пошто велики део Бокеза, кои је при мору, живи о морепловству, а у планини о стоководству, на чему нема пореза, то се може рећи, да Бокези нису ни осетили тај порез, нити икакве жалбе против царске владе подизали, а сљедствено није се ни незадовољства међу њима појављивало, него су једнако остали при свакој слави прву здравицу подижући ћесару, и при свим народним славама вијући ћесарску заставу. Предшественици барона Вагнера, б. б. Мамула и Филиповић, најбољи сведоци могу бити верности бокешке према царској влади.
О једном видимо ми где се од Боке крв њени синова иште, од Боке, која је још ни једној држави није давала: па можели се такво захтевање представити без икаквог одпора, још у данашње доба, кад први синови човечанства у Лозани са свом силом резултата, науке и искуства, устају против располагања туђом крвљу, - против милитаризма! А придодај још к томе природну нужду, која захтева да Бокези још од петнајесте године буду слободни, да могу вазда свет обилазити, да из света доносе, чим ће своју породицу да издржавају, - узми на ум овај 'природни закон', па онда представи си нарушење његово без одпора, ако си кадар!
Ал ко познаје нарав Бокеза, а можда би и сами предшественици барона Вагнера готово били да потврде, да би Бокези ипак са силом 'лепе речи', која 'и гвоздена врата отвара', без проливања крви нови закон примили. Томе је пак најбољи сведок скупштина старешина бокешких у Котору, која је примила закон са познатом молбом на цара. Па како је данашња далматинска влада, којој је на челу барон Вагнер, одговорила нa тако лојалан и патриотичан корак заступника Боке Которске? Ми немамо никаквог другог извора, да на то питање одговоримо, осим званични листова бечки и пештански; по њима знамо, да је барон Вагнер ишао у Боку, и да није хтео да прими ниједну депутацију обштина бокешки, него да се је са самим окружним начелником, г. Францом, крвним непријатељем словенским, разговарао и саветовао; знамо, да је војничка комисија, пошто су обштине исчекивале одговор царев на њиову молбу и до тог времена узтезале се своје синове да у руке милитарске предаду, - да је та комисија, да покаже силу своју, и сами државни закон преступила, заклевши синове приморски обштина у 'редовну војску' (тако су по 'Лојду' из Беча писали); знамо најпосље, да се је стало на пут и самој молби бокешкој да недопре у руке цареве, а како није дошла преко кнеза црногорског, као што су исти листови јављали: ето како је молба старешина бокешки предусретена: презрењем, грубим насиљем, да и самим запушењем уста пред царским престолом?
Па кад се узме ток државног живота Бокешког и њиове прастаре обичаје и навике, као морални закон; кад се узме нужда околности у којима су, као природни закон; па поред свега тога кад се још дода насиље царски власти, којим су раздражили и до најосетљивијег живца дирнули онај осетљиви народ, који је до данас достојанство и слободу индивидуалну не само, него и човечанску, ако и не са 'habeas corpus-ом', а оно са оружјем у руци сачувао, - кад се ова три главна момента на ум узну – питамо ми јели требало и куд ићи, и друге подводе одпору бокешком тражити? Ми позивамо ладни непартички разум да пресуди, дал су ово истински поводи немиру, или махинације, агенти и рубље са стране, чим сада грешници своје грехове покривају а љагу на Бокезе бацају.
И уверени у правичан суд здравог разума, ми се у последњем часу обраћамо лицем Њ. Величанству пре поласка у Стамбул, да само развиди праве поводе устанку бокешком, па да са својом моћном десницом суди правим грешницима.
Оволико смо у дужности се осећали да речемо, као грађани државе аустро-угарске, и као чланови србског народа.
D i x i  e t  s a l v a v i  a n i m a m  m e a m !
Л. Томановић.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1004 on: June 22, 2018, 09:37:57 am »


Догађаји у Боки Которској. О догађајима у Боки Которској доноси 'Бечки Абендпост' дуг извештај из кога за наше читаоце вадимо ово:
8. окт. брзојавља ф. м. л. Вагнер из Рисња: Целу ноћ ужасној непогоди и киши у кршовитом стану (логору) изложена војска била је тако уморна, да је само до стражарнице Црквице могла напредовати, и у такој непогоди изван сваке могућности да се упусти у какав бој, морала се овамо повратити, да се одмори. Регимента Ернст стигла је у Леденицу; усташи су се разишли без икаквог одпора. На жалост три човека, која су некако неприметно изостала, погинула су од усташа.
9. окт. јавља ф. м. л. Вагнер из Рисња: Непогода траје са још већом жестином непрестано. Долазим баш сад из Леденице, војску сам изнемоглу затекао. Редовна потпора и даље напредовање немогуће је сад. Пуковника Фишера послао сам са његовим оделењем војске у Рисањ; исти је синоћ издржао битку са усташима, који су са великим губитком узбијени; с наше стране двојица лако рањена. Војска пати врло јако.
Други један телеграм гласи: У Црквици, која је добро снабдевена са посадом и нужним потребама, дознао сам, да тврдињица Драгаљ још за неко време има ране. С наступањем дакле може се причекати, док недође помоћ. Регимента Ернст је учинила, да се уступање могло извести без узнемиравања.
Овде се мора приметити, да је тврдињица Драгаљ, снабдевена с раном за време до краја октобра с тога је потпуно оправдано повлачење трупа у првашње станове, јер је постигнута намера да се Драгаљ и Црквица снабду с раном, а даља операција, пре доласка помоћи није намеравана. Пешачка регимента Маројчић бр. 7. кренула се из Тријеста 10. октобра; два батаљона шицара следоваће им.
10. окт. један телеграм јавља, да је по вестима које су стигле отуда, Стањевић пао. У Будви су духови врло раздражени. С тога је тамо изаслан један ратни броф са једним батаљоном шицара и топовима. 11. окт. телеграфише ф. м. л. Вагнер: Са овом ратном снагом могу се у сваки бој упустити, али немогу разоружати и приморати народ за пристајање у 'ландвер', молим да се пошљу шицарски батаљони 8. и 9. Усташи избегавају веће битке, обилазе непроходним кланцима и гребенима наше колоне, нападају на мања одељења, и секу поједине, с чега нису могући решителни удари. Таки невидљиви непријатељ отежава наступања наша на ово мало узани путања што их има. Тешкоће ове само искуство може оценити. Из Будве још никаквих вести. Имам узрока мислити, да Стањевић није пао.
Телеграм од 11. окт. – стиго у 9 часова у вече – гласи: У 2 сахата по подне нападнута је стража од Горазде. Два батаљона и 4 топа послата су у помоћ по жестоком боју од три сата одбише усташе натраг. С наше стране 4 човека мртва, 1 официр и 7 људи рањени. Губитак усташа морао је бити знатан.
Опет телеграм од истог дана стиго у поноћ јавља: Стражарница Стањевић пала је издајом пандура, који су носили рану тамо. Официр и два момка погинула, двојица рањени, остатак од 40 момака, бранећи се од грма до грма, принуђени убацивањем камења са једног виса, предао се. Један шицар, који се сретно провуко доноси ову вест, и још ову другу: да је чуо са неки погранични позиција грмљавину топова, и од Будве пушкарање, и да је у Жупи видео јаке доброоружане чете усташа.
12.окт. приспе брзојавна вест да је војени пароброд 'Хофер' 10. ноћу са 27 ловачким батаљоном пред Будву стигао и да се ујутру искрцао. Будва од 600 усташа опкољена. Војени пароброд 'Штрајер' са артиљеријским подкрепљењем из Котора стигао је у Будву. Подробнија извешћа из Будве тек су по одлазку пароброда 'Штрајтера' могућа. По гласу истог брзојава заробљеници стражарнице Стањевачке од усташа пуштени су и јуче су се (11) у Будву повратили. Губитак трупе при сукобу код Горажада износи 4 мртва и 10 рањени, међу којима последњим налази се лајтнант Лукиен – који је лако рањен. Друга брзојавна вест истог дана јавља о сукобу регименте Маројчић и трећа депеша од 12. окт. која је стигла 13. п. м. у 1 сат ноћу гласи: 25. окт.  рано у јутру вође регимента Албрехт и Маројчић са нужном опремом под обрштером Јовановићем иду напред к Драгаљу, да би исту тврдињу подкрепили и с раном снабдели. У исто време регимента Ернст заузеће Леденице. Почем пријемчавамо, да се сва до овог часа долазећа извешћа ограничавају само на званична и да врло тешко изван званичног круга подробнија известија добити, то уједно оповргавамо све оне вести које се са званичним неслажу. Објава свију даљи аутентични извештаја неодложно сљедоваће.
Саопштавамо у целости овде један допис 'Вандереров' из Котора од 7. октобра, који ће од најдостовернији бити о стварима које се у Боки Которској збивају. Он гласи: 'Одем на позориште устанка, да би тамо четвородневним задржавањем прибавио познавање стања ствари. О сукобу код Кривошије 25. септембра приповедаше ми очевидци следеће: Усташи настанише се по бреговима, подељени у мање чете по 30-40 људи; њихов вођа зове се Броцић, врло богат тежак из Жупе. Висок, леп човек, цео устанак руководи он са још 12 други интелегентни Бокеза, који само 1800 оружију вични млади људи броји. Сваки усташ оружан је пушком, три до четир пиштоља (оружије по најновијој системи), ханџаром и малим ножем; обучени су ови људи у своје дивно сребром извезено источњачко одело; с раном су снабдевени изобилно. Сву своју марву, магарце, волове, овце и свиње, као и своје породице послали су на Грахово. Једно оделење извештава друго избацивањем пушке, а преко гласоноша дознају усмено сваку диспозицију заповедника. Кад лојдов пароброд (…) испале по једну пушку за знак, али не на путнике или паробродске званичнике. Кад опазе да ратна лађа с војском долази, то ће онда испалити за знак по две пушке. Сви путови, и најмање стазе и богази засути су камењем и непролазнима учињени. Свуд около њиовог утврђеног стана ископали су дубоке јаруге и шанцеве да се к њима врло тешко може доћи. Против такове убојне снаге, наша ће војска јаке борбе да издржи, од чести уништује се са масом камења коју с врхова брегова на њу бацају, без да је и једна пушка опаљена.
Држимо да би се  пријатељским путем и начином много више постићи могло. Људи су готови предати се и обрамбеном закону подврћи се, само под датим условима. Они оће да задрже своје народно одело, и оне пушке које они имају и употребљују. И да своју војничку дужност само у границама свога округа врше. Даље, да им је слободно бродарити у вањске земље и у само време војничке службе. За дипломатског посредника захтевају бившег намесника далматинског ф. м. л. барона Филиповића, с витезом Вагнером неће никаква посла притом да имају. Писмен уговор, у коме би им ујамчено било да неће никакве казни издржати, и који би горепоменуте услове дужност земаљске обране садржавао, морао би од Њ. Величанства цара својеручно подписан бити, почем никаква поверења у војницима и владиним званичницима немају.
Међу усташима неналази се ниједан Црногорац, нити икакве помоћи од Црне Горе, нити муниције а још мање пушака острогуша добивају. Њиова подпуна једноликост у говору, оделу и обичајима причињавају што некоји држе да и Црногорци с њима у бојевима учествују. Положајем, између Новога, Леденице и Рисња, које су они сад заузели, недају ником проћи. Они су поставили предстраже, и опсели тврдињу Драгаљ и стражарницу аустриске војске, у којима је било ране и муниције, још само за 15 дана.
Битка 24. септ. која је на жалост стала човечански жртава, као што ми један очевидац прича, заподела се овако: Срезки капетан витез Франц, који је у свом народу врло непопуларан, пошље предстражама на Кривоши слугу, да једно оделење од 46 људи пропусте за измену посаде у тврђави Драгаљу. Предстраже одговоре, нек дође он сам ако шта жели. Срезки капетан дигне се услед тога категоричког одговора, сутра дан сам у Кривошу, где су 15 момака од предстраже друм чували. Он сам заиште од њих оно исто што је јуче преко свог слуге искао. Усташи захту од њега изјаснења о подкрепљењу тврђаве Драгаљ, што им он наравно нехтеде дати. Страже на друму који у тврђаву води, изјаве да ће пропустити само пет војника. Г. витез од Франц задовољи се с тим, и врати се у Котор.
У четвртак 25. септ. око подне буде изаслано из Рисња, место пет војника, једно оделење од 46 добро наоружани војника под предвођењем поручника (обрлајтнанта) Ринека, у Драгаљ. Кад се то оделење приближило Кривошју, где само 15 усташа као предстража беше, повиче вођа усташки наступајућем оделењу: станите! пет људи, као што смо јуче уговорили са срезким капетаном, могу проћи, ови 41 морају се натраг вратити.
Чим је поручник Ринек чуо реч: станите, заповеди војницима да пуцају, и ови опале. Случај хтеде, да једног трговца, који је споредним путем ишао у Грахово на пијацу, тане мртвог обори доле. Кад то виде један од ових 15 усташа, брат убијенога, залети се распаљен пламом освете међу војнике, и рани са својим ханџаром поручника Ринека. 'Ти си мог брата убио, зато мораш умрети од моје руке' – повиче му. Уз то га је газио ногама и одруби му главу једним махом свог ханџара. Затим улети опет међу своје другове. Онда започе бој између усташа и војника, и од ових последњих остану двојица на место мртви, један јако рањен, који је после такође умро, и десет лако рањени. Усташи су имали само 5 рањених, и ни једног мртвог. Аустријски војници гоњени су од једне позиције до друге, једва могоше допрети до Рисња.
Три дана после овог догађаја, поиште срезки капетан опет, да му попусте војнике у тврђаву Драгаљ, усташи му одбију поискавање и изјаве да ће они сами однети, ако им се шта да пошље војницима у Драгаљу. У след тога да им се једно писмо да га однесу заповеднику драгаљском. Кад она двојица од усташа, који су носили то писмо, дођу близу Драгаљу, опале војници на њих из пушака и убију обојицу. И код Рисња то исто вече убије војничка патрола три човека. Та тројица нису ни били усташи, него мирни људи из Рисња, који су се враћали кући.
Као што сам вам из Задра писо, крене се у след тога 30. септ. ф. м. л. Вагнер на једном ратном пароброду у Котор. На истој лађи пође и посланик Ђорђе Војновић градоначалник Новски, да својим упливом подејствује на усташе, да се умире и уступе пред царском војском. Војновић изаиђе у Новом, а намесник Вагнер у Котору.
У четвртак 2. октобра буде иницијативом народног посланика Војновића, држана скупштина у Новом, где се одабере једна депутација, која ће посредовати међу усташима и војском. Депутација, која се састојала из девет кнезова, оде усташима, који изјавише, да су готови покорити се, ако им се обећа што траже, и то царским ручним писмом. Изгледало је, као да ће се моћи с тим цела ствар изравнати. Срезки капетан витез Франц, који се баш у Новом бавио, да при скупштини као краљевски комесар фунгира, одговори на питање градоначалника Војновића, шта сад мисли чинити: 'Варваре ћемо силом научити памети.' Градоначалник Војновић за тим остави Нови, и оде у Беч.

Дописи. Праг 12. октобра. Гласови из Далмације и неотице нас опомињу на аустријску кандију. Немислимо, да ће устанак, ма како испао, дуго трајати: немислимо, да ће доћи до ултиматума Црној Гори (Београд је, и ако измеђ Србије и Боке Которске нема критског мора, далеко; то ваљада и последњи Цинцарин београдски знаде!); на све то немислимо, као што рекосмо; па ипак зашто нам (…) кад је Аустрија тако близу, тако налик Турској? Чувство лојалности, које је наш народ у овој држави крвљу посведочио, чини, да србски устанак у Аустрији неможемо са свом објективности да сватимо (можда би ту помогао србијански грм, иза ког се лепо нишанити може,  ал тог у нас нема). Толико стоји да је устанак у Далмацији, почетак источног питања; био повод који му драго, и ако нисмо измеђ они који узроке по ваздуху траже. Угуши ли Аустрија устанак бококоторски, то ће се рањен лав повући у Пећину, не да се мири са непријатељем својим, већ да чека да се бол утиша; и тада је тај устанак само предигра источног питања. Негуши ли Аустрија брзо устанак, а обурва л' струја даље, притекну ли Ерцеговци; онда је већ одпочела крвава драма на балканском полуотоку и неверујемо, да би каква конференција европска угасила пламен без да руке опече.
У том случају наравно, де неби помогло бечкој журналистици, да крма догађаја на полуотоку непређе у 'варварске руке', што чивутска журналистика части горштаке србске; због чега се несрдимо на њу, но једино нам је жао, што нисмо у том 'културном' развитку, да им истом мером одмеримо. Горштаци нека одговоре на то; јер се напоследку њи само тиче. Као што пре неки дан читасмо телеграм у новинама, спрема се из Београда сјајна депутација, да дочека владара аустро-угарски земаља, на путу у исток. – Башка тежак, а башка је јунак.

Новије. - По званичним вестима из Котора 14. ов. мес. лубардала је једна убојна лађа усташе, који су се око Будве утаборили. Они су понудили предају. Војска, која је послана да снабде с раном и подкрепљењем тврђавице Драгаљ и Церквицу, решила је на задовољство свој задатак. У вече се војска вратила у Рисањ, но у путу је морала на више места да се бори са усташима, који су на њу нападали; губитак је непознат са обе стране. Пуковник Јовановић је рањен. – Цар је опуномоћио у Задру ф. м. л. Вагнера, да оне који се одликују у борби против Бокеља, награди златним медаљама за храброст. – На станици базијашкој у име србске владе поздравио је аустр. цара, намесник Миливој Блазнавац; с њиме су била још два официра србска. – На питање руског конзула у Цариграду Игњатијева, како се порта мисли држати према странкама које се боре у Боки Которској, у случају, да једна или друга пређе преко турске границе, одговорила је турска влада, да је за модус постављено обезоружање и прогнанство усташа у удаљене крајеве турске државе. – Муниција и рана, као што приватни брзојав од 12. окт. 'Цукунфту' јавља, одправљена је у тврђаву Драгаљ и Црквицу. Ђенерални штаб прошао је мирно кроз Котор. Једанајст усташа заробљени су. Жица брзојавна код Будве прекинута је. Данашњи 'Нацијонај' због чланка 'Бежање већине' и 'фрактичко стање у Котору' узапћен је.


Logged
Pages:  1 ... 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 [67] 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.062 seconds with 23 queries.