PALUBA
August 14, 2018, 11:52:19 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News:
Glavni pokrovitelj foruma Paluba
kompanija
Protexi Group System
http://www.protexigroup.co.rs/
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 68 69 70 71 72 [73]   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 128223 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 341



« Reply #1080 on: August 08, 2018, 10:37:29 am »

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 14. декембра 1869. Број 148.

Ђенерал Ауерсперг опет је пренаглио са радосним вестима, кад је јавио у Беч, да су становници Мајине и Браића понудили да се покоре. Брзојав 'Н. сл. Пр.' јавља да се нису предали, јер им се захтеви  нису уважили. Поред толико горка  и скупа и крвава искуства, још се органи бечке владе нису научили памети. Ствар је узела већ ток мирног таложења, а ђ. Ауерсперг, место да оберучке прихвати ту околност, да дође једном до мира, не уважава захтеве становника. Ми још не знамо шта захтевају, но судећи по околностима, које тамо владају, унапред смо уверени, да се могу уважити, и да треба да се уваже. Ако ђ. Ауерсперг мисли да ће отезањем ствар побољшати, може се лако преварити. Нисмо ради сумњати о његовој 'дипломатској' способности, али лако се може десити, да за њега и на том пољу ниче иста лаворика, која и на стратегијском. Или се ваљда стиди, показати се као 'попустљив'?!

Поводом устанка боко-которског званична и полузванична штампа као слепо оруђе владино, до тог је безобразлука и несвести дошла, да је не саму усташе, него и тамношње становништво, па чак и Србе у европској Турској на балканском полуотоку, непрестано и без икакве штедње у највећуој разузданости називала: 'канибалима', 'варварима', 'панславенсим изметом' и другим погрдним и нечовечним именима, која, као што жива и нелажна на тамношњем земљишту од стране њезиних органа почињена дела или управо недела јасно сведоче и вичу, њојзи и њеним креатурама више приличе и доликују, нежели мирним и разборитом далматинском становништву и осталим Србима, који толико столећа на правди Бога и за ћуд поједини потоком крв своју проливаше. Па то им је наплата и награда, да их владине новине, на срамоту човечавства и деветнајстог века, онаким погрдама и поругама часте и обасипљу, и то баш оне владе, коју су исти Срби толико пута од неизбежне пропасти спасли и њен аукторитет неокаљан сачували. Тако понашање према Србима узбудило је и подпалило свако свесно и поштено срце славенско, било оно под 'мундиром' ил' 'капутом' или напоследку под простачким 'гуњцем', и осим млоги и други изјава и протеста од стране славенских листова, против таког изазивања, у последње време управише значајну молбеницу на државног ратног министра Куна млоги официри словенске народности, који у повреди части српског народа, као једнокрвне своје браће и своју повређену и окаљану част налазе. Ради интереса службе царске, ради мира и задовољства официрског тела и напоследку ради животног интереса целокупне армаде аустријске, замолише га, да дотичним путем опомене и упути оне, који у онаком духу по новинама пишу.
Ради важности исте молбенице, саопштавамо је овде по 'Цукунфту' у свој целости нашем читалачком свету, који ће се сваки уверити моћи, да у официрима словенске народности исто братско срце у прсима бије и у њиховим жилама иста славенска и сродна крв тече. Она гласи:

Ваша Преузвишеност! Највећа озбиљност положаја и наш лојални патриотизам гоне нас навалице, да сљедећу молбу на Вашу Преузвишеност управимо.
Као државни министар, као највиши предпостављени целокупне царске и краљевске армаде, зацело ће се Ваша Преузвишеност, хтети узвисити над свима странкама и свима грађанима државе без разлике вере и народности једнако поштовање, једнако опхођење, и једнаку правду и правичност указати. Већ и у самом духу превишњег издатог ратног налога лежи, да се у редовима јединствене царске војске свака народна и религијозна распра избегава и предупређује и оно определење ратног налога у свој опширности одржи, којим би се свако изазивање, увреда, подстрекивање или ружење политичне природе у војсци царској произвело. Нисмо противни, што се један 'војени извештач' у једном овдашњем (працентралистичком) листу труди, да због бокешког устанка предузете мере понешто поправи и критикује; нити смо вољни о вредности његове 'стручности' суд наш изрицати. Али против увредљивог, простачког и управо суровог начина морамо живи протест подићи, којим се исти извештач, који можда са Ваш. Преузвиш. под једним и истим кровом свој биро има, усуђује, о народима аустријске монархије дрско и смело пресуђивати, међу које ми с поносом припадамо и с којима нас најсветија свеза сродства веже. Тај 'војени извештач' назвао је н. п. пре два дана све становнике бокешке уједно и без икакве разлике 'канибалима', премда су они тако исто аустријски грађани, као што је и он, и ружио је све ришћанске становнике на Балканском полуотоку, назвавши их 'панславенским изметом'. Са овим 'панславенским изметом' 16 милијона аустро-угарски грађана у крвном су сродству и ако нису политично, то с опет осећају да су с њима хисторично, литерарно и духовно сједињени, као што је исти господин са својом 'немачком браћом' у Баварској, Бранибуру и Пруској. Ко Србе у европској Турској 'изметом' назива, тај баца љагу и погрду на све аустријске Славене, дакле и на нас царске и краљевске официре војске, јер смо и ми од крви славенске. Врло нас се слабо тиче, што добри 'немачки муж' у својој слепој мржњи против нашег племена, и млогим јуначким и женијалним официрима мисли и осећа, који некад као млади соколови из гњезда незаборављеног Хрватског бана излетише, данас у свим региментама царевине значајну улогу имају и од 1848. у свим победама, својим оружјем највише допринеше. Али таке поруге против свију нас писати, као 'војени стручњак' трубити, то неможемо мирно гледати, него се морамо најодсудније против таквог колеге оградити. Ми му шта више изричито велимо, да и ми, официри ц. и кр. аустријске војске славенске народности, са нашом осталом браћом, која са одушевљењем вишој просвети и изображењу теже, подпуно симпатишемо, и да поред наше безусловне војничке дужности коју смо још и у последњим месецима са ојађеним срцем али у најстрожијој оданости испунили и управо ради интереса највише услуге желисмо да наступи време, у коме ће благослови наше уставне слободе и равноправности свима аустријским народима, Славенима као и Немцима, Мађарима као и Романима у део пасти. Не гаје само те топле жеље на све стране растрзане земље и народа државе, него и јединствена, једним духом одушевљена, једном командом управљана војска, која у томе свој животни интерес увађа, да се једанпут тај мир народа поврати.
Јер заиста већа половина велике војске нашег цара славенска је, и што се више на такав начин подлим клеветама, поругама и подстрекивању места даде, тиме се подижу гласови и узбуђују народна осећања у редовима наших момака, тим је млого већа опасност, да се и последње прибежиште државног јединства Аустрије, армада у њеном моралном саставу непотресе и неуздрма. Овај са свију страна претећи распад ускоровати, где се он још ни показао није, изазивати га, грдном, клетвом и поругом, - то заиста није задатак човека, који златно обиљежје цара на својој сабљи носи.
И зато управљамо на Вашу Преузвишеност, као на нашег главног поглавара, ову као што журну тако и понизну молбу: да В. Преузвишеност ради интереса службе Њег. Величаства цара, ради интереса мира и задовољства официрског и ради животног интереса целокупне армаде сходним службеним путем свима сарадницима на новинама из војени кругова најозбиљније и најосудније наложи, да се такове за официра сасвим недостојне суровости и простог народног подстрекивања као војници – брижљиво чувају – и да се особито према Славенима, који у војсци најважнији елеменат сачињавају, мудро понашају. Ваша Преузвишеност врло добро зна, да су Славенске регименте зацело најмање заслужиле, да буду ногама погажене, опомињући се тога, да је 1848. год. кад је монархија сасвим из основа уздрмана и распаду се клонити почела ни једна није заклетву погазила и част своју окаљала, међу којима се ни 'немачки гренадири' ни 'мађарски хусари' не налазише.

У Бечу 5. (17.) декембра 1869.     
                                   Више официра славенске народности.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 341



« Reply #1081 on: August 08, 2018, 10:39:04 am »

Д о п и с и. Из Задра 30. новембра. О сукобима немам вам шта јавити, јер сами знате да се је сва војска повукла у зимна пристаништа после катастрофе на Леденицама и Кривошијама, и да се војска тови за боља и згоднија времена. Има само то да у Браићима, Маинама и Поборима усташи се усуђују нападати царске страже. Говоре, да ће Ауерсперг натраг, и да се већ са војском кренуо, али се невиђа да иђе, већ напротив виђа се ђе тамо све више и више крца војска и заира јој, рекао би нигда рат престати неће. И ко жели виђети различни солдачки лица, нек дође у коју приморску варош, нагледаће јих се, а особито кад пароброди пролазе пут Боке. Но кажу, да ће све узалуд бити, и да јих нигда на силу неће покорити, осим да јих обколе преко портина земљишта, као што се већ гласа, или да јим опросте ландвер и даду амнестију. И ово посљедње чини ми се да би било најзгодније. Но видићемо што ће о томе рећи царевинско вјеће, које се јуче отворило. Држимо, да неће Аустрија тражити помоћи од слабе Турске, чија би је помоћ, може бити, у тјешњи шкрипац увела, него ли је икада била, јер није мала шала, тај допуст прелаза без сила. Но о другоме.
Кo се сад у нашој Далмацији неналази, неможе чисто знати какво је у њој стање. По свакога је теже стање сада у нас, али је претешко и несносно по Србе, јер народни непријатељи сматрају сада сваког Србина као каквог агитатора руског, панславенског или најпосље славено-српског. Сада је сваки Србин подозрителан, и за њим има триста шпијуна, а особито, ако какав дође из оближње Турске, ради својих трговачки и други кућни посала. Тако неки дан некоме Јови Скобли из Лијевна чинише перквижицију у Спљету, држећи за цјело да ће код њега наћи каква компримитирана писма, и то с каквим га нечовјечним поступком визитираше. Тако чујем, да су и неке наше свештенике испитивали, а чинили им перквижиције, без да су кукави и помислили што против. И сад се неможе свјет да сакупи ни у каквој цркви да се Богу моли,без да не посумњају, да се ради политички сврха. Попа Тановића довели су овде да га испитају: бојат се за њега. Кад су га довели, неки су му звиждали.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 341



« Reply #1082 on: August 10, 2018, 08:01:25 am »

Д о г а ђ а ј и  у  Б о к и  К о т о р с к о ј. Вести из Боке Которске врло доцне стижу и опет већим делом једна другој противречи. Брзојав онај, који смо у прошлом броју нашег листа саопштили, да ће усташи Кривошија 7. о. м. оружије положити, које би врло значајно по тамношњу ствар било, још се није обистинило и с друге стране потврдило. Него напротив 'Преси' из Котора јављају од 8. о. м. да подчињење Браићана није могло бити примљено и усвојено, што су ови нове услове положили. Један други брзојав јавља: Кривошијани и Леденичани изјавише се, да су наклоњени и вољни на свако мирно изравнање и подчинење, и због тога умолише да се закаже један скуп у недељу. Али с ким оће усташи да се састану? Пре него што стигне ф. м. л. Родић у Боку, који је ради имирења од владе тамо изаслан, држимо да ни с једне ни с друге стране никакви преговори отпочети неће. Исти је тек прошлог понедељника у Трст одпутовао. Тамо ће се састати са привременим намесником далматинским Флуком. И по томе ће још у току ове недеље барон Родић заједно са Флуком у Котор стићи. Мајор Кодолић већ је тамо приспео, тако исто и гвоздене тврђавице, које су за Боку справљене. За доказ, да још нису настануле прилике мирног изравнања и преговора, може служити и то, што је баш у последње време стигао у Котор један допуњујући транспорт војске, са млогом раном и ратним потребама. У исто су се време тамо извезли грофови Лихновски и Кевенхилер са млогим и великим даровима за рањенике од малтеског калуђерског реда, тако исто и штапски лекар барон Мунци и енглески војени ранар Коноли, да добро разгледе и испитају стан болесника и рањеника.
'Вандер.' из Котора брзојављају: са ратним паробродом 'Андрија Хофер' исчекује се овде ф. м. л. Родић, који са собом носи разна пуномоћства и своту од 200.000 фор. које ће се међу усташама поделити, као накнада за погореле куће и потрвене маслине и винограде. (Страшно голема накнада. У.) Свака даља војена операција засад је обустављена. У народним круговима држе, да ће се цео устанак моћи умирити, али ће ф. м. л. Родић принуђен бити велике и знатне уступке усташима учинити.


* Котор.jpg (267.65 KB. 822x519 - viewed 8 times.)

Да још ствари у Котору траљаво стоје, доказује и један дописник из Трста, који између осталога вели: пароброд 'Хофера' донео је опет једну заплетену вест, о којој се досад ништа подробније незна. Говори се за један нападај од стране усташа, у коме су млоги људи животом платили. Јуче је опет овамо једна компанија пијонераца стигла, која ће што скорије у јужну Далмацију отићи. У Антивару и Гравеси исчекују се турски ратни пароброди са војском која ће гарнизоне у Албанији и Херцеговини подкрепити. Црна је Гора врло за бој расположена и турски гувернери у Мостару и Шкутарима шаљу 'громопуцателне' депеше у Цариград, да су увардали ратоборност горштака.
Ово дана приспеше из Александрије у Трст браћа обешених ришњана. Намесник ф. м. л. Меринг дао им је неку помоћ у новцу, а аустријско лојдово друштво слободан подвоз на пароброду до Котора. Њихови земљаци, који су се овде у Трсту настанили са изузетком неколицине Лапенини оруђа, отворили су листу на скупљање добровољни прилога за исте и њихове породице. – За подпуно умирење усташа у Камену и Мокрињама, о коме пређашњи брзојави јавише, да је упливом настојавањем окружног капетана Франца учињено, из Котора пишу, да је посве неистинито и измишљено. 

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 341



« Reply #1083 on: August 10, 2018, 08:09:29 am »

'Застава', у Новоме Саду, у среду 17. декембра 1869. Број 149.

Дописник онај исти, који је пре ради своје сопствене личне сигурности из Котора у Дубровник отићи морао, сад опет из Котора 'Вандереру' од 28. октобра пише: 'Почем сам јуче места горње и дољње Леденице посетио, и у исто време о подизању трију тврђавица известио се, уверио сам се да ће се ове тек за 14 дана, ако лепо време буде, сасвим довршити и подићи моћи. Из Ледница дознао сам, да су јуче 300 усташа држали скуп у Кнезлацу, тако исто из Рисња, да је богаташ Марко Цјеловић, који код Кривошијана и Леденичана великог уплива има, од стране главног војениг заповедника грофа Ауерсперга са још два друга Ришњанина ради преговарања послан био.
Преко ове депутације, послали су Кривошијани ђ. м. Ауерспергу једно писмо на српском језику, које је превео и уручио један ловац, који је 4 дана у ропству био. У томе писму захтевају усташи: 1. Општу амнестију; 2. Накнаду за учињену штету; 3. Да им је слободно, као што им је и досад било, оружије носити; 4. И она три позната услова, под којима се подвргавају новом земаљском обрамбеном закону.
Даље у истом писму веле, да су само из освете усљед пустошења, које је војска у јужном делу Боке починила, и особито због убиства неколико жена, које су рањенике спасти хтеле, обезчашћења њихови цркава и због тога што су неколико усташа у Котору и Будви на вешала осуђени били, војнике, које су у бојевима заробили, злостављали.
Депутација се разговарала са неколико вођа; почем им је пре тога задана вера, да се ничега бојати немају. Ови захтеваше, да ради уговарања у недељу на исто место дође обрлајтнант Вуковић са Цјеловићем. Обрлајтнант Вуковић из крижев. регименте, који је бригади Симићевој у Рисњу придодат био, граничар је у Лики рођен, године 1866. као заповедник војене колоне, вежбао је Кривошијане и Леденичане у оружју и познаје све усташе из Кривошија и Леденица. Код њи је велики симпатија и знатног уплива имао. И због тога захтевају га они за посредника. Усљед тога позван је он заједно са богаташем Цјеловићем из Рисња у Котор.
Јуче се опет Рисањ побунио, јер усташи да би себе снабдели с раном, с лева и с десна нападоше, и што су год по кућама наћи могли, са собом су понели.
Данас је онамо приспео из Трста лојдов пароброд 'Форверс', и донео је две пијонерске компаније из Оломуца, половина санитетске компаније из Беча и неколико стотина 'урлаубера' за сваке могуће потребе у Боки Которској. Почем сам и сам на истом пароброду из Рисња амо дошао, то сам имао прилике са официрима разговарати. Пијонерске компаније зато су амо приспеле, да подижу друмове и тврђавице. Војници су млого имлали да претрпе и издрже, јер су за цело време путовања напољу спавати морали и ладним се јелом ранити. На истом пароброду донешена је силна рана за војску. У Херцег-Нову укрцали су се млоги официри турски, који у Шкутаре одоше, да тамошње војене трупе одведу. Вест, да је Вагнер збачен и уклоњен, овде је с радошћу примљена. Задржавање је овде све несносније. Скупоћа је сваким даном све већа.'
О истом нападу усташа на Рисањ, јављају 'Политици' опширније: 'Досад су три тврђавице готове и две се довршују. Али успркос томе, долазе опет усташи на приморске обале. Тако је 28. октобра у 6 сати у вече наједанпут варош пуцњавом  топова алармована и сва овде настањена војска пође против Мориња. Усташи су око 20 на броју продрли до Стеарја и од последњих кућа однели сву рану; војени пароброд 'Река' који непрестано поред обала од Мориња до Рисња крстари, бомбардовао је и са ракетлама дао знак. Али усташи, почем своју цељ постигоше, уконише се у брда и два батаљона регименте Франц-Карла око 12 сати повратише се овамо натраг.
Истог дана ноћу, пуцали су усташи на предстраже код Леденице и затим се одма уклонили. Стражарнице су увек са војском поседнуте, али опет немогу, да усташима прелаз на приморске обале препрече, јер лево и десно у растојању од по миље стоји пут у Мориње, Оравац и друга приморска места, Кривошијанима и Леденичанима, отворен.
Јуче су усташи на мирно место Убле напали и 20 волова и неколико стотина оваца отерали. Све је то учињено, без да је и једна пушка опаљена била. И код Будве отето је више од 300 оваца од Маињана, Поборана и Браићана.
Као што 'Дн. Преси' из Котора 9. о. м. брзојављају, гроф Лихновски, гроф Кевенхилер, витез и штапски лекар др. барон Мунди, изасланици калуђерског реда св. Јована, отишли су из Котора на Цетиње, да би припомогли оним аустријским војницима, који су на сваки начин од усташа заробљени и тамо однешени и где се као рањеници и болесни налазе. Ако се та вест обистини и потврди, онда ће иста господа, као што 'Цукунфт' примечава, лепо бити дочекана, успркос томе, што у Боки под заштитом аустријски бајонета стоје, могу врло лако на себе подозрење као шпијони навући. (Само да им у део непадне, да на Цетињу морају мазгу јашити, као што то обично они бивају 'почаствовани', који тамо из разни потајни намера долазе. У.) – Повод, који је један део далматински усташа полагању оружија понудио, био би, као што 'Берлин. Пошта' јавља, звечећи – новчани. Примеру турске владе сљедујући, која је своје усташе у Херцеговини пре неколико година с толико и толико пијастера на главу одкупила, одважила се и Аустрија неколико особито непријатни новчани свота понудити, да се само својим кућама поврате. То је онда сасвим јасно, да ће усташима та понуђена наплата учињених штета, као основа њиховом преговарању служити. При тим изгледима на мирно изравнање са бокељским усташима, опет 'Дн. Преса' доноси једну пикантну вест, да је хусарска регимента, која је сад настањена у Бечу, добила налог да у Далмацију одмаршира. Пре него што ће одпутовати, аузруковаће на 'Шмелцу', где ће је цар прегледати.
Берлински лист 'Крајццајтунг', који има велика уплива, између осталог о бокељском устанку вели: 'Далматински устанак, који је Аустрију споља јако компромитовао, преступе и слабост управе на видело изнео, произвео је нови обрамбени закон, који је либерално министарство са својм фанатизмом код они народа произвести хтела, код којих је поњатије о општој аустријској отачбини сасвим страно. Опредељено време војничке службе, код њи је скоро немогуће, јер су ови због сиромаштва земље принуђени у вањске земље ићи да би коју пару заслужити могли. Али од свега најмање су наклоњени, своје дивно одело и уобичајено ношење оружија са оделом аустријски војника заменити, које је за оне пределе сасвим непрактично. Кад је устанак букнуо, аустријска влада нити је имала довољно војске на расположењу да би га одма угушити могла, нити ране за војску, а још мање за ту цељ дорасле и способне вође. Али понајмање умела је она употребити начин, с којим би се земља умирити могла. Предузете и употребљиване мере свирепости учинише, да је сваки изглед на мирно изравнање немогућим постао. У Грбљу (Жупи), у оној области Боке, које се још понајвише култура дотакла, 40 села спаљена су и уништена. Али дивљи (? У.) ускоци са неприступни брегова с презрењем смејали су се – јер да се у земљи подигну ваљани путови, држала је аустријска влада да ће млого стати – и шиљали одрубљене главе аустријски војника својим сродним суседима 'као знак'. Напоследку морала је влада војене експедиције обуставити; експедиција је дакле била сасвим осујећена и безуспешна. Али су погледи целог света на 'Ахилову пету' Аустро-Угарске монархије управљени.'

Новије. Гроф Ауерсперг, главни војени заповедник у јужној Далмацији, добио је налог из Беча, да свако преговарање са усташима искључиво остави ђенералу Родићу, који се тога ради и кренуо за Боку.
- Из Дубровника јављају 12. о. м. да је ђ. м. Ауерсперг преместио политичне власти из Рисња у Пераст. Мост преко Фијумеранског друма у Пераст и Мориње, тако исто и излази у Леденице и Смоковац наскоро су сасвим утврђени. Усташи су тиме сасвим од приморски обала одсечени.
- Као што из Котора од истог дана јављају 'Пеш. Лојду', јуче је једна велика депутација Жупљана била код ђенерала Ауерсперга и предала му једну молбеницу на цара. Иста се депутација изјаснила, да је вољна и готова подврћи се новом земаљском обрамбеном закону, тако исто и сваком другом захтевању од стране владе (? У.) И имена оних, који су устанак подбунили, предали су. (Неверујемо! У.) Жупљани су се опет повратили својим кућама. Њиховом примеру сљедоваће што скорије и Маињани.
- 11. о. м. приспео је на ратном пароброду 'Андријас Хофер' у Задар ф. м. л. Родић заједно са привременим намесником Флуком. Вест, која се распрострла, да Флук никако не намерава уклонити из Боке досадашњег окружног капетана Франца, у народњим круговима велико је озлојеђење произвела.
- Из Цариграда јављају, да је заиста између Порте и Аустрије учињен уговор, по коме би једна другој помагала при гоњењу хајдука и усташких чета.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 341



« Reply #1084 on: August 11, 2018, 09:29:51 am »

'Застава', у Новоме Саду, у петак 19. декембра 1869. Број 150.

Д о п и с и. Смирна у М. Азији, 6. декембра. Нити идемо да нападамо на Аустро-унгарску владу, нити опет да протестирамо устанак Срба у Боки Которској, но нама је у цјели јединствено то, да кажемо оно, што ће нам и други одобрити, и о чему смо подробно уверени.
Да су Бокези на устанак изазвати и на такови принуђени, то је публики нашој већ даљно познато, али да су усташи у посведневном напредовању, а аустро-унгарски регулаши у назадку и погибији, то може бити да сваки незна; а опет се није млого ни чудити, јер аустр. команданти из Боке подносе са ратна поља онакова известија, какова неће њиово ново изобрјетено оружије стамотити, нити опет политику Вагнерову, компримитирати.
Као што реко, ми смо овде за сваки и најмањи догађај знали и то нисмо пропустили поштованој 'Застави' јављати, али како у 'Застави' ни једног од ти наши дописа до данас читали и видили нисмо, то онда можемо лако погодити да су они дописи наши, у Тријесту, 'мајки ватри' за навек предати а да 'Застави' никако у руке дошли нису.
Поступак аустро-унгарске војске у Боки тако је исто и немило овде станујуће Бокезе и остале југославене дирнуо, да су млоги почели јавно и проти В. изјасњавати и роптати, а неки су опет спремни да и страно поданство потражу. – Илјен Мађар орсаг! (Ето плода Андрашију и Етвешу од њијови Мађара у Боци Которској. У.)
Вика, нерасположење и негодовање, неограничава се само на овом што реко т. ј. она продире даље међу свет христијански јер, похаране цркве, раздрузгане частне трапезе и ов. п. вређа не само становнике бокељске, већ инсултује у обште религију свог христијанизма, и подаје врло рђав пример народима не христијанским, који и онако без науке аустро-унгарске војске, мрким оком на крст гледају.
Нека оставимо да све буде као већ што је било, нека гладни регулаш аустр. унгар. у деветнајестом веку јаничари и пљачка, али сад да пређемо на оно што је Србину у Боки смрт на 'конопцу'. Бокез ће за навек ону срамну смрт своје браће на конопцу претрпљене за стид и увреду сматрати, а неће дуго времена проћи…
Сумњајући се да ће и овај наш допис 'Застави' у руке доћу ми ћемо отворено рећи, да је аустро-унгарски Вагнер досадањи намесник далматински од Бокеза страшно поплашио, те зато је у Тријесту заустављање и спаљивање дописа о устанку бокешком и наредио. (Пређашњи дописи нису до нас дошли. Уредн.)

(Л – Т) Пешта, 11. декембра. Посље претња и громова с једне стране, долази сада ред на другу. Црна Гора истина нема журналистике, да по њој плаћена пера с ким год ратују, али за то има анџара да врати жао за срамоту. На Цетињу као да се баш небоје толико решења источног питања. Наравно, смерна престолница почиње к себи пажњу најсјајнији прикупљати. Позната вам је из новина преписка између Туљерија и наши Аустрија. Вопросителни одговор кнеза Николе на ноту париског кабинета, нечини ли вам се, да се мора ослањати на несумњиву снагу и приправност своји соколова?! Отуд и нечија грозница…
Из Трста ми пишу да се у Боку силна рана и муниција опрема са новом подкрепљењима војске, и то све мало по мало скоро сваки дан, да неби у очи пало. А један данашњи брзојав из Сарајева вели да сва војска турска из Босне маршира у Ерцеговину на црногорску границу. Суторина је већ давно поседнута турским низамом, а познато је већ, да се сва оближња војена сила турска прикупила код Црне Горе тек је устанак у Боки букнуо. Ал све то није доста. Други данашњи брзојав вели, да се у Скадру и Дубровнику очекива турска флота са новом војском.
Осим тога кренула се из Поле једна флотиља састављена из лаганији лађа, која има само да крстари до грла јадранског мора, иначе испод Црне Горе, јер и ако нема Црна Гора приморја, у случају нужде нашла би га, да се с њим послужи… Али треба и то знати, да је слободно свима војеним лађама ма које државе ићи по јадранском мору.
Но поред све те поплаве војени припрема на Цетињу се не плаше, него су одлучили да на сваки начин захтевају муницију, коју им је Аустријска влада задржала, и то без даљи преговора, иначе је ту ултиматум у обрану међународни права. Оволико вам могу из поузданог извора јавити, ал за сад – punctum!
Но незнам дал вам у очи пада ограда руског кабинета противу гласа, који се био распрострео, да је као бајаги и Русија пристала, да аустријска војска са црногорског земљишта оперира противу усташа, - за то, ако ви нисте спомињали ево вам је:
'Ми небисмо ни пажње обратили на ту вест, - млого би се било за све измишљотине трудити, што новинарски дописници разносе – ал су случајно нашле овог пута места у озбиљном листу, и осим тога ту се говори о два озбиљна државника. ('Енданпан. бележ.' донео је поменути глас из Париза.) Остављајући на страну политичке одношаје што су у свези с тим питањем, ког нисмо ради да за сад додирујемо, ограничићемо се само на примедбу, да није још било устанка у Боки кад се кнез Горчаков са лордом Кларедоном састајао. И тако међу овим државницима није могло бити ни збора о случају, ако се повреди црногорска територија. Овом ћемо приликом само најавити, да смо ми подпуно убеђени, да је било речи о овом питању, неби руски канцелар о њему с таквим лакомислијем и равнодушијем, како му то приписује дописник 'Енданп. бележ.,' говорио.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 341



« Reply #1085 on: August 11, 2018, 09:46:41 am »

Д о г а ђ а ј и  у  Б о к и  К о т о р с к о ј. Успркос свима изгледима на мирно изравнање са усташима, крвожедној званичној маторој 'Преси', тој срамној и бестидној клепетуши бечког 'пурђерског министарства', никако у рачун неиде, да се жалосни призори у Боки мирним путем доврше, него да се у крви грађанској, јачом војеном снагом угуше. У својој крволочној намери, без икаквог околишења пише она и разлаже: 'Са таковим људ'ма, који су до јуче разбојници и пустајије били а данас су усташи, ни на који начин неможе се мирни преговори водити, све ако би такови преговори жељени резултат показали, што још до данас није био случај; с таковим се људ'ма не уговара, треба их уништити или њиово подчињење на милост или немилост примити.'
Досадашњи 'успеси' и резултати војени операција на тамношњем земљишту, доста су јасно показали, да се Бокељи 'истребити', 'уништити' и 'савладати' не могу, као што жели надувена 'Преса', да се опасно решавање источног питања тиме не ускори и не изазове. Али 'матора' а тако исто и њена сестрица 'Нова Преса', завидећи јој на славождерским лаворовим венцима, жедни за још грађанске крви. Међутим могли би запитати госпе 'Пресе', да нам назначе време бокељског разбојништва. Чудновато је, да се о тим безсрамним разбојничким четама, досад још ниједна речца чула, докле се јуначка дела разбојника неког 'ритерског народа' непрестано у бечким новинама описују! 'Ми налазимо, пише она даље, најмање примечања достојно, да је један царски заповедник, као што је грог Ауерсперг, сам лично у Леденице отишао, да са Кривошијанима, који су као бунтовници 'фоглфрај', и који на међународно право никакво потраживање имати не могу, јер нису као ратујућа странка припознати - 'преговара'. Они прекинуше преговарања, да би само опет што скорије у већем и за преговарање способнијем броју дошли. Браићани хтедоше се предати, али у последњем тренутку поставише нове услове, које заповедник није могао примити. Поборани шта више корешпондирају у нотама са грофом Ауерспергом. Ако су се хтели мирни преговори чинити то је било време, кад су се први знаци оружаног устанка показали, а не сада кад би сваки преговор више слабост него великодушије показао. Да нас Бог од тога сачува, да се југославени увере, да Аустрија због слабости своје то чини; онда би морали сасвим друге прилике доживети, прилике, које ће можда пре источно питање ускорити, нежели руске агитације по Турској. И усљед такови дубоко-политични назора, противни смо ми таковим преговорима.'
У својој стрепњи и жалости да се мирним путем цела бокељска ствар не оконча, и сама у греху огрезла 'Преса' признаје, да је журно и навалично увођење новог земаљског обранбеног закона, ускорило и изазвало оружани одпор од стране тамошњег становништва – али наравно по остарелој лођици званични оруђа и клепала, морају за те владине погрешке усташи кијати. Моралност 'Пресе' најбоље се огледа у карактеристичном ставу, да са 2000 Бокеља треба другојачије преговарати, него што се 1848. и 1849. са 'једним народом и војском' преговарало. Дакле правда и правчност једне државе мора се на разне начине у таким приликама вршити! Да ли се Бокељи на међународно право позвати могу, то је на сваки начин факт, који ће се у претходним догађајима у Пољској и Кандији расветлити. И што је најглавније, Бокељи се нису зато на оружије подигли, да се од државе одцепе, него што су им стародавна и од саме владе ујамчена и осигурана права повређена. То је јасно један дописник  'Норд-а', говорећи о несумљивим узроцима, који су далматински устанак изазвали, потврдио и доказао, да је ослобођење Бокеља од војене службе на суву, била једна условна тачка, коју је Аустрија изрично усвоила, кад јој је на бечком миру Далмација предана била. По преписци која је сврх тога вођена, Аустрија се свечано обвезала, да ће у пуној важности одржати сва она права и привилегије, које је тамошње становништво још за времена млетачке републике уживало. Видећемо шта ће гроф Бајст на то рећи. –
Што се пак садашњи преговора са усташима тиче, као што 'Цукунфту' јављају из Далмације, досад још управо није ни цивилна нити војена власт иницијативу увела, да усташе полагању оружја и повратку својим кућама приволе и наговори. Само тек кад су сами усташи поручили да се комесари изашљу, који би о њиховом понуђеном подчињењу преговарали, усвојени су предлози од приватни лица, која, као што поверење ондашњег становништва тако исто и владино уживају и који се изјаснише, да се вољни такову мисију примити; и ови људи послани су у непријатељски (! У.) стан. На челу је те поверљиве депутације судац Новак, Радовић и Петар Цјеловић, свештеник Аврамовић, богаташ Николајевић, катихета Поповић и посланици из истог округа на земаљском сабору Ђ. Војновић и Љубиша. Ови су људи често и у разно време стан усташки посећивали и код млогих одзива нашли. Шта више, свештенику Аврамовићу и Петру Цјеловићу за руком је пошло, да су млога села умирили и њихове становнике полагању оружија наговорили. Што се пак посланика Војновића тиче, тај је тек прошле недеље у Далмацију одпутовао.
Распрострео се страх, да се бокељски устанак не рашири и по другим деловима Далмације други вид не добије, јер се већ појављују гусарске и хајдучке чете, који смело и усред дана на тамошња села и становнике нападају и штогод дочепају са собом односе. Тако у округу Имочком појавила се једна добро уређена и снабдевена чета, која – тако рећи, без икакве препоне – свој посао тера. Она је тако млогобројна, да у омањим доброуређеним четама, које су све једна с другом у свези, на куће приморских села напада и пљачка. Така је једна четица напала 24. новембра на кућу неког богатог грађанина Чиори у Ловрећу и однела му ствари у вредности од неколико хиљада фор. Одатле је отишла у село Чиста, где је пљен свој поделила.
Тако исто у владиним листовима, нашли смо на једну чудновату вест, да тврђавицу Драгаљ често узнемирују чете из Херцеговине.  Један дописник из Дубровника 5. ов. мес. 'Д. Преси' пише: 'Из најпоузданијег извора дознајемо миовде, да су заповедника тврђавице Драгаља, обрлајтнанта Клајна из пешачке регимента Франц-Карла (угарске), који се тамо с једним артиљеријским лајтнантом и 60 војника налази, пре неколико дана херцеговачке разбојничке чете јако узнемиривале. Исте пустајије су већим делом кријумчари, који већ од неколико годин муте по Херцеговини и Суторини.
Пошто су се турске границе знатном војском поселе, то се прикључе исте чете Кривошијанима, да би у борбама против Аустријски трупа участвовале. Ови ускоци налазе се сада у очајном стању. У своју отачбину не могу се повратити, јер су на заповест кнеза Николе са Грахова потиснути и тако подбадају и наговарају становнике Кривошија да се не покоре и оружије не положу. Не из округа Которског, него управо из Требиња јављају, да су исте разбојничке чете сиромашне колебице, које су најближе тврђавици Драгаљској на високој равници Двероња сасвим опљачкале, под изговором, да притражјаоци истих, аустријску посаду с раном снабдевају. Досад још не смедоше на саму тврђавицу напасти. Ови лопови усуђују се чак у Блајевицу и Зућаву ићи. У селима Кривошија не ради се толико о подчињењу и полагању оружија, колико о томе, како ће исте разбојничке чете из Херцеговине и неколицина из Црне Горе и други покрајина, где су се исти утврдили и угњездили, прогонити.' Стање ствари, као што прашка 'Политика' на то примећава, биће зацело сасвим друго, него што га владин лист представља.
Из Трста јављају 'Н. В. Т.' 10. о. м. да су се све трупе из Рисња повукле; само три ратна брода чувају канал. Међутим становници рисањски раде на једном друму од Рисња до Леденица, где ће се гвоздене тврђавице подићи. 170 потучени усташа нађени су у једној јаруги. У Спљету налазе се 260 болесника.
'Крајццајтунг' у једном свом чланку под насловом Компромитовање Аустрије и далматински устанак, забавља се још једанпут с тим питањем и то на сљедећи начин: 'И то је само једно унутрашње питање', рекоше бечки званични листови за далматински устанак – и ако се ишта што са таким празним уверавањем доказати може, то је зацело крајња оскудица у политичном предвиђању, које данашње аустријско министарство карактерише.
При оцени далматинског устанка не може се дакле, ни на исти начин односећи се пасус царске престолне беседе у очи пасти. Не као да би нам у невреме био онај израз надежде, да се истој 'побуни' што извеснија цељ постави, него карактеристичан је онај нагласак царев, да ће влада настојати – да се 'сљества' жалосне побуне, после 'повраћаја законитог стања' умекшају.
Нисмо вољни, да о томе мислимо, како ће се данашње министарство у томе случају, који ће скоро наступити, понашати, кад се само опоменемо, да оно само жели народе аустријске по шаблону уставности усрећити. Узмимо, да ће устанак што скорије угушен и у својим сљедствима умекшан бити; али оће ли се и дубоке ране, које је он угледу Аустрије задао, залечити моћи, без да не остану красте, које ће се увек познавати.
И ако далматински устанак остане као унутрашње питање и досадашњи успех на узбуди на подражавање; ако се при продуженом трајању избећи узмогне, да се са Црном Гором у сукоб не дође – немали већ сад Русија средства и пут у рукама, да Аустрију при каквом сукобу у рукама и ногама ослабити може? није ли Талијанима за подобни случај дера показана, која ће им свагда готова и отворена бити?
Устанак може угушен и у својим сљедствима умекшан бити – али је за дуго време свакој Аустрији опасној и претећој сили, поље за војене операције зготовио. Јер ако се само, и онако на стране уредбе озлојеђени народни дух на устанак подпали, то ће као породична врлина укорењена крвна освета побеђени варвара (! У.) своју мржњу против победитеља толико дуго у свежини и памети задржати, док се у крви његовој не окупа и не насити…
Али – можда ће бечки 'рајхсрат' компромитовање Аустрије тиме загладити, што ће њезино јединство средством посредни избора у 'рајхсрат' поставити. На финанцијама дабоме да је парламентаризам увек неизцрпљив и шта више доста наиван, да их за дела издаје.'
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 341



« Reply #1086 on: Yesterday at 08:25:31 am »

'Застава', у Новоме Саду, у недељу 21. декембра 1869. Број 151.

Под рубриком 'догађаји у Боки Которској' саопштавамо: како 'Преса' пита, чим ће кнез црногорски оправдати свој поступак помажући усташе рањенике на име негујући рањене вође усташке? Овако будаласто може питати само онај, коме је беснило памет одузело. Зар 'Преса' и из најчовечнијега акта кнежевог држи да треба направити злочин? Красан је то заступник цивилизације западњачке, та 'Преса'! Место да је благодарна што сусед њених господара негује рањенике туђе државе, она му још то приписује у кривицу. Та где се врши дело човечности, ту је на месту нешто друго а не обеда. Та и непријатељима је света дужност човечанска неговати рањенике, а пријатељ то кад чини зар да је грех?! Тешко цивилизацији код таки 'поборника!'
Бечке новине надају се, да су догађаји у Боки Которској већ при крају. По 'Н. слоб. Преси' предају се усташи на све стране, а на то их, вели, принуђава: глад, јер с мора су им извори пресечени, а и из Црне Горе не добијају ништа. Пуковник Шенфелд, врло мудро поступа, што при преговорима са усташима задржава по неколико главнијих људи њихових за – таоце.
У колико се може ослонити на вероватност извешћа 'Н. с. Пресе', познато је и с тога није нужно препоручивати опрезност при веровању у њих. Овде само примећујемо, да су други узроци, који усташе на предају гоне, а не глад. Ти су узроци: обећање, посредујућих владиних органа као што је Родић, Шенфелд и други, који обричу да ће уклонити све оне узроке, због који су усташи отпочели бој. Буде ли влада држала оно, што њени посредници обећају, повратиће се мир у крају; не усхте ли – као што се то од сваке бечке владе, кад се тиче Славена, за извесно очекивати може – држати, то ће поред све мудрости посредујућих органа, и поред задржавања таоца, опет запуцати танки џевердани и ситне даницкиње, чим се народ види преварен.
Само је искреност једина и права свеза, која је кадра везати Србина свугде, а понајпре оне у приморју, нема ли те, сви ће други ланци попуцати, па ма их каква вештина ковала. На ту црту карактера нашег народа, требало би, да се мало боље обазру и у Бечу и у Пешти они, који с нама ма у чему посла имају!
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 341



« Reply #1087 on: Yesterday at 08:28:36 am »

Б о к е љ и  к а о  в о ј н и ц и. Ми стависмо овим редцима на чело реч Бокељи као војници, али ћемо строго и особито само Кривошије на уму имати, јер су они главни учесници устанка овог последњег, па и победе над аустријском војском.


* Кривошије..jpg (180.69 KB. 800x540 - viewed 2 times.)

Какви су Бокељи у свом приватном и фамилиарном животу, о том редак ће мислим бити који читатељ који није, ако не пре, а оно сада поводом овог устанка узео 'Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона' Вука Караџића у руке да прочита и да упозна живот Срба у Боци Которској. Ту је нашао читатељ да су обичаји и начин живота код Бокеља, а особито код Кривошијана скоро исти као и код Црногораца. Кривошијани и Црногорци се врло мало и скоро нимало међу собом не разликују, они се међу собом жене и удају, те су међу собом у тесној родбини. Па је читатељ даље нашао у књизи Вуковој о Кривошијанима и као јунацима врло лепу и значајну црту, која њи као јунаке међу свима Бокељима одликује, и уздиже, нашао је наиме ону пуног значаја пословицу: 'Да није Ришњана и Кривошија, одавна би Бока Турцима харач плаћала'.
А ко је од поштовани читатеља тео осим тога да се упозна и са историјом Срба у Боци Которској, тај је о том довољно нашао извора, шта више то је последњом овом приликом и у овом листу сваки читати могао.
Из свега тога могао је читатељ учити и познати Бокеље у опште и Кривошијане на посеб како у њиовом приватном и фамилиарном тако и у јавном политичком животу и положају. Овде ми оћемо сада да упозна читатељ Бокеље у опште а Кривошијане навластито као јунаке и војнике.
Кад би ми овде одма сада о Кривошијама као јунацима и војницима почели својим речма говорити, могао би нам ко можда рећи и пребацити, да ми то, што о њима пишемо, што смо шњима браћа, с тога ћемо најпре да наведемо речи из једног војничког листа, који у Бечу под именом 'Die Vedette' на немачком језику излази, и који при свем том, што је војнички лист и што га аустријски официр уређује и издаје, најверније и најистинитије извештаје како приватне тако и званичне са бојишта између свих немачких – ал у правом смислу немачких, то јест централистичких листова најбезпристрасније доноси. Тај лист донео је у броју 5. о. г. један чланак о том, како југославенски народи бојак бију; наравно, да је овом приликом лист тај под тим југославенским народима управо Бокеље, а навластито Кривошије мислио. Ево шта тај лист вели: 'Бој далматинских устаника карактерише начин војевања, који су југославенски народи у 500-годишњим ратовима са Турцима употребљавали па и дан данас још употребљују. У биткама код Горажда, Шишића, Хана и Загвоздака нашли смо ону исту тактику код Кривошија, коју су имали и Црногорци у многим бојевима против Омер-паше 1862. Tактика та је традициона, прелази с колена на друго, за чудновати онај терен њиов врло удесна и стољећима увек упражњавана. За то је баш чудноватије то, да се до данас ништа учинило није, да се с том тактиком упозна војска, која је одаслана тамо у кршне далматинске стене да оперира.
Са оружјем уме југосл. горштак тако да влада, да га у том нико надмашити кадар није. Пушка као и јатаган – то су му свагдашњи и верни пратиоци његови, и он тако вешто шњима уме, да му у том равна пара нема. Никада пушку опалити неће, а да нишан свој на око сигурно неузме, ниједан куршум непромаши своје жртве. Барут је најскупља ствар у југосл. брдима. И само зато, што је сваки тај брђанин тако сигуран са оружјем својим, зато се да поњати и она превелика приврженост његова оружју, тако да се само мртав са оружјем својим раставља. Ко дакле од њих иште да оружје положе, тај мора на жесток отпор наићи.
Тако живи тај југославен међу стенама својим увек руку на мачу држећи, те свагда је за бој готов и приправан, никад га нападај изненадити и збунити неће, и с тога је горштак у битки свакој у свом елементу.
Уз то још сваки по природи већ својој у стању је поднети свакојаке штрапаце и непогоде. Тешкоћа непознаје горштак шта је, навикнут је на сваку оскудицу; глад, жеђ, зиму, врућину све он то лако и вољно трпи и сноси, оди ма како тешко и трудно било, пење се на најопасније стене и неумори се; а кад оће да се одмори, увије се у своју кабаницу па легне спокојно на земљу ма како оштро и непогодно време било, па посље два три часа стоји опет већ са најпотпунијом снагом и тако као да није пре тога ништа радио.
Како је у брђана сасвим прост начин живота, то рана његова коју му жена увек за њим носи, ни у рату није друго него сир, лук, лебац и ракија; дувана и један пар опанака има брђанин увек у резерви, па позове ли га старешина или свештеник, који су му обично и вође, он без оклевања позиву сљеди и вођу слуша.
Вољно за капетаном својим иде брђанин тамо где се опасност појави. За кратко време је сва наоружана чета целог окружја једног на бојноме пољу, де команду преузме онај главни вођа који је за то опредељен или изабран.
Је ли при првом покрету непријатељ се јак показао, и на удесном на њега терену, то се горштаци ограниче само на одбрану најближих брегова и путева што у те брегове воде. У ретроградној дефанзиви, - (кад се повуку изпред непријатеља па се бране при том, узмичу натраг, али неокрећу леђа непријатељу него прса и узмичући тако натраг од непријатеља се бране и недаду му ближе к себи), ту јим је њиова главна снага, јер тим умаме противника у терен противнику непознат и незгодан и ту га онда љуто нападну. Иза места иза којих се згодно бранити наместе се горштаци за леђа и са стране узко уређеној војсци па пусте онда мање четице да чаркају, које противника задиркују и насмејавањем га на бој изазивају. Кад се битка заподене почну они одма натраг узмицати кроз теснац па тим тако привидним узмицањем заварају и намаме непријатеља на потеру, коју после непријатељ скупо плати.
Иза стена сакривени дочекају нападача итро те га поспу жестоком ватром која нигда нишана непромаша и спусте приправљено камење на непријатељске главе, па онда скоче са бритким јатаганом и голим анџаром у колону непријатеља. Ту онда нештеде ни рањенике ни заробљенике. Немилостиво сваком анџаром главу скида са рамена и нит онда горштак коме пардон даје нит од кога пардона иште. Није нужде да сликамо даље – пише 'Ведета' – ужасне призоре при том боју, то су крваво и љуто искусили и претрпили наши војници који су имали у Боци устанак да угуше.
Као што је код сваког четовања у опште обичај, тако и горштаци обично ноћу и по рђавом времену на непријатеља нападну. Варају непријатеља ноћу великом лармом, виком и ватрама наложеним на више места, а дању опет на познати начин, кад наместе своју црљену капу на какав камен, па тим преваре непријатеља, те овај сву своју муницију на ту капу пуцајући потроши. Стањевићи су пали тако лукаво у руке горштака, а сада се зна већ, како су устаници и Драгаљ и Црквице мислили да отму.
Горштаци пазе особито на то, да неизиђу на отворено поље и да се несукобе ту са непријатељем. Од тога морају да се чувају због тога, што немају довољно пушака и што јих је мало. Само су једанпут се усудили при свом последњем војевању, па изиђу 23. октобра код Горажда смело против пушака и топова, ал су зато ту и жестоко страдали. Код ових последњих битака пак у пољани Драгаљској заузели су Кривошије своје становите згодне тачке код Браића и Загвоздка, одакле су се спуштали и нападали колоне. Ето таква је та традиционална тактика југославенских горштака. Са ово неколико редака само су главне црте те тактике описане.
Завршујући сад тај чланак вели се на послетку у 'Ведети' још ово: Ми држасмо да је према времену и целисходно било то неколико речи да напишемо да с једне стране кад откријемо и покажемо начин војевања у Боци повода и прилике дамо, да се о том мисли и настоји, како би се том таком војевању доскочити могло; с друге опет стране да кажемо и то, да овај устанички бој у Боци није само тек парадни маневар и да угушење тог устанка није баш мала ствар ни сиграчка.'
То ето каже 'Ведета' о војевању Кривошија у Боци.
Што пак вели да она саобштава с намером да се упозна војскa с тим начином војевања, па да узможе томе доскочити, то јој можемо унапред казати, да при свем том неће намеру своју постићи, јер тактика и начин војевања Кривошија није научена из књига академичних, него је то у животу, у крви па дакле у прирођеној вештини њиовој, а то се никако неучити неда. Али није у Кривошија само начин и тактика, коју аустријска војска нема и незна, него је ту још многи други моменат који је у Кривошија у потпуној мери а у аустријске војске није га ни најмање. То је и одушевљење, то и слободно и неукаишено кретање сваког Кривошије. Кривошија у битку као у сватове иде, па што ближе битки и ватри то све веће у њем живи и пламти одушевљење. А у аустријских војника је сасвим противно. Кад полази аустр. војник на војну, ту је јаук и лелек од матере му и он иде само што мора, а од унутрашњег одушевљења нема ту ни трага. А зар и може друкче да буде? при садашњем стању у држави никад и никако! Други је срећан моменат код Кривошија тај, што код њих тактика није само у глави једнога ни двојице од њих, него је она у свакога Кривошије, нити су у њих планови писани по памети и ћуди једног ни двојице, него сваки од њих носи собом жив план, те који се у одсудном моменту као најбољи и најзгоднији види, тај се одма и извршује. Ту у одсудном моменту сваки је од њих свој најбољи вођа, сваки напред зна да мора, натраг жив никако. Црногорци веле, ако се несачуваш с очију још ћеш мање с леђа сe сачувати. Ко је први тај је вођа. Па зато вођа код Бокеља и Црногораца нигда и невиче у битки као аустријски командант: 'напред јунаци', него 'замном јунаци'.
Кривошији ако није један план му за руком изпао, већ му је други готов па по њему ради и бије. Није тако код аустријске војске. Осујетил се комбиновани у генералштабу план, онда су у забуни, те нов план нову заповед од ђенералштаба чекају, или – што је сасвим наравно – бегају.
Кривошијани у боју никада нису сви у једној гомили, нит близу један до другога, и никад ни један не пуца ма куд и ма како, него из масе противничке бира поглавице, па кога уочи и на куршум узме, томе се је у тај ма живот угасио. Обично траже само златне јаке и капе за нишан свој.
Жив се ниједан Кривошијан уватити неда. Пренагли ли се који па упадне међу непријатеље, с јатаганом и анџаром се до последње капи крви брани, та јал жив изићи, јал мртав остати мора. Најтврђи су Кривошијама градови – њиови брегови и стене. Против таквих градова непомажу ништа оне куће гвоздењаре и дрвењаре, што јих сада по Боци намештају.
С топовима неда се тамо ни оперирати. А и де се да, слабо Кривошијама топови наудити могу, јер стоје на далеко један од другог. И кога топ погоди, за тог веле да је одвећ несрећан човек, - кога – веле – топ згоди, тога би и гром кашње згодио, да је жив остао.
Па као што су на нишану сигурнога ока, тако су на ножу и јатагану итре и веште руке. А како и да небуду, када с пушком и јатаганом и једе и спава па и Бога моли сваки Кривошијан од мале малости до највеће старости и немоћи! Уз то јим је у младо и мирно доба утркивање и нишан највећа забава и игра! Па је ли дакле чудо, када 100 ил 200 или више стотина таквих људи са својим оружјем сузбију и растерају десет пута јачу војску турску или аустријску?
У Кривошији сваком дакле видимо ми и војника и јунака уједно; видисмо вешта, одушевљена, слободна војника и храбра, итра и неустрашива јунака. Па довија ли се данас сутра аустријска школована војска бокељске тактике, њиове вештине, одушевљења и слободног војевања, њиове храбрости, итрине и одважности неће богами никад ни до века!
В. Ђ.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 341



« Reply #1088 on: Yesterday at 08:32:19 am »


* Die Vedette.jpg (143.72 KB. 800x600 - viewed 4 times.)

Kampfweise der südslavischen Bergvölker.

Der dalmatinische Insurrectionskrieg charakterisirt die Kampfweise,welche bei den südslavischen Völkerschaften in den fünfhundertjährigenKämpfen mit den Türken gebräuchlich war und überhaupt noch gebräuchlich ist. Wir finden die nämliche Taktik beobachtet in den Gefechten bei Gorasda, Sisic, Han und Zagvozdak, wie in den zahlreichen Kämpfen der  Montenegriner gegen Omer Pascha 1862; sie ist traditionell, vererbt von  Generation zu Generation, dem wunderbar geformten Terrain angepasst und  Jahrhunderte lang beständig geübt. Um so merkwürdiger ist, dass man bis her gar nichts gethan, um die Truppen, welche nun berufen wurden, in den dalmatinischen Karstgebirgen zu operiren, mit der Natur dieser Taktik  bekannt zu machen.
Im Puncte der Waffenführung steht der südslavische Gebirgssohn wohl unübertroffen da. Die Flinte, so wie der Jatagan sind seine steten und treuen Begleiter, und er gebraucht sie mit einer Gewandtheit, die ihres gleichen sucht. Nie wird das Gewehr abgefeuert, ohne dass das Ziel sicher aufs Korn genommen, jeder Schuss trifft sein Opfer. Das Pulver ist der theuerste Artikel in den südslavischen Bergen. Bei solcher Vertrautheit mit den Waffen ist die Anhänglichkeit zu denselben begreiflich und nur im Tode trennt sich der Bergbewohner von ihnen. Die Forderung der Waffenablieferung wird daher bei ihnen stets auf heftigen Widerstand stossen.
Auf diese Weise lebt der Südslave in seinen Gebirgen gewissermassen stets mit der Hand am Schwerte; er ist immer zum Kampfbereit, ihnüberrascht kein Ueberfall, und das Gefecht findet ihn sogleich in seinem Elemente.
Dabei ist derselbe von der Natur geschaffen, um Strapazen jeglicher Art zu ertragen. Beschwerden kennt der Bergbewohner nicht, und ist an Entbehrungen gewöhnt; Hunger, Durst, Kälte, Hitze erträgt er leicht und willig, macht die angestrengtesten Märsche und klettert die schroffsten Felsen hinan, ohne zu ermüden, legt sich, jedem Unwetter trotzend, in seine Kabanica gehüllt auf die Erde und schläft ganz behaglich, um nach wenig Stunden wieder in vollster Kraft und Elasticität dazustehen.
Da die Lebensweise des Bergbewohners stets einfach ist, so enthält sein Proviant, den ihm das Weib nachtrügt, auch im Kriege nichts Anderes als Käse, Knoblauch, Brot und Branntwein; mit Tabak und einem Paar Reserve-Opanken versehen stellt er sich über Aufforderung seines Ortsvor standes oder Geistlichen, welche seine gewöhnlichen Führer sind, zunächst zur Verfügung und leistet diesen strengsten Gehorsam.
Willig folgt die auf diese Weise versammelte Schaar (Vojska) ihrem Capitän an den bedrohten Punct. In der kürzesten Zeit erseheint die bewaffnete Bevölkerung des ganzen Bezirkes auf dem Kampfplatz, wo der zum Voraus bestimmte oder erwählte Hauptanführer das Commando übernimmt.Zeigt sich bei der ersten Bewegung der Feind überlegen und ist das Terrain ihm günstig, so beschränken sich die Bergbewohner auf die Ver theidigung der nächsten Berge und deren Zugänge. In der retrograden Defensive liegt ihre Hauptstärke, weil sie den Gegner in ein ihm unbekanntes und ungünstiges Terrain locken und dann überfallen. Hinter dem Defilee
und seitwärts auf den selbes einfassenden Höhen aufgestellt, lassen dieBergbewohner kleine Abtheilungen hinausschwärmen; diese suchen den Gegner durch Neckereien und Schmähungen aller Art zum Kampfe herauszufor dern. Ist das Gefecht engagirt, so beginnt alsbald ihr Zurückweichen durch den Engpass, und durch diese scheinbare Flucht wird der Feind oft zur Verfolgung verlockt, die ihm dann theuer zu stehen kommt.
Hinter Felsen versteckt empfangen die Gebirgsslaven den Angreifer alsbald mit einem wohlgezielten Feuer und entladen vorbereitete Steinmassen über dessen Häupter, sodann überfallen sie mit der blanken Waffe die wei chende Colonne. Im Kampfe mit dieser schonen sie keine Verwundeten und Gefangenen. Unbarmherzig wird Jedem mit dem Handschar der Garaus gemacht, aber auch kein Pardon verlangt. — Es ist nicht nöthig das Verfahren bei dieser Art barbarischer Kämpfe, welche an die Vorzeit erinnern, weiter auszumalen. Nur zu sehr haben die mit der Bekämpfung des Aufstandes in der Bocche beauftragten Truppen davon zu leiden. Ein letztes Beispiel dieser Art liefert das Unglück der Colonne Vetter bei Zagvozdak am 18. November.Wie es bei Raubzügen und allen Guerillakämpfen Sitte, so wählen auch die slavischen Bergbewohner meist die Nacht oder Sturmwetter zu ihren Ueberfällen. Sie täuschen den Gegner durch falschen Lärm, Feuersig nale, so wie bei Tag auf die bereits gekannte Art dadurch, dass sie die rothe Mütze fernab auf einen Stein legen, damit der Feind nach diesem fal schen Ziele seine Munition verpuffe. Der Fall vom Fort Stanjević beruhte auf Kriegslist und ist auch bekannt, auf welche Weise die Insurgenten sichDragalj's uud Cirkvice's zu bemächtigen versuchten.
Die Bergvölker meiden es sorgfältig im offenen Terrain mit dem Gegner zusammenzutreffen. Zu dieser Vorsicht sind sie durch Mangel an Geschütz und ihre meist geringe Stärke gemahnt. Nur einmal in dieser Insurrectionsepoche wagten sie es bei Gorasda' am 23. October sich kühn dem offenen Gewehr- und Geschützfeuer auszusetzen, wurden aber auch hart mitgenommen. Sie sollen hiebei an 76 Todte und 200 Verwundete durch das Schnellfeuer aus den Wänzel-Geweliren eingebiisst haben. Bei den letz ten Kämpfen um die Dragaljer Ebene beschränkten sie sich jedoch auf die Festsetzung in den dominirenden Puncten bei Bracjan und Zagvozdak, von wo aus sie ihre Ueberfälle auf die nach der Ebene debouchirenden Kolonnen machten.
Solcher Art ist die traditionelle Taktik der südslavischen Gebirgsvölker. In den vorstehenden wenigen Zeilen sind ihre Grundzüge enthalten; wir glaubten sie hier als zeitgemäss anführen zu sollen, um die Anhaltspuncte zu bieten, wie dieser Kampfweise am wirksamsten zu begegnen, anderseits zu zeigen, dass der Insurrectionskrieg in der Bocche kein Parademanöver und die Unterwerfung des Aufstandes kein Spielzeug sei.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 341



« Reply #1089 on: Today at 10:00:41 am »

Д о г а ђ а ј и  у  Б о к и  К о т о р с к о ј. Најновији званични брзојави из Далмације искључиво се забављају са преговорима између власти и усташа. По истим брзојавима преговори засад указују поспешне резултате. И одсад би се могли надати бољим вестима о стању ствари у Боки Которској, почем је гроф Ауерсперг добио налог, да свако преговарање са усташима остави ђенералу Родићу.
Тако 'Б. Тагблату' 13. o. м. из Котора јављају, да су 12. o. м. 14 Браићана у Будву дошли и своје подчињење и полагање оружија понудили. Обрштар Шенфелд задржао је тројицу као таоце (? У.); полагање оружија сутра ће у Козмаћу сљедовати. Тако исто јављају да су се сви Жупљани, осим дванајсторице, и Мајињани осим две породице, натраг својим кућама повратили. Али опет, као што се тиме увидити може, само су она села и места своје подчињење понудила, за које се у последње време јавило, да су оружије положила, докле за Кривошијане никакви сигурни вести нема, да се подчињавају и оружије своје полажу, коме ће на сваки начин узрок бити, што се још непрестано судари између усташа и војске догађају. То подкрепљује и један брзојав 'Вандер.' из Котора, који вели: Усташи су напали од Крке и због тога ради обране отишло је једно војено подкрепљење у Херцег Нови. Бригада Симићева била је у приправности те исте ноћи. Стотина усташа стојала је 800 кораци од тврђавица удаљена. И по томе би дакле цела ствар мало другојачије стојала, него што је званични брзојави сликају. Она места која и по своме положају одма још у почетку устанка, не могаше сасвим у истом участвовати, то су наравно и прва принуђена била оружије своје положити; али Кривошије, горње и дољње Леденице, Побори, Браићи, Маине и остала у којима је устанак букнуо и која су се за све време јуначки држала, та места, као што приватна извешћа јављају, и до данас су још под оружијем, као што су и пре била. То потврђује и сам један дописник из Котора у 'П. Лојду', јављајући, да су усташи из горепоменути места 4. о. м. њи преко 180 на село Горовић, које лежи у бреговима источно од жупске долине, ноћу напали, и да је ради обране Горовића одма отишла једна компанија Маројчићеве регименте.
Као што дописник 'Цукунфта' из Трста пише 10. о. м. узбуђеност је врло велика усљед разни вести, које се преносе о стању у Боки. У Трсту дознају, да и од саме мисије ф. м. л. Родића ради мирног поравнања са усташима неће ништа бити. А највише су узнемирени изјаснењем Црне Горе, да ако устанак у Далмацији што скорије угушен не буде, кнез Никола неће више бити у стању задржати свој народ од учешћа у истом. Сви Црногорци од првог до последњег гору од жеље да својој браћи на помоћи и услузи буду. Палења, пљачкања и пустошења, тако исто и још у већој мери вешање Жупљана, неописану огорченост произвела су.
Међу усташима не налазе се само обични одважни људи, него и сами прави стари јунака. Тако ми је, вели исти дописник, јуче приповедао један тамошњи земљак о једном Бокељу, кога иначе зову 'крилати Сава', који је целој војсци стра и ужас задао. Он је из Кривошија и тако одважног духа, да је одма још у првој битци од царске војске један топ отео, на раме метнуо и однео. Један капетан из пешачке регименте Вимпфена, с ким сам се ја јуче пред вече састао, приповедао ми је, да усташи неброје више од 900 људи, али то нису људи, но лавови, и војска је тако уморена климом, штрапацима, и јуначким нападајима усташа, да се једва још одржати може.
О аустријском варварству пише један дописник 'Вандер.' из Рисња од 2. декембра између осталог и ово: 'О освети и разузданости војени трупа, које је предводио ф. м. л. Вагнер, против Жупљана и Маињана, као што ми млоги приповедаше, така је била, да су они све, што год им је шака пало, уништавали и скупоцене ствари са собом односили. Једну стару госпу са 40 бајонетски ударца сву су измрцварили. Уље, које нису са собом понети могли, све су по сокацима из буради просипали. Жито и осталу рану, коју такође нису понети могли, спалише. По црквама су олтаре полупали и од њиови гвоздени преграда ражњеве правили, да би свињетину пећи могли. Млоге краве и говеда изпробадали су и лежеће оставили. Задобивени пљен и пљачку продавали су јавно по Будви, Херцег Нову и Дубровнику. Од Будве почињући сва су села у пра, пепео и развалине обраћена, више од 600 кућа спаљено је, винограде баште и поља опустошени, тако да ће више од 30 година морати проћи, да се Жупа (Грбаљ) после толики грдни штета опоравити узможе. У Будви су усљед таки жалосни догађаја читаве породице до просјачког штапа дотеране, сваки обрти, раденички живот нестао је и изчезао, околина опустошена, градови у војничке станове обраћени. Школе за децу затворене су, по пијацама само се жандари виђају. Болнице су са рањеницима и болесницима, који нису могли однешени бити, препуњене. По гробљу су млоге жртва устанка. У Херцег Нову налазе се само војници и званичници, грађани се невиђају, јер су се породице у Дубровник, Спљет или Трст преселиле.'
И поред толики јада и невоља, које у Боки почини 'цивилизована' војска аустријска на очиглед своји 'витешки' и 'баронски' вођа и заповедника; поред толиког скупог и безуспешног ратовања, узалудног проливања грађанске и војничке крви и упропашћивања земље и тамошњег становништва; и поред толики за државу штетни последица што је сваки трговачки обрт, раденички и привредни живот на целом јадранском мору и у целој Далмацији, застао и готово уништио се, што још има стара 'Преса' образа, да пита црногорског кнеза Николу, како ће се оправдати што је узео у закриље и као госте дочекао и угостио вође усташке: Самарџића и његову браћу Летка и Стеву, Токов Кокота, Петра Илијна Одаловца, Николу и Симу Одаловца из Кривошија, Саву Крстов Берберовића из Мориња, Илију Лазовића, Лазара Илића и Кику Суботића из Леденица. Зар јој није прече, да упита бечко 'пурђерско' министарство, шта мисли већ једанпут чинити са свагдашњим агитаторима и сејачима свађе и раздора међу становништвом далматинским: Лапеном, Алезаном, Францом и осталом талијанском кликом, која је својим у заједници владиних креатура и оруђа деспотским и тиранским поступањем са Славенима устанак на најнезгоднијем углу државе изазвала, слабост исте одкрила пред страним светом компромитовала и до критичног положаја довела?! Неби ли јој приличније било, као верном слузи свога господара, да потање упита узроке, зашто је прошли далматински сабор, на силу Бога и за ћуд исте славождерске клике, расуштен и с тим, сваки слободни израз тамошњег становништва и земље угушен и непреслушан.
Али наравно, није њојзи стало до добра народњег и добра државног, него једино до политике великонемаца и већине данашњег бечког министарства коме је само до тога стало, као ће аустријске Славене ма на који начин ослабити, угушити и збрисати. Али ће пре корњача и пући, него што ће полетети. Све би добро било, вели матора грешница, само да се то разбојнички гњездо – Црна Гора – распе и ископа, одкуда све панславенске агитације извиру. Ми на то с мирном савешћу одговарамо, да је врло добро описао општепознати и овог века прослављени историк Штруве, које су од држава разбојничким начином постале, само на велику жалост 'Пресе' он неспомиње соколово гњездо – Црну Гору – него сасвим другу државу!
O турским опремама са Суторине од 5. дек. пишу: 28. нов. стигло је овамо 5 батаљона низама (редовна војска), с којима цела обсервациона турска војска износи до 12.000 момака. Већи део истих, настањен је под шаторима и колебама, што баш није повољно турским војницима, који нису на штрапаце навикнути. Сафет-паша, који је добио налог, да се преко зиме у Мостару настани, издао је на све мудире (управник области или града) у своме вилајету заповест, да један део башибозука у приправности држе. Порта, као што се види, боји се, да се бокељски устанак и у Херцеговину не рашири. Али поглавити узрок изванредни мера биће на сваки начин расположење и стање у Црној Гори. Изузимајући кнеза, који нема никаквог повода, Порту, којој су руке сасвим везане, изазивати, сваки је Црногорац за рат вољан и одушевљен, а таково расположење црни брда обично рађа крвав рат. Још срдари при том уверавају, да Црна Гора, од како већ постоји, никад није тако за бој и рат спремна и снабдевена била, као што је управо сад, што ће још на одсудно решење сената известан уплив имати моћи.
Порта притом може имати довољно основа, што озбиљне мере предузима. Због тога се ревносно подижу тврђавице и војска ће у њима наскоро посести црногорске границе. Из Мостара и Сарајева довешће се 20 топова великог калибра. Говори се, да су и ђенерални конзули страни сила из Сарајева у Мостар преко зиме своје станове преместили. У Сарајеву није дакле од средоточне власти нико остао. – Код Мостара (а не као што су неки јавили код Сарајева) подићи ће се и утврдити 3. фебруара један војени стан од 11.500 војника. Свима башибозуцима из босанског вилајета, наложено је да се четир недеље вежбају у оружју – то је по званичним вестима; али кришом и испод руке уверавају да Порта, предвиђајући буру, која се може у наступајућем пролећу појавити, жели у босанском вилајету знатну оружану војску при руци да има.'

Н о в и ј е. Као што из Беча 'П. Лојду' јављају, цар је помиловао не само становнике у Браићу, него и све оне усташе који су се својевољно покорили и своје оружије положили. Истом листу из Котора јављају, да је 17. о. м. адреса подчињења од Жупљана, Маињана и Браићана на цара са паробродом 'Форвертс' послана. Заказани скуп Кривошијана ради преговарања о подчињењу, осујећен је хрђавим временом; на опредељено место дођоше само њих 12 и због тога је ђенерал Ауерсперг одложио скуп на неизвесно време.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 341



« Reply #1090 on: Today at 10:33:27 am »

'Застава', у Новоме Саду, у четвртак 25. декембра 1869. Број 152.

Д о п и с и. Одеса, 21. новембра. Од давна нисам се јављао, но шта ћу кад овамо је небо ведро, а духовни успокојени тако, да, нестоји добро нашим маленкостима, запремати место, ваљанијем материјалу, којега ви тамо или на срећу или несрећу имате довољно. Ствари Бокешке, вешала и други тероризми, тако су разбудила чувства овдашњег нашег народа, да, већ гнушањем и освистом свака ти се личност представља. Јест, бедни народ, толиму је плаћа за оно његово верно оданство, које је толико време доказивао на срамоту своју. Но жалити горштаке бокешке, држим, било би толико неумесно, као што би било мислити да је грђа смрт од робства.
Из поуздани извора чули смо ми овде, да ће ђенерал Родић, бити послан у Далмацију уместо барона Вагнера; како било, личност ђенерала Родића врло је добро позната сваком Бокезу, и нимало неизостаје иза оне бар. Вагнера. Рекли би, да ће то бит онај Родић, што је у 1862. години бранио и најмање сачувство Бокеза спрам устанка и рата Црнгорског, личност која је у Суторини онако непријатељски поступила противу народа Ерцеговског и тадашњи усташа, личност она пак, која је, више пута, изазивајућим начином дражила Бокезе, велећ: 'Шта сте ви Срби, ви сте дивљаци, шта ви сањате Душаново царство, какво царство, то није ни било, нити ће игда бити'.
Ако Аустријска влада, таковим особама буде се служила да умири народну раздраженост, чини ми се да ће се врло лако, не, но баш без сумње извршити она народна пословица што вели: 'притиснуто јаче, све на више скаче'. – Бокези нису кукавице, они су Срби, негледе они равнодушно на увреде које се њима чине; нису они научени робовати, ни кулучити под канџом тиранском, они су поносити, добро познају своја народна и човечанска права, и свету освету сваком оном, који би се презрително усудио то газити. А ђенерал Родић, који је већ једном добро упознао Бокешког горштака, боље би му било њих се канити, јер им је већ крвав пред очима, као и Аустријска влада што би боље учинила, да прозре дубље у народни дух, и да му задовољи законита захтевања; тако бар мислим, а она нек ради што јој драго, посљедак ће показати, шта је се радило у почетку.
Logged
Pages:  1 ... 68 69 70 71 72 [73]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.04 seconds with 25 queries.