Српске буне

[JASON]

Марко Вујачић. Владало је празнично расположење а око Доњег и Горњег манастира био се слегао силан народ. Младога књаза и његову гарду, све стасите момке, народ је са одушевљењем поздравио. Ходочасници са стране, Херцеговци, Босанци и други, који су дошли да се поклоне св. Василију, чудили су се како Црногорци могу више да се играју, веселе и сабор чине пред својом светињом но да јој се клањају, попут њих, у вјерском заносу.
Старе зађевице, на дан празника, нико не помиње, а ако их се ко и сјети, чини све да их заборави и покаже да на њих не мисли. Међутим, на овој свечаности то није учинио црногорски књаз. Он није могао да заборави Бјелопавлићима што су против њега ковали завјеру. Својим ставом и понашањем подстакао је своје гардисте да чине шта хоће. И ако синови земље која је чувала обичаје и морал као иједна друга, гардисти су за три дана у Бјелопавлићима починили толико изгреда и преступа да је сво бјелопавлићко племе од муке пуцало. Зар гарда, цвијет сваке војске и наша војска одабрана, може да се руга овјештаним обичајима и потеже руку на нашу част грабећи наше жене попут турских харачлија.
Острошки калуђер Владимир писао је у своме писму од 27. децембра 1854. године да су поступци књажеви и његове гарде изазвали мржњу код народа према књазу напаснику. Међутим, књаз се на то није обазирао. Претјерано славољубље и наглашену славољубивост овога пута није могао ни хтио да смири. Посљедице нијесу изостале, а Бјелопавлићи су се дигли на оружје. Њих седам стотина на броју положили су заклетву да ће му се осветити и његова наређења више неће слушати. И, у својој љутњи, донијели су одлуку да се повежу са Кучима, Пиперима, Морачанима и Ровчанима, мислећи да заједничким снагама докажу књазу да он није њихов господар…
Ово, разумљиво, није више био револт већ побуна и цијепање Црне Горе. Мање зло изазвало је веће, које се морало у коријену сасјећи. И књазу није остајало ништа друго но да се силом оружја брани. Осам стотина Катуњана, под командом војвода Мирка и Крца Петровића, дошли су у Бјелопавлиће, спремни да за одбрану књажеве власти пролију братску крв. Народ, међутим, није хтио да диже руку на своју браћу. Он је снагом свога инстинкта и стеченим искуством знао да постави границу свога отпора. Књаза је осуђивао, али је био увјерен да под заставом тога истога књаза може очувати слободу и да је његова судбина везана за судбину народа црногорскога. Бошковићи, организатори побуне, побјегли су у Спуж. Бјелопавлићи су се без борбе поклонили књазу.
Војводи Мирку то није било довољно. У свему и у свакој прилици одлучан и бескомпромисан издао је наредбу да свака кућа, ради казне, да сваког десетог брава. Са исуканом сабљом, у току три дана, колико је остао у Бјелопавлићима, улијевао је страх у кости свакоме ко је био спреман да му се супротстави. Пријетио је окрутно и безобзирно и издао заповијест својим Катуњанима, на основу наређења књажевог, да запале куће Бошковића, што ови учинише. Црни дим вијао се изнад Бјелопавлића, са огњишта куће Бошковића, злослутно помињући сваког потомка Бијелог Павла да Црна Гора има само једног господара - књаза Данила Петровића.

[JASON]

Дука Лондровић. Јуна 1854. године, о Тројичину дне, боравио је у Острогу и књаз Данило. Уз лозовачу, пршуту и смокве, бахат и поднапит, причао је да ће постати цар Балкана и да ће с њега отерати Турке. (Данило је своје 'царске' замисли ослонио на идеје кнеза Николе Васојевића, замишљеног оснивача кнежевине Холмије – састављене од Васојевића и Брда – којој би се доцније прикључиле Србија и Црна Гора, а потом и други словенски народи на Балкану.) И у таквим условима, међу светом који је са разних страна стигао на ову свечаност, запазио је (књаз) једну лепу младу жену, којој, говорило се, по лепоти није било равне у Црној Гори; била је то Даница Павићевић, познатија као Вилајета, невеста попа Пунише Павићевића а сестра Тодора Кадића. А онда, по књажевој замисли, би речено да, после скупа, код манастира остане тридесетак девојака и младих жена, и Вилајета са њима, е да би на миру могле да им се покажу иконе које је књаз даривао Острошком манастиру, претходне године разореном у Омер-пашином походу на Црну Гору.
Кад се увече књаз повукао на починак, један од перјаника, по књажевом налогу, позвао је Вилајету да сврати до књаза. Она, ништа не сумњајући, приступила му је, а он, чим је Вилајета ушла у одају, зграбио ју је и оборио на кревет. Поучени књажевим примером, а по претходном књажевом налогу, перјаници насрнуше на остале девојке, које вриском брањаху своју невиност и част, гребући нападаче ноктима по лицу и отимајући се из њихових загрљаја као срне из вучјих чељусти…

[JASON]

Томо Ораовац. Јован Машанов Вукотић, капетан Озринићки, учинио је један велики испад и без икаквог стварног повода нанио увреду свим Бјелопавлићима који броје скоро 4.000 људи. О Тројичину-дне, за вријеме сабора, кад је под Острогом било десет до петнаест хиљада душа, из свих српских крајева, Јован је међу народом лудо поступио, рекавши неистину: да је спавао међу три попадије, три прва брдска свештеника, као и то: да је наређено Катуњанима да хватају бјелопавлићке жене како би се од њих рађали јунаци.
Војвода поп Ристо Бошковић, сенатор црногорски, а зет књаза Данила, као вођа свога великог и витешког племена, није могао овакву увреду поднијети, ни преко ње лако прећи, те је дошао код Књаза Данила и тражио да се Јован за овакву страшну увреду јавно извини, и да он и Бјелопавлићи не могу овакву увреду оставити некажњену. Књаз је ово олако одбио. Кад је то поп Ристо видео, отишао је без збогом од њега, пошао у горњи манастир, разбио барутану, подијелио фишеке Бјелопавлићима и наредио да не штеде Јована, и све оне који овакву увреду не сматрају као тешку.

На једном другом месту Ораовац је написао да је до сукоба дошло кад се чуло за хвалисање чевског капетана Јована Машанова Вукотића, иначе перјаничког командира, 'како су он и његови перјаници, на челу са књазом, лијепо ноћ провели у друштву невјеста и ђевојака бјелопавлићких'. Бјелопавлићи су, каже даље Ораовац, задужили попа Риста Бошковића, војводу бјелопавлићког и сенатора црногорског, да му Књаз објасни о чему се, заправо, ради. Ако је истина оно што је Јован Машанов причао, да се он осуди на смрт и одмах обеси испред манастира, на очиглед свега народа; уколико Књаз не удовољи њиховом захтеву, Бјелопавлићи ће сами узети правду у своје руке, што би значило да ће поубијати и Књаза и све Катуњане који су се нашли у његовој пратњи. Поп Ристо је своја питања поставио Књазу пред француским конзулом у Скадру Ијасентом Екаром, Јолем Пилетићем и још неколицином сенатора, а Књаз је све то назвао несланом шалом Јована Машанова. За попа Риста био је то довољан разлог да каже 'кад је тако, онда мени и Бјелопавлићима нема мјеста у твојој држави док крвљу не оперемо наш вазда свијетли образ'.
Знајући колико поп Ристо држи до задате речи, Јоле Пилетић је саветовао Књаза да ухапси Јована Машанова и везаног, испред народа, спроведе на Цетиње да му се тамо суди. Тврдоглави и својевољни црногорски суверен остао је глув на сва та упозорења... можда и зато што је осјећао и сам кривицу, јер је, како је остало у народном предању, ту кашу он лично закувао.

[JASON]

Илија Петровић. Бранко Павићевић и Душан Вуксан, којима је историописање било занат а истраживање само корак ка утврђивању истине, створили су о Бјелопавли}кој буни сасвим друкчију слику. Истина, и они као непосредан повод за немире у Бјелопавлићима означавају понашање књажевих пратилаца приликом његове посете манастиру Острогу јуна 1854. године, али, да би утемељили своје потоње писање, додају да је уочи саме побуне ухваћено једно писмо у коме се истицало да 'овај зулум више трпјети од Црногораца не можемо.'
А у том писму, без датума, које су свештеницима Ђоку, Стевану и Радосаву, из других бјелопавлићких парохија (по прилици, из Мартинића), написали поп Ђоко Бошковић и поп Петар Павићевић, стоји и следеће: 'Драга и љубезна наша браћо, видите и сами какав је зулум и поруганије поставио Даниле Станков на несрећне Бјелопавлиће, који се више носити не може, нити се пред људе поштене изићи може. Сад ми од витешке невоље посласмо за барут и подијелисмо га свим Бјелопавлићима осим Мартинићима, но крените и ви, јер одиста овај зулум више трпјети од Црногораца нећемо, ни с њима више мијешања имати, но сјутра идите и зовите свакога Мартинића, који хоће с вама и који се осјећа Бјелопавлићем, на збор на Подојнице, да ту нешто радимо. Који је Црногорац нека иде к њима, рашта се ни с таквима мијешати нећемо. И тебе, попе Стеване, зовемо и ко хоће с вама, како смо до лани браћа и дружина били, тако и по данас да будемо до наше смрти, па што нам Бог да. Ако је кога воља, да пере гаће Црногорцима, нека иде; к нама ће, ако Бог да, и грдни доћи.'
Сазнавши за 'бунтовничку делатност', Данило је 18/30. јуна 185 4. године, упутио једно претеће писмо сердару Раму Бошковићу и бјелопавлићким капетанима, у коме, уместо да покуша смирити народно нерасположење, истиче своју преку нарав. 'У кореспонденцији црногорских владара с народом и његовим првацима тешко је наћи текст што се својим садржајем може поредити с овим писмом. Оно показује књажев систем државничког расположења, схватања о улози владара и правима и обавезама грађана у систему власти. Књаз Бјелопавлићима пријети, истичући да ће његова одмазда бити тежа од поступака Омер-паше, народ Бјелопавлића назива својом 'рајом', прави алузије на понашање Пипера 1852. године, квалификујући њихове поступке најпогрднијим ријечима, напомињући да нијесу ни једни ни други (тј. Бјелопавлићи и Пипери) били достојни да имају за господаре његове велике претходнике'.
Данило је, ко зна на који начин, и пре но што му је до руку дошло ово писмо (а питање може бити и ко је и по чијој наруџбини то писмо писао), 'знао' да Бјелопавлићи припремају побуну. Књаз, 'пријек човјек, необуздане природе и вруће крви', али који је, како то пише његов биограф Душан Вуксан, 'ријетко излазио из такта', Бјелопавлићима је 'тешким ријечима', пошто је 'ријетко изашао из такта', одговорио 18. јуна:
'Од Нас Данила Петровића, Књаза Црногорскога и Брдскога, сердару Раму и свијема капетанима бјелопавлићким поздрав. - Чуо сам некакве зборове, што се збори тамо у вас, од како сам ја у Острог био, али опет размишљавам, да није ништа истина од тога, што сам чуо, јер кад би све то истина била од вас што сам чуо, заиста нека буде увјерено мало и велико, да би за вас гори био, неголи што је био Омер-паша прошле године. Но ја наређујем вама господи капетанима, да ви први умукнете и да држите ваш језик за зубе, иначе бисте се могли брзо кајати; и не узбуњујте моју праву рају. - И ова моја заповијед да буде проглашена на Прентиној Главици. - А чуо сам да и Пипери нешто блеје, и с вама се друже, Бранковићи и лижисахани. А мене није стало ни за вас, ни за Турке; и немојте мислити, да ја не знам из чије су главе ове ријечи произашле, јер вама је добро познато, да нити сам ја, ни стари владатељи, који су били црногорски, никад никоме зулума учинили нијесу, но су се вазда мучили за обдржати вас и остале Црногорце, које ви достојни нијесте били имати за Господаре. А убудуће чините како хоћете, ако смијете. И тако знадите!'
Чим су чули што је у писму Бјелопавлићима написано о Пиперима, пиперски главари Вуле Николин и Јоле Пилетић похитали су да се код Данила оправдају: ' Што чујеш зборове бјелопавлићке, ми у то нијесмо, задајемо ти Божју вјеру, главари пиперски, нити знамо за то. Но те кумимо Богом и светим Петром (Цетињским) немој вјеровати нашим душманима Бјелопавлићима; а то ће доћи виђен дана, на кога кренеш кривога, ми смо то готови вазда. А ми чујемо, гђе нас неко опада у вас, а то ће се знати, ко ће бити Вук Бранковић'.
Мало преплашен садржином Даниловог писма, а више могућношћу да би и казнена експедиција кренула на Бјелопавлиће, поп Петар Павићевић, један од потписника оне бјелопавлићке поруке, покајао се одмах. Он признаје да је био у Острогу кад је обијано барутно складиште и да је узео 'мало праха, нека се нађе у моју кућу', али је једини разлог што се нашао с том дружином био да на главне заверенике утиче 'да се не покољу и да не сломе кућу Ристову и Рамову и да им не покољу ђецу'. Због тога, он Данила моли и куми да не шаље 'овамо никога, да се не покоље народ... да се не угнаш у огањ живи и да не објесиш о твојој души оволико народа'.
О овим дешавањима књаз Данило је 30. јуна известио руског генералног конзула у Дубровнику; у писму је кривицу за сва дешавања у Бјелопавлићима пребацио на Осман-пашу скадарског, који 'и ове године као прошлих година подбуњује житеље Куча, Пипера и Бјелопавлића, да се од мене одметну, и то преко неких вјероломних главара, обећавајући им, као што се научио, новац и богато одијело с оружјем. Ја сам ове гласове као невјероватне и немогуће сматрао, због тога што сам био увјерен, да ће Осман-паша барем у данашњој згоди у миру стојати, када и ја, повинујући се отеческим савјетима високославног руског посланства, од његове раје стојим (у миру)... Јуче дође ми глас, да су се неки главари од поменута три племена против мене наоружали и да су већ по неколико људи за собом повукли, Бог зна каковим ласкањем и пак обећањем, да ако ја устанем да их покорим, да ће им Осман-паша довољно војске и џебане дати. Да не би почем ови издајници отечества напредовали у варању осталог, мени још вјерног народа и да не би успјеле наопаке намјере Осман-паше, принуђен сам сјутра онамо кренути са двије-три хиљаде војске, е да би их лијепим убиједио, а не буду ли кадре моје моралне силе, онда с мојом жалости морам физикалне (силе) употријебити, гђе у последњем случају предвиђам не мало зло, но опет ни велико, ако им само Осман-паша не пошље војску у помоћ, као што је сва прилика да хоће'.
Књаз је писмо скоро истоветне садржине упутио и аустријском намеснику Далмације, Мамули, али је на крају објаснио и са каквим побудама све то чини: 'Прво, да не бисте почем помислили, да је каква друга моја намјера, или одустајање од моје задате Вам ријечи; а друго, да бисте од стране Ваше употребили сва могућа средства спрам Осман-паше, како бисте му забранили, не само да не би у моју границу какове војске шиљао, него да се већ једном прође својих отровних обећања која често проузрокују подобне буне у мом народу'.

[JASON]

Ваљда ценећи да би 'две-три хиљаде војске' било недовољно, књаз је 1/13. јула са 6.000 војника кренуо на Бјелопавлиће, у складу са својим обећањем да се неће устручавати ни од употребе 'физикалне силе'. Иако се већина села захваћених немирима у међувремену изјаснила за верност, те је побуна 'већ у почетку била смирена', књаз је, веран својој владарској логици, тамо стигао с војском. Тројица побуњеничких предводника, сви Бошковићи, кад су видели војску и расположење већине својих племеника, пребегли су на турску територију, у Спуж, па преко Подгорице у Скадар, а књаз је издао наредбу да се куће свих побуњеника сравне са земљом. Тако је побуна смирена лакше но што се очекивало.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У новим писмима Гагићу и Мамули, књаз Данило 6/18. јула извештава да је у Бјелопавлиће стигао са 'пет-шест хиљада војске', али се тамо уверио 'да што се тиче општег народа Бјелопавлића, Пипера и Куча, он се није упустио у неку издају, но је по наговору њихових главара већи дио народа кренуо за њима, али мојим доласком међу њих препадне се сав народ без разлике од горе назначене три нахије, те се мени покорио и вјеран показао, осим главних бунтовника од саме куће Бошковића, попа Ђока с Орје Луке и других пет-шест њихових приврженика, који су са свом кућном чељади одбјегли у Турску'.
Због свега тога, Коваљевски је, из Беча, у једном писму књазу Данилу поручио да треба 'да штеди крв православних' и да не прибегава 'окрутним мјерама', јер 'не заборављајте - ако се Црногорци буне, да то ни је из њихове главе, већ по интригама, које долазе изван граница црногорских', ваљда из Турске. Бавећи се том појединошћу, Вујовић је устврдио да интриге долазе из Скадра и да је 'главни завереник' Осман-паша који одбегле Брђане 'наоружава добро и шаље натраг, у Црну Гору, да врше разне диверзије, јер се нада да ће преко ових ускока досадити књазу'. Вујовић још измишља заверу, не би ли се 'непромишљени и кобни' поступак Данилов после могао правдати, а испушта целу причу о оргијама које су Књаз и његови перјаници приредили себи под Острогом, током ноћи, пошто су намамили девојке и младе невесте. Наивна му је и тврдња да су перјаници у току народног весеља, дању, отели Вилајету Павићевић е да би Књаз њоме, удатом женом, одмах оженио свог 'најмилијег' перјаника. Да се то заиста десило у току славља, нико од отмичара, па ни књаз Данило, не би одатле извукао живу главу, нарочито ако се зна за народну изреку да је јаче село од сватова.

[JASON]

Данило је Коваљевском одмах одговорио, али тај одговор није садржавао ни једну једину реч о побуни у Бјелопавлићима. Само га је уверавао у своје миротворство, тврдећи како се непрестано труди да спречи црногорске нападе на турску границу: 'Видјевши ово Турци, а особито они албански, да је нама сасвим забрањено, устадоше они сад на нас, да свакодневно пакосте убијајући и робећи и људе и жене, забрањујући обрађивати Црногорцима пограничне земље и најпослије почеше и куће неке запаљивати, тако да на веће чудо и муку никада нијесам био... од народа, заустављајући их да се не свете, с једне стране, а са друге од аустријске владе, која ми јавно пријети, да ће радити противу мене, ако се Црногорци против Турака наоружају. Доиста, ако аустријска влада не узмогне Осман-пашу зауставити овако као мене, а Турци узнапредују нападањем на моје људе, предвиђам велико зло'.
Наравно, није било речи ни о књажевим поступцима непосредно пошто је сазнао да су Бошковићи избегли у Турску, а он остао празних шака. Најпре, књаз је заповедио да се запале куће Бошковића, а сам је, према причању присутног пиперског сердара Јола Пилетића, које је забележио Томо Ораовац, 'узео угарак и за палио кућу свог зета, попа Риста Бошковића'. Потом је, огорчен понашањем своје сестре Јане, која му није послушала наредбу да остави мужа, попа Риста, и одмах се уда за попа Ђура Кусовца, удовца, зграбио њено двоје мушке деце од две и четири године и сунуо да их баци у ватру. Док је књаз претио да 'штенад треба поклати да од њих не остане кучади', у том га је науму спречио Јоле Пилетић. Књажеви сестрићи били су тада спасени, али их је већ наредне ноћи неко отровао, белим двопеком бешкотом који је само књаз користио. Народно предање још казује да је књаз Данило, кад је Јана одбила да га послуша и преуда се за попа Ђура Кусовца, узео бурило воде и угасио тек запаљену кућу, а сестра га је онда проклела: 'Да Бог да се теби угасило и огњиште и улиште'.
Своје 'званично' мишљење о свему што се под Острогом дешавало, али и касније, Данило је 6/18. јула 1854. године изложио у писму конзулу Гагићу. За разлику од појединих 'тумача' истог тог догађаја, који из поданичких разлога тврде да је на Бјелопавлиће кренуло свега 800 Катуњана (и Ријечана), Данило извештава да је тамо кренуо 'са пет до шест хиљада људи', те да се, суочен с непобедивом силом, 'сав народ од нахија Бјелопавлића, Пипера и Куча мени исти час покорио и вјеран показао, осим саме куће попа Ђока Бошковића с Орје Луке, која је главну буну у народ узроковала са других пет-шест приврженика, или боље рећи сљепачких подржатеља, који су одмах тек што су чули, да ја онамо с војском крећем, побјегли с њиховом чељади у Спуж, а оданде преко Подгорице у Скадар, гдје се примљени од ондашњег Осман -паше данас налазе. Тако дакле данас, Богу хвала, заостао је у горе означене три нахије првобитни мир, слога и несумњива вјерност мени'.

[JASON]

Књаз је слично писмо упутио и Мамули (19/31. јула), с тим што њему саопштава да су неки бјелопавлићки побуњеници успели да побегну у Скадар, одакле под руководством Осман-паше, ударају на Црногорце. Паша је, каже Данило, јавно наговорио црногорске ускоке, који се 'под његовом обраном налазе', да 'оружаном руком нападају на погранична села моје државе, намјесто што би им Осман-паша забранио, као што ја забрањујем оним ускоцима, те су у Црну Гору добјежали. Говори се да је он јавно рекао: 'Нек влашки ајдуци на ајдуке ударају, и нека се грдна фукара коље, стало ми за то није'. Стога, књаз је замолио Мамулу да посредује код Осман-паше не би ли одустао од подршке бјелопавлићким бунтовницима, 'јер иначе ја Вас увјеравам, да већ никако не могу, нити ћу ова зла и јавну срамоту подносити, него ћу и ја пустити моје домаће ускоке, да и они на Турску почну ударати'.
Мамула је шест дана касније одговорио, да је аустријском вицеконзулу у Скадру пренео Данилову поруку, али био је то безуспешан покушај; Турци су и даље нападали, што значи да је прича о нападима бјелопавлићких 'ускока' била смишљена за дипломате европских сила, баш као што је то показао Данилов разговор са француским дипломатом Ијасентом Екаром, о коме је 15. априла 1855. године, после прве посете Цетињу и првог 'пријатељског и куртоазног' разговора, Екар прилично исцрпно известио свог министра спољних послова:
'Данило је човјек малог раста, чије лице одаје интелигенцију. Воли цивилизован начин опхођења, много држи, нарочито откако се оженио, до своје књажевске титуле и тражи да се ословљава са Пресвијетло Височанство. Мислим да је веома сујетан, врло осјетљив на ласкања и нарочито да жели да се о њему говори. Замјерали су му да је био прије женидбе развратник, расипник и гњеван, али му се признаје, исто тако, да је енергичан и да много воли реформе. Захваљујући њему, путеви су сигурни, нема никакве крађе и аустриске границе се поштују. Ово је постигао примјеном тјелесне казне. Ова казна, које се Црногорци плаше више него смрти, за коју не маре, и узимање књажевске титуле, створили су му доста непријатеља, нарочито међу свештенством. Оно му прави сталну опозицију, пошто је неколико пута покушавало да заузме власт и да једног од својих постави на чело нације. Данила не воле, али га се плаше'.
Кад му је Екар поменуо црногорске оружане упаде у Арбанију, због чега се обећавана неутралност црногорске књажевине не може очувати, Данило се одмах прогласио неодговорним за такво стање: 'Упади које помињете, резултат су старих мржњи које постоје између села. Једног дана Турци нападну Црногорце, опљачкају неко село и повуку се. Другог дана то исто ураде Црногорци и поубијају из освете изоловане Турке на које наиђу. Тешко ми је да ефикасно спријечим ове упаде све док границе моје земље нијесу одређене и док Турци са своје стране ништа не предузимају да их спријече. Ја данас имам доказ да је Осман-паша изазвао покрет у Бјелопавлићима, стављајући му на чело неке сумњиве индивидуе с намјером да одвоји Брда од Црне Горе и од њих образује једну независну област с владиком на челу, а под заштитом Порте. Послије ове афере Турци су такође стално изазивали сукобе држећи у Спужу попа Ђока и његове другове који су, палећи жетву у једном селу, стварали неред међу Бјелопавлићима. Ја не бих ништа боље тражио него да се нађе неко средство и спријечи ово стање које наноси штете и нама и Турцима'.
Разлика између ове Данилове приче и оне коју је ширио непосредно по повратку из Бјелопавлића показује се барем у две појединости; и једна и друга, ван сваке сумње, неистините су:
1. Раније су поп Ђоко и другови отишли у Скадар, под Осман-пашину заштиту, а сад су у Спужу и отуд пале жетву и стварају неред међу Бјелопавлићима;
2. Раније су Бјелопавлићи с неким другим Брђанима (ваљда: Кучима, Пиперима и Братоножићима) створили покрет за независност, а сад испада да је у томе главни био Осман-паша, који намерава да Брда одвоји од Црне Горе и од њих створи 'независну област с владиком на челу', макар и под заштитом Порте, па се мора поставити питање откуд 'данас докази' Данилу да Порта, која се свим силама трудила да сузбије црногорске напоре за стицање независности, одједном ствара неку нову српску независну територију 'с владиком на челу'.

[JASON]

После свега, Будо Симоновић рећи ће да 'осветољубивом и назлобрзом књазу Данилу није било довољно то што је Бјелопавлиће прегазио с војском, што је попалио куће и побио људе, што је Бошковиће на челу с попом Ристом присилио да спас потраже под турским скутом, што је толико зла учинио својој сестри и зету, већ је почео да вреба и трага за свима који су оног дана под Острогом стали до попа Риста и дигли глас због срамоте коју је књаз нанио Бјелопавлићима. Преко жбира и шпијуна провјеравао је поједине сумњиве људе који су на неки начин успјели да измакну његовом немилосрђу у првом налету'.
Међу првима нашао се на удару Пуниша Бајов Павићевић, капетански писар у Мартинићима, понегде уписиван и као свештеник; осудио га је на смрт и пресуду послао једном од бјелопавлићких главара, који је, срећом по Пунишу, био неписмен и који је, стога, писмо дао Пуниши да га он прочита. Кад је видео о чему се ради, Пуниша је прочитао нешто друго и, не часећи, запутио се у Спуж, под турску заштиту. Тамо је затекао свог шурака Тодора Кадића, који је стигао са Цетиња неки дан раније. Њега је, наиме, књаз призвао и наредио му да убије зета Пунишу, те сестру тако учини удовицом. Наводно, Пуниша му је, заједно с попом Ристом, већ дуже време радио о глави. Књаз је, заправо, желео да у Бјелопавлиће посеје још мало раздора, те да од Тодора, пошто упрља руке зетовом крвљу, створи верног и понизног слугу. Остављен да током ноћи размисли о књажевом налогу, Тодор је једини излаз нашао у бекству у Спуж.
Стицајем околности, дакле, Пуниша је избегао замку, после чега и Тодор и он преко Скадра одлазе у Цариград. За одмазду, књаз протера из Црне Горе Тодорову жену и два сина, а жену Пунишину, Вилајету, доведу му на Цетиње, где ју је, уживајући у њеној лепоти, држао месец или два 'за своје потребе'. Кад се издовољио, препустио ју је за жену извесном Кићуну Стеванову Мартиновићу, свом перјанику 'кога је особито волио' и шураку свог брата војводе Мирка. (У задарском архиву чува се извештај которских власти од 11. септембра 1859. године из кога се види да се Кићун Мартиновић, перјаник књаза Данила, по наредби књажевој венчао 4. септембра са Даницом Кадић, сестром Тодора Кадића а женом Пунише Павићевића, и одвео је у Бајице. Ту је и податак да је Тодор Кадић у Цариграду убио Кићуновог брата.) Даница није дуго остала у том 'браку'; умрла је после две године, не зна се од чега, али највероватније од чемера.

[JASON]

Причу о насилној удаји своје сестре Тодор је чуо од Мишана Стеванова Мартиновића, црногорског конзула у Цариграду, рођеног брата свог новог 'зета'. Та је појединост окончана тако што је Тодор убио конзула а са Пунишом се разишао, јер овај није био сагласан с Тодоровим поступком.
Код Владана Ђорђевића читамо нешто блажу верзију истог догађаја: 'Да би се осветио Пуниши Павићевићу због његових непријатељских осећања за тим да би га завадио са шураком (Тодором Кадићем), као и да би ову двојицу завадио са породицом Мила Мартиновића, једног од најугледнијих црногорских емиграната, кнез Данило приморао је младу жену попа Пунише Павићевића да се преуда за једнога Мартиновића, и за живота законитог мужа, Данило је... дао венчати Пунишевицу са Мартиновићем'.
Свој опис истог догађаја понудио је и Душан Вуксан: 'Немогуће је одобрити поступак, којим је Књаз изазвао ову освету. Књаз је, наиме, на силу наредио да се Тодорова жена (тј. сестра) преуда за једног перјаника, Књажева фаворита. Не могавши се осветити, и од срамоте живјети у Црној Гори, Кадић је емигрирао у Цариград. Мучен жељом за осветом вратио се у близину Црне Горе и чекао згодан моменат, који је... и дочекао'.
Што се тиче Бошковића избеглих пред Даниловим гневом, барем према писању једног од Бјелопавлића раније одбеглих у Скадар, поп Ђоко је добро прошао у Скадру, јер му је паша 'јатаган даривао и још много ствари'. Aли без обзира на толику скадарску 'доброту', поп Ђоко и поп Ристо су крајем септембра исте године написали књазу једно покајничко писмо и тражили да им дозволи повратак у Бјелопавлиће, јер они нису криви за отимање муниције у Острогу колико неки други којима је опроштено, 'но вас, Господару, молимо и Богом и силом божјом заклињемо, ако немамо другог нада и излаза, пусти нас, да се с грдним крвницима искољемо, а зарашта да знаш, што се преда мном на божју вјеру око вас зборило, пустио би и нас к себе'.
Ђоко и Ристо писали су Данилу средином децембра и кумили 'силним и страшним Богом и светом Госпођом и Светим Петром (Цетињским) и вашим здрављем и напретком, избавите нас из турскога ропства и не држите нас у њиховим рукама, па ако Бог да, кад нас избавите, сви ћемо доћи пред вас, па којег ћете удавити - удавите, којега ћете пустити - може вам бити'.
Они су писали још једном, петнаестак дана касније, али им је тек наредне године дозвољено да се врате. Наиме, почетком 1855. године ликвидирано је и питање свих бјелопавлићких избеглица. Почело је тако што је Мамула 25. фебруара написао књазу Данилу да су му се из Скадра јавили неки бјелопавлићки бегунци с молбом да их књазу препоручи за помиловање. Мамула, са своје стране, моли књаза да му саопшти под којим би се условима ови бегунци могли вратити својим домовима. Књаз је одговорио већ 2. марта, а услови су му били, како је то сам рекао, 'једностручни', односно једноставни: 'Допустио сам свима, да се без сваког подлагања казни могу у своје отечество повратити, своје имање мирно уживати, које ће им се повратити, само да подмире дуг којим је имање оптерећено'. Књаз је такође дао и сагласност да се врате и коловође поменуте побуне: поп Ђоко, брат му Видо, Мина Марков и Ристо, Данилов зет, све Бошковићи), под условом да више не могу користити дотадашње презиме 'и да не могу оружје у мојој земљи носити, а и иначе и њима дозвољавам, да могу слободно у мојој земљи живјети и своје имање уживати'.

[JASON]

Тај је догађај био пропраћен и писмом цетињског дописника новосадском 'Србском Дневнику', писаним 23. априла/5. маја: 'Повраћеним бјегунцима Бјелопавлићким великодушно је опростио књаз. С почетка није им хтио никако опростити, из узрока што су они без икаквог повода, без сваке увреде буну подигли. Они то сами исповедају. Дописници немачких новина нису се стидили саму ствар изопачавати и само књаза црнити и сву кривицу на њега бацити'.
Причу о 'великодушном опроштају' овај дописник гради на држању Даниловом у сусрету с 'повраћеним бјегунцима'. Истина, Данило се друкчије није ни могао држати, јер је то био сусрет једног самодршца с људима који су се у отаџбину враћали ризикујући своје животе; њему је то била и прилика да понови своју причу о кривици самих Бјелопавлића за зло које их је снашло, не помињући при томе срамоту коју су им он и његови перјаници приредили на Тројичким свечаностима у Острогу: 'Свијет би рекао да сте ви од силе и неправде побјегли, а тако сваки зна да је то ваш гријех и да сте ви од силе и опачине зло у народу учинили. Ја сам вам подијелио милост, зато да покажем и вама и свијету, да се ја од вас не бојим и да можете или у мојој или у туђој земљи живјети, и да од вас нигда ни најмање зазирати нећу. Идите дома и живите како можете, али главари више нигда бити нећете. Знам добро, да ви оваквог великодушија спрам мене не бисте показали, кад бисте на мом мјесту били. Ви сте показали ваше срце и вашу снагу, а ја сам своју, иако сада знате да ни ви ни ко други не може ми ништа, јер ја ћу прије лишити се живота него земаљско право и право моје упуштати иком да га гази'.
И, како то каже Вуксан, 'тако се напокон свршила ова афера, која је Црној Гори стварала доста неприлика. У њој се нарочито види једна велика мана Данилова, коју владалац не смије да испољава, а то је неодољива мржња. Онога, кога је мрзио, Данило је гонио до ископа, ни једно понижење, није му било довољно, само кад се радило, да противника смрви. Ова велика мана Данилова стаће га кроз коју годину и главе'.
Поп Ристо, поп Ђоко и Видо Новаков, сви Бошковићи, вратили су се, дакле, у Бјелопавлиће, да би их убрзо књаз Данило позвао на Цетиње и пред највиђенијим црногорским главарима уручио им сребрне сабље. 'Недуго затим, књаз је морао да укаже још једну почаст Бошковићима: да им окачи на груди висока одликовања која им је преко црногорског владарског дома упутио лично султан, задовољан њиховом храброшћу и одважним држањем у Скадру', исказаном, чврстом жељом да не остану у обећаваном изобиљу на турској територији, већ да се врате у Бјелопавлиће, ризикујући и сопствене животе. Ристо је то одликовање, звезду са полумесецом првог реда, касније увек носио под грлом изнад одликовања која је добијао са црногорског двора.
'А можда највеће признање и сатисфакцију добио је двије године након смрти књаза Данила. Приликом похода на Црну Гору, 1862. године, Омер -паша је неколико дана боравио у напуштеној кући попа Риста Бошковића на Орјој Луци. На одласку, међутим, није допустио да се кућа спали као и већина осталих по Бјелопавлићима, већ му је написао и оставио поруку: 'Драги војводо, жалим што твоју главу не носим у Скадар. Из поштовања према твом јунаштву и куражи, остављам ти кућу у којој сам боравио неколико дана нетакнуту, као знак да јунак јунака и крвник крвника мора поштовати'.
Знајући или не знајући за сва та одликовања, цетињски Петровићи нису се према Бошковићима односили као Омер-паша. Показао је то и Данилов наследник, књаз Никола, који је, према сведочењу Тома Ораовца, чинио све да загорча живот Саву Бошковићу, сину Ристову а свом брату од тетке и, истовремено, пашеногу (жене су им биле кћери војводе Петра Вукотића). Своју мржњу према њему испољавао је тако што га је више пута кажњавао, лишавао чина и ограничавао му слободно кретање; толико да је Саво, иако народни посланик, 1912. године тражио пасош не би ли се иселио у Србију. Пошто за то није добио Николину сагласност, он, будући кратковид од рођења, 'затражи пасош за Аустрију или Италију, ради лијечења, јер ни са наочарима није могао да чита. Књаз одбије и тај захтјев. Из страха да не ослијепи, 19. агуста 1912. године он изврши самоубиство. Сви Бошковићи за Савову смрт сматрају кривцем књаза Николу'.

[JASON]

О Бјелопавлићкој побуни и Даниловом крвавом одговору на њу, писали су и хроничари са стране, доводећи је у везу са црногорском неутралношћу у Кримском рату, али и са црногорским упадима у херцеговачка села, почетком јула 1854. године, и пљачком по њима. И поред тога што је књаз Данило уверавао Порту у своју мирољубивост, због чега је био неутралан у Кримском рату, ово последње није за Турке било ни неутрално ни мирољубиво; они су протестовали, а Данило је одговорио да он није у стању да задржи своје поданике.
Према тумачењу Владана Ђорђевића, незадовољни Пипери, Кучи и Бјелопавлићи побунише се 'и збацише Књаза због његове страшљивости'. Као одговор на то, Данило диже три хиљаде Катуњана и крваво угуши побуну. Ђорђевић не каже да ли се та побуна десила 1854. године или касније, али за илустрацију своје приче користи податке Марка Миљанова о црногорској похари Куча на Петровдан 1856. године (29. јуна/11. јула, у петак). И каже потом да 'овде почиње читав низ трагичних кривица кнеза Данила Петровића Његоша', које назива 'грозним пресудама његовим... и дивљачким извршењем Мирковим'. Мора бити да је Данило већ тада предосећао да му недела не могу проћи некажњено, јер је средином априла 1855. године пред скупштином на Цетињу прочитан његов декрет по коме ће за случај да он умре без мушког наследника, књажевско достојанство прећи на војводу Мирка, а потом на тада малолетног Мирковог сина Николу.
Уз напомену да је Русија замерала Црној Гори што је током Кримског рата изабрала неутралност, овде ћемо уврстити и неколико редака које је о том времену и приликама у Црној Гори и Брдима исписао енглески историчар Вилијем Милер. Несумњиво, Милер је своју причу ослонио искључиво на Данилова писма енглеском конзулу у Скадру и на конзулове извештаје енглеској влади, у којима су сви књажеви поступци оправдавани гомилањем турских трупа на црногорским границама, учешћем брдских племена у завери против књажевске централне власти, сепаратистичким тежњама истих тих племена и њиховом наводном одлуком о проглашењу сопствене независне државе; ни речи нема о догађањима под Острогом, јер их ни Данило није помињао у својим писмима:
'Руски цар је имао више разлога да од Црне Горе очекује помоћ. Упркос чињеници да је један рат против Турске био тек завршен (мисли се на напад Омер-паше на Црну Гору), утицајне струје на Цетињу, које је предводио Данилов стриц Ђорђе Петровић, нестрпљиво су ишчекивале нови рат. Данило, међутим, по саветима Аустрије, која му је учинила неке значајније услуге, одлучно се противио ратној опцији, уз ризик да изгуби популарност, чак и владарски трон. Наиме, против њега била је скована завера, у коју су били умешани његови стричеви Ђорђе и Перо, а агитација за нови рат постала је интензивна кад су Турци нагомилали трупе уз херцеговачку границу и тиме дражиле ратоборне Брђане; неки су се залагали за напад на Бар, а други на Херцеговину.
Данило је свој став према ратном расположењу исказивао тврдњом да ствари више не може држати под контролом. Незадовољство је достигло врхунац кад су се Пипери, Кучи и Бјелопавлићи, брдски крајеви релативно скоро припојени Црној Гори али недовољно интегрисани у њу, јула 1854. године прогласили независном државом. Данило је био приморан да се побуњеницима војно супротстави; неки од њих побегли су на турску територију, док су остали покорени и приморани да плате накнаду за грађански рат који су изазвали'.
Што се тиче црногорске неутралности у односу на руско учешће у Кримском рату, Данило је, не би ли смирио народно нерасположење тим чином, прогласио тродневни пост за успех руског оружја.

[JASON]

Кривична расправа, при окружном суду у Котору против Тодора Кадића, из Бјелопавлића, одржана 18. септембра 1860. године.
Тода или Тодор Кадић, Алексин, из Бована, у Бјелопавлићима, Црна Гора, стар 30 година, висока стаса; коса, очи, обрве и брци црни, висока чела; нос, подбрадак и уста правилна, лице обло и од краста оштећено, чврстог тјелесног састава, погледа живог, обличја генијалног, мајестрозног хода; православне вјере, ожењен, са породицом, посједник. Говори: српски, талијански, арбанашки, понешто турски, а пише српском ћирилицом. Окривљен ради потајног уморства његовог величанства књаза Црне Горе Данила Петровића – Његоша, вечери 12. августа, у 7 сати и 45 минута године 1860. путем експлозије кубуре на капсул. Окривљени је био саслушан исте вечери, свестрано, и на темељу поведених извида током поступка проистекли су на његову штету сљедећи докази и поводи:
а) његов нагли долазак на мјесто учинка послије његовог прогонства и забране да никада не стане ногом на аустријско земљиште,
б) његова преобука у ношњи Браићкој, да не би био препознат,
в) што је отишао на винарску трабакулу да пије вино, што је навукао свој шешир до очију да га не би познали по лицу и што је употријебио особиту хитњу када је силазио са поменутог брода, опазивши да се књаз упутио да уђе у лађу и што није обратио пажњу да му заповједник трабакуле врати кусур на предати му новац за исплату попивеног вина,
г) положена заклетва двају очевидних свједока: Тасовића и Покорнија, који су опазили да убица држи у руци пушку на капсул и да је опалио на свога владара, па је бацио на земљу,
д) његово бјежање послије учина,
ђ) што се на њему нашла пашњача /што се на српски зове ћемер/, који служи да се у њој држе пушке, па односећи са пушкама носећи са 14 заметака и неколико капсула, са опаском да су и једно и друго тачно саодговарали пушци и
е) што је окривљени својевољно изјавио на саслушању мржњу која је постојала између њега и Књаза, са узрока који ће се накнадно изнијети.
Ублажавајућих околности у корист оптуженика нема, ако се изузме његово пређашње добро владање и што је био подбоден на злочин због претрпљених прогонства од стране Књажевине, олакшавајуће које му ништа не помажу у садашњем стању. Одбрана Кадићева током поступка и током расправе састојала се у простом нијекању. На темељу тих неповољних околности, стављен је окривљеник под оптужбу дана 6. септембра 1860. године у 5 сати и истодобно би завршен казнени поступак, те би одређена главна расправа за дан 18. истог мјесеца.
Државни тужилац предложио је смртну казну, означивши злочин као потајно уморство. Бранитељ Никола Д. Ђовани ск. Окружни савјетник, напротив је означио злочин као просто покушано уморство и предложио да се оптужени ослободи ради помањкања доказа.
Дана 19. на 6 сати послије подне Окружни суд је прогласио да је Кадићу пресуђена смртна казна.
Дана 20. осуђеник је у 10 сати прије подне уложио жалбу против поменуте пресуде и његов бранитељ дана 26. септембра предао је слиједећу притужбу:
Високом призивном суду
Висина среће увијек је предигра предстојећих несрећа које, кад започну не престају, него прогоне и уништавају прогоњеног смртника. Тодор Кадић, рођен је у Бјелопавлићима – Црна Гора, од родитеља поштених, добростојних и упливних, проводио је блажени живот окићен љубављу своје младе супруге и миловањем невиних двају синова: Тодор Кадић бијаше срећан човјек.
Једне ноћи 1857. године ненадно би позван да приступи у Сенат, гдје је сазнао да се од њега тражи, под пријетњом смрти, исказ имена педесеторице књажевих противника, међу којима има бити означен и његов зет, свештеник Павићевић, чија је смртна пресуда била већ раније изречена.
Потпуни новајлија у мистериозној сплетки, запрепашћен идејом лажне оптужбе у послу тако важном и деликатном и престрашен што је сјутрашњи дан био посљедњи дан његова живота и зета му, одлучује, ради спаса зета и свога живота, да с њим заједно побјегне у сусједну турску државу. Наум би извршен исте ноћи, и праведник побјеже, претходно положивши заклетву отаџбинским планинама и родној земљи, да до тог часа није учинио никакво дјело кажњиво, па ни замјерку.
Осамљен у том негостољубивом земљишту, са презиром одби предлог да убије свога зета и да се поврати својој кући. У огромној својој жалости подиже мисао на милостивог орла аустријског и под његовом заштитом нађе уточиште и одмориште. Али у списима судбине бијаше записано да Кадић неће за дуго уживати мир јер чим прођоше 2 године, спопаде га нови и претешки бол, вијешћу да му је сестра Даница, жена попа Павићевића била присиљена да се преуда за жива мужа.
Озлојеђен тим срамотним чином који понижава законе, помисли на човјечју правду, заштитницу права, захвалио се на аустријску помоћ и упутио се у Беч и Цариград да од руских представника добије пасош да се потужи Светом Синоду на претрпљену срамоту.
Будући му буде од суда одбијена молба, без запослења и животних средстава, продужи повратни пут и у Галацу оболи од богиња и остаде напуштен од свог истог Павићевића, узрочника свих својих несрећа, а без своје кривице. Физички уморан, а и морално, обрати се неизмјерној доброти аустријској дома и у јуну 1860. године долази у Котор, али би испраћен до границе Турске гдје се је, ненавичан, одао најнижим и најтежим радовима. Али како стоји записано да је слободно молити и да, што му је у мјесецу јуну било одбијено, могло би му бити дозвољено у августу – повратити се у Котор 12. августу 1860. године послије подне, да умоли дозволу за селидбу у Задар. Судбоносни повратак? Оно исто послије подне спопаде га посљедња и најгрознија несрећа.

[JASON]

Дошавши на Которску риву, како бијаше празнички дан, то у страху да не буде познат и ухапшен, па да то избјегне, упути се на брод да попије чашу вина, и ту се задржао до мрака с намјером да се сјутрадан пријави политичкој власти. Али, након мало времена чује пуцањ из пушке, један, па други, па трећи, иза чега настаде трка људи на једну и другу страну. Повучен знатижељом, и он, бојећи се какве несреће, хитно скочи с брода на коме се налазио и дошавши на обалу, не знајући што се десило, поче и он трчати попут других, вичући: стани, стани, стани, не знајући ни сам шта се догодило. И обзиром да је Кадић међу првима трчао, би ухапшен и кад је стигла јавна сила би приведен пред с. кр. окружни суд, који је на темељу неких сумњичења провео саодговарајући поступак.
У току поступка истиче се на терет Кадића у стицању прилика какве околности, да на први поглед изгледају несавладиве, али како ће се у току видјети, биле су сасвим ослабљене.
Међутим, хоће се да је дошао законски доказ извршеног злочина издајничког уморства на темељу кажњавања под заклетвом двојице свједока о учину: Тасовића и Покорнија /али који нијесу достојни да им се вјерује/ и на темељу површног љекарског прегледа рана.
Иако ће славни признати суд којему Кадић подноси ову притужбу, савјесно проучити свеукупни ток казнене парнице, како је то пропуштено високом судском двору који управља непристрасном аустријском правдом – и буде оцијенио доказима оно што се по закону и мора схватити као доказано, и буде повјеравао ономе који је једини достојан повјерења, ипак колико год је Кадић најинтимније и вјерски освједочен о горњем, опет да удовољи прирођеном осјећању одбране и да се данашње излагање не схвати као посљедња, лабудова пјесма и његова преодана молба осуђеника на смрт, најсмерније молим да му буде спашен живот и најпонизније подносим своје опаске:
I Односно на свједоке
На првом мјесту апсолутно је немогуће да је свједок Покорни могао, усљед касне вечери, опазити да је лице Кадића нагрђено крастама, као и други свједок Тасовић да је могао упознати да је кубура била на капсул.
Моли се затим високи апелациони суд да изволи својим проницљивим оком прегледати топографски план и расудити да ли је хумано могуће /узевши у обзир позицију у којој се налазио уморени Књаз у часу збића, да га је Кадић био у стању ранити/… Књаз је био рањен с леђа, што Кадић није могао извршити јер би у том случају свакако озлиједио које друго лице, које му је стајало с чела. У сваком случају, ма какву брзину да је Кадић у тој пригодби употријебио да се увуче у гомилу и да извади сакривену пушку у прсима, да је упери и опали, сви ти покрети захтијевали су више времена довољног да се спречи атентат, а поготову Тасовић, уколико је под заклетвом суду освједочио да је од часа у коме се с Кадићем налазио на броду и с њима испијао вино, посумњао у његову злу намјеру, па да га је с брода пратио до мјеста учина и обраћао на њега пажњу. Тасовић није знао ништа да каже о судбини пушке, која је нађена на 20 корака од рањеног Књаза.
И Тасковић и Покорни сагласно и под заклетвом су посвједочили да су у руци убице видјели кубуру и видјели када је опалио на свога владара, и тада је бацио на земљу и стао бјежати. Но, да је то тако било, зашто поменути свједоци нијесу први пошли у потјеру за Кадићем. Та тврдња Тасовића и Покорнога очито је лажна, јер кад је пукла пушка, свак је остао у сумњи шта се збило, нагађања су била различита, неки су мислили да је неки Црногорац из Књажеве пратње пуцао да поздрави Књаза, други су држали да су се пушке сенатора судариле међусобно у оној стисци и проузроковале експлозије.
Два сенатора из пратње Књажеве повадише ханџаре и почеше трчати пут моста, у простој претпоставци да је пут те стране побјегао убица, неки пак, у заносу стадоше пузати по обали, али судбина је хтјела да је злосрећни Кадић слиједио ове посљедње, и то му је било довољно да упадне у мрежу и постане жртва посљедње и најгрозније своје несреће.
II Године живота осуђеника
Да буде проглашена смртна пресуда по 284 и 285 казн. Закона, треба да буде доказано законито и потпуно, да је кривац у своје признање, или на основу исказа заклетих свједока, навршио 20 година. Доба рођења треба да буде потврђено крштеницом или путем примања вјеродостојног акта, није довољна изјава окривљеника, а љекарске изјаве о томе немају основног критеријума. Да Кадић није био оболио од краста и да није пострадао у посљедњим годинама од тешких несрећа, какав би тада био исказ љекара?
III О аутопсији /парање леша/
У погледу пак прописа § 284. не осврћући се на вјеродостојност коју заслужују два свједока, Кадић препушта призивном суду да ријеши да ли у конкретном случају, без парања мртваца, може се законито утврдити и потпуно доказати дјело са свим важним околностима, те да ли се може прогласити смртна пресуда?
Он, међутим, по свим обзирима то пориче. Аутопсија уопште није била извршена, довољно је то примјетити. Оне исте вечери догађаја, љекарска комисија прегледала је ране Књажеве и изјавила да су безусловно тешке, и када је почела да вади метке, извукла је један дио, јер болесник није више могао подносити болове. И тако је рањеник остао напуштен цијелу ноћ од лијечника. Наступајућег јутра 13. љекарска комисија поново је прегледала рану и тек тада је прогласила смртоносном.
Човечја природа без сумње довољно је чврста, али с друге стране истинито је, да ако не буде припомогнута потребним љековима, него се запусти, као што је овдје случај, природна је посљедица да мора угинути.

[JASON]

Увече истога дана Књаз је издахнуо око истога сата када је био рањен. Љекарска комисија послије мало сати хтјела је да предузме аутопсију леша, али Црногорци, који су се ту налазили, усљед неког сујеверја, енергично су се одупирали, о чему је ц. кр. поглаварство писмено извјестилo Окружни суд, уз изјаву да није хтјело постати узрочник рђавих посљедица које су могле наступити у случају употребе силе.
Ето, дакле, кривицом љекарске комисије, занемарена је, али боље рећи, пропуштена је она битна операција, крајње обиљежје закона, без које се не може извршити смртна казна. Бивало је много случајева у којима су поједине ране проглашене за смртоносне, но које су потребним лијечењем биле излијечене.
У погледу фишека и капсула које су се нашле при Кадићу, као и обзиром на ћемер, без односне пушке, опажа се да је Кадић и једно и друго био прибавио за одбрану свога живита за вријеме свога путовања и да је ту пушку био присиљен продати ради свог издржавања. Што су пронађене каписле потпуно саодговарале кубури, што би се хтјело приписати да је власништво Кадића, не може се приписати другоме него простом случају јер на свијету има на хиљаде пушака једног те истог облика и мјере, као што је она те се приписује Кадићу.
Најпослије, Кадићу није било ни на крају памети да убије Књаза Данила, јер тим апсолутно не би побољшао своје стање.
У тој претпоставци и прилазећи са свим преко прекршаја по § 323, чему нема што да се приговори, Тодор Кадић најпонизније моли високи призивни суд, да измјени пресуду првог суда и да га ријеши оптужбе, ради помањкања доказа.
Но, ако усљед неповољних комбинација околности које су истакнуте у истрази, друга молба би морала изрећи пресуду, тада моли судије да буду благи у трајању казне и моли их да се удостоје препоручити га милости царској.
Но, ако најпослије противи сваког очекивања и нада високи призивни суд, из разлога непознатих сиромашном заточенику, буде присиљен да потврди пресуду Окружног суда, Тодор Кадић неће проклињати ни суд ни закон, него као син несрећни, са стрпљењем који је могао претрпјети толике невоље у животу, поступиће мирно вишњем и непогрјешивом суду небеском, пред који ће приступити и они који су криви за његову несрећу.

[JASON]

Белешкa о понашању Тодора Кадића од часа хапшења до краја његова живота. Приведен под војничком пратњом у Окружни суд, постављен је да седне на једну од клупа које су постављене за седиште лицима позваним у суд. Кад је стигао г. председник, упитао је оптуженога одакле је и како се зове; на тај упит Кадић није ништа одговорио. Тада га је кључар Веселин ухватио за раме и присилио да устане, јер је био остао да седи. Кадић се тада обрати кључару и рече му на српском језику: 'Брате мој, ако будем означен кривцем каквог злочина, овде је правда да ме казни, али ти немаш права да ме злостављаш'. Затим се окренуо председнику и рекао му: 'Ја сам из Бјелопавлића, из Црне Горе, рођен сам у Бовану и зовем се Тодор Кадић'.
Те вечери састављен је записник и Кадић је враћен у тамницу.
Дана 6. септембра, Кадић је стављен под оптужбу и закључен је поступак. Судија истражитељ, с. кр. саветник Матија Глиго, ставио му је до знања да је све завршено, па га је замолио да му каже да ли је мрзео пок. Књаза, нашто му је Кадић одговорио: 'Кунем Вам се Богом да немaм никакве мржње према Књазу, али ипак, молим Вас да ми свучете кошуљу, па је Ви обуците, а затим ме судите.'
Ни у тамници, ни на путу из апса до суда, ни пред судијом, никад није дао повода каквој замерци  и никада није употребио какав непристојни гест и псовку. Његови одговори били су кратки, оштроумни и уљудни. Није јадиковао ни проклињао и није никада никога замолио да има сажаљење према његовом предтужном стању. Jедном речи, држао се увек примерно и достојно опште похвале.
У вече 18. септембра, првог дана расправе, када се завршило расправљање, Кадић се упутио ка излазним вратима сале и опазио тамничког кључара Веселина где седећи на степеницама, спава. Хитро га је продрмао, да га не би старешина стражара видео и казнио, и кад се овај пробудио рекао му: 'Драги мој, устани и брзо ми стави ми окове'.
Кад је током расправе Кадићу био пребачен његов злочин, доказујући кожни колан, пушчане метке, каписле – што му је одузето при хапшењу, затим кубуру, струку и окрвављену Књажеву доламу, није се ни најмање снебивао, ни променио боју лица, одричући оно што је морао одрицати и признајући само оно што није могао одрицати. Једнаком чврстином показао се је, када је на 6 сати после подне, дана 16. септембра саслушао у расправној сали смртну пресуду.
Кад је председник суда г. Хенрик Поточњак завршио читање пресуде на српском језику, осуђеник изјави да од свега што му је прочитано није разумео ништа. А пошто му је председник казао да је осуђен на смрт, слегао је раменима, рекавши му: 'Добро је … Нека је хвала Богу'. На питање председника да ли ће се жалити противу пресуде изгледало је као да га није разумео, али када му је бранилац казао чега се тиче, одговорио је да ће промислити. Затим је одведен у тамницу.