PALUBA
December 15, 2018, 06:36:54 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Za sve probleme prilikom registracije obratite se mailom na flushroyal75@gmail.com ili miodrag.radojkovic@paluba.info
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 77 78 79 80 81 [82] 83   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 146608 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1215 on: December 04, 2018, 10:15:50 am »

Белешкa о понашању Тодора Кадића од часа хапшења до краја његова живота. Приведен под војничком пратњом у Окружни суд, постављен је да седне на једну од клупа које су постављене за седиште лицима позваним у суд. Кад је стигао г. председник, упитао је оптуженога одакле је и како се зове; на тај упит Кадић није ништа одговорио. Тада га је кључар Веселин ухватио за раме и присилио да устане, јер је био остао да седи. Кадић се тада обрати кључару и рече му на српском језику: 'Брате мој, ако будем означен кривцем каквог злочина, овде је правда да ме казни, али ти немаш права да ме злостављаш'. Затим се окренуо председнику и рекао му: 'Ја сам из Бјелопавлића, из Црне Горе, рођен сам у Бовану и зовем се Тодор Кадић'.
Те вечери састављен је записник и Кадић је враћен у тамницу.
Дана 6. септембра, Кадић је стављен под оптужбу и закључен је поступак. Судија истражитељ, с. кр. саветник Матија Глиго, ставио му је до знања да је све завршено, па га је замолио да му каже да ли је мрзео пок. Књаза, нашто му је Кадић одговорио: 'Кунем Вам се Богом да немaм никакве мржње према Књазу, али ипак, молим Вас да ми свучете кошуљу, па је Ви обуците, а затим ме судите.'
Ни у тамници, ни на путу из апса до суда, ни пред судијом, никад није дао повода каквој замерци  и никада није употребио какав непристојни гест и псовку. Његови одговори били су кратки, оштроумни и уљудни. Није јадиковао ни проклињао и није никада никога замолио да има сажаљење према његовом предтужном стању. Jедном речи, држао се увек примерно и достојно опште похвале.
У вече 18. септембра, првог дана расправе, када се завршило расправљање, Кадић се упутио ка излазним вратима сале и опазио тамничког кључара Веселина где седећи на степеницама, спава. Хитро га је продрмао, да га не би старешина стражара видео и казнио, и кад се овај пробудио рекао му: 'Драги мој, устани и брзо ми стави ми окове'.
Кад је током расправе Кадићу био пребачен његов злочин, доказујући кожни колан, пушчане метке, каписле – што му је одузето при хапшењу, затим кубуру, струку и окрвављену Књажеву доламу, није се ни најмање снебивао, ни променио боју лица, одричући оно што је морао одрицати и признајући само оно што није могао одрицати. Једнаком чврстином показао се је, када је на 6 сати после подне, дана 16. септембра саслушао у расправној сали смртну пресуду.
Кад је председник суда г. Хенрик Поточњак завршио читање пресуде на српском језику, осуђеник изјави да од свега што му је прочитано није разумео ништа. А пошто му је председник казао да је осуђен на смрт, слегао је раменима, рекавши му: 'Добро је … Нека је хвала Богу'. На питање председника да ли ће се жалити противу пресуде изгледало је као да га није разумео, али када му је бранилац казао чега се тиче, одговорио је да ће промислити. Затим је одведен у тамницу.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1216 on: December 05, 2018, 07:45:14 am »


* Cattaro.jpg (470.69 KB. 799x1024 - viewed 12 times.)

Дана 20. септембра 1860. изјави старешини тамнице Јовану Полаку жељу да се састане са г. председником и кад је предсeднику то било достављено, Кадић би у 11 сати пре подне одведен судији коме упути ове речи: 'Господине, ако сам потпуно уверен да ће остати бесплодан сваки покушај мог браниоца да ми сачува живот, ипак, у нади да ћу моћи да загрлим моју несрећну породицу, пријављујем жалбу противу пресуде овог Окружног суда, која ми је јуче била прочитана'.
Кад се вратио у тамницу, постављена му је дупла стража и би позван ковач да јаче утврди тамничка врата, као и гвоздену решетку на прозорима, да припреми вериге и залије их у зид, како би се ноћу осигурало да не устане из кревета. На све те опрезности Кадић није уста отворио, него је подсмехом показивао презир и подругљивост.
Првог дана када му је прочитана судбоносна пресуда, певушио је у тамници и говорио да је Књаз погинуо као пас, а да ће он умрети као хришћанин. Следећег дана затражи да му донесу из тамничке православне капеле духовну књигу коју је по цео дан читао, припремајући се часу који је очекивао.
У уторак 30. септембра упућена је паробродом притужба његовог браниоца на виши суд.
Између три четири особе које су се налазиле у ћелији Кадића, беше неки Илић из Леденице. Овај једног дана поче говорити о случају који се догодио неком свештенику, па рече Кадићу: 'Попови знају учити народ да се као хришћани моле, али они не врше своје дужности како је прописано'. На то Кадић одговори: 'Драги мој, ако божји служитељи, одређени да пасу своје стадо, не раде онако како уче, религија с тога не губи ништа, ни ми с тога немамо права да радимо као злице, него да мислимо о нашој савести, да оставимо другима да сваки мисли о својој сопственој'. Но како је Кадић, као што је речено, сваког дана читао духовну књигу, Илић, видећи да је побеђен, употреби другу прилику па рече: 'Било је људи који су, док су с једне стране читали молитвенике, с друге стране убијали људе на јавним местима'.
А Кадић: 'Ни ти, ни нико други не може рећи да сам ја ма кога убио. Бог то само зна, и ако ја будем нађен као кривац, он ће ми казати на другом свету. Правда је нашла да ме осуди на смрт на овом свету, а ја се свом понизношћу покоравам, али се нико неће насладити да ме види на вешалима као плачљиву бабу, него у пуној безбрижности. Уосталом, ако неки човек бива гоњен, од других потлачен, заплени му се имовина и бива доведен до лудила, у том случају не може му се замерити као да је убио свог сопственог оца, јер божји и човеченски закон човеку заповеда да подноси сваку неприлику од родитеља, а ако га убије, постао би сваког сажаљења достојан'.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1217 on: December 05, 2018, 12:41:12 pm »

10. октобра у 4 сата, приспе Лојдовим паробродом џелат, а око 4 ½ после подне, Кадић је проведен у Окружни суд где му је речено да тај суд, дописом својим број 646, упутио апелационом суду призив осуђеника, који га је заједно са парничним списима доставио њ. в. Краљу, а овај га је упутио Врховном суду да поведе поступак. Врховни суд је својим решењем број 14.156 од 28. септембра  потпуно потврдио пресуду Которског Окружног суда од 10. септембра број 646, а призивни суд решењем бр. 3339 саопштава ово високо решење, тако да се осуђени има обесити дана 13. октобра.
На то саслушање Кадић, без икаквог снебивања мирно изговори ове речи: 'Срећно било Цару и овом светлом суду, а на чудо и јаде ономе који ме је на ово нагнао', и дубоко се поклони суду и присутнима. Затим је одведен у цркву св. Николе која се налази у тамници.
За време тог кратког пута Кадић опази вреву народа, повученог љубопитством, који с чуђењем посматраше његову безбрижност. Он се насмеја и рече кључару Веселину, који му стајаше с леве стране: 'Изгледа да ови нису никада видели људи, или мисле да они неће никада умрети. Умрећете ви сви, моји драги, врло вероватно другом смрћу, али ипак ћете умрети'.
Истога дана посетио га је которски православни парох, прота Константин Јовановић, да га упита жели ли се измирити с Богом, а он му одговори: 'Данас, господине, нећу, али изволите доћи сутра и сазнат ћете све'. Те ноћи спавао је само неколико минута, а остало је време провео у картању.
Јутром 13. извршио је свету тајну исповести, затим даде позвати истражног судију и државног тужиоца, и с њима се разговарао око један сат. Мало затим нашли су се у капелици парох Јовановић, неколико официра и неколико приватних особа, којима је Кадић одржао овај говор: 'Господо моја! Свакоме човеку је мило живети, па га с тога сама природа обавезује да за његово одржање употреби све могуће силе, али кад све настојање остане бесплодно и кад види да му се приближава последњи час, потребно му је да се исповеди. Ја сам се исповедио најпре Богу, па судијама, а сада ћу и вама, господо моја.
Сада покојни књаз Данило Петровић хтео је да ми одузме живот, јер сам одбио да послушам његове крвничке наредбе. Тај мој одбитак поштедео је живот многим невиним људима. Међутим, био сам приморан да оставим отаџбину, старе родитеље, младу супругу и два невина сина да би сачувао главу.
Књаз даде побити пет чланова моје родбине, конфисковао је моју имовину и присилио моју сестру да се преуда још за живог мужа, који је такође био присиљен да бежи да би сачувао живот. Моје пребивање у Аустрији није се хтело трпети, нисам могао добити пасош за Русију да би се код Светог Синода потужио на претрпљену срамоту због преудаје моје сестре. С једне стране гонио ме је Књаз, а с друге стране француски конзул у Скадру. Обојица су тражили моју смрт. При свим тим гоњењима, никада се нисам промишљао да убијем Књаза, али, кад сам дознао да је на моју главу ставио уцену од 500 форинти, решим да наплатим свој живот за цену много вишу, да га убијем ма где га будем затекао. У ту сврху оскрбио сам се кубуром великог калибра, напунио сам је до врха цеви сваковрсним зрнима и упутих се Котору, те стигох оне судбоносне вечери, кад је покојни Књаз шетао по обали.
Умешао сам се у гомилу народа у часу кад се укрцавао у лађу пут Главата и тражио сам очима где је. У оном часу за мало вечерњи мрак не учини да убијем невинога, место њега. С једне стране Књажеве стајаше неки сенатор у једној долами као и он, и држећи да је он онај кога сам имао убити, повукох кубуру, уперивши је на сенатора, али у том часу Књаз се окрену да припали цигарету од неког присутног, па га при светлости пламичка познадох, и кад је заузео првашње место, циљајући на њега, опалих из пушке, коју нисам бацио на земљу, како је лажно било сведочено, него ми је велика отпорна снага пуцања истргла из руке. Ето, тако се догодило… Сведоци, који су на моју штету сведочили, нису видели када сам испразнио пушку, него само онај који је Књаза огрнуо струком'.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1218 on: December 06, 2018, 10:07:44 am »

Toг истог дана Кадић, опазивши да долази много народа к њему, рече: 'За сво време мог истраживања нико није долазио да ме посети а сада долази толико света, као да сам светац. Али, исто да сачувате успомену на сиромашног Кадића, даћу вам бројеве да играте на лутрији'. И стварно, поделио је бројеве свима који су то желели, па је дао и проти Јовановићу, а од новца што су му посетиоци даровали за душу, узе пет сребрних комада по десет новчића и пружи проти, рекавши: 'Узмите оче, и играјте, ако је судбина доделила да ја будем несрећан, барем ви будите срећни'.
На нечије питање, боји ли се смрти, он одговори: 'Зашто бих се бојао? Доста сам света обишао, видео сам стрељање и вешање великих особа. Уосталом, неки умиру начином како вам рекох сада, други умиру као утопљеници, неки у ватри изгоре, некима одсеку главе, многи умиру на бојишту, а неки природном смрћу, на постељи итд. И сви се они муче. Ја сам смрт заслужио, моја кривица и она Књажева биле су претешке земљи, па је морала да нас прождере. Обојица смо били кривци и ето нас до мало обојица под земљом. Али, ја умирем с једном жалости, што сам пролио невину крв. За време мог бављења у Цариграду, убио сам, без икакве његове кривице, брата онога који се по наредби Књажевој оженио мојом сестром. То је једино што ме гризе савест, али је Бог велик и милостив, па се уздам да ће ми опростити. Пушка којом сам убио тог невиног била је напуњена са три кугле'.
Нека особa упита га да ли је за свог боравка у Црној Гори видео да су некога стрељали, а он одговори: 'Од оних што сам ја видео није број мањи од 100 и какве су то личности биле? Цвеће и јунаци црногорски. Царевина аустријска броји 38 милиона становника, а Црна Гора је према њих шака народа. Никако не верујем да је у истом раздобљу у том пространом царству, било толико осуђених на смрт колико у Црној Гори'.
Ноћу, између 12. и 13. октобра, тешко се исплакао, затим се умио и очешљао, па је попио шољу црне кафе са малим бисквитом, затим се са два православна свештеника помолио Богу и онда по други пут позвао истражног судију и државног тужиоца. С њима се рзговарао око пет минута и умолио их да што пре упуте молбу њ. в. Цару да милостиво амнестира бегунце и да смањи казну которским тамничарима. За то време две чете пешадије у потпуној паради постројиле су се испред тамнице. Кадић, опазивши војску и слушајући ударање добоша рече: 'Браћо, треба се оправљати'. Замолио је да му донесу чашу вина и да му дозволе да попуши цигарету. Пошто му би удовољено, припалио је цигарету, али је ни трећину не попуши, но је баци на тло и згази ногом. Узе тада чашу и испи вино у славу свете Тројице, па весело рече: 'Сад ајдемо'.
У том часу хтели су му ставити капу на главу, али он то учтиво одби изјавивши да се спрема приступити пред свевишњи божји суд, па да ће то урадити гологлав. Изађоше из тамнице прво два свештеника, а за њима осуђеник између обе чете. Пре поласка он се окрену пут народа, дубоко се поклони и узвикну: 'Збогом! Срећни били!' Тада се окрену старешини тамнице и упита га да ли треба да иде хитро или лагано. Овај му одговори да иде лагано. Путем поздрављаше свакога кога би видео, тражећи опроштаја. Пратња се упутила мало иза 9 сати пре подне.
Стигавши близу губилишта  осуђеник поче народу причати своју историју, али мајор, војнички заповедник који је јахао прекиде му причање. Кадић, попе се тада на степенице вешала и изговори последње речи: 'Боже и мајко  Богородице, примите моју грешну душу'.
У 9 сати и 29 минута било је све свршено. Кадић је био мртав. Последња молитва пароха Јовановића била је 'Оче наш' коју је завршио у часу када је Кадић издахнуо. За то време војска је гологлава клечала.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1219 on: December 07, 2018, 08:09:28 am »

Када је дана 13. како је већ раније речено, Кадић затражио да у тамницу дође судија истражитељ, инсистирао је да буде саслушана ова његова изјава: 'Сутра ћу бити обешен. Божјем служитељу искрено сам иследио своје кривице. Хоћу да исповедим и земаљској правди, да спречим невине сумњичења, да не би невине особе трпеле'. Пошто је расподелио оно мало својих ствари, додаде: 'Желим да се исплате моји исказани дугови, а новац од продаје моје сопствености има се упутити мојој породици, али обазриво да не буде кињена од црногорске владе, јер она мрзи све што ми припада. И у овим великим часовима изјављујем да сам невин морао бежати из отаџбине и поскитати се. То је било злобно и самовољно прогонство и поводом мојих исповедних изгреда, ради којих ћу платити својим животом. Срећан бих био да нисам рођен у земљи варварској, дивљачкој, частан и поштен би био мој живот и моја успомена. А живео сам у свему без замерке. За она два изгреда понизно сам од Бога тражио опроштење, као и од правде, а од своје стране праштам сваку претрпљену увреду и молим друштво да ме не задржи у злој успомени, него да у мени гледа жртву несрећног случаја'.
По казивању Кадића у горњој изјави, пок. књаз Данило послао је Николу Гашова, албанском мухамеданцу Алилу Бећову Сулечићу код кога је Кадић служио, нудећи 500 талијера да му пошаље одсечену главу Кадића, или да му га жива преда у руке. Сулечић, озлојеђен таквом подлом понудом, обавестио је о томе свог слугу Кадића, како би се спасио. Поменутих 500 талијера имао је исплатити Сулечићу француски конзул у Скадру.
Један талијански хроничар је записао да је тешко рањени књаз Данило, док су му у оближњој кући Бјеладиновића на которском Тргу од оружја вадили олово из рана и покушавали спасити живот, наводно рекао: 'Е фала богу, мене су свршили, ма су и сами себе у сред главе убили'...  Брзо се показало да је Тодор Кадић тим  пуцњем на которској риви заиста потписао смртну пресуду, не само себи него и својој породици и целом братству Кадића.  Наиме, исте вечери када је из Котора стига глас да је књаз Данило подлегао ранама, на Кадиће је пала страшна анатема владарске куће са Цетиња и Сената црногорског, а осветници су одмах кренули у акцију да разоре домове и истраже седамдесетак породица из Боана. По неким подацима, исте ноћи је побијено двадесет и четворо Кадића (има и оних који тврде да је страдало више од деведесеторо), међу њима и Тодорова ужа породица и сви они који нису успели на време да се склоне и умакну немилосрдној руци освете. Остали су се разбежали и склонили где је ко могао. Много их је ускочило на турску територију, потурчили се, променили веру, али не и презиме. Њихово село Боан је до темеља разорено…

И кад је ту скоро, послије сто година,
Вршен последњи попис постојбиника,
Показа се како се прича завршила:
Међу живим није било ниједног Петровића,
А више од свих било је Кадића.
Искрснуше испод многих презимена, капа и вјера
Да објаве да нијесу нестали
И да су Кадићи.
Јер да то не знају
Залуд би опстали.
Иза сваког бјегунца остане трудница,
А широки траг оних који су затирани,
Истраживани и искорењивани,
Због свога имена и злочина рођења...


Литература.
Блажо Милованов Вулетић, Биљешке и причања из живота Бјелопавлића по причању старих Брђана.
Илија Петровић, Црногорска похара Куча.
Будо Симоновић, Истрага Кадића.
Михаило Лалић, Ратна срећа.
Матија Бећковић, Кадићи и Петровићи.
'Србске Новине', 13. јули - 17. август 1854.
'Публика', 11. новембар – 16. новембар 2003.
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 30 002



« Reply #1220 on: December 07, 2018, 09:09:27 am »

Подсећање на Панчевачку битку
Аутор: Олга Јанковић четвртак, 06.12.2018.

Отворена изложба у згради Магистрата, одакле су кретале српске команде у револуционарним годинама 1848-1849.


* Bitka-kod-Panceva.jpg (145.82 KB. 672x504 - viewed 5 times.)


Панчево – „Пролеће народа” – револуционарна 1848–1849. година захватила је средином 19. века читаву Европе, а посебно одјекнула на територији коју је обухватао део Краљевине Угарске. Срби су се придружили револуцији тражећи једнакост и своје место под сунцем, равноправност да исповедају своју веру и негују своју културу, а Панчево било центар војних операција српског покрета. У згради некада Магистрата, седишта Окружног одбора одакле су кретале све команде, уприличена је поводом 170 година револуције, Мајске скупштине и првог помињања Српске Војводине као политичко-територијална јединице, изузетна поставка оригиналних докумената, уметничких радова, слика… „Панчево у Револуцији 1848–1849.” заједнички су приредили аутор историчарка Милица Пејчиновић из Историјског архива Панчево и коаутори историчари Срђан Божовић и Гордана Стојанов из панчевачког Народног музеја.

Крајем те 1848. године Мађари су желели да некако заврше „са том револуцијом”, било им је доста српске побуне спремали су велику војску и поход на Панчево у којем је, а то мало људи зна био и Главни штаб – „стан” команданта војводе Стевана Шупљикца. Искусни официр, знајући да нема довољно војника за борбу упућује молбу за појачање Александру Карађорђевићу, тадашњем кнезу Србије, која није била независна држава него под Турцима. Будући да Србија није могла формално да пошаље војску у одбрану, кнез се послужио лукавством и упутио јавни проглас добровољцима – „ко жели да помогне браћи преко Дунава”. То није данашња Србија напомиње Божовић, већ само њен северни део, без Ниша, Врања, Лесковца, Рашке области, нема медија – „само има од уста до уста”.

„И јави се за једно кратко време скоро десет хиљада људи, што је био фантастичан, готово невероватан успех. У сусрет им крене Шупљикац са својом пратњом, а молио је бога да дође бар хиљаду људи. Када је видео непрегледну војску, веома узбуђен одржао је кратак говор који у целости гласи: ’Добродошли наша браћо, нека цео свет види, како браћа браћи у помоћ стижу, нека цео свет види како смо од исте мајке исто млеко пили’, закашљао се ту пред њима пао, као у некој грчкој трагедији, а жива истина је била. Команду преузима Стеван Петровић Книћанин, командант српских добровољаца заједно са Адамом Косанићем, који до ногу потукоше мађарску војску 2. јануара 1849. године”, прича Божовић, додајући да је за победу код Панчева, која је одјекнула у читавом српству, Петар Петровић Његош, црногорски владика и владар, први Орден за храброст „Милош Обилић” доделио управо Книћанину, а Панчево по својој борбености, од тада носи и назив Српска Спарта.

У централном делу поставке драгоцен експонат музеја – оригинална застава Српског војводства, једна од ретких из периода револуције, која се чува у центру покрета и највећем ослобођеном граду под српском контролом. На предњој страни двоглави црни орао на жутој подлози као симбол Хабзбуршке монархије, у самом центру оцило са четири „С” уз натпис на српском језику „Застава Војводства Сербског 1848”, а на другој Свети Ђорђе који убија аждају – симбол борца за слободу. Застава, један од најзначајнијих артефаката из историје Војводине, преживела је захваљујући околности да је била похрањена у једном од старих звона Успенског храма у Панчеву, а ове године и трајно сачувана конзерваторско-рестаураторским радовима које је финансирала АП Војводина. Поставка доноси и оригинална документа на српском језику са печатима као што је проглас Главног народног одбора у Карловцима да се народ диже на оружје, граничарску заклетву… и низ вредних портрета вођа устанка.

„Најјачи утисак остављају личности. Оне граде историју, оне граде догађаје, које можемо да сагледавамо из различитих углова и треба то да чинимо, али ове обилују врлинама које су их носиле. Револуционарна 1848. година уистину је необична у европској, али и националној историји. Планула је у јужној Италији, а затим се проширила по читавој Европи. Разлози зашто је подизана били су различити – социјалне и националне природе, а један једини циљ био је укидање феудализма. У њој, средином 19. века десио се судар романтизма с једне и реализма с друге стране, национални пориви сменили су они други – брига о свакодневном животу, правима радника, жена… мења се се поглед на свет, стварају националне државе и она се завршавала негде пре негде касније”, закључује др Ивана Спасовић, архивиста историчарка Српске академије наука и уметности.

Izvor: www.politika.rs

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1221 on: December 08, 2018, 06:21:54 pm »

(64) Буна против уставобранитеља 1847.


Познато је, да се Милош Обреновић и његов син Михаило, протерани из Србије 1839. односно 1842, нису мирили са изгоном него су са својим присталицама из Србије и данашње Војводине настојали да се врате у земљу. Између Катанске буне и Тенкине завере било је неколико политичких опозиционих планова и акција за обарање уставобранитеља. Ови покушаји, већ у самом почетку ликвидирани, остали су тадашњој јавности и нашој историјској науци скоро непознати. Расположиви акти Славонске генералне команде, омогућавају да се jeдан покушај из 1847. год. донекле прикаже и тако боље осветли ситуација у Србији уочи револуције 1848. године.

Српска влада будно је мотрила на водеће обреновићевце у Аустрији, па јој није промакло да је румски адвокат Константин Богдановић првих месеци 1847. године долазио у Сремску Митровицу и састајао се са непријатељима уставобранитеља, говорећи наводно да ће кнез Михаило доћи у Рудну у Банату код свог шурака грофа Николића, те да ће нешто предузети против Србије. Преко свог министра спољних послова Аврама Петронијевића влада је са тим гласовима упознала аустријског конзула у Београду пуковника Фердинанда Мајерхофера, који је, са своје стране, то пренео државном министру кнезу Метерниху ради предузимања мера против К. Богдановића преко угарских власти, а 22. марта је са њима упознао и командујућег генерала у Петроварадину барона Јохана Храбовског, тражећи да се мотри на Богдановићеве везе у Војној граници и онемогући сваки покушај нарушавања мира у Србији. Мајерхофер је био обавештен да је заповедник Сремске бригаде у Митровици генерал Хајек-Валдштетен преко шабачког начелника умирио српску владу, која је настојала да Богдановић буде што више удаљен од границе. Генерал Храбовски је Мајерхоферово писмо 27. марта саопштио Хајек-Валдштетену, тражећи да на прикладан начин и без изазивања пажње Богдановића задржи што даље од Војне границе, али да будно мотри на његов рад и евентуалне везе са сумњивим личностима у њој. Хајек-Валдштетен је одговорио да га чуди што се српска влада наводно њему захваљује због удаљавања Богдановића из Митровице, будући да преписка с њом иде само преко Мајерхофера. Он лично није ништа знао о Богдановићу, а да је било шта у горњем смислу сазнао, сигурно би то јавио Храбовском, као свом претпостављеном.Тек после његовог писма из два различита извора сазнао је да Богдановић има 36 година, да је 1837. постао угарски адвокат и да је 1841. са одобрењем аустријске владе прешао у Србију, где је служио као Fiscus Principatus. Године 1842. вратио се са кнезом Михаилом, а 1844. је играо једну од главних улога у буни пошто је у Руми униформисао и наоружао 40 људи ради упада у Србију. После тога је отишао у Пешту, а затим је, због страха да не буде изручен српској влади, отпутовао у Француску, где је провео девет месеци, и у Енглеској, у којој је живео пет месеци. У Руму, у којој има кућу и земљу, мајку и три сестре, вратио се тек децембра 1846. У Митровицу није долазио, али је зато често, на више дана, одлазио у Нови Сад у коме има неке везе. По повратку из Србије сматран је за 'турског поданика', али је после затражио да му се врати аустријско држављанство, у чему су га снажно подржали румски спахија гроф Пејачевић и Сремска жупанија.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1222 on: December 09, 2018, 09:08:56 am »

Генерал Хајек-Валдштетен је закључио да је Богдановић млад, врло талентован, знањем богат човек, кога Обреновићи снабдевају: па је врло опасан за кнеза Србије Александра Карађорђевића. Три недеље после Хајековог одговора, Храбовски је од генерала Унтерхофера из Земуна дознао да је Борђе Божиновић, због малог раста звани 'Ефендијица', који је у канцеларији кнезова Милоша и Михаила водио турску кореспонденцију, а 1842. као обреновићевац отпуштен из службе и осуђен на четири године затвора, који је издржавао у Ћуприји, почетком 1847. са пасошем српске владе на годину дана прешао у Аустрију, те да је из Земуна отпутовао у Беч и ступио у службу кнеза Милоша, који га сад употребљава за своје сумњиве послове. Већ у јануару он се вратио из Беча са писмом кнеза Милоша за Тому Вучића, прешао је у Београд, где се задржао неколико дана, и вратио се у Земун са Вучићевим одговором Милошу. На дан 1. априла поново се вратио с Милошевим писмом за Вучића, али није прелазио у Београд, него се десетак дана задржавао у Земуну у гостионици 'Код златног анђела', одакле је писмо преко неког поверљивог лица, упутио Вучићу. После неколико дана војвода Вучић је прешао у Земун, састао се са Ефендијицом и предао му запечаћемо писмо за Милоша, које је одмах поштом упућено у Беч. Унгерхофер није дознао о чему су Вучић и Ефендијица говоpили, али је запазио да је тај састанак наишао на одобравање оног дела Земунаца који су били русофилски расположени. Милош је, иначе, Вучићу уступио неку кућу и двориште у Београду, а његовој жени је, преко Ефендијице, послао богате поклоне.
Унтерхофер је, даље, тврдио да никава лична одбојност не постоји између Милоша и Вучића, који још много значи у Србији, о чему сведочи и то што је Вучић у разговорима с њим увек настојао да разговор скрене на Милоша, што је он (Унгерхофер) увек избегавао и прелазио на друге теме. Кад се у разговорима помињало Милошево име, Вучић је увек истицао да нико осим њега не може тако добро владати у Србији, само ако се одрекне жеље да влада апсолутистички и самовољно. Вучић је, иначе, уверавао Унгерхофера да у Србији никад није владао тако потпун мир као у ово време.
Писмом од 27. априла Унгерхофер је обавестио Храбовског да му је мајор Јозеф Пуфер из Петроварадинске регименте јавио да је Команда у Митровици дочула да се на два места на њеном делу кордона припрема упад у Србију од стране више српских емиграната настањених у Провинцијалу, као и провинцијалних поданика наклоњених кнезу Милошу. Под сумњом су einer von Serbien Благоје Михајловић и Недељко Одобашић те К. Богдановић и новосадски тргoвац Теодор Хариш Атанасијевић. На молбу Команде исте Регименте да се та обавештења провере, Унгерхофер је од Команде Бригаде у Панчеву затражио да у Нови Сад упути једно поверљиво лице, што је она и учинила, па се 26. априла дошло до даљих података о обреновићевцимау Срему и у Новом Саду.
Дотични повереник је сазнао да је 18. априла српски емигрант Павле Јовановић, који је због крађе свиња био осуђен на 'јавну работу' а затим пуштен на слободу, са двојицом непознатих аустријских поданика прешао Саву код Бољеваца и упутио се према Ваљеву. Сва тројица су ухваћена у селу Пироману и упућена дотичном начелству. Због преласка тих особа, алармиран је цео кордон од Бољеваца до Купинова.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1223 on: December 09, 2018, 09:40:03 am »

Дана 19. априла емигрант Благоје Михајловић, који је живео у Новом Саду, и екскалуђер Гедеон, рођен у Иригу, који је с јесени 1846. са пасошем дошао из Србије а задржавао се делом у манастирима, делом у Иригу и Новом Саду, дошли су у Бољевце ради разговора са неким из Србије у вези са својим приватним и породичним стварима. Но, неки граничар из патроле их је упозорио да се врате у Нови Сад како у тадашњим приликама не би постали сумњиви, што су они и послушали и преко Земуна први се вратио у Нови Сад, а други у манастир. Михајловић је био саслушан од новосадског магистрата, али је после 24-часовног затвора био пуштен на слободу.
У исто време Теодор Хариш Атанасијевић је из Новом Сада преко Товарника дошао у Купиново под изговором да прикупи дугове од граничара, али је отишао у Mитровицу чим је заповедник компаније капетан барон Гушић посумњао у њега и затражио му пасош. Обавештена о томе, Команда Петроварадинске регименте је наредила да Хариш буде претресен. Пошто код њега није нађена сумњива преписка, после три дана је пуштен, па се вратио у Нови Сад, претећи да ће поднети тужбу због поступка Регименте према њему. У погледу Hедељка Одобашића, поменути конфидент је закључио да је сумња 'узета из ваздуха', пошто се сигурно знало да је од октобра 1846. запослен у једној бечкој штампарији.
Шаљући тај извештај, Унтерхофер је констатовао да би се при стању политичких прилика у Србији, а нарочито с обзиром на њену врло активну полицију, сваки покушај упада обреновићеваца гранично са лудошћу. Обарање постојећег поретка у Србији било би могуће само ако би против њега радили неки од водећих људи из њеног сопственог управног апарата.
Примивши поменути извештај, генерал Храбовски је целу ствар у вези са осумњиченим личностима изложио Дворском ратном савету у Бечу, генералу Хајек-Валдштетену у Митровици и обрстлајтнанту фон Матеу у Руми, констатујући да на изглед неважне чињенице, кад се повежу, упућују на закључак да се нешто припрема против владе у Србији, а у интересу кнеза Милоша. Храбовски је указао на Богдановићеву улогу у буни 1844, на Харишев долазак баш на Гомолаву, одакле је извршен тадашњи упад у Србију, и на долазак Благоја Михајловића у близину кордона, иако је познато да се он, као српски емигрант, без јаког разлога не сме удаљавати из Новог Сада. Због свега тога, Храбовски је наредио Команди Регименте да, не побуђујући већу пажњу, спроведе најпажљивију контролу на делу кордона који је најпогоднији за упад у Србију, обрстлајтнант Мате (Mathé) да под тајну и неупадљиву присмотру стави сва сумњива лица у Руми, а посебно Константина Богдановића, док Унтерхоферов поверљиви изасланик то треба да учини над емигрантима и другим осумњиченима у Новом Саду.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1224 on: December 10, 2018, 12:03:30 pm »

Недељу дана касније, 7. маја, генерал Хајек-Валдштетен је јавио Храбовском да је команданту Петроварадинске регименте пуковнику Растићу наредио да удвостручи будност на кордону, а нарочито на простору Мартинци-Митровица-Кленак. Исто су тако и остали делови кордона стављени под већу контролу због вести да бивши земунски трговац Александар Атанасијевић, познати присталица Обреновића, крстари по бродској Посавини, а задржава се најчешће у Броду, где се састаје са емисарима Милоша и Михаила и незадовољним емигрантима из Србије, због чега се могло претпоставити да и он припрема упад у Србију са аустријске територије. У погледу Хаpиша, царински службеници на Сави су сматрали да је његов боравак на кордону код Гомолаве био повезан с кријумчарењем робе, будући да је за то била прилика пошто је због излива Саве дошло до већег померања стража од обале. Команда пак Петроварадинске регименте је веровала да су Хариш и Богдановић вође новог покушаја против владе у Србији и да се ослањају на многобројне присталице Обреновића у Мачви. Њиховим намерама није наводно несклон ни војвода Вучић због неспоразума до којих је дошло између њега и кнеза Александра, а о чему сведочи и вест да ће му бити одузета лична стража на коју има право као заповедник војске у Србији. Што се тиче самог К. Богдановића, Хајек је сазнао само да он стоји у преписци са Милошевим секретаром по имену Ковиљац, иначе адвокатом, родом из сремског села Манђелоса, који је са Обреновићима протеран из Србије, као и да се од 11. априла налази у Вуковару, одакле намерава у Пешту, а можда и у Беч.
Пошто му је скренута пажња на Александра Анастасијевића, командант Бродске регименте пуковник барон Нојштетер је успео да о њему сазна да је рођен у Македонији, да има 30 година и да је ватрени присталица и емисар кнеза Милоша, који га је одгојио и држао у својој служби. У току фебруара и марта налазио се у Броду у 'Црвеној гостионици' , одакле је отпутовао у Беч. Имао је пасош који је 29. октобра 1846. добио у Пешти, а потврдио у Броду; пасош је добио као трговац за све аустријске земље. Анастасијевић је чешће излазио на скелу и распитивао се за цену сувих шљива, али никад није ништа купио нити склопио какав трговачки посао. За време целог боравка у Броду бавио се врло живом преписком са Земуном, Пештом и Бечом. У Босну није прелазио, а за спољни свет је водио врло повучен живот, али је друговао са више личности, посебно са трговцем Теодором Поповићем из Брода и тридесетничким чиновником Керечким, недавно због њега премештеним из Земуна у Брод. Чим се врати у Брод, биће стављен под најстрожи надзор команди Тврђаве и Регименте.
На основу тог извештаја Храбовски је само констатовао да је Александар Атанасијевић оно лице које се помиње у рескрипту дворског ратног савета Б.5676 из 1844.године.
О целој ствари Ратни савет је 8. маја упознао Банатску генералну команду и наредио, уколико се Богдановић, Хариш и Михајловић појаве у Банатској граници, да оданде буду одстрањени, а над кнезом Михаилом ако дође у Рудну, да се спроведе најстрожа присмотра и о свему пошаље извештај.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1225 on: December 10, 2018, 02:34:48 pm »

У исто време, на захтев кнеза Метерниха,Угарска дворска канцеларија је упозорила жупане Крашовске, Темишварске, Торонталске, Сремске, Вировитичке и Пожешке жупаније да будно мотре на све покрете у корист породице Обреновића. Од новосадског градоначелника и митрополита у Карловцима затражено је да под присмотру ставе Бл. Михајловића, Хариша, Хајдук-Новака и купиновачког свештеника Радовановића, а од сремског великог жупана је затражен надзор над К. Богдановићем. Најзад, Торонталској жупанији је наређено да кнезу Михаилу, који је долазио из Влашке, не дозволи боравак у Банату, због чега је он морао да продужи директно за Беч у који је стигао 10. маја.
Обавештавајући о свим овим мерама Славонску генералну команду, председник Дворског ратног савета гроф Хардег је 19. јуна тражио од ње да буде у вези са поменутим личностима и надлештвима ради спречавања непријатељске акције против српске владе.
Са одобрењем Метерниха, конзул Ф. Мајерхофер је битна обавештења о кретању и намерама обреновићеваца саопштио српској влади, којим поводом се у Сербским народним новинама бр. 42. од 1/12. јуна 1847. појавио следећи напис:
'Са Саве. — Поступци неки смутљиваца са ове стране, као и њека обстојателства друга, која ће се доцније тек објаснити, повода су дала овдје и ондје рјечма, као да се њеко покушеније нове побуне справља. К томе, говори се, да је важна њека особа стране једне земље правитељству србском пријатељски саобштила, како је и она о њеким злоковарним намјеренијама извјестћена.
Поводом тим правитељство србско, премда своју на љубови и привержености народа своме правдом и милостћју владајућем књазу, на своме уставу, истине и правде, и народног благостања, и напредка држајућег се правца основану моћ, и смутљиваца немоћ, добро познаје,и да се за мир земље ништа бојати нема; опет је обозрителност своју на све стране удвојило'.
Пошто је обреновићевски центар био у Новом Саду,тамошњем Магистрату је у неколико махова у току априла, јуна и јула скретана пажња на поједине емигранте из Србије и његове домаће поданике, па их је он подвргавао саслушањима и полицијском надзору. Крајем априла новосадски градоначелник Франц Ланг је Благоју Михајловићу из Кука (колубарска нахија) забранио удаљавање из града, а за Хариша је тврдио да је имао уредан пасош, да се не меша у политику, те да се не може доказати ни да је кријумчарио робу у Србију.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1226 on: December 11, 2018, 11:28:46 am »

Касније, средином августа градоначелник Ланг је известио Угарско намесничко веће да је присталицама кнеза Милоша забранио одлазак у Војну границу, односно у Србију, али је Бл. Михајловић, који је 1845. г. од Славонске генералне команде добио пасош на неограничено време, ипак потајно напустио град ради преласка у Србију. У граду се задржавао и Хајдук-Новак Тодоровић, који је у њега дошао из Руме у јесен 1846, живећи у великој оскудици, а одржавајући везу са Србијом преко своје ћерке у Београду, која му је с пасошем српске владе долазила у посету. Кад је Тома Вучић пошао у Пешту на лечење, Хајдук-Новак му се прикључио у нади да ће му он издејствовати повратак у Србију, пошто у Новом Саду није био у стању ни да плаћа кирију од 4 форинте сребра месечно. Ланг је поменуо још неког Будимировића, слугу избегличког свештеника Павла Ковачевића, који је био у вези са магазинским комесаром Бачке жупаније Радивојем Стратимировићем, а отпутовао је у Видин са пасошем среског судије из Новог Сада. Што се тиче Теодора Хариша, градоначелник је сада тврдио да је он одржавао трговачке везе са Београдом, али их је обуставио, а да се није састајао са сумњивим лицима осим са Бл. Михајловићем.
Генералу Храбовском, међутим, Хариш је био и даље сумњив или због политичких планова или због кријумчарења, поготово кад је овај отпутовао за Влашку, вероватно на договор с кнезом Михаилом, који је опет из Влашке 5. јуна стигао у Темишвар и продужио за Пешту. Кад је крајем јуна Т. Хариш затражио пасош за Београд, Храбовски је Земунској војној команди и конзулу Мајерхоферу предлагао да му га дају како би се утврдило да ли на њега треба сумњати из политичких разлога или због кријумчарења. Касније, у другој половини јула Хариш је Храбовском изгледао сумњивији због кријумчарења него због политике, па је Команди Петроварадинске регименте дозволио да његовом брату Георгију потврди пасош ради осмодневног боравка у Митровици и њеној околини, како би обавио неке трговачке послове, али с тим да буде стављен под надзор док боравиу Граници.
И поред предузетих мера над обреновићевцима у Новом Саду и у Срему, Храбовски је ипак веровао у могућност да они покушају упад у Србију или у Босну. Стога је 8. јула од заповедника Бродске и Градишке регименте затражио да будно мотре на Александра Анастасијевића и да настоје да из Босне и Србије добију поверљиве податке о припремању такве акције. Сремског великог жупана барона Фрању Кулмера је замолио да пази на К. Богдановића и да му не дозволи одлазак у Границу, а њега да обавести ако нешто сазна о плановима за акцију обреновићеваца против режиму у Србији. Из Ирига Храбовски је примио вест да је неки Јеленић, учесник у Катанској буни 1844, изјавио да ће се најдаље за две године вратити у Србију, пошто је Вучић дошао у сукоб са тамошњом владом. У исто време Храбовски је сумњао и на Вучића да је отпутoвао у Баден код Беча ради договора са кнезом Милошем око његовог повратка у Србију. Из Митровице, пак, примио је извештаје према којима се у Србији дешава нешто узнемиравајуће.

Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1227 on: December 11, 2018, 12:16:37 pm »

Обавештавајући 12. августа о свему томе Дворски ратни савет, Храбовски још није знао да су неки обреновићевци ноћу 1. или 3. августа потајно напустивши Нови Сад, прешли Саву у намери да побуне шабачку, ваљевску и рудничку нахију. Били су то Илија Ивановић из Шаторње и Риста Павловић из Мораве, с којима су били у вези аустријски поданици Гаврило Рашковић из Нерадина и Живојин Драгојловић, за кога је конзул Мајерхофер јавио да је 'politische grenz Schleicher'. Рашковић и Драгојловић су ухваћени и као политички сумњиви изручени аустријским властима у Петроварадину и Митровици, које су их одмах ставиле под истрагу. Емигранти Ивановић и Павловић су такође откривени, али ни до краја августа нису били похватани иако је у неким селима пуцано на њих. Мајерхофер је очекивао да ће они ноћу 13/14. августа покушати да се између Остружнице и Бољеваца врате у Срем па је од Петроварадинске регименте и њених компанија у Сурчину и Купинову затражио да блокирају Саву, похватају их, а затим да открију сва лица која су с њима у вези како у Граници тако и у Провинцијалу. Сматрао је да Команда Регименте треба да опомене, а, по потреби, и удаљи из Границе капетана Тадију Бркића у Митровици, који је био осумњичен због Kатанске буне, а сада је јавно грдио српску владу. Мајерхофер је био уверен да емигранти обреновићевци немају никаве подршке од народа с оне стране Саве и да својом акцијом само утрожавају поверење српске владе према Аустрији и доприносе отежавању саобраћаја и трговине са Србијом, због чега је дошло време да се њиховим покушајима против уставобранитеља учини крај.
Ноћу 13/14. августа Команда Петроварадинске регименте је запосела Саву са 2000 граничара. Но, како ни те ни следеће ноћи нико ни са српске ни са сремске стране није покушао да пређе реку, граничари су у току дана 15. августа повучени ради жетве и других ратарских послова, па су на кордону остале само уобичајене страже, којима је наређено да буду што је могуће опрезније. За то време емигранти Благоје Михајловић и Лука Пеић, звани Црни Лука, стигли су у Јаково, одакле их је, ноћу 15. августа, граничар Живко Ступаревић својим чамцем, наводно за 100 дуката, пребацио преко Саве. Међутим, српске страже су биле будне, приметиле су их и одмах напале: Бл. Михајловић је тешко рањен и ухваћен, а Ступаревић и Црни Лука су побегли у ноћ, али су касније и они похватани.
О покушајима И. Ивановића и Бл. Михајловића Сербске народне новине бр. 63 од 14/26 . августа 1847. донеле су следећи напис:
'Овај час чусмо, да је познати Благоје и њеки Илија из Шаторње са јошт два три зликовца из ове стране у Сербију са намјером лакомислене људе узбуњивати, прешао, но рањен, ухваћен, и сад од ране да се излечи, у Београд у болницу донешен. Ни сумњати се није, да ћеду тако исто и његова три друга проћи, оћеду ли се једаред ови људи опаметити, да не траже кирије без невоље'.
Према писању Серб. н. н. од 4/16 септембра, Благоје Михајловић је био рањен у ногу, а у току истраге је био премлаћен пошто није хтео ништа да призна, тврдећи до краја живота да је у Србију прешао да ископа благо Јована Обреновића. Тако је своју тајну односно истину о обреновићевским плановима однео у гроб. Бл. Михајловић је 25. августа умро од рана, Црни Лука је остао у београдском затвору и ускоро погубљен, а Живко Ступаревић је саслушан у присуству представника Аустријског конзулата у Београду и предат Војној команди у Земуну, која га је, заједно са саслушањем, спровела у Митровицу Команди Петроварадинске регименте. На обе стране Саве појачане су страже и патроле, а генерал Храбовски је 22. августа наредио пуковнику Растићу у Митровици да употреби сва расположива средства ради онемогућавања преласка 'корифеја' из Аустрије у Србију, као и да мотри на сумњива лица у Руми и Иригу. Он је веровао да обреновићевци имају присталица у унутрашњости Србије, да међу њима постоји веза, а то стално ствара опасност од упада у Србију са аустријске стране.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1228 on: December 12, 2018, 09:37:05 am »

Због предузетих мера на кордону, пропао је покушај Хајдук-Новака да са 20 људи пређе Саву. Њега су страже сачекале код Босута и приморале на повратак у Провинцијал. Према Мајерхоферовим обавештењима, 'многи подстрекачи немира' су се пребацили у Босну, у којој је владало врло рђаво стање, и тамо створили две разбојничке групе, које се задржавају око Дрине према Србији.
У вези са Босном о Обреновићима наводимо извештај заповедника Градишке регименте пуковника Грамона од 23. децембра 1847, у коме се каже да се у целој северној Босни (obern Gegend Bosniens) хришћани окупљају ради насилног збацивања турског јарма. Код Новог се скупило 400—500 хришћанских незадовољника, који су својим спахијама отказали сваку работу и дажбине. Говори се да подстицај за тај покрет даје кнез Михаило Обреновић, за кога Турци мисле да се већ и налази негде у Босни. Иначе око Бање Луке је мирно, али су мере опреза предузете и око ње и око Градишке.
Док је Храбовски сматрао да прелазак у Србију Благоја Михајловића није био политичке природе, пошто је он, наводно, желео само да у некој шуми откопа и пренесе 6.000 дуката, Мајерхофер је писао Метерниху да је намера обреновићеваца била да искористе одсутност 'страшног' војводе Вучића, како би једним ударцем у западној Србији оборили српску владу и на власт вратили кнезове Милоша и Михаила.
Желећи да очува аустријски утицај на владу у Београду, конзул Мајерхофер је одмах после хватања Бл. Михајловића и другова затражио од генерала Храбовског да предузме мере ради откривања завереника и онемогућавања нових упада у Србију, изразивши уједно своје највеће незадовољство због небудности на сремском кордону, која је владала и после његовог директног упозорења Команди Регименте и односних компанија.
Оправдавајући се због преласка тих људи у Србију, заменик команданта Петроварадинске регименте мајор Јозеф Пуфер је тврдио да због жетве није могао хиљаде људи држати на кордону, а да због трговине мора да пушта људе на скеле на којима се они могу да договарају са Србима из Србије утолико више што провинцијалне власти дају пасоше свакоме без разлике, што у Новом Саду, Руми и другде у Провинцијалу осумњичена лица слободно бораве и чекају најповољнији тренутак за своје акције, као и стога што се рђави и непоћудни граничари, осим по изузетку, не могу уклонити из Границе или предати другим региментама. За Мајерхоферове оптужбе због наводне небудности, Пуфер је тврдио да потичу из непознавања административне и војне службе у Војној Граници.
Logged
JASON
potporučnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 2 533



« Reply #1229 on: December 12, 2018, 09:44:34 am »

На сличан начин је 31. августа реаговао и заповедник Регименте пуковник Данило Растић, оптужујући при том провинцијалне власти због олаког давања пасоша и пуштања сумњивих људи у Границу и упозоравајући да и поред свих стража на кордону појединци могу да пређу Саву пошто у Србији имају пријатеље који на другој страни реке у приправности држе чамце да би их на дати знак, између пролаза стража, упутили на аустријску страну и те људе превезли преко реке.
Иако је Мајерхофер прихватио оправдање Команде Регименте и сада изразио задовољство што је због њене будности спречено понављање случаја из 1844, што би било непријатно јер је реч о пријатељској држави, а то је поновио и у писму кнезу Метерниху, ипак је председник Дворског ратног савета гроф Хардег 6. септембра од Храбовског затражио свестрану и строгу истрагу утолико више што граница према Србији иде реком коју није лако прећи ако се служба на кордону врши тачно према постојећим прописима.
(Како је изгледала служба на кордону најбоље илуструје пуковник Растић,који каже следеће: 'Граничар већ у петак пре подне полази од куће да би сутрадан пре подне стигао на свој положај. Преко дана се преносе лозинке, авизе и службена писма, прате се бродови и рибарска пловила на Сави, стражарно спроводе прекршиоци контумацких прописа и усмено подносе рапорти патролном официру. У току ноћи по један граничар често прати сеоске патроле које избијају на кордон, док на самом кордону у току ноћи по два човека морају да обаве 3—5 патролирања. Пошто се поред команданта и страже на једној кордонској постаји налази само 5 војника, сваки од њих по два-три пута патролира од 45 до 90 минута. За одмор скоро да и немају времена пошто према кордон ским прописима све људство целу ноћ мора бити будно; спава се само по дану, наизменично и увек под оружјем. И тако целих осам дана'.)
На Хардегов прекор Храбовски је одговорио понављањем навода Команде Регименте о тегобама кордонске службе и немогућности апсолутног запоседања кордона обраслог шумом и шикаром, што увек омогућава да се појединци прокријумчаре преко њега, и указивањем на немогућност да се мотри на морал и кораке сваког од 78000 становника Регименте утолико више што 'светина' у њу слободно долази из суседног Провинцијала.
Одговор Храбовског се мимоишао са Хардеговим писмом упућеним Славонској генералној команди 17. септембра, у коме је констатовано да се из Ступаревићевог саслушања види да је он и ранијеу Србију пребацивао разне емигранте, па се добија утисак да ти бегунци могу да пређу преко кордона кад год им се за то укаже потреба, што се може догодити само ако је кордон недовољно поседнут. Стога је у споразуму са дотичним провинцијалним властима потребно много брижљивије него досад надзирати српске емигранте и у сарадњи са Конзулатом у Београду онемогућити сваки њихов покушај да делују у интересу Обреновића. Дворски ратни савет и Државна канцеларија не могу и даље трпети да се кордонска линија прелази некажњено и неприметно, а ни прихватити изговор да се не располаже са довољно активнослужећег људства за ефикасно поседовање кордона, пошто није у интересу државе да се преко њене границе стално угрожава њен сусед. Стога се одмах мора прићи јачем запоседању изложенијих делова кордона макар и ангажовањем осталог становништва Границе. Мардег је, даље, захтевао да му се пошаље детаљан извештај о резултатима истраге против кордон-преступника, као што су Живојин Драгојловић, Гаврило Рашковић и Живко Ступаревић, који могу открити значајне податке у вези са завером обреновићеваца против Србије.
Logged
Pages:  1 ... 77 78 79 80 81 [82] 83   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.033 seconds with 25 queries.