PALUBA
March 29, 2024, 01:13:59 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Ovde možete pogledati te poručiti knjigu "Ešalon" jedan od autora je srpski podoficir i naš global moderator Kubovac
"Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije"
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 [84] 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 722850 times)
 
0 Members and 7 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1245 on: December 20, 2018, 10:53:19 am »

Србске Новине, број. 23. од 19. марта 1848.
Царство Аустријско. Хрватска. Хрватске новине пишу из Загреба под 25. р. Мартом следујуће: 'Благовест ће свакиј правиј народољубац као један од најзнаменитии дана народне историје у срцу уписати; јер ми имамо данас благовест не само у верозаконском него и политичном обзиру. Што је била наука Христова за човечество, тј. евангелије тј. од речи до речи благовест, то су за нашу домовину ниже наведена захтевања народа, тј. благовест за наш народ, за нашу домовину, извор будуће наше среће и славе. Данас ми смо показали, да смо схватили дух века, дух слободе, и то боље него Мађари, кои се непрестано своим либерализмом хвастају, а поред тога Славене гњече и прогоне гдегод могу.
Нас није нико до сад корио радикализмом и претераним либерализмом, шта више бедили су нас, особито Мађари, интолеранцијом и обскурантизмом. Данашњиј дан показао је јасно противно; показао је, да ми, као што смо се одпре славили бојном слободом, тако ћемо у напредак славити људском слободом; данашњиј дан славимо ми славну победу моралну над своим непријатељима – тако либерална начела, као што су она од нас примљена, красни су докази нашега правога напредка, тим више јер су била сва та начела без икаквог отпора једнодушно примљена.
Будући да изванредне околности силно захтевају, да се без сваког оклевања чине поребне наредбе, а време и најновији догађаји терају на хитно пословање, зато сазвао је што брже управљајућиј одбор, састављен од гг. Људевита Гаја, Амброзија Враннцана и Ивана Кукуљевића, са свију страна троједне краљевине од свију редова домородце у главниј град Загреб на велику обшту народну скупштину у народном дому. У овој скупштини предложи крепким из дубине срца свега народа истичућим речима одборника Људевита Гаја барона Јосифа Јелачића Бузинскога за бана троједне краљевине. Нема пера, које би описало хуку од пљескања и народног кликовања, које је на овај предлог загрмило, те мало не четврт сата трајало, и тек се онда прекинуло, кад истиј одборник народна захтевања управљајућим одборима састављена одборнику Ивану Кукљевићу преда, да ји прочита. Код прве точке, којом се избор бана као народно решеније објављујее, понови се нечувено одушевљење, које је после све точке једнако пратило и с усхићењем 'живио' примило. Једногласна похвала, којом је народ чрез заступнике свои горући жеља све точке примио, ори се на све стране и диже се до неисказанога опојености подобнога усхићења. Израз овај свега народа носиће сутра са сви страна и од сви редова састављена депутација у Беч.'
Хрватске новине у особитом листу садрже следујуће: 'Захтевања народа у народној по управљајућем одбору сазваној скупштини троједне краљевине Далмације, Хрватске и Славоније у главном граду Загребу у народном дому дана 25/13. Марта год. 1848. држаној, једнодушно закључена, и по једном изаслатом величанственом одбору ови краљевина краљевско престолу за потврђење поднешена:
Ми славјанскиј народ троједне краљевине желећи као и до сада остати и надаље под круном угарском, с којом су предци наши слободном вољом слободну круну краљевине Далмације, Хрватске и Славоније, желећи такођер верни остати садашњој владајућој династији постављеној на престол наши краљевина по санкцији прагматичкој, и заједно желећи уздржати целокупност монархије аустријске и државе угарске, као што и силниј потпор бити оне велике стечевине, коју су стекли за целу аустријску царевину крвни и важни дани 12. 13. и 14. Матра ове године у Бечу, захтевамо од праведности краља нашега следујуће: 1. Будући да се у изванредном положају налазимо и за повраћење законитог стања потребито је, да имамо закониту врховну главу: зато изабрасмо једнодушно за бана троједне краљевине барона Јосифа Јелачића Бузинскога, мужа свега народа поверење имајућега, којему бану има се предати и заповест над војском границе и право расписивања сабора. 2. Да се наш државниј сабор сазове најкасније до 1. Свибња (Маја) ов. год. у главниј град Загреб. 3. Крепко и ново саједињење у сваком смислу наше по закону и истории к нама припадајуће краљевине Далмације с краљевином хрватском и славонском, као такођер целе наше војничке границе гледе политичког управљања, као и свију остали течајем времена изгубљени с угаскима вармеђама и с аустријским државама саједињени страна домовине наше. 4. Нашу народну независност. 5. Властитиј независниј нашему сабору одговорниј министеријум, којега чланови имају бити људи народу повољни и од новијега духа напредка и слободе. 6. Уведење народног језика у унутрашње и спољашње управљање краљевина наши и заједно у све више и мање учионице. 7. Утемељење свеучилишта у Загребу. 8. Политичко и душевно развијање на слободном народном духу основано. 9. Слободу штампе, вере, учења и говора. 10. Сваколетниј државниј сабор на измену у Загребу, Осеку, Задру или Реци. 11. Како на првом идућем тако и на свим будућим државним саборима нашим заступање народа на темељу једнакости без разлике сталиша. 12. Једнакост свију без разлике сталиша и вере пред судом, заједно јавност, устменост, пороту и одговорност судаца. 13. Једнакост ношења терета или плаћања данка и пореза свију без разлике сталиша, кои данак определити се има на нашем сабору. 14. Одрешење поданика од роботе или тлаке и затим од поданишта. 15. Подигнуће народне банке. 16. Повраћење наши народни касса и главница, које су се досада управљале у Угарској, и повратак имања и касса фишкалски. Ове кассе и главнице морати ће управљати наш одговорни министеријум финансија. 17. Народну стражу (гарду), а државниј војвода или капетан, изабран на нашем сабору по старој навади, биће њезин врховниј заповедник. 18. Сваке врсти народна војска, кад нејма изванског рата, нека остане код куће, нека добива поглаваре домаће, и нека јој се народним језиком заповеда; у време пак стражарења и то особито на кордону као што је војевање против изванскога непријатеља има добивати рану, плаћу и одећу. Странска војска из земље да изађе, а народни граничари, кои се налазе у Италии, да се одма кући поврате. 19. Иста војска народна, какове год она врсте била, има присећи верност обштинском уставу, своме краљу и слободи народа свога и свију остали слободни народа цесарства аустријског, по начелу човечности. 20. Сви политички преступници како троједне краљевине наше као и свију слободни народа аустријски нека се из тамнице пусте, именито пак славниј наш списатељ и домовине вредниј син Никола Томасео. 21. Право сдруживања, састанка и молба. 22. Нека се све матице на међи наше земље и држава славенско-италијанско аустријски укину и слободно обћење између речени држава и у нас нека се прогласи. Свеколике пак поште у троједној краљевини нека се у свему подложе нашему домаћему министерију. 23. Слободно увозење морске соли у смислу старински права наши. 24. Као у провинцијалу господске исто тако нека се укину и у граници војничкој све цесарске и обштинске роботе; а обштинама краишничким нека се поврате њиове шуме и паше. 25. Главницу краишнички доходака, којом управља дворско војено веће, нека од сад руководи наш министеријум. 26. Свакиј краишник нека ужива као слободан човек једнака права и слободу с осталима становницима троједне краљевине. 27. Нека се у граници обштине варошке и сеоске уреде на слободном темељу, с тим правом, да могу саме себе управљати и себи суд кроити. 28. Да се старо име жупанија поврати и да се уреде по старинском начину, а на новом темељу садашње слободе. 29. Одма од сада све домаће части од највеће почевши, тако духовничке као и светске, несме други имати и обнашати него само синови троједне краљевине. 30. Укинуће целибата (тј. неженства рим. свештеника), и уведење народног језика у цркву по старинском хрватском праву и обичају.'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1246 on: December 21, 2018, 12:20:18 pm »

Унгарија. Из Пеште од 24. Марта пишу, да је тамо 23. била нека побуна простог народа, тако да су се многе хиљаде људи код Музеума скупиле, но дошавши чланови одбора Пештом управљајућег, Клаузал и Њари, утишали су раздражено мноштво. Неки Срби послали су учредништву Хирлана ово изјављење:
'Будући да оне жеље и захтевања, која су многочислени унгарски Срби путем печатње издали, и која се њиове вере и цркве и други њиови домаћи дела тичу, дало повода многом неспоразумљењу и подозрeвању, то ми за нашу грађанску дужност држимо изјавити, да ми нећемо, да се оне наше наведене жеље тако толкују, као да би ове на неко политичко одцепљење тежиле. Под 'народном скупштином' у кацеллариском штилу тако названом, захтева се само то, да се наши црквени сабори, које смо ми, на подобије евангелички конвента, већ од пол другог столећа обично држали, распростране. А као год што су наши предци у свако бурно време непобедими јунаци oвог отечества били, тако и ми, родољубивим чувством одушевљени, у овом времену преображавања, реформу заједно са свим нашим сонародницима јенодушно и срдачно желимо и примамо, као нужду за цело отечество припознату. Јер смо уверени, да обштом вољом и слогом за свију нас срећу може процветати нова Унгарија. И тако уничтоживши подозрење, повторавамо наш усклик: 'краљу верност, отачестви сваку жертву, Мађарима братску љубав'. Многи од присуствујући у Пешти Срба подписани су.
Састављено је одговорно министерство следујуће: Председатељ без опредељења: гр. Баћањи Лајош; унутрашњи дела: Семере Берталан; за одношења према Аустрии: кн. Естерхаси Пал; финанције: Кошут Лајош; војени дела: Месарош Лазар полковник; саобраштаја и трговине: гр. Сечењи Иштван; просвештенија и цркве: б. Етвеш Јожеф; земљоделија и промишљености: Клаузал Габор; правосудија: Деак Ференц.
23. М. сложила су се оба стола о законима о новом одговорном министерству, и о одкупљању робота или урбара чрез правителство, тако да се дуг државниј претвори, и Палатин је одма лично однео ове законе у Беч потврђања ради. - Исто тако изречено је, и то једнодушно, да се укида дединство.
Хирлан саобштава допис из Немачке о садашњем министеријуму у Бечу, и каже, да ново министерство никако несме из Метренихове школе произићи, јер би онда само лица била промењена; зато не држи гр. Минх – Беллингхаузена за способна, да буде президент, као што се глас био разнео, још мање држи за способног гр. Фикелмонта, и опомиње Мађаре, да се добро чувају, да се сложно држе, да не би каква реакција следовала, која би њиово министерство свалила, а тако и целу слободомислену страну; позива иј дакле да буду на опрезу.
Колинске Новине. Из земплинске и унгварске жупаније долазе врло неспокојни гласови. Тамо су се сељаци подигли против племства. Унгарско племство, које је већом страном још саможиво и малодушно, у ограничењу кр. власти тражи само своју владу, а сад увиђа, да ствари почињу озбиљне бивати, и да се њега самога косњава нова француска револуција, од које се надало, да ће без своје жертве за себе наклоност правителства добити. Ал' опозиција на сабору озбиљно ради, да се права племића ограниче; због тога је већ на сабору решено, да се кулук и десетак укине, и да свакиј без разлике, био племенит ил' неплеменит, једнак данак плаћа; но питање је сада, да л' ће прости племићи, кои за власћу жедне, на то пристати? Ми идемо на сусрет смутној будућности. Облаци се над Унгаријом крваве!
Хрватске новине саобштавају следујућу знамениту вест: 'Из Бачке нам јављају, да се овдашњи племићи, све Срби по крви и роду, растргали мађарске протоколе, и увели србскиј језик. Истим духом плануо је и сав Банат, насељен понајвише нашом браћом србском. Сви су се дигли на ноге јуначке, да ослободе своју народност од туђег јарма, и да се придруже посестрими Хрватској, са којом иј веже народност и историја. На кормилу овога за нас знаменитога покрета стоје најодличније ондашње србске породице.'
Палатин је постао наместниј краљ Унгарије и добио пуномоћје од њг. Величества, да може потврђивати све, што се не противи управо законима, дакле све Кошутове предлоге.
« Last Edit: December 21, 2018, 12:25:42 pm by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1247 on: December 21, 2018, 12:23:04 pm »

Дописи. С оне стране Саве, 16-г Марта. Данас живимо у времену, у епохи, која ће бити свето-историјска. Догађаји тако се скупљају, да ји је тешко све редом прегледати. Човек стои зачуђен, и незна на коју страну пре да се окрене. Француска револуција све даље и даље потреса: она продире и у само срце царства аустријскога, и порази човека, кои је за себе био позив изабрао, да већ од по столећа буде глава реакције у свој средњој Европи! Метерних паде; он на крају живота мора да гледа своје уметно зданије, обштим трусом уздрмано, распадати се, а не давно још мишљаше, да ће се охоло томе опрети моћи; но сад већ признати мора, да се покрет зауставити неда, и да је његова система владања била погрешна.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Народи се свуда освешћују; увиђају, да су на што више позвани, а не само да буду слепа орудија самовоље. Ова обшта свест пробуди и наш народ србскиј у Аустрији. Ал' међу овим простодушним народом нема револуције; он се подиже законим путем. Он шиље посланике цару своме, да у њега испросе његова запуштена права; да међу осталим народима, сходно правима и привилегијама, своје самостално биће одржи и укрепи. Он – народ – је показао, да је веран своме владаоцу, ал' се узда и у своја права. Није у смутњама и револуцијама свој глас подигао, не, законим путем просбе и представљења изјавио је своје жеље, своје надежде и тражење свои права. Заиста, то је велико, узвишено позорје; видити један јуначки народ, како је дошао до уверења, да су његова заслужена права остала не испуњена, и како усред буре и светског потреса само молбено и поуздано и са поносом свога права пред владаца ступа. У милионима пробудише се надежде, ал' нико не мисли у страну, но свакиј се узда у домаћиј престол. Потомство ће славити народ оваке привржености и верности!
Ал' она лакост, којом се данас промене чине, мени, кои све то ладним духом расматрам, јавниј поредак и уважење више се нарушити, него правом револуцијом, коју би крв и борба пратила; јер се код нас још, тако рећи, без цељи, без правца и узајамнога договора ради. Слобода и пространо грађанско својевладије не треба да пређе у анархију и тако себе саму разруши; оно потребује силу и величину власти, из самога народа произишавше, која би раздор предупредила, јавниј покој и обште право заштитила. Но ко ће одрећи, да поступак земунске простоте са паробродима не иде да ово стање морално подкопа? Ал' опет у истом поступку налазимо и довољно умирења против ове опасности. Једногласно захтевање народа састоји се у томе, да му стање буде олакшано, да се свакога угњетења опрости. Па овом човечном и праведном захтевању има много начина да се задовољити може, а да не буде потребно пароброде уничтожавати. Посла, заслуге треба народ, а то му и сами пароброди могу принети. Конзервативно нема данас ништа, него смислена одважност решителнога напредка.
Слобода штампе! Тако се данас виче са свију страна по Европи, тако зазвони и у Аустрији, која је још заджала била туторство, цензуру. С радошћу придобивене слободе меша се наравно и чувство стида, што су је аустријски народи тек сада добили, кад је галскиј петао своја крила раширио, као следство победе Француза, а не у време мира и покоја као доказ, да се владаоц народима своим поверава. Међутим ми смо слободни; ми не треба више, као до сада, пред другим народима очи да затварамо; ми стоимо међу њима с једнаким правом, па тако неће ни наше у иностранству ни за коим другим у уважењу стојати.
Нека данашњиј потрес леп плод принесе! Нека се владаоци увере, да само слобода и пунолетност народа може мир утврдити и свет од завојевања заштитити!


* Клеменс Венцел фон Метерних.jpg (58.93 KB, 346x445 - viewed 42 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1248 on: December 22, 2018, 09:27:05 am »

Србске Новине, број. 24. од 23. марта 1848.
Унгарија. Пештанске новине јављају, да се 22. р. М. скупила младеж на месту, нареченом: место слободе, и ту спалила закон о штампи, кои је сабор привремено издао.
Покрети сељака у неким вармеђама почињу врло погибелни бивати. Нико неће на кулук да иде, и спахије већ се устрашише, те бегају са свои добара. Сабор је сада узео сасвим демократично начело, по коме у вармађама имају глас не само племићи, но и сав народ, па тако посланици нису више вармеђски, но народни. Ал' питање је: како се ово слаже са разним народностима, које у Унгарии постоје? Целом се народу даје учасије у јавним пословима: ал' како ће на пр. Србин, Словак, Русин и Влах давати свој глас, ако мађарскиј језик остане дипломатичан? Ово ће по свој прилици смутњу произвести, и најпосле на то дотерати, да се дипломатичност језика мађарског укине. Словенске н. новине јављају, да је лутрија у Унгарии вишим указом укинута. У пожунским новинама један племенитит Мађар препоручује грофу Баћану, да за члана министерства узме једнога Србина, иначе вели, Унгарија је у великој опасности, и његово министерство неће се моћи одржати. Сабор у Пожуну прогласио се за непрестани.
Као што новине јављају, њ. в. краљ неће да потврди оне министре, које је гроф Баћани предложио, нарочито министра финансије и војени дела; па због тога на сабору у Пожуну влада велика узбуђеност и незадовољство, и говори се, да Мађари, ако ијм краљ речене министре не потврди, намеравају уништожити санкцију прагматику. Разноси се још и тај глас, да ће надвојвода Стефан, ако жеље Мађара не буду све испуњене, оставити званије палатина.
Дописи. Земун 19. Марта. Код нас се још комеша. Ја нећу ништа умствовати, но само ћу вам ствари саобштити, па сами судите шта се чини. 15-га т. м. дошао нам је из Митровице гос. полковник Растић, да извиди шта се овде догодило. За њим су дошле из Варадина две компаније пешака и један ескадрон коњаника из Срема, говорило се за то да чувају границу, ал' како су пешаци синоћ на пароброду натраг отишли, види се, да су на нас оправљени били. 16-га и 17-га држана је овде народна скупштина у присуству г. полковника, у којој су стари мађистратуални чиновници у своја званија постављени, док од више власти не дође решеније: хоће ли сами народ по своме старом праву себи старешине бирати. Сутра одлазе и коњаници натраг, а тако исто и једна дивизија пешака, али смо напротив добили 470 шајкаша из Титела, а чујемо, да ће иј још доћи. Хоће ли они дуго овде остати, ништа се не зна. Чујемо, да су око Даља четири села устала на вармеђаше, тражећи, да и сељаци буду с њима једнаки. – Ако се што даље ново догоди, нећу пропустити известити вас.

Панчево, 14. Марта. Јуче освануло је 8 компанија војника од ове и србско-банатске регименте у Панчеву са набијеним пушкама, и станиле су се на великом плацу, тј. ту 6 компанија, а остале су код разни царски кућа и око Панчева понамештане биле. На ово појављење скупе се преко 5000 душа, страном тајно наоружани, очекивајући, шта ће следовати. Г. ђенерал допраћен буде од официра у мађистратску салу, и прочита потврђење изабрани варошки чиновника, пошто му за руком не изиђе, да се официри понамештају на упразњена званија, будући је народ постојано викао: нећемо сабљаше! Међутим примили су опет обристлајтнанта Поповића као председатеља у мађистрату, понајвише зато, што је Србин, и што је вештим своим србским говором узбуњен народ утишати знао. Он је привременим бригадиром, за варош само, од више власти постављен, и доиста он је јединиј, кои поверење вароши ужива, и кои се је и самој опасности живота излагао, одређен будући, да народ умири. Многи желе, да дејствителним бригадиром у Панчеву остане.
Данас отишла су 2 грађанина у Темишвар, да јаве целу ствар. Воинство је јуче одма пре подне кући разпуштено, будући да овде мир влада, и нико ништа против цара нема, нити ко буну подиже. У вече била је цела варош осветљена, банда је свирала нове маршеве, особито србске. Хвала господи штабским официрима, кои су мир одржали, молећи народ, да се не буни, јер ће му се по вољи учинити. Збачени чиновници предани су судејском испиту. Депутирци овдашњи већ су на путу за у Беч, само штета, што у настављенију њиовом не утврди се условије: употребљивање србског језика у јавним пословима(!!!???), ако се и милитарскиј Банат са Унгариом, ил' боље по обштој жељи и потреби славенској са Хрватском саједини.

Панчево, 19. Марта. Данас су се вратили пуномоћници наши из Темишвара, два Немца и један речитиј Србин. Како смо из поузданог извора разумели, г. командујућиј ђенерал примио иј је врло пријатно, изражавајући своје сажаљење, што се Панчево цепа и са Унгариом саједињава, и то у ово доба, кад је Аустрија у највећој опасности, она, која војничку границу као зеницу сматра, а Панчево као главну варош војничке границе. На ово изјасни наш Србин, да не само Панчево него сва овдашња краина више милитарског терета сносити не може, него за слободом чезне, било то с Унгариом или с Хрватском под једином гаранциом, да се Србима у веру не дира; у колико ијм је пак ова мила, двапут ијм је милија народност, коју да би сачували, и последњу кап крви жертвовати готови су. 'Где су нам од 30 година, рече му овај врлиј Србин, наши србски ђенерали и маршали? где су обећања толика, привилегијама подјемствована, која у животу ни дан данашњиј не виђамо?' На ово се речениј господин с незнањем изрази! Међутим све ијм је обећао, што су захтевали, само да добри стоје за мир, које су наши пуномоћници и обрекли, јер је граница тврђа од чинеског зида у верности к монарху своме, али се више ногама газити неда.
Чујемо, да је и познатиј отпадник рода Сава Вуковић у Темишвару наше посланике к себи позивао, но ови презревши га, нису му хтели ни походити, поручивши му: да с човеком, кои не зна шта је 'живио!' и 'виват!' неће да имају саобраштаја, а за 'eljen' неће да знају. Ово у хитости и накнадително к пређашњим дописима, из чега ћете видити, да смо се барем устмено постарали, да народност одржимо, па због овога треба да се не само сва граница но и сав Банат, Бачке и Барања од Унгарије одцепи, а с Хрватском саједини, јер нас Србе са Хрватском веже и народност и историја, и са њом смо једна целост; а Мађари како нам добро мисле, показују предложени чланови министерства, све радикални мађаромани, кои би Славене, штоно наши кажу, у кашики воде удавили! Timeo Danaos et dona ferentes!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1249 on: December 28, 2018, 08:56:10 pm »

Србске Новине, број. 25. од 26. марта 1848.
Унгарија. Пешти Хирлан од 19. т. м. садржи начелниј чланак, у ком се описује како падша конзервативна страна сада владајуће слободо-мислене плаши и устрашити тежи. 'Сели су, вели, на столицу вештачку, па нам пресказују страшну будућност; да ће аустријска војска покрити селу Унгарију; да ће у Пешти бити Сицилијанско вечерње; потом, да ће из карпатски планина сићи се Словаци а из Мармарошки брегова Власи, па ће ова два снажна а највећу оскудност трпећа племена по богатим равницама пленити и грабити. Па још у отечеству нашем живећи Срби! Они ће, веле, упропастити мађарскиј језик. Хрватска и Славонија одкинуће се, из војене границе доћи ће шесдесет хиљада војника на Пешту и све ће исећи осим блаженог Печовића (то су конзервативци). Па ће бити крвопролитије, подјармљење, земљетресеније, преселеније народа!
Ми Мађари на један-пут видићемо се међу Туркоманима, једна олуја однеће нас из Европе, и као што јапунџе Мефистова Фауста, тако брзо пребацићае нас на место наши стари чадора у Азију! Све ово по њиовом казивању догодиће се с нама и то без одлагања. А зашто? Зато што ће г. Апоњи одсад своју породицу срећном учинити а не отечество итд., што су једном речи стари бирократе и аристократе пали; што је код нас слобода и равност проглашена, што одсад није свет племића, него свију житеља. Но, ми не верујемо то, да ће зато, што је саможивост неки увређена, брат против брата, сусед против суседа устати, и цео свет у један пламен претворити; не верујемо, да ће се народ срдити, што је постао слободан; не верујемо, да ће се Срби једити, што су задобили слободно отечество, у коме неће више бити изкључени од свију блага обштег отечества, и неће њиова вера више бити угњетена.'
16. т. м. предложио је Кошут сабору, да се палатин и преседатељ министерства умоле, да издаду прокламацију на народ саједињени држава (у Хрватској и Славонији), у којој да се овај утишава и да му се обећа, да ће се његова народност осугурати, и тако да се његова симпатија к Унгарии подкрепи и побуди, како би се тим шкодљиво дејствовање неки у овим пределима мутећи и бунећи лица осујетило и уничтожило. Ова прокламација, ако и не од палатина и министерства, а оно од управљајућег одбора у Пешти изишла је; ал у Хрватској и Славонији не налази угоднога одзива.

Пешта, 17. Марта. Захтевања србског народа, с једне стране су распалиле Мађаре, а с друге уплашила. Они су рекли, да ће сва захтевања, као праведна, испунити, али да не захтевамо особиту народност у Унгарији. Дакле ови људи, кои за реформом теже и под паролом једнакости и слободе само свој егоизам постићи траже, хоће нама ово да одузму, што је сваком на свету најсветије, тј. народност. Оно презиру ону најсветију науку Христову: 'што себи не желиш, другима не чини'. Та ми и тако на овом свету ништа друго немамо осим имена и језика, па сад нам хоће и то ова 'браћа' наша Мађари да одузму. Е па кад нам то одузму, на част јим после све њиове слободе. При оваковом жалостивом појављењу шта ми чинимо? Ништа, без главе, без сваког договора, слоге и саобштења тумарамо као људи без срца и без памети. Овамо се каже, да су ово захтевања народа србског, што смо ми овде Мађарима дали, као да је нас народ опуномоћио, да ми у име његово овакова недозрела, на брзу руку скована, без сваког зрелог разсуђења и захтевања сачинимо и предамо. Сада Новосађани особито опет друга, но бар јаснија и зрелија, али опет недостатична захтевања подносе. Панчевци опет друга, једнострана и себична имају, и тако редом, ко шта зна, то и говори, а целости и зрелости нема. Шта више и овај један орган, бајагиј народниј Павловићеве Новине, мимоилазе народу то саобштавати, што се њега највише у овоме одсудном часу тиче. Господин Павловић у место што би сад у своим новинама давао правац свему, и сва поискавања народна прибирао, у једнобразије дотеривао и бољег споразуменија ради народу саобштавао, он у своим данашњим новинама говори, како треба употребити слободу печатње. Из чега се види, да г. Павловић у овом одсудном часу, кад се народима дарови деле, о нашој народности неће или не сме да прослови.
Наша је народност у опасности; дакле по моме мненију пре свега треба народ да се скупи, да своје тегобе изјави, да се договори: шта ће тражити, докле терати и где ће престати, јер кад се законом утврди, да у Унгарии нема другог народа осим Мађара, онда ће доцне бити копрцати се. Сад се више не узима у призреније, што је Србин у Унгарии толико столетија своим лебом и оружјем границу чувао, и што се он на граници борио када је Мађар у Дебрецину мирно спавао; но сада се тражи докучење своје цели, па било то Србину право или неправо. Други народи старају се и траже да се постојеће народности развијају и подигну, а наша браћа Мађари напротив, да могу, цео би свет помађарили. Хоћемо ли се дакле и данас на празно обећање ослањати? Нисмо ли имали довољно доказителства, како се обећања испуњавају? Ја по моме мненију нећу новости, него хоћу само оно да нам се испуни, на што смо ми овамо дошли и каква су нам права онда обећана, та хоћу да нам се данас испуне, или боље да нас нема.
Ми смо имали војводе и деспоте, и то се зна, да је деспот Вук Бранковић, по привилегиуму, године 1683-ће од цара и краља Леополда изданом, наследствениј господар Херцеговине, Срема и Јоанопоља (у чему се Влашка и Бачка садржавала) био; и кад је последњиј деспота, Бог зна зашто, затворен, одговорио је народу на прошеније његово, да би он могао војевати и оружијем своим служити, да му је дозвољено, да он на место Бранковића другога војводу себи изабере, па ако своје пређашње и заузете земље освои, да може самовластно за себе живити. Сам блаженопочивши цар и краљ Леополд у привилегијуму, народу србском 1690. год. даном, каже то, да хоће, да народ србскиј под собственим своим началоправленијем живи и да народ никакав данак не даје и у трговини ни какве препоне да нетрпи, обећавајући му све земље, што на границама своима отме, у притјажаније дати. Дипломом даље од године 1691. дана су нам права, да по обичају и уставу наше православне цркве слободно закон по старом календару упражњавамо; да собственом власћу себи од народа и језика нашега митрополита бирамо; да под правителством и управљенијем собственог а магистрата живимо итд. Ово су привилегије, дипломе, царска обећања, а нису само празна обећања, па нису испуњена а да шта ће бити од ове наше назови браће? Ја од моје стране нећу да верујем никоме више, јер данас себичност влада; свако Туре себи дере. Ја хоћу нашу самосталност, па нећу да се лепим ни на једнога ни другога, јер се боим да не наиђем са зла на горе. Ја хоћу, да ми имамо нашега војводу, наше особено правленије, које ми себи да бирамо, и ово правленије да се простире на Срем, Бачку и Банат; јер су ти предели управ и понајвише ослобођени јунаштвом народа србскога. И хоћу да имамо нашу особену канцеларију као наше представничество. Није ли била граница у Коморану, после покрај Тисе, од куда је произишао потискиј диштрикт један па другиј, и сад поред Саве и Дунава? Ко је те границе у оно доба чувао и ко иј и дан данашњиј чува? И за те толике услуге данас хоће Мађари да се рекне, да тога народа неима на свету, е па шта се може од ти људиј очекивати, кои хоће нас морално живота да лише? хоће у закон и цркву да дирају, наше црквене књиге на мађарски да преводе; дакле хоће да нас у нашим правима утесњавају. Прођимо се дакле, људи, којекакви себични искања, но дајте да тражимо оно, што је наше, и што нама по праву, и што смо отели, по обећању припада. Дајте сабор одма да иштемо, и ту, као што реко, да се разговоримо. Свако је ово парче земље, где Србин живи, србском крвљу одкупљено, па треба да се Србину у притраженије поврати; доста је било трпљења, угњетења и страдања. Србин границу чува, странац му дође за официра и он му заповеда, а Срби ако ће како способни бити, морају се задовољити само ако могу бити каплари, или ако кои дотера до капетана, мора да иде у пензију, а од војводе и собственог магистрата ни спомена нема.
Нема за нас спасенија, ако данас наше стање не утврдимо, хоће име и језик да нам пропадне, па боље је да нас нема такови на свету, него под туђим именом као туђе робље да живимо. Овако ја мислим и говорим, и овако желим да сви Срби говоре, и да творе; данас је томе време. Србовић.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1250 on: December 29, 2018, 10:40:39 am »

Вршац, 19. Марта. И у Вршцу народ србскиј показао је, да зна уважавати време, у које човечество своја забатаљена права на све стране захтева. Да! и треба да захтева! Ни један народ не треба да је роб, свакиј народ на лицу земље нека се у своме кругу своим језиком служи, своим из народа својег бираним старешинама управља, сваком нека се своје даје, и ничије не отима. То је највећа политика, која је у души свију европски и ваневропски народа од самога Бога усађена. Кои против ове политике иде: тај греши против самога Бога, томе ће Бог судити за ону крв, која се пролити мора за слободу и правицу људску. Овако говораху ови дана Вршчани међу собом, а пре пет дана скупише се у цркву, и ту све точке приме, које су Срби у Пешти начинили. Осим пештански захтевања ишту Вршчани канцеларију србску, која је при свршетку прошлог столећа укинута; ишту, да и нама, као и римокатолицима, краљ цркве прави; желе, да се са 30 франака злата (свака франка 75 фор. сребра) казни онај, кои пак иоле у нашој вери сметао буде; и многа друга захтевања учинише Вршчани, а најтеже јим је, што јим је у цркви протоколе на мађарском језику од скора заведоше, и због тога су једнодушно викали: 'Дајте да деремо мађарске протоколе'. Ја сам у Вршцу при овом догађају био, и срце ми је од милине расло гледајући, како Срби своје благо бране. Тако треба, тако раде и Панчевци јуначки, тако разглашени Новосађани, тако Земунци, Румљани, Сомборци и Вуковарци. Кад даје краљ стара права Мађарима, Хрватима, Чесима, даће и верним и храбрим своим Србима, само нека су сложни, и нека сложно у ово златно време своја права захтевају.

Пешта, 20. Марта. Ноћас је дошао један пароброд, који је донео радостну вест, да је њ. величество све одобрило, што су год Мађари тражили. Духови се на то успокоише, али трговина још стои, нити се што ради. Народна гарда врло је зањата стражарећи и патролирајући, и ја сам био сам две ноћи једна за другом на стражи.

Новиј Сад, 21. Марта у вече. У јутру за цело у пет сатиј полази на пароброду србског новосадског обшества депутација у Беч, да захтевања народа србског њ. величеству представи и устмено препоручи. У истој депутацији налазе се од свештенства: Павле Стаматовић, протопресвитер; Матеја Костић, парох; од стране чиновника: Јован Камбер, градоначелник и Александер Костић, подбиљежник: од стране благородства: Георгије Стратимировић од Кулпина и Петар Михајловић; од стране трговаца: Јован Полит и млађиј Дада; од стране мајстора: Поповић или Котур; од стране земљоделаца: Миодраговић и још један.
Обштество је ново-садско преко двеста писама под печатом на разна обштества у Бачкој, Срему, Банату, Славонии, Хрватској, Далмации и Унгарској послало и све позвало да његовом примеру одма следују и подпуно је убеђено, да ће га сва обштества разумети и за њима са своима депутирцијама таки полетити, држећи се за сада строго новосадски захтевања, да не будемо с различним точкама тако досадни, да нам се и најглавнија захтевања не разуму и због тога не испуне.
Час је одсудан. Потеците јунаци к цељи! Бог је с нама, ако сложни узбудемо. Ево примера красна. Србски шајкашкиј батаљон шиље одма другиј дан за Новосађанима из сваког села по три јунака Србина, да цару свом у смислу новосадског захтевања своја предложе. И Футожани два своја депутирца шаљу. Ово вам у највећој хитности јављам. Известно даље знам, да су данас из свију сремски села провинцијални депутације народне са народно-славенске боје заставама у Вуковар отишле, где ће се главно справиште торжествовати. Срем иште све оно, што и Хрватска, Славонија и Далмација, нити хоће шта за мађарство и издалека да зна.
И петроварадинска регимента данас је из сваког свог села добила посланике, кои желе, окром други свои права, да јим се народност не нарушима остави. Сасвим је славенскиј дух свуда овладао, и можемо уверени бити, да ће нас Бог од данас сваком срећом и напредком обдарити.

Из горње Славоније. Никако не треба мислити, да ће мађарство с нама завладати. Истина, издаица народа и неверника у овим пределима находи се прилична хрпа; ал је интелигенција сва при оним људма, кои су кадри за свој народ савршено жертвовати се, кои су кадри здрав народа дух не повређен одржати. Ласно је могуће, да ће непријатељски саударања између обе партаје догодити се; ал се тврдо надам, нити икакве сумње има, да кукољ и плева неће распирена бити – бадава је све – залудне су све махинације мађарства – ако игда, то сада, будући му је ларва с образа здерана: - то је она сама собом учинила – кужниј дух свој при овом сабору на остале народе, а особито славенске, ригајући. Славенство је велико код нас у самој Унгарии, - ово је славенство пробуђено, - ово је славенство, покрај суштествованија толики милиона јенородне браће, силно непобедимо. Насртања непријатељска мађарштине, ако га код нас за време и смутити могу и смућавају, али управо истим овим насртајима, собственим оружјем утамањују се; и ако се мађарштина не опамети, сад јој је последње време, - она мора пасти, - може дубоко пасти – може на век стрмоглав у вечиту пропаст сурвати се.
Нама може бити још велики бојеви предстоје, али нема сумње, верујте ми! у рукама је нашим победа, јербо је на нашој страни дух времена – дух просвете европске – овај силниј дух великога Бога, коме се и сами елементи, и све небеске силе покорити морају.
Код нас је за сада све мирно, - докле – не знам; у Даљу и околним селима сељаци су барјак народне слободе развили, овај у миру кроз села и улице носећи.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1251 on: December 30, 2018, 12:50:48 pm »

Рума, 21. Марта 1848. Ови дана бијаше и код нас буне, коју употребисмо, да получимо нова, и поновимо стара права, како за народ у обште, тако и за варош поособ. Каква су наша захтевања, видићете из следујући точкиј:
I. Главна за народност.
1-во. За темеље наше народности сматрамо неразкидниј сојуз са краљевинама Славоније, Хрватске и Далмације, приморjем и целом славонско-хрватском краином и тај сајуз са участијем свију муниципални права утврдити желимо. 2-го. Као језгру народности језик наш народниј гледајући, захтевамо да се у све наше јавне послове народниј наш језик, на место латинског за дипломатичниј одма без сваког одлагања уведе. 3-ће. Да би се језик народниј лакше и боље изобразио, захтевамо да се предмети школски у највишим и најмањим земаљским школама на језику народном искључително предају. 4-то. да би изображеније у народу боље процветало за необходимо нуждно сматрамо и захтевамо, да се учитељи за наставнике младежи способни наместе, али и довољном платом државном снабдевају. 5-то. Грбови како посебни појединиј области, тако и обшти сајужени краљевина, да се са надписом народног језика украсити и употребљавати имаду, овамо спадају пословни и судејски печати и заставе народне. 6-то. Народне боје: црвену, белу и плаву искључително за наше народне боје сматрамо, и захтевамо, да се на свим јавним зданијама, заставама и оделу народном употребљавају. 7-мо. За сигурност већу домовине и народности наше да се и код нас народна гарда оснује, но ова од слободне воље да зависи. 8-мо. Да се воинство наше држави и уставу нашем заклети има, и да се никад изван отечества нашег не изводи, а туђе да се сасвим уклони, и да воинство наше чиновнике из средине своје бира. 9-то. Слободну печатњу, и удаљење свију препона. 10-то. Захтевамо у горе наведеним краљевинама и земљама од унгарског независиниј наш пододговорниј министеријум и у њему један одељак кои ће се за политично управљање земаља наши бринути. 11-то. Свакогодишњиј народниј сабор у Загребу, и у њему представнике целог народа. 12-то. Једнакост у уживању како грађански тако и закони права, и ношења терета. 13-то. Заклете и јавне пододговорне судове, у смислу једнакости. 14-то. Да престану сва спаиско-поданичка одношенија. 15-то. Свештеници оба вероисповеданија рим. кат. и србског да буду у правима наплати једнаки.
II. Посебна за обштину.
1-во. Земље: Кудош и Бароновац, које смо негда уживали, као и част Беговине и Јеленаца да нам се поврати. 2-го. Права уговорна у 10. точки уговора назначена, као крчме, пиваре, касапнице и вашари да нам се од спаилука уступе, и штета чрез досад неуживање проузрокована накнади. 3-ће. Дрварина у шумама спаиским да нам се по гласу уговора поврате. 4-то. Ако се без нарушења муниципални права Лутерани и Калвини за грађане ови краљевина примити немогу, то да се још мање Чивути за таке признаду.
И ово све како главне, тако и посебне жеља наши точке за наше собствене признамо, и пуну важност код племените вармеђе дати ијм желимо.
У Руми у главном народни представника заседанију 18/30. Марта 1848.

Земун, 24. Марта. Код нас сада још барем чини се да мир влада; али народ се није сасвим успокоио. Јуче су дошли амо из Пеште 6 народни гардиста, и донели собом 10.000 фр. ср. у банкнотама, да у овдешњој армиции у цванцике размене. Ови дошавши у Земун ходали су по вароши са народним кокардама, и од сваког љубезно предусретани били. На то се међу житељима нашим роди шапутање и поведу тајни разговори, да ће и они морати за кратко време израдити, ма иј шта стало, да народну гарду оснују. И ја незнам зашто ијм се то не би допустило, кад је сам цар наребу издао да се свуда народна гарда устројава. - Јуче се разнео био глас, да ће Земун на четири стране бити запаљен, на које се синоћ јако узбунисмо, и сву ноћ морадоше војници и ландверисте патролирати. Но хвала Богу све је на миру прошло. Последње известије моје морам поправити; нису сви мађистратуални чиновници постављени стари; полицајски су остали они, које је народ изабрао.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1252 on: December 30, 2018, 01:31:16 pm »

Србске Новине, број. 26. од 30. марта 1848.
Пештанске Србске Новине, које сада излазе под именом 'Свеобште Југославенске и Србске Народне Новине', пишу: 'У Унгарии влада читав хаос. Сва спахинска права сабор је укинуо, и тако они са свои спахилука немају никакав приход, а при томе су сви дугом обтерећени, те зато је међу њима велико неспокојство. При томе ипак Мађари хоће силом да господаре, а немају симпатије у народима, те зато иј је нека страва обузела. Нарочито се Срба боје. Пешти Хирлап свој начелниј, у прошастом листу наши новина споменутиј чланак, где се Мађари храбре, да Славени зато, што су слободни постали, неће на њи устати, овако наставља: 'И нисмо се преварили, јер су све вароши и обштине уз нас пристале; а не-Мађари радо су примили наше реформе у Срему, у Загребу и у војеној граници; а у име наше браће у Унгарии живећи Срба дали су нам неки отмени Срби следујуће изјасњење првога њиовога прошенија, које је погрешно разумљено било од неки: Оно из 17 чланака састојеће прошеније, које је под именом: 'захтевања србскога народа' у дане унгарског преображења печатано изишло, дало је у мађарском обштеству повод к недоумљењу; сад ми у следству оног у 9-том числу Хирлапа печатаног изјасњења (в. 23. бр. ов. н.) изјављујемо: кад се она скупштина (састојавша из обште-уважавани чланова од 47 обштина) о своим делима на брзо саветовала, да она није изгубила из вида ону најсветију свезу, која њу за краља дужном верношћу, за обште унгарско отечество синовском љубави, а за мађарскиј народ непоколебивом приврженошћу свезује. И тако као што је с једне стране шкодљивог сепаратизма и одцепљења мисао далеко од ње удаљена била, тако сад с овим изјављује: да је она за утврђење краљевског престола, за славу и срећу отечества, по примеру свои предака, све, што год може, учинити и жертвовати готова. Неспоразумљење и недоумљења глас онемиће пред јуначким делима, а завистника клевете постидиће се пред чистим отечествољубивим намерама унгарски Срба, кои су већ више пута свака искушења снажно претрпили. Јер они, кои корист је већ од времена Стефана и Беле непрекидно с користима Унгарије саједињена, познају своју свету дужност према краљу и обштем отечеству. Свију унгарски грађана политичкиј интерес је један, и ако се овај интерес још од маовине прошли времена очисти, неће бити силе, која би овај народ (србскиј) макар на коју другу страну одвести могла. Ми пуни основане надежде гледамо у будућност. У постављењу мађарског одговорног правитељства ми видимо достаточно предходеће осигурање тога, да ће се наша захтевања испунити. Оне причине, призренија и одношења, која су се нашим жељама пречила, по највећој части с народним одговорним правленијем престају. Зато се поуздано надамо, да ће славно отечество старо-верног србског вероисповедања независност, и његову са другим вероисповедањама христијанскима у свему равност, коју дркћући изчекујемо, законом основати и определити; да ће њу против тешки нападања уније осигурати; да ће се побринути о томе, да се сваке године држи конгресс, кои ће се о школским и црквеним (а зар не и народним? Пр.) делима саветовати, на подобије наше протестантске браће; да ће се удејствовати то, да се староверци и у вишим судејским и административним званијама употребљавају. И кад ће ова испуњена бити, онда не само што ће се ране прошлости залечити, него ће се и заборавити; и ми ћемо се чуством вечно трајуће верности скопчати с обштим предрагим отечеством. Овако ваља разумети горе наведене точке прошенија, с тим додатком, да као што унгарски Срби мађарског народа и језика дипломатичко достојанство у унгарском отечеству припознају, тако с друге стране желе, да ијм се остави и дозволи употребљавање собственог њиовог језика у свим оним њиовим пословима и саветовањима, која са државоправленијем у непосредном дотицају нису. По овима, саучаствујући, да смо ми по језику и пореклу Срби, себе за чланове мађарске државе, дакле за мађарске грађане признавали, припознавали и држали свагда, и да признајемо, припознајемо и држимо, и сад исповедамо, да смо ми готови како за унгарскиј краљевскиј престол, тако и за наше мађарско (унгарско. Пр.) отечество, све учинити, за њи живити и умрети готови. Ово је нас подписани уверење, и верујемо, да су овако уверени и сви наши србски сонародници. Павле Трифунац, Исидор Николић, Тодор Павловић (учредник србски нов.), Ђорђе Стојаковић, Јован Суботић.'
Ми с радошћу примамо пружену пријатељску руку наше браће унгарски Срба. Уверени смо, да је од њи далеко удаљена мисао одцепљења. Нека иј обузме једна мисао: мисао слободе и равности, која неће трпити, да једна вера другу угњетава, - нека буду уверени, да ћемо ми наша различна мненија у смотренију језика мирно и у споразумљењу изравнати. Нека се недаду употребити због језика за орудије, које би у слепој борби уничтожила обште наше благо: слободу и једнакост, а повратила старо робство и не једнакост. Нека подпомажу одговорно министерство у његовим тешким задатцима. Да живе наша браћа Срби; да живи и да цвета наше обште отечество. И кад ћете ви унгарски Срби, видити око себе задовољство, мир и напредак од Будима до Оршаве, опомените се ваше браће испод Оршаве, и молите Бога народа, да и ови на земљи свога отечества тако срећно реше и уреде сва своја унутрашња и спољашња одношења, с каковим успехом се надамо уредити отечества нашег стан од Девина до Оршаве!'

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1253 on: December 31, 2018, 12:36:13 pm »

Пожун, 17. Марта. Палатин је донео после неколико дана трајуће борбе из Беча две краљевске резолуције, прву о одговорном министерству, а другу о закону урбар укидајућем; већ напред разгласило се, да су ове резолуције неповољне, што је духове у Пожуну у највећу смутњу и немир бацило. У мешовитом заседанију у 1 сат по подне саобшти палатин сабору резолуције, које кад су прочитане, одма је президент министерства Баћањи изјавио, да ове резолуције нису задовољавајуће и ако се захтев и закљученије сабора у ова два дела не удејствује, он заједно са својим друговима одговорно министерство задржати не може. На то је палатин изјавио, будући се у овом магновенију будућност Унгарије решава, то он моли министре, да своја места не остављају, а он ће све учинити, да посведочи, да је оно поверење народа, које га је на ово место позвало, заслужио, и даје своју торжествену реч, да ће она примечанија, која му сад на ове резолуције даду, сам лично у Беч однети и ту краљу не само предложити, него и код њега одобрење издејствовати, од чега он и своје званије зависимо чини! Ово буде са неизказаним одушевљењем примљено и Баћањи пр.-министер изјави, да и сви министри своја званија на исто условије постављају, на које је палатин своје ставио. У заседанију долњега стола, одма следовавшем, Кошут је жестоко против кр. резолуције говорио а особито против они лица, која су краљу овај савет дала, називајући њи остацима Метернихове школе, кои теже народе преварити; потом су још њи више с највећим огорчењем о истом предмету говорили и тако буде закључено: да се закон о одговорном министерству тако исто задржи, као што су га првиј пут сачинили; а о закону, урбар укидајућем, закључено је: да се такођер и о овом закону ни у какво ново претресање неће упуштати, него га као свршен сматрају, будући се и сам краљ у својој резолуцији у начелу саглашава. Оба ова закљученија још истиј дан у вече примио је горњиј стол.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Кад је глас о кр. резолуцијама у Пешту дошао, у вече 19. Марта страшно је раздражио мисли, све је скочило на оружје и још ноћу држана је народне скупштина на пијаци, где је у највећој бури и смутњи најпосле закључено, да се приправно чека, шта ће палатин опет из Беча донети; на које многи су повикали: доцкан ће бити, а Пулски ијм одговорио: ако ће и доцне бити, неће бити за народ доцне! Осим тога закључено буде да се: 1) прокламација у све новине даде на цео народ унгарскиј, у коме се ово јавља, да је отечество у опасности; 2) да у народну стражу одсад не само добровољци него у обште сви грађани ступати дужни буду; 3) да се барут по дућанима свугде званично заузме; 4) воинство да се не узнемирује.
У следству тога већ у новинама од 20. и. м. стои прокламација на народ, у којој се овом јавља шта се догодило, и он се позива, да на позору и опрезу буде, да се оружа и приправља, и тако готови да чекају, шта ће палатин из Беча донети. Сутра дан већ изађе у новинама, како је палатин донео из Беча нову краљ. резолуцију на законе о министерству и о урбару; у којој по захтевању угарског сабора с неким мање важним променама потврђује и одобрава ова два закона. Највећа тегоба била је та, што је краљ за себе хтео задржати министерство војено и финансије; сад је финансију сасвим предао одговорном министерству, а и у војеним делима сугласио се, да неће ништа чинити, без подписа унгарског војеног министра. О урбару пак пре се суглашавао краљ да се укине, но само је захтевао, да се племству награда даде одма.


* Пожун крајем XVIII в.jpg (532.55 KB, 1142x800 - viewed 36 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1254 on: December 31, 2018, 01:50:18 pm »

Деспот – Сент – Иван, на Благовести. Шта ћемо, каколи ћемо? Овако говори данас у себи Србин, који род свој љуби. Застава му је развијена, дигнута, а глава замишљена, спуштена. Радост на лицу, брига на срдцу. Сви ће, вели, добро, а ја ћу најгоре проћи. Какве красоте иште Мађар, и добива! Какве дивоте жели Хрват, и добиће! Само ја као сироче, стоим међу њима. Час ми један, час другиј руку пружа, да удели понешто од они блага, која се прибављају краљевини њиовој, и мојој.
Оросивши, браћо, и поканувши, истину вам кажем, сваку ову мисао, и реч, кад сам ју стављао на папир, не једном сузом душевнога бола, опет дигнем главу, и слушам, шта даље говори овај Србин, прелазећи из стања прискробна човека у стање много моћна мужа. Нећу ја, вели он, да ми другиј дели, нисам ја просјак; нећу ја, да се другиј за ме стара, нисам ја сирота; нећу ја, да се другиј за ме труди, нисам ја уманут ни руком, ни ногом. Зашто да другиј подиже и себе, и мене? Зашто да и ја не подижем и себе, и другога? Едали ја ништа нисам могућ принети на обшту ползу краља мога, краљевине моје, и отечества мога? Могу ја. Ја сам Србин. Србскиј је народ имао и царство своје; Србско је царство, истина пропало, но то се сбивало и с другим царствима на земљи божјој. Тако ничим нисам мањи ја од другог народа. Кад је Србска сила и слава поготову сасвим пала, остала су многа наша браћа на својем месту, служећи туђину. А ми смо, тежећи за већом слободом, прешли у краљевину унгарску, и затекли онде јоште много више наше браће, населивше се у разна времена. Па како смо прешли? Заиста не наметавши себе, но позвани, и умољени од краљева унгарски (erga invitatorias Regum Hugariae). А зашто су нас звали? Зато, што невоља ондашња у Унгарии није била много мања од невоље наше: земља пуста, глад по народу, краљ без новца, непријатељ на врату. Па на кои конац су нас звали? Да будемо другови њиови (in consortium), и да се саједињенима силама бранимо противу обштега непријатеља. Како смо дошли? Дошли смо с пуним достоинством народа: с патријархом своим, епископима, и осталим свештенством, с деспотом своим, кнезовима, војводама, капетанима, и прочим старешинама народа, с црквом својом, књигама, иконама, и светцима. Па кад нисам ја нигда био тиква без корена, и кад предци мои нису били ни у чем последњи људи, нећу ни ја сад да дремам, кад је сав свет будан, и труди се за своја права, и за своју слободу!!
Дакле воља је ту. Могућство је известно; зашто нас је два милиона. То је више, него у гдикоима независним државама по Немачкој; два пута више, него у слободној краљевини Грчкој; двапута више, него у књажеству Србии. Врата су отворена; зашто видимо, да цар наш, и краљ, по великој милости својој прима, и испуњава све праведне жеље своих народа. Само једнако стои запето питање: шта ћемо, и како ћемо? Ја верујем, мили мој роде, да је теби тежак ответ на овај вопрос. Зашто ти си се на твоју досадашњу судбину, какву такву, од толико година навико; бавио си се само с домаћим своим делама; о животу свом политичном ниси се бринуо, ниси ни мислио. И тако чудесно ово, и чудотворно време слободе, равности, и свебратства, сасвим ти је изненада дошло, и сасвим те је неприправна, неприуготовљена затекло. Ово је теби шум некиј светлиј, и диханије бурно! У недоуменију стојати како прост човек, тако и научан; у несвести се обрће и један и другиј.
Но на страну свако очајаније. Знатће се Србин и у овом метежу разабрати. У Србина није само мишца крепка, но и глава бистра. Ово показује историја, ово сведоче академије унгарске, и университет пештанскиј. Само треба најпре мало обштега споразуменија, разговора, и договора, било на обичном народном собору, било преко јавни новина, приватни посланица, или устмено. Обштине су нам се гдикоје већ појавиле: Пештанска, Панчевачка, Земунска, Новосадска, Румска. Одушевљеније њиово похвално је, ревност неукорна; и ако су се у чем прехитриле, и погрешиле, могу се јоште и повратити, и исправити. Свему је томе још време до државнога собора у Пешти. Но све су те одабране обштине србске, неприуготовљене довољно за слободу, стесниле своје широке србске груди; и мала, и мало народна испустиле из њих захтевања. То је моје мненије; и жеља би моја била, да народ Србскиј овом згодом, која се после толико столетија појавила, ни премного иште, ни премало. Средину, на правди основану, рад сам предложити. Но ако не будем доста срећан, погодити оно, и предложити, што роду мом лежи на срдцу, и што род мој данас получити може, надам се опет, да ми нико од рода мога неће замерити, што му у обштенародном овом, преважном предмету, мненије моје, које из чистога родољубља изтиче, тако радо саобштавам, какогод што и свачије туђе мненије о том радо слушам. И тако судим, да народ наш, остајући и даље цару и краљу унгарскому веран, остајући и даље круни унгарској веран, и пристајући на све, што Мађари, и на све, што Хрвати и Славонци, ишту од престола владатељскога, за спасеније целокупна отечества нашег, духу времена садашњега сходно, да народ, велим, наш треба јоште и за себе свој политичниј живот за своје морално биће, за своје народно живљење, поособ захтева:

I. Да добије својега Деспота; у своју Деспотовину Банат, Бачку, Потисје, и Срем. Деспотовина Србска да буде устројена какогод и краљевина Хрватска; и да у оном истом отношенију стои према Унгарии, у којем је и Хрватска. Деспотовина Србска, и краљевина Хрватска са Славониом и Далмациом да буду по јединству рода и језика у свагдашњој слоги, како би житељи славенски, живећи и по једном, и по другом пределу, посвуда осећали, да су у правој домовини својој. По Деспотовини Србској, судовима, и магистратима у њој, да се оправљају сва дела публична, судејска, војена, црквена, школска, итд. језиком Србским. То нам је све обећано, и привилегијама краљевине унгарске потврђено. То смо све с почетка и имали.
Овде је место, да најпре изјасни, шта је Деспот, и шта је Банат. Деспот је реч грчка, и значи господар. Банат је реч славенска, и долази од бан, пан, које такође значи господар. Тако деспотовина, и бановина са свим је једно. Овде је такође место, да се промислимо, и разговоримо, можели то бити, што предлажем. На пример запитаће:
    1.) Сам гдикои Србин, кои није рад неразсудно предузимати: на ком основу то да тражимо? Не имајући, овде ни места, ни времена обширно о том говорити, упућујем свакога родољубца Србина на Историју Раићеву, на Привилегије наше, и на Акте народног собора у Темишвару, с пуном надеждом, да ће се ононуда довољно уверити о важнима, праведнима, и упутнима основама, по коима су отцеви наши на измаку прошлога столетија на ново искали себи Банат, а по Србском кроју речи Бановину. Оданде се може Србин научити, да је Банат, или Бановина у време долазка нашега тамо био пуст, да су га Срби наново населили, да су га од непријатеља одбранили, и по томе чисто изнова створили. Овде ће моћи Србин читати, и читајући сит наплакати се, кад буде видио, да у целом Банату, Бачкој, Потисју, Срему, и Барањи једне може бити стопе не би мого наћи земље, која не би крвљу Србском, и непријатељском, обилно била покропљена, омочена, и натопљена, и поготову више за туђе него за своје благо.
    2.) Рећиће нам стариј кои публициста: то би био status in statu (држава у држави). Не би, Господине! Никада није никаква класа људи држава у држави, само кад подлежи законом и уредбам државе. Тако није ни слободна краљевска варош Пештанска са својом пространом јурисдикциом држава у држави, јер подлежи закону државе. Овако долази мислити и о вармеђама, диштриктима, региментама, властима духовнима, друштвама трговачкима, рукоделскима. Тако неће ни краљевина Далматинско-Хрватско-Славонска бити држава у држави. Тако није ни наша канцеларија у Бечу била држава у држави. То је добро знао онај, кои ју је дозволио, јоште и онда када ју је дозволио. Она је била заведена за верне војене услуге наше, ради праведнијега расправљања дела наши, кад иду преко руку људиј наши, познавајућих потребе, и обстојателства наша. Па само када се хтело, да је више не буде, речено је, да је канцеларија илирическо-дворска држава у држави. И тако је нестало без сваке кривице народне. Тако није ни Деспот наш Вук Бранковић, кои је толико година управљао народом нашим у Унгарии, по провинцијалу, и по војеној краини, сачињавао државу у држави; тако нису ни кнезови наши, ни вождови, ни капетани, ни друге старешине наше, грађанске, и војене са своим магистратима, сачињавали државу у држави. То је добро знао онај, кои је на таково управљање с народом саизволио, јоште и онда, кад је саизволио. Па само када се хтело, да не буде више деспота, вождова, кнезова, капетана и други старешина наши, онда је речено, да таково управљање с народом нашим приличи на државу у држави. И тако је нестало старешинства овога нашега без сваке кривице наше.
    3.) Рећи ће нам стариј кои јуриста: Срби су изгубили право на привилегије, како су добили законом државним jus concivilitis (право грађанства). Нису, Господине! Не добива човек право грађанства у каквој држави, да изгуби оно право, које је пре тога имао, но да је безбеднији у оном праву, које је и пре имао. Та то би, Господине, била превара (elusio). А Срби у Унгарии виде, да својега Архиепископа и сада бирају; да свој стариј календар и сада имају по привилегијама. Па кад то испунење привилегија бива у нечему, зашто не би могло бити у свему? Ви би имали вољу, чини ми се по устнама вашима, и сада одговорити: ratio status non admittit (обстојателства државе не допуштају), које је на длаку толико, као и кад би рекли: нећу. Но та мистическа, или таинствена политика бежи данас испред свестране јавности, какогод мрак испред сунца.
    4.) Рећиће кои званичник у Бачкој, бојећи се за своју службу у ово реформовито време: Бачка већ и по само течењу Дунова  принадлежи Мађаром. Шта у зао час? Господине! Та Бачка принадлежи Унгарии, а не Мађаром. Бог с вами Господине! Ви сте мало сметнули с ума, да су по Бачкој скоро сами Срби источне, и западне цркве, под именама Раца, Буњевца, Шокаца. А границу међу народом, и народом, не треба да прави река, или брег; језик је ту довољна граница. А границе никакве и не треба међу народима, кои једноме отечеству принадлеже. А да што би ви рекли о сувој граници, где неима ни реке ни брега, а дели Австрију од Турске. А што се тиче ваше службе, за ту се ви не старајте, само ви гледајте, да заслужите повереније народа народним владањем, а не мутењем на страну мађарску. Ја не верујем, да неће ова реформа уверити се, да је најбоље, кад добивено званије траје званичнику до смрти, или до погрешке, заслужујуће касацију.
    5.) Рећиће млад кои човек, а од стари принципија, и навикнут на стање какво такво (status quo): Ако би се у неко време и мого дати овај предел земље Србљем, но сада то не може никако бити, зашто многе фамилије од друге нације живе сада онуда. А што то, Господине, смета, кад би се овај предел Србскиј управљао по обштима законима Унгарскима поред своје муниципалности? Ту би сва разлика била само у језику. Па како могоше Срби, кои живе у провинцијалу унгарском, подлежати и језику и закону мађарскому; а Срби, кои живе по границама, подлежати до сада и језику и закону немачкому? Дакле Србин може подчињен бити свачијем језику, а србском језику нико, и то у једној краљевини. Не би ли то неправда била, судећи и по старом веку, а камо ли по духу садашњега времена? И је ли то народ данас дужан трпити, кад се данас нарочито на то иде, да се све народности ослободе, и изравнају? Не би ли било праведније ово: да се и у овом пределу, кои је од житеља нашега језика највише насељен, равно као и у Славонији, Хрватској и Далмации, узме један језик за дипломатичниј и куријалниј; а у пределу мађарском да остане и даље другиј, то јест језик мађарскиј. Ми не можемо шта силом, кад нам је така судбина, да нас је народа од више језика у једноме отечеству. А и та смеса народа, језика, па и сами провинцијални правленија, верујте, ништа не смета јединству државе. Пример нам у  том може бити Северна Америка, Швајцерска, царство турско, и царство немачко, које се намерава подићи. А у данашње време мислим да не ћемо ићи, да кому год затиремо језик и народност. У садашње време мислим да нико не би ни дао затрти себи језика, и народности, до капи крви. Срби нису дали себи погазити језика и народности и доселе, а одселе није то ни мислити. Што је по досадашњима дијетама бивало, то је друга ствар. Сада ствари теку сасвим другим каналом, духу времена сходним. Промислите само, колико би јоште година принуђена била краљевина сабирати у Пожуну, да укине десетке, работе, спаиске, спаилуке, да разметне данак и на благородне. А сада се то за један, тако рећи, тренутак ока свршило. Није ли то знак сасвим новога мишљења и делања? С овим новим начином мишљења и делања, престаје наравно и она старинска, и плесњива жеља, све народе, и људе у краљевини унгарској помађарити. Синувше данас сунце правде даје сваком своје (suum cuique). Ја и Мађарима самима, тежећима за грађанском ревносћу у свему, следователно и у народности, находим подоста јемства за језик, и народност нашу. Ја се надам, да ће они исто тако љубити језик наш, и народност нашу, како год и језик свој, и народност своју. Ако би иначе поступили, то се разуме, да би поступили противу духа садашњега времена, кои ни за чим није тако, као за тим, да се све на свету народности, које суштествују, обезбеде; које су угњетене и погажене, подигну; које су слабе и увређене, заступе. Сам би себи јаму копао, кои би се спасителном овом духу времена одапирао, зашто би подигао на себе гњев, и сва следства гњева целога садашњега света. И како не би? кад ево и граничеће с нама царство турско, које од неколико година енергично ради на побољшању свога правленија, није ни једним, свету јоште до сада познатим ферманом забрањивало језика, или народности ма коме народу своме, србском, бугарском, или комегод другом; но само захтева верност и послушаније, и извршење други поданички дужностиј. И тако никада нису ишли Турци на то, да све народе, кои живе у њиовом царству, прелију у Турке, и потурче, него и у самом Цариграду примају се данас прошенија на свакојаким језицима. Кад је наишла реч о Турцима, кои су равним начином из Азије дошли у Европу, ја сам у стању, навести вам јоште један леп характер турскиј, и пун човечности; и тај је овај. Турци нису никада човека другојачије звали јавно, и приватно, но онако, како се он сам зове, Србина Србином, Бугарина Бугарином, Влаха Влахом, језик србскиј србским, бугарскиј бугарским, итд. које је очевидниј знак, да нису намеравали заметнути народу каквоме, и погубити имена, језика, и народности. Данас траже, и добивају народи и оно, што нису имали, само ако је на праву природе, и праву човечества основано; а камо ли кад ишту оно, што су већ имали, и које је по сваком призренију праведно. А као шта би Срби ново, и много захтевали, кад би своју народност, свој националитет (nemzetiség) захтевали? Та они су то свагда и до сада имали, а и сада имају у Унгарии, и зову се по привилегијама своима, и иначе стилом куријалним natio сада illyrica, сада rasciana, сада serviana, само свагда natio, и сабор народниј зове се congressus nationalis scholae школе народне natio nales. А и шта могу друго бити два милиона људи, кои једним језиком говоре, него нацио. Само љутиј непријатељ, и пакосниј злотвор отечеству нашему Унгарии, мого би наговарати Мађаре, и наводити, да нас ни подашто не држе, да нас не признају за нацију; нас, кои смо као нација и дошли овамо; коих нас је овде на два милиона, а било би нас и трипут толико, да нас ратови, за Унгарију, и Аустрију вођени, појели нису; нас, кои смо отечеству, и законом краљу примерно верни били; кои смо се с храбросћу без сравнења борили за отечество; кои толике благородне фамилије, и спаије имамо, за отличне заслуге војене; нас, кои толику силну, и изучену војску сачињавамо; кои смо толике полковнике, генерале, командирендере, и једнога министра од наше крви имали, а и данас иј толико имамо, колико иј се поставља, и аванзира; кои толике богате људе, и милионере имамо. Ја кадгод чујем, да се говори: хоће Мађари да побију Србе у Пешти, ако буду искали своју народност (коју су већ близу 200 годима имали) свагда мислим, да то ни један Мађар не говори, кои је зрео, и кои уме садашњему времену сходно мислити, и кои познаје Србина. Ја нећу ни да спомињем овде војске, и храбрости србске. То је Мађару познато и по истории, и по статистики свога отечества. Но хоћу само да упознам Мађара с једним характером србским, кои му је до сада мого непознат бити. Песме народне нам показују, да Србин докле је год жив, дотле не мирује, докле убицу брата својега не убије, и онда каже, да је брата свога осветио, или да је брата свога покајао. Побити Србе Пештанске, не зове се побити Србе, но подићи Србе, на ватру, и гвожђе. У србски граничара не треба заводити гарде, они су рођени гардисти. Само свакому своје, па ће све добро бити, иначе мора или једно пасти, или друго, или све стропоштати се. А то трећиј једва чека!

II. Да се народу нашему да слобода бирати и у провинцијалу, и по границама, своје судије, официре, и друге старешине, и службенике.
Само тако би престала долазити којекаква недоношчад швабска, и мажичизме бечке у границу за официре, и растресати се над унуцима цара Душана. А честитом човеку сваком чест и поштење. И само онда неби бегао Србин испод пушке у Турску, него би љубио своје отечество, и бранио га својски, као што га је бранио, и мужествено за њега војевао, и то без сваке мангуре од цара, но о свом хлебу и оделу, и што добије од плена, а у она нарочита времена, кад је свој свога командирао, кад је мађарскиј генерал предводио своју војску, а србскиј војвода своје воинство, а обоица се љубили и грлили, и друг друга братом називали. Но, истину треба рећи, Србину неби ни за маково зрно боље било, кад би уместо Немаца добио Мађаре за своје официре, и кад би му у место halb rechts, halb links викало jobbra, balra. У случају несреће боље би било и при старому остати зато што неби солдат имао нужде учити друге, а опет туђе речи.
Туђе је туђе! Само своје је мило, и одушевљава! Ништа није боље, него да над војском србском заповедају Срби, над мађарском Мађари, над немачком Немци, а све те војске да стоје под једном обштом највишом командом. Радије свој са своим и војује, и умире. Мртво се онај бори за отечество, кои само зато пуца на непријатеља, што не може од туђина, кои поред њега стои, да дезертира. То смо и ови дана искусили на битки међу нашом и италијанском војском. Измешање војске, да би поузданија била, јест политика противу природе човечје. А што је год противу природе, то све пада, пре, или после. Природи сходно може држава само онда имати поуздано воинство, кад су војници људи понајвише кућевни, и кад код своје куће уживају сваку закониту слободу; и пуно се уверавају, да ијм нигди не може боље бити, него код своје куће. А у бирању официра не може се ништа друго узети за правило, него способност, и отечествољубије. Кои је већ официр, и има ова два својства, има и првенство. Престари официри, имајући повереније у народу, долазе у пензију. И за младе људе доста је места, кад отиду туђини у војску својег народа. Когод другојачије о официрима разноси гласове, тај је по мојему мњенију лажа, и жели раздор увести у собствениј народ, на пагубу целому отечеству. Само оваким, више напоменутим, бирањем свои судија, и други службеника може бити, да не прима Србин у магистрат свој момче какво, које му је г. комисар довео из Пеште, и које ни сами Кечкеметци не би узели, да ијм гуске пасе: те ти после целиј род овај турошлепињар вадрацира, и теремтетира. А сваком честитом човеку чест и поштење. Те ствари нису за характер Србина. То обезслављава Славјанина. То није за човека, да прости ваше лице, тако слободна, био обштинар, био консултор! Што се пак тиче бирања лица и за деспота, и за проча званија, довољно ми имамо у народу људи, кад видимо, какве способности у лицима траже и Мађари и Хрвати.

III. Да се митрополиту нашем поврати достоинство и титула патриарха, које се лишио за време мрака без сваке кривице своје, и народне.

IV. Срби да се Србљима зову, и народом Србским: а Србљем, Влахом, и Грком цркве наше да се скине мрачно наименованије: греческог несоједињеног исповеданија, и да се да име: христијани источне цркве.

V. На собору народном да се бира не само митрополит, но и владике, како би се лакше мого изабрати митрополит способан, честит, и по вољи народа, кад су сиреч већ и за епископе изабрани они људи, кои народно уваженије, и повереније имају.
Могло би се у следујућима точкама и више што навести, као на пример да јединства ради цркве наше по свету остане у нас и даље стариј календар; да јединства ради народности и унапред участвују у сабору народном и они Срби, кои по другим крајевима Унгарије живе, као у Пешти, Сентандреи, Јегри, Мишколцу, итд.; да уваженија ради, које и старина даје ствари, остане за свагда столица архиепископа, и сабора наши у Карловци; но ја мислим, да нам ови предмети неће наићи ни на какве препоне.
А за тим могле би се местне тегобе навести, о коима би народ наш мислио, да се могу и на престојећем сабору земаљском расправити, као: да се Варадинској регименти тај час постави Србин за директора народни школа наши; да с места престану по црквама и консисторијама нашима протоколи мађарски, и латински, гди су год се започели тако водити, итд.
У прочем добри се налази ствариј у свима, досада појавившима се захтевањима. Кад сам ја и устмено саобштавао понекому моје мисли, приметио сам, да су од неки радо примљене, а неким су повода дале, јоште и висперније мислити о народности нашој. И у сами стараца гдишто видио сам младалачких принципија и јуношки страстиј, дично одговарајућих новому времену. Овде ти и то, милиј роде, примећујем, да сам ја за 40 година дана искусио, како народ наш чезне за деспотима, и деспотицама своима, и како радо имена надева, и праимена деци својој: Деспа, Деспина, Деспотовић, Деспинић; и тако једнако жели спомен славнога деспотства Србскога у породу својему овековечити. Прекрасниј пример родољубија и отечествољубија! Која држава има по својој судбини више народа, та је онда срећна, и блажена, кад јој свакиј народ чуствује своје достоинство. А ако к тому народ јоште и то види, да му и сама држава уважава његово достоинство, онда је већ у самом срцу народа довољно причине, љубити своје отечество. С овом жарком љубовљу не може се сравнити она студена љубов, коју споља народу налаже држава, и командира. И тако ти све ово, што овде пишем, предрагиј роде, не пишем ни за што друго, него само, и јединствено за благо краља, отечества, и народа нашега. Ја ти по души исповедам, и на то ти се живим Богом кунем, и светим костима цара Уроша, Стефана краља, кнеза Лазара, и мајке Ангелине, честним њиовима моштима, у чарној гори Фрушкој, срдцу Србства, Сиону Србском, тихо почивајућима!!     В. Л.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1255 on: January 01, 2019, 03:57:52 pm »

Србска Митровица, 23. Марта. Примио сам оба писма славнога учредништва Србски Новина: прво од 13. друго од 17. Марта т. г. Ја одговарам вашем позиву: да будем редовниј дописник ваших Новина у одношенију садашњи важни случајева у петроварадинској регименти и сремској жупанији, у колико сам у стању те дознати, с великом радошћу и то без икакве награде, само ћете добри бити, да поштарску даћу мои писама наплаћујете.
Ја сам доста којешта таки по примљењу ваши писама из ти гореименовани окружија чуо, али то је био само почетак; но будући да се ствар све више развија, то ћу вам оно објавити, што сам досад из веројатни извора чути могао.
Будући да се слобода свуда по Срему пак и у Руми почела орити и барјаци с народним бојама стали развијати, то упали и Митровачки грађана срца, те 16. Марта т. г. стане капетан Бркић, као Митровачкиј грађанин, у црвеној капи и сурки остале суграђане око себе сакупљати и кад иј је до 20 особа било отиду своме грађанском начелнику, капетану Томићу, с тим захтевањем, да би иј, у одсуству г. полковника, г. подполковник Халавањи привео. Тамо дошавши буде та прошња изложена: да би се 22. Марта т. г. у Митровици једна скупштина дозволила, којој би по 2 особе од сваке обштине имали присуствовати, те да се туд узрок овог садашњег колебања граничаром изјави, ови на ред позову и све жеље читаве регименте покупе и до престола у Беч пошаљу. Г. подполковник, као ватрен родољубац, одобри те праведне жеље Митровачки грађана и обећа ијм, да ће к тому потребите наредбе учинити; грађани тим одговором задовољни ускликну у трипут: 'нек живи наш цар и краљ Фердинанд', и после тога разиђу се у надежди, да ће се њиово очекивање скорим испунити. Г. подполковник запроси код надлежне славне ђенералкоманде дозволенија, да би се та скупштина, будући је у најплеменитијем смислу захтевана, у речениј дан држати могла. Ђенералкоманда не само да неодобри ту скупштину него још заповеди, да се капетан Бркић у Варадин пошље. Међу тим дође и патент из Беча, да је устав у свој Аустријској држави дозвољен и тим поводом опет позове г. полковник обштину 18. Марта т. г, те јој тај патент прочита и обштину позове, да се отрпи док устав не изиђе; обштина видивши се обманута замоли да се један одбор у Земун к г. полковнику Растићу пошље, те да се тај одбор о тим стварима и с њим посаветује, но и то јој не буде дозвољено. Незадовољност је тим поступањем све више и више расла и само ју је, да се у јавност непретвори, још та надежда придржавала, да ће г. полковник кои дан из Земуна у Митровицу доћи, које се је 19. т. м. и сбило, кад су га неколико грађана обрадовши се његовом пришашћу у касину поздравили. У суботу 20. Марта т. г. сазове г. полковник опет обштину и саобшти јој, да може, кадгод јој се сходно узвиди, скупштину држати, покрај те прилике прочита и једно писмо на г. командујућега управљено, у ком се излаже, као се је по народу глас разнео, да је он од мађарске стране и ако би то истина била, да народ у њему поверења имати не може и пре ће пасти него се Мађаром покорити дати, а што се тиче капетана Бркића, да га никако у Варадин из тога узрока послати неможе, што је његова намера чиста и народним духом подупрта а и са садашњом царском династиом чврсто спојена, а притом само се његовом разсуђенију и упливу код народа захвалити може, да се је досада поредак уздржати могао. Г. командујућиј на то одговори, да му је врло мило, да су митровачки грађани тако мирољубиви, и да једва чекају прилику, да ијм може показати, како он сасвим противна мненија, која се њему разносе, у обзиру границе гои, о чему ће се митровачки грађани тек онда осведочити моћи, кад своју прошњу њему поднесу а капетана Бркића непослање у Варадин буде одобрено.
Том је митровачком демонштрацијом, како ме на даље уверавају, од највишег заповедника до последњег граничара све у једно тело стопљено и сад сва варадинска регимента једним духом и то народним дише. Како ме уверавају, данас се држи скупштина у Митровици, којој ће се следујућа захтевања предложити: 1) да се Хрват и Србин у банству редом замењују; 2) да се контумаци у Рачи, Митровици, Кленку и у Бољевци тако исто као што је у Земуну отворе; 3) да се путови поред Саве ником непрепречују; 4) да се работа царска од 1. Маја код свију граничара укине и место ње закона накнада од 16 кр. у сребру од свакога јутра понуди, докле о том још пробитачнији закони неуведу се; 5) да се сви сужњи, коима се досад ништа о њиовим делима доказало није а и надежде нема, да ће ијм се шта доказати, попуштају; 6) да се за бившега капетана Пешуна, лајтнанта Рукавину и Дробца, кои су невино страдали, царска милост запроси. Што се је све о том свршило, како дознам, јавићу вам.
Што се тиче Сремске жупаније, то вам, како ми казују, само толико јавити могу, да је свуда народни дух оживио, да је Мађарона из Срема сасвим нестало. Јучер је у Вуковару велика скупштина била, тамо је силниј простиј народ с барјаци поврвио и где ће се осим горњег предмета и то решити, да се народ од работе и десетка таки ослободи.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1256 on: January 02, 2019, 11:49:26 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Фердинанд I од Аустрије (запамћен као Фердинанд Добри) и њ. супруга Марија Ана Савојска.


* Ferdinand I und Maria Anna.jpg (236.55 KB, 1140x750 - viewed 29 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1257 on: January 02, 2019, 11:56:27 am »

Из Бачке, 25. Марта. Дознали смо из приватни писама, да је сабор унгарскиј закључио, да се у место захтевани краљем 60.000 нови војника, 100.000 даде и од самог народа (ал' незнамо да л' мађарског?) одене и тако краљу што пре оправи. Ово је велику узбуђеност код свију немађарски народа Унгарије произвело; мисле то јест многи, да с овом војском Мађари, кои су за себе, што су хтели, задобили, све друге народе потлачити и под уздом држати намеравају; и зато веле, да ће регрутирање у немађарским пределима тешко бити, дотле, док ови грађани унгарски не сазнаду, на чему су, на што се њиови синови оружају, и за што ће да војују, радшта ли да гину?
Ово, као и шиљање свију србски и хрватски граничара у Италију, где се гомилама гине, чудно се слаже са оним захтевањем Мађара, да се и она војска, која је до сад у Италии била, дома врати; све се чини, да је мађарска политика, од како су постигли, што су желили, велику промену претрпила. 29. т. м. разићи ће се сабор у Пожуну, 28. лично ће га краљ закључити и законе на њему сачињене потврдити; но сви посланици разићиће се само, да се одма нови, по новом основу народног представништва, изаберу, кои ће се јошт овог лета у Пешти у нов сабор скупити. Међутим радиће се на све стране непрестано о устројењу народне гарде, ал' и то само мађарске, која ће по предрачуну до 800.000 људи изнети, и с којом Мађари своим закљученијама силу, важност и пролазак код свију и код они, коима се ова закљученија неби најбоље допала, издејствовати намеравају.
Ако ова народна гарда, што је слутити, буде понајвише од сами Пештански, Сегедински, Вашархељски, Маковски, Сентешки, Кечкеметски, Мишковачки, Дебрецински и т. д. Мађара састављена, а они 100.000 регрута ако се највише од Словака, Срба, Русњака и Влаха узму и у Италију пошљу, онда може лепа посла бити, и онда ће тек права слобода мађарска наступити, у којој ће Мађари свирати, а Славени играти. Зато нека се ови за рана узму на ум.

Пешта, 25. Марта. Чује се овде да су граничари опет у Италију отишли. Али испод руке и из добро извештени извора казује се, да су Мађари наумили и Хрватима и Србима сва захтевања њиова одбацити; пак тога ради гледе, да најпре граничаре од кућа удале, како ће у безоружаној земљи лакше моћи планове своје извести. За ово веле да су се Мађари са Немцима договорили. Глас овај тим већу пажњу кадар је побудити, што се известно зна, да за повраћење Италије више никакве надежде нема, и да би се бадава војска сад тамо шиљала, осим ако не да сва изгине.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1258 on: January 03, 2019, 01:43:30 pm »

Србске Новине, број. 27. од 2. априла 1848.
Аустрија. Ни једна држава европска не налази се данас у тако рђавом стању као Аустрија.То све поготову новине признају; а и саме аустријске то овим речма исповедају: 'Неда се сакрити, да монархија ступа у велике незгоде, из кои ће се сасвим новој и дај Боже крепкој природи сходној организацији подићи. Разнородност њени делова, до сада основ њеног састава, у овом часу не показује се више као корист, за коју се до сада држала, него као вештествена шкода развитку они елемента, која сачињаваху у свако време управо њену живост, т. ј. елемента немачки! То је свето-истиријскиј појав, за 33 године мира до зрелости дошавшиј, што једнаки ма како расути делови траже свеобште средоточије, и ма како амалговано туђинство удаљују. Овом великом појаву у течанију света не може данас више никакав државниј устав границе полагати. Рађа се дакле питање за Аустрију: Шта ће бити од монархије под овакима одношенијама? Хоће л' се монархија распасти? хоће л' се поједини делови прво међу собом трти, па да иј онда кои већиј прогута? Хоће ли све, што је већ од хиљаде година једно за друго прирасло, наједанпут се раскинути, сви интереси разлучити, да се свака могућност душевнога и материјалнога развитка још у клици сатре, свакиј остатак благостања на све стране распе, и кад се срце исчупа, хоће ли сви удови један по један изумрети и пропасти? Или они, што за сепаратизмом теже, мисле да могу без срца живити? Таково што било би лудост. Дајмо нека одпадне, што се држати не може! Одпустимо, што искрено неће нас да се држи! Разлучимо народности и пустимо иј цветати, почем је немогуће њи у садашњем саједињењу задржати. На то не достиже никаква сила оружја и никакве државне благајнице не могу зато средства дати! А тим још се није монархија распала. Договоримо се са свима народностима о овима основима: 1) Свакиј народ нека управља своим собственим властима, и уреди по своим потребама финансијелно, војено и административно. 2) Свакиј нека узме на себе један дел државнога дуга и камате нека у обшту државну благајницу монархије. 3) Свакиј нека обдржава по могућности народну војску, тако, ако се сва монархија нађе у каквој опасности, да ова војска приуготовљена може преко граница своје земље отићи и бранити целокупност монархије. 4) за издржавање двора као и за средоточне послове државе нека свака земља по штогод плаћа. Овако само ако Аустрија постане сујузом држава моћиће она пропевати, а иначе је немогуће да се одржи. А да би се ово још лакше утврдило, нужно је по горњим основама 6 парламента саставити, и то: 1) немачкиј у Бечу, где ће се заступати сви Немци у Аустрији живећи; 2) мађарскиј у Пешти, где ће се Мађари престављати; 3) пољскиј у Лвову за Пољаке; 4) јужно-славенскиј за све јужне Славене по Аустрији; 5) чешкиј за Чехе и сва њиова племена; и 6) ако се Ломбардија и Млетачка опет придобије, један италијанскиј за ове земље.'
Но да видимо, шта наши Срби тамо делају? 'У Новом Саду', говори један Србин у Илирским Новинама, 'у гнезду Срба аустриски, такав дух влада, какав је србског народа достојан у великим садашњим околностима; дух народности најсходнији, најчистији; жеља неугасима југославенскога спојења и југославенске самосталности. Тамо је обшта мисао, да ће се морати с Мађарима покрвити. У главној скупштини, која је држана 17. пр. м., једнодушно је закључено, да ће Новосађани пролити и своју крв, ако узтреба, за постижење захтевања свои. Народна стража тамо је већ устројена и готова на одбрану своје цркве свога језика и свога народног бића. У Земуну нико не сумња већ, да ће онај, у Срему лежећиј град припасти куда припадају и сви други сремски градови, то јест у тројној краљевини. Митровицa, по садашњем духу своме, један је од најлепши драги камен у круни југославенској. Знате ли шта се тамо виче? Оно, што и у Загребу: 'Сва србска племена морају се споити; пружимо братства руку једноплеменицима нашим у Штајерској и Крањској; ступимо у савез са свим аустријским славенима; не пуштајмо ни једну државицу, ни једну варошицу, ни једно сеоце славенско, да се од нас одцепи!' То су племенити гласови, кои се по Митровици оре. Тако ти је и даље по свом Срему, по целој Бачки и Банату. Свуда је, што је наше, оживило, и свога се држи а туђинство одбацује.'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #1259 on: January 04, 2019, 10:36:30 am »

Дописи. Из Баната, 23. Марта. По најновијим вестима из Беча, краљ је како новоизабраниј унгарскиј министеријум, тако и новоустројене на земаљском сабору законе, без сваке измене, одобрио. Истина, да је чрез ове нове законе поданицима много олакшано, почем се сада од свију спаиски данодајанија и службе наједанпут ослобођавају; али у толико је неповољније испала та ствар за спаије, кои се сада свију скоро права свои лишавају, а није се најпре начин изнашао, како ће се њима штета њиова накнадити, - које, по мненију њиовом, са правдом не слаже се. Но тако зар епоха ова сада са собом доноси, која у садашње време заједно са народима, са исполинским корацима напред корача, и тако приватне користи поједини особа премаша. То се само мало смешно бити види, да су се исти ови закони, пређе, него што су још од краља потврђени били, свету обнародовали, и тим оно, што је по постојећим законима и обичајима досада острагу следовало, протрчало је сада напред. Но и то ваљда садашња епоха са собом доноси.
Будући су дакле сада, на земаљском сабору находећи се народни представници (ако не сви, а оно барем слободномислећи) на тај начин намерење своје сасвим постигли; то ће се и земаљскиј сабор сада разићи, на кои конац, по сказивању, и сам ће краљ 23-га т. м. у Пожун приспети. По свршетку земаљског сабора следоваће по свој Унгарии, како код свију жупанија, тако и вароша, и сами села рештаурација (избор чиновника) и то још овога будућег месеца Маја; - у ком је предпријатију већ Темишварска жупанија све друге предварила. Велика скупштина, која је за дан 23-га т. м. саветовања ради указана била, имала је сасвим друго, политичко намерење; јер у место саветовања, на кои ни десета част племића и чиновника није дошла, предузео је, из девет особа састојећиј одбор, таки првога дана рештаурацију, - и то под ведрим небом, без жупана и свију церемонија, и са упливом не само благородства, као досада, но целога народа. Наравно, да од бивши чиновника мало је кои у служби остао; али ово се може назвати прва рештаурација, на којој је и онај бирао себи судију, кои га и треба; а не само онај, кои га не треба. При истој рештаурацији и веће је число браће наше Срба у службу дошло, између кои је, постао првим поджупаном, великиј словослов наш (не наш, но мађарскиј. - пр. У.) Савва Вуковић, великим вршачким судцем Јован Маленица, малим денћанским судцем Барон Дука, и остали други. (г. С. Вуковић није се показао као Србин, но више као издајица Србства, слепо се придржавајући мађарства. Желити је, да се г. С. Вуковић врати у крило свога рода, где предци његови као сјајне звезде сијају; нека пође стопама славног деде свога, осниватеља гимназије новосадске!) У прочем овде је све мирно, и надам се, да ће тако остати, ако се је и овде свет као и свуде уплаирио; и надмеће се у пророчествима.
Већа нашега православног благочестија обштества, гледајући велике промене садашњег времена, које другим народима на већу срећу се клоне, побринула су се и за своју народност, и тако у следству писмени договора, поднело су и она у призренију свои народни ствари и тегота писмене неке молбе и захтевања краљу и земаљском сабору; које су браћа Мађари са великим одушевљењем примили, и све обећавају; ако и неки нови наши политикери то су за зло обштинама примали, и Бог зна са каквим бауцима народ плашили. Вообште се мисли и држи: да је сада нове нека ера, и ново преображеније времена и ствари у свету наступило, и зато свакиј изображениј народ, своју народност пред очима имајући, њој новиј и већиј полет дати труди се.
Треба ли дакле мила браћо Срби! да ми сами иза свију натраг останемо? – Зар да небудемо ми достојни назвати се потомцима они врстни славенски праотаца наши, кои су свуда први били, свуда се славили, па од славе и име своје 'Славени' имају?
Подржавајмо браћо другим просвештеним народима и свој једно-племеној браћи Славенима! Обратимо све умне и физичке силе наше тамо: да и ми, поред друге свете дужности наше, милој нашој народности, и народном изображењу, новиј и већиј полет дамо, и тако са другом браћом нашом к ономе пристаништу похитимо, где нас боља будућност очекује.

Осек, 24-га Марта. Дана 8-га тек. мес. била је у Срему главна скупштина. Ту је одређено, да се наш народниј језик уведе у све послове унутрашњег оправљања; и да се штафета-литер репрезентира краљу, да штатут нашега сабора о нашем језику гласећиј одма потврди. Сутрадан одреди се, да исту репрезентацију један одбор краљу сам поднесе и да му молбу нашу и вољу целог народа устмено саобшти. За предводитеља истог одбора од 35-40 лица одабрани су: барон Кулмер као врховни жупан исте вармеђе, наш митрополит, ђаковачки бискуп; к њима су додани грофови Елц и архимандрити наши и њини и од осталог свештенства нашег и њиног, благородства и чиновника неки. Трећиј дан т. ј. 10-га скупе се житељи вуковарски 300-400 под барјак, пак дошавши пред вармеђу изашљу једну депутацију, која заиште: 1) да се наш језик у све послове уведе; 2) да се вармеђа за познати 12 пештански искања изјави; и 3) да се Мађарима изјасни, да они и даље желе остати у досадашњој свези и љубави.
Прекјуче, т. ј. 22-га, била је опет главна скупштина у Срему, прва, на којој је протокол у нашем језику вођен. – Код нас у веровитичкој вармеђи била је 17-га Марта главна скупштина. И одређено је, да се краљ за потврђење штатута о нашем језику замоли, и да му се изјави, да ми и даље тврдо намеравамо са Хрватском остати скопчани, а кроз то и с Унгарском; у то име ће се и палатин и министеријум умолити, да ту ствар подпомогну, а јавиће ијм се, да ми свакојако као наше право сматрамо, да само ми на нашем сабору определити можемо, коим ћемо језиком ми дела наша одправљати. Такођер смо захтевали, да министри морају и наш језик знати, наше дописе у нашем језику примити, и нама у нашем одписати. – Наш Осечки магистрат спава, ал није ни чудо од какви је елемената састављен! – Прексиноћ је овуда прошла депутације новосадске србске обштине, која иде, да своје искања краљу предложи.

Беч, 23. Марта. Првиј дан буне бечке пало је мртви 23 од народа. Ономе Пољаку, што сам вам пре писао како је говорио народу, име је Бурјан. Осим њега говорило је више младића на различним местима. Између њи био је један Чех по имену Војтех Фингерхут…
Logged
Pages:  1 ... 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 [84] 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.058 seconds with 23 queries.