PALUBA
March 28, 2024, 04:02:05 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Na forumu PalubaInfo novoregistrovane članove odobravamo ručno, to može potrajati 24 h, ali je neophodno da novoregistrovani korisnik aktivira svoj nalog koji će dobiti putem e-pošte u navedenom vremenu
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 [89] 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 721871 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1320 on: February 06, 2019, 10:52:32 am »

Из Вршца, 16. Априла. У оно време, кад се садашња Унгарија – или као што неки веле Мађарска – Панониом звала, живио је у њој богобојазљивиј и крепкиј народ славенскиј, кои имајући своје храмове и олтаре, служаше Перуну, Лели, Коледи и т. д., као што су Грци и Римљани своме Зевсу и Јупитеру, Марсу, Венери и подобним боговима клањали се. Суседи овог мирољубивог народа бијаху неки Алемани, кои суровост и неправду и данашњиј дан Славенин спомиње, јербо кад хоће н. пр. Србин каковог суровог или пресиленог човека да каже, а он се овако изражава: навалио као Аламан, граби, отима, надада као Аламани и т. д. И будући да стари житељи Паноније са своим суседима разговарати се нису знали, то иј прозову Немцима т. ј. мутавцима, и са овим народом алеманским занемило је име и слава славенска на многа столетија.
Живећим тако Славенима у Панонии, дуне некиј ветар од истока, и завеје пространа поља ове области са неким родом скакаваца, кои ће доцније целу ову лепу земљу опустошити, а то су били Хуни, или као што су се доцније прозвали Унгари, а у најновије време (hires) Мађари. Овај чопор народа, неимајући Бога ни закона, нити пак одела, нападне на кротке и мирољубиве Панонце, а ови нехотећи се за земљу, које је онда доста пусте било, борити, повуку се једни преко Истра (Дунава), а други на север. У позније пак време, кад је истина еванђелска и над овим народом засинула, имали су Славени рана саобраштења са њима, и многи су се тада к усамљеним гробовима свои праотаца повратили, а то је особито у 16 столећу било, кад су сиреч Србљи Унгарију од јарма турског ослободили.
Из овога се дакле види, да је Панонија или Унгариа право гнездо славенско, и ово сам зато навео, да не би неки претерани патриоте мађарски мислили, (као што сам већ неке чуо говорити), да смо ми њиови укућани, и да нас могу, ако само хоће, преко Дунава пребацити. Људи веле, да лабуд кад хоће да скапље, а он се онда највише пропева и провиче, а то ће чини ми се и са нашим домувладикама бити, зато ијм још изнапред желим срећан пут у Тунгузију, или како се звала она земља у Азии, из које су дошли?
Јуче је одавде једно оделеније коњаника у Чакове отишло, да се тамо са региментом сајузи, и у Кикинду оде, где се нека буна подигла, и где су, (као што се говори), до 60 људиј погинули. Варош је наша због тог узрока здраво узбуњена. Србљи уздишу, и веле, да ће ијм раја изгинути у Кикинди, а Немци сањају, да је Москов у Унгарију ударио, и да су због тога солдати измаширали. Ноћас је у немачкој вароши трострука патрола постављена била, и многиј страшљивиј Немац није читаву ноћ свеће угасио, па неверујем да је кои и ока затворио. Што је још смешније, они су од нас Србаља непрестано на опрезу, и гдекоја је бака већ остију узела, бојећи се, да не би грешна на онај свет отишла. Читаву би књигу анекдотама написати могао, кад би све оне комедије, које се овде догађају, описао, али будући да овај случај характеризира наше суседе, и будући да показује, да смо ми Србљи сви чисте савести, и да се због тога никога не боимо; зато ћу опет неколико догађаја назначити. Тако дакле беше проглашено, да ће Србљи на велику суботу скочити на Немце, и да ће иј поклати, пак са њиовом крвљу да ће јаја за ускрс оварбати; кад сам ишао са ускрса (Аuferstehung), рече ми један Немац: 'Хвала Богу, комшија, те је све на миру прошло, ја сам мислио, да овај ускрс нећемо без Руса провести, и био сам већ наумио, да закољем једно теле, да иј частим, само да нас недирају'. Мој ми се газда опет јадиковао, да му је један надничар рекао: 'Еј, мој Штабо! раниш ме, и плаћаш ми 28 грошића за надницу, али ако да Бог ја ћу овај виноград обрати'. Тако је опет сејао један Немац салату, а Србин, кои га је преко плота гледао, упита га: 'Море комшија шта радиш', 'Сејем салату.' 'Ајде сеј, добро ће то бити за мене кад дође Рус.' Једна опет баба, која се са Немцима свађала, претише ијм: 'Бре виле вас однеле доћи ће Рус, судиће он вама.' Оваке и онима подобне шале нису без успеха остале, јер Немци, ако као потучени, иду, нити ијм се што мили радити, а раја као да се за сватове спрема, шали се и весели. Само једно што за нашим граничарима сви жалимо, за које чујемо да ће сутра измаширати. Саветујем свима обштинама, које су у Вршац писале, да се од сад на ове људе не атресирају; јербо ни једно писмо код нас овде обнародовано није; пак и ја сам да нисам случајно оно писмо, које је вуковарска обштина овамо послала, видио, не би о том ништа знао. Но није ни чудо, јербо неке потурице нису се стидиле јавно у кавани изразити, да смо ми Србљи кукавице, и да нешто хоћемо, а и сами незнамо шта; пак шта више, и жеље народа србског, које су у новинама читали, прогласили су за будалаштине. Стид нека иј буде пред целим народом србским!!

Из Бачке. Срби се по свој Бачкој и Банату буне. Остали народи, као Швабе, особито Мађари, стрепе од Србаља; у Црвенки је (овде саме Швабе станују) код сваке куће стража. Римокатоличке вере Срби се одвећ сајужују, са Србима православног закона. – Страх је и ужас цео град Сомбор обузео, будући се поговара, да ће 10.000 наоружани племића и неплемића Србаља овамо на обнародовање закона, на минулом сабору донешени, у понедељник 19. Апр. доћи и новима се законима, које они неће да приме, одупрети; заједно ће скупштину нагонити, да се ова саветује нашим србским језику у будуће. Вармеђа је, као и магистрат у Петровардин писала, да јој на одржање мира два баталиона војника пошаљу. Незнам хоће ли заповедништво моћи послати, кад и тако у Варадину више од једног два ли највише баталиона нема, а треба и у окружје потијско да пошље; али неће ни тамо ни овамо послати, јербо морају војници тврдињу чувати. Нису ни у Н. Сад хотели да пошљу, некмоли ће овамо на реч бачке вармеђе и сомборског магистрата. Срби и племићи из Немеш-Милитића се приправљају, да дом ове међе са земљом сравне. – Чује се да ће хиљадама и хиљадама Славјани и Немци из Беча и Пеште на наш сабор, кои ће се сада 1-га Маја у Н. Саду држати, доћи. Овај ће сабор за нас важан бити, ако узумемо!?
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1321 on: February 07, 2019, 11:30:04 am »

Из Карловца, 16. Априла. Са сви страна долазе Срби у Карловце и све је одушевљно за обште народно благо и будућност нашу. Шта је нечовечна и отровна политика нашем народу одузела, то је хтео народ са захтевањама преко депутације, у Беч и Пожун шиљане, повратити. Али кад је Беч, бојећи се Мађара, слаб био ово учинити, а Мађари казаше и кажу, да србског народа у Унгарској нема, и да ће то мач решити, онда је народ и сам к обновљењу свог права сходно духу времена приступио. И овај је корак врло нужно било учинити; јер иначе без одважности нити би се Париз, Берлин, Беч, и т. д. потресао, нити би толики народи слободу добили, нити би пак и сами Мађари независимо министерство и вице-краља имали.*)
Исто тако и Срби су се, сходно духу времена и правама човечества, одважили, своја права повратити и своје име, језик и народност обезбедити. Они су закључили, 1-га Маја скупштину народну држати, зато о овом не треба ништа више ни спомињати; али шта треба на тој скупштини да чинимо, да се после некајемо и кажемо: ово је или оно, овако или онако још требало учинити? мислим, да је нуджно и кроз новине проразговорити се. Браћо Срби! Пре свега кад се у Н. Сад скупимо, треба да председатеља скупштине изберемо, и тај нека буде г. митрополит. Коммиссара, или право говорећи; полицајног контролора, кога нам Мађари намећу, нетреба нипошто да га у скупштину примимо, а тако исто после и у конгрес; јер нашто нам, браћо, мађарскиј коммиссар. Зар ми нисмо кадри сами се о нашим делима договарати и саветовати, него да се наши непријатељи у народне наше послове мешају? Зар и у данашњем времену да се србскиј народ малолетан и као дете покаже, и Мађару, познатом непријатељу нашег имена, језика и народности, у наше народне послове мешати се допусти? Не, не, драга браћо Србска! недајмо, да се у наше послове ико меша и будимо предострожни у овој светој ствари; јер Мађари хоће овим поступком да задрже себи право и у будуће своје коммиссаре нам шиљати и у народне наше послове мешати се. Они мисле да Србима замажу очи тиме, што су Чарнојевића, као по имену познатог Србина, за коммиссара определили, па му и грофовство дали! Али знајмо браћо, да ово ништа друго није, него лукавство Мађара и превара, да себи право и у данашњем времену задрже, у наша народна дела мешати се! На што нам голе титуле? На што нам коммиссар мађарскиј? Доле с њиме! А г. Чарнојевићу, као Србину, буди чест и поштење онолико, у колико као Србин и родољубац заслужује.
Под председатељем скупштине, г. митрополитом, првиј корак треба да буде скупштине, да народу војводу**) избере. По избору војводе нетреба гледати само на привилегије и права, која су до сад мртва била, него нам се треба обширно о нашим стварима поразговарати, наше положење и дух времена добро познати, и на основу природног права, права човечества, своје државно право основати. Овај ће превеликиј задатак, од ког ће и најпознијег потомства нашег будућност зависити, само онда достојно једног снажног и моћног народа решен бити, ако се сва наша делања тамо клонила буду, да унутрашњу независимост у свему добијемо, као што су и Мађари за себе добили. Мађари што имају, они само за себе имају; али за нас, нашу браћу Хрвате, и Словаке ништа. Ми хоћемо унутрашњу независимост. Хрвати да ово хоће, видилисмо из њини захтевања, која су дело сами привести морају ако ијм се неда; Словаци то исто имати желе, на кои су конац већ у више жупанија све оно, што је мађарско, спалили. Ми пак Срби, ако унутрашњу независимост недобијемо, ништа добили и нисмо, и остаћемо под највећом љагом не само код данашњег света, него и код најпознијег. У чему се ова независимост унутрашња састои, свакиј учен Србин, мислим, да зна, и да ће својој браћи, кои не би знали, ово разчленити. У осталом ја ћу само то овде напоменути: а) да круну досадашњу и одсад за нашу признамо, и на њено издржавање (као цивил-листе) онолико дајемо, колико на нас праведно дође; б) наш војвода с народним делима да управња, по начину други уставни држава; в) Срем, Банат, Барања и Бачка да буде србско војводство, и овим именом да се назива; г) сходно захтевањама нашим Карловачким, да се са нашом браћом у бановини Хрватско-Славонско-Далматинској сајединимо;***) д) одма да народну гарду установимо, и захтевамо, да се наша браћа граничари из Италије неодложно врате; и ђ) ако би Мађари покушали нам противити се, сви да будемо готови оружја латити се, и нашу унутрашњу независимост одбранити и обезбедити. Браћо Срби! знајмо да је боље и човечества достојније, да сви за нашу унутрашњу независимост помремо, него да под лажљивим и подлим условијама наши непријатеља Мађара останемо! Само сложно и једнодушно предрага браћо, па је известно на нашој страни победа, и слава!

*) Мађари по праву свом не би могли своје независимо министерство и вице-краља имати; али кад су згодну прилику улучили ово задобити, нису се обзирали ни на што, већ су к удејствовању овог приступили. Тако исто и ми не треба само да гледамо на привилегије и нека права, која су нам у нужди двора дата, а после нечовечно утамањена, него треба сад, или никад да се постарамо своју будућност сходно праву човечества обезбедити.
**) Име деспота и деспотства није сходно (по самом значењу ове речи) духу времена; зато ја би волио, да се наш старешина војводом зове. У осталом за име нетреба речи ни имати него за саму ствар.
***) У случају том, ако (по несрећи) не би с нашом браћом, у бановини живећој, једно државо тело, посредством министерства, сачињавати могли, а оно ми Срби можемо и за себе министерство имати, као и Хрвати; а међу собом треба сајуз да начинимо, као што су н. пр. Швајцарци и т. д. – Дописатељ..
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1322 on: February 07, 2019, 11:44:35 am »

Из Вуковара. 17. Априла. Ноћас је стигао на поджупана сремске међе проглас од преузвишеног бана троједине краљевине, да се 'Прекинувши дотле свакиј обзир на ново садање правитељство угарско, оснују нови темељи одношења између нас и круне, у духу слободе, самосталности, једнакости, и онако као то се то слободном и јуначком народу пристои'. Што се пак нас Срба тиче вели: 'Разлика вере, и цркве нечини више међу браћом и људима једног народа бедеме, у државном и дружевном животу, једнакост је изречена'. После поздрава свем народу из све три краљевине каже: 'Поздрав и осталој суседној једнокрвној браћи славјанској и изван троједне краљевине'. Тај ће нас проглас из досадашње сумње на правиј пут извести. Од сад ће се знати и моћи и онај по томе равнати, кои је био у сумњи, осим овог, кои је и глув и луд, а таки су редки. Ја незнам хоће ли се у таком околишу намењена велика скупштина 24. Априла и држати. Жао ми је што вам кои екземплар тог важног прогласа за сада немогу послати. Код нас је засада све мирно, за сада велим, јер незнање и интелеранција почињу главе дизати. Ми смо досад овде са браћом Католицима у слоги и љубави били, а сад се већ, наравно од непаметни, почињу млоге будалаштине разносити. Већ се чују гласи: 'хоћете да нас повлашите'. Наопако ако се још и та куга залеже! Ја би се радовао, да бан почне, као што се говори, визиту по народу, па да прост народ једанпут види свог поглавара, али би желио, да му се од дани права и слободе ни једна точка неодузме.

Из Новог Сада 20-га Априла. Што је Кошут Новосадском посолству рекао: да ће у случају, ако Србљи поред мађарске и своју народност захтевали буду, вопрос мачем решити се, – то је ново правителство мађарско с малом, али за Србље плачевном и поругателном променом ови дана у дејство привело, то јест, место мача, ког се још стиди вардацком крвљу опоганити, баца нам на врат... конопац!!!
У следству покрета сународника наши у Кикинди и Бечеју издало је правителство мађарско под 27 р. Апр. указ, по ком се у целом Банату, Бачкој и у њима налазећим се краљев. варошима, као и у шајкашком баталиону (једним словом и свима обастима Унгарске, где Србљи живе) не само против убица, армија и зажегалаца, него и противу свију смутљиваца, подбадача и подстрекатеља народа супрот постојећег законог (?!) реда и надлежателства наређује прекиј суд (Standrecht), ког ће неограничено опуномоћениj краљeв. коммиссар и новонаименованиj темешкиj гроф и главниј жупан, Петар Чарнојевић, на благоразвиђењу своме или властима наложити, да га устроје, или сам наименовати, имајући пуку и неограничену власт, судове и власти сбацити, народну гарду завести ил' укинути, и т. д. и то све донде, док се овај указ не порече!!!
Воимен! Овај диванско-гајтанскиј ферман неиде само противу палежа, грабежа и убиства, где би им места било, исто и против свију и сваки движенија и покрета народни, која су у ово време главно и једино средство новорођења народног. Они исти, кои су средством подобни да још црњи и гори метежа у Пешти и Пожуну из ништа и гноишта до правителства доспели, себи и народу своме сасвим нова права и преимућства изнудили, ови нас, ако би се усудили за стара, света права наша крочити, преким путем шиљу на… вешала!!!
Колико је неупутно и неправедно, прекиј суд изван криминални злочинства, против свију основоположенија мудрог државоправленија и на политична движенија простирати: толико је још већа неправда и пакост, толике земље због изступленија само два места под прекиј суд и у стање обсаде стављати. Ако му је место у Кикинди и Бечеју; шта га је требало на целу Бачку, Арадску, Торонталску, Темешку, Краковску вармеђу и шајкачкиј батаљон на Новосадску, Сомборску, Арадску и Темишварску варош, где још никоме ни длачице с главе угинуло није прекиј суд у целој краљeвини заведен, зашто не наимено у Пешти и Пожуну, где су се већ толики покори сбили, где су већ до тог дошли, да се од Аустрије одцепе, да краља престола лише, краљeвство укину и републику прогласе? Ал' се то очевидно на саме Србље нишанило, почем се пак предели од Срба обитани, под вешала стављају. Ох, јадни Србљи! Тамо вас Талијани ватром, водом, оружјем, отровом, витриолом и горећим катраном тамане, а овде код куће браћа Мађари конопац плету и вешала тешу!!! Велико је и у томе лукавство, што су управ Србљина за извршитеља те грозне уредбе, за вешача Србадије наименовали. У том су ови овако умствовали: ако Мађара или Немца комиссаром поставимо, нити ће овај тако одважно смети поступати, нити ће се народ тако јако или дуго од туђина дати гњавити. Но будући да своје своме свагда најдубље очи копа, дај да ијм бацимо на врат Србина, кои, да би нам још привржении и вернии био, дај да га окадимо титулом грофа темешког, достојанством Павла кнеза (које ће му у осталом толико исто власти славе и хасне у садање време приносити, колико бечком ћесару титула јерусалимског краља). И већ ево стижу гласови, да се у Кикинди почело вешати. Шта ће из тога бити? Овде веле разумнии да нам ова мађарска лудост може много више хаснити, него србска памет, и да ће Мађари са тако неупутним поступањем пре ово произвести чега се боје, и чега нити има, нити би га без тога игда било. Овдашња србска обштина примила је тај указ са великим огорчењем, и одма је у данашњој скупштини закључила, да се одма министерству енергическа протестација противу истог указа пошље, и све србске обштине на писмено позову, да тако исто и од своје стране учине.    Милош Јелисеић.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1323 on: February 08, 2019, 08:50:30 am »

Из Границе. Нас се овде, истина не тиче коммиссија, која је одређена по неким вармеђама. Но ја само Србин будући, саобштавам моје мненије о њој. То није ништа, што је Србин одређен за коммисију. Србин може Србину најужаснијега порока починити. То нас искуство учи. Ту треба само гледати, је ли човек одређен разуман, пректичан, безпристрастан, душеван. Ја се тим својствима надам у одређеном коммисару. И то није ништа, што је Петар Чарнојевић одређен на коммиссију. Ја никада нисам био (нечитко)...

Из Пеште. (нечитко)... Дакле сабор и то што пре. Свима, нек нам је најсветии аманет на сабор таке људе послати, кои су духом садањег времена заданути, кои су готови у свакиј час све своје благо, па и сам живот за народ, за народност, и за благостање народно жертвовати. Тима нек је главниј задатак на сабор стара наше права поновити, деспота, војводе, канцеларију, мађистрате и чиновнике србске повратити; овим се тек начином можемо спасти од пропасти, која нам прети, овим начином можемо се препородити, и пред светом показати, да смо народ, да за слободом тежимо. Нама је све ово обећано, пак и на папир стављено, дакле кад нам је обећано, коим правом ми то не би смели искати; та видимо сад по целом свету, да народи и оно добивају, о чему никад нису смели ни помислити; а ми да оно неиштемо, што смо већ имали, пак које је немарношћу наши стари са свим разбашурено остало. Но није браћо њима толико ни замерити, јер они у она бурна времена проливајући драгоцену своју крв за обдржање престола аустријскога, за истребити Унгарију од силени јаничара, и бесомучни дахија, није им већ више на памет пало, а ако ијм је на памет и пало, нису се више усудили ово искати, што су крвљу заслужили, а неправдом изгубили; да браћо они исти дедови наши, кои су целу Унгарску од последње пропасти спасли, а тим и Хабсбуршкиј престол одржали, кои су слободном вољом на толика обећања, на толика мољења као народ са своиом духовном и с великом влашћу прешли, на жалост! преварени су били. Дакле на нас је дошао ред, ми се морамо трудити да оно задобијемо, што су нам стари неправдом изгубили. Нек немисли ко, да ћемо се ми тим начином од Унгарије цепати, не, Боже сачувај! Ми само хоћемо да будемо слободан, самосталан народ, и да у овом положају према Унгарии лежимо, у ком положају лежи Хрватска, и Славонија, с коиом ћемо опет ми у јединству бити: ми оћемо једнаост, нећемо да нам саукућанин господари, јер и ми кирију плаћамо као и он и још може бити већу. Ја мислим да нема ни једног правог Србина, кои неби желио да једнокрвном браћом Хрватима у тешњу свезу ступити, но ово мислим другим начином неможе се учинити, ако најпре нашу самосталност недобијемо. Та ми знамо да је Бачка, Срем, Банат и Барања увек још од најстарии времена србској круни припадало, па и у најновија времена кад су се већ Србљи у Унарску преселили, чак до Марије Терезије србски су банови, и деспоти над тим земљма владали; кад је дакле то увек наше бивало, зашто опет то исто не би могло бити? Ми за Бога људи нисмо овамо дошли, да се помађаримо, да постанемо мађарски робови, него смо дошли позвани и са слободном вољом, да будемо слободни, а то смо мислим и заслужили, јербо смо слободу скупо платили. Нек не мисле Мађари, ако ми депота, и друго наше погаварство добијемо, да ће они зато пропасти, та болан! имали смо ми то исто и под Матиом Корвином, па нису зато Мађари пропали, шта више још су се прославили, које могу Србском бану или деспоту и његовим храбрим Србљима највише захвалити. Ово је дакле моја ватрена жеља, да стара наша права поновимо, да деспоту, војводе, чиновнике, канцеларију, и наше мађистрате опет уздобијемо, да, остајући верни светој унгарској круни, браћи нашој тројне краљевине ближе ступимо, но не само ја то желим, него још Longus post me ordo est idem petеntium decus.

Из Крушедола. 18. Арила. Сва је Србадија ђипила све се србско узкомешало по Срему, Банату и Бачкој, свакиј се Србин у овим пределима заверава, или погинути, или стара права своја задобити. У Кикинди, Сентомашу, и Старом Бечеју већ је до крви дошло. У Кикинди су растерали и испребијали војнике, а неке поглавице поубијали, а у Ст. Бечеју разрушише Срби магистрат, и истукоше Заку спаију и србског издаицу. Срби у овим местима нису пролили крв нападајући на права туђа, но бранећи свој понос и своја права; и зато ијм свакиј Србин честитиј венац славе и мужества плести мора. Ово се неби догодило, да су Новосађани оставили митрополту контролу онда, кад су га натерали да скупштину рсписује; и да је ова скуштина тако расписана била, да свака обштина, што пре може, посланике своје у Карловце, или у Новиј Сад пошаље: јер би тим начином још трећиј дан ускрса 300–400 Срба скупштинара на месту једном било, па би ови скупштинари и Срби и Немци и Мађари досад уталожили. Ови би скупштинари србски умирили србске раздражене духове тим, што би Срби очевидно осведочили се, да се и за њиове правице ради, и да ће и њима бољи осванути дани. Немци би задовольни били видећи, да код Срба све уредним путем иде; а Мађари би мирни били, јер би чули и видили, да Срби недремају, но да за своје добро својски раде. Митрополит је јако погрешио, што је скупштину тако протегао; а Новосађани још више, што су ту ствар тако на лако узели. До 1-г Маја могу 1000 Кикинђана, хиљаду Бечејаца, хиљаду Сентомашана, хиљаду Новосађана, хиљаду Панчеваца, хиљаду Сомбораца и т. д. погинути, па куд ће нам душа? Скупштину, браћо, ако Бога знате! Одма, одма, бирајте скупштинаре, и шаљите иј у Карловце, или у Новиј Сад, што пре кои може. – Сад баш чујем, да је сабор одобрен, да ће се 15. Маја почети, и да ће Чарнојевић комисаром бити; но ми Срби браћо чујте и знајте, да из сваке србске обштине, из које бити може, најдаље браћо, ако Бога знате, до 1-га Маја у Карловце, или Новиј-Сад доћи требате, па ћемо онда гледати заједно, куд ћемо, и шта ћемо, и како ћемо. Брзо браћо! па ћемо све наше правице лако задобити, а ако се одоцнимо: мораћемо мачем из окова и робства пут крчити, неби ли како и ми под овим небом своjски пропeвали. С Богом! Из сваке обштине барем по jeдан! Разумите браћо, Бог вас разумeо, да нестрадамо!     Бранислав Србић.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1324 on: February 08, 2019, 09:05:10 am »

Из Новог Сада, 18. Априла. Покрети и догађаи цeлога свeта, и до нас су допрли, да би се и наш овде у ћесарии живећиј народ пробудио, и тајне боље будућности своје открио. Зато теби милиј роде и народе јуначкиј, кад си већ црну са очију мараму бацио, ово неколико речиј управљам. Схвативши задатак садашњег времена, пошао си ти јуначким кораком, оним путем, коим би се будућност твоја овде у ћесарии подкрепити могла, да би се и теби, прадедови твои крвљу и јуначком мишицом заслужена слава поновила, коју су ти проклети душмани не нехатошћу твојом, но лукавством своим преотели. Усред пак твога, за будућност твоју, приправљања, ево ти опет душмани хоће пут да препрече.
А уверен сам, да ти, роде, душмане твоје добро познајеш, опет те овим пазљивим чиним. Ова иста наша назови-браћа, Мађари, кои су пре месец дана подпуну слободу и једнакост у Унгарии прогласили, желе ту само на себе обратити, и као некиј монопол задржати, не гледајући ни најмање, да ће тиме цело славенство увредити, намислише још већма нас утући. Кад су они с изродима нашима видили, да су се здраво у рачуну преварили, и нас у живац дирнули, онда окренуше другиј лист своје политике. Тако нам прогласише новиј садашњег министерства закон, да се одсад против сваког, кои би народност своју бранио, има прекиј суд држати. Чујте!! Да шта? да би се тако лакше мађарштина осигурати и укоренити могла; у Унгарии чујте! где су Славени и други немађарски народи и множином и јунашством од њи бољи; бољи, велим, јербо су свагда они унгарску круну чували, и за њу толико пута крвцу своју проливали и живот губили, па ето ијм благодарности!! Мађарима је слободно своју народност бранити, а Славенин, кои хоће Славенин да буде, с њиме хајде на вешала. То је мађарска слобода, једнакост и братство! И то се чини усред просвештене Европе, у деветнаестом столећу!!
Смешно је видити, где су се наши овдашњи грађани уплашили на то, и дају гдекоим Мађарцима повод к освети, пак шта више грде нашу родољубиву младеж, која је, по њиовом основу, луда као и без главе, па незна шта ради; – не овако браћо, та док је главе и јуначке мишице младежи наше, неће се тако лако пламен домородаца прави угасити, јербо она нам је обрана и светило наше. Слава јој! Свуда је младеж и свагда прву роллу играла, пак је добро било, само овде није!
Али не браћо, небојте се ви тога преког суда; јербо знајте, да ови, кои су га овамо послали, неће дуго с нама заповедати ни господарити; доћиће, а и дошло је већ време, кад ћемо независни бити; – ал' како? нетреба сад ни један да клонемо и оладимо, већ тим већма да се један другом придружимо, и што боље и боље сложимо, пак онда кад у љубави и слоги будемо сва и све с нама самима да деламо, онда велим, на кога се простире онај прекиј суд? на Мађаре само и изроде наше!
Та коим правом то може бити, кад се пре подпуна слобода већања и штампе и једнакост сваком народу даде, да се онда против исти народа, коима је већ слобода уши пробила, преким судом поступа? Или ваљда мађарска господа мисле, да се неби њиови Мађарци а наши изроди с пута уклонили, које би ијм наравно шкодило; а народ, кои, праведно и пред Богом и пред људма загубљена стара права тражи, а народ, велим, да се уништи? Онај бесомучниј Кошут њиов, кад је намислио слободу у Унгарској увести, требао је најпре боље да је познао карактер сваког у Унгари живећег народа, а онда свакојаким начином симпатију свију народа, а особито Славена, да придобије, а не само слободу, и укинуће роботе, пак тим све добивено јест; нек' покуша тај напастник овамо доћи, па ће видити, какву би ноту чуо; ал' сад види, да је и сам себе утукао у главу, пак мисли, да ће се енергичном силом огорчени духови помирити, ал' не – неће заиста, но још ће се већма успалити.
Срби браћо, и Славени у Унгарии живећи, на које ово неколико речиј управљам, нека вас слога и љубав једне с другима опаше, па ћемо сваком покушењу врага на супрот стати, слогом нашом враг постаје мален и немоћан, а неслогом велик, моћан и снажан. Зато кад су ова наша небраћа и овим неправедним начином нас угушити намислила, онда ово нас треба боље један за другог да веже. У љубави, браћо, победићемо њи и у слоги, свакиј од нас нека је своме веран и искрен, па све и сва један с другим да свршујемо; пак ето ти нама лепе будућности. Један другог да неизневеримо, јербо смо тим сви пропали, које никако бити неће, ако верни останемо. Слога и љубав нек нас пригрли, не гладајмо сад на ситнице приватне, једну мету имајмо, којој ћемо лако доспети, ако сложни будемо, немојмо сад оладнити, за одржати славу и цену, коју су нам предци задобили, небојмо се никога, као и досад што се бојали нисмо. Сви за једнога, један за све!
Сви треба један другоме да се закунемо, да се не изневеримо, а онај, кои буде родом своим трговину водио, нека добро пази, шта ће га постићи. Закунимо се сви, да ћемо искрено делати, па ће се лако видити, ко је вера, ко ли је невера, и, ако нас кои у слоги нашој изневери, њега изневеріо живот, изневериле га очи, изневерило га небо!!     – Један пријатељ слоге.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1325 on: February 11, 2019, 04:45:21 pm »

Из Црепаје. Прошле недеље скупили су се овде опуномоћени представници свију у Нем. Банатском граничарском полку налазећи се обштина, да се како о народности, тако и олакшању силни свои тегоба посаветују, макар да иј је генерал-комманда за један само предмет, т. ј. цркву везати хтела. При доласку горепоменути представника највећу су пажњу обратили на себе одважни, и сваке хвале вредни Перлежани, кои су србским народним челенкама накићени и украшени били, и кои су управо сами својски настојали, да оно у овој регименти буде, о чему, веле, и најстарии граничари да нису ни од свои дедова слушали. Красан је призор био, кад су се 15-га Апр. у јутру скупили у школу србску изабрани депутирци: свештеници, трговци и знатнии граничари, од кои је више било седокоси, и стари у лицу, но млади у срцу, кои су млогиј цветак јуначке славе на пољу бојноме узабрали, а сада од родитељскога срца, свога и своја рођена чеда оделили, и незнајући ни сами куд, али тек тамо, куд иј воља царска зове, послали, да исто чине, и да се достојни синови свои родитеља покажу.
Од 6 до 8 сатиј у јутру договорили су се вишеречени представници регименте ове сами међу собом, и саобштавали су, један другоме, своје мисли, а у 8 сатиј ступи у скупштину подполковник г. Поповић и капетан аудитор Рајачић, два Србина, као ваљда контроле од стране регименте, и отворе заседаније, опмињући све редом, да се само црквеног предмета држе. Но представници граничарски обштина свршивши у кратко о цркви заишту, да се још и о народности својој посаветују, пак онда и своје тегобе, које олакшања ишту, изјасне и царскоме престолу поднесу. Г. подполковник изјасни се, да он то допустити несме, с тога узрока, што вишег налога нема; него, рече, да се претрпите, па да пошљемо молбу генерал-команди, а она ће вам сигурно то допустити. На то сви, а особито одважни и вредни Перлежани устану и рекну: да они то чинити и време, које је сад златно и скупоцено, губити немогу; да је, рекоше, то грдна грехота и велика неправда, да се само граничарима, кои су свагда, па ето и сада до смрти верни, недопушћа ни то изрећи, што им је на срцу, и што иј тишти, и то у ово доба, кад други, много мање заслужни, не само да по својој вољи говоре, него још и без сваке препоне ишту и добивају оно, о чему пре неколико недеља нису ни сами сањали. Ове и друге овима подобне речи најпосле склоне г. подполковника, те ијм допусти, да се могу и о томе посаветовати, али да оно, што сврше и закључе, имају и регименти поднети. Дакле истиј дан после подне, пак и сутрадан 16-га трајало је договарање и саветовање, како о обштима делима, тако и местнима тегобама, и, што се обшти дела тиче, закључено је, да ишту војводу (деспота); војвода да буде Србин источне православне вере, и да има под собом Срем, Бачку са Шајкашким Баталионом и потиским диштриком, и Банат са Кикиндским диштриктом; по деспотовини Србској да се сва дела публична, политична, војна, судејска, црквена, школска и т. д. србским језиком одправљати имају, и то с ћирилским словима; деспотовина србска да буде ради јединства језика и обште наше народности у свагдашњој свези са троједном краљевином; да се по свима пределима деспотовине србске заведу магистрати србски и т. д.; после онога следују местне тегобе, као: да се укину судови милитарски, а у место њи да се устроје грађански; да се официри свакога реда и степена бирају из средине граничара; да престану контумаци, а пасоши да се ујединоструче; да се граничару право собствености да, т. ј. да може са своим добром слободно располагати; да буде слободно граничару делити се; да официр само онда има над граничаром заповедати, док је овај под пушком, а иначе да подлежи суду грађанскоме; да се укину царске роботе и кулуци; да престане заштитниј данак; да се казнителни Терезијанскиј законик укине, и другим бољим, духу времена сходним замени; да буде подпуна слобода трговине, заната, говора и науке и т. д.
У овоме саветовању, особито што се деспотовине Србске и њене са тројеном краљевином свезе тиче, два су се само противника нашла, кои су после два три непостојања на своју обратили страну. Један је од ови противника био са мађарском челенком на беломе шеширу, а други са црвеном свилом на пасу, обоица из К. Они истина ствари целој нису шкодити могли, али су тек ишли на то, да школе, као што су из прва неколико њи за своим ненародним мненијем и повукли, и вредни Перлежани и остали родољуби морали су млогу капљу зноја пролити, а још много више речи просути, докле су противнике, пак и самога господина са зеленом бојом на беломе шеширу, приволили, да се, ако и не из јутра, а оно бар после подне на све подпишу. Но г. Пр. (Зашто нам вредниј г. дописатељу цело име овога издаице не саобштисте, да га срамом пред целим народом жигошемо. Проклета му душа! У.) са црвеном свилом на пасу, кои је хтео мудрога Нестора, но на штету народности наше, да игра, и свију уверења своме ненародноме мненију да подчини и подложи, није се хтео нипошто да подпише, не гледајући на то, што је тим своим поступком све, кои су онде били, и од кои су неки, као и он, учени, а други од саме природе здравим умом и зрелом расудом обдарени, увредио, и готово ранио. Господине драгиј мој! зар то они заслужују, кои нас издржавају? А среће вас ради питам, што вас је побудило, да то чините? Ваљда то, што нисте хтели, да се у вашој високој науци понизите? Или можда ваш тесногрудниј страх од худи Мађара? Ако је прво, онда сте заборавили и с ума сметули, да је онај, кои се својом науком надима, у дому мудрости немудар; ако је пак друго, опет сте љуто погрешили и у рачуну се преварили. Та зар ви мислите, ако се Мађари по вашој страшљивој мисли усуде ударити на Србе, да ће они имати каде, да прво г. Пр. са црвеном свилом на пасу потраже, обезбеде, па можда још и препоштом наименују зато, што се он сам није хтео да подпише на ова србска, народна захтевања; – па тек онда да ударе у сечу са Србима, кои би, мислите, с прекрштенима рукама седили и чекали, да ти дебрецински опаклијаши и гуљаши у границу дођу? Молите ви Бога, да до окршаја с Мађарима недође; а ако се дође, онда будите уверени, да Србин, а особито граничар, стражњиј бити неће; а кад небуде стражњиј, где ћете онда угља наћи да се од стида, а можда и од страха сакријете? – Ето расудите сада сами, шта сте учинили! Мени је овећ жао, што вас овако поздрављати морам, али шта ћу: Какав светац, онакав и тропар.
А свима осталима добромисленицима и родољубцима, а особито г. Константиновићу пароху, г.г. Бекићу и Ђорђевићу трговцима у Перлезу, и г. Дракулићу у Ченти чест и слава и јавна хвала буди. Они су се млого трудили, пак и дан данашњиј једнако се својски труде, да нашу милу, но до сада бедну, народност србску подпомогну. Помажите, браћо, помажите, тако вас Бог помогао, тамо нам души лепа места на ономе свету предуготвио!    - Један Граничар.

Из Земуна, 20 Априла. Господине Уредниче! Да су наша браћа у Карловци пожаром у највећу сиротињу пали, почем је тамо пре неколико дана 8–9 кућа изгорело: то сте јамачно већ разумели. У следству овога јуче се овде држала као нека народна скупштина, где су најпре изабрани посланици за предстојећиј народниј сабор, и то гг. трговац Петар Шпирта и Др. Пантелић; а затим су добри Земунци између себе скупили својој несрећној браћи у Краловцима 500 ф. ср. Осим тога, два наша родољубца дали су истим страдалцима под интерес 5% на 10 година знатну сумму новаца, и то г. Шпирта 1000 ф. ср., а браћа Добановчани 500 фр. ср.
Ви сте, господине, много за нашу браћу овде учинили; не би ли љубав имали, да чрез новине позовете великодушне Србе у Србии, да за ублажење несреће пострадавши Карловчана и од своје стране штогод принесу? Од великодушија и братске љубави наши добри Србаља ми се надамо најбољем успеху. Та прошла су већ она времена, где ми, ако смо на разне државе подељени били, нисмо смели браћом се називати и један другога у несрећи надгледати. Данас је дошло време, где смо ми свуда браћа, и зато један другога треба да помажемо. Учините дакле роду глас, и скупљајте добровољне подарке за онесрећену браћу нашу.  - Један Србин и пријатељ човечества.

« Last Edit: February 11, 2019, 04:50:56 pm by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1326 on: February 11, 2019, 04:55:08 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Александар Петровић, алијас Шандор Петефи, у Србији се највише  памти по песми 'На крај села чађава механа'.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1327 on: February 13, 2019, 10:17:08 am »

Из Новог Сада, 16. Априла. (Настављено.) У Вел. Бечкереку, где самог нашег народа преко 8.000, а разни други вера опет толико душа има, трећиј су дан Ускрса протоколе мађарске из свои црква избацили и спалили иј. Затим је истиј народ искупио се пред варошком кућом и хтео је и сва овога акта, што се и та мађарски воде, да подере и спали, но од тога га судац варошкиј г. Лаза Хаџић са великом одважношћу својом срећно одврати. По томе само истога једног из целог магистрата оставе и на ново потврде у званију узгласним избором, а све друге, кои су били, са новима замене. Славнопознатиј наш списатељ и заиста честит и заслужан Србин, г. Ета Михајловић, као један између бивши чланова магистрата, искусио је овом приликом, да је и противу њега народ повику дизао и тако га натерао, из вароши некуда побећи. А пре кратког времена је њега вице-ишпан вармеђскиј управ зато, што је за благостање свога народа у обштини радио, к себи звао и претио му затвором и овоме подобним, пак што је још чудније, онај истиј, Љуб. Цветковић, син проте, а иначе писар вармеђскиј, кои је истог Ету за то његово рађење о србству вице-ипшану као непријатеља мађарског и неверника обтужио, он је сад од истог народа за члана магистрата изабран. Али није могуће, да се при оваквим приликама и такво што не догоди, те нас тако опомене, да глас народа није свагда глас сина Божијег, но само онда, кад народ добро зна и разуме, шта ради, иначе би и глас онога народа, кои је противу Христа викао: 'распни, распни', и кои је невине људе на ватри спаљивао, у води топио, усијаним кљештама чупао и т. д. да види, јесу ли вештци и вештице, и је ли штогод, што се није дознати могло, истина, или није, за глас Божии признавати морали.
Поред другога викао је овако букнувшиј народ Бечкеречкиј, да ни онога новог свештеника никако неће, кога ијм је епископ противу свега тога што су они другог искали, послао и јошт с тиме, да би ијм и горега послао, да има. Да би се сачувала варош од свакога насилства и зла, које би букнувши простота починити могла, постављен је сутра-дан један одбор од 6 Србаља и 6 варошана други вера под председатељством г. Лазе Хаџића, да о томе бригу води и сва нуждна чини са помоћи наоружане грађанске војске, која се из једно 600 људиј састои.
У Старом Бечеју у Бачкој, глaвном месту диштрикта Потиског, (кои је од старине чисто србскиј био, а сад у свои 10 места поред свои једно 30.000 србски душа има још толико иноверни), још пре, кад је од вармеђе комисија долазила те неке нове уредбе обнародовала, људи су затхевали, да ијм се све и србски каже, и кад је г. Стефан Зака (Србин), као члан те комисије нешто противу тога захтевања врдао, у мало што није зло прошао. А кад сад о Ускрсу исто таква комисија дође, и у њој опет Зака, да нове законе земаљске обнародује, пак се ради овога народ у кући магистрата диштриктског скупи, он у место ти закона навали, да му се привилегије диштрикта читају. Зака узме те читати, као што су написане, латински, а они опет повичу, србски да ијм се чита. Он стане ијм одговарати, да ће прочитати, као што је написано, а србски да и не зна добро и т. д. На то загрме гласови: 'не знаш србски, издаицо!' и полете песницама и батинама на истога Заку, кога душевни људи, кои су око њега десили се, заклоне и протурају, те утече где је не само онде у супштини доста боја примио, него и на пољу у бегању један се баци цигљом на њега, и разбије му главу. Затим сва господа, која су онде била, такође се поразбегају, и разјарениј народ, оставши сам, стане одма лупати све по кући магистратској, удари на архиву, и сва писма, што су у њој била, разтури, развали врата на таваницама, пообија апсеницима окове и тако иј све попушта, пак онда удари и на кассу диштрикта. Докле су гвоздена врата те собе обијали, парох местниј г. Ј. Гаиновић, призвавши неколико одабрани људиј к себи, стане ијм казивати, да је онде и њиова црквена касса, где је ради боље сигурности држе пак да не би дали, да се поара, и онда заједно са овима људма дође к овој гомили, која је на исту собу удрала, и толико је одврате од зла, које је могла учинити, да су сами људи из ње, и то јошт они, кои су сад из тавнице попуштани, све четири гвоздене кассе, које су онде биле, заједно са старим србским барјаком диштриктским сграбили и у цркву однели, пак ову забравили, кључеве од ње истоме свештенику предали и њи до 40 на стражу код исте цркве поставили се. Међутим ударе и на подрум под истом кућом, у коме је арендатор меана своје пиће до 200 акова имао, ту се изопијају пак онда ударе на куће најпре они званичника магистратски, на које су највише мрзили, као Кљаића и Ђери, а поред ови и на други не само магистратаца но и приватни људиј, те разбијаху, разтураху и разораваху, што су год могли. Велико ово зло могло би било одвратити се, да је од отмении људиј било међу народом; но по несрећи тога ни један не би. Г. Сава Ђорђевић имао је толико поверења код народа, да су све оружје пандурско, што је у магистратској кући било, к њему однели и предали му га, али он није имао бодрости и енергије, да ово поверење онако, као што би могао био, на обште добро употребити. А г. Ђ. Чокић, кои је такође у уваженију био код своје браће, проиграо је то истом овом приликом, рекавши, да онај, кои хоће србски, у Србију иде.
Кад насилства и изступљења, све већма заилазити стадоше, онда при наступању већ и ноћи многи кућевни људи од народа обрате се ђенералу г. барону Јовићу, кои се од неког времена овде код своје куће налази, у пензии живећи, и принуде га узети на себе заједно с њима власт над местом, прогласе затим, да се одма претане од сваког међусобног нападања и кои би ово још чинио, да ће бити убијен, те тако 5–6 њи, кои су још и после нападали, убију, и тиме се мир и ред поврати, а све остане под управом г. Јовића и њему придружени старешина местни.
Овде у Новом-Саду, гди до 12.000 душа наше вере, а једно 6.000 од други разни вера има, држана је 14-ог о. м. скупштина на пијаци под ведрим небом, где је 2–3000 људиј било, скоро све сами Србаља. После слова, које су бивши на сабору земаљском варошки посланици, г. Хергер мађарски а г. Хаџић србски изговорили, прочитани с нови закони, од истога сабора изишавши, на мађарски и протолковани на србски од г. Аце Костића, и на нeмачки од г. Хубера. После je било договарање и решавање о обштим варошким делима и о новом бирању магистратски званичника, које је све србски ишло. Неред се никакав ни сад, као ни до сада, није овде догодио, јер међу народом има више просвештени људиј, кои тврдо с њим држе и управљају њиме, и које он као своје пријатеље с пуним поверењем слуша. У среду 21-ог тек. м. бираће се од народа у оваковој истој обштој скупштини заваничници магистрата, а затим 1-ог Маја, као што је познато, биће скупштина овоземаљског народа србског, на коју ће, као што известија са свију страна гласе, многа браћа и најодабрании нашег народа људи доћи. Мађари овдешњи искрено се са Србима слажу у свему; а тако чујемо, да чине и Мађари у Бечејском диштрикту и уверавају Србље, да и они хоће све ово, што Србљи, пак и ако ови желе, да буде њиов диштрикт 'србска држава' (rátz orszȧg), да и они пристају на то, само да у љубави и слози с њима живе. У Ст. Томашу, једном месту тога диштрикта, Мађари нису хтели на велику суботу у вече обносити Христа, као што њиова црква прописује, него су обносили на Урскрс у јутру, кад и Србљи, а у другом месту, Ади, Мађари су исто тако престали ићи у своју цркву, него иду са Србљима заједноу србску. И Буњевци (србљи римокатоличке вере), кои по Бачкој, а највише у Суботици, има, почињу одвраћати се од мађарења и свој матерњиј језик и своју народност обргливати. По известијама очекујемо, да буду од недеље скупштине у Суботици варошког, а у Сомбору и једна варошког и друга вармеђског народа, и на њима да се нешто за увод нашега језика у јавна дела уради.
При овим покретима, где је народ наш почео устајати и све више устаје, да наметнуто му туђинско господарство сбаци и исто своје за у напредак уреди и утврди, ваља нам свима и свакоме добро на ум узети, шта и како да се ради, да намеру не промашимо и да оно, што желимо, колико лакше и боље постигнемо. У томе смотрењу
1-во. Видимо, да је велика несрећа, кад је где прост народ сам себи остављен, а просвештении људи од истога реведу или у зао час и противу његови жеља и тежења раде. Зато приклињемо свакога сина србског, коме је срећа послужила, да је наукама просветио се и нуждна искуства себи прибавио, да се искрено и тврдо приљуби народу своме, да у свему ономе, што народ жели и ради, участник буде и тако участвујући да све на добро за цео народ окреће. Јер шта ће иначе бити, ако наш народ стане свуда онако чинити, као што је у Кикинди и у Бечеју чинио, а и у Бечкереку нагнуо био? Шта ће онда бити и од нас поједини а и од целог нашега народа?
2-го. Оно треба да захтевамо и радимо, што нама треба, а другоме ником на штету није, и тако, како ће другима, кои с нама живе, колико мање тежко и неповољно бити. Дакле ако ћемо наш језик да уведемо у сва јавна дела при оним надлежателствима, под коима живећег народа највећу част ми сачињавамо, ваља нам при томе и свако могуће призреније на живеће заједно с нама људе од други народа имати у свему, што год може бити. Тако
   а.) Ако ће се при надлежателству и водити све на нашем језику; зато опет нека је сваком слободно и на своме језику н. пр. мађарском, немачком, или другом славенском, што има, и на писмено поднети и устмено предложити, и власт да је дужна то примити и саслушати, пак по дужности решити о захтевању.
   б.) Ако би ко желио да му се што од надлежателства на ком од ти други језика, у место на србском изда, канцеларија надлежателства да је дужна и то верним преводом испунити. Ово правда, ово човечност изискује, и да су Мађари та правила спрама други народа при увођењу свога језика у јавна дела набљудавали, боље би с њим прошли, него што сад пролазе.
3-ће. Као год што ће само онде моћи наш језик у јавна дела увести се, где је највише нашег народа, и тако где се већина за то нађе и изјасни, тако опет, будући и међу нашим народом једна част старим нашим (ћирилским) словима, а друга латинским пише, треба и ово да свуда сами ми вишеством гласова међу собом решимо, како ће се где писати. Али при томе опет код сваког надлежателства једнако примати се и уважавати мора и једним и другим словима писано по горњем правилу.
4-то. Најбоље уредбе ништа неће значити, ако нећемо и добре људе за испуњавање њиово имати. Зато на ово треба особито да пазимо при бирању званичника и један другоме приступајући по обстојателствима да свуда сви сложно избирамо, какве требамо, а не да ми међу собом цепајући се дајемо прилику и онде, где је нас више, да нам други међу собом сложнии и паметнии, као што је до сада бивало, њиове намећу.
5-о. Ради бољега обезбеђења за нашу народну будућност треба да имамо и једну главу, једног старешину из народа, а да нам не буде та сам митрополит, пак звао се тај старешина Деспот, или Војвода и погавар, или како му драго, кои да управља целим нашим народом у свима делима, која се самога њега тичу и у тима да су му све наше обштине, које се у целој овој држави налазе, подложне, као што реформати (Калвини) у Унгарии свога врховног старатеља, фекуратора, а евангелици (Лутерани) свога врховнога надзиратеља, иншпектора, исто тако имају, и као што је то и наш народ у стара времена имао, пак му је са изтрунувшим у многогодишњем затвору последњим деспотом утамањено.
6-то. Ради саветовања и уређивања о нашим народним делима и интересима да добро устроимо народниј сабор и овога држање да осигурамо себи.
7-мо. С влашким овоземаљским народом, кои су наша јединоверна браћа и кои као такви с нама свако и зло и добро од векова деле, да се угодимо у свему тако, како ће и за њи као и за нас најправије и најбоље бити. Зато
   а.) Ако ће дијецезе и даље остати, као што су до сада биле, онда у онима, где и Влаха има, да само онај може у напредак бити епископ, а и у монастиру такве дијцезе архимандрит и нашег степена монах, кои влашки као и србски зна.
   б.) Ако то не, онда нека се мешовите дијецезе на ново поделе тако, како ће Власи заједно, а Србљи заједно бити, пак над влашкима нека буду влашки епископи и прочи духовни управитељи, а над србскима србски. Поред тога ако Власи узжеле имати свога старешину, као Србљи у 5-ој точки споменутог, и не узхтеду са Србљима под једним бити, нека ијм буде, пак поред свега тога нека остане свеза између народа србског и влашког, кои јединство вере скопчани са овом једни интереса и једне судбине са собом доноси, и која у колико искренија и тврђа буде, у толико је боље и један и другиј народ у свему, што је његово, обезбеђен.
8-мо. Подобним начином треба опет са браћом нашом по роду и језику, која нису једне с нама вере, да се слажемо и удешавао у свему ономе, што нам је с њима обште.
9-то. Кад је овако нуждно да имамо и да одржимо љубав са са другима, онда је у толико нуждније да ту сами међу собом колико више утврђујемо. Зато пред великим обштим целога народа интерессима у коима свакиј што помоћи, дакле и исто тако и одмоћи може, треба да заборавимо, и да презремо све, што је од мање важности и по чему не би иначе могло љубави међу нама бити, све то да принесемо на жертву великоме олтару среће обште, пак тако сви сложно о овој радимо, да нам међусобна поједини неслога не упропасти, или ако то већ и не би могла, да нам не квари и не отегоћава оно, што на обшту срећу тежи.
10-то. Поред света тог да једнако и на уму и у срдцу имамо приврженост к цару, од кога милости и правдољубија имамо очекивати све, што желимо, а исто тако и да дужности наше спрама обштега отечества никада не презремо. Тако нам у нашим праведним жељама и тежњама нико неће с правом моћи на путу стати; а ко би неправедно протувустао, томе ће наша правда лако одолети.

С Дунава. Свима родољубцима, кои ће срећу имати, о будућој судбини србскога народа, кои под круном Унгарије живи, на скупштини народној и а сабору, кои је за 15. Маја наређен, мислити и радити, препоручујем, да, осим ови нови захтевања обштински и областни, прочитају и разсмотре и сва она акта, која су на знаменитом овом, год. 1792. држаном народном нашем сабору на Србскиј народ рађена!       І. С.

Из Срема. У нас су овде многи забринути, да неће какво зло постићи Кикинђане, одкако је политичниј коммиссар тамо одређен. Ја мислим, да та брига није основана. Јербо по достоверним известиама ствар се у Кикинди овако збила. Као што су барјаци сада исподизани свуда по краљевини, тако су и Мађари онде дигли на магистрат барјак мађарскиј, као што су и србски барјаци исподизани свуда, гди живе Срби, тако су и Срби онде дигли на својој обштинској кући барјак србскиј. То се зна, да Срби данас ни за што друго не дижу своје заставе, но само зато, што теже испуњење свои уговора, или привилегија. Сенатором диштрикта била је противна застава србска, следователно и намерење Србаља. И да би то уништили, напустили су солдате на Србе, кад иду из цркве на Ускрс. Ово је дело сенаторско било без свакога прекословија безпутно. Кад је солдатија напала на народ, народ се бранио. У тој је борби пало неколико и од народа, и од солдатије. Пало је мртви неколико и од сенатора, кои су свакојако виновници ове битке. Наравним следством и куће су њиове погдикоје разорене, и салаши попаљени.
За овакве поступке није ни један јоште народ у данашње време казњен био ни у Французској, ни у Немачкој, ни у Италии, ни у Унгарии. К овим поступцима принадлежи наравно и пуштање сужника, и цепање хартија. Одушевљено тражење своје слободе наравно се мора разликовати од буне, која се диже противу отечества. А ако би се ко имао казнити, то би без сумње они морали подлежати казни, кои су виновници тога.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1328 on: February 13, 2019, 10:28:29 am »

Расписи митрополита карловачког о народној скупштини.

I. № 268.
Благоговѣйнѣйшій Протопресвитеръ!
Приближающуся времени торжествоватися имущаго собора православный нашъ народъ въ Н. Садѣ и прочихъ окрестныхъ мѣстѣхъ со силнымъ одушевленіємъ изяснился, да они по важныхъ сихъ и бурныхъ приключеніяхъ времене о себѣ и своей будущности пекущеся желаютъ прежде, нежели реченный народный соборъ держатися будетъ въ Н. Садѣ собратися, и ту между собою предварително, о всѣхъ своихъ тяготахъ и потебахъ ко сохраненій церкве, школъ и народности относящатися, како бы таковымъ образомъ въ народѣ согласное и общеє мнѣніе о дѣлыхъ грядущаго народнаго собора предворително развилося и изобразилося, и депутирти народни во своє время въ смыслѣ таковаго общаго мнѣнія ополномощенія и пріуготвовленіи на словутый народный соборъ со всѣхъ странъ прислатися могли. Рокъ совѣщанія сего, либо конференціи положенъ єсть на денъ 1-го Маія по нашемъ календару с. л.
Вѣдующе сіе благогов. ваше е пропустите православная наша общества во тамоншнѣмъ протопресвитератѣ упутствовати, да зватная ихъ, аще имъ годно будетъ по два, другая же по єдинаго, повѣреніє народа, свѣдомость всѣхъ нашихъ тяготъ и потебъ, удоволноє искуство о како изобрастися и употебитися имущихъ средствъ уврачеванія тѣхже тяготъ, притяжающаго, изъ средины своея изберутъ, и въ уреченое время на совѣщніе послютъ.
Въ Карловцѣ 9. Априла 1848.     Іосифъ Раячичъ, с. р.

II. № 276.
Благоговѣнѣйшій Протопресвитеръ!
Во союзѣ отпущеннаго на благоговѣинство ваше подъ 9. Априла т. л. ч. 268. налога нашего настоящимъ дополнителнѣ налогаемъ благоговѣннству вашему, да всѣхъ на собораніє во Н. Садѣ дне1 Маія т. л держатися имущее избратися имущехъ депутартовъ упутствуете, яко да они на єдинъ день прежде собраніясловутаго къ намъ во Карловецъ прійдутъ, єће мощи намъ се ними предварителнѣ совѣщатися.
Въ Карловцѣ 15. априліа 1848.     Іос. Раячичь, с. р.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1329 on: February 13, 2019, 11:00:42 am »

Прокламација бана Хрватскога.
(Штампана у Загребу код Гаја ћирилским словима.)

Народу хрватскомъ и србскомъ у троєдной кралѣвини Далмаціє, Хрваске и Славоніє любезный поздравъ!

Нѣгово величанство нашъ премилостивый краль и царъ аустрійскій благоволіо є мене сугласномъ вольомъ народа баномъ одъ Далмаціє, Хрватске и Славоніє, као и тайнымъ своимъ савѣтникомъ наименовати, и заєдно подѣлити ми врховно повелителство надъ войскомъ, коя се налази у цѣлой войничкой области кралѣвине Хрватске. – За 14 дана узвышенъ самь я одъ чина граничарскогъ полковника (оберстара) на высоко достоянство бана, фелдмаршал-лайтнанта и заповѣдаюћегъ генерала. Ако се є у овомъ одликованю моје особе народу нашемъ одъ милости кралѣвске испунила єдна одъ нѣговы желя, то я имамъ захвалити єдинствено оной особитой любави и братинскомъ повѣреню, коє є истый славный народъ у мене положіо. Моя ће брига быти повѣренѣ съ повѣренѣмъ и дѣломъ одвратити.
Моє су мысли, чуства и начала искрена, зато ій и безъ свакогъ затезая и одкривамъ. Желѣ, коє є народъ изявіо, и кралѣвскомъ престолу поднео, одзиваю се и у моме срцу. Благо народа и отачбине, то є моя желя и найглавнія цѣль. Я желимъ, да народъ нашъ буде крѣпакъ и слободанъ народъ, и да међу народима придобіє оно честно мѣсто, коє нѣму пропада и по важности землѣписногъ нѣговогъ положая, по природи снажногъ духа нѣговогъ и по историчной судбини нѣовой. То є и народа жела и воля, да я као поставлѣный му одъ краля поглаваръ хоћу у свимъ моимъ мыслима и дѣлима да будем изразъ волѣ и мыслій народны. – Зато намѣравамъ ономъ стазомъ поћи и напредовати, коя ће нѣга довести къ срећи и слави.
Превратъ є потресао и обаліо старе темелѣ дружтвеногъ живота, народны и државны одношеня къ старой нашой савезници Унгаріи. Зато треба имаюћи старинскій нашъ савезъ са самомъ круномъ унгарскомъ предъ очима, о томе да настоимо, да се осную нови темельи одношеня овогъ у духу слободе, самосталности, єднакости, и онако, као што се то слободномъ и юначкомъ народу пристои, непризнаваюћи у слѣству тога новопостроєно правителство мађарско. – Велико дѣло државногъ препорођеня народа има се извести путемъ своимъ – природнымъ – т. є. путемъ народногъ сабора нашегъ, гдѣ ће се изявити и саслушати воля народа. – Зато ће быти главна брига моя, да се народный саборъ што пре сазове, и да на темелю народнога заступаня онако буде саставлѣнъ, како бы се ньиме могла изявити права воля свега народа безъ разлике станя.
Народный нашъ саборъ быће найприличніє полѣ народа, да развіє силу и снагу врлогъ духа свогъ. – На овомъ сабору нека се изяве све народне желѣ и тегобе, у коємъ му драго краю оне быле: све ће по могућности и вольи народа наћи испунѣнѣ и олакшицу. Я самь одъ нѣговогъ величества нашега краля именованъ такођеръ баномъ Далмаціє; зато се тврдо надамъ одъ правичности краля нашегъ, и одъ крѣпке волѣ народа, да ово моє наименованѣ неће остати кодъ самога наслова. Славна Далмація є негда савезница наша была, и то не само по исторіи него и по землѣписномъ положенію, по крви, братинству и по наслову, кои већъ одавна и до данасъ носе банови хрватски.
Мы имамо великій задатакъ, т. є. препорођенѣ народа извести. Но я самь нећу моћи то велико дѣло ивести, ако ми нaродъ, ревностни и мудри родолюби съ искренымъ своимъ савѣтованѣмъ, сложнымъ и саєдинѣнымъ настояванѣмъ и родолюбивымъ своимъ пожертвованѣмъ не притеку у помоћь, и ако међу нама самимъ, међу сыновима єдне майке, не буде мира, слоге любави и братинства! Крѣпка намъ воля садъ треба, а крѣпка волѣ не може быти безъ слоге. Зато слога и братинство нека буде међу нама безъ разлике вѣрозакона. Брать нека се не туђи више одъ брата: та свакій є узрокъ досаданѣ мржнѣ и распре међу єднокрвномъ браћомъ престао. – Разлика вѣре и цркве не чини више међу браћомъ и члановима єдногъ народа бедеме друштвеномъ и државномъ животу: єднакость є изречена. Заштита дакле и єднака благодать у државномъ и дружбеномъ животу нека буде свакомъ поштеномъ жителю наше троєдне домовине безъ разлике вѣре и станя!
Братинскій и любезный мой поздравъ цѣломъ нашемъ народу, свештенству єдне и друге цркве, званичницима, достоянстеницима, и свакоме поєдиномъ брату, коме ово предъ очи дође, и коме є до обштегъ блага народа стало; тако исто любезанъ поздравъ свымъ жительима и родолюбима у нашемъ далматинскомъ и хрватскомъ приморю, као и у слободной земльи одъ Рѣке. А моіой браћи у храбримъ краишничкимъ региментима хрвaтске и славонске краине особитый войничкій и братинскій поздравъ; а найпосле свымъ осталымъ жительима народа нашегъ и осталой сусѣдной єднокрвной браћи славенской и изванъ троєдне кралѣвинѣ любавь и поздравъ! Да Богъ поживи нашега краля, нашу народность! да живи међу нама слога, слобода и братинство!!!      Єлачићъ, банъ.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1330 on: February 14, 2019, 10:55:34 am »

Србске Новине, бр. 34. oд 27. Априла 1848.

У Пешти на Ђурђев-дан 1848 год.  Рођена браћо србска у Срему, Бачкој и Банату! Читајући садашње у сваком призренију многоважне Новине Београдске, налазим такови са сви страна дописа и такови г. учредника самог важни, поред похваледостојног његовог труда, и особито лепи примечанија, да заиста свакиј кои иоле чуства у себи има, сузу радости и усхићења пролити мора; читајући дакле примечавам како ово време на наше велико добро употребити трудите се, како сте се већ од дуготрајућег дремежа отргли, и својски затим стали, да нам срећнија будућност засија, видим, како сте ви скоро јединог мненија а да се највише тој жељи слажете, да деспота или војводу србског на нашем народном сабору изберете, и како сте све жеље и тежње ваше на то управили, да се с нашом браћом Хрватима саједините: и ово велим питајући, пропустити не могу, да вам на ова два знаменита и велеважна предузимања ваша, т. ј. војводу србског избрати и с браћом Хрватима сајединити се, и мој простиј, из средине мађарства, братскиј одзив неодам.
За деспота или војводу нашег премила браћо! ни на кои начин оног, кои мађарскиј (нашег досадашњег душманина и садашњег највећег непријатеља) језик више него наш србскиј зна и говори, избрати и извикати немојте, ма се он како називао и ма како могућан био; јер кад се таково што важно за род и народ наш урадити, и срећно на концу привести жели и намерава, треба најпре добро и паметно разсудити и расмотрити, и треба распитати и договорити се, кога ћемо и каквог ћемо из многочисленог Србства нашег за војводу избрати?
У призренију дакле ове знаменитости важности узимам слободу, да вам браћо мила! и ја коју реч саобштим, и на оно, које ви може бити на расуђње и промишљење узели неби, внимателне вас учиним. – Ми оћемо војводу србског, то је врло лепо и за наш народ нужно и полезно, и да Бог да, да га по жељи нашој и што скорије получимо! – Деспот пак или војвода наш треба да буде правиј и срцем и душом одушевљениј, рођениј, србским млеком одојениј а јуначким духом напојениј србскиј син, многопознатиј родољубац, ревнитељ, доброжелатељ, заштититељ, најискрении брат и пријатељ, многозаслужениј и способниј муж и на гласу јунак рода и народа нашег србског, коме би све оно, што је србско, најмилије и најсветије било, кои би србским језиком говорећи србским духом дишући, наш многочислениј, храбриј и јуначкиј народ, јуначки и слободно предводити знао, кои би нашу православну веру, наш језик, и нашу народност од сад од сваког душманског нападања и непријатељског насилија чувао и одбранити умео, таковог, велим мужа, кои се ни благом, ни драгоценошћу, ни славом, ни чимгод другим обманити и заслепити, и ни од кога на свету преварити се неће дати. Таковог браћо моја! војводу избрати, таковог добити и имати морамо и требамо; пак смо онда сви, што но веле, на коњу, и никог се онда бојати немамо.
Не би ли ми пак једног од ови наши пет ђенерала: Јовића, Живковића, Мајне, Таборовића и Теодоровића, наши врли, родољубиви, дични и поносни Срба; неби ли полковника Шупљикца, мужа учена, родољубца жарка и војника пламена, за војводу нашег изабрати могли? Ја велим од ови једнога и зато највише, што би овима, као већ милитарским лицама, и војводство нашег читавог народа свагда пре, више и боље, него иком другом приличило. – Од цивилног пак реда могао би вам још једног врлог, родољубивог и ревностног мужа, искреног брата и пријатеља рода и народа србског, старога Заку, као многопознатог и одличног Србина, за војводу препоручити, јер кои овог изближе познаје, мора исповедати, да је он правиј и одушевљениј србскиј син, коме православна вера наша, наш србскиј језик и наша србска народност највећма на срцу лежи, за њу живи и за њу умире.
Ето то је браћо мила! моје о војводству упутствије и мој братскиј одзив, сад како знате, хоћете, и за најбоље нађете, оно извршите; но само опет моју братску молбу повторавам, нипошто оног за војводу немојте избрати, кои ће се више туђим (особито мађарским), него нашим србским језиком дичити и поносити. – Што се пак саједињења наше сремске, бачке и банатске браће са браћом нашом Хрватима тиче, кад свакиј праведно одобрава и кад су сви, као што се из толики петиција види, једног истог мненија, и сви се том слажу, и ја се из средине мађарства радостно одзивам, и треба и дај Боже, да тако буде, и притом само ово примечавам, да би велика грехота и сам грех вапијућиј на небо био, кад се не би с браћом нашом Хрватима сад ил' никад за вечито загрлили, искено изљубили, и сајединили. Тако дух и слобода садашњег века и времена изискује, то изискује правда и међусобна слога и љубав. Сад је куцнуо час за срећнију будућност, бољиј развитак и крепко утемељење и обебеђење наше православне вере нашега језика и наше миле народности. Сад ил' никад треба, и може, цео славенскиј народ своју пређашњу и још светлију славу задобити, са овом увенчати знаменито славенство, пак онда у овом да се дичи и поноси, да пева и весели се, да се радује и теши, да живи и умире. Да живи србство! да живи славенство!  - Родољуб.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1331 on: February 14, 2019, 11:04:13 am »

Београд, 27-га Априла.  Писмо смо једно добили овде из Пеште од лица не сасвим не знаменита, у којем се говори, да су Мађари роду србском у Аустрии сасвим наклоњени, и да тога ради не треба Мађаре више дражити. Ми нећемо овде разсматрати, и пресуђивати, је ли то баш тако, или нам овај писмописатељ само зато тако пише, што је он добио службу од Мађара, па мисли, да су тим већ и сви Срби у Аустрии добили оно, што им треба, пре, него што погледимо, шта Мађари мисле, и раде, у том призренију. У то време, кад смо добили поменуто писмо, читали смо и у Вестнику Пештанском наредбу министерства од 14. Апр. ове године, у којој се заповеда Карловачком Архиепископу (кои се не удостојава ни имена, ни презимена свога, ни достоинства митрополитскога, ни советническога), да учини наредбе, како ће се по досадашњем закону држати црквениј сабор (не дајући му више досадашњега имена народнога србскогa сабора (будући да су само Мађари народ, а Срби су фајта србска), ради дела школски и црквени. Сравњујући дакле ову наредбу министерства мађарскога с речима напоменутога писмописца из Пеште, изричемо од наше стране пред целим србством тај суд: да ли писмописац овај незна, ако и седи међу Мађарима, политике мађарске; или да за народ србскиј, ако је и рад светлити као родољубац, сасвим не мари.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1332 on: February 15, 2019, 10:42:07 am »

Дописи. С Дунава. Сви смо желили скупштину народа србског, кои сачињава знамениту част житеља аустријског царства. – Ево нам се испуњава та топла жеља, и као што сви знамо, сада 1-га Маја по нашем скупљамо се у име Божије у Новом Саду, да се озбиљно, трезвено разговоримо и саветујемо о нашим обштенародним делима у овом времену, које подобно, слободно смемо рећи, повестница непознаје.
Овај састанак народа србског није наређен од правителства, него је пород самог народа. Већ и само ово обстојателство показује нам од какве је важности овај сабор, јер што се ту сврши, свршиће се чистом вољом онога народа, кои због своје храбрости и верности, као што је обште признато има толике заслуге за ову државу, која је поне досад маћиски поступила с њиме.
Неслога и раздор убијала нас је досад највише, па кад смо то већ горко искусили, било би неопростимо, да тиме и сада себи шкодимо. Та доста смо били са свију стрна гњечени због наше неразумности, доба је, да и ми пропевамо. А народе србскиј пропеваћеш, ако само хоћеш. Народу честитом, родољубивом, кои хоће праву слободу (не распустност), а особито, као што је сада случај код нас, кои хоће своја пређашња незастарима права, таковом народу, кои је готов пређе јуначки изгинути, него више туђим робом бити, ми желимо, да нас свакиј разуме, па зато још једанпут кажемо, народу, кои одважно илази на среду и вели: 'Ово је моја највећа светиња, ово ми је досад немилице гажено, а то се трпило и више и дуже, него што је требало, мољено је, доказивано до највеће јасности што је моје: сад ко је непријатељ сам себи, нека изиђе на мејдан као мој противник, нећу туђе, али своје ћу бранити, док је и једне капље крви у моим синовима,'  – још једанпут смело повторавамо, таковом народу није немогуће изборење свои свети права и своје слободе.
Најзнаменитии значај духа како код поједини људиј, тако и код целог народа јест 'делање'; дух ако и задрема, задрема зато, да се пробуди живљии, крепчии; то је божествено преимућство духа, јер је он божествене природе; нема оног ланца, кои ће њега оковати, нема оног оружија, које ће њега умирити, а камо ли уништити; али само собственим делом он се зажарава. Развитак духа у целој повестници јасно нам показује, да се слобода неможе поклонити, већ да се она мора заслужити, изборити. Честит, храбар народ, као и честит човек неће милости туђе, већ само оно, што заслужује, на што право има. – Је ли дошао један народ до тог увиђаја, да је недостојно умног човека бити робом, да је слобода пробуђеном духу исто тако необходимо нуждна, као што је животу рана, онда залуд сво тиранство, залуд сва сила, навала, таковиј народ неда се више удручавати, па с радошћу смемо казати, да и србскиј дух, слободом заданут већ неће више туђег гњечења трпити: притискивање је прешло сваку меру, србскиј народ у тако светој борби наћиће одјека у целом свету, (јер нема више Луи-Филипа, нема Метрниха.) а особито у свим крајевима, где се нашки говори.
Нека изиђе ко сме на супрот тако праведним жељама једног народа, кои је најочевидније и неизброино пута показао, да уме мрети, кад му се неда слободно дисати. – Камо те непријатељске силе, која би се могла противити таковим тежњама целога народа? – Колико је било стари Грка, кои су се јуначки борили за своју слободу против онаког страшног надмоћија персијског? Може ли заборавити повестница оне славне победе код Маратона, Саламиса, Платче, где је европејско људство спасено од азијатског варварства? – Шта је Карађорђе имао, кад је устао против дахија? Ево нам примера и из старе туђе и наше најновије повестнице, да ништа није немогуће народу, кои хоће одважно своју слободу, своја права.
Бог је сам против сваког народа, кои хоће да удручава права другог народа; кои хоће, да му се то засведочи, нека упита судију света, повестницу, нека је упита, шта би од ужасни премоћни Римљана, ти страшила ондашњег света, кои су као громом све, што је неримско, рушили; куд је тај огромниј народ, кои је владао са највећом чашћу света? Правда се над њим осветила. Еј! куд ће веће утехе роду човечијем од тог целом повестницом обистињеног уверења: да је само оно постојано и вечно, што је праведно. 'Чујте Мађари, ви, кои нисте ни у чему налик Римљанима, чујте сви, кои хоћете туђе, кои имате туђе: с киме је правда, онај пре ил' после мора бити победитељ, то је вечна истина. Ми говоримо овде у вечним начелима, која су вредила, и која ће вредити за сва времена. А јесу ли јуначкиј роде србскиј, јесу ли твоја захтевања праведна? Шта хоћемо ми на овој нашој скупштини? Хоћемо ли што туђе, хоћемо ли ми кога другог да удручавамо? Не, то је далеко и од помисла нашег народа. Ми хоћемо нашу слободу, унутрашње собом управљање, наша стара света права: обезбеђење наше народности, нашег језика, коим су говорили и своје и јавне и приватне послове водили и наши предци, па то право мора остати невредимо и нашем потомству, ако хоћемо, да нас оно непроклиње; накратко хоћемо што је наше и одпређе било, и што дух времена захтева, јер овом нико неможе противстати. Нећемо више да трпимо никаква ни с које стране удручења, већ смо готови сви или добити и за свагда утврдити нашу слободу и наша стара права, или до једног изгинути; другчије ми се нећемо растати са ове скупштине. То је наш обштиј одзив.
Као што смо желили, ево нас скупљени. Изгрлимо се братски. Санародници наши са свију крајева, где се нашки говори, гледају на нас; жене, деца чекају нас дома, да ијм се вратимо са обезбеђеном народношћу и другим правама нашим, која су скоро све поједине србске обштине досад захтевале. Будимо сложни браћо, пружимо тако један другом руку, и држимо се тако крепко, да непријатељи наше народности немогу кроз нас продрети. Хајде у коло народности, витежка браћо! хајде у овај сабор братскиј свакиј, кои нашки говори; нас све саједињава наш обштиј језик, овај светиј орган наше народности. Ми смо браћа, јер говоримо једним језиком, јер једним духом дишемо, јер једно нераздвојено цело хоћемо. – Ево сваком поља радиности; ко ради за своју домовину, за свој народ, онај тим истим ради и за себе самог; таковог радника, таковог јунака личност сливена је сва у личност целог његовог народа; а куд ће веће заслуге, већег достојанства, већ на своју личност примити великиј значај обште личности целог народа?
Поједини људи умиру, целост тек остаје, па ко ради за целост, онај у њој и с њом вечно живи; врло дело једном учињено на свагда живи и онда, кад је таког витежког радника одавно нестало. Ко жели овечити се, ево му поља, ево прилике; ко умре, умреће славном смрћу за слободу, за народност; ко остане, живиће као слободан. Бранимо до издисаја своје, туђе нећемо, па је Бог с нама. Да живи србска народност, слобода, слога!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1333 on: February 17, 2019, 06:57:41 pm »

Из Фрушке Горе. Пре него што су Мађари из Скитије у земљу, која се онда Угорија звала, дошли, живили су у њој, особито крај обала Тисе, Дунава и Саве, многочислени Срби. У то доба, а и пре, суштествовало је и цветало краљевство и царство србско. Као што се мењају времена, тако се мењају и судбине поједини људиј и цели народа. Судбина је и Србе постигла, да су после паденија на Косову у ратовима Грка, после Турака са Мађарима, они на страни час једног, час другог били, како је сиреч полза захтевала, но покорени од Мађара нису Срби никада били. Србија је године 1202. са унгарским краљем Стефаном II. у сајуз под условија свог независимог правленија ступила. И овај сајуз био је повод, што су унгарски краљеви себе краљем Србије наименовали, коју титулу, као и ону краља хрватског, и т. д. и данас носе, нити би се они тако звали, да су Србију икада покорили били, јер покорена краљевина престаје бити такова под оним истим именом.
Времена се мењају, и у њима судбине народа; Турци освоише Србију, и онда из ње, као и из Босне изселише се многочислене србске породице у земљу Унгарију, где су се толика њина браћа већ налазила, и зато се свакиј вара, кои мисли, да су Срби истом године 1690. са патријархом Чарнојевићем у Унгарију прешли. Овај прелазак био је само последњиј у масси; нити су сви Срби, у Унгарии живећи, у њу, као у мађарску краљевину доселили, се, него су Срба велико число Мађари затекли.
Ђорђе Бранковић, деспот, уступио је Мађарима Београд, као најважнии град за обрану целе њине државе. С њиме такође прешли су многи Срби, и по гласу уговора, са краљем Сигисмундом закљученог, деспотова столица била је у Будиму, и Токај, Мункач, Дебрецин и многа друга добра била су његова собстеност. – Мађари изгубише Београд, и онда опет преселише се многи Срби. – Питање је сад, како су Срби пре преласка Срба са патриархом у Унгарии живили? Ево како: краљ Матија Корвин издао је год. 1481. закон, да Срби (под именом Раци) десетак никоме недају; под Владиславом II. (Немањићем) год. 1495. донешен закон, да десетак римском свештенику недају, (а томе су сви остали давали). Године 1609. донешен је закон, да Срби са своим капетанима не чине штету Коморанцима; и истом год. 1613. издан је закон, да Срби, кои живе на острову Рабакез, краљу, а год. 1655. да Срби трговци (други дакле не) плаћају порез оном месту, у ком живе. Ево дакле, како су Срби у Унгарии пре Чарнојевића живили, као прави слободњаци. Патриарх Чарнојевић прешао је са Србима год. 1690. на позив цара и краља Леополда Великог, и Срби населили су се једни по границама, други у Будиму, Ст. Андреи, Ђуру, Јегри, и т. д. Него ни онда, кад су прешли, нису се могли сматрати као страни, јер су они дошли својој браћи и свом роду, ког је толико у тој земљи већ било; дошли су дакле у земљу своје браће и свог рода, и тако како ови тако и они нису се могли сматрати, нит' су сматрани били као туђини, него као и остали грађани, по гласу чланка 29. год. 1741, кои гласи: 'ad instar aliorum civium et Regni incolarum' (као и други грађани и житељи краљевине). Него тако је било само у форми, правице Срба биле су написане, а дал' и практички набљудаване?
Познато је, да је цар и краљ Леополд позвао Србе у своју државу, и њима 21. Августа 1690. год. диплому дао, коју је после 11. Дец. 1690., 20. Августа 1691. и 4-га Марта 1695. год. потврдио, и ове дипломе са свима царским и краљевским указима сачињавју Срба привилегије, које су после цар и краљ Јосиф I. 29. Септ. год. 1706, цар и краљ Карл VI. 8. Октобра год. 1714. и царица и краљица Марија Терезија 18. Маја 1743. потворили. У овим привилегијама називају се Чарнојевић, Вићентије Поповић и Арсеније Јовановић патриарсима, и између осталога даје се право Србима, да имају свој собствениј мађистрат. 'Volumusque, ut sub directione et dispositione proprii Magistratus eadem gens Rasciana erseverare, et antiquis privilegiis, eidem a Majestate nosta benigne conceptis ejusque consuetudinibus inperturbate frui valeant.'  – Тако гласе привилегије србске, и у свакој стои: 'верни Срби, за услуге проливеном многом крвљу учињене', и т. д. (fidelibus, dicti populi Rasciani servitiis, copiosaque sanguinis effusione contestatis) и т. д. Дакле само гордељивиј, надувениј незналица може помислити, да Срби у Унгарии тек из милости Мађара живе. Погледајмо књиге прошасти столетија, пак ћемо се о посве противном уверити. Кад су Турци Славонију и Банат прекрилили били, нису ли онда скоро сви, у истим пределима живећи племићи и спаије, наравно Мађари, куд кои, понајвише у бреговиту Унгарију, разбегли се, а у тим земљама ко је остао и ко је њи бранио, него Срби? И кад су царске војске дошле, да те земље од Турака ослободе, ко је у томе више помогао, него опет Срби? Свакиј безпристрастан и праведан човек мора признати, да би се Унгарија, без Срба, у врло незгодном положењу налазила, јер се то зна, да су Мађари, како се Турчин Банату ил' Славонии приближио, таки све напустили, и спасенија у бегству тражили; да су вароши, паланке и села на граници пуста остала, и да је Турчин по земљи рахат могао се шетати. Пак против тога какво је средство употребљено? Ево какво: примамљени – са златним обећањма Срби населише границу, и добију слобде и правице на артии. И ове добише, да чувају осталу краљевину; да могу остали, нарочито Мађари у објатијама своје породице сладке плоде мира безбрижно уживати. На цичи и олуи, у најжесточјој припеки стои Србин на кордону крај Саве и Дунава, као птица на грани, живот је његов у најмирниим временима на коцки, он свој хлеб једе, своју обућу и одело дере, њему се незна праздника, да му је јединац и на смрти болестан, он мора на кордон, док се после 8 дана дома жалостан и зебећиј за јединцем врати, ал' му јединче већ у гробу лежи, на ком мајка запева: 'устај сине да дочекаш бабу'. – И тог верног, стрпељивог Србина презире гордиј Мађар, и крв му на памук пије лукавиј Немац, и Бог неће да се смилује, ил' да му помогне, ил' да га са овог света узме. И тај верниј и храбриј, за другога, Србин стои пред Мађаром и Немцем као какво сироче, онај га заслепљава, овај га лудом назива; то му је хвала за ону проливену многу крв, и што на кордону зебе и гладује; то су му његове привилегије!! – И сад је јадно и жалостно, ал' и пре још је горе било, и било је вароши, где Србина нису хтели ни за грађанина признати, премда га закон за таквог признаје, доста је за Србина, да је тако на артии написано! – Србин да се погледа са стране које му драго, био је и јест аустријској држави полезан, јер он се само са оним, што је држави полезно, занима. Земљеделије, нешто трговине, и пушка, то он зна, за науком гине истина, ал' од ње му је слаба хасна, кад га до века сматрају као туђинца, а Мађара собствениј интерес захтева, да Србину руку искреног пријатељства пружи, да га са собом узбарбари, да се окани гоњенија, угњетавања, ружења, заједања и презирања, кои по садањем духу времена никако неможе на добро изићи; него боље нека му даде његова права, пак да буду и остану другари и браћа у слоги и љубави. Тако ваља, пак је онда напредовати и Мађар и Србин, другчије ће до века свађе бити, неслога ће иј до века раздвајати, а трећиј ће да гради карабле, кад и како засвира, да заиграју обоица.      М. В. С.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1334 on: February 18, 2019, 12:41:54 pm »

Са Саве. Кад се склони небо, да разблажи воздух, и напои жедну земљу, спушта кишу свише. У то време догађа се, да и буица коју кућу поруши; гром и муња кога човека убије. Покрај свега тога остаје дажд балгодат божија. Пакао би заслуживао, кои би роптао противу дара овог божијег.
Тако се и народ србскиј склонио, и сложио, да жедно своје срдце напои, и разблажи, водом живом слободе, и права свои. Он у том намеренију шествује путем законим, у верности краљу, и отечеству. Шта то чини, ако кога, кои му непријатељски на пут изиђе, буица народа однесе, или гром духа порази; или њега, или имање његово? То данас бива и код свију народа, кои слободу своју траже. Французи тилерије краљевске, а не салаше банатске, порушише; па ником ништа. Што народ поруши, народ ће и сазидати. Пакао би, не само осужденије штандрехта заслуживао, кои би роптао на дух законе слободе, и на реку, којом морају тећи овака дела. Дело народно, ако ће и незгодно бити, мора се разликовати од дела криминална. При пресуђивању свакога дела гледи се на вољу, и намеру онога, кои је дело учинио. Сви закони на земљи разликују преступнике политичне од преступника криминални. Надамо се, да ће то и закон мађарскиј разликовати. Ако не буде он хтео то, разликоваће сила, и крепост народна!

Из Пеште, 10-г Априла. Код нас је од 14 дана доста новога догодило се, но мислим да ће бити довољно, нека само догађаје напоменути, На Ускрс 11-oг  Априла дошла је амо депутација бечки Немаца тога ради, да се Бечлије са Мађарима спријатеље, и донела је на поклон из бечке оружнице штит краља Матије Корвина. 18-oг Априла били су овде посланици ердељски Мађара и Секељаца, да спојење Ердеља са Унгариом у дело приведу. За дочек ови посланика народна гарда је пред Мусеум изишла. Два дана млого се је против славенства брбљало и псовало. Бечлије су ружили Чехе, што се недаду више од Немаца угњетавати и са немачким сајузом споити. – Мађарско министерство позвало је хрватског бана у Будим, и будући да је стигао неповољан одговор, и што се банатски и бечки Србљи неће мађаризму подврћи, зато сад велико огорчење против Хрвата и Срба овде расте. Освета, страх и очајање попада Мађаре. Многи разјарени и надувени трубе, да ће у дружтву са ердељским Секељанима не само Хрвате, Граничаре и угарске Србе, него и Русе кадри бити надвладати. Словаке пак, као већ подјармљене, никако и неуважавају. А други видећи да над гробом стоје, труде се народ слободити, и за храброст и јуначку смрт одушевљавати. Славјани! боите ли се? Овдашњи грађани су понајвише са садашњим стањем незадовољни, и купе подписе за прошњу на краља, да се опет бивше управљање заведе. – Високе школе по налогу министерства морају се концем месеца Маја завршити. Многи Жидови оставили су оружје; а неки се спремају, да се изселе у Америку. Срећан ијм пут! –
Данас је на паровозу преко Солока отишла једна топничка батерија против Кикинђана, а још ће једна компанија пешака вечерас у 10 сатиј за њом поћи. – Сад баш стиже вест из Галиције, да је аустријска војска Краков бомбардирала, а Лавов да стои у ватри. Говори се да 20.000 сељака по налогу окружни чиновника жаре и пале, а аустријска војска да иј предводи. – Сад се разноси глас, да је Јелачић, бан хрватскиј од правитељства бечког са свог достоjaнства сбачен.
Logged
Pages:  1 ... 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 [89] 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.055 seconds with 23 queries.