Српске буне

[JASON]

Дописи. Из Новог-Сада. Ми народ србскиј, слободниј по уговорима нашима изабрасмо војводу и патријарха, за коих потврђење већ је депутација опредељена, од 450 лица вишег и нижег реда, која ће у Беч цару на потврђење ићи. И тако Божиом милошћу, а народном вољом имаћемо потврђену како грађанско-војену, тако и црквену главу. Дај Боже само сад, као и досад слоге!
Чарнојевић као већ познатиј орган мађарштине, а исто тако и П. Живковић, владика темишварскиј, узаптио је народ, да на скупштину не долазе, и то првиј у бачкој међи, а другиј у својој диецези. Они су ово чинили само зато, како би позније пута имали казати: није цео народ на скупштини био; народ је раздрт. Но јако су се у рачуну преварили, почем су из свију диштрикта браћа наша, ако и крадом, амо на скупштину поврвила и једногласно обе главе изабрала.
Мађарско министерство, да би нас у нашим стварма предупредило, одредило је 15. Јун за црквениј сабор; ал' ево јада за Мађаре, нећемо ми народ србскиј, народ слободан: да нам Мађар заповеда. Ми ћемо сами себи рок определити, кад ћемо сабор црквениј држати. Тако дакле нећемо никако и то само зато 15. Јуна сабор држати, што га је Мађар определио; чим показујемо, да Мађар никаквог втеченија на осталиј народ србскиј осим Бачке и Барање у томе вопросу нема. Мађари су хтели овим кораком да се као бајаги узгред милостиви покажу, а овамо испод нас асуру извуку. Но да Бог поживи нашег Анахарзиса Рашића, кои ће кошуту (Кошута) надбити и у траг јој улазити, као што је ушо и све замке осујетио (Госп. М. Д. Рашић путовао је читаве 2 године по целој јужној Славии, и казао је у једном слову, да у нас има не само кошута него и јелена.).
Драга и премила браћа наша с оне стране Дунава још се у средини нашој налазе. Поговарају: да ови дана полазе; но обећавају опет, кад се одсланици из Беча поврате, да ће нас својим долазком усрећити. Ми се радујемо њиовом долазку и поздрављамо сву нашу браћу србску.

Из Крижевца, 5. Маја. Како се испразно Мађари нама грозе, показују путници, што овамо из Угарске долазе, и једногласно приповедају да се Мађари боје Хрвата, имено наше границе. Да-бог-ме нека се боје, ми се њи нимало не бојимо. Палатин њиов с министериумом своим наименовао је генерала Храбовскога за комисара, кои би имао изслеђивати по Славонии и Хрватској, на службу му је сва граница од истог министерства дата. Одма чим овај глас по штафети примисмо, учињене су крепке наредбе. Бан је на свеколике области заповест издао, да се имају одма побринути, прах и олово саливено и несаливено, пушке, мачеве, косе, исто тако и људе, кои би за војску били, точно пописати, олово за масал-инсурекцију приправити; заира да се никуда из земље не извози . Чим први гласови од каквог доласка Мађара стигну, на граници ће се кордон начинити и све на ногама бити.
Примерно банској заповести распослани су већ по целој жупании вешти у оружју људи, кои народ, пешаке и коњанике, обучавају. – Премда је свакиј страх од Мађара сувишан, ваља нам ипак на опрезу бити. – Славенскиј заклетиј непријатељ је Немац: у Градцу штајерском Славене су стали прогањати, да нити свои китица (кокарда) носити несмију, особито народни тробојни; познато је такође, како се Немци у Чешкој и Моравској владају, те шта раде и с Познањском! Будимо сложни.Славена се плашила Европа вазда, а сад за извесно држи, да ће се тај силниј народ подићи и до владе доћи. Само сложно, па се небојмо душмана! – Код нас већ све гори, знамо ко нам је пријатељ ко ли непријатељ. – Сутра ћемо имати грађанску велику скупштину. – Крижевачка жупанија у своме 29. пр. м. држаноме справишту предала је све управитељне послове једноме одбору, тако да ће овај ту моћ имати, коју велика справишта, осим ако би предмет од велике важности дошао, ког се неби одбор, кои је под одговором, усудио предузети. Одбор овај није услед мађарски закона постављен, јер ми ти закона нећемо да признамо, осим они о укинућу роботе, плаћању данка, и укинућу дединства. – Загребци су слику палатинову у понедељак на Марковој пијаци спалили – а код нас би јуче иста слика обешена.

Из Новога Сад, 8. Маја. Данас је овде мађистрат промењен. Сва досадашња господа збачена су. Капетан је постао Јефта Поповић, Коста Коић фишкал, Јован Груић актуор (А биров и сенатори? У.). Уведен је и србскиј језик за у напредак у све јавне послове. Биле су три партаје, и србска је надвладала. На г. Хаџића велика је вика. Не могу вам много писати, зашто пошта полази. Сутра обширно о свему.

Из Баје. 4. Маја. Од Београда до Баје приличан је простор, није ми дакле чудо, што ваше очи нису разликовале одкривено стакалце од драгог камена, - чувајте се не ухитравајте са пресудом о бајским Србљима, јер ћете се преварити, као што сте се већ преварили, кад сте рекли у вашим новинама да народним жељама подражава Баја. – Бог нека вам опрости грехе, нисте знали шта сте говорили – ја ћу вам казати шта хоће бајски Србљи! – Једна част хоће да моли министериум, нека буде и одсад у баиском мађистрату трећина Србаља – управо како било да било, само у мађистрату нека буде трећина Србаља – unde tantae lacrymae! – Друга част иште да у вишим званијама морају Србљи наименовати за званичнике; ово су уобште жеље, за коима је Бајцима стало – све србске жеље њи се мало тичу, само нека се ово испуни па је онда све добро. – Мени ово не треба, ако се за Србство што више учинити не може, мени не треба ништа, а ово баш не, јер: да кога народ бајскиј мора за сенатора изабрати, само зато, што је он Србин – то ми се не чини ни мало право – јер с овим Србство неће ништа задобити, мени ова концесија не треба.
Срећа што у Баји нема више него 113 париј! Јер -: Баја на народну скупштину није послала посланика! – Зашто? Свештеник је у цркви прочитао циркулар, у коме се на скупштину позивају обштине, а није јавио ништа да ће читати. – Госп. Ђ. рече: 'на овој скупштини ни тако се друго неће предузимати до црквениј ствари, зато пошљимо пароха'. – Овај господин у пријатељству живи с парохом. – На ово господар Н. одговори: 'и цркву народ обдржава, народ најбоље зна, шта му у овој струци треба, зато нека иде човек из народа'. – Овај господар одавна је у завади с парохом. – А народ кои је знао и уверен био, да црква није место избора а тим мање препирања – разиђе се.
Ја сам био тврдо уверен да ће се народ сазвати да посланике изабере за скупштину - ал'  ово се није догодило. Ко је томе крив? Ја не знам – распитивао сам, нисам се могао известити, чуо сам да презес обштине зато је није сазвао, што позив није био на њега адресиран но на пароха – и нисам се могао начудити његовој сујети, која је због ове маленкости готова обште добро жертвовати.
Но данас сам почео увиђати од куд ветар душе. – Јуче у цркви прочита свештеник циркулар, у коме се свештеници позивају на избор свештенски посланика на конгрес; - на ово госп. С. рече: 'будући овај циркулар свештеницима гласи, нека га он прими за себе, а за обштину је дошао позив преко међе на варош.'
Питасмо бирова (Србљин је): зашто не саобшти са обштином овај позив, од одговори, да ништа незна о овом позиву, а два сенатора потврђиваху да су овај позив читали.
Ово се догодило око подне другиј дан у 9 сатиј. Чујемо да су у обштини већ избирнули два посланика за Суботицу – где је место избора – и да су ијм упутства дали – у коима се међу најглавниима стварима налази: 'нека се од сада писма не на свештеника но на обштину адресирају'.
Ово је кратка историја којој није нуждан коментар – ма да би ја волио приметба учинити, но жао ми је толико места заузимати у листовима, а није ни вредно: та у Баји је само 113 париј.
Једно опет нећу прећутати, јер ме боли, - зашто није народ запитан: да ли има и он што жели у упутство додати? Кад нису објавили да свако зна кад ће се упутство градити – но ако бајска изабрана обштина зна шта други жели ако се овај и није изјаснио – то скидајте клобуке и поклоните се бајској обштини.
У Новом-Саду су се на великиј четвртак у авлии саветовали. Ја сам у недељу питао поглавице бајске обштине, кад ће бити савет? 'не знам' би одговор а у понедељак у 9 сатиј би свршено све. Волио би да дође дело на видело, јер ја незнам како је то.

[JASON]

Из Бачке. Татари бачки до тог су већ крајњаг и заиста последњег беснила дотерали, да кукавне нас Србе и зато на суд и испит вуку, и за бунтовнике проглашују, кои би што за новоизабраног патријарха и народног војводу јавно споменуо. Ови безсловесни Татари нас расама – као коње и псе називају, а они су гори и од паса и од коња. Браћа наша по Бачкој несмеду живи да се покажу. Ја на граници последњој и у средини бачки Татара живим, но срећом неком прођем ови дана у накрст Бачку, и на горку целог Србства жалост искусим крајње бачки Срба удручење и озлобљење. Разговарао сам са нашим простацима, с художницима, купцима, нотарошима, и свештеницима; и свакиј ти је од ови с највећим страхом између четир ока о народним стварма говорио.
Али како да вам ону жалост опишем, која ме је обузела, кад сам у Бечеј Србскиј дошао, гди четир Србина на вешала вису: запитам је ли кои Мађар исто то заслужио? нико ми ништа не одговори. У истом Бечеју је наш србскиј свештеник Арон Крестић и до данас затворен, а за два римокатолическа попа, једног бечејског а другог петровоселског, кои су прави бунтовници и зликовци били, о њима ни спомена нема. Мађар на свог попа неда, а Србин на њи несме, свога пак опорочава. Прекиј суд непрестано судејске своје испите продужава, и страшимо се да још кои Србин жертвом грозне смрти не буде. За Кикинду пак слушамо, да су тамо једног дечка од седамнајест година обесили: каква безчовечност! У Бечеју казују, да су једног Србина, кои је увек честан био, и на ком никад никаквог подозренија злочинства било није, осим што је у оној побуни и то пијан неки салаш запалио, само зато обесили. Зар овог увек поштеног, сада пак вином поставшег јавног грешника, није могла блажија постићи каштига? – Одговорите Срби! какав је то тиранскиј закон. Овај није зла учинио под постојећим преким судом, него пре, а његова дела после проглашениј прекиј суд строго казни, и веша га. Чуда нечувена и невиђена!

Из Парабућа. Ваљаног нашег мађистратора Васе Павловића још нам из Сомбора нема. Одавна га наши крвници тамо однеше, па од тридесет вунтиј једну карику на ноге метнуше, и бацише у најгору и најдубљу тавницу, па још казаше: горег роба у вармеђи од њега нема. А зашто послушајте људи! што је нама читао, како су у Новом Саду протоколе мађарске спалили, и што је нама говорио, да и ми избацимо иј из наше цркве, и што је се за свој народ слободно разговарао. Да видите, наша чељади, и деца а и сви људи говоре, да је учитеља издао наш попа Мија Веренчевић, па ако је то истина да ви'ш попа није лепо урадио. Међутим ја и неверујем, да је то попа учинити могао, кои зна, да он треба да буде пастир, а не вук стада свога. Веле ми наши људи, да је попа Мија капетан код наше гарде постао, и да ће он њи да егзерцира. Ја сам се дивио да попа то зна, али кад ми рекоше, да је попа наш био кадгод војник, па кад је престао бити војник, онда да је богословију учио и попа постао, онда сам се сам укочио, и казао: вала теби Боже, кад таког попу имамо. Опростите, господине, ја нисам вилозовију учио, па незнам боље да пишем; ово удила што знам, то морам вала казати старом нашем мађистору, отцу нашег мученика Васе.

[JASON]

Из Петроварадина. Ја сам вам овђе малиј један чиновник, али правиј Србин, па вам зато и јављам једну важну ствар. У вторник, т. ј. 4. Маја, дошао је Етвеш министер, Житвај вицешпан и још некиј Мађар командирендеру Храбовском, да с њиме заједно путују по Срему и Славонии, да именом цара одвраћају Србе и друге Славјане од бана на страну мађарског министериума. Народе Србскиј и сва драга браћо Славјани, неверујте овим Татарима, да је њи цар послао, та они су у очима цара као рогоње пакла. Останите до последње капи крви један другом верни, ни за главу не примајте мађарско министерство за своје господаре, јер вечито сте пропали. Та браћо Срби, Хрвати, Словаци, Рушњаци и Власи, на ноге сви, па лопате у шаке, те побацајте ову татарску плеву које у Дунав, које у Драву, у Тису, Мориш, а које и у Саву, па нека њи вода срећно носи у њиову Дентумогерију.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Фрушке Горе. Свуд на све стране чују се радостни гласи родољубиви Срба: на ноге браћо слобода зове! И ја велим на ноге, јер је сад време, изгубљено злато натраг повратити. Не чами и не оклевај Србине да поздно небуде, сад је време, сад час, садашња у пређашња преобратити. Но на ноге права браћо наша, кои живите и умирете за србством. Немојте падати духом, то није храброг Србина дар, с мачем смо прешли, с мачем себи славу да стварамо, као што су нам прадеди чинили, то је за Србина; оног, велим, Србина, кои два лица на себи не носи, нити се то на једну страну као изгубљениј син превија. Проклет свак, кои образ лицемерија на себи носећи.
У нашој Фрушкој гори дични, храбри и за србством умирући Срба племићством украшени има доста, али по гдикоја тајна издаица, као што чујем, у Иригу налази се; и тај је некиј С. Поповић, кои подкупљен свуда по нашем пределу тумарао је, народу зелену душманску боју препоручујући, да ће тек са зеленом подигнутом бојом себи и потомству срећу получити. О изроде о издаицо народна, до шта те је луда памет довела. Њему следује једна племенита Госпа, која га је може бити и послала да нас просте људе на душманску страну превлачи, нас и потомство у вековечито робство ували, а мислећи себи и породици славу код душмана наши приобрести. Шта више та племенита госпа, да би своје злоковарно дело к цели привела, најревностније, најмудрије, најбодрије, и само за славом србском жеднеће и тежеће наше Србе, народним издаицама прогласи, а себе чистом Србкињом издаје. О отровна гујо једна, та за тебе и није то, да се то као једна жена у мужеска дела мешаш, но да гледиш преслицу и разбој, као што и моја и остале браће моје жене чине. Прошло је време већ то кад си нас музла и глобила, недамо се ми више теби у руке, куцнуо је и нама час слободе и нас је сунце озарило. Почитујем твог племенитог мужа, и желили би му сви то, да с тобом мужески поступа. Чујте озлојеђена браћо моја, непадајте духом, знајте! да вас ја и сва браћа Срби познајемо, познајемо ми све издаице наше, познајемо ми и ту племениту назови-Србкињу, која је вас мислила код нас браће ваше оцрнити, и у подозреније бацити, али знајте, да је то само једна жена, коју правиј Србин ни у што не сматра. Само свакиј за Србство одсад као и досад живи, њему служи, у Србству славу тражи, ако ћеш да славан будеш, за Србство дакле гини, мри, вели свакиј а и ја србскиј син – Бранко родољуб.

[JASON]

Из Брода, 7. Маја. У уторак 4-г дође нам овамо другиј баталион бродске регименте, и то у јутро около 9 сатиј, да се овде у пароброд укрца пак у име божије у Италију опреми. Брод можебит од кад стои није оволико светине у себи имао, као тај дан, сваког је војника или отац и мајка, или братац и сестрица, или љубовца и ситна дечица, или знанац и пријатељ допратио, туд вам је било колија и пука да се је тешко сокацима прелазити могло. Лепо смо иј дочекали, и гг. частнике с ручком почастили у овдашњој пивари. Било је до 150 особа на тому ручку; весело друштво, да без многоврсни здравица и певања народни песама – и то све на нашем језику – није провело, нетреба ми напомињати. Г. полковник Најштетер, премда је рођениј Немац, осим наши језиком није говорио. Такођер и сви остали војници били су по кућама добро дочекани и почашћени, и дало ијм се 25 акова вина на пут. После подне унешено је све у лађе а около 5 сатиј војници су се почели укрцавати, а мало кашње и гг. частници, кои нису могли учасници приправљенога им у вечер бала остати. Около 9 сатиј вечера одпловише нам. Одлазак је био жалостан, јер су жене и деца, пак баш и људи плакали, викало се 'живили! – срећан пут! – Дај Боже да се опет здрави и весели састанемо!' – Ама све је то промуклог грла било, јер су се сваком сузе нехотице из очију отимале. Топови су с града и лађе, а топићи покрај Саве пуцали, банда је народниј марш ударала на лађи, и тако нам одоше наши Брођани. Само Боже дај да се стећно и скоро поврате!
5-г дође нам другиј баталион Варадинаца. Красан, леп и весео народ. Жао нам је што иј достојније дочекати немогосмо, и с њима се поразговорити и провеселити, будући су дошли около 10 сатиј у вече. Но опет су зато уз пуцњаву градски, бродски и лађарски топова, и с викањем 'живили, и добро нам дошли!' поздрављени били. Касније су из лађе изишли и с народном заставом и бандом кроз град, и варош прошетали се, коло играли, и веселили се, и тек около 2 сата по поноћи вратили су се на лађу. Ми смо им 20 акова вина на пут дали, и из свег срца срећан им пут и срећнии повратак желили; и тако около 4 сата у зору одоше нам неодпраћени. Жао ће нам на веки бити, што су баш обноћ овде били.
Јучер 6-г доби овдашња обштина од бана Јелачића позив, да на сабор троједне краљевине у Загреб два заступника пошаље. Сабор ће се држати 5-г Јунија (24. Маја) и осим великаша, бити ће 192 заступника од свију корпорација и вароша у Хрватској и Славонии. Позвани су на тај сабор и Далматинци, да пошаљу своје заступнике, оставивши ијм места и број заступника на вољу. Боже дај да се што добро, користно, и боље за нашу домовину уреди. Ал' Мађари, Мађари… ако не хтедну људски, и по духу данашњег времена братски, а они ће искусити, што неби ради били. Et nobis sunt vires, et nostra tela nocent.
Ноћас или јутрос окола 3-4 сата бијаше овде некиј малиј пароброд Szabadság, и на њему из Пеште курир, кои је неку депешу овдашњем градском команданту генералу Треберсбургу предао, и таки к Сиску одбродио. Шта је како ли је? – још се мишта не зна, ал' је јамачно опет каква клипаница коју нам Мађари међу ноге бацају, јер нам из Пеште никада неће сунце огранути, нити нас угријати.  – С Богом.

[JASON]

Из Вуковара 6-га Маја. Време се приближило, да се може у Вуковару, о коме се по новинама млого неправедно писало, јавно проговори. Мени, кои ово пишем, дошло је и из Беча, и из Ђакова, и из Београда, прекора нашем месту, и учињена ми је чест, да сам се ја свему могао одапрети, сматрајући у мени родољубца, коме је у снаги било све оно, што се на рачун Вуковара антинационално делало, препречити. Неки су ми устмено пребацивали антинационалитет, а по поруци дошло ми је до ушију, да су се највише особе нашег народа, највише мени чудиле, што сам допустио да се у Вуковару чини.
Мени није до мене стало. Ко мене још пре 25 година познаје, тај зна, да сам ја онај истиј, кои сам пре био. Ја сам делао у књижевности нашој по могућству, и у Летопису, и у свима нашим новинама, и делима, и делаћу до смрти, нити тражећи славе ни плаће. Ово сведочи неподписивање мог правог имена нигди. А стало ми је до мога Вуковара, у ком сам се родио, живим, и у ком умрети желим. Њему се неправда чини. Сад се по долњем Срему разнео глас, да је Вуковар помађарен. Та добра браћа негледају, како је зелена боја к народној на барјак дошла? Неће да чују да би онај, кои би је у почетку ктео снимити, главу своју ризиковао. Неће да увиде, да ни једне уредбе против Сремаца није место Вуковар чинило. Треба да знаду да су они, кои су од житеља Вуковарски, томе се само у разговору противни показали, са кормана, кога су десетак година борећи се и под тиранством за слободу, удаљени, и простоти као људи, кои су иј бившем спаии продати наумили, проглашени.
Да су Вуковарци и за слободу, и за народност борили се, томе ево сведочанства. Ко је против угњетенија тирана Ковачевића, бившег управитеља Вуковарског спаилука, првиј устао, и против истог краљевског комисара Битова довео? него Вуковарци. Ко је са иштанцијама (онда се другачије није смело) јуришио на сремску вармеђу против најмањег угњетења? него Вуковарци. Најпосле, ко је слободе барјак у сремској вармеђи најпрвиј дигао, него Вуковарци. Па кад? Беч је устао 15-г Матра а бедниј Вуковар 22-га. А онда је над нама бич самовољства висио, као мач над Дамоклесовом главом о длаци. Да је нас онда, кад још данашња слобода није била на сабору решена, вармеђа поокивала; би ли нас онда наша браћа Сремци дошли да ослободе, као сад што нас осуђују? Пак слободно смем рећи, ма жут ма мораст барјак слободе развио, ја му на боју, ни ми сви неби гледали, већ би викао – дреши ми руке по Богу брате – за све ћемо друго лако! јер треба знати да је Вуковар под тешким јармом урбара стењао. Ал' зато опет нека чита ко оће нашу прву точку устмене петиције, која није комотно без страха грађена, већ у ходнику вармеђске куће у магновенију смишљена. Каква је? Да се наш народниј језик у јавне послове уведе. Није ли то било јунаштво – онда – треба добро знати 22-г Марта – кад је све у Срему у дубоком санку било, то нек' суде браћа Румљани, од кои је један честит грађанин за једну реч против детерминације вармеђске затворен био, нек' суде, пак онда нека нас осуде.
Што се пак љубави према народности у Вуковару тиче, ту нек' сведочи дочек у Вуковару најзнатнии књижевника нашег народа. Нек' сведочи Вук – Гај – и за покојног Симу Милутиновића његова супруга. Где се са славом славило Богојављење са пратњом катана. – Где мајалеси са узкликом србски песама – која оба тржества носе на себи печат народности. Где је управитељ србски школа, у првој својој визити, нашао на опозицију против мађарштине – и речи Раци – нег у Вуковару. Где се још правио у вармеђској сали србскиј бал уз римскиј пост – до у Вуковару. Пак је сад Вуковар заузет за мађарштину, говоре њиова браћа, која иј навалице неће да разумеду -, које неделе персону поджупана Житваја од Вуковара.
Да би могао млогог, кои се сад распиње са светим именом народност – казати, које је за жупана Битова био правиј Мађар – а ми неимавши гласа у вармеђским скупштинама гинули смо од туге – што се мађарштина у гњезду србства корени. Ја сам устмено једном нашем знатном чиновнику вармеђском пре неколико година пребацивао, да је племство било криво, што је за време Битовљево, нежелећи му се замерити, већ тражећи службе, допуштали да се мађаризација уводи, као што и јесу они криви. Да су они онда место кортешујући за службе, кортешовали за народниј језик – неби се могао био жупан ни помакнути. Ја за све ово, што сам овде за одбрану Вуковара навео, јемчим са мојом чести да је истина, и ево кажем јавно нашој браћи Сремцима, да Вуковар – особито Срби – неуступа у љубави к свом роду и народу ни Руми ни Иригу, ни на једном месту у Срему. Пак тако ни у љубави к слободи. Питајте нас – познајте нас пак судите и осуђујте. Дела нека говоре – а речи су празне ствари. Да није отровно опадање, које нелаје села већ себе ради – бацило би раздор на досадашње коловође Вуковарске обштине, да није просте добре људе са лажима и заклетвама обмануло – те људе огорчило и са позоришта удаљило – били би ви браћо Сремци у Вуковару и 20. Априла и 5. Маја боље дочекани, и познали би своју срећу, кои данашњиј покрет добро познају, и кои су га као озебао сунце дочекали, познали би иј, и познаће иј, ал' је жутиј ђаво отров посејао, како му ово од руке дође, кезиће своје зелене зубе, мислећи – ја сам моје учинио – ви сте сад нуле – но доћиће и теби сат – платићеш горко – испашће ти невешто перо из руке. Познаће нас наша браћа Сремци, познаће и признаће да су нам неправо чинили и сад чине. Нити је интелигенција, ни љубав к' народности и слободи, од нас хинезким зидом ограђена, нити ово говори за Вуковар најбољиј адвокат – већ простиј до сад у робству стењајућиј суграђанин вуковарскиј – нити је ово орган само његови мислиј – већ све његове браће Вуковараца. Па сад
С Богом Сремци мои мили!
С нама сложни срећни били.

[JASON]

Најновије. Синоћ приспевши у Земун пароплов донео је глас да је у следству догодивши се у Бечу буне цар аустријскиј варош ову оставио, и у Инсбрук (у Тиролској) уклонио се. И будући да пративши га до овог места министри нису га могли на повратак наговорити, то су они повративши се у Беч народ о стању ствари известили, у следству чега је по том привремено правителство постављено. Ово се, веле, догодило 7-га Маја, а ми новина из Беча имамо тек од 6-га; у њима дакле о томе није могло ништа бити. Ал' при свему томе ову вест треба сматрати као приватну, која још ваља да се потврди.
Поуздане вести из Загреба јављају нам, да је Бан поставио министерство за тројну краљевину, и то од следујући лица: г. Људевит Гај, министер спољашњи дела; г. Метел Ожеговић, министер унутрашњи дела; г. Теодор Петрановић, министер просвештенија; г. Јован Гавриловић, министер финансије; г. Димитрије Вуковић, министер правосудија. Министерство војени дела задржао је сам Бан за себе, у ком је г. Стефана Херкаловића наименовао за првог војеног саветника. – Даље исте вести као сасвим известно казују, да су три баталиона граничара, скоро отишавши за Италију, у Сиску задржана за одбрану домовине, т. ј. варадинскиј, бродскиј и градишканскиј.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр. 48. од 14. Маја 1848.

Вести о народном одбору у Карловци.
5-то заседаније од 10. Маја.
1. и 2. Примљени су неки нови чланови.
3. Проглашује се овај одбор у смислу 5. точке народног закљученија од 3. Маја за привремено правленије, док војвода не дође.
4. Желећи све народности обезбедити, нека се издаду 4 прокламације за Словаке, Немце, Мађаре и Буњевце, на језику словачком, немачком и србском, но с латинским писменима.
6-то заседаније од 11. Маја.
1. Закључено је, народ известити средством једне прокламације о садашњем положенију његовом, и да налоге привр. правленија прима и у дејство приводи.
2. Решено је, да обштински одбори новцем у помоћ притеку, и да оборужају народ.
3. Позвани су асистенти народнога фонда, да се извади потребна сума новца за трошак.
4. 'Вестник'  се прима за народниј орган на рачун народног фонда, тако да се новине обштествима безплатно шиљу.
5. За секретара поред г. Јована Станковића, кои је на место Ј. Раића постављен, узима се и г. И. Захаријевић са дневном платом од 2 ф. ср. и Стефан Добрић за писара са 1 ф. ср.
6. Из Пивница (у Бачкој) дошла су 4 депутирца, и решено је, да се њиова обштина узме под заштиту прив. правленија, а она да налоге одбора послуша.
7. Привремено правленије у место војводе србског изјављено је, зато се наређује, да се устав за њега изради.
8. Лица за устројеније финансије наименована су.
9. Средством једне прокламације позваће се народ да у Темишвар нико на сабор неиде, но шта више да се овај сабор уништожи.
10. Одређена су лица, да израде условија савеза са тројном краљевином.
11. Умољен је г. патријарх, да прив. правленије продужи искусна лица ради израђивања важнии предмета, будући да сви чланови увек овде не присуствују.
7-мо заседаније од 12. Маја.
1. Будући да Мађари у Н. Сад долазе, решено је: Земун и Панчево позвати, да војнике пошљу.
2. Бану курира оправити, да пошље човека једног, с коим би узајамно операције војене разрадили.
3. Протестирати код цара и страни дворова због мађарског тероризма; јербо се дознало, да је прекиј суд и оном навештен, кои би најмању реч против кмета или бирова, од Мађара постављеног прословио.
4. Прокламација примљена је, којом се народ на оруже позива, од које се 10.000 екз. да се печатују.
5. Да се квартир и трошак оним посланицима из села изнађе и одреди, кои би потребу имали.

12. Маја. Одбор народниј већ мисли, да се треба оружати; зато је сачињена и издаће се једна прокланмација на цео народ србскиј, да за спасеније своје народности новчане жертве и оруже приноси, да се оружа и спрема, како ће на првиј позив готов бити. Чулисте јамачно, да је цар из Беча отишао; ал ће депутација народна ипак тамо ићи; но патријарх је предводити неће, а и не треба, јер глава треба да је у народу. 14. ов. м. кренуће се на пароброду из Земуна. – Одушевљење је у народу велико. Граничари веле: треба девет баталиона од нас да отиду, до по један код куће останемо. У Митровици се до јуче преко 1000 фр. ср. скупило за народне потребе; а до сада већ ваљда и више. Пододбори по селима образују се, кои ће стојати у споразумљењу са овдашњим главним одбором. Истина у Бачкој и Банату прекиј је суд пооштрен, али ја народ тамо ипак одушевљен јако. – Чује се из Новог Сада, да је г. Хаџић, слепиј приврженик Чарнојевићев, како је тамо мађистратска рештаурација изишла против жеље Мађараца, писао по Чарнојевића, и кажу, да овај са 1500 катана долази на Новиј-Сад. Ал Новосађани спремају се, да га јуначки, као Срби, дочекају, и одбију.

[JASON]

Београд, 14-га Маја. Јутрос у 9 сатиј је на паробруду поред Београда депутација оностраног народа Србског, кои иде преко Хрватске у Беч, молити благоутробног цара, да потврди жеље истога народа, изјављене у народној скупштини у Карловци 1-га Маја. Још из Земуна чула се пуцњава топова, којом је депутација иста испраћена била, на које се силниј народ наш на обалу савску слегне, где је видити било и многе наше великодостојнике, као Господина Митрополита Петра Јовановића, Војводу Вучића, Председатеља Совета Стојана Симића и готово сву Господу Попечитеље и Саветнике. Како се пароброд приближавати поче Београду, загрме с истога – пароброда – топови, на које најпре сам ч. паша с града одговорити даде, а у то и од нас Београђана поздрав из топова и пушака следовао је. На зданију ђумуркане вила се србска застава, а на самом ц. кр. аустријском конзулату била је развијена застава аустријска. Радостни усклици, узајамни поздрави, и народне песме ориле су се громко како из пароброда, тако и с обале савске. Усклику 'живели' и пуцњави није било конца, док се пароброд није испред очију наши изгубио. Кад се једнородна браћа овако својски предусретају и један другога љубезно поздрављају: ко посумњати може, да народна ствар успети неће?! – Срећан вам пут, честита браћо! срећни, весели, и царском милошћу обасути вратили се роду своме, на срећу и славу вашу и царску, а на срам ваши, и наши, непријатеља!

[JASON]

Дописи. Из Баната. У празним гдикоим главама србским јоште стои мисао, да су Мађари једини народ у Унгарии, коим се сви други клањати морају. По томе мисле плиткоуми ови људи, да је све беззакона револуција, кад кои другиј народ у Унгарии устане, и своју народност тражи. Други, кои нешто мало више имају поњатија о народностима, говоре, да је и Србљем слободно тражити своју народност, но само законим путем. Ова друга класа људи чини се само нешто слободоумнија од оне прве, но у самој ствари није ни мало. Јербо не тражити србску народност, и тражити је под формалитетма мађарскима, једно је. По формалитету мађарскому требало је Србљем држати сабор у Карловци 15. Маја за дела црквена и школска. Ту се наравно не би допуштало ништа говорити о народности србској. Ко год другачије каже, тај лаже. По новијој наредби мађарској требало би Србљем држати сабор у Темишвару. Но будући да би и тај сабор био под председатељством комисара мађарског Чарнојевића, не би се ни ту смело ништа о народности србској говорити другојачије, него само онако, како иде у рачун Чарнојевића, и Мађара. Ко другојачије каже, тај лаже. Од мађарског комисара Чарнојевића, не хотевшег милиј му штандрехт испустити из руку на захтевање свију Срба, нису смели Бачки, Банатски и Барањски Срби доћи на скупштину у Карловце у толикој множини, у колико би желио наш народ. Ко другојачије каже, тај лаже. Од мађарског комисара Чарнојевића, не хотећег ни сад милиј му штандрехт испустити из руку на захтевање свију Срба, неће смети Сремски и Славонски Срби доћи на сабор у Темишвар. Ко другојачије каже, тај лаже. Народ србскиј није никада сабора свога народнога држао под комисаром, имајућим у рукама своим штандрехт. Когод другојачије каже, тај лаже. Под штандрехтом не може никада никакав народ на сабору свом слободно говорити. Ко год другојачије каже, тај лаже. По наредби Чарнојевићевој затварају вицеишпани попове и учитеље србске, кои говоре, да Србљем не требају протоколи мађарски; по наредби његовој скинут је у Кикинди барјак србскиј; и вешани бивају људи, и истражује се чак и по Србии, кои су што говорили, и чинили за народност србску; по наредби његовој уводе се опет протоколи мађарски, и језик мађарски међу Србе, а то су све знаци, да Чарнојевић више ради на ползу Мађара, него Срба. Когод другојачије каже, тај лаже.
Зато браћо Срби, не дајте се варати, ни од Чарнојевића, ни од људи, кои иду уз Чарнојевића, и службе чекају из руку Чарнојевићеви и мађарски; него пристаните сви на оно, што су вам браћа ваша на скупштини учинила у Карловци, гди није могао Чарнојевић распрострти милог души и срцу свом штандрехта, но  где је слобода у пуној мери владала. А зашто не би пристали? браћа су вам у Карловци учинила, да имате патријарха, и да војвода има земљу своју Срем, Бачку, Банат и Барању. Друга, лепша, и краснија жеља не може бити у Србаља од ове! Чарнојевић вас жели скупити у Темишвару, и израдити, да се ви у жељама вашим поцепате од остале браће ваше, и да на тај начин не буде ништа ни од Карловачки искања, ни од Темишварски. Ко вам год другојачије каже, тај лаже. Са жељом је Чарнојевићевом свезана и жеља владике Живковића, бившег воспитатеља Чарнојевићевог, тог насилног среброљубца и родопродавца, давнашњег непријатеља патријарховог, и пријатеља Лоповићевог. Са жељом Чарнојевићевом свезана је жеља владике, надамо се, биће свезана и жеља владике Атанацковића, кои црче пуче за Сиригом, у надежди, добити га преко Мађара, и љутећи се, што га досад није добио преко патријарха. Биће, браћо моја драга, у том колу и Савва Вуковић, и други којекакви школски људи. Но не дајте се, браћо, варати; то су све људи, кои само иду за својом срећом, а о срећи народа никада и не мисле. Не мојте, да се именом њиовим, и орацијама њиовим варате, него свагда у памети својој држите, ону пословицу србску: да пас не лаје села ради, но себе ради. Ако вам истину не говорим, браћо љубезна, скорушила ме, да Бог да, силна десница вишњега, и лица божија нигда не видио! Зато вас опет све молим, и преклињем, не дајте се варати, цепати, и наводити на неслогу, која све, и свашта упропашћава.
А што се Влаха тиче, ви кажите тој једноверној браћи нашој, да ми мислимо, да је и за нас, и за њи спасителније, у јединству с нама бити, но ако они находе, да је за њи боље растати се од нас, да и то слободно могу чинити, и да ћемо ијм се од свега срца радовати, ако будемо видили, да они и у новом свом стању срећно поступају, и може бити већма, него до сада напредују.

[JASON]

Из Вуковара, 7. Маја. За сутра одређена скупштина вармеђска одказана је. Ваљда што Житвај није код куће, - он се још бави у Варадину код командујућег генерала Храбовског, коме је као ad latus за комисију од цивилне стране одређен. Хоће ли та комисија само на папиру остати, видићемо. Неки људи једнако мисле, да се струи времена противстати може. Јуче је на пароброду дошло 8 компанија пешака Талијана у Даљ, одкуд су у осечки град отишли; једни говоре за помоћ комисару Храбовском, што се на пешаке надвојводе Леополда ослонити несмију, будући да они с народом симпатизирају; а други веле, да ће ови у Талијанску отићи. Није рђаво смишљено. Наша браћа нек' даве Талијане, а Талијани нас. Па опет слепи људи веле, да је Метерних отеран. Није браћо! Још је дух његов у влади. Силом Немци или Мађари гуле коре да ијм буде горе!

Из Вуковара, 8. Маја. Овај час стиже нам глас из Осека, да у данас држаној скупштини вармеђе Вировитичке, нису заповест палатина угарског и министерства мађарског, у којој ијм се налаже, да се банови налози непризнају, примили, и да су депутацију, која ће преко Загреба у Беч ћесару ићи, одредили, да му каже, да они од мађарског министерства заповест неће примати.
Чуло се такође из Загреба, да ни варош загребачка неће налоге речене да прими, већ иј је хтела спалити, но бан преко Метела Ожеговића да иј умоли, да то не чине; које су послушали, но зато су ипак портре надвојводе Стефана и министра мађарски спалили.
Код нас у Вуковару није се скупштина држала. Данас је прошло на пароброду 5 компанија талијанске регименте Занини у Варадин.

Из Вршца, 8-г Маја. Мила браћо Србљи, Мађари, Немци и Власи! – како право тако здраво! – Код нас се је 5. т. м. чрезвичајно нешто догодило, таково што, о чему ће се јамачно много којешта гласати, много којешта по новинама пискарати; и будући, да сам из искуства уверен, да многи дописатељи, или из незнања, или каквог нибуд интереса, дописе своје, не по истини, и чистој савести, него по својој жељи, по својој ћуди неверно достављају; зато, мила браћо, хитим верно вам све оно описати, што се у Вршцу сада случило.
Вршачка је србска обштина с уведењем мађарски протокола по православним источним црквама врло незадовољна била; али сила Бога немоли! – Морала је, трпила је. – Но сад у бурним овим превраћаја временима, чујући: шта су с истим протоколима друге обштине учиниле, закипи и у овој обштини притиснута србска крв, и зажели исте, силом наметнуте протоколе уничтожити; но посредствовањем проте и други народа, поверење имајући лица, задовољи се напоследку тим, да се мађарски протоколи на србски преведу, и у будуће по привилегијама, по закону природе, по закону правде Божије, Србски воде. – Ватра је овим утишана била. – Но гле браћо сад невоље! – За 5. Мај у 9 сатиј у јутру буде код катедралне цркве легално чрез г. градоначелника црквена скупштина заказана, да биратеље депутираца за Србскиј народниј сабор изабере; у овој се под заставом србске народне боје биратељи за тренутак ока једногласно, може се рећи, изаберу. - Ал' тек што се ово дело оконча, подигне се некиј жубор у народу, кои се брзо у громовуту вику: 'протоколе! – протоколе!' – преокрене. У залуд су се трудила народа поверења имајућа лица доказати, да су мађарски протоколи из цркве већ избачени, да се сад србски воде, и т. д. народ жељаше о том се уверити. Оду дакле неколико њи у цркву; ал' бадава – архива беше затворена. – Где су кључеви? повиче нестрпљиво народ? – Код свештеника, би одговор. – Ајде сад тражи свештенике, од кои ни један ту не бијаше; ал' прође 1, 2, и 3 четврти сата, пак још ни једнога нема!? – Сад се народ још већма огорчи, и Бог зна шта би било, да један тутор, мајстор, неустаде и нерече: 'Бадава ћете браћо архиву претресати, у њој су само србски протоколи, а мађарски где су, незнам, по свој прилици код владике.' Одма се народ дигне и под реченом заством г. епископу отиде, и заиште, да му се мађарски протоколи одма издаду. Овај одговори: да би то радо учинио, ал' нису код њега, већ код проте. – Одма једна депутација, састојећа из г. градоначелника, Формундера и многи други лица, од к г. проти, кои ијм све мађарске протоколе преда, и замоли, да иј г. епископу вруче. – Но чујте браћо сад чуда!
Тек што су исти протоколи праг авлије епископове стигли, са свију страна загрми: 'ево иј! ево иј!' ни једно магновеније не прође, а они су већ на милионе парчета подерани били. – Многе сам, браћо, гледао, где незадовољни с двема рукама, с коима листове цепаху, са зубима тврде корице гризаху. И жене су се ту многе видиле. Деца су се потукла за парчета, вичући: 'дај и мени једно да носим тати и мами.' Од епископа дигне се народ у присуствију г. градоначелника, формунда, консисторијалног фишкала, и дође до проте, кога са собом узевши, оде у малу цркву, где исто учине. – Чудно је било слушати, како се неки разговараху: 'Није браћо прота све протоколе издао, треба да му кућу визитирамо!' Но дао Бог, ово се преставлење неприми. – О браћо Мађари! – ево докле сте с претераним вашим мађаризирањем дотерали! – Туга и печал! – С овим се, наравна ствар сврши, ал' сакуупљениј народ на представљење једног адвоката и друго нешто предузме.
Пре неколико дана сиреч би избор рештаурационалног председатеља, где мађистрат и обштина изаберу лице једно, у ком велика част народа поверење немаше. Из цркве дакле поврви народ, носећи на руци јунака дана овог, к варошкој кући, овде изјави, да у изабраном председатељу поверења нема, и жели другиј избор држати, које мађистрат и обећа – тим више, што г. градоначелник изјави, да се је изабраниј председатељ њему изјаснио, да ће он на указаној чести благодарити. – Читаво се дело тим свршило, што је вишеречена србске народне боје застава на торњу катедралне цркве метнута, да се ту донде вије, док се депутирци са народног сабора не врате.
И опет браћо, Мађари, Србљи, Немци, и Власи! Ево шта су Србљи 5-г Маја у Вршцу чинили! Јесу ли? и уколико су погрешили? – Вама на разсуђење остављам; никога нису ни ћушили, тим мање кога покрали, ранили, убили; пак опет ијм, и то једнокрвна браћа, преким судом прете; - чуј свете! једнокрвна браћа браћи својој преким судом прете, зато, што су депутирце за народниј сабор избрали, што су силом наметнуте мађарске протоколе из цркве избацили, што су против народа поверење неимајућег рештаурационалног председатеља протестирали, на последку, што су заставу црвено-бело-плаву на торањ метнули! - Оле жалости – Оле туге и печали!
Но доведите ви браћо Србљи браћи својој Србима прекиј суд, и то молим од сами корени Мађара, јер волим једног кореног Мађара, него стотину мрски помађареника, доведите, велим, браћо браћи својој прекиј суд, ствар ће се извидити, пак ће се свет уверити, да у Вршцу 5-га Маја ништа друго није било, него ово, што вам сад пишем. – Пак ако овај корак преком суду припада, вешајте, браћо, већу част овако дишуће обштине, вешајте суседе, кумове, пријатеље, родове, синове, отцеве, кад другчије неможете, бар се овим начином прославите, и цељ своју паклену постигните!
Но надајмо се браћо добру. Правда Божија правда во век и истина Божија истина во век. Пак ма како сад било, на последку ће опет бити: како право, тако здраво! – Мир и поредак је у осталом читавиј дан 5-га Маја царствовао; изузимајући, што је местни јурасор и почестни солгабиров захтевао, да се одма застава с торња скине, ал' му је одговорено: да то нико несме, него ако хоће, нек' сам иде, и нека скине.
6-ог приспе један јуросар од племените вармеђе послан, да извиди у чему је ствар, кои по многом распитивању у вече код изабраног презеса оде и саветује му, да резигнира, које одма то и учини. – 7-ог буде нов избор држан и г. Јован Јанковић, честитиј грађанин и Србљин, једногласно за презеса изабран. 8-ог дође г. Култерер, корениј Мађар (то је помађарени Немац. У.), вицешпан, да инквизицију држи; док се непријатељска (!) застава на торњу вије; заповеди дакле мађистрату, да исту одма скине; но овај одговори: да то чинити несме; он да рока до 9-ог у вече. – Шта ће даље следовати незнам, но чини ми се, да ће истиј господин у место да мир установи, још већу ватру разжарити!

[JASON]

Из Карловца Вршчанима. – Вршчани! Мене не малиј простор света од вас раздваја, но дух се мој још код вас налази, и зато хитим, да вас све родољубце, у име Србства, умно целујем.Живили! и дуго славили сви они, кои сте у најновије време то учинили, што је одважним синовима јуначког народа чинити требало. Ви сте трговину и срамну себичност ваши поглавара – кои су писма, за ваше обштество послата, ајдучки крили – добро прорачунали, и зато сте понаглили са интaбулациом, како вас безбожници ваши неће моћи банкротирати. Чујем, а заједно и верујем (јербо је ваше одушевљење за Србство добро познато), да сте дахије народности наше напали, ове посрамили, и да сте њиово сокровиште, протоколе мађарске, на заслужено место оставили. Урра! браћо! весела нам мајка! Слога диже и оснива царства, а неслога подигнута руши.
Но још једно: прегледајући читуљу, на вечно проклетство осуђени издаица Србства, наиђем и на нека нама позната имена. Прво је пароха вашег М. Алексића, оног духовног лекара, кои се пре неколико недеља консисторијално од своје супруге раставити дао, због тога што никад пре полноћи кући долазио није. Овај издаица Србства, кои говори, да ми Србљи у данашње време треба да смо мањи од маковог зрна, уместо мађарске кокарде, приличније би било, да маковског кеца за шеширом носи. Другиј је онај чуствителниј словослов А. Волић, кои за туђинством плаче, а кад се реч о Србству почне, онда је највећиј тиран, и упорник правде. Овај другиј издаица рода дрзнуо је пред многочисленим људма изразити се, да смо ми Србљи бунџије, и читајући захтевања народа србског, није се стидио рећи, да су сва наша захтевања само лудорије, и да ми нешто хоћемо, што сами незнамо, шта је. Трећиј је неки Петровић, најљућа и најстрашније звер, у виду човечанском. Између осталог, и то се овај безбожник изразио, да су наша браћа Сербијанци глупаци, луде и дивљаци. Он је у кавани међу иноверцима цео народ србскиј назвао лоповима (Räubervolk и Ludervolk!). О ви паклени изроди колена Вуковог, знајте, да ће вас правда Божија најскорије постићи!
Чујте браћо Вршчани! држите се они људи кои се код слоге купе, и ви ћете у предпријатијама вашим још сложнии бити. Недајте се варати. Будите на ваше поглавице обзорителни, и ви ћете бити победитељи. С Богом. – Један Вршчанин.

[JASON]

Незнам одакле сам. По свуда крстоносниј и мучимиј роде србскиј! до данас је с тобом тако било. На све заслуге твоје, које си ма где учинио, најтавнији су застирачи навучени. Стање досадање и немачке и мађарске политике, односително према Србма, у аустрискима државама живећим, било је такво, које је циљало на коначно аустриског србства истребљење, и на прелив у туђородце. Прва је политика још пре 150 година почела Србе таманити у политичном њиовом стању. Најпре ијм је достојанство патријарха, потом деспотство, а за тим канцеларију и сво политично народно србско правленије укинула. – Овим речена политика незадовољна – и видећи, да удешену цељ своју тим сасвим докучити неможе, обрати се на православну србску цркву, коју страшно опустоши, преваривши грдну множину Срба ово новцем, ово благородством, а ово угњетавањем и страхом, те иј ово пошокчи, ово поунијати, ово у туђе пределе, кои се обрлатити нису хтели, растера: сведочи ово Нова Сербија у Русии. Што немачка политика овима средствима учинити није могла, то је накнаде у том потражила у Мађарима, да чрез њи своју намеру сасвим достигне, да србску народност и веру у туђу прелије: и ово је најсрдачнија њиова жеља била. Наравно и Мађари у овоме и што се овога тиче, најискренији и највернији немачки пријатељи, само да србство истребе, драговољно се лате тог посла; и по својој татарској ћуди устреме се и дирнуше Србина у живац – да календар саједине. Но крепчии добију одпор од покојног Стратимировића, него што је њиово нападање било. Очајавши Мађари с оним средством Србе утаманити, после безчовечни гоњења и по вармеђама и по камералнима местима и спаилуцима, где је вармеђашу ишпану милии пас био него Србљин, опет на ново на цркву гоњење подигну. Татарске протоколе у православну нашу цркву уведоше. Најревностнији су дијецезани наши у завођењу татарски протокола били: Живковић темишварскиј, овај мучитељ србства и свештенства банатског; за њим долази Атанацковић будимскиј; Поповић вршачкиј, па онда Бачка: ова немајући од пет (на жалост) година свог дијецезана, морала је тако поступати. – Тако Татари кад уведоше своје протоколе у православне цркве, онда одпојаше 'победнују песн' и справише се и зеницу Србу ископати: почеше у одбору свом татарском викати, да и књиге црквене на њиов језик, коим под небом нико од словесни створења неговори, преведу. Ал' се љуто преварише, кад чуше да православан Србин татарске протоколе на најбезчестнии начин из цркве своје износи, и пали. Најпосле Мађари видећи да ни овим Србина у Татаре претопити немогу, бацише се у наручја србски издаица, - позваше Чарнојевића, Вуковића, Стеву Заку и друге мање као Јеремића Луку, да они преварају Србе, да највеће своје врагове за пријатеље признају. И ови се драговољно тога дела крвнога примише. Чарнојевић са Заком вара Србе угарске и одвраћа од Србства, а наговара, да се сложе с Мађарима, с мучитељима своима и упропаститељима. То исто чини и владика Живковић с Вуковићем и с Машировићем архимандритом, с породом од 13.000 нула.
Ево у кратко сам вам, Срби угарски, изложио немачку бившу и садашњу мађарску, за истребљење Срба политику. Неверуј ни Немцу ни Мађару, пружи руку Славјанину, и овога само за пријатеља свога познај; загрли Сремче, Славонче, Хрвате, Бачванине, Банаћанине, загрлите се као Славјани, као рођена браћа! јер само у слоги и братскиј, узајмној љубави, остати ћете моћи они, кои морате бити.

[JASON]

П р е с у д а  и  о п о м е н а

Стево Зако про'ћеш наопако!

Стево Зако! досад бачка дико,            Да те приме у братско наручје! —
Шта учини да од Бога нађеш!             Врат' се Стево, још је томе време,
Камо теби редка памет твоја,              А по жељи стара т' родитеља,
Што ј' светлила увек на дивану,         Каквог' редко порађају мајке. —
Да сад браниш Србе на мејдану!        Стево Зако! негда сунце јарко
Што сад даде умље за безумље,         Бајши твојој — милој кући твојој —
Па с' одрече мила рода свога,            И сад можеш — само ако хоћеш; —
И језика твога рођенога?                    А Бајшани увек теби верни,
Стево Зако! забас'о си јако! —            И сад у те ка' у сунце гледе! —
Врат' се Стево крилу рода твога,        Врат' се Стево! не би ли пропев'о
Где те браћа твоја очекујо,                 И Бајшанин, кој те хлебом рани!
И гледају мили пријатељи,                Врат' се Зако! не прођ' наопако!

[JASON]

Вуковићу лађу вуко! а Мађар те буџом туко!

Вуковићу! стариј вуче!                        Вуковића коња добра.
Иди — куд те срце вуче                       Стежи колан ти Мађару
Ал' не нашко, већ туђинско,                Па га гони по пазару!
Азијатско па мађарско.                        Мамузом му ребра боди,
Наш ни досад ниси био,                       Да по твојој ћуди ходи;
Сад си сасма полудио,                         Ми за њега грош недамо,
Још ти фале дуге уши:                         Ми одљуде нетребамо!
Јер те и сад туђин јаши.                       Нит' е наш. — Нит' е ваш
Мађар весо — јаши бодра                     Ђаволи му кожу одерали!


Мађар меће — Србин неће — Ни да зна за њега!

Чарнојевић! — морам заплакати!           Гадном, празном и сујетном чашћу
Чарнојевић, од старине славан,             Хај! Опијен од свои душмана,
Славно име у роду србскоме,                 Твојој деци — твом драгом потомству
Рођеноме брату је на врату!                   Плете сада штрањке за вешање!
Ао Перо! ао србска неверо!                    И у злу се на тебе позива!
Светиј гробе Арсе патријарха                 Ао! Арсо, ао патријарше!
Отвори се! канда ти је тешко.                 И кости ти неосташе мирне
Васкрсните кости Арсенија!                    А од кога — од унука твога !
А дигни се Арсо патријарше!                  Свет' пепелу, шта си дочекао!!!
Па погледај по потомству твоме!             Црниј Перо! проклета неверо
И погледај праунуке твоје!                     Какова је та јадна ти душа,
Ал' не гледај у неверу Перу!                   Која клетве свог' народа слуша!
Горкји листак сладке лозе твоје !            Ваљда си је отео од врага!
Јера ћеш се од њег' застидити,                Црниј Перо! остаћеш без трага!!
Па ћеш твоју ти проклети крвцу.             Да погледа једног, ниси вредан;
Довео га међу браћу драгу,                     И да живиш хиљаду година,
И бранио докле си живио,                       Црном земљом да т' пузе колена,
И хранио док си год живио,                     Глог, да једеш, с листа воду пијеш,
Па си умро! да те спомињемо!!!               Још се неби греха опростио!
Твој потомак, тебе недостојан,                 Ао Перо! ао црна неверо!!!
                                                              Шта учини! да од Бога нађеш!!!

С. Владислав. К.

[JASON]

Из Срема. Једна још реч о организации Унгарије. Сви различити народи у Унгарии захтевају своју народност: Хрвати, Срби, Власи, Словаци. Тому се противити већ нису више у стању Мађари. Дакле, конфедерације већ морају бити у Унгарии између Мађара, Хрвата, Срба, Влаха и Словака. Само је пред моим очима питање: Је ли боље, као што Мађари желе, да буде једно правитељство, или министерство обште, и то мађарско; или је боље, као што Хрвати мисле, да свака народност има своје независимо министерство? Кад разсудимо, да је земља на којој сви поменути народи живе, наше свеобште обиталиште; да је земља краљевства унгарскога, у својој целокупности сматрана, земља благословена, и земља обетована, у којој тече мед и млеко; но да су дарови јединствени по земљи овој тако неравно подељени, да би један предел отечества нашега у нужду дошао, од глада умирати без хлеба, а другиј простране пределе своје неурађене гледати без работника, кад не би један другому на руци био; да би један предел при изобиљу соли морао саму сол лизати, а други при изобиљу пшеница несланиј хлеб гутати, кад не би један с другим зајма имао; да би један предел покрај свега злата својега морао овсени хлеб јести, и киселу воду пити, а другиј чисту пшеницу свињама давати, и рујно вино проливати, кад не би обштеполезнога зајма међу њима било; да би један предел мора у руци имао, а ништа за трговину морску, другиј пак свашта за трговину морску, а никаква пута морска, без међусобна зајма; да би се тим начином један народ у својем собственом салу гушио, а други од своје собствене сухоте скапавао; и да би тако сви народи у Унгарии, покрај свега блага отечества својега, најбеднији народи били: ништа не може спасителније Унгарии бити од праве слоге, и братске љубави међу народима једнога овога отечества. Љубав ова захтева и јединство финансијалнога, полицајнога и т. д. одношенија, и јединство политичнога правитељства. Ја мислим да је ово истина, којој се не може много са основом противсловити. Но измислити таково једно министерство, које би различне народе у Унгарии задовољилo, већ је ствар, о којој се више говорити даје. Све опет ове различне говоре свести на једно, и обште согласије, отешчава раздраженост, и пристрастије народа отечествени. Ја сам по чистому отечествољубију и сам узимао кадкад на себе бригу, и старост, измислити, и предложити план једнога обштега министерства, на које би се сви народи под круном Унгарије могли без свакога уштрба своје народности и права народни склонити. Тај је план мој овај: кад хоћемо да установимо министерство н. пр. правосудија, нека изаберу Мађари једно лице за то, Хрвати једно, Срби једно, Словаци једно, Власи једно. Пет ови лица нека вуку жребије; на кога паде жребије, тај је министер правосудија, остали су саветници министерства правосудија. Тако и са свима прочима министерствима да се поступи. Ако сва лица у министерству на знају за сада свију језика земаљски, треба имати толмаче. Те ће народи отечества радије плаћати, него народност своје одрећи се. Тим начином да се и на дијети народи представљају, и језици уважавају. Тако и закони обшти да се сачињавају на свима језицима отечественима. Само тако се може у Унгарии делати у духу свију народа отечествени сходно. Кад се тако слаже Швајцерска са народима од четири језика, не видим ни мало разумне причине, зашто се неби Унгарија могла тако слагати с народима од пет језика. Кад нас је Бог толико језичне природе поставио на једној земљи, ја мислим, да је и Божија воља пре да се тако слажемо у језицима, него да раздробљавамо, и упропашћујемо отечество наше, само ради језика. Зашто да ми то чудо, и тај покор чинимо од нашега отечества само језика ради. Чујте браћо Мађари, Хрвати, Срби, Власи, и Словаци! и не само чујте, но и послушајте, ако не говорим безумно, и неправедно! или измислите што мудрије и правдније и сходније слободи, равности, и братству, само да се сложимо и задовољимо! Неоплакана штета, и безпримерниј срам биће нам, браћо, свима пред целом Европом, ако красно, богато, и крепко отечество наше упропастимо, не уважавајући друг другу Богом дана језика!   В. Л.