PALUBA
March 28, 2024, 11:55:18 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno, dopuna Pravilnika foruma PALUBAinfo, tačka 22
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 [115] 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 721585 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1710 on: August 15, 2019, 07:29:37 am »

Објасненије на укор.
(Ово је послато и у Карловце, да се у 'Вестнику' на свет изда; но може бити, да нека политика неће то допстити, пак зато се овде на свет даје. И.)

Некиј г. С. М. Ш. описујући у 42-м числу 'Вестника' ударање г. Михаила Јовановића с војском својом у петак 1-г т. м. на Турскиј Бечеј, каже: да је г. Михаил Јовановић оданде зато повукао се истиј дан преко Тисе натраг у Бачку, гди је такође на Ст. Бечеј исто време ударано, што је 'узимајући у разсуђење, да због тога, што г. Книћанин, по договору, није Бечкеречку силу забавио, и с друге стране у диштрикт (Кикиндскиј) ушао, – додавајући опет, да они поне зато нису знали – бојао се, да би лако до у јутру велика сила из Бечкерека, Елемира, Кумана и ст. Бечеја, на њега осванути могла.'
А мало даље опет у истоме известију свом вели поменутиј известитељ за г. Михаила Јовановића: 'Онде је (31. Авг.) Елемир упустити морао, што је десно крило на Арадцу узбијено било, а гос. Книћанин није по уговору с друге стране ударио, овде Турскиј Бечеј зато оставити мораде, што су наши на Ст. Бечеју упустили, а г. Книћанин није ударио.'
Тако се г. Книћанин јавно пред светом оптужује да је он крив, што г. Михаил Јовановић није на Турском Бечеју 1-г о. м. успео, као што је требало, пак и што је пре месец дана исто тако безуспешно на Бечкерек, а правије само на Арадац, и Елемир, а одонуда ударано.
Ја се при г. Книћанину, од како је он отечество своје оставивши, с другом браћом овамо прешао, да бедном овдашњем народу нашем у помоћи буде, једнако налазим, и знам све, шта је и како је било. С тога поводом ови јавни оговарања не само по одношенју моме к личности г. Книћанина, него и по дужности према народу и његовоме добру, а и за љубав саму истине и правде позваним себе осећам, известити свет и о једном и о другом вишенаведеном делу.
Што се овог последњег догађаја на Турском Бечеју тиче, стану Томашевачком дошла је од г. војводе заповест под 28. Септ. № 2., да се одавде у четвртак 30. ист. мес. у 9 сатиј у вече опреме 1000 војника са 3 топа 3-фунташа у диштрикт Кикиндскиј, а имено у Башахид, и оданде у Кикинду, ти кад тамо стигну, да подигну сву за оруже способну браћу из целог диштрикта, која да се у Кикинду купе под команду г. Михаила Јовановића, те овога онде дочекају, кои ће преко Турског Бечеја онамо доћи, а осталиј стан Томашевачкиј да у исто време ноћу између четвртка и петка, 30-г Септ. и 1-г Окт., кад ће г. Михаил Јовановић, на Турскиј Бечеј ударити, удари на Ечку и Жигмундфалву: 'и со тим непријатеља задржи и забави, колико може.'  (Речи г. војводе.)
Г. Книћанин, одговоривши г. војводи, како је заповест ову примио, заједно је представио, да би добро било, да се тај посао одложи још за два или три дана, пак онда да се одавде већа војска и са више топова, што сад не може, у диштрикт опреми, да се поуздано онде и одржати може; а у исто време достави и г. Михаилу Јовановићу ово, како је г. војвода представио.
(У Алибунару бившиј стан наш с једно 2000 војника и 5–6 топова, кои је као подручниј најпре Пелезског и сада овога Томашевачког, кои тога место заступа, постојао, у другој половини прошлог месеца, не знамо коим поводом и по чиој наредби, сав се оданде кренуо и отишао к Белој Цркви, те је онде, као што смо чули, у битки 19. Септ. г. Бобалићу у помоћи био, а од онда тамо и остао. Ово видећи непријатељ почео се одма изкупљати према Алибунару, Иланџи, Добрици, Маргити, те на ова наша места насртати, која се обрате ради помићи г. Книћанину, и он ијм 3 најбоље и понајаче компаније граничара, 100 Србијанаца, два фунташа и један 3-фунташ топ пошље онамо, а к овима се још више људиј из оне околине наше накупило, и с друге стране дошло ијм још 3 топа. Тако г. Книћанин је мислио, да се најпре тамо непријатељ добро разбије и разтера, ма и са још неком одовуд помоћи и тако се ова страна обезбеди, да јој и мања обрана довољна буде, пак по томе да се од туда прикупи оно одавде послато у помоћ воинство и једно 3–4 топа и онда да се у место 1000 војника 2000, а у место 3 топа 6, међу коима да буде бар 1 шест-фунташ у диштрикт пошље, те је томе смислу и своје примечаније и предложење учинио.)
На то гос. Михаил Јовановић одговори из Чуруга 30-г Септ.  4 ¼ по подне с прекором г. Книћанину 'на велику жалост морао сам из Вашега почитајемога писма од јучер увидити, да Ви учињену уредбу, што се тиче намереног ударања на Бечеј, од стране нашег милог војводе у савршенство не доводите, но на даље одлажете, које се ја о Вами као једном старом војнику, кога сам ја као мени лично непознатог много уважавао, – нисам надао, и ја Вам морам искрено казати, да ми то повода даје о свачему сумњти; ја нисам у стању налоге нашега милог војводе неизвршене оставити, – ја само о напредку нашем тежим, – сада није време да се ми обкопавамо, но да ударамо и да напредујемо, – тако се повторително изражавам, да ћу ја сутра т. ј. у петак у јурту у 3 сата на Турскиј Бечеј без икаквог даљег одлагања сигурно ударити и трудићу се задобити, макар се живота лишио. Зато Вас умољавам, да ми Вашу помоћ у том делу по Вашем могућству и расположењу неби одрекли', – које писмо је тек ону ноћ овамо стигло.
Г. Книћанин, очекујући од г. војводе одговор на своје писмо, за случај ако г. војвода узпише, да се онако поступи, као што је пре од његове стране наређено, учинио је све наредбе за извршење тога налога, и тако, почем је већ ноћ наступила, а одговор од г. војводе никакав не стигао, он је 1 баталион граничара, састојећиј се из 1200 до 1300 момака под командом г. Бараића, на 3–400 кола, са 3 топа 3-фунташа и потребном џебаном опремио и одпустио у диштрикт Кикиндскиј.
Да неби непријатељ од Жигмундфалве и Бечкерека, осетивши пролазак ове војске наше, на исту ударио, пут јој пресекао, обколио је и побио, г. Книћанин је у исто време једно оделеније своје остале војске изаслао, те је ту ноћ од оне стране Жигмундфалве, од које су они проћи и отићи имали, стајало и диверзије чинило, а друго сву војску своју држао је исто тако ту ноћ у табору на ногама, да би у случају сраженија с непријатељем на оној страни у помоћ притрчала или на истога непријатеља с леђа ударила.
На 3 сата после одлазка г. Бараића и његовог баталиона одавде стигло је писмо г. војводе из Карловаца од 30. Септ., да г. Книћанин за сада никакво воинство у Кикиндскиј диштрикт не шиље, но ово је већ онда отишло било и доцне је било враћати га.
А у петак 1-г о. м. у јутру, како се овде зачуло пуцање топова с оне стране Бечкерека од Бечеја, те се по томе закључити могло, да је г. Михаил Јовановић онамо ударио, г. Книћанин је сву своју војску, коју је још имао, до 1500 Србијанаца и 1 баталион граничара са 1 шест-фунташом и 5 три-фунташа – јер више топова није овде остало, осим још једног 18-фунташа, кои се по отвореном пољу вући и упутребљавати не може, него је тек у резерви за војском вучен, – подигао и к Жигмундфалви на непријатеља извео, кои је, ово видећи, на сусрет му изишао са својом силом из Жигмундфалве и из Бечкерека, а имено са једно 1500 до 2000 регуларни пешака, преко 300 регуларни коњаника, 6 топова све сами шест-фунташа и 1 хаубицом, осим гардиста, коњаника и пешака, кои су у селу Жигмундфалви у резерви стајали. У 10 ½ сатиј отворио се бој између једне и друге стране, и тако је вођен од стране г. Книћанина, да је његова војска, премда је непријатељска сила, особито у топовима много јача била, и како из ови тако и с кумбарама живо била, до под саме топове непријатељске са свију страна примакла се, и непријатељски како пешаци тако и коњаници узмицати почели, кад наједанпут, почем је и подне већ превалило било, непријатељу од Ечке помоћ дође: једно 400 регуларни пешака, преко 300 регул. коњаника са 2 топа 12-фунташа и 1 хаубицом, те и од туда непријатељ са стране левог крила, и тако свега из 8 топова од 6 и 12 фунтиј и кумбарама из 2 хаубице нашу војску бити стаде, на које г. Книћанин полако и уредно ретерирати заповеди, и тако своју војску у стан поврати, које докле је извршено – а за то време је и непријатељ према нашој војсци бавио се – већ је и вече наступило. У боју томе пало је наши 5 на место мртви, а 5 одвећ опасно, све од сами топова, рањени, и поубијано нам је које у топовима које у барутским колима 7 коња.
Г. Бараић је са своим баталионом у петак 1. о. м. пред подне у Башахид, а по подне у Кикинду допрео, онде се улогорио и у суботу са непријатељском силом, која је на њега с две стране, и од Бечкерека с лица и из Кикинде иза леђа, ударила, тукао се и одржао, пак не добивши ни тај, као ни пређашњиј дан од г. Михаила Јовановића из Туског Бечеја ни гласа, а камо ли помоћи или наредбе какве, и видећи, да непријатељ са свију страна на њега иде, да га обколи, ону ноћ се кренуо од туда, и дошао је опет натраг.
Г. Книћанину је ваљало по наредби само демонштрацију једну од ове стране чинити, непријатеља овамо задржати и забавити, докле би г. Михаил Јовановић са свои 2000 и неколико војника и 10 топова силу непријатеља у Турском Бечеју, која је из 300 регуларни војника, 700 гардиста и 3 топа, по самом известију његовог славописца, састојала се, разбио, те даље у наложеном му делу поступио, и г. Книћанин је то извршио ударањем на непријатеља, и бојем вишеописаним, као што је и ону точку прве наредбе г. војводе, да 1000 војника и 3 топа у Кикиндскиј диштрикт пошље, точно испунио.
Пак што г. Михаил Јовановић није од своје стране учинио оно, што му је учинити ваљало, није од његове много мању непријатељску силу у Бечеју разбио, у диштрикт Кикиндскиј ушао, с гос. Бараићем и с Диштрикћанима сајединио и онде се одржао, него је у место свега тога повукао се натраг у Бачку, то му је г. Книћанин крив, што овај бајаги није ударао, и није војске своје у диштрикт послао, или што они, – г. Михаил Јовановић и његови другови, – нису поне за ово знали онда, кад су у Бечеју 1-г о. м. васдан били!
А како и ово да нису они могли знати и ко ијм је опет у томе крив? Кад смо ми овде у Томашевцу чули њиове топове од Бечеја, као и пре чак од Сентомаша, зар они нису у Бечеју чули, кад је под Бечкереком од ове стране непријатељски 8 топова 6-фунташа и 12- фунташа, и 2 хаубице више од читава 2 сата једнако пуцало, ако већ наше 3-фунташе и један 6-фунташ нису чути могли? А и од туда, што непријатељске војске и топова од Бечкерека и Ечке, која колико овамо прилике има, знали су, није цео тај дан на њи долазило, зар је тежко било досетити се, да је непријатељ морао овамо посла имати? Тако исто и то, је ли војске одавде у диштрикт дошло, као што је наређено било, зар нису они никако могли дознати, кад су већ у Турском Бечеју и Фрањеву били и цео дан онде провели, а Башихид је одавде само 2, а Кикинда 4 сата далеко?
Пак је чудно и оно разсуђење било, да зато, што г. Книћанин није овамо у петак на неприjaтељa ударао, – баш да је ово тако у ствари, – ваља се бојати, да може велика сила из Бечкерека, Елемира, Кумана, и другог Бечеја у суботу рано на њи у Турском Бечеју осванути и обколити иј, а као да је г. Книћанин један дан пре овамо ударао, онда то другиј дан неби могло бити, нити би се они тога онда бојали. Или се чекало, да г. Книћанин од онуда сву су непријатељску војску по свима тим местима и топове похвата и посапиње, пак да не може сутрадан ништа Турском Бечеју поћи? Да ли ће непријатељска сила од Бечкерека у суботу моћи к Турском Бечеју ударити, то није зависило од тога, је ли се г. Книћанин у петак с њоме био или није, него хоће ли он у суботу њој за вратом бити и после јој дати; а ово последње је могло опет учинити се, и учинило би се, само да је поручено, пак ма и да није г. Книћанин, као и при свем томе, што је у петак ударао. Да је г. Михаил Јовановић са његовом војском, ако већ није могао онај дан, у петак Турскиј Бечеј сасвим освоити, ону ноћ онде у Фрањеву, диштриктском месту до Бечеја, остао, у оближња села диштрикта Куман, Тараш, Меленце, Карлово, Башахид (које ни једно није даље, него 2 сата од Фрањева), и у Кикинду своје чете послао, те људе од туда као и из Фрањева на оруже подигао и к себи прикупио, које би још ону ноћ до јутра могло бити, са г. Бараићем у споразумљење ставио се, а г. Книћанину поручио, да он сутрадан у суботу на непријатеља од своје стране удара, пак да је намера на овај начин боље за руком изишла, камо срећа; а овако што је зло и наопако изпало, те толика несрећа народу у диштрикту а и даље причињена, онолики људи наши онамо затим извешани, оноликиј народ, људи, жене, и деца потучена и изсечена од непријатеља, онолико попаљено и поарано, а овамо војници у залуд изгинули, зашто да се баца кривица на онога пред светом, кои ту баш ништа и ни најмање крив није? Какав је то образ и какво поштење?
Пак ако је слободно још нешто запитати, у реду је, и до сада је тако било, да сам командант да званично известије о своме послу, и то да се у званичним новинама народне наше владе на свет изда; зашто дакле овде о послу г. Михаила Јовановића на Турском Бечеју да у место његовог собственог известија, за које би он с именом, поштењем и характером своим јемствовати морао, даје се ово од некога другог безимено? Ваљда зато, што он неби могао, тако сам себе и у овом случају за редког јунака проглашавати, неустрашимост своју проузносити и као командант, од које честитијег и бољег не може бити, свету се хвалити, као што га онај известитељ проглашује и хвали?
К томе како је овамо бој 1-г о. м. био, г. Книћанин је о томе своје писмено известије 2-га г. војводи у Карловце послао, које је тамо бар 3-га, ако не пре, стићи морало, а тако исто је и г. Бараић, чим је 3-г у вече овамо натраг стигао, сутрадан јавио г. војводи у Карловце, како је ишао у Кикинду, тамо био, шта је радио и како се вратио, које је известије опет бар 5-г ов. м. у Караловци бити морало, пак опет у 'Вестнику', као званичном органу тамо налазећег се правленија овога народа, кои је 6-г о. м. издан, пушта се у свет оно и онаково известије, у коме се г. Книћанин јавно обтужује пред светом, да није ударао на непријатеља и да није послао војске диштрикт, као што му је препоручено било, и тако да је он крив, што је г. Михаил Јовановић свој посао у Турском Бечеју онако израдио! Да како, сам г. Михаил Јовановић несме и не може ту ништа крив и грешан бити, него мора другиј да је крив а он редак јунак, славан и неустрашим, и командант такав, да бољиј и честитии не може бити, које нека би се и трубило у све стране света, али зашто са каљањем чести и клеветањем другога, кои ако није похвалу и благодарност какву код овога народа нашег заслужио, јавну хулу заиста није?
И као да није доста ономе из потаје нападачу, једну јавну клевету на г. Книћанина бацати, него је у једанпут више му требало, потргао је у своме известију и Турско-Бечејском подобно ударање од 31-г Авг., каже, да је и томе гос. Книћанин крив; а оно ево опет како је било.
Из Сакула, где су 2 баталиона – преко 3000 – овдашњи граничара, под командом г. Стефановића и г. Книћанина са своим Србијанцима онда били, 29-г Авг. г. Стефановић је са својом војском к Перлезу поступио, а г. Книћанин је са војском следујућу ноћ овамо к Томашевцу кренуо се и овде освануо.
Сутрадан, 30-ог Авг. пре подне, непријатељ удари са 600 рег. коњаника, једно две компаније пешака и више јаки топова на г. Стефановића војску под Перлезом, која на првиј звук непријатељски топова разбегне се сва до једног, куд кои. А затим истиј непријатељ и са истом силом дође на Томашевац и удари на г. Книћанина, кои премда је само до 1200 свои Србијанаца и 4 топа овде имао, ипак сретно узбије непријатеља и одржи место ово. Докле се ово сраженије свршило и људи ручали, јер дотле нису још ни јели били тај дан, у томе се и смркло.
А ону ноћ дође писмо г Книћанину, од бив. врховног команданта, да се на Бечкерек удра са расположењем боја. И писмо и разположење подписано је било у Тителу 30-г Августа у 4 сата са после подне, дакле спрама Перлеза преко Тисе и на више сатиј после разбијене сасвим војске г. Стефановића. У расположењу је стојало између другог, да г. Стефановић са свои 3000 граничара на непријатељску силу и шанцеве у Ечки удри, а г. Книћанин да од ове стране са своима преко Жигмундфалве дође на Бечкеречку капију од Темишвара, онде да Бегеј прегази, пак на Меленачкиј друм да изиђу и тамо се с војском г. Михаила Јовановића саједини. У писму пак, које је у 12 сатиј ноћи г. Книћанин добио, стојало је, да он у 2 сата већ буде под Бечкереком са својом војском.
Г. Книћанин је одговорио одма, да о томе, како од војске г. Стефановића нигди ништа нема, која би морала на непријатељску силу код Ечке ударати, ни он не може своју ову позицију оставити, него да се то ударање на Бечкерек, које је оним начином одвећ опасно за нас, кад се тако са војском г. Стефановића већ догодило, за ову ноћ одложи.
Као што је писмо из Титела г. Книћанину за 8 сатиј дошло, тако је и ово његово, у поноћи по истом куриру оправљено, у 8 сатиј у јутру онамо приспети морало и тако онда већ знало се тамо, да он од овуда на Бечкерек није пошао. Но они су тамо од Жабља и Мошорина (од ове последње стране у 7 сатиј у јутру), прешавши Тису, ударили, и немогавши ништа успети, осим у Елемиру и Арадцу нешто попалити и спаије Киша кућу опљачкати, повукли су се натраг.
Сад је ли и колико је гос. Книћанин крив, што на онакву и онако поздно добивену заповест и наредбу није ову важну позицију, и с овом пут од ове стране и сав овај предел непријатељу отворен оставио, пак с оно мало своје војске, од марша пређашње ноћи и од битке тога дана уморне, и топова, што је онда имао, по ноћи у непријатељску силу, далеко већу, и у њему и његовој војсци непозант, а непријатељем притиснут предел заишао, Бегеј газио и г. Михаила Јовановића тражио онде, где га неби нашао; то нека разсуде и пресуде људиј, кои војне и ратоборне послове разумевају.
Г. Книћанин би морао или 1-во на троје поделити, свои 1200 људиј и 4 топа, пак једну трећину 3–400 људиј и 1 топ, овде у стану оставити, другу на Ечку послати и с трећом на Бечкерек поћи, или 2-го ово место сасвим оставити и с једном половином своје војске на Бечкерек а с дргом на Ечку ударити, или 3-ће и Ечку оставити као што је разположење гласило, пак само на Бечкерек са својом војском ударити, и у овом последњем случају оставити нешто резерве с 1 топом овде, где још ни шанца никаквог није онда било, или ни то не учинивши, сву војску овамо кренути. Непријатељ је онда у Ечки и околини Бечкерека од ове стране четири или и пет пута већу силу и у војсци и у топовима имао, него што је сва у г. Книћанина била.
Шта је дакле могло следовати и шта је најпре било очекивати, да би се догодило, ма на кои начин да је г. Книћанин поступио? На троје или на двоје да је разделио војску, да непријатељ и ове и оне побије и разтера, да не знаду једни за друге; сву да поведе на Бечкерек, да непријатељ иза леђа му зађе, резерву, ако би какву оставио овде, побије, и њега и целу војску му одсече, обколи и похвата, побије, разтера, пак онда онамо до Дунава, како му је воља, продре; јер га граничари, како су се од Перлеза оно по другиј пут поразбегали и посакривали, заиста неби зауставили. А да г. Книћанин са свои неколико стотина људиј и 2–3 топа кроз непријатељске толике страже и воинства и народа до Бечкерек дође, и Бечеј прегази, и око целог Бечкерека обиђе; те са г. Михаилом Јовановићем у Елемиру састане се, – где би самог времена најмање 6–8 сатиј, и да је све најбоље ишло, требало, – ко би на толику слепу срећу ослонити се, и на њу ослањајући се људе у тако очевидну и велику опасност повести могао?
Што је пак г. Михаил Јовановић Елемир оставити морао, то ваља да није тако велика несећа, кад и тако слабо би се могло друго и више што постићи, пак и да је г. Книћанин срећно све оно учинио, и с њиме се саставио, кад су они сами до Арадца и Елемира онако траљаво, као што је овамо глас донешен, поступили: у место у 2 тек у 7 сатиј у јутру ударили, а после ни они у Елемиру не знали на време, шта други у Арадцу раде и како стоје, а ни ови, шта они у Елемиру, ни командант главниј, гди су и како и једни и други, као што ено и у Турском Бечеју бивши, колико се види, нису знали ни за друге у другом Бечеју, преко Тисе, шта учинише и како се находише, као ни ови за њи, а ни за Кикиндскиј диштрикт, те тако и оно и онолико, што је њиов само посао био, докле се неби даље поступило, и што су могли израдити, нису ни у једном ни у другом догађају израдили, него изкварили и изштетили. Зато свакиј нека прво код себе тражи узрок, што му један или другиј посао није изпао, као што би требало, пак то нека поправи, а за друго ће све онда лако бити; са оним пак, што је за народ најважније, од чега његово спасење или пропаст зависи, нека се нико лакомислено не титра за љубав само или своје или туђе себичности, славе, користи, него свакиј нека добро у томе очи отвара и здраво се на ум узима.

У стану Томашевачком 15. Окт. 1848.
Пав. Арс. Поповић, Секретар.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1711 on: August 15, 2019, 07:31:15 am »

Вeсти из Беча.

Како се 13-га и 14-га т. м. на Беч бомбардирати почело и шта je с тим слeдовало, то читатељи наши знају из прекјучерашњег изванредног листа новина наши. Томе су предходила следујућа обстојателства: Како је сабор и обштинскиј савет бечкиј прогласио незаконима наредбе кнеза Виндишгреца о обсади Беча, овај је послао 11-га другу прокламацију, где Бечлије на безусловно покорење позива, захтевајући: да сви без разлике на једно опредељено место за 48 сатиј имају оруже положити, да му се 12 ђака за таоце и још неки људи, које он поименице назначио буде, издаду, да сви страни имају из вроши отићи, да се сви клубови затворе и никакве новине, осим једини бечки, које ће само званична известија саобштавати имати, док узтраје стање обсаде, несмеду изилазити; у противном случају предузеће оштрије мере против вароши. На ово ни сабор ни обштинскиј савет неприсану, већ ту прокламацију прогласе не само незаконом, него и непријатељском како правама народа, тако и правама уставнога престола. После тога почну Бечлије, међу њима и саме жене, барикаде утврђивати, а командант народне гарде, Месенхаузер, изда наредбе, како ће се варош бранити. Међутим и војска се стави у нападателно стање; заузме водовод Фердинандов и вароши пресече пијаћу воду. Још 12-га по подне војска је на Нусдорфској линіи неке куће запалила и 35 топова на варош избацила. Сутрадан, 13-га, отвори се битка; како је ова текла, шта је следовало и како је сада у Бечу, ништа се незна. Пошта је бечка сасвим изостала. Судећи пак по строгим мерама, које су против Беча предузете, тешко се варош дуго противити могла, и по свој прилици до сада се већ предала.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Венцел Месенхаузер.jpg (124.92 KB, 600x800 - viewed 32 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1712 on: August 15, 2019, 07:39:47 am »

Србске Новине, бр. 95. од 26. Октобра 1848.

Најновије вести из Беча.

Обстоjaтелног известија о биткама под Бечом и о заузећу Беча још не можемо дати, будући да пошта одонуд никако не долази, ил' ако и дође, новина никакви не доносе. Зато смо принуђени ограничти се на телеграфска известија. У сајузу с онима, кои смо прошасте поште у изванредним листовима саобштили, стављамо још следујућа:

Телеграфска известија.
1. Стигло у Ново Место (Noustadt) 31. р. Окт. у 9 сатиј из јутра.
Фелдмаршал Виндишгрец полковнику Хорвату у Новом Месту.
Мађарска бунтовна војска јуче из јутра дошла је до Швехота, али је моја војска на њу ударила и до Швадрофа је узбила. У Бечу употребише овај покрет Мађара, да капитулацију униште и покрности се одреку. Но ово покушење осујетише моје наредбе и варош се данас заузима.
2. Стигло у Ново Место. 1. р. Нов. у 8 ½ сатиј из јутра.
Фелдмаршал Виндишгрец полковнику Хорвату у Новом Месту.
Мађарска бунтовна војска одвукла се иза Лајте, докле ју је наша војска гонила. Унутрашња варош Беч, пошто је примљену капитулацију по другиј пут погазила, и пролетарци борбу опет започели, и наставили били, силом оружја је узета и војском поседнута.

Овако гласе званична известија, која је хрватско-славонска генерал-команда под 2. и 3. р. Нов. у Загребу издала. Приватна пак писма, од кои прво из Загреба добило смо по уредној пошти, а друго из Беча по нарочитој штафети, овако се изражавају:

Из Загреба, 20. Окт. Да се Беч покорио, то већ знате, али не знате коме и на кои начин? Казимир Јелачић, кои је пре по сата као курир од бана овамо дошао, приповеда овако: Виндишгрец је сву војску на четири команданта разделио, свакоме је дао задатак, између кои је на бана пао тај, да има са својом војском 16-га предградија Леополдштат, Виден и Јегерцајле заузети. Ни један није онако свој задатак точно испунио, ни сам Виндишгрец, као наш бан, и он је био првиј у Бечу са своим сержанима, Србима из Хрватске. Како су ти барикаде рушили? Срушили су најпре са сваке стране по једну кућу, па су се тако за барикаде завукли, и тако све даље и даље ступали. Кад су се 18-га око 2 сата по подне с нашима Виндишгрецови војаци у Бечу састали, почели су сви викати: живио Јелачић-бан! Виндишгрец је Јелачића пред свим народом пољубио. Ту је бан држао беседу, где је избројао неправде, које су шака аустријански Немаца и Мађари невиноме народу Славенскоме починили, те рече у својој ватри: да је дошло време накнаде и да Аустрија мора бити Славенска; на тому и Виндишгрец обећа, да ће тако бити. (Морате знати, да сва војска око Беча осим три регименте, састои од сами Славена.) – Бана Бечлије обожавају, и зову га спаситељем своим. – Сержани су потукли до 4000 ђака и пролетараца; ови задњи последња три дана све су по кућама похарали, зато се код свакога налази сила блага, које све припада нашим граничарима: бан ијм је допустио пленити у овим кућама, из кои се на њи пуцало. – Латурово је тело ископано, погребшће се 21-га о.м. свечано уз пратњу свега народа и воинства, те ће му се необичниј споменик подићи. – 23-га о. м. поћи ће бан са 100.000 војске на Пешту. Виндишгрец се својевољно покорио његовој команди на угарској земљи. – Бан нам шаље 50.000 пушака, које су наши граничари од Бечлија отели; бан иј је од њи покупио: свакиј је граничар добио за предану пушку нов талир, кои сада бана небројено има. – Бан једнако говори о Славенству, и сва је прилика, да ће се Аустрија за Славенску државу прогласити. – Немам више у овој мојој усхићености шта писати, него да закликнете из свега гласа: живио Јелачић-бан!

Из Беча, 21-га Окт. Јелачић-бан је првиј у Беч ушао. Сержани су изсекли 4000 које ђака које пролетараца и извикали цара Фердинанда за цара Славенскога. Виндишгрец је загрлио и љубио бана. 50 хиљада пушака наши су задобили. Тело Латура су данас с великом помпом и парадом саранили.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1713 on: August 16, 2019, 08:52:39 am »

Виндишгрец и његов код Беча поступак.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Беч се, после не мале штете Виндишгрецу безусловно предао! Србљи и сви народи, кои за своја народна права, која ијм Мађари одузети мислише, поред законог царо-краља свог, противу непријатеља и својег и царског, војују, очекиваху паденије Беча, као озебли сунце; па ова ијм се жеља ево испуни. Докле се још противу Беча делало, политичари су различито умствовали; ал’ сви су једним путем и за у напред прорицали.
'Паденије Беча – говорили су они – утврдиће државу Аустријску, па ће и Славенима, и другим цару свом верним народима сунце слободе синути; а имено Србин ће своја изгубљена права, која су праотци његови мачем задобили, из руку опет садејством верни синова Србски избављеног цара свог, на ново задобити.' – 'Напротив пак одржање Беча грози монахии Аустријској, грози Славенству пропашћу.'
Ал' кроз дим прилежно пушећег гдекојег политичара чуло се и ово мненије: 'да – сиреч – ако се Беч за сад и одржи, Аустријска монархија, дакле ни Славенство никако пасти неће.' Ово се подупирало оним доводом, кои се у обичном животу узаимне безбедности за правило узима; а то је: гаси кућу твога суседа, ако нећеш да и твоја изгоре.
Цар ће цару у крајњој нужди помоћи; јер то тако политика одржања суседне монархије изискује. 'Тако је – придодаваше другиј страшћу политизирања у суву болест бачениј политичар, почем четверо очи на друштво управи; – монарх један, видећи да участане револуције целокупности суседне монархије паденијем грозе, дужан је револуцију у суседству угушити, и, ма га шта стало, стариј ред увести, и то из свог собственог интереса; јер се револуцинарниј дух као куга лепи и распростире.'
Е наравно, по мењајућим се обстојателствима мора се и мозгање политичара управљати, тако исто као и списатељ по вољи и вкусу читајућег света, ако хоће да му се књиге добро распачају.
Међутим има политичара, кои преко свега тога, што ијм се политично прорицање њиово испунило, и што је се по мозгању њиовом – ма и с крвопролитијем и с највећом штетом града каквог ил' вароши – тако сбити морало, по испуњенију њиовог необоримог предсказивања, подобно романтичким јунацима у несвест падају! Бива ли ово из нежне чуствителности према самом страховитом догађају, или из човекољубија, или – најпосле – из потајне неке саможивости, то је само свезнајућем познато; јер слабиј ум човеческиј неможе у тајне интригом нагојеног или непостојанством мозгања измученог сувог политикуса (овде је реч 'politicus'  на свом месту, с тим већа почест!) проникнути.
Како вест стиже, да се Беч Виндишгрецу безусловно предао, одма и политичари почеше о том мозгати. Већина – као што-но веле – дишпутанта изрази своју радост о паденију Беча, и смем слободно рећи, не из освете противу они Бечлија, кои су са Мађарима у споразумљењу против Славенства радили, него – мож'да – из љубави према Србској – или да се обште изразим – према Славенској ставри, из жеље срећног успеха у ствари обштој, против неправедног непријатеља; ал' као што је обично, о свакој ствари разна су мненија, – а обично неки старии политичари (чест и поштење изјатију) свакиј предмет у свој обширности, али не по самим околностима него понајвише по својој вољи (не по свом унутрашњем уверењу) претресају, па деспотичним тоном мненија своја укратко и сувопарно изјављавајући, млађем (у годинама!) дишпутанту ни до речи доћи недопуштају, с највећом озбиљношћу и то неким аристократичним правом из прошлог столетија захтевајући, да ијм се њиово мненије као необоримо призна, иначе би цео свет деветнајестог столетија морао признати – 'да (пре 30 година излежена) јаја какоћу!'
Crimen lesae aristocratiae!
Мањина аристократични политичара опорочавала је Виндишгрецово поступање, кад кад и романтичким тоном, толико већ путиј од бунтовни Бечлија неодобравајући. 'Зашто је Виндишгрец на предградија – па и на сам Беч пуцао, и онако велика зданија кварио, кад они житељи Беча, кои онде добра притјажавају, нису револтирали, него ђаци и којекакви раденици, кои никаквог добра немају? Та он је могао Беч обсадити, па би предаја у следству оскудости – и по себи следовала, без сваке штете и сијасета! Шта су криви грађани, што ђаци и раденици бечки револитраше?'
Мени је жао, да ми се овако романтичко јадиковање у овом случају срдца коснути неможе, тим мање – што ја по савести мојој, – која верујте ми још није окаљана, – знајући, да у Бечу и предградијама постои више десетина хиљада наоружани гардиста, сами грађана, исте Бечке наоружане грађане окривити морам, зато, што су њи толико хиљада, с оружем снабдевени будући, у сајузу са уредним воинством, револтанте утишати, или иј из града истерати могли, па то нису учинили, него су хтели у сајузу с Мађарима Славенство па и нас Србље подјармити! Дакле по мом мненију они грађани Бечки, које ти аристократички политичари желе – изузимајући можда мало число – криви су, те још како криви.
Виндишгрец се – то ми барем нико одрећи неће – с Бечлијама договарао, а они су га задржавали, докле ијм већ и Кошут са Мађарским бунтовницима не дође у помоћ. Виндишгрец је Бечлије позивао на предају, а међутим су Мађарски интриганти и под самим Бечом налазившу се царску војску од верности к цару одвраћали. Бечлије су се већ и оружаном руком царској војсци противили били, и на војску пуцали. Видећи ово Виндишрец, морао је, као царскиј ђенерал, и управитељ војске, царску заповест ма коим начином извршити, па кад му се другчије није дало, да богме – Беч бомбардирати, и с тим бунтовнике застрашити. Боље да се на развалинама Беча благостање Аустријске монархије а с овом и срећи свију досад угњетени народа оснује, – него да Беч и мађарштина из пропаст монархије, крвљу уништени и истребљени милиона Славена пошкропљене, колосално нарасти, и непобедним тираном постане.
А какве покоре Мађари починише, да само цељ своју постигну?! – како ће нам се то допасти? – Немац је заиста срећан, – њега и сами Србљи, против кои он интригира, које жели у сајузу с Мађаром оружаном истебити руком, сажаљевају; а ко ће тебе од више стогодишта страдајућиј Србине сажалити?.... Беч паде у ону јаму, коју је другом копао. – Виндишгрецу срећан успех, а нама већу – ал' искрену – приврженост к роду свом, – притом стрпљење – да један другог саслушамо. 'Єже себѣ нехощеши, иному нетвори.'
Опрости читатељу – обзирем се да ме кои Бечлија ил' Кошут нечује – што сам се овако с највећом понизношћу изразио.   - Ђ. С.



* Alfred Candidus Ferdinand Fürst zu Windisch-Graetz.jpg (122.88 KB, 600x800 - viewed 32 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1714 on: August 16, 2019, 08:57:21 am »

Манифести цара аустријскога од 16. до 19. рим. Октобра тек. год.

Два царска манифеста леже пред нама! Прва следства несрећнога боја Бечкога. Нека сад сви тако названи демократи леве стране Бечког сабора одговарају пред судом историје за она жалостна следстава, која су они навукли на 38 милиона људиј. После дугог тумарања по мраку, после дугог доста досадног саветовања хтео је управо онда сабор приступити к сазидању слободне наше зграде, хтео је положити најслободномислении основ нашим правама, као што смо се о томе подпуно уверили, а онда управо даде се Бечко житељство издајничким и непаметним делањем Франкфуртско- Мађарске стране завести, и бацило је тим слободу нашу у највећу опасност.
Ми морамо стајати против Беча и Мађарства, ми морамо желити добар успех оружју војске, ма да би и знали шта ће одтуд изићи. (Јер слобода изгубљена може се опет и опет повратити, како се народ опорави и пробуди, но изгубљена народност никад више ни до века. Уч. Срб. нов.) Зато и никако нисмо се уплашили ови царски манифеста, ови предходника даљи мера и корака. Ми непринадлежимо к онима, кои лакоумно верују сваком господском обећању, нити се дамо пословицама и изреченијама мамити, но премда видимо већ целу гомилу жалостни и доста назадајући тежења усиливања, и предузимања, ипак се томе неможемо ставити на одпор. (Јер би тим непријатељима своим на руку ишли. Уч. Срб. нов.) Слобода и народнст, то су она два очаравајућа слова, која нас привидно с једнаком силом снажно к себи привући труде се. Но заиста, пре него што би ми жертвовали сасвим наш народност, волимо прегорети малиј губитак у слободи; ми стоимо сада и стојаћемо до последњег тренутка, кои још доста далеко одлажемо, једнако и равно за слободу и за народност, но кад би наступило решително и одсудно доба, онда ни мало нећемо оклевати, поставити се сасвим на поље народности. Ми смо демократи, до последње капљице крви, и као год и ма ко другиј, били смо и ми демократи већ пре догађаја Мартови, но управо зато, што смо прави демократи, зато, што смо већ сад уверени, надахнути и испуњени мишљењем слободним, које ће можда тек доцније постати практично и могуће, управо зато ми стављамо у решително доба народност над слободом. Многи с нама једнако мисле, но само неће то да признаду и изрекну, али ми се на то одважавамо и у будућем листу ћемо боље изјаснити.
(За цело и Немци и Мађари исто овако мисле, и своју народност далеко над правом слободом стављају, иначе би друге народности припознавали, ценили и њима би слободу дали, јер права слобода свима је обшта, и заиста слободан човек и све друге људе пре свега жели видити слободне. Уч. Срб. нов.)
Овим нашим уверењем руковођени, неплашимо се никакви следства, које ће победа оружја војске за собом имати, јер ће нас та иста победа на свакиј начин сачувати од пропасти народне, од пропасти наше народности, чега се највише бојати морамо. - Но да се неби чинило, као да ми неосећамо целу важност и тежину они следства, и као да колико је год могуће свима средствима не радимо о томе, да се истоветност народности са слободом удејствује, стављамо овде неколико речиј о поменутим манифестима.
Што се тиче првог манифеста, може бити да нема човека, кои и нехотице неби се згрозио, чувши, да је кнез Виндишгрец примио поверено му над војском врховно повелитељство, да мир у држави по свом собственом начину и уверењу за најкраће време обнови и поврати. Какав ће то начин бити, коме је тајна? – А кад ће Угарска и остале провинције бити војском покорене, кад ће привилегиране касте, као што је војничка и свештеничка аристоркатија, опет имати власт у рукама, и кад ће сабор државниј у тихој Кромерижи већати о законом изравнању права о печатњи, о сдруживању и о нардодној стражи, ко нам јемчи, да неће ова права бити мало обрезана? – Та средина сабора ће за цело своју главу много смелије подићи, и онда ко зна неће ли сабор, после освојења Беча, бити ако и не разпуштен, а оно бар претребљен?
Шта већ није се излегло у глави стране непријатељске, дволичне? Та причине свагда се лако нађу. За сад истина да речи овог манифеста нису баш тако опасне, но док војска заиста победу одржи, онда ћемо тај манифест у другој светлости видити. – А и другиј манифест премда је на око доста слободномислен, показује се, кад га човек из ближе сматра, не врло утешителан. - Истина, да закљученија сабора имају остати у санкциіи, но поданство било је заиста и самој влади непријатно, а друга важна закључења још нису била учињена, али одсад хоће ли другчије изгледати са царском санкциом?
Премда је свакиј био уверен о томе, да је царска санкција при потврђењу устава имала бити само чисто приступљење и сугласије, ипак ће то у будуће другчије изгледати. Сад ће то бити право потврђење или одбачење, а ко ту неверује, да ће влада ово на своју корист толковати, тај може бити иначе човек врло доброг срца и може судити по себи, но тај показује, да засита непознаје нити нарав људску, нити историју, која нам о краљевском разумевању права човечески и о безкористности владаоца чудне ствари приповеда. – А при свем том, морамо ми, ма и небили на страни владе, опет засад небити против ње, и ово је управо оно противоборство код нас, кога проклетиј извор јесу немачки демократи, кои неуважавајући околности и стање ствари, хтели су у својој заслепљености од нас учинити повољна средства и орудија своје моћи, и тако су произвели бој, кои би свакојако доцније морао букнути против Мађара, овог отровног пришта у средини стабла Славенске народности, и морао би се свршити с њиовом пропашћу, нити би зато нужно било, да слобода наша мора трпити какав губитак. Ми барем, то јест народ Чешкиј, нисмо криви, нити су посланици Чешки дали томе повода, него они пренапети, духу Славенском сасвим противни Немци, наши вечни душмани, хтели су само нас довести до очајања. Ми вас зато проклињемо, што сте ви учинили, те нисмо могли постићи сад ону слободу, коју смо постићи и задобити тежили и надали се, но заједно благосиљамо онај тренутак, кои нас је пробудио, и ослободио од падања у робство народно. (Из 'Липе Слованске'.)

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1715 on: August 16, 2019, 09:11:48 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Славенско боиште.

16-га Окт. после подне пуцали су Мађари из преко Дунава на Вуковар из топова - а Варадинци ијм одговарали с топовима, које је трајало до 5 сатиј. Једна чета Варадинаца пређе на скели Дунав и Мађаре повија, кои се без обзира у бегство даду. Вароши осим страха никаква вреда није учињено; неколицим кућама проваљени су кровови. Погинуо није нико.
По известијама из Бродске краине, тамо нити је одпре било воље војевати за народност, а сад после издајства Ротова још мање, пак ни за цара. У свој славонској краини заиста нема гори кукавица! Оржја – осим нешто кућевни пушака – немају, – тамо се нешто оправило на кордон против Осека – али с каквом вољом – и каквим оружем – то Бог зна! – За барона Јовића чује се да је полудио, па да га је као таквог Казимир Баћани дао везати и у Пешту оправити.
Румуњско-Карансебешка регимента добро напредује. Она је ови дана протерала Мађаре из Лугоша и Русберга, освоивши ијм 5 топова. Мађари су се повукли у Вршац и Белу Цркву; па сада за њима иде иста Карансебешка регимента у сајузу са уланима под командом Бломберга. Генерал Бергер дао је 22. т. м. п. р. на ново Арад бомбардирати, где је 700 мађарски гардаша погинуло; кажу, да је он човек стар и врло нерешителан, и ово енергичко поступање његово има се приписати нарочито садејству честитог Србина, полковника Шиљка, кои је заповедник тамошње градске посаде. – У Темишвару такође ствари врло добро стоје; сва је власт у рукама војене команде, која је, кажу, председатељством г. владике Живковића дала народниј одбор установити, кои је већ у сношенје ступио са главним одбором у Карловци. Жупан Торонталске вармеђе, Карачоњи, ухваћен је и као бунтовник у Темишвару затворен. – И у Ердељу народно оборужање врло добро напредује. Обе тамошње Румунске граничарске регименте сајединиле су се са наоружаним Сасима и Румуњима из провинцијала и са осталом редовном царском војском, те под командом генерала Пухнера Мађаре већ неколико путиј поразиле и многа мађарска места обезоружале. Мађари су тамо у Мартон-Вашархељу једном православном свештенику руке сикиром одсекли, па онда га обесили! До тога је већ дошло Мађарско тиранство у деветнајестом столетију!
По најновиим известијама из Карловаца, главниј је одбор реорганизиран. Пали су имено гг. Константин Богдановић и Стефан Петровић. – Како је у Карловце стигла званична вест, о паденију Беча, њег. св. г. патријарх одма је исту саобштио командирендеру Варадинском Благојевићу и последњиј пут га писмено позвао, да се категорички изјави, је л' пријатељ Срба и цара свога? Шта је одговорио, још се незна. – Како из Н.-Сада јављају, Мађари тамо силом народ србскиј у своје логоре терају, нештедећи никога. Тако су одувкли адвоката Ј. Раића и многе друге отмене Србе. Неки су ово насилије Мађара избегли и дошли у Карловце. Међу овима кажу да се находи и г. Јован Хаџић, бившиј сенатор Новосадскиј.

На Карашу, 16. Окт. Што сам вам пре из Панчева писао, да је Темишвар, Арад и Карнсебешка регимента с нама се сајузила; то се сада сасвим потврђује. Неколико официра из Темишвара ономадне су овуда прошли, да патријарху и војводи службу своју поднесу; тако исто и заробљени Србијанци, кои више у Темишвару служити нису хтели, одуштени су и натраг у Србију овуда отишли. Још за мало, па ће сав Банат од непријатеља чист бити, и ми се Мађара овде већ ништа бојати немамо. – За Земунце чули смо овде, да неће у војску да иду. То је заиста велика срамота!

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1716 on: August 16, 2019, 10:39:47 pm »

Обзор.

Са Саве, 24. Окт. Читао сам у предпоследњем листу Вашем, где један дописатељ окривљује г. мајора Чорића, као да је у издајству барона Јовића садејствовао и помагао град Осек Мађарима предати, наводећи за доказателство, да није хтео Осечанима помоћи и ћуприју на Драви покварити, због чега, вели, граниари су га хотели убити, но измољен од родољубиви официра био је у Карловце оправљен. Као љубитељ истине, а непријатељ сваке лажи и клевете, држим за дужност моју ту ствар обстојателно објавити, у колико сам од једног очевидца разумео.
Г. Чорић народни послова ради бавио се неко време у Карловци код светлога војводе. На онај глас, да ће Мађари на Карловце да удре, једно оделеније његове, у Вуковару налазеће се војске добије заповест, да у Карловце дође, куда је и пошло; међутим стигне глас, да Мађари у Осек долазе, због чега Осечани искаше помоћи, и он таки изда заповест, да ово, у Карловце пошавше оделеније народне војске, састојеће од 3 компаније граничара и 3 топа, натраг се врати и у Осек полази, сам пак одма седне на кола и 10-га на подне стигне у Вуковар, где му је квартир одређен био код грофа Елца. Што је имао послова свршити, овде на брзу руку сврши, и са некима официрима ручавши код истога гр. Елца, по подне оправи војску, и сам на кола седне и упути се к Осеку. Пут је тако рђав био, да, премда се на шест коња возио, то вече у Осек није могао стићи, него преноћи у Терпињу. Док се у Вуквоару бавио, гроф побојавши се неке опасности за своју пороцицу, запита га за савет: да ли супругу своју у Вуковару да остави, или да је у Осек оправи? на које му г. Чорић одговори, док је граничарске војске у Вуковару (будући је једну част и ту оставио), да се нема ничега бојати, и зато нека супругу своју никуда некреће. Шта је грофу Елцу било, и шта је намеравао учинити, ја незнам; елем то знам, да, пред што ће се г. Чорић из Вуковара кренути он на коња седне и одлети као муња у Осек, претекавши тим начином г. Чорића. Овај одлазак његов наравно је подозрителан. Г. Чорић 11-га урани и још из јутра стигне у Осек, оставивши војску своју на један сат растојанија од Осека, поставивши је у стање обране. Како у Осек са своим ађутантом дође, већ је затекао на граду развијену Мађарску заставу, и солдати градски, деморализирани мађарским новцем, прокламациом талијанском, од Мађара изданом, и непокорни своим официрима, од кои само су петорица, међу тима првиј капетан Вентурини, уз Мађаре пристали, положили су били заклетву на Мађарску конштитуцију; да би се дакле варош сачувала, отиде к варошком управитељу гос. Вуковићу, од кога је искао коју стотину сикирама наоружани Осечана, па да с овима и своим људма у поноћи ћуприју на Драви, која је међутим топовима чувана, поквари, како Мађари неби могли доћи. На ово му г. Вуковић рече, да може и 2000 људиј дати. То уговоривши, отиде у град, да види може ли се на гарнизону војску ослонити, и да код барона Јовића потруди се долазак Мађара предупредити. Од официра разуме, да су солдати сви на Мађарској страни, изузимајући једине артилеристе. Полковник га није хотео преда-се ни пустити, из тога узрока, што се поред деморализирани солдатиј бојао и за свој и његов живот. Тако г. Чорић отиде к самом барону Јовићу, и поздрави га с овим речма: 'Господине  генералу, две радостне вести доносим: град Темишвар је развио царску заставу и силна царска војска са 200 топова 4-га Окр. стојала је под Бечом.' А Јовић одговори: 'Ја незнам ништа, ја сам дужан повиновати се заповестима командирендера.' Чорић: 'Манифест њ. в. цара јасно се изражава и неда сумњати: ако дакле когод мени заповеда против налога мога цара радити, то се несмем повиновати.'  На ово је Јовић ћутао и рекао само: 'Ја сам стар и болестан, скоро ћу умрети.' Чорић: 'Али ја чујем господине, да ће ноћас Мађари у град да уђу? ' Јовић: 'Ја незнам зато ништа.' На ово г. Чорић отиде из града; и при свему томе, што му је барон Јовић лагао, да ништа незна о долазку Мађара, око ¾ 7 сатиј у вече гроф Казимир Баћани са 1500 Мађарски гардаша, под виком 'илем' и запаљенима буктињама у Осек дође и у град – без свакога одпора – пуштен буде!
Пребацује се сада г. Чорићу, да није хтео ћуприју покварити! Питам ја само, је л' то могуће било? Мађари јоште с вечера дођоше, а он је уговорио био, да се преко ноћ ћуприја поквари. Да је у њега добра воља била, то се види, јер зато је са 500 свои момака тамо и похитао; а да се преко дана ћуприја покварити неможе, нарочито у овом обстојателству, као што је случај у Осеку, и онај ће увидити, кои ни поњатуја нема о војеној струци.
Но да видимо шта је даље било. У оваком стању даде 11-га г. Чорић војску своју у долњу варош довести, разреди је у војено положење, како би ову част вароши бранити могла. А шта би од они обречени 2000 наоружани Осечана? Нигди ништа; једва иј се до 200 народне гарде скупило! И шта више, кад су се једном патроле србске и мађарске мало пушкарати започеле биле, ни једне живе душе од Осечана на улици ниси могао видити: све се било позатворало, па и сам г. Вуковић већ је из Осека био утекао; а шта више ни солдати Чорићеви, кои су Осечанима на обрану дошли, нису од ови ни довољно ране добивали. Ето докле ми сами нећемо да се опиремо, па кад страдамо, онда на другог кривицу бацамо! А је л' могао сам г. Чорић са своје 3 компаније штогод учинити, где у граду 1500 Мађарски гардаша и толико још регуалрни солдатиј има, где су већ и сви артилеристе, цару своме верни заоставши, поодпуштани били и сви топови и муниција у Мађарским рукама налазила се? Нису ли сиромаси граничари могли сви у лудо изгинути? То само онај неће признати, кои војне тактике не познаје, кои је лакомислен и предразсудама заузет. И то је била још дрзновеност од г. Чорића, што је тамо са тако малом војском и дошао! Шта је дакле г. Чорићу у оваком стању чинити остало? Већ и граничари, непрестано под пушком и на опрезу стојећи, уморни, а к томе ни довољно ране не имајући, почели су врчати, и два каплара дођу к г. Чорићу с молбом, да се враћају натраг. Г. Чорић иј посаветује, да тога не чине, но нека остану, да браћи својој у невољи помогну, а најпосле нека се још промисле. Међутим гроф Баћани искао је од дољно-варошана, да му 34 известни људиј у град пошљу. На то Осечани, њи више од 20 најотмении грађана, кои, као поштени људиј, све ово посведочити могу, дођу гос. Чорића за савет питати. Он ијм одговори, нека чине што најбоље за себе знају; и они закључе једну депутацију између себе у град оправити, која Баћану изјави, да народ оне људе неда. По тој депутации оправи г. Чорић од своје стране следуюће спроводително писмо грофу Баћану:

'Високородниј г. грофе! У магновенију кад је Осечка варош закључила једну депутацију Вама оправити, осећам се у интересу човечности обвезан, ово предградије Вашој, господине грофе, особитој заштити препоручити. – То су поданици нашега обостранога цара и краља; зато господине грофе ни мало не сумњам, да ијм нећете дати Вашу особиту заштиту, и да нико због досадашњег свог мненија никоим начином узнемирен, или шта више гоњен бити неће; исто тако да ће живот и имање свакога савршено обезбеђено бити. – Ослањајући се г. грофе подпуно на ваше човечно мишљење чест имам са особитим високопочитанијем назвати се В.В. понизниј слуга.

Чорић, св. р., мајор ц. кр. варад. гранич. регименте.
У Осеку 24. рим. Окт. 1848.'  

На ово писмо г. Чорић не добије никаквог одговора, премда му је вративша се депутација казала, да ће сутрадан одговор добити. На ово, г. Чорић, не могући са малом силом својом ништа учинити, 13-га по подне у 4 сата врати се са војском из Осека, и то вече стигне у Тењ, а сутрадан у Вуковар. По његовом одлазку Мађари одма заузму дољњу варош.
То је све, што се у Осеку догодило. Може ли се г. Чорићу какво издајство приписати? и шта је он крив? ваљда зато, што је, кад – као и нико другиј на његовом месту – ништа урадити није могао, из Осека отишао? Ја мислим, да тим ништа зло учинио није, но напротив ово предупредио, јер то стои, да Мађари из града неби граничаре дуго на миру оставили, већ би иј најпосле напали, па све, као мишеве, потукли, и тако би се узалуд многа крв пролила. – А зашто је г. Чорић у Вуковару и Митровици напствован? Зато, што је човечан био и предупредити хотео грозно убијство грофа Елца, спаије Вуковарског. То се пак овако догодило.
Кад су се граничари из Осека враћали, 14-га пред подне стигну у Терпиње на одмор; мало затим дође и гроф Елц, кои је тај дан по другиј пут у Осек ишао, па се сада натраг враћао. Овде се међутим скупила множина људиј, које је г. Чорић хотео косама наоружати и у том месту пододбор установити; кад гроф Елц спази сакупљено људство и војску стојећу, побои се нешто и окрене другим сокаком ићи, но народ га спази и у једанпут дигне се вика: 'Ето то је мађарскиј шпион!' те ти одма за грофом полете, ухвате га и г. Чорићу доведу. Г. Чорић доведеном грофу каже: 'Гос. грофе! Вас ваши суграђани држе за Мађарца; ја вас морам од народне јарости заштитити; ви ћете имати под стражом у Вуковар отићи,' а окренувши се к своме ађутанту рекне: 'Гос. подпоручниче, ви ми јемствујете вашим чином и животом за живот г. грофа, ал' и зато, да он утећи неће.' И тако на грофова кола метне свога ађутанта и 4 шицера, а заповеди, да у Вуковар одлази и на њега чекају, одкуда га је мислио у Карловце оправити. Некои немирници, – нарочито један, иначе честитиј родољубац, поручик артилерије, кои је пре два месеца срећу имао од фелдвебела Бродске регименте постати подпоручиком у Варадинској, противећи се своме старешини, што несрећнога грофа заштићава, – побуне и узбуркају војску, те ова недаде Елцу отићи, но морао је, као делинквент некиј, у средини њеној, с њоме зајдно, ићи. Дошавши близу Вуковара дозове к себи г. Чорић онога истог горе споменутог подпоручика, кои је колону предводио, и у присуству једнога адвоката, патријарховог одасланика, рече му: 'Ја се боим, да се у Вуковару какова буна не роди, зато с војском да нестајете пред грофову кућу, но идите управо пред мој квартир код Србина Н. Н., ту топове са стражом поставите, а војнике на квартире разредите, грофа пак под добром стражом у његовој кући оставите.' Подпоручик онај ту заповест свога старешине не испуни, већ са свом војском стане пред кућу грофову, на које се, наравно, и другиј силниј свет слегне, кои раздражен још од неки побегши Осечана, страшну вику подигне, војнике распали и тако се великиј метеж направи. Једва је војсци за руком изишло грофа у кућу увести и затворити. Док је међу тим г. Чорић у собама грофовим разгледао писма његова, с намером, да иј запечати и у Карловце оправи, на пољу се све већа вика подизала, народ је на стражу наваљивао и захтевао, да му се гроф изда, да му он суди. На то г. Чорић са г. капетаном Милинковићем и свима официрима изиђе у народ и пуна два сата – са опасношћу живота свога – трудио се утишати га, предлажући: нека узму колико хоће људиј, па нека Елца у Карловце одведу, јер вељаше: 'Ми му судити не можемо, то пристои стариима, кои власт имају', ал' светина се не даде обавестити, већ говораше: 'Ми смо и Фајхтерслебна ухватили, ви сте и за њега говорили, да му ништа не чинимо, па смо тако и учинили, и ви сте га оправили у Карловце, а тамо су га одпустили; овога шпиона сад не дамо: ми ћемо да му судимо'.*)
Затим је молио, да га бар у Митровицу одвезу, или најпосле у Рачу, па да га тамо затворена држе, док му се кривица не извиди, па онда казњен да буде. Ал' то све ништа не поможе, и већ неки почну и на самог Г. Чорића наваљивати, но неки га честити војници граничари у авлију једну склоне и ту чуваху, а међу тим други официри, па и сам више напоменутиј подпоручик артилерије, по заповести гос. Чорића, изилазише народ стишавати, ал' нико ништа успети не могаше. Најпосле светина разбије стражу, продре у собу, где је гроф затворен стојао, овога ужетом веже и на улицу изведе. На тај глас г. Чорић опет са највећом опасности у народ ступи, и стане га преклињати, да убијство не учини. Ал' и опет ништа успети не могаше, и већ неки били су викати почели: 'Камо батине, да и њега убијемо: та и он није светац!' Из ове га опасности опет неки верни граничарски шицери спасу, сконе га у авлију и ту чуваху. Бедниј гроф Елц стојао је полумртав пред народом, молио, да му живот поштеде, говорећи: 'Опростите ми, ја ћу вам сва писма моја показати, има нас више, кои смо у овом послу помешани.'**) Ал' ништа не могаше светину ублажити; те најпосле капетана Миленковића, кои је поред грофа стојао, одтуре, а један овога – грофа – кундаком у потиљак лупи, на које он потрчи, а други навале и кундацима га смлате.***)
После тога дођу официри и јаве г. Чорићу, кои је све једнако у заклону чуван био, како је гроф убијен; а мало затим пукне глас, да се свет узрујао и да Мађари долазе, на које се пређашња хука стиша, и све ти је под оружем у најбољем реду стајало, као да се ништа ни збило није! Г. мајор Чорић изиђе на поље, капетан му прописану војену почест учини, па предавши истом капетану, г. Миленковићу, команду над војском, ово рекне: 'Овакову смутљиву чету, која глас свога мајора и свои официра не слуша, но таково грозно убијство учини, ја не могу више с чешћу предводити, док се по строгости војни закона не казни.'  На то још г. капетану Миленковићу изда нек наредбе, како му и шта чинити ваља, и војска отиде на лево да се улогори а он седне на кола и преко Митровице у Карловце пође, да светлом г. војводи и г. патријарху саобшти, шта се сбило. У Митровици већ су неки добегши Осечани лажно разструбили били, да иј г. Чорић није хтео од Мађара бранити, па како се зачу, да је он у Митровицу дошао, подигне се хука, и један је већ натегао био пушку на њега, ал' опет га неки добромислећи људи спасу и из Митровице спроведу.
Ово је сва, верно и истинито описана ствар, и нека ми сада свакиј каже: је л' г. Чорић заслужио ово гоњеније? и је л' онај дописатељ право имао, што га издаицом проглашује? Гос. Чорић, као родољубац и племенита лоза нашега народа, увек је к народу своме симпатију показивао, па и сада уз покрет наш пристао је још онда, кад смо се ми од самога цара за бунтовнике проглашавали, кад је највећа неизвестност о стању нашем била; он је дакле себе на коцку метно и нама, како је већ једанпут у овим новинама с похвалом напоменуто било, даноноћно трудећи се, до сада више од 2000 војника са 7 топова изучио и извештио, а при томе од три месеца грозницом мучен бившиј, – па и сада у Осеку онолико учинио, колико је у стању био: – те му овако благодаримо? Зар је могуће о њему помислити, да ће издајством славну породицу своју окаљати, која је свагда с добре стране у народу нашем чувена била? Па и сада у ово време, кад је наша ствар једно исто постала што и царска, зар г. Чорић, кои од 34 године верно као штабалниј официр цару своме служи, да чин свој погази и цара изневери? И кад би он то учинио, зар неби одговору подлежао и по строгости војени закона казњен био?
Србљи, браћо моја, ако ћемо ми једног по једног старешину свог опадати, поверење му код народа убијати и гонити; никада ништа од нас, ни до чега доћи нећемо! Ако икада, данас – у овом смутном времену – треба старешине своје да слушамо и по њиовим наредбама се управљамо; ми сами без главе и управитеља – ништа учинити нећемо, но пре или после пашћемо жертва собствене несмислености! – Нећу да кажем, да и старешина нема свакојаки, кои подручниј народ навикоше сматрати више као неко робље или стоку него као словесна божија створења и људе са слободном вољом. Ова господа треба да знају, да је прошло време Метернихова деспотизма, где се народу нашем и човеческа права одрицаху; данас народ хоће, да се с њиме као с људма слободним поступа, данас народ хоће да права своја ужива: и зато пред сабљашима више и не стрепи! Они – кад с народом и управо рећи од народа живе – треба да су човечни и пријатељи народа. Старешине су зато, да народ руководе, а не да га злоставе. Они – нарочито данашње време, где је народ за своју слободу и права своја устао, – треба сваку сенку да избегавају, којом би каково подозрење народа на себе навући могли. Кога гуја уједе, тај се и гуштера бои! Народ је наш много страдао и злопатио, па како је сад мало главу подигао, од свачега зазире, да му се како стариј јарам опет не наметне. Старешине народне нека искрено дишу према народу: то је, што се од њи захтва; а народ опет нека ијм је послушан – па ће све добро бити. Без искрености нема послушности, а без послушности нема напредка. Зато и једни и други памет у главу! – Истинко.

*) Може бити, да овом приликом народ се неби 'собственим правом' ползовао, да је Фајхтерслебен, ако не казњен, а оно бар у затвору задржан био. Није саветно против гласа народа делати! Како народ да се не огорчи на злотворе, које, кад види, да се с овима од стране његове власти благо поступа, а напротив му непријатељи о свим могућим начином браћу, и синове губе и злоставе? Време је већ, да се и од наше стране репресалије предузму и жао за срамоту враћа! – Дописатељ.
**) Гроф Елц за све плати. Истина, што је тражио, то је и нашао; и тако свакиј издаица ваља да прође; ал' питам: је ли његовом смрћу Срем од издаица очишћен? и неби л' боље било, кад он – ето сам признавајући своје преступљење, велим, да иј има више у његовом дружтву, не би ли боље било, да се он законом суду предао, да се уредно испитао, па тако и сви остали издаице поватани и по заслугама казнени! Елца сада нема, ал' друге издаице остали су! Ето браћо видите, да није увек добар собствениј суд. Разум треба страсти да управља. – Доп.
***) Елц је оставио за собом младу супругу, кћер грофа Петра Пејачевића. Оженио се пре две године. Човек је био млад – од 25  год. – добар, незналица, и управо без ћуди. Сва је прилика, да је пао као жертва своје несмотрености. - Доп.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1717 on: August 19, 2019, 07:21:05 am »

Из Карловаца, 19. Окт. Могао би когод помислити, да је наше ратно стање, и досадање војно крепко предузимање наједанпут у неку летаргију и мртвило пало, јер се од неког времена на бојном пољу ништа не дела. Но мудро наш светлиј војвода ступа, све са сигурносћу и извесносћу предузима; тако је и сад предузео, све наше трупе у одбранително стање поставити и не нападати хотимице на непријтеља, док се побоље неучврстимо и сва за рат нуждна средства готова неимамо. За новце се већ подобро постарало; готовине што је у народу било, касе црквене, школске, обштинске и т. д. по већој су части већ оделенију финансијелном предане, да се на обрану војводовине употребе. И порција се већ почиње од народа купити, и народ, увидивши преку нужду, да се без новца ништа неможе чинити, радо жертве даје сваке, дакле и новчане. По закљученију нар. скупштине обе досадање касе, и војена и домовна, сливају се у једну; народну касу. – И у смотренију ране увидивши главниј одбор, да може у ово ратно доба лако оскудица се јака породити, особито, што је непријатељ многу рану у војводовини нашој истрошио, а много и попалио, те већ напрасно и јака скупоћа скочи; – закљученије је донео, да се ране извоз забрани, но почем се после доказало, да је многа рана била још у лађама натоварена, то је допуштено, да лађе, које су досад већ натоварене, и које су се кренуле, да могу слободно извести се, ал' наново лађе несмеду се товарити; из свега се види, да не може лако оскудица у рани наступити; а међутим ће и сви оружани одбори по налогу известија достаточно о стању ране најскорије послати, па ће се онда сталан закон у смотренију извоза ране донети.
И у оружју ћемо знатну помоћ до кои дан добити, тако, да ће до 6000 људиј, кои без сваког оружја сад бадава народу на терету стоје, а радо би на обрану миле своје војводовине пошли, красни, чврсти, големи људи, морају без оружја да дремају овде. Пре некиј дан су до две хиљаде, скупивши се амо у Карловци, натраг повраћени били, јер оружја неимадоше. Жалсот иј је било видити, како су снуждени натраг полазити морали, и то понајвише провинцијалци из жупаније Сремске. Камо срећа, да се ови људи у жупанији једанпут по војном устројенију уреде, да се формирају баталиони, кои ће се код куће спремити, пак кад је нужда да готови у помић дођу, јер овако невешт дође, па после неколико дана опет на измену кући тако исто невешт се поврати. Из саме Сремске жупаније по закљученију нар. супштине (да у свакој кући само по 1 душа мужка остане) лако би 4 регименте пуне изишле, и то чврсти и добри војника. Дај Боже, да се ово што скорије у дејство приведе! Нек' се наши поглавари врстни о том својски пoстарају за раније! – Р. 
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1718 on: August 19, 2019, 07:47:10 am »

Србске Новине, бр. 96. од 29. Октобра 1848.

Београд, 29-га Октобра. Из Беча опет никакви известија нема, нити се даље што поуздано чује, шта је следовало, како је царска војска у варош ушла. Ни поште, дакле ни новина никакви немамо. Курир, кои је још у прошасту суботу имао био амо стићи, још га и сада нема. Мора да су се опет какове неприлике догодиле!
Из обнародовани телеграфски известија видимо, да су Бечлије, пошто је војска већ варош узела била, опазивши, да ијм се Мађари у помоћ приближују, у двапут устајали, да капитулацију покваре; но, по гласу исти известија, планови су њиови осујећени, јер је мађарска војска узбијена, а они разоружани. Мађарске новине о томе пишу, да су Бечлије по другиј пут уставши с највећим очајањем борили се и запалили царскиј двор, да тим војску смету, на које да је Виндишгрец друге куће дао палити, тако, да је разбијена мађарска војска (која је, веле, само се зато натраг одвукла, што Бечлије нису из вароши изишли, да се с њоме саједине и разбију бана Јелачића војску, која је долазку Мађара сметала,) Беч оставила у самом пламену и диму! Ал' ипак царска је војска остала победитељица. Изгорела је царска библиотека и природниј кабинет.
Кошут је, кои је Бечлијама у помоћ војску предводио, из Перендорфа под 25. рим. Окт. по парламентерима послао Виндишгрецу писмо, да му изјави: хоће ли га Мађари сматрати као непријатеља? а Видишгрец му одговори: 'да с бунтовницима нема никаквог преговора.' Једног од ови парламентера, полковника Иванку, банови војници су ухватили и задржали.
Јелачић-бан под 27. рим. Окт. издао је проглас народу, где јавља, како је под Беч дошао не да слободу уништи, већ да уреди и утврди, да ће се скорим победоносан у домовину повратити, ал' међутим нека они, кои су код куће остали, неспавају, него нека дом и огњиште своје од непријатеља бране. Хоће ли вероломни Брођани послушати глас свога бана?
Новине Чешке саобштавају писмо, које је Јелачић бан из стана свога под Бечом писао 'Липи Словенској' у Прагу, и ове одговор њему. Јелачић представља 'Липи', како је за Славенство заузет, и да је уверен, 'да је Славенство највећа подпора Аустрије, ал' и да је Аустрија за Славенство условије живота, и кад Аустрије неби било, да би је Славени морали створити;' и зато је вели, – видећи где обшти непријатељи Славенства у Бечу главу подигоше, кои кад би овде победили, његова победа у Пешти, у гнезду Мађарске владе, куда је пошао био, била би тек полу победа, – к Бечу се обратио, да својом 'војском непријатеља Славенства у главном граду Аустрије укроти;' па радујући се, што су Чеси из сабора Бечког отишли и тим њему руку помоћи пружили, каже, да га је 'уверење привукло к Бечу, да против непријатеља Славенски иде,' и зато се нада, да ће 'Липа' његово дело 'не само разумети, већ и одобрити.' 'Липа' му је одговорила, да се подпуно са његовим мненијем слаже, изјављујући, да су Чеси спасеније Славенства у Аустрии увек од јужни Славена изгледали, па благодарећи му за његово участије и желећи предпријатију његовом свакиј напредак, препоручује бедне Словаке његовом старању и особитој заштити.
Мислимо, да коментара к овим писмама читатељима неморамо дати. Ко ту не види потврђивање наши често повторавани речиј: да ће се Славени Аустријски спасти, ако се Аустрија спасе? Мило нам је, да смо погодили мненије први мужева Славенски. Јелачић-бан је сада избавитељ Славенства у Аустрии, и његово име остаће у истории вечно као преобразитеља Немачке Аустрије у Славенску! Слава му!
Пољаци и данас никако немогу памети да се науче. Они све једнако терају своју стару непрактичну политику; они воле и с непријатељима суплемене браће своје слагати се, само да живити могу у сујетној надежди о повраћењу Пољске; њима је преча материјална, него морална или истинита народна слобода. Тако читамо сада Будимским Немачким новинама један манифест некои саможивошћу обузети Пољака на Мађаре, где овима своје саучастије изражавају у борби против њиове браће (!?) и Јелачића-бана опорочавају, што је, како они веле, против слободе (!?) војевати устао. Кад ли ће се ови људи опаметити? кад ли ће иј толико-годишње страдање научити, да онде брата не траже, где ијм га мајка родила није?
Генерал Шимунић са војском из Галиције продро је у Турчанску жупанију, ову сву заузео и код места Адамац утаборио се. - Арад се већ пет пута бомбардирао. Улани у Новом Араду покора починише с Мађарима. Секли су иј као пашчад. Полковник Бломберг дошао је у Темишвар. Овде, као што је познато, саставио се један народниј одбор; председатељ је: б. Луд. Амбрози, бившиј наместник жупаније Томашке; а чланови су: владика Живковић, Јован Остоић, кр. дворјанин, Павао Модош, Павле Веселиновић, бив. варош. капетан, и Ахил Дежан, бив. жуп. судац. Овај одбор издао је неке прогласе, коима околниј народ позива, да послуша царскиј манифест од 3. р. Окт. и да се не покорава бунтовној мађарској влади; а ова је зато све речене чланове прогласила издаицама отечества и за фоглфрај. Одбор на то вели: чланови Мађарске владе издаице су цара свога и гонитељи наши, па су зато код нас сви фоглфрај већ одавно. Мађари су с вешалима брзо готови; нек' се чувају, зашто ће тесачи много посла иамти, кад ијм се буде враћало мило за драго!
Некиј Константин Раић иначе Неофит Рајх, (покрштениј Чивутин) ексаудитор Шајкашкиј, усудио се у име граничара дати Мађарској бунтовној влади прошеније за неке материјалне слободе, које би ијм милост Мађара могла уделити. Тај незваниј добротвор заслужује од Срба благодарност, ако се Мађарска бунтовна влада и није могла смиловати, да његово, иначе излишно прошеније уважи; зато нека му спреме један орден, а тај би био: крст од дрвета, а пантљика од конопца!
Из Ердеља врло рђаве вести стижу за Мађаре. Све је листом на њи устало; где се год појаве, свуда иј гоне и бију, села ијм пале и у пепео обраћају. Све јавне касе у рукама су војене власти.
У Карловци је главниј одбор преустојен и формално правителство уређено. Ово се дели: I. на главниј одбор, кои има 2 председатеља, а ти су патријарх и војвода као управитељи народа, 1 подпредседатељ, и тај је г. Ђорђе Стратимировић, и 7 чланова као представника по разним струкама, као: по струци дипломатичној, политичкој, финансијелно-економичкој, полицајној, санитетској, црквеној и просвештенија, и најпосле 1 народног секретара са осталим персоналом канцеларијским; војвода има свог особитог секретара; II. на народно правосудије са једним председатељем, 4 члана, 2 актуара и осталим нижим персоналом; III. на народно финансијелно-економичко правленије са 1 председатељем и 12 чланова у разним качествима. Овоме правителству имају све власти у војводовини подручне бити и сав народ без разлике вере и народности покоравати се.
Између Карловаца и Темшвара отворен је поштовниј саобраштај, и то покрај Србијске границе, преко Панчева, Карансебеша и Лугоша. - Приватни гласови из Бечкерека јављају, да је гласовитиј онај Мађарскиј генерал Киш умро; неки говоре, да се отровао.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1719 on: August 20, 2019, 08:48:24 am »

Народна Србска Скупштина 1-га и 3-га Маја 1848. у Карловци држана, пређашња политика дворска; и садашња политика нове Маџарске владе.

     I.

Је ли народна Србска скупштина, која је 1-га и 3-га Маја о. г. у Карловци држана, закона; и је ли упутан био њен поступак?

Кад је године 1690. Ипекскиј патријарх Србскиј, Арсеније III. Чарнојевић из Србије близу 40.000 најславнии Србски породица у Угарску превео, онда је већ овде које још од краљева Србски у својој постојбини оставши, које из јужни крајева освојене од Турака своје отачбине овамо доцније изсељени Србаља много било. Ове је Србље деспот Србскиј Ђорђе Бранковић против Турака предводио, и њима, док је у влади својој био, управљао. – Он је за времена свога поглаварства њима судио, распре њиове расправљао, њи сазивао, с њима се договарао, и саветовао, како о ономе, што се  њи сами тицало, тако и о томе, како ће на непријатеља ударити и њега победити. А кад паријарх с народом овамо пређе, и деспота у затвору застане; онда је он с оним истим правом, с коим је пре њега и деспот, народом своим међутим управљао, надајући се да ће несретниј деспот из затвора скорим пуштен бити, и владу своју опет предузети. – Али лукава политика двора Аустријског, која је на то ишла, да укине ону точку, у којој су се силе народа Србског усредоточавале, волила је исту владу народну покрај патријарха, као духовнога лица, за неко време оставити, него ли деспота из тавнице пустити, и њему је повратити. – Дан по дан пролазио је, и тако је пуне 22 године прошло, а деспот је све једнако за то време у тавници чамио, док на последку као сужањ саможиве политике и скончао није.
Међутим знала је иста лукава политика народ Србскиј заваркивати, да се због затвореног деспота неподигне на оруже, и њега силом из тавнице неослободи. Одма 1690. издана буде привилегија, у којој цар Леополд добар стои народу Србском за слободу његове вере и православне цркве, даје му власт, да може себи војводу слободно бирати, осигурава га, да немора никакве јавне терете носити ни пореза плаћати, и дозвољава му, да може за се задржати све оне земље и сва она добра, која од Турака отме. – Али кад је видила своим именом већ названа политика, да с овим свим поступањем није још очи Србскога народа сасвим заслепила, него је само мало засенила, јер је ово и деспоту повода дало, да се сад замоли, да га из затвора пусте, и народ видећи, да има право бирати себи војводу, заповеди депутации својој, која је у Беч ишла, народним послом, да код цара изради, да ијм деспота као њиовог народног војводу, из тавнице пусти. А ако ијм то неби за руком изишло, да ишту, да по праву своме могу изабрати себи на место деспота међутим, док се овај непусти, подвојводу. – Ово је друго боље ишло, у рачун политике, и за то ијм то буде одма одобрено, и тако за местозаступника деспотовог и подвојводу народног избран буде од народа Јован Манастерлија.
Овде је народ Србскиј јако погрешио. – Много би пробитачније за његову будућност било, да је невиног свог деспота, ма и насилним начином, из тавнице избавио, него што је на место његово подвојводу изабрао, јер тим своим поступком почeо је сам копати гроб влади деспотској, и своме политичном животу. – Али је политика добро знала, да се овим начином народ Србскиј већ за један корак удалио од своје политичне слободе; зато одма још те исте 1691. године у месецу Августу издана буде и друга привилегија, у којој, покрај други понајвише празни обећања, дозвољава се и утврђује, да народ Србскиј стариј календар заржи и употебљава, да под своим поглаварствима буде, али да сви зависе од архиепископа свога, не само у духовним, него и у грађанским своим делима. – Народу је Србском по вољи било, што су му се гдекоје његове жеље с овом привилегиом испуниле. Али заједно осети и то, да то неиде на добро његово, што му се патријарх даје за поглавара и у грађанском његовом животу, једно зато, што се тим укида влада деспотова, а друго зато, што је увек лакше ту владу од патријарха, као свештеника, одузети, него ли од деспота, или војводе, кои би кадар био кад и кад и силом је задржати.
Ово баци народ у бригу; и сад почне још већма настојавати о томе, да се деспот пусти, и да му се његова влада поврати. – Године 1692. оправљена буде тога ради опет једна депутација цару, али ова није могла ништа више израдити, него то једно, да се деспот из једног затвора у другиј нешто мало чистии премести. – Молба се ова и године 1693. понови, јер народ је већ видио, да политика двора његову политичну самосталност на танак лед наводи. Ал' сад је лакше двору било ову молбу народа непослушати, кад се народ већ мало по мало почео навикавати на то, да од патријарха свога у свему зависи.
Но и покрај овога навикања свога није могао народ Србскиј заборавити на свог деспота, кога је он за свога политичног господара држао. Зато је у свакој прилици показивао незадовољство своје, где је год осетио оскудицу деспотове владе, А то је чешће бивало, јер је чешће тако нападан од којекога бивао, да га патријарх није кадар био за доста бранити. Ово је повода дало политици, да опет године 1695. изда једну диплому, с којом није ништа друго намеравала, него то једно, да народ завара, да се деспота несећа, него да се навикне на црквену владу, покрај које је она мислила да ће лакше намеру своју извршити.
Сад народ већ почне губити поверење, к своим силама, и почне се уверавати, да деспота свог ослободити из тавнице сам није кадар. Зато се обрати на Руског посланика у Бечу, да он то изради, што сам неможе да изради. Овај је настојавао, да се деспот пусти, ако није никаква зла учинио, али је и то његово настојавање бадава било. Најпосле замоли народ и Петра Великог, да се и он заузме за несретног деспота, јер његова је несрећа поставила темељ несрећи народа Србског. Петар је Великиј примио ту молбу народа, и преда је свом посланику, да овај настојава, да се она испуни. Али и то је све било на празно. – Међутим је патријарх, као глава народа у црквеном и светском животу управљао народом Србским, и народ се око њега савијао, као око свога господара, тако да је у њему почело ојачавати средоточије политичног живота Србског. Но ово повода политици, да се она побрине и у патријарху ту точку јединства народног укинути. Она је овде много лукавије поступала, него што је поступала кад је деспотску владу укидала, јер је знала, да би народ Србскиј осетио, шта намерава од њега учинити, кад би и с патријархом онако напречац чинила, као што је учинила с деспотом. Зато сад узме другиј пут, кои јој се сигурнии видио.
Кад патријарх Арсеније III. 1706. године умре, израчуни политика дворска, да и у овом имену 'патријарх' тако исто, као и у имену 'деспот', толике снаге има, колико је нужно ономе, кои то име носи, на то, да народ, кои је по себи патријархалан, у јединству политичног свог живота одржи. Сад јој дакле правиј посао буде то, да овом приликом код наследника патријаршеског име патријарха укине, како ће тако после у мањем имену 'архиепископа' и она свеза јединства Србског с временом попустити и ослабити. – Ово јој испадне за руком, и већ Исаија Дијаковић, кога је народ, на место покојног патријарха Арсенија, изабрао, није био патријарх, него само архиепископ. Али је народ Србскиј знао, да се мора држати свои архиепископа у свему, кад је већ деспота изгубио. Зато је и архиепископе своје сматрао као своје годподаре, и она свеза јединства народног у толико је само слабија била, што архиепископи као свештеници нису могли у бојевима и војнама народ предводити, него је овај морао у таком случају и другог неког, као господара свог, слушати, и тако неким начином слушање своје на две стране поделити.
Ово даде политици, да ближе корачи к намери својој, с којом је наравно на то ишла, да сву владу Србском народу одузме. Али чим је која влада већма у једној точки супљена, тим је јача, и тим ју је теже укинути. Знајући то добро и политика, науми сад владу србског народа, која је у архиепископу усредоточена била, на више особа пренети, како ће тако раздељена брже ослабити. Тога ради заведе у Осеку године 1756. некакву србску придворну депутацију, која је сва дела народа Србског, црквена и грађанска, одправљала. И ова је депутација, можда по незнању своме, тако ишла на руку лукавој политици, да је ова за двадест и једну годину кадра била исту депутацију укинути, и сву владу народа Србскога своим дворским дикастеријама предати. – Народ је осетио одма, како му није допуштено по смрти деспотовљевој другог војводу изабрати, да то на његово зло иде, а сад се још већма осведочи о том, кад види, да је влада, која је с деспота на архиепископа пренешена била, међу више особа раздељена. Зато године 1769. кад се скупи, да избере себи архиепископа почне се на сабору свом световати о своим невољама, и тужити, што му се газе права она, која су му привилегијама осигурана. На ову тужбу, која се наравно у оделу понизне молбе показала, морала би била изићи каква наредба, по којој би народ Србскиј себи војводу изабрао, и све оно повратио, што му је до сада мало по мало одузето. Али на место такве наредбе, изиђе године 1770. некакав одпис царскиј, у коме политика дворска протолкује привилегије народа Србског по својој ћуди, као да Србљи нису знали дотле, шта ијм је у привилегијама обећано, и дано.
Србљима се овај одпис, кога је двор регуламентом назвао, неправ учини, и они почну на ново молити се и више пута тужити, да је њима то токовање направо. На то ијм издаду 1777. другиј регуламент, кои је још црње и горе толковао права народа Србског. Народ видећи ту очевидну превару, и заслепљивање, почне к себи долазити, и бунити се, особито, што му сад већ дела његова ни архиепископ, ни Србска депутација није више одправљала, него су иј почеле одправљати дворске дикастерије, које су сваком приликом на своју воденицу воду навијале. Ово принуди политику дворску, да опет године 1779. изда један одпис царскиј, коим опет скоро онако исто, као и пређе, протолкује, народу Србском привилегије. У овом одпису најзнаменитије је али узимајући на злу страну, ово двоје: прво што се народу јавља, да је његов архиепископ представник народа само у духовним и црквеним пословима, а није и у грађанским, као што му је у другој привилегии, године 1691. изданој, обећано и дано и које му је онда већ умалено, кад је заведена депутација дворска у Осеку, а сасвим одузето му онда, кад су дела народна предана дворским дикастеријама; – а друго је, што се одређује, да се одсада несме на народниј сабор скупљати више људиј, него 75, и то: 25 свештеника, 25 грађана и 25 војника. Овај одпис царскиј већ није хтела политика више назвати регуламентом, знајући да је народ, због пређашња два неповољна регуламента, и на име то омрзнуо, него га је назвала решкриптом изјаснителним. Али овде је име само промењено било, а само толковање није ништа боље народу угодило. Сва три ова одписа царска изишла су под пријатељским видом тим, као да се политика брине о нашој срећи, и напредовању у европској цивилизации, међутим пријатељство је то ишло на то, да се Србљи одуче од привилегија, и да се навикну на одписе, кои наравно немају она својства, која имају привилегије, и нису тако тврд постојан темељ права народни, као што су привилегије. Ово је политици прилично добро изишло за руком; јер одсад су се позивали и други, кои су о нама што писали, само на деклараториум, и наши су се своим пословима држали само еклараториума, а на привилегије позивати се скоро и заборавили били. Од овог доба почне народ мислити, како би себи помогао, и како да права своја поврати. На двор се обраћати, бадава је било; јер је његова политика и бавила се толико година око тога, како ће владу народну из руку народа изтргнути. – Обзирати се на друге стране власти, није ништа поможено било. – Најпосле године 1790. смисли то, да се потужи Угарској дијети, надајући се, да ће му она права његова, која су му привилегије осигурале, моћи повратити. Ово је Маџарима по вољи било, и дворска се политика нађе у чуду, кад види какав су корак Србљи учинили. И зато, да јој неби дијета у извршивању намере њене какогод сметала, године 1791. заведе у Бечу канцеларију, тако названу Илирическу, која је сва дела народа Србскога одправљала.
(Продуженије следује.)

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1720 on: August 20, 2019, 08:56:11 am »

(Продуженије.)
Ова је србска канцеларија била Маџарима трн у оку, јер су они одма, како су ијм се Србљи потужили, помислили, да је то добра прилика, да Србље на своју страну и за своје Маџарске намере задобију. А кад виде, да се завела Србска канцеларија, онда ијм се учини, да су се праварили у рачуну. И зато се сад заузму, да Србље себи ма како присвоје. Али су знали, да ијм то неможе изићи за руком, дотле, докле Србљи имају своју канцеларију. Дакле прво ијм је дело било, канцеларију Србску укинути, колико због свои изгледа, толико више тога ради, да неби политичка самосталност Србаља јаче жиле у Угарској ухватила. А да то могу учинити, морали су најпре Србљима штогод пружити, да ијм очи замажу, а заједно тим поставе и темељ, на коме ће основати пред двором захтевање своје, које су тога ради наумили поднети му. То је био узрок, што су Маџари те исте године, кад је канцеларија Србска постала, закон предложили двору, коим се одређује, да Србљи имају право грађанства у Угарској, као и остали грађани Угарске. Двор одобри тај закон; али како ће моћи и даље к своим намерама слободно корачати, задржи за се право, да може по своме решкрипту од г. 1749. и даље о црквама, школама и новчаним заведенијама народа Србскога располагати. Сад се Србскиј народ нађе међу две ватре, незнајући која ће га већма опалити, јер он већ више ништа није могао сам чинити, него је чекао, шта ће с њиме један или другиј да учини. Сад је већ напред могао сватко погодити, како ће народ Србскиј проћи, особито тко није сметнуо с ума то, да се два непријатеља преко њега клипка вуку, и да и један и другиј осим они намера, које имају један спроћу другог, ту заједничку намеру имају, да народ србскиј оборе и утамане. Маџари предложе одма двору, да се канцеларија Србска укине, доказујући, да народу Србскоме особита канцеларија није више нужна, особито сад, кад су Србљи право грађанства у Угарској добили, да ће се дела Србска много брже, лакше, и с мањом неприликом одправљати у канцеларии Маџарској, него ли што се одправлају у канцеларии Србској, која и онако није ништа друго, него повраћена она дворска депутација Осечка, које је Марија Терезија као излишну укинула још 1777. године, а најпосле, да се и Србљи, као слободни грађани Угарски, немогу више покоравати оним државним комисијама, преко кои је Србска канцеларија заповести и наредбе своје досада извршивала. Дворска политика и сама видећи, да би Србљи могли покрај своје канцеларије с временом ојачати, и у политичном свом животу одржати се, – одобри Маџарско захтевање, и тако године 1792. у месецу Јунију престане Србска канцеларија, и с њоме престане значај Србске самосталности у Угарској.
Јадиковао је и тужио горко народ Србскиј за својом канцелариом, и сузе жалости његове тим су му теже биле, што он на то никада пристао није, нити је могао пристати, јер је то све без њега учињено. Проклињао је често архиепископа Стратимировића и епископе ондашње, мислећи, да су они могли свему томе пут препречити, па нису хтели; а није знао, да је лукава политика још онда почела копати гроб његовој слободи и политичкој самосталности, кад му је деспота ни крива ни дужна у тавницу бацила, а сад је само стогодишње своје копање довршила, и слободу народа Србског у гроб спустила. Мила браћо србска! политичка је Угарски Србаља слобода овде сарањена; али су Угарски Србљи над гробом остали! – – Остало је у прсима њиовим оно срце, које за самосталност народну неможе престати куцати, неможе сад, никад, ни до века! – – Од овога часа, како су изгубили Србљи своју самосталност политичну, почела је лукава политика, све веће и веће неправде чинити ијм по црквама, по школама, у грађанском животу, и где је год могла. Унијаћење, римчење, немчење, маџарење, почело је сад без обзира над народом Србским беснити, јер се више нису бојали Србаља, као раскомаданог тела, које без главе своје ништа није кадро било учинити. – Кад је којем неправда учињена, он се тужио, али је тужба његова дошла пред оног, кои је наредио, да му се неправда учини; а судио му је с овим заједно и онај, на кога се тужо, и кукавниј Србин морао је пристати на њиов суд, ако је овај и био као што се само по себи разуме, и најнеправеднии, – Сад се народ почне обзирати на све стране, и почне тражити начин, коим би се могао сачувати од вечите пропасти; али тога већ није било. Скупштине му је и мање држати забрањено било, а народниј сабор зависио је од воље дворске политике, којој није ишло у рачун, да се Србљи на народним своим саборима састају и саветују, како ће несрећу своју од себе и од потомства свога да одбију, јер је знала, да ће свакиј такав састанак Србаља незалечене ране на ново позледити, и идеју самосталности, коју су изгубили, из заборава подизати и подрањивати у народу, која кад дорасте до живота, кадра је подигнути цео народ Србскиј против оне неправде, која му је учињена.
И тако је пол столећа протекло, од оно доба, кад је канцеларија Србска укинута, а Србљима се никако зато време није допустило, да се на свом сабору састану.
После смрти дуговечног архиепископа Стратимировића дозвољено буде народу Србскому састати се, али само зато, да избере себи архиепископа, а саветовати се о другим своим невољама није му допуштено било. – Тако је исто било и по смрти архиепископа Станковића. – Али опет је зато и један и другиј овај сабор имао своју добру страну, а та је добра страна била то, што су се Србљи из свију крајева, по коима разсејани живе, на овим саборима састали, један дргом изјадиковали се, и тугу своју за изгубљеном самосталности понављајући, поновили осећаје своје за живот народниј и политичкиј, које је душманска политика намеравала са свим из срца ијм изчупати! – Од времена последњег народног сабора настојавао је непрестано садашњиј наш патријарх, и код двора, и код Маџара на дијети, да допусте народу србском на народном свом сабору састати се, и о своим народним делима посаветовати се. Он је оставио био сву досадашњу политику архиепископа на страну и почео на њи наваљивати озбиљски, немарећи, што ће се једном или другом тога ради замерити, и кад га се већ нису могли другачије отрести, онда му даду преко Маџарског канцелара писмено на знање, да је цар одобрио, да се може народниј Србскиј сабор држати; само се још морају о томе посаветовати, где ће се држати, и шта ће се на њему радити. Опет једна жалостна утеха за нас, да нам политика каже, шта ћемо на нашем сабору за нас радити! И то је њиово саветовање трајало скоро пуне 4. године. А Србскиј је народ све једнако изгледао на то време; и чекао сабор, као озебао сунце. Међутим зазвони по целој скоро западној Европи глас слободе народне, кои допре и до Угарске. – Народи се узнемире, и узбуне; дворска лукава политика у Бечу падне; и цар Фердинанд изрече, да ће дати свима своим народима устав, на народној слободи основаниј. Маџарска дијета употреби ову згодну прилику, на своју корист, и без једне капи крви изврши ону намеру, на коју се од времена Јосифа ІІ. непрестано приправљала: добије своју самосталност и савршену независимост од Аустрије. – Али протерану ону из Беча политику дворску, која је на то увек ишла, да наш народ Србскиј сасвим затамани, међу начела нове своје на слободи, једнакости и братству такорсе основне владе, целокупну прими, и равнајући се по њој установи закон без нас о нама, да се на црквеној нашој скупштини састанемо, на којој ће она жеље наше о цркви и о школи нашој саслушати. – Дакле и оно последње средство, коим смо мислили и желили нама помоћи у невољи, народниј сабор, одузме нам; и на место његово наметне нам некакву црквену скупштину, за коју наш народ до сада ништа није знао, нити је могао знати, јер о њој у привилегијама народним, да ни у самим нама неповољним изјавнителним царским одписима, ни спомена нема! – Таковим начином претвори се и двора Бечког политика у другу политику, која је за нас особито пробитачнија од оне пређашње, и форма Маџарске владе претвори се у другу форму, која је за нас особито много шкодљивија, него што је она пређашња била. А с тим заједно попуцају и оне свезе, коима смо до сад и двору, и Маџарској влади привезани били. – Уговори наши, које смо с двором учинили, кад смо овамо прешли, престану бити уговори, јер иј није могла више она страна, с којом смо иј учинили, држати; – и народ се Србскиј сад повати у оно стање, у ком је био, кад је овамо дошао. У оваком стању затече нас месец Април ове године. Сад се народ узнемири, и почну се гдекои људи приватно између себе договарати, како ће и какве ће нове уговоре правити, буди с двором, буди с новом Маџарском владом. Али договарати се савршено немогу ни два човека, док се не стастану гдегод, а како би се могао договорити један цео народ, док се гдегод нескупи. Нужно је дакле било, да се народ негде скупи, и да своју вољу за нове уговоре изајави. Сад је највећиј чвор био, тко има право народ сазвати. – Војводе свог имао није, да га он сазове; народне депутације из Осека нестало је, која би то дело по праву можда могла била узети на се; кацеларија му је Бечу укинута; шта му је дакле друго остало у оваким околностима, него то, да се обрати на свога архиепископа и митрополита, као наследника онога патријарха, кои је прве уговоре с двором учинио и кои је не само патријаршеску духовну, него и деспотску светску владу са неколико свои прејемника извршавао. Архиепископ се сад нађе у чуду. Али народ простим наравним путем докаже му, да га он један има право сазвати, наводећи му, да је патријарх Арсеније Чарнојевић то право са собом пренео овамо, јер другачије неби могао онолико хиљада породица са собом повести, да иј најпре скупио није. Патријарх је то право и овде одма с почетка употребљавао, јер другојачије неби могао од стране народа уговоре с двором правити, депутације у Беч слати, и народну вољу за уговоре знати, и двору је јављати. И то су право сви архиепископи после патријарха Чарнојевића задржали, само с том разликом, што је Чарнојевић правећи уговоре с двором без ичијег дозвољења народ сазивао; а његови наследници морали су, по учињеном већ уговору, дозвољење од двора на то имати. – Дозволењем овим, које се и у изјаснителном решкрипту од 1779. опомиње, као што није укинуто народу право, народне своје саборе држати (премда је ту и број саборни народни посланика на 75 само особа неправо спуштен), тако исто није укинуто ни право архиепископа, народ на саборе сазивати, него је само употребљавање и једног и другог тог права њим ограничено. И баш ово ограничење доказује, да народ има право скупљати се, и архиепископ његов има право сазивати га. Сад су копче оне, које су нас до сад по уговорима нашима на дозвољење двора везале, попуцале, јер је двор у таквом стању, да неможе више од своје стране учињене с нама уговоре држати; с новом Маџарском владом уговоре још нисмо никакве правили; дакле је и оно ограничење, које се у уговорима нашима и у наметнутим нам изјаснителним царским одписима оснива, престало, и тако је оживило у некадашњој својој целости право народа Србскога скупити се, и право архиепископа народ сазвати, да се о својој садашњьости и о потомства свог будућности посветује. Установљениј о народу Србском на Маџарској дијети закон неможе народу Србском на пут стати, да он то своје право сад не употреби. Јер прво, на тај закон није пристао народ Србскиј, нити је могао пристати, не имајући никакови опуномоћени свои на дијети предтавника, кои би вољу његову онде изјавити могли, нити је тај закон и тко од стране Србске подписао, као што није ни на један досадашњиј Угарскиј закон подписан ни од кога у име народа; нити је имао народ Србскиј и кога на дијети, тко би могао то у име његово учинити. Архиепископу је још године 1779. у одпису царском одузето право, народ свој представљати у светским делима. Он је дакле са епископима за једно, кои су на дијети били, представљао у грађанским предметима сам себе, а у црквенима могао би се само тако у име народа сугласити на кои закон, кад би напред знао, да ће тај закон народу повољан бити, а другачије ни у црквеним предметима не може у име народа ни на што пристати, јер не може знати ни у тима без народнога сабора воље народа, кои је тако исто као у архиепископ чувар своје народне цркве. А друго, тај Маџарскиј закон, кои је без нас за нас, или боље рећи, против нас скован, не говори ништа о нашем народном сабору, него говори о црквеној скупштини, за коју народ Србскиј ништа незна. По овоме не може народ Србскиј примити ни ону наредбу нове Маџарске владе, којом се позива за 15. Мај на црквену скупштину; јер кад би је примио, тим би начином изгубио право, које он на нове уговоре има, и признао би, да сабор народниј дружати не може, него само црквену скупштину: а то признати својевољно никада неће, нити сме; него жели по природном свом праву, које је са собом овамо донео, и које се у садашњим промењеном стању двора ничим више неограничава, првога Маја скупити се, и како о своме положењу посаветовати се тако и о новим уговорима договарати се. У оваким околностима није ништа друго остало чинити архиепископу, него да по праву своме народ на 1. Мај к себи позове. И на томе се темељу оснива народна Србска скупштина, која је 1. Маја ове године у Карловци држана, – и која је тако исто закона, као што би била и црквена скупштина, да је народ Србскиј могао пристати на онај закон, кои је ту црквену скупштину наредио.
(Продуженије следује.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1721 on: August 21, 2019, 06:05:54 am »

Чему се имаjу Србљи по паденију Беча надати?

Ово је важно питање, на које различити политичари разно одговарају. Неки стрепе, да ће Србљи, кои су Аустријском двору свагда верно служили, па и овом приликом у Италии, Угарској, и код Беча својем законом цару верно служе, - опет преварени бити! 'Кад Беч падне, – кажу они – онда ће царски војска (где се већина Србаља разумева) ударити на Мађаре, па кад ове победи, онда ће Беч и саме Србље политичким начином принудити, да се захтевања свои окану; и тако ће кукавни Србљи опет остати робови, без признате и потврђене војводовине, језика и народности, само необорима стена – гвоздене прси – за туђ атар!'
Ова сумња није неоснована; јер кад историју прошлости разгледимо, видићемо заиста, да су Србљи, од паденија Србског царства на Косову па све до данас, варани, гоњени и угњетавани бивали. Није нужно овде појединце пребројавати заслуге Србаља у Аустрии; оне су сваком, ко је од части, сасвим познате. Није једанпут Србин престол Аустријски владатеља крвљу својом избавио. Па за све ове крваве заслуге шта је добивао? Оштриј мач и дугу пушку, да за цара војује, за цара и благостање други народа, кои после Србље ни за народ нехтедоше признавати; но шта више и војводовину ијм политичним путем одузеше!
До сад је Србље – овај јуначкиј и заклетви својој највернии народ – и сам цар не Србима, него 'верним своим поданицима грчко-неунитиског верозакона' називао. Дакле за толике заслуге неудостоише иј ни правог имена! Као да су стрепили име Србин изговорити; и ово је истина – ал' је више другиј узрок… Добро нам је дакле сад, после толики превара, предосторожнима бити!
То је истина необходимо нуждно, ал' сад је цело славенство свету на угледу! Славенски народи – уздам се у Бога и науку, којом су се више-стогодишњом патњом и сужањством научили, драгоценост народности уважавати, – неће више једни друге остављати. Они ће у сајузу за једну обшту Славенску – а појединце за сваку Славенском корену принадлежећу народност неуморимо делати, верно, – сложно, искрено, јуначки. Аустрија ће се моћи само са Славенством одржати, то је света истина!
Цар Аустријскиј, увидећи да без симпатије Славена обстати не може, обдариће иј правама, која су ови народи већ давно заслужили, и по већини броја, и по верности к владатељу својем, а (особито Србљи) и по јунаштву и више-столетним, још никад ненаграђеним, јуначким на пољу Марсовом за двор Аустријскиј, одликовањем. Цар Аустријскиј знајући, да су се Србљи први оружја латили, и већ давно крв проливали, да његов престол царскиј против нечувеног републиканизма Мађарског од пропасти сачувају, па да једним путем – богме – и своју, до сад неправедно, лукавим начином, а сад јавно погажену народност – и не на бојном пољу – него – политиком одузето војводство Србско задобију; испуниће – несумњам – жеље верног му и јуначког народа Србског! Праведниј ће цар народа Србског жеље испунити, и тим своје име у истории света – како предци његови нигда нису – вековечно прославити.
'Али ће нам можда само народност дати без војводства, или ово последње без териториума?' – чује се приметба.
Војводовина без териториума не може се ни помислити, а Србин не иште војводу – него војводовину, а ту је после и народност и језик; без овога нема Србском срцу утехе! Цар ће Аустријскиј сад – несумњам – искрено са Србљима поступати; јер то изискује Бог, правда и дух садашњег столетија. То изискује његова царска чест и характер, да народ онај, кои га је од пропасти сачувао, и непрестано чува, као отац награди! – Благостању монархије неће предрасудно бити, ако Србљи војводовину задобију; но напротив – Србљи ће у будуће још вернии и услужнии цару свом бити, кад виде, да ијм се крваве заслуге њиове не награђене не остављају. Дакле с добитком Србаља добија и сам цар: следователно није се ни сумњати о потврђењу захтевања Србског народа, а особито сад, кад доброг цара мађарскиј министериум, ком вечне буди непамет, више неконтролира.*)
Само добра воља и постојанство у предузећу, па ће све добро бити. Србљи треба само да промисле, да сад – једва једанпут од толико столетија – за цара – ал' и за своја права војују, па су непобедими! Зато Србине, јуначкиј сине, неостављај оруже дотле, док захтевања своја испуњена не видиш. С нама је Бог и правда, наша је победа! – Ђ. С.

*) Кад су у Инсбруку – по излазку Србске депутације из аудијенцијалне сале – два изслужена граничара са мном у сали заостала, и један од граниачара – седином украшениј и крстом одликованиј старац – наша захтевања искреним простим речма немачки представи, цар је тронут срдачно и ватрено одговорио: 'Ја meine lieben Grenzer, es muss euch alles erfuller werben!' –  Овде не могу да не приметим, да за ово – као ни за друге редкости, које сам имао срећу при аудијенцијама у Инсбруку видити, ни сам главниј одбор – по собственом признању једног бившег члана одбора – незна! Та сва су ова прикљученија за историју нужна.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1722 on: August 21, 2019, 06:18:41 am »

Дописи.

Из Карловца, 18. Окт. Чули сте, како су дивљи Мађари, издајством не-Србина Јовића, у град Осек, њи до 1500 гардиста, ушли, да ваљда у војводовину нашу продру. Но лоша ијм је срећа била; лудиј њиов план при првом појављају свом осујетио се. Граничари наши грофа Елца, спаије Вуковарског, кои се са договора од Мађара из Осека враћао, на путу ухвате, довуку награг у Вуковар, и ту, нашавши код њега писма од Казимира Баћанија и Јовића о издајству, на место убију. То је првиј преступник, кои је жертва подлог издајства био. Народ је досад много опраштао, јербо је великодушан: колико је већ непријатеља помиловао и одпустио, без да иј је глава заболила, ал' сад га је већ трпељивост оставила, и тежко оном, кои подло и лукаво намерава народ свој издати, каштига достојна мимоићи га неће. Јовић веле, да је се луд учинио, и отишао преко у Мађарску. – Казимир Баћани, кажу, да је прекиј суд дао прогласити за све кои само ружну реч, или 'вадрац' Србину рекну. Ал' да неће то бити само да нам медом превуче преко уста, а овамо отров сипа? У непријатеља вере нема. 
Сад нам стиже глас, да су наши на Осек ударили, град обколили и многе гардисте потукли, јербо су намерили били, даље се крећати; неверујем да ће ијм воља бити дуго се у Славонии бавити; овај воздух никако неприја ијм, и на последку најбоље би учинили, да своје бунџије, Житваја, Јовића, Рогулића, потуку као псе, јер иј наговарају непрестано, да на Србе ударају, а горд Мађар до никле веровао, па љутом својом невољом и он ће се једаред освестити, те иј потући. – Бенко, познатиј непријатељ наш, ухваћен је од наши и на смрт осуђен. – Г. мајор Чорић највише је из неспоразумљења доведен био у Земун к војводи; но по испиту за невиног је проглашен. – Треба добро пазити, многа нам се још гуја у недрима налази, многи нам још црв наше дрво народности гризе; пазимо, па истребљујмо ову убиточну зверад зараније, да нас од њи ни глава не заболи. – Р.

Из Карловаца, 19. Окт. Јуче се је држало заседаније главног одбора, гди је и г. војвода и г. патријарх председавао. Највише се о том говорило, како ће се предупредити многа арања, и друге упорности и непослушности спроћу власти; и у следставу тога, што смо добили јуче известије, да су неки већ и сено у намастиру Ремети из пизме и неваљалства запалили, решено је: да се одма објави прекиј суд, и да се најстрожије поступа проти свију, кои су зликовци и властима свима непослушни.
У Бечу се већ ствар решава, цар ће да се избави помоћу свои Славена верни. Аула, бегајући из Беча на пароплову, у волнама је смрт нашла, почем је пароплов од топа разбијен био. Кошут је већ ролу своју изиграо. Ми Србљи за слободу своју и за народност дигли смо се, пак рећи ни с чим, цар нам ни један фишек барута не даде. Одушевљење народа нашег против непријатеља најпоглавитије нам је средство, и то јединито било. Ми се нисмо застрашили, ни од претња, ни од бомба Мађарски; велико смо искушење претрпили, и све једну фирму бранили, једну цел имали, за своју народнсот и за цара! Цар наш, уздајући се у Мађаре, привољевао је нас, па на последку и претио нам, што се с Мађарима несајединимо. Сад ако никад ено увидити може, да је Србин стена његове династије непоколебима, и да га Србин ни за какву корист своју изневерио неби, и да је у Србина тврђа вера од камена! Но сад видимо како Мађари, они Мађари, коима је пре 7 месециј цар све, што су само поискали, даровао, чине. Ево између други многи, само један пример да наведем. Прекјуче дође од команданта стана из Србобрана г. Биге известије званично, како су Мађари с највећом свечаношћу царскиј барјак у Врбаском свом логору закопали, ту су топови грували, ту звона звонила, ту се ларма и дрека Мађара дигла у облаке! Неће они цара, ни краља, хоће они републику. Докле ће лудило Мађара довести! – Нашу депутацију у Бечу сад сачињавају: Шупљикац, Богдановић и Суботић; јуче у засданију определише и Стратимировића, да одма у Беч иде, кои сутра полази. – Р.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1723 on: August 21, 2019, 06:45:39 am »

Из Сиска, 20. Окт. Управо сада примивши 'Србске Новине' станем читати Ваш чланак: Бечка револуција од 24. Септ. т. г. и Славени у бр. 92. од 15 т. м., те одма из почетка нагазим на непотребне и (опростите ми да искрено кажем) неосноване речи: 'Јелачић-бан све једнако под Бечом – ништа неделајући.'1) Немогуће ми се чини, да Ви неби знали, како и зашто је Јелачић-бан дошао до Аустријанске границе?2) зашто је похитио к Бечу? и шта је одма тамо делати почео? – Зато ми се ово, већ више пута у Вашим новинама повтрорено сумњичење на Јелачића-бана3) претерано види, јербо сам осведочен, да ни пре ни сада нисте имали к томе никаквог узрока, а ако мислите, да збиља каквиј узрок имате, изволите га јавно казати, а ја ћу га јавно јамачно опроврћи.
Може бити, да има код Вас какви емисара4) од охоли или славољубиви надримудри глава, кои ни сами не знају шта блебећу; но жалостно би било, кад би Ваша начела тако слаба била, да би Ви коме за вољу5) или невољу другче поступали, него што сте уверени, да је право и за народ наш ползено. – Оканите се, ако Вам је иоле до добре будућности народа нашега стало, сваке Пољачке политике и Пољачки начела!6) – Пољаци се на жалост нису никада с нама слагали, пак се на жалост не слажу ни сада. Они нису никада били прави пријатељи ни свога народа, а сада очито држе са Немцима и Мађарима, кои су наши смртни душмани. Они живе у фантазии, па теже увек за оним, што се неда дохватити, – а ми смо људи – истина мање учени, но – у толико практичнии, што мирниим духом и зрелије ствари судимо и тако напред ступамо.
Кад је Јелачић-бан страном узбио, страном још сасвим разбити намеравао Мађаре код Веленца, а ови (као што ће Вам и из исти Пештански новина знано бити) ноћу нагло побегну у горе Будимске, а бан немогавши без оне части своје војске, коју су Рот и Филиповић водили, – и на коју је он већ пре 8 дана којекуда чекао, а и сада није знао где је и како је, – на Будим и Пешту ударати, пође за оном коришћу, која му се сигурнија виђаше, т. ј. крене се на леву страну ближе к Аустријанској граници, да се здружи са оном војском, о којој је добио гласа сигурнога, да ће га подпомагати (а није се надао, да би она могла сама до њега кроз непријатељску земљу продрети), пак да тако укрепљен – и без несретога Филиповића и Рота – удари на Буда-Пешту;7) но једва што се приближи тамо, где је имао укрепљење добити, дочује, да су славождери Мађари и Германомани у метрополи великог царства Аустријског упалили ватру, којом наменише нас сироте Славене попалити, и уништити све наше досадашње, тешким трудом и муком начињене зграде – отеравши свога и нашега господара. – За родољуба и војника није ни помислити моћи одваженијега и разборитијега поступања, него што га у том тренутку показа Јелачић-бан, – кои је одма увидио, да се ватра мора тамо гасити где гори – и да ваља оле у осињаку угушити. – Он није био тако јак, да би смео био у Беч унићи или сили Бечке револуције сам одолети, но опет је држао Бечлије у шкрипцу. – Они се мало у својој радости смутише и поплашише, – но чим су се освестили, настојао је, да иј с прокламацијама и договорима мало забуни као децу, док стигне већа сила на Беч, – тако да су већ Бечлије мислили, да се бан њи бои а не они њега. Указањем бановим код Беча узкратио је и пре уплашениј генерал Ауершперг своју покорност Бечлијама, – бан је на пут стао, да се нису одма могли Мађари здружити и договарати с Бечлијама, како би ијм нужно било, да није могла ићи рана из Угарске у Беч, те тако да се нису могли Бечлије раном снабдети, – бан је дао разоружати Аустријанске сељаке око Беча и тако није могао напредовати ландштурм, и дао је страном похватати, страном натраг вратити многе гардисте и добровољце из Градца и други градова, кои су ишли Бечлијама у помоћ. – То је све радио Јелачић бан, док је стигло више војске и најпосле Виндишгрец, кои сада оне ребелијаше вошти, кои су га прије називали 'Schutzengel der deutschen Freiheit', кад је Праг бомбардирати дао, и радовали се Славенској – као што они мислише – пропасти. Дакле Јелачић-бан није био 'ништа не делајућиј,' а да није ни сада, видити можете из обнародовани телеграфски билетина, из кои ћете се осведочити, да он и оно чини, што се скоро ни надали нисмо, т. ј. на две стране бој бије, с једне стране његова војска Беч штурмира и гњави славождере Немачке, – с друге стране и Мађаре туче – а и код нас у Хрватској ништа се не дангуби. – Но шта би било од Аустрије и од нас, у њој живући Славена, да није Јелачић-бан стигао на време под Беч? то се може пресудити. Толико је известно, да би се Ауершперг сасвим подвргао Бечлијама, ландштурм би се дигао око Беча и по свима оближњим градовима, и у Штајерској горњој, као што га је већ гроф Викенбург из страха био расписао. Мађари би стигли под Беч, – те сва надежда наша била би може бити у ону Аустрију, коју би тек која страна сила била морала на ново створити, ако би која на то воље и јакости имала! – Видите дакле, да неваља пренагло судити ни сумњичити. 'Нобена наглост нич невала', каже Крањац. – Фр. Ловрић.

1)Видимо, да нас вредниј г. дописатељ није разумео. Први 7 редиј у реченом чланку наведени су само као гласови, коима се мисли публикума занимаху, и ту су сви ти гласови неоснованима показани, следователно и овај, да Јелачић под Бечом ништа недела. 
2) То смо ми знали, и то му од стране наше посве одобравамо. Ако ни из чега, то је гос. дописатељ могао увидити из речиј наши у додатку к бр. 90. н. о.
3) Жао нам је, да г. дописатељ само једну страну новина наши у обзир узима!
4) Нема иј никакви, – о томе можете бити уверени.
5) Ми што год деламо, ништа не пазимо на личности, но јединствено на народ, и његова одношења, следователно и ником ништа за вољу не чинимо. То сви поступци наши довољо посведочити могу.
6) Ето г. дописатељ показује, да нас разумео није. Молимо га, нека стравни речи наше у првом чланку о Бечкој револуции у бр. 89. н. о., где смо о Галичким Пољацима говорили; а овај другиј чланак ништа друго није био, но продужење онога првога.
7) Сравни чланак наш: 'Преврат Бечкиј' и т. д. у броју 89.  - У.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1724 on: August 22, 2019, 07:37:37 am »

Из Руме, 21. Окт. Ови нам дана сигуран стиже глас, да су Мађари већ прешли Драву, и уселили се издајством 10-га, 11-га и 12-га Окт. у град Осек. Осек је дакле сад сасвим у Мађарским рукама! То је било без икаквога одпора, јер је несрећниј заповедник Осечког града, издаица Јовић, ког име у Србству одсад па до века проклето остаје, од првог почетка овог покрета се са широким Мађарским жврковима сасвим симпатизирао. Кажу, да је зато против Србаља огорчио се, што га нису за војводу изабрали! Иди политичкој накази, европском комедијашу, твоме пајташу, Кошуту, – он ће те пакленој чети његовој за војводу поставити! – Истиј је несрећник, како су Мађари прешли, из Осека – као што се чује – одселио се, по свој прилици у Буда-Пешту. Поштени частници регулаша 'Занини' сви су се службе одрекли, које су исто и топџије учинили, а прости војници Талијани, подкупљени од Осечки Швабова, пристaли су уз Мађаре, све саме опаклијаше, и најмљене адраповце. – Мађари с дакле у Осек ушли издајством Јовића, и сада прете, да ће на четири стране у Срем прећи! Ако је то истина то се сасвим јасно види, да су Мађари за маковским своим краљем Кошутом, сасвим затрпали, и из најлуђег крајњег очајања куће своје остављају, да само у Срем продру, и да овде забуну учине. У томе шпекулирању највећиј свој интерес налазе, јер – говори се – да неће више са Бачком, и Банатом да се бију! Сад само оружја мало по више, и честитог вођу, па нека дођу, те нек' познаду, и увере се, како и Сремци своје госте дочекати знаду! – Убијеног у Вуковару грофа Елца народ није дао саранити у гробницу фамилијарну; зато су га морали саранити у башти код његовога двора. - Фрушкогорац.

Logged
Pages:  1 ... 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 [115] 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.067 seconds with 23 queries.