Српске буне

[JASON]

Код Дунава, у Новембру. Шта се за љубав народности учинити може, показао је вредниј и честитиј капетан Тадија Бркић. Он је овде у горњем Срему народну стражу не само скупио и наоружао, већ ексзециру научио, и нашу браћу римокатоличке вере о намери покрета нашег убавестио. Хвала му и слава велика! - Данас 13-г Нов. укаже се према Вуковару код мађарске страже бео барјак, и њи неколико вичући да пошљемо на ону страну, да нам имају писмо предати. - Истиј г. капетан допусти троици тамо отићи, кои донесу прокламације некаквог Стефана Марковића, и два писма на мађарском језику. Прокламације да таки г. капетан са узвиком 'да живи цар и краљ наш Фердинанд! да живи светиј патријарх! да живи наш светлиј бан и војвода!' на бајеру Дунава пред многим скупљеним народом спалити, а писма je на наш језик превести дао. Једно је од Бетија мајору Вегу у Бач, у ком му налаже Србима објавити, да су Мађари њиови пријатељи, кои ијм у језик и веру не дирају – а друго је од истог Бега, у ком јавља, да ијм по налогу свог комисара исте прокламациј шаље. Из тога видите, да су добри Мађари на помиру, кад ијм ни вешање Срба, ни јуришање на нашу земљу, ни паљење, ни пљачкање села не поможе – на мир готови! Ти добри и мудри земље управитељи нити су што заборавили ни научили, као ни Бурбони: они нису заборавили на своје господарство, које су мислили да над другим народима имају, већ још као господари земље и народа деле и онаке милости, које су људи већ од Бога и природе добили. Нису научили и познали, да су Срби и Хрвати народ као и они и бољиј од њи. То је Мађарима највећа погрешка – њиова народна сујета.
Код Сарваша села 1 сат до Осека била је пре десетак дана мала битка међу нашим и Мађарима. Њи је било до 1000 – а наши 300 Варадинаца, и до 100 Србијанаца под Т. Јокићем; они су имали пет 6-фунтша топова, а наши само један 1-фунташ топ. Наши је пало 3 мртва и 3 рањена и то честитиј Србијанац Лука Стефановић, коме је топ стопалу однео, и кои се у Шиду преставио – а њи до једно 30 до 40 –, а рањен је Баћани у десну руку, а мајор је погинуо. Осек је обшанчен и у њему великиј страх влада. Ћуприја је од клада посрнула, и сад се на лађи превозе. Град су опустили. Ономад су однели топове и барут на пароброду – а сад носе на коли пушке и оправе солдачке. Швабе осечке, кои су иј подмитивши Талијане солдате у града увукли, сад хучу, и читајте немачке загребачке новине од 21. рим. Нов., како се Горјуп изговара, да он то није чинио, а нама је познато, да је баш он новце солдатима делио, да барјак мађарскиј натакну, и да Мађаре у град позову. Он и његов син ригали су отров на све, што се славенско зове, и сад лаже; ваљда је осетио крајњиј сат. Њему опростити не треба. - Брођани, Варадинци и Сережени сва села баш до Осека подсели. А народ од провинцијала сав је под оружем, пак и Мађари, кои по нешто у селима има – и то све трудом г. капетана Бркића. - Из Пеште ништа нечујемо, осим што њиове новине лажу, из кои се ипак очајање види. - П.

Из Брода. Некиј дописатељ у 95. броју ови новина криво кори бродску регименту, где људе ове назива као најгоре кукавице, наводећи, да нису никад имали воље војевати, за народност, а особито сада после издајства Ротова ни најмање, па ни за цара. Тај дописатељ јако се вара у своме мненију, особито што вели, да Брођани немају воље војевати. Нека промотри, како су у Италии наши војници војевали, и похвалу зато добили, па ће умукнути и неће ништа рећи. Каквим је духом ова краина напојена, ти само онај може знати, кои у њој пребива. Да би се само тај дописатељ с овим краишницима разговарао, то би увидио, да је само издајство вођа њиови, Рота и Филиповића, узроком, што су морали оруже положити. Јер где је издајство, ту нису криви војници, него вође. Добро је познато дописатељу томе, да је покорност к поглаварима прво правило војника, и да се онако радити мора, како они заповеде. Од вође много зависи; кои добро зна управљати своју чету, неће је заиста изгубити, – али ако издајство у срцу једнога вође лежи, онда је узалуд оруже! Зато би молио тога дописатеља, да би се хотео потрудити ову краину походити и с овдашњим војницима разговорити се, па заиста би другога мненија био, и рекао би: неправо сам говорио о људма, које нисам познавао. Да они радостно оружја се хватају, и још једанпут желе с непријатељем се огледати, да му покажу, како знају под вођом, кои је за народност и цара заузет, војевати; – то није ни двоумити, особито кад разсудимо, с каковом су вољом долазили амо у град, да га одбране, ако би га Мађари, као Осек, оствоити хотели. Није нам се чудити, што се с Осеком онако збило, јер град је овај увек неутралан био, а житељи његови већом страном за мађарску страну заузети; ал' нека непријатељ покуша овамо доћи и ту ће добар дочек наћи. Краина наша неће народност своју и цара изневерити, и уверен бити може свак, да ће она за ове светиње и последњу кап крви своје пролити. – Ј.

[JASON]

Из Далмације. Дневник италијански 'Уставна Далмација' садржава један чланак од неког Љубића, фратра, где се између осталог каже: 'И Далмација саучаствује у свељудском покрету; да-богме, неће ни она у данашња времена да остане непомична. Најпре протестирали смо против саједињења с Хрватском, и то је добро учињено, сада пак протестирали смо против устава, и уставо-учредника; и то је још боље учињено. А да како неби смо протестирали, када они безбожници ђакобини (посланици) хоће да римску католичку цркву поставе у равновесије с осталима овде јеретичкима? Где то може постојати, да римска католичка црква престане владајућом бити? Да полуверце будемо видити, на наше празничне дане работати и отворити дућане? Да њиове литије обносе у даљем простору? Да на великиј петак будемо чути јертичко звоно? Да када полуверци увуку се с њиовим месојеђама у наш великиј пост, да иј будемо чути играти и свирати? Пак што је најгоре, чујте људи и Христјани! што је решено о мешовитом браку? Није као до сада да је ли само једна страна наше римске католичке цркве, то је наш свештеник морао лепо у реду брак благословити и децу крштавати; но сада је зато остављено странама на вољу, како се погоде, и тада ласно је знати, да ће бити онакови бракова и од полуверски свештеника благосиљани; дакле ето видите, може ли више бити Scandalo Scandalo!!!'
Овако се овде умствује у 19-м столетију и у години 1848-ој! И у овоме пуном смислу арцибискуп далматинскиј протестирао је на државниј сабор! Да ли ово није довољно доказателство на коме степену цивилизације налази се Даламција, оне цивилизације, за коју највише се боје сајединивши се с Хрватима, кои цигло пет векова (овде се каже) изостали су у просвештењу од Далматина. Ништа вам мои драги Мађаро-Италијани*) оваковој цивилизации, – баш да се с Турцима босанским саједните! Ви одпадници народности ваше, нисте достојни ни спомињати славниј народ хрватскиј. Онај чопор дивљака, како иј ви називате, ено га за ону народност, од које ви одпадате, где славно на бојном пољу крв своју пролива; но не за реакцију, не, лажете зато ће време, историја и вас и све противинке наше, застидити. Онај чопор дивљака кои у ова времена, узаконивши за себе либералне штатуте, учинише овим саучастнике и међу њима живећу браћу православне Христијане; но ви напротив не само да ни за себе ни за међу вама живеће православне Христијане ништа не израдисте, но још гледате, да се овима одкаже и оно, што ијм се, не од вас, но од државног сабора, од цара мисли дати. Еј, еј, Бог вас у своју милост узео! – З.

*) Ја неби знао, како би другчије назвао нарочито приморце Далматине, но вазда треба разумети, да се говори о западним Христијанима. Одпре Италијани, сада Кошутовци: еле ко год против Славенства војује, за тога су и они; и сутра да Турци завојште са Славенима и турска би се страна овде држала! А зашто толика мржња? Зашто Славени хоће, да је Далмација славска покраина; но ово се овде неразумева. Славени? Боже сачувај! Кад не можемо бити Италијани, а ми ћемо бити Далматини, народности далматинске! Шта ће то рећи? То је некаква нова народност! Допис.

[JASON]

Како прођоше неки Мађарци у Бечу 7-га Новембра.

Она пословица: 'тиква дотле иде на лед, докле се не разлупа', изврши се на неким код Србаља већ одавно познатим одпадницима, на извиканом учреднику србски пештански новина, Тоши Павловићу, и његовом пајташу Исидору Николићу. Нађоше заслужену награду за принешене Кошуту верне услуге и чрез ове прама цару исто, као и народу своме учињено издајство. – Пуче сиреч са зором данашњег дана глас по вароши: да су горе опоменута два господина, и у њиовоме друштву и мађаро-министеријалног саветника Пају Трифунца ноћас из кревета сада овде постојећом војничком власти преког суда извукли и уапсили. – Овај глас мало час претвори се у истину. Очевидци приповедаху при вруштуку у славенској кавани: како је једна велика чета војника у авлии гостионице код црног орла у Леополдштату око поноћи искрснула, одма све улазе заузела, командирајућиј официр неколико речиј са келнером проговоривши, затим с једном части војника са натегнутим пушкама у собу опоменуте господе ступи, њи из кревета подиже, и све папире њиове скупивши, одведе иј са великом пратњом у апс. Говораху неки, да су чули, да су ијм у апсу при испиту и ђонове од чизама изтраживали због тога, што су код гдикои уапсеника Кошутова писма у самим ђоновима ушивена нашли.
Та вест, да су вишеречену господу уапсили, електрически је дејствовала на све Славене, али на лицу и по израженијама њиовим, а нарочито Србаља, – коима су ти људи од хрђаве стране врло добро познати, могло се је познати, да ово електричко дејтсво није производ сажаљења, – јер прама издаицама неможе човек имати сажаљење, – него више је следство изненадне вести. Изказиваху људи у кавани међусобно узроке, због кои мишљаху, да је уапшење следовало. Споменуше вероломниј правац Павловићеви Новина, које још и сада – по собственом сказанију његовом – под његовом фирмом о трошку Кошутовог правленија у Пешти изилазе под учредништвом Павловићевог и иногадашњег учреника, неког Куљанчића, – кои је од прилике пре две године дана због различита злочинства већ неколико месециј у бечком криминалу затворен био, и кога су затим због лупежлука из Темишвара протерали (Честито учредништво Павловћево! Hominem a socio nosce!) И Павловић, макар да вели, да је од Кошутовог тероризма уклонио се из Пеште; није за нужно нашао да он каковим нибуд ноивнама против тога поступка мађарског ребелијантског правителства протестира, што под његовим именом (кад он није у томе сугласан) новине издаје.
Опоменуше се људи, да у оно време, – кад се је Павловић од своје мисије, – коју је сајузу са Николићем поред мађарског комисара Чарноjeвића у Н.-Саду, по налогу Кошуто-Баћани - јевом верно одправљао, – и глас распрострео се, да је Србљима у шаке пао, и да су га ови обесили, – у Пешту натраг вратио, – како су Пештанске мађарске и немачке новине са ускликом Павловићев долазак с овима речма навестиле: 'Наш врлиј и мађарски врло добро одушевљен Павловић још живи, и срећно се ненарушим вратио у Пешту'. – Опоменуше се и тога, како је тај човек после овог свог повратка у Пешту, пакленом Кошутовом тајном полициом дао се на гоњење своје собствене браће, – што неће Кошутовом Богу, као он, да се моле, – полезно употребити.
Споменуше људи оне гадне и богомрзке услуге, које је Исидор Николић за плаћу Кошутову Мађарству чинио, што је у јавним новинама обелодањено било, а нарочито загребачке немачке новине доказале су достоверно из папира једног ухваћеног Кошуто-Баћени-јевог емисара, именом Касоњиј, да је Николић од Кошута за шпиона против народа свога дао се употребити. – Наведоше и то људи, да Николић није хотeо јавно мненије у мађарском министериуму, које су му, као што сам казиваше, понудили – примити, па опет вуче од њега плаћу, и то још већу, него што је као секретар имао! – Сeтише се људи, да је истиј Николић прошастог лета и за Беч једну мисију од Кошута имао.
Све ове узроке, и оно обстојателство, да су преднаведена господа после, кад је октоберска револуција у Бечу букнула, са Баћаном и Пулскиом у Градац одлијали, – доведосмо у тесниј сајуз са њиовим уапшењем, и рекосмо. 'Лијала си лио, док ниси долијала; мач Божиј стиже издајство'. – Хоће ли власт при нашим уапсеницима још и сад какове папире, кои би се на савез са Кошуто-Пулски-ом односили, по коима би су под каштигу преког суда подпасти морали, – о том се сумњамо; јербо се је од њиове лисичне досетљивости надати, да су такова писмена доказателства свог злоковарства, – пре него што ће се у Беч, кои се у обсади налази, и гди прекиј суд постои, – повратити, – морали уништити. – Но доста је, да њиови смрдљиви трагови, и њиова симпатија за злоковарне намере ребелијантског лупежа Кошута испред очију законите власти и правде нису могли сакривени остати, и тако бити ће, да ће у једно и због спрама свога народа учињеног издајства, – ако можда и не у заслуженој подпуној мери, – одмарштење примити.
У осталом у смотренију Трифунца рекосмо, да његово уапшење има се том случају, по оној немачкој пословици: 'mitgesangen, mitgehangen', приписати, што се je он, по своме удаљењу из Пеште, све једнако у друштву Николића и Павловића налазио; јер поред свега тога, што се је он свагда од Павловића дао за нос вући, – и што је као без икаквог значаја сталног характера, и због лисичијег пузења познат: опет више за подлога и за таквог, кои није за импутацију способан, држе га људи, него да би се могло помислити, да он толико бодрости има, да би смео хотимице узети участије у злочинство од грдне величине. Нека му ова платка, у коју је упао, на покорење његове луде високоумности буде, и нека одале себи науку изведе, да недотупавно мудровање, и дволичниј характер нити су у стању холост човека покрити, нити га против достојног посрамљења и презрења сачувати; јербо умеду људи кукољ од чисте пшенице разликовати! – Шта буде следовало, јавићу вам.*) - 902.

*) Учтиво молимо; но за читатеље приметити предварително морамо, да смо с друге стране већ разумели, да су вишепоменута господа преког суда ослобођена, и то јединствено посредствовањем св. Јелачић-бана.   Уч.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Најновије. Овога часа из поузданог извора разумели смо, да је патријарх и војвода србскиј, заједно са војводином, која ће заузимати Срем, Бачку и Банат, од њег. велич, цара аустријскога за цело потврђен. – Мађари су јутрос са великом силом навалили били на Томашевац, но по известију, сада баш дошавшем, ово дрзко покушење своје скупо су платили, почем су иј војници из тамошњег логора страшно поразили и кудкоје растерали.

[JASON]

Србске Новине, бр. 104. од 26. Новембра 1848.

Народна Србска Скупштина 1-га и 3-га Маја 1848. у Карловци, држана, пређашња политика дворска; и садашња политика нове Маџарске владе.
(Продуженије.)

Кад увиди политика, да јој је и на овом путу лоша срећа, онда отвори школе и нашег народа деци, али под оним уговором, као што сам већ напред споменуо. Овде још само то имам додати, да ни један наш младић, ма да је покрај најбољега свога дара, и владања, и најсиромашнии био, никакве штипендије, буди од државе, за добре сиромашне ђаке заведене, буди од другога кога на то остављене, није могао добити зато, што је православан. И да је скапавао од глади и сиротиње, они би га пустили да скапа, ако неће прећи у Римску цркву. – Али смо ми по школама сиротовали, и у сиротињи нашој опет остали верни народној нашој цркви. А наши архијереи и други бољари, где су могли ученике помагати, помагали су и њиове, као и наше, које сведочи и карловачко благодејанско заведеније, у коме се ране без разлике вере добри и сиромашни ђаци. Какво нас чуство задовољства мора обузети овде, кад ову нашу благородну добродетељ христијанску сравнимо са оном подлом зависти нехристијанског духа Римског; а особито кад још погледамо у каквим се обстојателствима та наша добродетељ према њима показивала, онда морамо с поносом неким у срцу нашем осетити, да смо и у највећој понижености нашој знали бити и велики, и у највећим невољама нашим знали бити благородни!
Још нам остаје, да видимо, као је политика поступила са народом нашим у милитарском стању. – Народ је наш дошао овамо, да оруже узме и да војује против Турака, и сваког другог царевог и њиовог напријатеља; и да и онда остане под оружем, кад ратове сврши. Народ је дакле наш као милитарскиј народ дошао. Политици је то с почетка по вољи било; јер је памтила, од колике су јој користи били наши предци особито у Хрватској, кад је требало под Ферднандом І. Запољину силу сломити, и кад је требало Фердинанда ІІ. од бунтовника сачувати. Али после, кад је Турска сила на мањак стерана, онда јој се већ војничкиј дух наш није више допадао, јер је тај дух кадар био народ задржати у оној снази, која је могла одбити од себе свако њено нападање. – Требало је дакле народ наш у толико обезоружати, да јој у намерама њенима неможе сметати. Најпре и најпре старала се она, да народ наш поцепа у томе, да нема једног и јединог господара, како ће јој после лакше бити савладати га, и из вере извести, а то је већ онда учињено, кад су дела наша предана дворским дикастеријама. Том приликом добије политика повода, да многиј наш народ обезоружа; јер сви они, кои су по Срему, Бачкој, Банату и по Барањи живили, и оруже носили, подвргну се сад под вармеђе где иј забрањено буде оруже носити; него су морали солдате у регуларну царску војску, као и други немилитарци, давати. Ово је народу нашем противно било, јер је видио да политика дворска неради то зато, што јој нетребају више наоружане Србске руке, него ради зато, да га може лакше поунијатити и поримчити, а тим начином и одузети му народност његову и политичну самосталност. Зато су многе породице, видећи, да cу ијм с једне стране оруже отели, а с друге опет насилним унијаћењем на њи навалили, волеле том приликом сва своја добра оставити, и у Русију се изселити, него ли на ту наредбу политике пристати; а други, кои остану, оставе с жалошћу оруже, и покоре се кои вармеђама, кои диштриктским, кои варошким магистратима, завидећи оној својој браћи, која су као граничари оруже своје задржали, и с њиме се од њи поносили. Политика се овде није преварила у рачуну, јер је тим начином отуђила браћу од браће тако, да јој је сад већ лакше било једног без другог свладати, – и особито лакше јој је било сад против они кои нису били под оружем, радити. То нам показује, и историја унијаћења; јер је ово лакше јој ишло за руком у паории, него ли у милитарии и кад је год предузимала унијаћење, увек је у паории почињала, јер на оружаниј наш милитарскиј народ није још смела тако јавно с тим насртати. Него је она и у милитарии свој посао радила, само другим начином. Она је знала, да ће народ наш остати јак, ако узима све своје капетане, обрштере и генерале. Зато је она на ова званија намештала туђе људе, кои ни језика Србска незнају, а камо ли да познају дух народа, а од наши само су они могли доћи до обрштера, и генерала, кои су се тако показивали, као да ијм срећа народа нашега ни најмање нележи на срдцу; или кои су узимали за жене своје Римкиње и сву своју децу предали Римској цркви.
Но и покрај тога је опет наши виши официра тако мало било, да смо могли држати када иј и немамо; јер кад је требало по јунаштву и заслугама наши људиј да имамо двадесет генерала, и толико наши обрштера, онда су се једва двоица или троица појавила у целој армади царској; па и ови ако су се показали да су синови нашег народа,били су одма у пензију постављени, где ништа за свој народ нису могли радити, живећи од њиове пензије, и бојећи се да ијм се ова не укине. А да се може политика у својој неправди изговарати, као да се зато наши непостављају на та виша званија, што нису способни, одузме ијм и начин, да се не могу за та званија приуготовити. Јер у оне више милитарске школе, где би се могли Србљи довољно спремити, за така званија, Србље није другачије примила, него тако, ако су у Римску цркву прешли, а изговор је наводила тај, да је тако уредио онај, кои је те школе завео, да се само Римске цркве деца у њи примају, као што је и до данас Најштадска милитарска академија и друге, које су нам већ толико синова наши до данас поримчиле. Те су школе понајвише заводиле крунисане главе, које су добро знале, да у њиној држави живи многочислениј јуначкиј, милитарскиј Србскиј народ, и да би требало и томе народу, кои ијм је највернии, средства изображавања дати у руке тако исто, као и другима; али политика је то тако уредити дала, да лакше може на њему своје намере извршити. А код простог милитарца тако је исто поступала; јер и њему није дала код куће свои школа, него му је наметнула немаче школе, у коима деца нису имала ништа, по чему би се познала да су Србскога народа синови. У једној Петроварадинској регименти, која спада у архидијецезу Србску отеле с се покрај немачки школа и наше србске, али и оне су увек, а особито у последња ова времена под обрштаром Растићем, силно нападане; и да се није архиепископ својски одупро против тог нападања, до тога би било дошло, да већ до сада ни у њима не би имали наши србски слова, ни црквени књига. Политика је наводила тај узрок, да је тешко народу куповати за децу своју скупе црквене књиге Псалтир и Часловц; и у место да спусти цену Псалтира и Часловца, коју је она подигла, изведе то, да те књиге треба из наши школа избацити. А латинска писмена треба примити у школу зато јер су све табле, које показују пут из једнога села у друго, латинским писменима писане; и у место тога да нареди, да са напишу те табле и србским писменима, изведе то, да се уведу латинска писмена у наше православне србске школе, како ће тако наше дете србско још у школи научити своје заборављати, а туђем се навикавати.
Најпосле и по самим тавницама и вешалима ловила је народ наш за своје намере. Она се није стидила, и до тога неваљалства и беззаконости кадкад доћи, да је и убице, разбојнике и свакојаке злочинце нашег народа, ако су се ови приволели на Римску цркву, из тавница без и какве каштиге попуштала, да и под самим вешалима осуђенима на смрт живот опрости, ако су ови изрекли да примају Римску веру. Али и наши су злочинци волели по десет и двадесет година у тавницама трунути, и на вешалима живот изгубити, него ли слободни са Римском вером к своима се вратити. И врло је редак случај био, да су кога страшљивца у гадним и неповољим околностима његовим могли на своју руку преокренути, кои ако је то учинио, међу своје се више ни враћао није.
У том свом по целом животу народа разгранатом поступању против наше народне политичне самосталности, није изгубила политика дворска испред очију још једну врло важну околност, с којом се мислила у намерама своима подпомоћи. Она је видила, да су своје право народно име Србин задржали само они Србљи, кои су остали у православној вери и цркви; а други, кои су оставили ову цркву, и пристали уз Римску, оставили су с црквом и име своје; а нова ијм црква другога имена није дала, нити је могла дати, него то једно, да су Кршћани; и тако су они остали без народног свога имена. Њима су после које Србљи, које и други издевали различита имена по наречју, коим су говорили, или по земљама, у коима су живили. Они су се звали Шокци, Буњевци, Бошњаци, Славонци, Далматинци и другачије; а кад се рекло Србљи, то се онда знало, да су то само они, кои су у православној вери и цркви остали. Политика је добро знала, да се Србскиј народ народним своим именом веже за своју прошлост; и кад изгуби име своје народно, онда ће изгубити и историју народну, а кад изгуби своју народну историју, онда се већ одцепио од своје прошлости, и може га водити к онакој будућности, каквој она хоће да га води. Ту је цељ она докучила код они, које је у Римску цркву још пре уловила, јер њи није никаквим именом називала, него кад је о њима што говорила, онда иј је називала пуком, кои Славонски или Босански, или како другчије говори. А да може с њима то исто учинити, чувала се увек, да нас нашим народним именом нигде не назива. Још с почетка кад је уговоре с нама правила, да се подигнемо против Турака, у место тога, да нас је назвала оним именом, као што ми себе код куће зовемо, ни у једној дипломи или одписима своима никад нас није хтела звати 'Србљима', него називала нас је Илирима, Расцијанима, Грцима; како ће нас таким начином помешати са онима, које је већ на своју руку дотерала, и навикнути на то, да заборавимо наше право име, и тим начином прекинемо свезу нашу са целим народом србским, и са славном прошлости његовом. И од то доба до данас нигде нас није именовала Србљима, него или Илирима, или Грчко-несаједињенима; и тако нас је сматрала, као да ми никаква на свету сродства немамо са онима Србљима, кои по другим земљама живе. Као што се види и онде, где је светце наше укидала, кад је рекла, да смо ми у календар увели светце, које она недржи да су наши и да могу имати места у нашем календару, јер су то светци Србије.
Њу су подпомагали понајвише у тој њеној намери Римске цркве бискупи, и плебеноши, кои су научили пук свој, да нас зову Ришћанима, Власима, Шизматицма, Рацима и свакојако другојачије, само не Србљима, и у најновија времена, кад су се људи почели у свему по начелу своје народности управљати забрањивала је она, где је год могла, ишта Србским именом звати, као што пре три четири године није допустила ни Читаоницу, коју су Н.-Сађани завели, назвати србском, него само народном. – Кад су Хрвати пре неколико година у Загребу намеравали све Југославене идеом Илирежа у један народ свезати; онда се то с почетка политици допало, мислећи, да и то иде њој на руку; а кад је после спазила, да то Србље још већма одтуђује од Римске цркве; онда је забранила била то име употребљавати. Али Србљи су кадри били свему томе доскочити, јер да нису до данас ни једне печатане Србске књиге имали, опет би ијм саме народне Србске песме, које живе у народу, и које ијм недаду заборавити на име своје, и свои славни предака, довољне биле на то, да народно своје Србско име и с њиме своју прошлост и будућност сачувају од пропасти!
(Свршетак следује.)

[JASON]

У Београду 24-га Новембра.

У засeданију сабора аустриjскога од 15.т. г. повела се реч о томе: да ли су они протоколи, кои су вођени у заседанијама после октоберске револуције у Бечу, законити? и имају ли се, како је члан Хелригел предложио, сада од сабора припознати и примити? Она страна, која је у Бечу заостала била, бранила је ове протоколе; али напротив она друга, са Ригером на челу, жестоко се опирала томе и нипошто иј није хтела узети за своје, јер би тим пала у платку, да пропозна ону револуцију, а то учинити не може. Најпосле по дугом препирању већина реши, да се ти протоколи од сабора не пропознају за законите и обвезујуће. У то дођу и нови министри у заседаније, прочита се царско ручно писмо, коим се они постављају, на које министер-президент, кнез Шварценберг, устане и изговори политичну вероисповед министерства следујућег садржаја:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Моја господо!
Позивом њ. вел. сакупио се установљавајућиј сабор, да настави саветовања о уставу. Кад нас је поверење царево у савет круне позвало, нисмо ми непознали тешкоће задатка, величину одговорности према престолу и народу. Има рана из прошлости да се лече, незгода у овоме тренутку да се уклоне, нов поредак ствариј брзо уведе. Сведомост поштенога тежења за благо државе, народа и за слободу, поуздање и ваше садејствовање при великоме делу, склонише нас, да лична призренија жертвужјемо љубави за отечество и да следујемо позиву монарха.
Ми примисмо руководство правителствене власти из руку њ. вел. заједно са одговорности, тврдо одважни, од свакога, уставу противнога уплива удаљавати се, али не мање и не допуштати, да се ико меша у извршителну власт.
Сложни у основоположењима, речи и делања свакога појединога између нас биће изражај политике свега министерства.
Ми хоћемо уставну монархију искрено и без задржања. Ми хоћемо ову државну форму, које биће и обезбеђено постојање припознајемо у узајамном извршивању законодавствене власти чрез монарха и представничко тело Аустрије, – ми хоћемо да је она основана на једнаким правама и слободном развитку свију народностиј, као и на једнакости свију државни грађана пред законом, да је утврђена јавности у онима струкама државнога живота, ношена слободним обштинама и слободним правленијем покраина у свима унутрашњим пословима, свезана обштом копчом крепке средоточне власти.
Надамо се, да ће се дело нашега саветовања о уставу скорим моћи поднети њ. вел. цару на одобрење.
Министерство ће се старати, да управљање по потребама времена преиначи, а док се о томе путем законодавства постојана определења не установе, оно ће нужне наредбе издати.
Двогуба цељ овде ће нам престојати: да се без свакога уштрба одрже слободе, народима Аустрије дате, и да се обезбеде условија, без кои слобода постојати не може. Да ова живом истином постане, да се њена условија испуне: о томе мислимо својски и озбиљно радити.
Министерство неће заостајати иза тежења за слободомисленим и народним установљењама, оно много више држи за дужност своју на врх овога движенија ставити се.
Сељаци, управо сада ослобођени земаљски терета, с нестрпљењем изгледају, да закон нареди, шта ће се и колико за накнаду дати, и шта ће они, по основоположењу правичности, сносити имати.
Основе слободне државе сачињавају слободне обштине: необходна је потреба, да се овима слободомисленим законом о обштинама утврди самостално определење и управљање међу границама, обзиром на обште благо повученима.
Као нужно и неизбежно следство самосталности обштина показује се ујединостручење државнога правленија, и потребама времена одговарајуће уређење надлежателства.
О овим предметима, као и о преустројенију судопроизводства у духу уставности, о уведењу земаљски судова на место спаински и обштински и о строгом разлучењу управљања од правосудија, поднеће вам се, моја господо, сходна предложења. Тако исто и о предупређењу злоупотребљења печатње чрез репресивне законе, о уређењу права здруживања на основу, кои се слаже са државном цели, и о устројењу народне гарде. Зашто баш тим, што министерство ствар слободе својом прави, држи оно за дужност своју да поврати обезбеђено стање права. Министерство обриче себи, да ће га у томе ревностно и по дужности помагати све власти. Органи правителства средоточију монархије, као и у провинцијама, у извршивању њиове званичне дужности најсвојскије подкрепити, биће особита његова брига.
Сажаљења достојни догађаи случили су се. Сила оружја морала се употребити против факције која је главниј и престолниј град преобразила била у позориште анархични смутња. Тешке су ране задане. Њи блажити и видати, колико је могуће, Беч, срце царства, у његово пређашње благостање повратити, и о томе се старати, да се нагоном нужде приведеном стању изузетка, чим обстојателства допусте, крај учини, биће наше ревностно старање.
У Италии је наша велеславна војска победила неверство и издају, и старе врлине аустријске војске, братско сугласије свију племена, храбрено пожертвовање за чест, славу и величину Аустрије најсјајније сачувала. Још тамо стојати мора, да целокупност царства чува.
У органичком сајужењу са уставном Аустриом наћи ће ломбардо-млетачка краљевина, како се мир сврши, најпоузданије јемство за чување своје народности.
Пододговорни саветници круне тврдо ће се држати уговора. Они се надају да ће скорим и италијанскиј народ уживати благодети устава, кои ће имати различита племена у подпуној равноправности скопчати.
Повређење овога првога права народа запалило је грађанскиј рат у Угарској. Против партаје, које је последња цељ преврат и одцепљење од Аустрије, подигли су се тамо у своим неоспорним правама увређени народи. Не тиче се тај рат слободе, него онога, кои ће иј слободе да лиши. Одржање целокупне монархије, тешња свеза са нама, припознање и обезбеђење њине народности, јесу предмети њиовога тежења. Министерство ће иј подпомагати свима, у власти му стојећима средствима. Силом ће се оружја, почем су се на жалост сви путови помирења без успеха прошли, страхотна влада преступне партаје покорити и унутрашњиј мир опет повратити.
Моја господо, велико дело, које нама у споразумљењу са народима предстои, јест основање нове свезе, која ће све земље и народе монархије у велико државно тело сајединити.
Ово гледиште показује скупа и пут, коим ће министерство ступати у немачком питању. Не лежи величина Немачке у раскинућу монархије, нити у ове ослабљењу ојачање њено. Постојање Аустрије у државном јединству јест немачка и европска потреба. Овим уверењем напојени изгледамо природниј развитак још неоконачне парнице о преображају. Истом кад подмлађена Аустрија и подмлађена Немачка дођу до нови и тврди форма, могуће ће бити њино узајамно одношење државно определити. Дотле ће Аустрија наставити своје сајузничке дужности верно испуњавати. У свима спољашњим одношењама царства ми ћемо интересе и достојанство Аустрије чувати знати и никакво сметајуће утицање са стране у независно устројење наши унутрашњи одношења недопустити.
Ово су главни основи наше политике. Ми смо иј отворено и искрено изложили, зашто без истине нема поверења, а поверење је прво условије благопоспешнога садејствовања између правителства и сабора.

[JASON]

Прокламација, коју је Липа Словенска на Пољаке издала:

Браћо Пољаци! Бој, у кои је мржња душмана Славенства, Мађара и Немаца, несретниј Беч запалила и утерала, приведен је к жалостном концу. Беч, почем је од ови наши непријатеља крвљу укаљан и сасвим освојен био, пао је сад паденијем грозним! Војник гвоздене мисли и воље сад је у њему господар и судац. Бол и гроза обузела нас је одма при почетку споменути догађаја бечки; јер смо ми предчуствовали, да ће се догодити, што се ево сад и збило: то јест, да ће војник давати законе покореном граду и да одтуд може следовати опасност за слободу. Ми смо напред знали овај жалостниј конац; али смо и то знали, шта значи слобода у устима наши противника, а шта би била за нас победа наши непријтеља!
Браћо Пољаци! Ви сте веровали обећавању и речма њиовим и стали сте под њиове барјаке: обманути варљивим гласом оне проклете политике, која проглашавајући слободу, једнакост и братство, кује робске ланце, приправља тавнице и подиже вешала за све верне Славене, пристали сте и ви к четама главни противника наши, кои се непрекидно труде и усиљавају да упропасте Славенство.
Браћо Пољаци! Ми знамо, шта је вас довело на ове путове. (Затим се говори о судбини Пољске, како је ова раздељена, како су синови њени страдали и међу све народе по свима крајевима света разтерани, па да иј је то привело на ове споменуте путове.) Као пчеле изтеране из кошнице (вели се даље) тражите ви без одмора изгубљену матицу. Гдегод зазвечи глас, подигнут против тиранства, где се год одзове вест о боју за слободу, ту вама бива, као да вам од туда помоћ долази, чини вам се као да вас тако мајка ваша Пољска сазивље на празник васкрса од мртви, и ви онамо летите, ма кроз ватру морали прелетити. – Подобним гласом – много обећавајућом надеждом обмануо вас је и насилничкиј Мађар и Немац, кад су Беч побунили. Будући одушевљене само љубави к слободи, нису смотриле очи ваше замке ове, у које је издајство наши врагова хтело заплести и уловити Славенство. Заборавивши за своју рођену браћу летили сте онамо, где су под барјацима слободе стари душмани наши нове ланце и вериге нама Славенима готовили. Војска је сатрла ове наше душмане. Истина да овај победитељ није пожеланиј штит наше слободе, али побеђениј био би заиста убијцом њеним постао.
Браћо Пољаци! познајте већ једанпут где је истина и љубав; познајте нас, познајте своју рођену браћу, па да с руком у руци тежимо сви сложно за напредком слободе Славенства. После дуговечног мучења и угњетења наши домовина дао нам је свемогућиј знак сада; и Славенин, овај мученик међу народима, устао је да прими своје праведно наследство, и да разбивши ланце робства понови на земљи владу слободе, једнакости и братства, – да буде већ једанпут слобода у истини и у делу. – Тешко нама а зло свакоме од нас, кога ће морати проклињати потомство, да онда, кад је време звало, није испунио своје звање, да није се поставио под барјак слободе племена свога.
Браћо Пољаци! на нашим барјацима већ од много година блиста се у златној сјајности онај светиј надпис; и бесниј глас овог тројног знамења одмамио је вас из севера, те сте летили проливати крв своју и под пирамиде Египатске и у снегом покривене равнице код Москве, у Апенине и на Пиренејске планине. – Али жали-Бог! досад вас је свет варао, крв синова и браће наше проливала се у свима частима света, – али се проливала бадава и безполезно. – Дај сада, познајте Славене, познајте нас и искусићете, да је правиј Чех и свагда био, а и сад јест верниј брат своје браће, – уверићете се, да је Славенин, кои се гнуша оног угнетавања, од ког је он кроз толике векове страдао, кои више него и саму смрт мрзи робство, које је крв племена његовог окаљало, да је тај Славенин избраниј љубимац праве слободе. – Досад сте ви имали пред очима једино спасење предраге ваше мајке ојчизне, зато нас нисте познавали, нисте ни марили за нас, а противници наши разпиривали су неповерење међу нама. Досад су многи од вас једино и изкључително само по своим стазама ишли, и одтуд је следовало, да су се многе хиљаде жертвиј верни синова пољски изгубиле као дим под облаке.
Браћо Пољаци! свет вас је варао; али брат брата преварити неће. Зато у име слободе обште, коју ми сви, као један муж, тражити и бранити морамо, у име ваши мученика, кои су пали на бојним пољима, кои су изгинули на губилиштима и у тавницама, у име покрвављене и разкомадане мајке ваше Пољске заклињемо вас братском речи, немојте презрети глас, коим вас позивље Славенин, да нас већ познате и да се и ви к Славенству признате. – Станите под барјаке, које је Славенин развио, да војује за слободу крви своје и рода свога. – Слобода за све, то је наше значење. Век деспота заиста је већ проминуо и несме се никако више вратити, брат несме себи присвојавати господарење над братом, народ над народом. – Славенин, овај избраниј љубимац новога века, кои је био досад мученик, сад је апостол и биће заштитник праве слободе човечества.
Браћо Пољаци! ово је наш знак и наш задатак! Зато се немојте од нас Чеха, Моравана, Словака удаљавати, немојте се бочити од Срба, Хрвата, Словенаца и Русина, него напротив придружите се и ви к браћи вашој досад непознатој али и досад сажаљевајућој и милујућој вас. – Сугласијем, слогом и снагом братском процветаће Славенство, родиће се нама спасење, а мајка ваша ојчизна Пољска постаће зрно бисера у венцу слободни славенски домовина, и биће апостол слободе на истоку. Пољаци! будите браћа ваше браће. – Љубави и правдом задобићемо наше наследство – слобода, једнакост и братство постаће чрез нас истином и делом.

У Прагу, дана 18. Новембра 1848.
Од одбора Липе Славенске.

[JASON]

Из Темишвара послана су нам три прогласа тамо постојећега ц. кр. војенога савета. У првом се вели, да ће се свима терористама будимско-пештанске владе преким судом судити; заједно се забрањује свима племићима и властелима изилазити из града или предградија без особитога допуштења. Другим се проглашава Сава Вуковић, кои још непрестано народ против цара буни, за фоглфрај и изван закона, па се обећава 100 дуката ономе, кои би га жива или мртва у Темишвар донео. У трећем се пак проглашава темешкиј другиј поджупан Култерер, иначе Мурањи, такође изван закона.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Мађарска бунтовна влада поставила је пољског генерала Бема за заповедника војске, кои ће против Ердеља војевати. За начелника главног штаба придат му је мајор Чеч, такође Пољак.

Надвојвода Јован, увидивши како франкфуртскиј парламент иде на пропаст Аустрије, он, као принц аустријскиј, на тај начин није могао задржати част рајхсфервезерна, но дао је оставку, и враћа се натраг у Аустрију. Ово ће бити смртоносниј удар за Немачку.

[JASON]

У Београду 25-га Новембра.

Са политичном вероисповеди аустријског министерства сви су журнали, изузимајући претеране немачке и мађарске, посве задовољни. Славени аустријски гледе у њој своје избављење, само жале, што ни јeднога Славенина у министерству нема, па би онда били савршено задовљни. И сабор у Кромерижи ништа интерпелирао није, шта више, и сам Шуселка, коловођа радикалне партаје, изјавио је министарству благонародност своју за изложена начела. Ми од наше стране само толико рећи можемо, да је та вероисповед такова, као да је из нашег срца изчупана. Србин у данашњем положењу ништа боље пожелети неможе. Слава честитоме министартву!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Аустр. кореспондент' јавља, да је 17. т. м. у Оломуц дошла србска депутација, под предводителством г. Ђорђа Стратимировића, да издејствује скоро решеније питања о србској војводовини; па примечава следујуће: 'Тим је више желити, да се праведне жеље овога, за целокупност државе толико заслуженога народа што скорије испуне, што дуго оклевање незадовољство међу Србима породати може, које би сада кад је крепко и пређашњему подобно садејствовање њиово необходно, тек од убитачни следства било.'

Генерал Шимунић лепо у Угарској напредује. Словаци га свуда, и његове солдате, примају радостно као избавитеља, и туже се на свирепо поступање, скаредна и грозна насилија мађарски гардаша. Шимунић се влада као човек од народа, као достојниј борац за ствар славенску. У Сеници, где се сада бави, сам је походио тавнице, где су многи домородни Словаци у тешком гвожђу и у мукама глади стењали. Капелана Врбовечког сам је извео из тавнице, а осталим заробљеницима дао је у своме присуству ланце скинути. После тога отишао је и под вешала, где су висили пет политични мученика, међу тима и младиј Шулек. Овде је генерал са страхопочитањем скинуо шешир и дуго гологлав и са сузним очима ћутајући стајао. Затим даде мртва телеса погубљени, кои је једина кривица била, што нису род свој издати и мађарски робови бити хотели, скинути и свечано у гробљу саранити. – У оним тавницама у Сеници, где су пре сажаљења достојни Словаци скапавали, седе сада њиове неправедне мађарске судије, међу тима и грозовитиј гроф Њари.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Вестник' саобштава следујуће ручно писмо цара аустријскога, писано светом патријарху:

Љубезниј Архи-Епископе Рајачићу!

Почем су издајничке смутње Људевита Кошута и његови саучастника у Мојој угарској краљевини до јавне побуне нарасле, ја за краљевску Моју дужност држим, да исту побуну са оружаном силом уталожим; да могу верним Моим народима обезбедити благодејанија мирног уставнога бића, што под тероризмом злоковарне једне факције учинити није више могуће. Зато Вам у прилогу саобштавам Моје, овим поводом издане манифесте, са том препоруком, да би сте и Ви са Ваше стране садејствовали, како би они што скорије распрострањени и извршени били. Осведочена верност Вашој црквеној власти подчињени обитатеља угарске Моје краљевине уверава Ме, да ће се они од сваког саобраштаја, и сваке такове свезе, која ће се неизоставно као издајство казнити, уздржати, и к повраћењу поредка сваку помоћ Мојој, под врховном командом Мог фелдмаршала кнеза Виндишгреца стојећој војсци, пружити. Од Ваше пак верности и привржености надам се, да ћете Ви утицај Ваш код ондашњи житеља краљевине Моје на то употребити, да се свако безполезно угњетавање, злостављење и свака свирепост предупреди, па да ћете и тим начином садејствовати, да се испуни најтоплија жеља Мог отеческог срца, која се у том састои, да се поврати стање мира и поредка, у ком ће Ми бити могућно правичним захтевањама србски Мои поданика за доста учинити.

У Оломуцу 14. Новембра 1848.
Фердинанд, с. р.

[JASON]

У Београду 26-га Новембра.

Стижу нам гласови, а и у 'Напредку' читамо, да је 17-га т. м. било у Бачкој боја између Срба и Мађара. Нама је тешко приметити, да су нам се дописатељи наши улењили, те нас до сада још ништа обстојателно о томе неизвестише. Како је у Банату било, о том смо извештени; а шта би у Бачкој, још ништа известно незнамо! Писма дописатеља нашег из Карловаца, ваљда ће једно десетак дана путовати! тако је тамо пошта добро уређена! Писао једно, 16-га т.м. одонуд писано, тек нам је данас стигло: дакле 10 дана је путовало! Заиста брзе поште! – Како 'Напредак' јавља, овако се у Бачкој збило: 'Пођу Мађари тобоже на Ст. Томаш, а ударе свом својом силом на малениј шанчић на Сиригу. У томе шанцу није било више од 250 људиј. И бадава су Мађари на њи насртали. Наши се сами чуде, да су иј тако поштено узбили. Потврђује се, да су овде, на овом малом шанцу, страдали Мађари као год на каквој већој битки. Око триста морало иј је пасти. Два или три капетана њиова погинула су. Видили су наши очима кад је и један мајор на белом коњу свалио се. Заробљенци казују, да је Стева Зако на белом коњу био. И било би време, да му се већ једанпут конци смрсе. Ст.-томашани су Сиригу притрчали у помоћ, и тако Мађаре по готову достојно узбили, да ијм се неће милити скоро на Србе ове нападати. У истиј мах Мађари су ударали и на Борђош, Феудварац и Турију. Свуда ијм је лоша сећа била. На све стране су узбијени и збијени. Од Србијанаца су шесторица рањени, између кои је и један капетан србијанскиј Дим. Стајевић. Ови су из Ст. Томаша Сирижанима помажући преко канала на непријатеље јуришили. Битка је на Сиригу била најјача. Па овде бијаше само 250, а на Карашу 3.000 људиј: и ови да се разбегну, а они да онако ваљаниј одпор непріятелю даду!' 

Како је у Банату било, ево шта наш известитељ П. јавља из Панчева, 23. Нов. у 12 сатиј полноћи. После него што смо данас читав дан грмљавину топова од Томашевца слушали, и многе непоуздане вести о томе добивали, приспе овдашњем окр. одбору овај час из логора од г. Книћанина у 4 сата по подне оправљено писмо, које нам ту радостну вест донесе, да је непријатељ, кои је јутрос у 7 сатиј преко собом саграђене ћуприје под Орловатом преко Тамиша са 300 од прилике коњаника и 1.000 пешака на наше с леђа, и подобном силом од стране Орловата и Пет Кућа жестоко напао био, после непресано трајавше битке из топова узбијен тако, да су наши Томашевац, у ком је непријатељ две куће запалио био, опет заузели и тако саобраћење између себе (Србијанаца и Граничара), а и с нама, као што ево видимо, повратили.
Из Алибунара је опредељен неодложно народниј мајор г. Михаил Јовановић, да са своим велким баталионом и довољном артилериом у помоћ г. Книћанину притече. И будући да је баталион наш панчевачкиј, кои је одавде у Ковачицу, и оданде на првиј глас топова на бојно поље похитао био, због малог числа свог и слабог једног јединог топа од катана непријатељски разбијен, то су оправљне одавде одма две комапније наше са два 6-фунташа, да непријатељу с ребра приближе се, кои је, ако и узбијен, опет с ове стране Тамиша пристанио се. Овим начином надамо се сретном успеху још сутра до подне.'
Друго овога часа дошавше известије јавља, да је бој и 24-га срећно испао за наше. Мађари су до ноге потучени и преко Тамиша отерани. Битка је дуго трајала, и жестока је била. Од наши је 5–6 пало, а од непријатеља неизбројена множина. Чест и слава г. Книћанину, кои је и овај пут осветлао свој и народа свога образ! Обшриније у следујућем листу.

Из Вуковара нам под 22. т. м. следујуће јављају: 'Овај час чујемо једва дочекану и одавна потребну наредбу, да се пошта преко Опатовца, Илока, Сусека и Черевића за Варадин укида, и одавде преко Товарника у Земун уређује. Одсад ће нам Ваше, па и загребачке новине, ако се одавде у Винковце пошта установи, уредно долазити, које смо досад, као и загребачке, кадкад, и као од беде, примали. Ово ћете писмо још преко Винковаца добити.'

Бобалић није стрељан, како се глас разнео био; већ је у Панчеву под затвором и судом. Њему су Мађари на Карашу отели три топа: један од 12, један 6, и један од 3 фунте. На његово место за команданта новог логора у Дубовцу, св. војвода је поставио капетана Шарића. Ово је стариј солдат, кои је још под Наполеоном војевао. Он ће ваљда Мађарима показати, шта вреди србска мишица.

Кнез Виндишгрец послао је војводи србском 18 комадиј медаља, да иј раздели међ војнике србске, кои се у боју одликују. – Прекјуче је на пароброду дошло у Земун 150 артилериста, са џебаном и 6000 пушака, опредељени за Ердељ. Исти су данас пред подне на пароброду са св. војводом дошли у Београд и узевши са собом овдашњег ц. кр. конзула г. Мајерхофера, отишли одма Дунавом у Банат; кажу, да су пушке Срби задржали за себе, а Ердељанима ће друге послати, кад дођу. – Ноћом је прекјуче отишао један баталион Варадинаца у Банат. Без Варадинаца нигди ништа! Они су свуда на мејдану. Слава ијм зато!

Св. паријарх јуче је добио од кнеза Шварценберга писмо, где га уверава, да код двора ствари народа србскога врло добро стоје, и да ће све по жељи испасти.

Из Прага 12. т.м. отишла је једна чета добровољаца у Словачку, да Словаке опет подигне. Њи предводе Штур, Хурбан, Зах и Блуден.

[JASON]

Дописи.

Из Карловаца, 21. Нов. У петак у вече, т. ј. 19. Нов., са две стране два стигоше гласа, с једне стране лепи и повољни, с друге опет тужни и чемерни. Лепи су гласови из Бачке дошли, где су Мађари са четири стране ударили на наше; с једне стране од Турског Бечеја код Борђоша, (пре два месеца од Шајкаша попаљеног мађарског села на Тиси, с банатске стране лежећег); с друге од Србског Бечеја на Фелдварац; с треће од Врбаса на Сентомаш и Турију; с четврте од Кера на Сириг, где су свуда онако узбијени и потучени били, како ваља. Њина је главна намера била Сириг освоити, но лоша ијм је срећа послужила. Каже се, да је на Сиригу и Пишта Зака из србског тела мађарску своју душу, ударцем србске веште мишице, изпустио. Колико су нас ови гласови обрадовали, толико су наш из Баната од Караша стижући ожалостили, јер су тамо Мађари и Швабе ударили на Караш, где су многе војнике потукли, и три топа, један од дванаест, другиј од шест и трећиј од три фунте отели. У Банату дакле рђаво стоимо, тамо смо несетни. Ја истина нисам војник, али мислим, да би се у Банату имало с друге стране радити; требало би ту сиреч најпре Турскиј Бечеј освоити, пак с освојењем Бечеја две хасне имамо; једна је та, што би се онда Мађарима из Бачке пут пресекао; а друга је што би се диштрикт Кииндскиј ослободио, па кад диштриктски лавови буду слободни и колико толико оружани, онда иј треба пустити на Мађаре, пак да је пет Бели Црквиј, а не једна, све би иј с црном земљом поравнили, а у Бечкерек ће ићи као у сватове, јер великиј чин за њега имају. Без ослобођени диштрикта нема добитка у Банату.

У Срему. У 'великом суду', кои у Вуковару дејствује, упливом славног аге И. С. и Ђ. К. наименован је за председатеља некиј М. 'от' М., кога иначе сви зову господин 'per se'. Овај господин 'per se' зове се зато, што ма на какво најважније питање, њему предложено, да одсудително мненије своје даде, одговор свој свагда ограничава на предлог латински 'per'  и местоименије 'se'. Докле се са оваким великим судиом доћи може, то зна свакиј, а да му ми не кажемо. Ми би овој речи 'предлог' још које слово додали, пак би онда могли с њом врло згодно назначити, како га треба звати. Он седи у Шиду, и иде на великиј суд у Вуковар, жалибог и они кола и коња, кои овога господина из места садашњег пребивања његовог, које је 2 ½ штације од Вуковара удаљено, возати морају. Блажениј Доситеј, да је жив сад, рекао би јамачно за њега, да два – вуку трећега. Ми уверити сваког читатеља поуздано можемо, да овај господин 'per se' није вредан једну честиту квиту, на каквом он хоће језику написати, ал' он као господин 'от', како је на овај свет ступио, постао је 'per se' способан за свако жупанско званије! Quousque tandem abutere patientia nostra? Ал' та господа 'от' ово нечују, пак веле, – само, имејај уши слишати, да слишит'.
Сами сасудије румског вел. суда туже се јавно, да неће млоги од постављени приседатеља на суд да долазе. Тако г. Ј. К. у два три месеца само је једанпут двапут у суд дошао. Шта ради код куће у Иригу? Ваљда га сиромаха мучи реуматизам. Овај господин седи на две столице, он је фишкал намастирскиј, и заједно члан великог суда, он приљежно алегира на намастире, и у једно доба има столицу код суда. Ваљда сад зато одсуствује, што се намастирски послови у суду расправљају? Legalis заиста excusatio, ако зато у суд недолази! Зна он, као јуриста, да неможе бити у једно време и парничар и судија. Што А. З. у суд недолази, није се чудити, он врло паметно ради; он као савестан човек сам зна, да није на свом месту. Плаћа иде, долазио он у суд, ил' недолазио. Шта раде народни представници?... Е!... сад је пост.

Из Скардина. Наши далматински депутирци не давно из Беча упуте далматинске обштине да се подпишу главнија лица од њи на одржање нашег језика, т. ј. да се уведе по судовима и школама, као дипломатичниј. Овог се дела прими г. Спиро Поповић и г. прота Шушић у шибеничком обштеству, к томе и један римокатоличкиј фратор; они почну подписивати и доста иј се подпишу, док наједанпут један иј од римокатолика именом Галиотовић саблазни, и докаже, да се они врбују на преверење, и да ће се сви повлашити. Простота огорчена на то, скупи се, и с оружаном руком науми нашег г. проту у конаку убити. Чувши о том наши Србљи, известе проту, и он се уклони из конака, и буде спасен. Наш г. Поповић похити до фратра, и покаже му дело; овај устрашивши се зли следства, увери пук да је лаж оно, што му је казано, и тако људство се разиђе. Но приметити је достојно то, да истиј фратор у самом почетку дволично је мислио, и свој учињениј подпис је био одказао, но када је видио, да ће се озбиљна кавга између ова два пука подићи, потврдио је, и сваку је сумњу уклонио. – Кад вам све ствари правилно описивати почнем, какве су данас код нас, мора ћете се и Ви и свакиј Славенин удивити, које скорим временом започећу. За сада оволико.

[JASON]

Србске Новине, бр. 105. од 30. Новембра 1848.

Народна Србска Скупштина 1-га и 3-га Маја 1848. у Карловцима држана, пређашња политика дворска; и садашња политика нове Маџарске владе.
(Свршетак.)

На последедку морам још једно средство напоменути, коим нам је више шкодила политика, него ли и чим другим. Нама је обећано, да ће све оне од искона наше земље, које од Турака ослободимо, поново наше бити, и ми смо по ономе обећању населили Срем, Бачку и Банат, одакле смо Турке оружем истерали, и које смо ми земље као наше увек сматрали. Видећи политика, да се народ наш по овим земљама тако понамештао, да ће се из њега, кад се умножи, једно велико једноставно тело изобразити, које ће у снази напредовати, и које ће лако моћи електичка сила слободниј мислиј и јачи осећања своим временом за тилиј часак потрести, и за својом политичком слободом покренути га. Томе је требало пут препречити; јер то би је зауставити могло у њеном лукавом корачању. Она је изнашла начин, коим ће једноставно тело Србског народа, док јошт није одјачало, изпрекидати, и тако га по изнастављати, да неможе никада срастити, одјачати, и до једноставности своје доћи. А тај је начин био: населити туђег језика, и туђе вере народе у ове наше земље, и тако иј с нама измешати, да се своим временом неможе ни помислити, да су то наше земље. А да се Србљи недосете њеном лукавом тежењу, изнађе му она вешто одело, у које га је обукла. Она је непрестано викала, да наш народ ненапредује у радиности, и послености зато, што незна господарски послова радити онако као што знају други народи, и да је то велика штета за господарство државно, што је радиност у овим најплодниим земљама запушћена. Овом је виком забуњивала народ наш с једне стране, а с друге стране насељавала друге народе, и мешала с нашим, да га они такорсе науче пољским и рукоделским пословима, предњачећи у овима пред њим. Тако је политика по своим добрама, које је у нашим земљама неправедно под своју камеру подвргла (јер та је добра требало дати Србским породицама, које су се најбоље у ратовима показале) населила Маџаре, Немце, Рушњаке, и Словаке, а после су то исто и друге спаије, кои су увек били рука политике, на своим добрама учинили. И тако је она за кратко време заплавила сав Банат, Бачку, да и самиј Србскиј Срем, туђинцима. Ови се нису само на особита за се селишта спустили овде међу нама; него су и по нашим селима понамештани, како ће наше људе боље моћи таманити. Осим оне главне цели, због које су исти туђинци међу нас насељени, имали су они свакиј свој задатак. Маџари су само зато насељени, да нашој народности стану на пут, да ова неможе у својој снази напредовати, јер они нису били ни у каквој радиности, или рукоделију бољи од Србаља. И кад би политици за тим стајало било, као што је она говорила, да ми напредујемо, онда би морала забранити, да се Маџари овамо населе, кои су наравно простиј побожниј наш народ многом злу научили. Немци су насељени, да наше добре земље мало по мало изпридобијају, и тим начином нас осиромаше, тако, да неможемо никада главе подигнути. Њи је политика за ту своју цељ свагда и у свакој прилици подпомагала, јер осим тога, што ијм је у куповању наши Србски кућа и други добара на стотину начина ишла на руку тако, да где се год Србска кућа или Србско какво добро продавало, ту је увек Немац, а на много места и Маџар, или другиј тко, био, и морао бити купац; а Србљин ако је као сродник и прече право имао на то, да тако добро задржи, опет је морао изостати. Бивало је хиљадама и таки случајева, где су спаије земље од наши људиј на очиглед неправо отимали, и Немцима и другим иј предавали. Рушњаци су понајвише унијати, и њиов је задатак био: са својом црквом, која је остала налик на нашу, мамити народ наш по овим земљама на унију. Но они су врло слабо напредовали у томе, јер незна се, да је кои Србљин у Срему или у Бачкој прешао на унију. Приповеда се, да су унијатски бискупи обећали, да ће цео Срем поунијатити, ако ијм се спаилук Шидскиј на уживање даде. Они су то и добили, али до данас јошт никога нису поунијатити кадри били, осим две преварене жене, које су тако после презрене биле од свакога, да су под туђим плотом умрле.
А у Бачкој зна се, да су једног нашег Србљина ови последњи година преварили, кад се венчавао са унијатском девојком, да се подпише на контракт, у коме је то стајало, да он са својом породицом прелази на унију, но кад изиђе 1844. године на дијети закон, да се из Римске цркве може одсада слободно прелазити у Лутеранску и Калвинску, онда и тај одма пређе у Лутеранску веру, из које се опет после врати у своју православну цркву. Словаци, кои су по Бачкој, Банату и нешто мало по Срему насељени, понајвише су Лутерани. Они су понамештани зато, да нама као и други сметају, а при том да и сами као одцепљени од своје Карпатске браће с нама заједно овде поримче се. – Колико је политика у тој својој намери успела, мислим да сватко у садашњим околностима најбоље може видити, кад погледи око себе, и види да у овој нашој светој битки нестоимо један до другога, нас прекида сад овај, сад онај, туђин, и у напредовању нам нашем смета.

Из свега овога, што сам говорио о законости народне Србске скупштине, 1-га и 3-га Маја у Карловци држане, и о упутности поступања њенога; и из свега тога, што сам о судби народа нашег досада приметио, сватко је могао увидити, у колике нас је невоље пређашња лукава политика дворска заплетала. А кад помислимо, како је силна и снажна средства имала у рукама политика дворска, и како смо ми без икакви скоро средства морали се против ње одупирати; – онда се морамо чудити, и дивити, како смо се могли одржати и овако као што смо се одржали.
Њој је служила Римска црква, служиле све политичке власти, служила књижевност. У Римској цркви били су учени и богати бискупи и плебаноши; а у нашој прости и сиромашни епископи и свештеници; у кабинету, војеном савету, свима канцеларијама државним, свима вишим судовима, вармеђама и магистратима седили су учени и добро плаћени њени људи; а ми не само да нисмо ни у једној тој даљој власти наши људиј имали, него ни код куће нисмо имали у Бачкој, Банату и Срему никада нашег врховног жупана, ни поджупана, да ни у самим Србским политичним властима, као што је била Србска дворска депутација у Осеку, канцеларија Србска у Бечу, нисмо имали на челу наши људиј, него у депутации су били на челу којекакви Кенигсеги, Колиери и Матесени, а у канцеларии Балаше; – а наше су власти биле кнежевина, капларство, и стражмештерство. – У књижевности имала је она по свима школама у монархии професоре и учитеље своје људе, кои су нас из реда народа и у јавном мненију света истиснути старали се, пишући против нас дела књижевна, или у писању дела књижевни изостављајући нас онде, где би требало да нас спомену; а наши људи ма да су најучении били, као што иј је доиста и бивало такови, нису ни у каквој вишој школи професорства могли добити, нити су се могли код куће бавити око тога, да политичној књижевности писањем књига о своме народу доскоче, јер су имали цензуру политике на врату, која је сваку њиову реч на све стране знала окренути, и ако би она ма најмање неслагала се са намерама политике, њу је она обрисала, а више пута бришући најглавније речи из дела, цело дело тако је осакатила, да га ни сам писатељ није могао познати. – И ми смо и покрај наше простоте, сиротиње, понижења крајњег, и наравне политике опет кадри били свеколике те невоље, нећу рећи јуначки, али доста сретно надјачати и у најгорим и најтежим нашим околностима остати онај народ, кои смо од постанка били, и као какав смо под нашим краљевима и царевима некад уз друге слободне народе у Европи стојали.
Србљи браћо, и јунаци! Видите ли колике смо, и како страшне невоље, које нам је мајсторска лукава политика на врат товарила, кадри били надвладати јединим постојанством нашим у православној вери нашој, и прадедовским нашим народним обичајевима! Видите ли, како смо и најжешћа нападања, која је лукава политика потајно и мајсторски на нас управљала, с простотом нашом без и какви велики наука од нас знали одбити! Видите ли како нас је Бог кроз толике љуте стреле лукави времена, рањене истина на више места, али опет живе провео, и довео до првога Маја ове године! – Ако смо за времена наше несреће много и трпили, знајте, да је божија воља била, да трпимо. Ако смо кад одупирући се против крвника, и пали, знајте, да је божија воља била, да паднемо. Ако смо и у највећој нашој беди желили вратити се на нашу некадашњу народну славу, знајте, да је божија воља била, да то желимо, јер је у божјој власти стојало или срце наше слободом наоружати, да се и у злу добром нада; или га стравом ослабити, да и у добру на зло слути!
Сад су времена лукавства прошла и настала времена искрености. Што је досада лукава политика дворска потајно с нама хтела да учини, то нам сад ево искрена политика нове Маџарске владе јавно пред целим светом у очи каже, да ће она оружем оно на нама извршити, што није могла пређашња дворска политика потајним своим мајсторисањем да изврши. То је браћо! страшна политика; али ако је и страшна, опет зато није за нас и за нашу будућност зла, јер је искрена. Нетреба нам више омишљати се и погађати, од куд нас је које зло снашло; видимо ето где стои пред нама са топовима, пушкама, и сабљама наоружаниј душманин, крвниј непријатељ, проклетиј враг, кои нам непрети само тим, да ће нам наше име Србско одузети, православну веру под развалине већ досад разрушени, и које мисли одсада разрушити, наши храмова навек саранити, језик Србскиј затаманити и на самом огњишту нашем све, што је нама свето, обезсветити, и све, што нам је мило и драго, крвнички и разбојнички отети; непрети нам, да ће нас разтерати, и развјати којекуд са ови наши земаља, које смо ми нашом рођеном крвљу толико пута већ платили и преплатили; него нам прети, да ће и нас саме до једног са света и лица божије и наше земље истребити, и искоренити тако, да нам се ни имена нашега овде незна; и да више никаква спомена неостане иза нас у овим нашим земљама, осим једни небројени наши гробова, по коима ће они безбожним своим ногама, као најбешњи вукодлаци, безбожно газити, и на пепелу и мртвима костима нашима погану своју освету зверски показивати! – То је браћо! великиј непријатељ; али ако је и великиј, опет зато за нас није страшан, кад га знамо тко је, какав је, и шта је наумио с нама учинити! – Лукавог и потајног непријатеља дочекивали смо и одбијали и ми лукаво и и потајно; а јавног непријатеља морамо и ми јавно дочекати, и одбити. У нашем народном Србском духу има толико силе, у нашем Србском срцу има толико снаге, да смо ми и сами кадри без ичије помоћи таквог крвника, кои нигде под божиим небом рода нема, не само од наши Србски огњишта одбити, него га и с његова стерати. И ја се тврдо надам и у тој мојој надежди још тврђе сам уверен, да ће онај јуначкиј Србски народ, кои је преко полдругог столећа старој лукавој политици без оружја с једном наравном простотом својом кадар био одолети, јер је то божија воља била, да ће, велим, онај истиј народ Србскиј и овој безбожној политици са оружем и ученом вештином својом не само вешто одолети, него је јуначки и славно и победити; јер је то божија права воља, по којој се и царска равнати почела. – Србљи браћо! Душанов силниј дух у оваким пословима најлепше доликује Душановим потомцима! – Милошево храбро срце најјаче је у прсима ови, кои Милоша спомињу! А поуздано оруже Краљевића Марка непобедимо је у рукама они, кои под оружем певају Краљевића Марка!
- Један православниј родољуб.

[JASON]

Из стана Томашевачког, 24 Нов. Јуче у вторник 23-г тек. мес. имасмо ми овде жесток и управ рећи страшан дан. Непријатељ, прикупивши из свију оближњи страна, чак од Сегедина и Вршца, сву своју силу, ударио је са 20.000, ако не и више, регуларне војске – међу коима је, колико смо дознали, 13. батаљона сами регулаша пешака од разни регимената било, и 1 читава регимента коњаника Јосифови хусара и више него још толико њи од други каваљериски регимента – и са више од 24 топа, – међу коима је 4 од 12 фунтиј, 7 аван-топова (хаубица) било, а никаквог од 6 фунти мањег, – на наш овај стан, кои нема више, него само 1 батаљон граничара и 1000 и нешто мало више Србијанаца са 11 топова свега, међу овима само 1 од 18 фунтиј, 2 од 6 фунтиј, а остали сви од 3 фунте. После подобне но слабије битке од 19. т. м., гди је непријатељ овако исто, као и сада прошао, али ништа не могао учинити, у граничарско село Ботош, десно од наши редута, постављено је једно сто Србијанаца, и ту се јуче прво у саму зору бој отворио кад је непријатељ ону ноћ са неколико хиљада пешака, више стотина коњаника, 3 топа и 1 хаубицом у истиј Ботош дошао, пак наши не могавши толику силу војске и топова уздржати, пушкарајући се с непријатељским воинствима у винограде Ботошке повукли се, одакле су затим у редуте наше прешли. Докле је ово на тој страни било, са друге стиже у свануће глас, да је непријатељ још са већом и војске и топова силом у друго граничарско село Орловат, лево од наши редута, улегао, и онде под Орловатом ћуприју преко Тамиша прави. На ово буде једно оделење граничара, неколико пешака и неколико коњаника Србијанаца са 1 топом трифунташом, Томашевачком страном Тамиша према Орловату, где непријатељ хоће да пређе, опремљено, да му не даду прећи; а у Идвору са 2 топа под капетаном Линком стојећој дивизии Панчеваца још је у вече поручено, да на првиј пуцањ од овуда потрче на исто место, и помогну непријатељу прелазак преко Тамиша забранити. Међутим је силна непријатељска војска, ухвативши круг од Ботоша, изпод Жигмундфалве и Ечке, до Орловата нашим редутима проближавати се почела и на своим топовима спрама нашег стана поставивши се, по кратком времену, око 9 сатиј, стала наше редуте са три стране из толико батерија бити: од Ботоша из 3 топа и 1 хаубице, од Орловата к Ечки из 4 топа и 2 хаубице и од винограда Орловатски опет из 3 топа и 1 хаубице, осим кои је са оном преко Тамиша упућеном војском 2 топа и 2 хаубуце било, а са војском од Жигмудфалве ишло је опет 3 топа, и осим тога је још једна полубатерија са резервом у самоме Орловату за обрану ћуприје и оне војске, која је преко ове прећи имала, а друга је полубатерија са још већом резервом под Жигмундфалвом стојала. Из ови 14 топова и аван-топова, што су на наше редуте ударили, пуцао је непријатељ, што се год хитрије може, и танета топовска, све од 12 и од 6 фунтиј, и кумбаре, које кад падну, разпрштају се, бију и пале, непрекидно су летила по врх наши редута за читава 4 часа. Овој тако жестокој и тако јаки топова ватри наши су 11 топова по мало одговарали, почем ми аван-топа никаквог немамо. Међутим је она непријатељска војска из Орловата направила ћуприју и прешла са 2 топа и 2 хаубице Тамиш, почем је наше из топова како ови, тако и они кои су јој у резерви у Орловату стојали, била и узбила, особито од свог капетана остављене Панчевце из Идвора, кои су и 2 топа имали, али само двапут из њи опалили, и од кои је непријатељ двоицу убио, а њи неколико заробио; а друга дивизија гарде Панчевачке, под г. Милутиновићем у Ковачици стојећа, која је такође за времена овамо у помоћ позвана била, није никако ни дошла, него у место тога, као што чујемо, из Ковачице к Панчеву до у Црепају отишла. На овај начин непријатељ продре и у Томашевац, из кога се скоро све поразбегало, куд које, попали овде неколико кућа и слама, побије неколико људиј у селу, међу овима и старога свештеника местног Лазара, – кога су Мађари летос ухватили били и више недеља дана у Бечкереку у тамници држали – и једну жену.
На редутима, почем је већ и подне у непрекидној ватри из топова превалило било и непријатаљска војска од Ботоша у винограде изишавши и линију до самога Тамиша ухвативши, крајноме од те стране редуту нашем приближила се, ту је прво пушкарање започето. Затим на скоро и од Орловатске стране приближивши се непријатељ и зауставивши ватру из топова јуриши на крајњиј редут од те стране; но буде од наши животом ватром како из топова, с картачима тако и из пушака узбијен, на које опет живо бомбардирање продужи, пак за овим на ново јуриши, и тако и по трећиј пут све с новим колонама, где је свакиј војник по једно бреме увезаног сена носио, да са овим обколе наше затрпају и тако у редут поускачу. После покушаног и узбијног и трећега јуриша од Орловатске стране, иста непријатељска војска почне ретерирати, бранећи се пуцањем из топова, а наши иј топови са своим танетима и кратачима и пешаци, поизскакавши из редута, са ватром из пушака терати, те се тако једна част исте војске, изгубивши много људиј, повуче и утече к Ечки, а друга остане под Орловатом, заједно са својом онде бившом резервом, за одбрану они, кои су преко Тамиша у Томашевцу затекли се. У исто време, кад је та главна војска почела ретерирати, и друге су исто учиниле, и једна у Ботош, пак из овога даље, а друга у Жигмундфалву измакла, такође од наши, као и она права, гоњене. – Затим брже одтрчи више наши војника у Томашевац, те ону на овој страни заоставшу непријатељску војску из истог села изтерају и помоћи једног 3-фунташа топа живо преко Тамиша претерају, премда је непријатељ с друге стране са топовима и из пушака наше био, а своје бранио, као што су то и ови сами од своје стране по могућству чинили. Кад тако и ови из Томашевца преко Тамиша продеру, онда сви заједно из Орловата даље исто тако нагло бегајући отиду, од куда су дошли, које је већ у самиј мрак било, оставивши и ћуприју своју, као што су је оно јутро онде на Тамишу наместили; и наши, кад за њима у Орловат дотрче, нађу ово село, а тако и Ботош, сасвим чисто од непријатеља, као и Томашевац. Наши је у свој овој битки васдан пало: Србијанаца 7 мртви и до 31 рањeни; а граничара војника 8 мртви и 33 рањена, у Томашевцу неоружани поубијано једно 5 – 6 и 2 – 3 рањени, и једнога су Орловаћанина, кои је као депутирац обштине на нашим народним скупштинама био, непријатељи у његовом гувну ухватили и са собом одвукли. А његов губитак морао је десет, пак и више пута већиј бити. Кроз Ботош су видили и набројали људи ондешњи деветора кола, где су прошла са наслаганим једно на друго мртвацима; а кроз Орловат исто тако 40 кола пуни мртваца; где сва такова нису људи ни видити ни пребројати могли; исто тако су видили, да је њи 10 – 15 у воду попадало кад су преко ћуприје натраг бегали, и више не изишло, као што су и наши, кад су њи јурећи онамо стигли, веће число чамаца, на коима је ћуприја стојала, у воду потопљени и једног коња хусарског поред чамца, где се дави, нашли, кога су после извукли; све пак мртваце и рањене своје није непријатељ ни вукао преко она два села, но само неку част, т. ј. оне, које су од исти села овамо к нашим редутима идући падали, него остале из целога поља на страни од Ботоша и Орловата управ у своје станове у Жигмундфалву, Ечку и Бечкерек, где се узети мора, да иј је опет много било. Осим тога нађено је јутрос још и позаковано мртваца њиови које по сокацима у Томашевцу, које по пољу око редута наши преко 70, које нису имали кад потоварити и однети. Синоћ су троицу њиову наши у Томашевцу ранили и заробили, од кои, почем су у шпитаљ заједно с нашима однешени и намештени, два су већ мртва, а један је још жив. А јутрос су троицу здраву читаву нашли наши у истом селу у једној слами, где су се сакрили били, и заробили иј. Ови кажу, да су сами њиови генерали: Киш, Фетер, А…л, неки обрштари и многи други у овој битки били и њоме управљали. Нађено је такође по пољу потучени 7 коња њиови; на две стране, где су ијм топови стојали, по један великиј комад од топа, по чему се види, да су наша танета морала и два топа њиова разбити: ухваћена су од наши 2 њиова коња, а још више је пусти поутицало, одела и оружја њиовог много је од наши задобивено, и задобивена је, и овамо у Томашевац данас дотерана изпод Орловата читава њиова ћуприја од 16 велики чамаца, силни и грдни греда, многи дасака, све од 2 хвата дужине, и многи и дугачки паламара од три прста дебљине, све гвозденим пијавицама уковани. То и толико учини мала наша војска са малом својом напред изчисленом снагом противу толике силе непријатељске. Хвала Богу и нашим јунацима!  - П. А. Поповић.

[JASON]

БОЈ МАЏАРА СА СРБИМА
на Томашевцу
2З-га Новембра 1848.

     Тек даница помолила лица,
И загрија на истоку своме,
Кликну вила са Вршачке куле,
Из грлашца млађанога свога.
Колико је узкликнула гласом,
Сав је Банат пробудила равниј:
'Ој Бога ти побратиме С т е в о,
Врстна главо а из Кнића дична!
Да ли спаваш, да л' нехајеш за се,
Ил' си болан посве оглунуо,
Кад, не чујеш тутањ са сви страна
Од јунака и помамни коња,
Од топова и војнички кола.
Диж' се, побро, на ноге јуначке,
И колане путаљу потегни:
Ево теби по жељи мејдана.
Ето на те поносни Маџара
Од Вршачког шанца маџарскога,
Од Бечеја и од Сегедина,
И од главна Бечкеречка стана;
Силна сила подигла се на те
Од двадесет хиљада Маџара,
Па повукла топове огромне
Преко двајест има бар четири,
Хоће на те данас ударити,
Са свију те страна обколити,
Сву ти војску огњем попалити,
Јал' изсећи, или заробити.
Пред њоме је Ф е т т е р ђенерале,
К и ш  и  А п п е л  и још многи други.
Још се хвали Киш племе банатско,
Да ће тебе ухватити жива,
Са живога кожу одерати,
Одерати па је попунити
У Србију тако оправити,
Да се прича маџарско јунаштво.'
Ал' беседи К н и ћ а н и н у  С т е в о:
'Ајд умукни посестрима вило,
Кад си данас тако заблудила;
Нисам дош'о из Србије дичне,
По Банату да кости одмарам,
Нит' сам дош'о браћи у походе,
Да се рујна понапијем вина,
Већ сам дош'о, моја посестримо,
Да ја браћи будем у невољи,
Те да браним Србство од душмана.
Ако сам се данас ућутао,
Ја се нисам, сејо, одпасао,
Веће стоим, на мејдан изгледам,
Готов свагда на бој са Маџаром.
Док је мени мои соколова,
Из Србије до хиљаду друга,
И хиљада браће граничара:
Ја с' не плашим ти Маџара клети.
Бог би дао, да ударе само,
Хоћемо се, сејо, огледати.
У мен' нема толико топова,
Колико је у Маџара бесни.
Мало ми је на броју топова;
Коекакви једанајест имадем.
Али имам добри соколова,
Са шишаном што гађати знаду.'

     Истом ово К н и ћ а н и н изусти,
Али пушке припуцаше силне
С десне стране Томашевца дична,
У Ботошу селу граничарском,
Ђе удари Маџарина клета
С неколико хиљада пешака,
И повише стотина коњика,
Са три топа и громним кубузом;
Но ту Срба тек стотина беше,
Мала чета без громки топова,
Те не могав' сили одлети,
Оборивши некол'ко Маџара,
Повуче се своме главном стану.
Тек се ово с десне стране свило,
Али с леве сад допреше гласи,
Да је душман још са већом снагом
У Орловат село улегао,
И да онде сад ћуприју гради
Преко реке Тамиша крвава.
Кад разабра К н и ћ а н и н у  С т е в о,
Шта је душман наумио клетиј,
Он оправи некол'ко пешака,
И коњика, све феслија љути,
И уза њи једно топче мало,
Да препрече душманину пута,
Тврду веру у Л и н к у држећи,
Да ће тамо из Идвора доћи,
И довести дивизију славну
Павчеваца на гласу војника;
Но се у том преварио љуто,
Панчевачка дивиз'ја не дође ,
А душмани топове опреше,
И ћуприју силом саградише,
Мало србску потакнуше снагу,
И у шанац дотераше силно.

     Сад се диже силна сила врага,
Те у кругу поље притиснувши
Од Ботоша и села Жигмунде,
И од Ечке па до Орловата,
Прближи се шанцу јуначкоме,
Са сви страна обколи га страшно,
Са сви страна нападе га љуто,
Са сви страна топе наперио,
Са сви страна ватру управио ,
Ха да потре војску србску малу.
Када виђе К н и ћ а н и н у  С т е в а
Колико се Маџар усилио,
Он разреди својо малу војску
На све стране по окопу своме.
Кад је војску разредио лепо,
И топове свуда наместио,
Онда викну својој храброј војсци:
'Чујте мене мои соколови,
Нека тутњи Маџарина луда,
Нека пуца на окопе дичне?
Нека троши барута проклета:
Ништа нама учинити неће;
Ви не мојте пушке да бацате,
Па ни топа баш ни једног клетог,
Докле моја пушка не опали.'
Стаде рика маџарски топова,
Пада ђуле по окопу храбром,
Кано туча из облака црна:
Стаде праска проклети кумбара
По окопу поносита стана,
Али Србо у окопу ћути,
Канда тамо ниђе никог нема.

     Када виђе Маџарина луда,
Да одзива из окопа нема,
Превари се, ујде га гуја,
Те се онда окопу прикучи,
И на јуриш удари јуначки,
Али онда К н и ћ а н и н опали,
Када месо промашити неће,
Па повика на топџије љуте:
'Картач сада сићан просипајте,
И поздравље Маџарима дајте!'
Па повика на пешаке бесне,
И на своје феслије јуначке:
'Ето браћо жељеног мејдана,
У маџарско сад гађајте месо,
Нека знаде душманин проклетиј
Како Србо тек у месо гађа.'
Кад топови зарикаше србски,
И кад пушке препуцаше силне
Са окопа огњевита бесна:
Паде Маџар као мува мала,
Око шанца у крви се ваља,
Стаде тутањ Маџарине бесне :
Своја плећа окрену проклета,
Наже натраг изпод огња живог,
Те се тако мало поудали,
И понови ватру из топова,
Не би л' шанац порушио дичниј,
Да б' јуришом у њег' улегао.
Но кад виђе душманин проклетиј,
Да од тога ниђе ништа нема,
Он с' наљути, на шанац нагрну,
Ха у шанац улегнути шћаше,
Носећ' бреме увезаног сена,
Чим би шанац затрпао дичниј.
Ал' му лоша у том срећа била;
Дочека га Србадија славна
Лепим огњем и ситним картачом,
И оловом из шишана красни,
Те множину по земљи повали,
А остатакт одби у бегање.

     Виђе Маџар свого муку црну,
Па се опет од шанца удали,
И на шанац топове окрену.
Бије клетник из топова грдни,
Сипа ђулад и кумбаре силне,
Баш засути већ окопе шћаше;
Али Србо одпор даје силниј,
И не гледа на ту силу грдну,
Силну силу душманина свога. —
Наљути се Маџарина пуста,
И трећиј пут на јуриш потеже,
Да б' изтер'о из окопа Србе;
Но му и ту лоша срећа беше,
Одбише га, разбише му пере,
Па га онда појурише бесно
По равници поља широкога.
На Тамиш га махом натераше,
Једва нађе ћуприју проклету,
Нешто нађе, нешто и не нађе,
Нешто пређе, нешто се подави;
А што пређе безобзирце оде,
Оста Србо Бога певајући.

     Ту је пало Србски соколова
Свега мртви петнајест другова,
А рањени шесет и четири;
Ал' Маџара има шест стотина,
Што је пало и познало Србе. —

     Кликни вило из гр'оца бела:
Подај Боже Србадии тужној
Мало снаге, мало среће красне,
Да у слави узбије Маџаре,
И слободу да оснује своју.
И подржи К н и ћ а н и н а  С те в у,
Са његови храбри ратоборци,
На обрану равнога Баната.
А. Н.

[JASON]

У Београду 27-га Новембра.

Као што смо у прошастом листу напоменули, Словаци се на ново дижу. 12-г праштали су се у Прагу у заседанију Липе Слованске гг. Шур, Блудек и многи други Словаци; сви су ијм најсрдачније желили срећу, здравље и напредак на њиовом предузетом путу; а сутрадан јављено је, да су сви у Прагу бивши бегунци Словаци, са једно 40 пражки добровољника Чеха, кои су са свима потребама изобилно снабдевени, отишли у Словачку, и да ијм је од Липе у њиову војену касу дано 250 фор. ср. и 60 фр. ср. на путниј трошак од Оломуца до границе. – Ова чета добровољника отишла је у 5 сатиј пред вече на гвоздениј пут, где се мноштво људиј скупило, да иј испрати, и да се с њима опрости. Певајући песму 'ој Славјани!' пуни одушевљења пошли су на пут у величествену Татру. Скоро ћемо моћи о томе дати обширније известије, и тако ћемо извинити тим владавшу до сад у послу Словака тајност, па се надамо, да ће бити могуће и јавне кораке предузимати и чинити за Словаке.
15-га т. м. имао се скупити збор добровољника Хурбанови из кромерижке околине у Прерову, и отићи преко моравске Остраве у угарске Татре; 6000 пушака је приуготовљено за њи, а чујемо да имау и неколико топова. Ми ијм желимо срећу и напредак.
Из Хулина пишу: 14-га г. мес. после подне прошло је овуда на железници једно оделење чете добровољника против Мађара. Било иј је преко 500 сами Словака, пред њима Хурбан и Моравци гг. Зах, Микшичек и браћа Полесњани, кои су се својом храбрости и одважности одликовали. Сви су добро наоружани и одевени, веселог духа и пуни нестрпељивости смелим делом приспети к ослобођењу рођене браће Словака од мучеништва душевног и телесног, и к укинућу права вешалског, које бесни Мађари над овим угњетеним народом себи приписују и џелатски извршавају. – У Прерову, где иј командант Блудек очекује, сајединиће се са другом добровољничком четом, из Чешке долазећом, и одтуд ће заједно ићи у моравску Остраву, где ће се сви скупити и сајединити. За њима иде један особитиј паровоз са мунициом и другим војеним потребама.

Из Оршаве пишу нам: 'Карансебешка регимента добро напредује. Команду је сада узео подполковник Грлић. Народниј комисар Поповић дао је Карансебешу 12 познати Мађараца повезати и у Темишвар оправити; међу тима су и трговац Пошта, наместник Јанковић, плебанош римскиј Боди, и један официр. Није истина, као што је пре јављено било, да је мајор Ајслер Липову освоио; ова слава припада капетану Веселиновићу. Генерал Апел показао је опет своју ћуд; он се још није опростио шуге мађарске. Он је ови дана предводио до 6.000 Влаха на Бокшан, где је 5–6000 мађарски гардаша било. Дошавши на ову варош, остави људе на отвореном пољу ноћити, недопустивши ијм на њино наваљивање и захтевање, да у варош јурише па одма је освоје, и у безбедности преноће. Мађари преко ноћ ползују се маглом, те на Влахе неутврђене ударе и узбију иј; а у тој битки генерала Апела нестане. Сада су Власи на њега огорчени, и убили би га, да га добију; јер сви кажу, да је од Мађара подкупљен. Сада је, као што рекосмо, други узео команду, и до кои дан удариће опет на Бокшан. Ако одавде Мађаре растерају, онда ће моћи имати саобраштај са србским логорима.'

[JASON]

У Београду 28-га Новембра.

Од више страна стижу нам повољна известија, како је народу Србском мило, што је преблагиј Бог нашег Светлог и доброг књаза Александра Карађорђевића, пре неколико дана (између 18 и 19 т. м.), једним сином уштедрио и тим његово и неумрлог Кара-Ђорђа потомство једном мушком главом умножио.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Обично су народи благодарни своима благодетељима, особито народи, кои чест и правду љубе. Да неидемо даље од нашег времена, и да неузимамо за другиј, но французскиј, целоме свету у љубави к слободи и другим патриотичним добродетељима за образац служећиј народ, па ћемо у њему видити троњавајућиј пример благодарности. Сад, при најважнијем и судбину света решавајућем делу избора председатеља републике француске, највише гласова има за ово достојанство Луи Наполеон, синовац великог Наполеона Бонапарте, и може бити да данас (10. Дец. по р.) као на дан избора већ вичу по Паризу одушевљни Французи: да живи Луи Наполеон, президент републике!
Ово није син, нити какав у правој мушкој линии, или да се Србски изразимо, од срца потомак Наполеона Бонапарте, и истиј овај његов великиј стриц није Француску из робства, него из анархичног стања избавио, и победоносним спољашњим ратовима увеличао и прогласио; па је опет францускиј народ толико признателан његовим безсмрним делима, његовом имену и његовом ма и споредном племену, да ће само да оствари и обистини чуство благодарности, по свој прилици, његовог синовца, Луи Наполеона, кои је досад изван отечества живио, нити какаве особите услуге овом учинити могао, избрати за главу свога републиканског правленија.
Па кад је ово тако природна ствар племенито чуствујућем народу, онда није чудо, што је народ србскиј, кои највеће число свои круноносни благодетеља не само слави него и светкује – није чудо, што је, оставши 1842. г. без поглавара, при првом свом у најновије време слободном давању мненија, од политике гоњеног, странствовашег и остављеног сина Карађорђева Александра 2-г Септ. исте године на Врачару једногласно за књаза изабрао; што је овај избор, при оноликом са стране потрзању и подривању, 15. Маја 1843. у Топчидеру равним одушевљењем потворио; што је избраном свом и од царева потврђеном, и многим знацима царске милости уштедреном књазу Александру, у вишекратним непријатељским покушенијама веран остао; и што не само жели него преко свог правителства и законом утврдити настојава, да племе Карађорђевића, док је год, у Србии влада.
Ово наравно да су понајвише плодови велике благодарности народа србског према своме избавитељу Карађорђу. – Знамо шта је Србин у Србии био пре његова устанка: био је правиј роб, био је народ без сваке правице, без сваког имена и гласа у свету! – А од оног славног устанка, ослонивши се на Карађорђа срећу и јунаштво, и слушајући га као врховног вожда и господара свога, стресао је јарам робства, под коим је четири века стењао и готово изгубио се; борио се десет година за пример целоме свету против онако силног и стаховитог варварства; добио тим сајузника и покровитеља у највећем цару, и издејствовао покрај онако мучни, при концу војне наступивши, обстојателства, без кои би самосталност постигао, главне, трактатима опредељене, основе данашње његове унутрашње независимости и слободе!
Ово народ зна, ово народ уживајући данашњу своју срећу, на подвизима и пожертвовању Карађорђа основану, с благодарносћу и одушевљењем свакиј дан повторава и омладини својој, опомињући је на верност Карађорђевом сину, светлом књазу Александру, у преданијама и јуначким песмама оставља, док и вечна књига – историја она славна дела достојно опише, па целоме свету на поученије и пример, а и Србству на подрањивање красно и добро стварајућег народног поноса, саобшти.
Зато и гласи једно од многи известија, из Крушевца од 22. т. м. између осталог овако:
'Јуче нас изненада посети неописана радост, радост велимо тим више, што је за свакога Србина полезна, јер нам је у јутру рано дошавша пошта београдска ту новост донела, да се је Његовој Светлости премилостивом господару и књазу нашем милиј син, а Србии наследник и у њему нова надежда на свет појавила. Вест ову получио је г. началник окружниј, па у каквој је радости не само он, него и сво чиновништво и грађанство овдашње, кад је о том извештено било, кипило, могу читатељи из следујућег закључити. У вече, не нагоном чиим, већ својевољно грађанство варош целу за чест новорођеног књажевића младог осветли, свирке и песме различите свуда су се и на све стране по целој вароши ориле, и, тебе Бога хвалимо, каковиј се је изглед радости на лицу веселог Србина за љубав и приврженост владаоца свога онда примечавао, перо наше искрене жеље и послушљиву верност прама личности светлога књаза описати у стању није. А док је то све тако било и трајало, у два сата ноћи, да би се весеље ово још величествениим учинило, и дан получене новости ове боље прославио, стане пуцњава прангија код куће г. началника окружног, где се сви такође чиновници и грађани отмени са женама своим и свакога реда и заната људи скупе, између кои је и неколико Турака трговаца из суседне Турске, људиј отменог характера, десило, и овде поред играња како у кући г. началника, тако и пред овом у авлии, где су машале гореле, оро се водило, и поред певања састанку овом сходни песама као и непрестаног пуцања прангија, напијане су здравице како за здравље пресветлог књаза тако и новорођеног младог књажевића србског и осталу светлу фамилију његову до саме зоре ноћас.
Кад је све било у највећој радости, која се на лицима грађана овдашњи тако силно показивала, да овакву радост и весеље до данас овде живећи житељи, као што и сами приповеедају, никада доживили и дочекали нису; онда врстниј и отмениј трговац овдашњиј Тодор Стефановић, сузама радости по лицу орошен, заплакавши се, почне сабору говорити: како ће Србија владајућим светлим књазом до највећег степена благостања свога узвишена бити, и како се наследницима милој надежди крепке будућности своје неописано радовати има, и томе подобно; а г. началник окружниј, кога су такође чуства искрене радости обузела, желећи прама оваковим искреним израженијма врлог и жарког родољубца, с примером житељству овдашњем предходећег, нелицемерну љубав показати, дао му је на поклон најбољу своју пушку двоцевку, која 20 # ц. вреди. – На глас овога пуцања из прангија сељаци из сви околни села, мислећи Бог зна шта се је у вароши догодити и изненада појавити могло, оружани варош обколивши, кметове су своје у ову послали, да виде какова се је то пуцњава изненадно у вароши увеличала, па сазнавши ови шта је и како је, известе сажитеље своје, на које и ови уз наше весеље пристану, и тако се и пуцање плотуна из пушака учеста. За сву ову пуцњаву потребан барут, да би показао знак искрене привржености своје прама пресветлој породици књажеској, дао је на поклон честитиј грађанин и трговац овдашњиј Ђока Кара-Антоновић.'
Участвујући у обштој радости народа Србског, повторавамо и ми његове племените речи: Да живи светлиј књаз с целом његовом фамиліом; да живи новорођениј књажевић са стариим братом Петром; да за своје младости здрављем и добрим воспитанијем обнадеждавају свој род и отечество, а кад одрасту, да дејствују као достојни унуци свога великога деда, на понос и ползу Србства, Славенства и целог човечества! То је и наша искрена жеља, као и ова: да живи и да се слави тако племенит и према добротворима истинито благодаран народ србскиј!