PALUBA
March 28, 2024, 02:39:59 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Obavezno proverite neželjenu (junk/spam) e-poštu da bi aktivirali svoj nalog
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 [121] 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 721836 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1800 on: September 28, 2019, 07:23:03 am »

Из Темишвара, 27. Нов. Поред најновии вестиј, које су овде стигле: да је наскоро у пожунској жупании, код Малацке, од регуларне војске 11 ешкадрона коњаника, и два батаљона пешака од Мађара одбегло, и генералу Шимунићу се предало, - хитимо доставити милом роду још једну победоносну вест, која се ови дана, т.ј. 22-га т. м. код Арада догодила, - при којој је прилици опет наш храбриј јунак и полковник, г. Шиљак, новим венцем славу србску на пољу марсовом увенчао; - а тим како у призренију верности спрама свог монарха, тако и у призренију чести народне, довољно осведочио, да правог Србина у верности и јунаштву нико непревисходи.
Но да се вратимо и победи овој, која се на следујућиј начин доходила. – Истог овог дана намисле Мађари новиј јуриш на Арад град учинити, и њега које на превару које пак на силу из руку предхваљеног нашег јунака (кои је находећу се у болести генералу Бергеру са истим градом управља) отети и освоити. – Зато, да би паклено ово намерење своје постићи могли, мало подаље, више истог града, у највећој тајности и тишини, ноћу преко воде Мориша мост направе, преко кога они исте ноћи целу своју армаду са топовима и џебаном из старог Арада на ову страну претуре, и тако, мердевинама и чакљама снабдевени, у самиј разсвитак, свирајући ракоцину ноту, на град нападну. – Наш вредниј, а на бојном пољу похвалама увенчаниј јунак, кои је предварително већ о намерењу овом њином извештен био, сва могућна средства, на обрану поверенога му града овог употреби, и у приправност стави; - и зато поставивши на најближе бедеме у ред како војнике своје, тако и тобџије са укрштеним топовима, све наредбе учини: како ће незване ове госте на пристојнии начин дочекати, и почастити моћи. – Он изда строгу заповест: да свакиј војник к земљи прилегне, и колико више може прикрије се, - да ни један, док он знак неда, пушку неопали. – Док је он све ово уређивао, приспеду Мађари, числом 8.000 и са гомилама на прве шанцове наваливши, такове, будући да иј нико није бранио, заузму. – Сад од толике радости ове опијени, по татарском свом обичају урлекати и иљен викати стану, са чакљама и мердевинама на главниј бедем градскиј устреме се, - мислећи: да ијм сада већ победа из руку утећи неможе, и да су они град овај, кои ијм и онако као трн у оку стои, већ задобили и освоили… - Но у истиј овај мах сва лепа ова надежда њина посрамљена и осујећена буде, јер на даниј знак предхваљеног г. полковника, са свију страна из и са овога бедема, - као из пакла, или огњедишћег вулкана каквог, смртоносна ватра и картачи, из топова и пушака, на њи проспу се и оборе, и тако с радости опојене ове чете у најнеугодније положење дођу, и весела ијм се вика у тужниј и плачевниј јаук преокрене. – За мање нежели пол часа, целе су гомиле од ови чета, као громом поражене доле попадале, и мртва су телеса њина, на подобије шумскога листа, које грозна зима сруби и на земљу обори, по шанцу и црној земљи испрекрштана лежала. – При истој прилици, одељење оно Секеља, које је из Вршца Арађанима т.ј. Мађарима на помоћ послато било, пред градским вратима оруже своје положи и преда се, и тако од градског команданта у град примљено буде, а сви остали, кои су немиле судбе своје грозниј удар овај избећи могли, са бегством живот свој спасти гледали су, - како мртве другове, тако и остале оправе своје на пољу сраженија срамно оставивши. – Боже мој! докле ће ови људи у суровом татарском зверообразију свом остати, и зато што и другиј с њима живећиј народ народом се звати, и с њима равна грађанска права уживати жели, себе и отечество своје упропашћавати? – Но на велику тугу и жалост нашу признати се мора, да је истиј крвавиј рат овај, много више за нас, нежели за саме Мађаре, убиточан, - зато: што истиј, не у оном пределу, где они, но у Банату, где бедни Србљи и Власи живе и станују, свирепствује; - и тако сада, кад преко Тисе, Мориша и у горњој Мађарској живећи Мађари, мирно у своима пределима, местима и домовима живот свој проводе, жалостниј Банат наш, у коме ми живимо, сав је већ у крви огрезао, и скоро пуст остао!!! Нити је можно изчислити црне оне штете и туге наше, које су крволочни душмани ови наши, села и цркве наше палећи, добра арајући, и невину децу и жене наше кољући и убијајући, до сада нама починили! Њима је крвавиј рат овај водити, не само лако, но и мило, и драго, јер га воде на нашој земљи с нашим трошком, и с нашом штетом! – Шта више: они га воде и са нашим људма, од кои једне приморавају напред ићи и на браћу своју пуцати и гинути, друге пак на ново по свим местима у многочисленом броју хватају, и регрутирају, па иј у Сегедин и Дебрецин шиљу, где ће сви до једнога известну само смрт своју, и тавниј гроб наћи. – Па опет кад човек помисли и погледи, како се све то овде равнодушно сматра и гледа, - како установљениј овде главниј банатскиј одбор, при свему пространом и млоговажном кругу дејателности своје, о свему томе, као и о народности нашој, мало или управо рећи ни мало небрине се, - но напротив јоште неку нову аристократију и непотизам са јавним уштрбом народног умног изображенија и обште користи завести труди се, - и због неки мними првенства и заслуга у томе призренију, још неки препирати се несумњају. – Кад даље погледи се, како и сам овдашњиј војениј савет, и при најбољој вољи и намерењу свом, опет – због неке неудобне окрестности – предел и границу злу овоме положити није у стању, и тако целу ствар ову наравном полаганом течају своме оставивши, старе системе придржавати се мора: - онда мора човек из дубљине срца узданути и рећи: 'Јадниј и бедниј Банату! Ти ћеш се може бити временом од крволочника и душмана Мађара ослободити, - али слобода твоја теби ће сдоцне доћи, јет ти онда ни једне од твои цветајући вароша и богати села у себи, а у њима ни једног Србљина и Влаха имати нећеш.' О дај Боже! да црне ове слутње наше необистине се.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1801 on: September 28, 2019, 07:28:30 am »

Примерна љубав супруге.
(Истинитиј догађај из садашњег србског рата.)

Приликом Томашевачке битке од 23-г Нов. о. г. ухвате Мађари неког Косту Буковалу из Ботоша, кои је у својој кући био, па га вежу и на кола натоваре; супруга истог Буковале, именом Соса, рођена Стојковићева из Бечкерека, нехтеде мужа сама — да га однесу — допустити, нег' скочи и она на кола и тако и њу с мужем заједно понесу. Кад на путу, како су поред силне непријатељске војске, која је ретерирала, пролазили, упита је један хусарскиј капетан: 'ко је њу заробио?' — а она му плачући одговори : 'да њу нико није заробио, него она заробљеног, мужа свог самог непушта, пак иде с њиме, ако њега нестане, и ње више на свету да нема.' — Затим скочи с кола, која су на заповест капетана стала била, обухвати ногу капетанову и стане га јецајући молити, да јој мужа одпусти, па му међутим неколико дуката, које је у недри имала, у руку тисне, и обећа му, да ће — ако јој мужа избави — све новце, што код куће има, покупити, и њему, кад прилике имала буде, послати. Капетан тронут оваковом верности и љубави супруге, одпусти јој мужа — па иј заједно под стражом до близу Ботоша даде пропратити. Истиј супруг и супруга дођоше после тога у Панчево. Ово је заиста примеран характер супруге, нечувениј образац свим Србкињама.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1802 on: September 30, 2019, 09:28:45 am »

У Београду 4-га Децембра.
По известијама из Оломуца и Беча ствари народа србскога тамо сасвим добро стоје. Цар је и патријарху даровао орден гвоздене круне. К њему је 25. пр. м. предстала депутација србска и поднела му поздравителну адресу, на коју јој је цар овако одговорио: 'Храбриј народ србскиј осведочио је и у најновије доба своју приврженост к моме дому јунаштвом у борби, и принео је праведној ствари велике жертве. Ја се уздам, да ће он остати постојан у своим тежњама, и надам се божјом помоћи скоро у стање доћи, да испуним правичне жеље народа скупнога отечества, сходно моим израженим намерама.' А бечке званичне новине већ јављају, да је војводовина србска за цело потврђена. И министерство намерава по војводовини и тројној краљевини расписати, да се изаберу посланици за обштиј сабор аустријскиј, и тим ове земље фактички одцепе од Угарске. А будући се Ердељ већ одцепио, а словачка и русинска земља такође се цепа, то фанатични Мађари могу већ слободно својој краљевини даћу давати.

У Београду 5-га Децембра.
Од јуче су нас опет неповољни гласови из Баната узнемиривали. Свет одонуд много бежи. Очевидно је, да је народ у опасности. У чему се управо ствар састои, нико известно незна. Али има људиј, кои су себи за посао узели, лажљиве само гласове распростирати. Шта нисмо којешта начути се морали ови дана! Ти људи или су подкупљени или да би се коме осветили, навалице разносе којекакве гласове, кои на то смерају, да дух народа убију, да народ клоне и у постојанству своме ослаби. Ови су људи опасни. Њима ништа свето није, ни народ ни домовина; они би радо то све жервовали, само да страстима своима угоде. Њи треба из друштва грађанскога искључити; и ми молимо свагога, да оваке трчилаже неслуша и само оно верује, што се у новинана нашим саобштило буде. Ето се од јуче и данас васдан по вароши нашој говори, да су србски логори по Банату сви разбијени, да је војска србска разсута, а једва да се нешто ретерирајући у Панчеву скупило, - а ништа од тога истина није. Шта је дакле у ствари? Истина, немамо још одонуд непосредствени и обстојателни известија, али како смо из поузданог извора разумели, овако се збило: како су Мађари последњиј пут ударили на Алибунар, па србска се војска, немогући великој сили непријатељској одолети, повукла натраг; из логора србски концетрира се сва војска и у прошастиј петак сложним силама удари на Мађаре код Јарковца под предводитељством самога светлога војводе. Битка је била страшна, пуни је десет сатиј трајала: с једне и с друге стране борило се с очајањем. Од Срба ту је пало до 200, а од непријатеља преко 1500, и наши су му отели 7 велики топова. Затим се од стране Срба покуша војена превара, и сва војска србска к Панчеву ретерирати стане, с том цели, неби ли како непријатеља из његови тврди положаја измамити и од места, где му је царска војска за леђи оперирати почела, удалити могла; ал' лукави Мађар недаде се преварити, и тако се наши данас опет у своје станове поврате и тврде позиције заузму. И Срби очекују сада још неку помоћ, нарочито у коњаницима; па да онда озбиљно напредују. Но при свему томе, стање њиово није најбоље, и ако ијм скора помоћ не стигне, ласно пропасти могу. Непријатељ се са свију страна на њи слегао, па као скакавац све тамани. Прекјуче ијм је из Беча дошло 2800 пушака и једна ракетска батерија са нужним људством и свима оправама.
Из Вршца још нема ништа известно. Мађарске новине јављају, да је битка два дана трајала, ал' да су Мађари остали победитељи, премда су изгубили 460 момака, но непријатељ је ијм је изгубио 4600, и 12 топова су му отели. Ко ће то да верује? Ова господа кад хоће да лажу, требало би да тако лажу, да и сами мисле да је истина, а не овако, да се лаж рукама опипати може. Ми упућујемо читатеља на наше известије у прошастом листу. А међутим разумели смо, да је данас имала бити решителна битка како на Вршцу, тако и још на једном месту између Темишвара и Арада, које је сметало комуникации између ова два града.
Мађарски сабор у Пешти под 7. р. Дец. решио је, да Угарска новога краља Франца Јосифа I. непризнаје, почем по закону Фердинанд V. није се могао престола одрећи без саизвољења народа, и заповедио је, да се нико неусуди ма какове заповести од новога краља примати, а кои би то учинио, сматраће се као издаица отечества, и преким ће судом казњен бити. Тако исто приватна известија јављају, да је бунтовна мађарска влада прогласила и под прекиј суд ставила сваког оног, у кога би се кући лик ма ког принца царске породице нашао.
Мађарска бунтовна влада збацила је темишварског владику г. Панталејмона Живковића и наложола 'секулском митрополиту' Атанацковићу Платону, да управљање темишварске дијецезе пренесе на вршачког владику Поповића Иштвана, кои се до сада још у Пешти бави. Ми судимо, да ће овај Поповић онда доћи не само у темишварску, већ и у некадашњу своју вршачку дијецезу, кад 'секулскиј митрополит' Атанацковић дође у Карловце, а то ће бити после страшнога суда. Нека њи обоје тамо у Кумании; ту је за њи место, а наши иј овамо доле не требају. Међутим св. патријарх постарао се и за вршачку дијецезу, да ова без пастира свога не остане, поставивши за генералног викара г. архимандрита Попескула, кои је сад своју столицу у Карансебешу наместио, и ту дејствије као добриј отац стада свога, верниј син србске православне цркве и непоколебимиј приврженик закона цара свога.

У Београду 6-га Децембра.
По известијама, која смо данас из Беча добили, очекују тамо по новој години цара. Обште се гласа, да је он сву породицу своју од себе удалио, нити се ко у његовој околини показати сме, само да неби дао повода мислити, да когод има уплива на његову владу.
Мађарскиј сабор у Пешти, бојећи се, да није како из Будима однешена круна св. Стефана, па да се тако нов краљ гдегод не крунише: одредио је комисију, да развиди, да ли је круна на своме месту, где се обично чува.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1803 on: September 30, 2019, 09:35:27 am »

У Београду 7-га Децембра.
Најновије. Овог часа добили смо следујуће писмо, које је депутација србска  његовој светости г. патријарху оправила, и које због особите важности његове спешимо одма читајућем свету саобштити:

N0 44.       Ваша Светост!

Министер гроф Штадион саобштио нам је јутрос устмено, да су све три точке главне наши прошенија по жељи нашиј окончане.
Он ће сам саобштити сутра званичним актом, да су дела наша окончана и приложиће копије акта односителни.
Оригинале носи особитиј курир, кои ће брже у Карловце стићи.
Славенскиј клуб депутираца даје сутра за чест Србству сјајан банкет.
Гроф Штадион саобштио нам је у име министериума, да иј је последња нота наша неповољно коснула се, због истине, која ијм је јасно казана.
Исту ноту, која је чиста дужност наша прама народу, предложићемо лично Вашиј Светлости.
Наша одношенија са Славенима морају нас још кои дан задржати.
С благовенијем љубимо свету десницу Ваше Светости

У Кромерижи 1/13 Дец. 1848.
                препокорни
                Ђорђе Стратимировић с.р.
                Јован Шупљикац с. р.
                К. Богдановић с. р.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1804 on: September 30, 2019, 10:14:12 am »

Србске Новине, бр. 108. од 10. Децембра 1848.

Обласно право и народност.

Кад смо ради угњетене народности од тиранства други ослободити и у праву изједначити: онда опет не треба њи за тирана ономе, што је у држави најсветије, т. ј. за тирана праву наметати. Право је душа државе, а народност само воздух животниј. Где овога сасвим нема, ту ће се наравно угушити и право народа. И као год што се у телесном животу, тако се исто и у политичном нигди не налази чисто животно вештество. У осталом није нужно, шта више особито у аустријском царству немогућно је, за основополог чистунство (purismus) народа у једном пределу поставити.
Да узмемо доказ реченога особитиј случај са србском војводовином. Да би за простор, право и могућно следство србског питања ваљаниј изглед добити могли, довољно ће бити, на следујуће точке одговорити.

Показују ли се Срби у аустријским државама у такој телесној и политичној снази, да би без убиства ког другог народа за образовање једног (свог) народа позвани бити могли?

На ово питање могу само они двоумити, кои немају нимало ни историчног ни штатистичног знања. По томе мора народ србскиј као таки у Аустрии суштествовати, јер је он, остављајући на страну исторично право, један од (телесно најјачи у царству. Друго се питање само по себи развија и то је:

Где би требало, да се србскиј народ у аустријским државама као таки образује?

Онде, где је с мачем у руци ( и то не на основу самог неправог нападања, него по сили међународни уговора, које је србскиј народ са римским царевима и угарским краљевима закључио, област од Турака ослободио – које отерати Маџари не само нису ни мало помогли, него сувише с Турцима сајужени, као побеђени пред судом света стоје. Треба читати историју, треба обићи поља, која су у време Евгенија србском крвљу натопљена била, па ћемо у овим траговома читати, да се оно неприкосновено право Срба на Банат, Бачку, Срем и Барању простире. Свакако је истина, да су после свршеног посла, т. ј. после истерани Турака, и уговори се заборавили, и да су најзаслужнии ратници најнеправедније гоњени били; исто тако да су доцније различне населбине Јермена, Немаца, Влаха у Банату појавише се србске житеље стешњавали, и ако је на јавним уговорима основано било, никако се важење дати није хтело. Али то је све само увреда и нарушење уговора, све само злоупотреба, кои добром праву нигда наудити не може. И сад би требало само ово питање размрсити:

Да ли Срби своје правим начином задобивене области и отачбине могу бити лишени зато, што се сад и друге народности овде и онде налазе?

Никако, јер на овај начин морали би се сви остали предели раздробити, почем се скоро нигде не налази само и исклучително један народ. У овом употребу народностиј на обласно право морали би се склонити на неке уступе, и ови би били:
1. Да се претежнија народност само не сматра као праоснов добитка. Јер на овај начин сутра би могло 600.000 Маџара у Беч отићи и по сили већег броја варош за себе искати. Народност предпоставља право, али га не ствара.
2. Да се и код права по самом уму постојећег са народношћу не пиљари, т. ј. да се народност не истражује свуда нити да се још и онде иште, где се у мањим частицама налази. Јер на овај начин могла би се једна србска војводовина код Коморана, друга код Будима и т.д. захтевати, почем свуда туда живе Срби. На овај начин било би сто разпарчетани овамо и онамо разбачени државни областиј, а то се не може допустити.
3. Не може се ни то допустити, да већа тела, као на пр. они читави простори земље у Хрватској, Славонии и Далмации, на коима сами Срби живе, и кои би се непосредствено у целокруг војводовине обкључати могли, њој предани буду. Јер почем се за равноправност и слободан развитак народностиј доста учинило с тиме, што се свакој удесно средоточије, као точка тежине даљег политичног покрета, обећало: мислимо с друге стране, да народност у областним границама неће искључително за њино собствено биће, него за благостање целе државе марити, и узајмне жертве за одржање и подизање поједини частиј и с тиме целе државе приносити морати.
Но ако Срби приморани њину браћу у Унгарии; шта више непосредствене суседе браћу у Хрватској, Славонии и Далмации држаним призренијама жертвовати: то треба да се и други народи на равне жертве према Србима приволу. У следству тога ограничава се право србске војводовине у Банату, Бачкој, Срему и Барањи још само одговором на ово главно питање:

Да ли је у именованим, од Турака повратно отетим пределима, србска народност, премда дуго недостојно угњетавана, при свој патњи још се толико одржала, да у политичном и физичном одношенију за своје биће као така дуготрајуће јемство у себи има? или је тако – у целом пространству узимајући – ослабила, да се не може одржати?

Кад би случајно ово последње било, т. ј. кад би добро право Срба у војводовини у загушљивиј воздух туђи стихија запало, то би морало и право као изумрло сматрати се. Но није ни близу тај случај. Јер одношеније србске народности са гореописаном војводовином уобште сматрајући, налазимо србску стихију као у државним делањима при свему праву тако и у природној пуноћи толико јаку и преобвладајућу, да не само другим народностима пркосити може, него, као што из свакидашњи догађаја видимо, да против три четвртине целе маџарске силе победоносна стои.


Подлиник овога превода печатан је у немачким полузваничним аустријским новинама Österreichischer Correspondent названима, у броју 35. Наслов му је Regionalrecht und Nationalität. Ово је по свој прилици посао каквог ученог и честитог Србина као на пр. Уроша Миланковића или њему подобног. Уз овај саставак налазе се и следујуће две приметбе. Прва се односи на наслов а друга на онај део саставка, кои се под 3. налази. Обе су приметбе по свој прилици учредникове.
Прва: 'Овоме је саставу повода дао један допис из Прага од 7. Дец. (види аустр. кореспондент бр. 33.), у коме осим остали подкрала се и та штатистичка погрешка, као да Срби само трећину житељства у предозначеној војводовини сачињавају.'
Друга: 'Не може се оповргнути, да за биће какве провинције (области) и њен развитак није довољно само празно право као ни чиста народност по себи, него да су и други извори као земљоделија, радиност, трговине, саобраштавања (путова на води и на суву) и њиног целисходног раздела за напредак сваке провинције нужни. Правителству као глави државног тела морало би неоспорно право пристојати, над једнаким целисходним разделом животни извора у држави, међу свима провинцијама бдити, да не би каква провинција као уд целокупног тела због пресечени помоћни извора увенула, а друга се излишеством задавила. Ово се све при сваком целокружењу мора у призреније узети, шта више на том се мора свако целокружење оснивати, а кад је то тако, онда се мора следујући састав за расправу овог тежког задатка поставити:
Народи имају право себе установљавати, и да иј правителство за таке призна, од њега безусловно захтевати. А правителство опет има право, у опредељавању областни граница прекидати, да неби примљивост народностиј при разним узајмно изпрекрштаним интересима на вечиту или за цело тежку борбу изазвану видити морали.'

Доста би се и о саставку и нарочито о другој приметби имало говорити, док би се са правдом на чисто изишло. Том би било место у особитом саставу; а овде ћу најкраће назначити само оно, што је најнужније.
Учениј списатељ саставка по свој прилици имао је у намери, написати га тако, да му и непријатељ за право дати мора, како би се без дугог препирања и што пре добила ствар, за коју војује. То је лепо и са стране стварне врло заслужно; али то научну страну у свему не задовољава, а ја неби желио, да читатељи тог иначе врстног саставка не помисле и мало даље од оног, што је ту написано. Пре свега мора бити правди криво, што се са народом србским у Аустрии сви други народи и са војводовином његовом сви други предели у смотренију права сасвим упоређују. Војводовина је собственост србског народа. Њу несме нико крњити, ко право поштује; а много мање правителство, које је пре свега јемац и чувар свију права, дакле и права собствености и то како особној тако и народној личности принадлежеће. Србскиј је народ међу свима у Аустрии не само најзаслужнии него и највећма оштећен и у своим члановима и у имању и то како од стране разни непријатеља тако и од тобожњи пријатеља, од државног правителства и од народа, с коима је у једној држави живио. Ако дакле нико не помисли народу србском за његове велике заслуге дати пристојну награду, и нико не жели за нанешене му грдне штете пружити накнаду бар у оном, у чему је могуће; ваљда би се могло од сваког, кои није разбојник, него члан правог правителства, поуздано очекивати, да од уцвељеног и измученог народа неће тражити, да и још што наново прегорети мора, и почем му је толико крв (у најдоцније време управо лудошћи правителства), немилице проливена, и на памук исисана, да не мора опет наново какве гладне немачке и друге пијавице у своју војводовину и на свој врат примати, него да се и досадашњи колико толико отрести може. Кад други народи ишту и добијају, што нису никад имали, ваљда се Србима може не отимати оно, што је увек било њино. Друго су Коморанци, Будимци и околни Срби, а друго у Бачкој, Банату, Срему и Барањи Маџари, Немци и други. Срби су у горње оне пределе дошли с оружем у руци, да иј од непријатеља бране, а Маџари су, Немци и други у Бачку, Банат, Срем и Барању кад је кои могао и доспео, без икакве народне свезе, дошли које одкуд из кромпирски земаља, да се мирно наједу бела хлеба, почем су Срби непријатеља одатле истерали, земљу искрчили и мочваре исушили. - Да се они велики србски простори у Славонии, Далмации и особито у пограничној Хрватској прегору, заиста је великодушно, али нити је право, нити је за нас ни за саме Хрвате, кои могу мислити, да су у добитку, и најмање политично.
У другој својој приметби мудрује учениј Немац сасвим наопако без сваког смисла и свезе, мешајући уједно, што је далеко једно од другог као небо и земља. Пита се чија је војводовина, а не пита се, ко је досад у њој орао и копао, ко је занате радио и трговао; јер је то свакиј само за свој џеп радио, а нити на рачун војводовине ни у какву ползу него шта више на штету србског народа, коме војводовина као собственост принадлежи. Немцу је празно право, кад Србину припада. И било је понајвише празно; али томе нису криви Срби него Немци и њино правитељство. Међутим може се исто тако и немачко право изпразнити, само кад би ко Немцу отео ствар, на које се његово право односи, или кад би му стао на пут, да неможе своје право напунити. У осталом није место питању, је ли право пуно или празно, него се пита чије је право. Право може бити и онде србско, кад је празно, а нека се само Немци и Мађари једаред с пута уклоне и нека правителство Србима не смета, пак ће се скорим уверити, како су и Срби вешти своје право напунити и то своим трудом а не као Немци и Мађари с туђом муком и са преваром. Ако преучениј Немац мисли, да се аустријско царство мора тако поделити на провинције, да свака у себи има, што јој је за живот потребно, онда није нужно, да правителство над разделом богатства међу провинцијама толико бди, да неби која осиромашила, а ако ће бдити, онда опет није нужно баш на то имати највеће призреније при деоби провинција него највише на право. Колико се ја опомињем, Срби нису нигди рекли, да желе војводовину од остали аустријски областиј тако одељену имати, као што су самосталне државе при узапћеној слободи трговине једна од друге одељене, те тако да не би могло излишество плодне војводовине у сиромашније области прелазити; но мислим опет, да бдење правителства неће бити право тако далеко распрострети, да се, као што је досад било, од Срба узима а другима даје, било то и само посредствено, наметајући на Србе веће терете него што остали имају. За србскиј народ излишно је на ново искати од правителства признавање своје народности. Његова је народност је уговором признана пре, него што је дошао у војводовину. Чланови аустријског правителства нису спали с неба, пак да би морали безпристрасно одређивати границе областиј, него принадлеже разним народима и у том су сви равни, што ни један србскоме не принадлежи. Већ би јемство права а и постојанства у одређивању граница било у државној скупштини, кад би тамо и Срба било. Међутим ја не мислим, да би тамо место било одређивати већ познате границе србске војводовине, него ако би им се хтело још што додати по оном основу, по ком се и другима даје, и по ком би на пр. нашој браћи Хрватима онај њима суседни предел у Унгарии, у коме скоро сами Хрвати живе, право било додати. Државна би скупштина, особито као установљавајућа, с већим правом, него, по мненију Немца, правителство, могла границе областиј одредити, но и она не треба то само од ока него по основама, не по сили него по праву да пресуди.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1805 on: October 01, 2019, 07:23:26 am »

У Београду, 9. Децембра.

Ко је год прилежно и бистрим оком сматрао овогодишњиј покрет у Аустрии, тај ће признати, да је народ србскиј велику ролу играо на југу и да ће велику ролу и у будуће играти не само на југу подмлађеног царства аустријског, него и саме, у оним пределима већ застареле Европе. Србљи су били први, кои су за узвишену идеу на оруже скочили као један муж, они су то јест први оруже дигли за своју народност и слободу на гордог Мађара; Србљи су били онај народ, кои је први проливао своју крв за главниј закон нове Аустрије, т. ј. равноправност свију народа, к томе тек сад почињу остали народи аустријски приступати припознајући га. Банат морао је бити крвљу орошен, пре него што је правителство аустријско припознало праведност боја србског; Мађари морали су постати јавни непријатељи дома аустијског, пре него што је влада остављеним Србима најмању помоћ дала; и велико је питање, би ли она овако поступала, да су Срби од Мађара побеђени, и да је влада могла Мађаре победити без помоћи србске? Србљи су дакле тек после победе задобили припознање, а док су с Мађарима неизвестну борбу водили, није се много на њи гледало. Сад они у Оломуцу опет воде бој, но политичкиј; и чини се да је њиово мужествено поступање много принело к томе, да су решителне мере и кораци против Мађара закључени; чини се, да су и на овом боишту задобили уважење не незнатно. Народ србскиј захтева преко свои посланика од владе аустријске потврђење војводовине, а Мађари, одапирући се у сваку цену томе, да неподпадну под Аустрију, обратили су се к Србима, обећавајући, да ће све њиове жеље признати и испунити, само да мир или бар примирје с њима закључе. Тако дакле Срби могу сад по својој собствениј вољи ићи овим или оним путем; влада око њи настојава, Мађари траже њиово пријатељство, дакле обадве ове стране труде се задобити иј за себе, влада зато да би могла победити Мађаре, а Мађари зато, да бар отешчају влади победу.
Ови кораци Мађара и владе јасна су доказателства, каква се важност од обадве стране приписује Србима; а ко је Србима задобио ову важност? – Они сами себи као народ. – С мачем у руци задобили су они ову важност, у њиовим рукама дично се вије барјак Србске војводовине, и сад се слободно рећи може, да би влада аустријска и против свог собственог, а и против целе државе интереса радила, кад неби Србима сва њиова захтевања испунила и потврдила – и кад неби ијм дала војводовину.

Слав. сред. листови следујуће пишу из Кромериже: '11-га Дец. п. р. у вече посетише србски депутирци, под предводитељством јуначкога Стратимировића, славенскиј клуб, кои свакиј дан све важнии постаје а неверне је Пољаке искључио. Са веселим 'живио' бише поздрављени. Стратимировић је описао страдања свога народа, његове борбе, његове жертве, које је до сада принео, и изразио жељу и готовост Срба, пристати на велику аустријску конфедерацију. Док они тамо у Франкфурту толико месециј седе и препирају се, хоће ли чизме чистити или мазати, док они тамо време проводе у празним теоријама, они, Срби, на које су ти франкфуртски ждралеви презирително погледали и размишљавали, да ли ће иј као људе или мајмуне сматрати, - себи извојеваше своју слободу и самосталност. Заиста овај један Стратимировић претеже стотину тикава франкфуртске левице и деснице, и исто тако учено говори, али практичније, него великиј Далман у угашеној глории.'

Управо сада дошао нам је глас из Карловца, да су Мађари јуче на Карловце и Каменицу ударали – на Карловце тек да се рече, а на Каменицу свом силом, ал' и на једној и на другој страни били су страшно потучени. Надамо се, да ћемо у будућем листу читатеље обстојателно известити моћи.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1806 on: October 01, 2019, 07:25:35 am »

Дописи.

Из банатске границе, 1-га Дец. По известију курира, кои линију између Темишвара до Карловца и Загреба држи, г. поручника О., полази г. владика Живковић сву горњу влашку страну епархије своје у пратњи са једним ескадроном уланера, и народ против ребела Мађара подиже, па у том толико је успео, и сада сва Влахудија одушевљена у приправности стои, да Мађарима жао за срамоту врати. Дуж Мориша Власи су честитиј кордон повукли, и надати се можемо, да ће упливом ревностнога владике, кои је здравље своје путовањем јако узколебао и нарушио, Руковина у стање доћи, да од Темишвара с леђа на Мађаре нападне. – У предградију Фабрики и Мали држана је скупштина, на којиј су Власи све и сва драговољно обећали, да ће за љубав србске браће своје чинити. Владика Живковић је србским и влашким језиком Србље и Влахе отечески и ватрено позивао, попевши се на астал на сред пијаце, да сада или никад обе народности међусобним, сложним силама за навек обезбеде; а то вели утолико лакше бити може, што нам двор наше жеље одобрава, и цело Славенство, а особито Србија суседна велику помоћ поднаша, које Власима такође од велике будуће помоћи може бити, ако пријатељство Србима неузкрате. – Сада свакиј, кои је овога достојнога владику осуђивао, зато ваљда, што он претећим околностима одолети могао није, него је по обстојателствима управљати се морао, па с народом придржавао се није – сада лако увидити може, од колике је ползе његова прибитност у Темишвару, које све извршило се неби, да је у Карловце пребегао. Њега крепко подпомажу архимандрити Маширевић и Кенђелац.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1807 on: October 01, 2019, 07:27:26 am »

Од Бродске краине. Мени је врло мило, што се у броју новина 103-ћем један дописник из Брода нађе, да Брођане краинске брани; том приликом ћу моћи што о бродским краишницима, о духу, кои у тој регименти влада, проговорити.
То је цела истина, да млого, и готово све од правителства зависи, нити сам ја у броју 95. ови новина, говорећи о Брођанима, узроке, зашто су онаки, то јест да нити знаду за народност своју ни за цара свога, а да могу бити, и да су по речима тог г. дописника из Брода криви и управитељи исте регименте, то и ја допуштам. Они су јамачно криви, што је у месецу Јулију т. г. заповест била издана, да се читав батаљон крене на границу од варваринске регименте, да неби отров побуне (по њиовим речима) и бродску регименту увукао – зато је простота писаоцу ови врстиј и говорила, кад иј је питао: 'Куд ћете ви јунаци?' - 'Идемо на Влахе' – или 'идемо на Сервијане', и да исту наопачну заповест није наш славниј бан, кои се баш онда из Срема враћао, контрамандирао, би били заиста, место на Мађаре измарширали, и горње кумпаније већ су на путу биле. Управителство је криво, што није мотрило, да се бродска краина од Житвајови мисионара нетрује, а знало је да се трује. Оно је криво, што су и сами некои официри против национални дух расејавали, а и то му је било познато – бар из Брода, одкуд је и г. дописник, оданде је један официр (мислим поручник: Ер - ?) због мађарштине тужен, али некористно. Управителство је криво, што ето ономад у селу Немцима аудитора, кои је прекиј суд банов прогласити хтео, мал неубише, па се крицима ништа неучини. Оно је криво што се официр Е. – дошавши са Кошутовим пасошем на урлауб из Пеште (један од Ротови несрећника) шеће по Винковци, а познатиј је Мађарац, па је зато и послат на 14 дана кући – и иде и мути по сели – а управителство гледа и ћути. Оно је криво, што Чивути, а имено Епштајн из Осека сеђаше читаво лето у Винковци и у околним селима са своим чифудчадима и ригаше отров јавно против нас и нашег покрета. Оно је криво за незаконитост у Мариници. Оно даје правац и простом свету, то је цела истина. Зашто да оно, т. ј. управителство, није тако, зар би се смело на честитог и чувеног родољуба г. капетана Т. Бркића онако јавно месеца Сепрембра у кавани због његовог за славенство говора нападати? Оно је зато све, и могао би још стотину примера оваки навести, криво: али да је и народ бродске регименте млак,*) нечуствен, без ћуди за боље, посве материјалан, то ми неће нико одрећи, ко хоће право да суди, премда ћу и ја изузећа допустити, али у обште јамачно даће ми се за право. Узроци пак зашто је тај народ такав, засецају дубоко, и кад би иј сад хтео бројати, морао би историју црквену од сто година писати. Доста је кад признајем, да и ту није народ крив; већ нестетни околичаи народа нашег, коима ћемо ваљда наћи лека. Нити ја то овде спомињем, да наш народ бродске краине ружим и срамотим, њега ружећи, ружио би мој народ; - него мислим, да ћемо овако – казујући свету истину – лакше лека тој народној несрећи наћи, него кријући болест, која нам је народ одавно отровала. Да је овако, као што пре и сад реко у бродској краини – то ће, опет кажем, свакиј правиј љубитељ србског народа, кои без наочари мотри, признати, а зашто је онде тако, нећу народ, већ околичаје пређашњи времена кривити. Да би ме пак дописник из Брода лакше, будући да нећу узроке, за које ја мислим да су криви, да напомињем, разумео – казаћу му ово: Кад буду сви римокатолички свештеници, као што је Матизовић, Муравић, Топаловић, и да је таки било пре 20-30 година, и кад буду свештеници садашњи богослови из Ђакова и Загреба – била би – и биће сва наша браћа римокатоличке цркве и у бродској краини и свуда народољубиви и праведни према својој браћи православне цркве, као што би требало да су и ови према њима; ја сам и од нас доста примера видио, кои се стидим; и надам се у Бога и у светог духа времена, да ћемо и ми још то време доживити, а наша деца и унуци јамачно, и ако недоживе, никад неће од нас бити ништа. Ето нас Мађари у том надтекоше; под њиовом се заставом боре као браћа једне крви и језика и Католици и Калвини. А ми? Шта нам помаже болест крити, него дајте лека, ако хоћете здравља. Ја спомену болест – желећи мом народу србском од Адрије до Балкана здравље. Овако је до сад, а од сада дај Боже боље. Спомену и спомињаћу, желећи му славе, части и среће, а не да га опадам. То нека буде доста и г. дописнику из Брода и сваком, кои за онаке чланке у новинама запињу. Иначе на што нам слобода штампе.

*) Овог су лета били Брођани неколико пута у Вуковару, а сад су од дужег времена Варадинци на команди. Па с каквом су вољом једни а с каквом други овде, томе је толикиј свет сведок. Та и Варадинци су оставили жене, децу, куће и имање своје, па још су ови сад у јесен и зимно доба; а они су били летос по лепу времену – па како су се вајкали, јадиковали и тужили они, и њиова својштина, која иј је у Вуковару походила – да иј човек од жалости није могао слушати; и ове, т. ј. Варадинце, походи њиова родбина, па како весело – како драговољно то и они, кои иј походе, и момци подносе, то се могао свакиј, ко је сматрати хтео, уверити. Баш мора човек помислити, да су по бродској краини ишли Мађарци те бунили свет, да неиде против Мађара, или има какав другиј узрок. Следство је јавно било.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1808 on: October 01, 2019, 07:32:39 am »

Јавна благодарност и позив.

Милостива госпођа Стана Арсенијевићка, супруга високородног господина попечитеља правосудија и ореосвештенија, благоизволила је подписаноме поверити педесет форинти у сребру, с том благородном препоруком, да се поделе међу потребиту сиротињу, која је из Аустрије у варош нашу добегла од зулума мађарскога. Ови су новци одма предани славном управителству варошком, како ниже стављена признаница показује, да се од њи по захтеву штедре дароватељке употребленије учини. Чест и слава родољубивој Србкињи, која се невоље сестара и браће своје сећа и тугу њиову ублажити спеши! Буди јој овде и име бедне добегше сиротиње, у име свега човечества јавна благодарност!
Подписаниј изјављује своју готовост, и од други човекољубаца подарке примати за издржавање пострадавше сиротиње, и ове ће најточније сл. управителству варошком за надлежно употребленије достављати, а како исте подарке са именима дароватеља, тако и квите управителства о точном пријему у новинама обнарођавати.
Подписка стои у свако доба отворена у новинарници.

У Београду 10/12 1848.
                                               Милош Поповић.


Господине Поповићу!
Уверавам вас, да сам примио педесет форинтиј сребра, које ћу се и постарати да раздам пострадавшој сиротињи.

У Београду 10/12 1848.             Из управителства
                                               член, подпоручник
                                               Георгије Панић св. р.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1809 on: October 02, 2019, 07:09:05 am »

Србске Новине, бр. 109. од 14. Децембра 1848.

Бојно поље у Угарској.

1-в о  о д  ц а р с к е  а р м а д е  и з в е с т и ј е  о д 5-г а Д е ц. 1 8 4 8.

Војска њ. св. кнеза Виндишгреца 3-га т. м. кренула се на Мађаре. Полковник барон Хорват са свои 3000 момака бечког посадног корпуса и са налогом, да крајње десно крило сачињавајући иде путем к Шопрону, започео је истиј дан свој задатак, почем је с мајором грофом Шафгочем 2 купаније Огулинаца и 2 ешкадрона лаки коњаника од регименте грофа Врбне из Ебенфурта преко Хефлајна против Шопрона оправио, да њега на његовом левом крилу заклони. Ова колона 4-га у јутру наиђе у Волко-Бродерсдорфу на једно непријатељско одељење, које је више куће заузело било, и оштро из њи пуцало.
Но мајор гроф Шафгоче даде једној кумпании Огулинаца, по предводитељством капетана Косановића, и једном одељењу лаки коњаника, под подполковником Молдаваном, на село јуришити, освои га, заробивши два непријатељска официра и 26 момака (од части хусара а од части хонвида), и марширао је онда у Клиненбах, где се на скоро са главном колоном сајединио.
Полковник барон Хорват ишао је са главном својом војском по бечко-новоместанском путу к шопрону, мораде истиј пут код Печинга, где је раскопан био, поправити, па спази на висини од Креисдорфа у месту Шиклошу, на десно лежећем, једну непријатељску чету, али је немогаше сустићи, јер је нагло бегала.
После кратког одмора на брду пред Баумгартеном, продужи 4-га у јутру марш к Шопрону, и пошто се саједини са колоном мајора грофа Шафгоча, дође под саму варош Шопрон, где на брдима велика множина људиј опажена беше.
Пошто се пак још већма к вароши приближи, покаже се, да су то само љубопитљиви гледаоци били, и тако царска војска у 11 сатиј пред подне без сваке противности под ускликом житељства у варош уђе. – Непријатељ се повукао у околину Капувара.
Њ. св. г. фелдмаршал кнез Виндишгрец, кои је свој главниј стан 2-га у Фишамент, 3-га у Петронел преместио, држао је 4-га с првим корпусом и резервом из Брука и Преленкирхиа проматрање.
Бунтовници на све стране пред нашим журно напредујућим колонама натраг узмичу, и то путем к Мошоњу.
Главниј стан банов био је 4-га преко ноћи у Касимирхову близу Алтенбурга. Он је лево крило бунтовника преко Цуридорфа узбио к Најсидлерском језеру. Данас ће другиј војениј корпус (под ф. м. л. Врбном) преко Марха поћи и Најдорф напасти, као и преко брда к Пожуну ступати, а за то време главниј корпус десном обалом Дунава иде к Енгерау. У Карпатима је војска ф. м. л. грофа Шлика још 28-га пр. м. под ускликом народа Епереш заузела, и иде на КрашовуПодполковник Фришхајзен, кои је са другом једном колоном преко Јаблонке отишао, сјајну је битку одржао код Жилине.
Ф. м. л. Шимунић је непријатеља у његовом положенију код Јабланице разбио и стои сад близу Трнаве.

Велден,
ф. м. л., и гр. и в. управитељ.


Управо сад ми је дошло од њ. св. заповедајућег г. фелдмаршала кнеза Видишгреца следујуће, на њ. величество управљено известије о учињеним већ операцијама против Мађара.

Ваше Величество!
Са најдубљим страхопочитањем извешћавам, да сам данас из Бруна на Лајти и из Преленкирха са првим корпусом армаде и резерве предузео обште промотрење (рекогносцирање), с том намером, да из њега у праву борбу пређем, при чему сам се с обзиром на непријатељско  положење далеко разширити морао. Но противник није се пустио у борбу, већ по кратком противљењу свуда је узмицао; само су села Барендорф и Најдорф после доста живе канонаде заузета.
Против Баумерна отишла је каваљеријска бригада Отингера, на које противник и ово село остави. Одвукао се к угарском Алтенбургу тако нагло, да ће првиј корпус гранатира ноћас бити у Казимирхофу.
Кад је непријатељ око два сата по подне из Китера отишао, даде ф. м. л. Кемпен и ово место једним батаљоном заузети.
Од ф. м. л. Шимунића долази ми известије, да је он 2-га ударио више Јабланице на место, где се непрјатељ укопао био, и освоивши то место противнике гонио до Сеплица преко Надажда, и до Трнаве иј узбио.
Подполковник Фришхајзен извешћава ме, да је 29-га пр. м. сјајну битку одржао против непријатеља, далеко већу силу имавшега, кои се не далеко од Будатина у обкопима врло добро наместио био. Наша војска показала је том приликом своју обичну храброст, и врло су се добро показали словачки својевољци. Непријатељ је био к Жилини узбијен, где на Вагу мост поквари, и тако препречи, те се није могао даље гонити. Подполк. Фришхајзен неможе довољно да нахвали војску за њено постојанство и пожртвовање.
Ф. м. л. гроф Шлик обзнањује ми, да је 28-га пр. м. пред подне под ускликом народа Епереш ушао, и како солнице и варош Совар заузео. И овде се непријатељ није решително противио.

Главниј стан у Петронелу 4. Дец. 1848.
Алфред кнез Виндишгрец, фелдмаршал.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1810 on: October 02, 2019, 07:18:45 am »

2-г о о д  ц а р с к е  а р м а д е  и з в е с т и ј е  о д 6-г а Д е ц. 1 8 4 8.

По телеграфском известију, управо сада дошавшем из Трнаве од 5. т. м., бунтовници, кои су се при наступању војске ф. м. л. Шимунића до Серада одвукли били, пошто су 3-га из Пожуна добили знаменито подкрепљење, опет се око Трнаве наместише. Њи тамо 4-га у 4 сата по подне нападне ф. м. л. Шимунић, и после борбе од 2 сата сасвим побије; 5 топова, много оруже, један барјак, 766 заробљеника и 43 коња осташе у рукама победитеља.
Војска ф. м. л. Шимунића заузела је Трнаву и околна места.
Мајор Луинген од лаки коњаника надвојводе Карла Лудвика извешћава из Кашове под 29. пр. м., да је ова јако обшанчена варош још 28-га аван-гардом војске ф. м. л. грофа Шлика после врло жестоке борбе на јуриш узета.
На жалост ова је победа стала смрти многи честити официра, међу коима нарочито оплакујемо мајоре Конкореџија и Сендијера, последњег као ађутанта грофа Шлика.
Велден,
ф. м. л., гр. и в. управитељ.

Њ. св. кнез Виндишгрец је јуче своје предстраже на десној обали Дунава до Пожуна повукао; на левој је обали другиј корпус заузео без сваке противности  Штампфен, а аван-гарда дошла је већ под Пожун.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
3-ћ е о д  ц а р с к е  а р м а д е  и з в е с т и ј е  о д 7-г а Д е ц. 1 8 4 8.

Његовом превасход. г. ц. к.р. тајном саветнику, ф. м. л. и управитељу Беча, барону Велдену.
У Пожуну, 6-га Дец. 1848.
Хитим вашем превасходителству јавити, да сам ја овај час, у 3 сата после подне, са 2-гим армаде корпусом преко Штампфена у Пожун ушао, почем је ова варош јуче од непријатеља сасвим остављена,  и ћуприја од лађе дигнута. Обстојателно известије поднећу. Мој главниј стан премештам данас у Карлбург.
Алфред кнез Виндишгрец.

Исто тако јуче, 6-г Дец., Мошон по жестоком од више сатиј боју 1-им армаде корпусом под командаом њег. преузв. бана узет.

У граду Араду 2-га Дец. 1848.
Град Арад је ослобођен, - колона рану доносећа ступа у град, - варош Арад гори на једном месту. У овом часу траје жестока ватра из пушака и топова на мосту, на горњим млинама код села Задрљака, - ми за заштиту добављања ране правимо логор код касарне пред М. Ст. Миклушем. – Нападај се учинио под најжешћом ватром из топова од стране непријатеља, - наша је артиљерија јуначки одговарала, - битка из топова на пољани око Ст. Миклуша претходила је нападању од Бјанке и Лајнингера, кои је врло храбро окончан. Две дугачке од 7 фунтиј хаубице и једна кратка, и један топ од 12 фунтиј отели смо непријатељу. Ми смо му лево крило обколили били, и то га је натерало, те је у дивијем нереду бегао. Један одсек буде заустављен, и крепко се стави на обрану, - морало се јуришити и из кућа пуцати започети. – Губитак се састои у 15 мртви и 40 рањени, међу првима је и поручник Хајлиг од Живковићеви пешака. – Непријатељ је много изгубио, 180 заробљеника већ су у граду, а 18 топџија к нама су прешли.

Гроф Лајнингер,
генерал-мајор.



* Franz Ludwig Baron von Welden.jpg (191.58 KB, 596x806 - viewed 19 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1811 on: October 02, 2019, 07:29:52 am »

Из Темишвара, 4. Дец. Част једна од оне војске из Ердеља, на коју се је овде тако жељно изгледало, већ је амо приспела. Число њено за сада још известно определити не можемо, јер иста војска амо није још стигла; но таки је из Лугоша пут к Липови и Араду узела, али чује се: да су за сада само два батаљона од Бијанке, и шест ескадрона од савоен-драгонера амо приспели. – Овима су таки још два батаљона од Живковићеве и Лајнингерове регименте, - и четири ешкадрона од уланера одавде на сусрет и у помоћ к Араду на тај конац отишји: да град Арад на ново са раном и мунициом снабдеду; и непријатеља, кои је опет све силе своје, како од оне, тако и ове стране Мориша и из самог Бечкерека повукао, и на ново га са 15.000 и многобројним великим топовима на истиј град ударити, и њега освоити намеравао, отуда протерају. – Непрестана грмљавина топова, која се је прекјуче отуда амо чула, предвозвештавала је жестоко сраженије и бику, која се је тамо догодити морала; - и тек јуче, око 10 сатиј пре подне, стигао нам је овде отуда курир, кои нам је од генерал-мајора Лајнингера ту радостну вест донео, да је наша војска победу одржала, и њега на главу побила и сатрла. Одушевљење, са коим су се трупе наше, а особито уланери борили, безпримерно је; и ови су последњи чудеса храбрости чинили, будући у почетку још ватре таки са боишта изчезли, и незнајући нико о њима, у најодсудителнијем часу тако вешто непријатељу иза леђа дошли, да су већу част непријатељске војске од моста, кога је непријатељ за случај ретарде преко Мориша код села Задљака (мало сниже код новог Арада) направио, одсекли, и до ноге, у сојузу са Живковићевим пешацима, побили и у Мариш сатерали, никоме пардона недавајући.
Цела битка ова догодила се са ове стране Мориша, око новог Арада и Задрљака; - и по окончанију исте нашло се је: да је непријатељ 600 мртви само на боишту оставио, небројећи рањене и оне мртве, које је на ону страну са собом одвукао, као ни оне, које је мутна река прогутала, и кои два пута оне, што су на обали остали, са мером превосходе. Осим овог, изгубио је непријатељ и 5 велики топова са колима, коњма и свом оправом; - као и 16 царски канонера, кои су при тој прилици амо прибегли. – Наша пак штета састои се из 15 мртви солдата и једног обрлајтнанта од Живковићеве регименте именом Хајлига, кои су сви, као храбри ратоборци, за цара свог и отечество пали, и као јунаци, а не револтанти и разбојници погинули. Рањени пак 45 свега било је. – Трајућој битки овој, муниција и рана у град се је унела, и целиј су дан топови са града стариј Арад рушили и палили. – Доцније вести, које смо пред вечер јуче чули, јављају: да стариј Арад сав у пламену стои, и да је на ново 2000 војске из Ердеља у Липову стигло, а сам Урбан са 30.000 да је већ к великом Вараду приспео.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Темишвар.jpg (334.63 KB, 888x545 - viewed 23 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1812 on: October 03, 2019, 07:07:46 am »

Из Панчева, 9. Децембра. Сбог особени околностиј морало се 4. Дец. све воинство наше из свои обкопа и станова у Панчево повући, где су се и сви војени команданти, имено: гг. Книћанин, Михаил и Петар Јовановић, Бараић, Шарић, Лазић и Базарабић сабрали и са св. војводом нашим саветовали, како ће операције војене започети и с успехом непријатеља нашег од границе одбити. То је повод, што је стах овдашње житеље обузео, те су многе породице, особито жене и деца, у Србију и Земун одбегле. Лицем пак на св. Николу отишло је воинство на определенија своја: Книћанин и Лазић у Црепају, Шарић и Базарабић у Францфелд, а Михаил Јовановић и Бараић у Новосело, од куда ће наскоро и даље. Непријатељ је по сказивању два бегунца, јуче к нама добегша (од кои се један зове Мутибарић), пре 10 дана код Алибунара, у Карлсдорфу, и Јарковцу страховиту штету претрпио, тако, де је преко хиљаду војника на месту оставио. У Јарковцу, кои су непријатељи задобили, када су га наши са три само кумпаније под Петром Јовановићем на јуриш освоили, ако се наша трупа и морала натраг повући, опет су наши 6 топова отели, но немогавши све собом понети, два су у канал бацили, два у плеву затрпали, а два су у Панчево довукли. Непријатељ је 17 кола барута, бежећи из Јарковца, у воду просуо. Ту се Петар Јовановић, командант Петроварадинаца од 2 батаљона, отлично и јуначки показао. Но кад су се наши натраг повукли, непријатељ се врати, Јарковац запали, народ на заповест позове, кога дочепаше – изсекоше, а на жене и децу, које преко канала у гомилу сатераше, из топова тукоше! Ту су и оба местна свештеника изсечена била; међу њима особита је штета за свагда ревностног младог пароха Јарковачког Душана Вукоњанског. Бог да га прости! Тај дан је Ботош, Томашевац, Иланџа и Јарковац у ватри плануо, и паклениј Мађар учинио је и селима тим такове покоре, да се и највећиј тиранин од његовог безбожја и окрутности згрозити, а човекољубац заплакати мора. Тако наше ствари у Банату стоје. Но и непријатељ је скупо злочинство своје платио, јер као што официри из Италије овамо дошавши казују, ни у Италии толико људиј на бојном пољу непада, као овде. А Мађари су већ сустали, но само лукаво и незаконим неприродним начином цркве нам скверне и невину децу и жене убијају. У Иланџи су најлепшу ваљда у граници аустријској цркву нашу разорили; у Томашевцу и Јарковцу од црквиј штале начинили! – Од жалости немогу вам све достаточно описати.
Од Темишвара добри гласови стижу, да наши свуда туку непријатеља; код Ђулвеза царска војска улогорити се почиње. Мочоњи воинство то, јер је село то његово, снабдева са провијантом. Владика Живковић скупио је од Темишвараца на потребу нашу 10.000 фр. ср., које ће г. патријарху, као што курир из Темишвара дошавши сведочи, што пре послати. – И непрестано се у Темишвару за нас подарци купе. Чест и похвала овом неутрудном владици, и врстним нашим Темишварцима!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1813 on: October 03, 2019, 07:20:14 am »

Из Карловца, 11. Дец. Мађари у своме беснилу напрестају на наше станове насртати. Прекјуче, 9. Децемб. рано из јутра тајно подкраше се њи до 200 из града покрај Дунава гудурама управо к Каменици, и ту крајње куће запаливши, почну по кућама пленити. Наши до 80 људиј из околни места провинцијалски, у оружју невешти, а ваљаног оружја и немајући, разбегну се. Мађари кад виде, да никаква одпора нема, оплене што могоше, и дођу у крчму и ту Баха обгрлише, али међутим војениј командант г. Бига са своим Варадинцима приспе, и на њи удари. Од њи је преко 30 ту погинуло у месту, осим што свакиј дан по гудурама, куда су бегали, налазе мртве. Од наши су 2 погинула, један Каменчанин и један из Леденица. Изгорело је до 80 кућа у Каменици. Страже су сад подкрепљене, и у место провинцијалаца, граничари су наређени. – Из Варадина никакве поште већ од 6 дана немамо.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1814 on: October 03, 2019, 07:59:48 am »

Дописи.

Са Саве. Има људиј, кои и дан данашњиј мисле, да је кошуља ближе телу нежели хаљина, и кои овог начела тврдо држећи се, и сада још, кад цела држава огњем букти, кад топови на све стране ричу и жертве хиљадама падају, о себи, за себе и за своју кујну брину се, а ова грозна позорја на најмање упечатљење на њи у стању нису учинити. Зато дакле мирно и без сваког обзира даноноћно гледе, како ће џепове своје напунити, па баш да би то на грдну пагубу народног блага било. Да, има и такови међу њима, кои се, бринући се тобоже о народним стварма, своје собствене подижу и радећи у интересу нашем, свагда свој собствениј пред очима имају. И ово је она класа људиј, која по варошима војводовине србске знатну трговину води, па бринући се само јединствено о добром напредку своје трговине, не малиј утицај и на финансију народну имају. Скромност моја недопушта ми сад људе такове овде именовати, но надам се, да истирија наша неће пропустити такове у ред они ставити, кои као пример потомству и с ове за нас неповољне, да не речем несрећне странке забиљежени бити заслужују.
Други пак, и особито младићи наши, у безпослицама живот свој проводе. Немарност за обште благо тако ијм је чуства њиова затупила, да иј ни гром топова, ни јаук и вапај сирота, нити опустошена села и варошиј из дубоке њиове летаргије у стању пробудити нису. Кад прост наш граничар цело своје имање, које му је од дедова његови још остало, и које је до данашњи времена сачувати трудио се, на коцку метнувши, с пушком у руци против свирепог непријатеља бори се, онда они по каванама из камиша мира дуван пушећи, препиру се, како овај или онај чиновник дужности својој за доста учинио није, и како би по њиовом плану боље било, да је овако, а не онако, као што је, битку против непријатеља водио. Кад жене и деца гомилама у бегству спасеније своје тражећи, са собом добра своја у пламену оставивши, код браће своје у Србију прибежишта тражећи; онда они на обали реке ладнокрвно грдну несрећу бедне ове гомиле гледајући, туги и крвавим сузама њиовим смеју се, остављајући иј неутешне тужној судби својој, и хитећи брже боље и каване, из свег срца певају:
Устај, устај Србине / устај на оружје / дан те чека, ноћ већ бега / устај, не оклевај / на ноге, Срби, браћо / слобода зове.
Кои не зна кад треба / за род свој умрети / није Србин већ је изрод / тог ће земља клети / на ноге, Срби браћо / слобода зове.

Браћо сладка! Има ли којег међу нама, коме једна бар искра народног блага у срцу тиња, кои неби несрећниј клуб овај младежи проклињао, и коме неби крв у жилама узаврела, да ако не другчије, а оно силом оружа одпад овај човечества на боље мисли не принуди, и тамо иј не оправи, где иј света дужност позива, где јарост зверска на пољу марсовом бесни, где стотинама жерве падају, да светињу своју, светињу од Бога и дедова ијм предану: 'чест народа' сачувају!
Браћо Земунци! Ви, кои сте прву заставу слободе по домовима Вашим подигли, Ви, кои сте народ на оруже подизали, зар сте тако онемили, зар сте се тако занемарили, зар тако ослепили, да невидите и да нечујете, да Вас цео свет наш гледи, да дела Ваша сузним оком сад прати да се Вашем немарењу за обште благо диви? Та можете л' кадгод пред неумитним судиом с чистом савести предстати? Можете л' на самртној Вашој постељи с пуним утешењем срца и души рећи: 'и ја сам по могућности сила мои од оног, што ми је Бог на земљи овој даровао, на жертвеник народног добра, народне славе принео?' Кажите ми: колико мртви, колико ли рањени у борби овој данашњој изгубисте? Кажите ми, тако вам светог имена божијега, где се бористе, где ли мејдан одржасте? Је ли то стид, је ли срам, да Ви, кои би 1000 оружани људиј на образу народа дати могли, ни једног човека у Бачку или Банат непосласте? Та зашто пример од Панчеваца не узесте? Панчевци су највеће жертве и у новцу и у људма народној нашој ствари приносили, и дан данашњиј приносе. Ви то ваљда незнате, хоћете л' да вам ја, и то колико ми је познато, кажем? Панчево је од почетка знатне суме новаца у Карловце за потребе народне шиљало, Панчево је логор перлезкиј са потребама за цело време понајвише снабдевало, Панчеви је звона са своје цркве скидало па топове лило, Панчево је грдну суму новаца на обдржање браће Србијанаца потрошило, Панчево је јуначку чету из собственог подигло. Панчевци су се код Перлеза, Панчевци код Томашевца, Панчевци свуда по Банату борили. Сада учинимо сравненије са Земуном, дед браћо Земунци, начислите и ви Ваша жертвоприложенија. Опростите ми, ја и незнам, може бити, Ви сте у тајности што чинили које 'ниже око виде, ниже ухо услиша', и ком дела 'у срце человека не виидоша!'
Немојте дакле браћо драга, још и даље ту немарност терати, немојте клетву народа на себе навлачити. Имате још времена, можете се поправити. Терајте ту несрећну мисао од себе: ако Банат пропадне, да ћете се ви одржати моћи. Нећете, заиста нећете, јер чим несрећан тај удар Банат постигне, ето Мађара на обалу Дунава, ето иј у Земуну где на стражи viguaz вичу. Па куда ће онда Ваше благо, куда кесе дукатима напуњене, куда ли житељи Ваши, кои би варош Вашу одбранити могли? Не, нетерајте ствар до живца; принесите, колико кои можете, на олтар блага народног, кои за бој нисте – принесите у новцу, кои сте за оруже – похитите брже тамо, где Вас браћа Ваша жељно очекују и где се њиова и Ваша судбина решава. Немојте чекати, да вас мудриј Нестор, благиј патријарх моли, немојте чекати, да Вас јуначкиј војвода наш опомиње. Латин вели: Prima parcata, secunda mandata, tertia dáta; први пут ти праштам, другиј пут заповедам, трећиј пут богме бијем. За сад доста.
Један граничарскиј син.
Logged
Pages:  1 ... 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 [121] 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.051 seconds with 23 queries.