PALUBA
March 29, 2024, 01:56:01 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Čitajte na Palubi roman "Centar" u nastavcima, autora srpskog podoficira i našeg administratora Kuzme
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 [127] 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 722325 times)
 
0 Members and 3 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1890 on: October 30, 2019, 11:57:52 am »

(Продужење) Међутим упразни се епархија будимска, и архимандрит Стефан Станковић, као млађиј у достојанству, буде у Будим на администрацију послан, Јосиф пак од епископа Јосифа Путника, администратора темишварске епископије, опредељен, да у одсуству овога пакрачку дијецезу управља. Год. 1828. допунио је покојниј архиепископ и митрополит Стефан Стратимировић четири упразњене епархије са млађим архимандритима, и Јосиф је јошт Бога спасајућега чајао. Али крепка човечија душа није у стању све ударе судбе и злобе равнодушно подносити. Здравље се Јосифу наруши, и он је скоро сву зиму 1828/9. у Пакрацу боловао. У ово исто време мера се његова гоњења већ превршила била, и цар Франц I., блажене памети, наименује Јосифа за епископа далматинскога.
Непостижим је промисао божиј у управљању православне источне цркве! Далматинска епархија прелазком епископа Венедикта Краљевића у западну цркву била је не само осироћена, него с фанатизмом западне цркве и бившега гувернера далматинскога, грофа Лилиенберга, у тако тесно и жалостно стање доведена, да су многи од знаменитии православне источне цркве синова, веру своју бранећи, у тавнице мрачне и тешке ланце бачени били.
У овом жалостном стању дошао је новиј јерарх Јосиф у средину пастве своје духовне, која је у њему свога спаситеља и храброг бранитеља добила и дочекала. Јосиф се је за пуни пет лета и нешто више са апостолским постојанством и мудрости за веру православну у Далмации борио. Његова званична писмена препирања с гувернером поменутим чувају се у архиви патријаршије србске, и служе за осветлење повестнице црквене. Архиепископ и митрополит Стефан Стратимировић сад је тек увидио, како је неправедно са Јосифом поступао, увидио је, да он у њему најбодријега, најодушевљенијега и најмудријега епископа има. Ми смо читали писма поменутога архијерарха на Јосифа, у коим га он апостолом Павлом и крепким поборником православља источнога назива. Поступак овога врховнога јерарха цркве са Јосифом довољно сведочи, да је у прсима онога крепко правдољубије живило, и да он као човек није могао злобу, завист и пакост проникнути. Но кад је сјајна доказателства о Јосифовој љубави к цркви и роду своме добио, одбио је од себе клеветнике Јосифове и постао његов покровитељ. Зато је архиепископ и митрополит Стефан Стратимировић, видећи себе бременом многи лета отегоћена, зажелио Јосифа у синодалну епархију вршачку преместити, да би достојна престолопрејемника у врховном архипастирству имао.
На његово прошеније буде Јосиф у вршачку епархију премештен г. 1834. У овом новом епископату дејствовао је Јосиф за 8 лета са свим жаром и са свом охотом за цркву, род и отечество. Рекао би, као да га је судба определила, да он против непријатеља православија источнога, уније, у свима пределима војевати мора. Свештенство западне цркве, с великим богатством снабдено, а и подкрепљено од мирске власти, свако је средство за свето и праведно држало, да се само премама од источне цркве к западној умножити може. Обећања, награде, обрана злочинаца, подозрење, затворање у тавнице, бој, једном речи свакиј начин употребљавао се је, да би се број унијата у Банату умножити могао. Наравна је ствар, да је оваковиј начин поредак – дисциплину – у источној цркви нарушити морао. Јер ако је кои свештеник источне цркве каково зло дело или изступљење учинио, и на строгиј се одговор код мирске или духовне власти позвао: то је тај само к првом свештенику западне цркве прибећи, и са исповедањем уније себе не само од казни спасити могао, него је и богато награђен био. Ми ћемо се овде с нашом косом у туђу њиву машити, и овде изваредно од премноги и небројани примера о начину врбовања за унију само два навести.
У окружију оравичког великог судца живио је, а може бити и данас живи, један честит Влах, кои је своим постојанством у благочестију источноме своме кнезу – унијату – трн у оку био. Да би се и овај тврдиј камен за унију добио, буде он окривљен, да је у планини са ајдуцима састајао се, и да је њиов јатак. За ово наметнуто изступљење баце га у тавницу, и после неколико дана изјасни му се, да се он само прелазком у унију од смрти спасти може. Постојан дух неда се лако уплашити, но премамитељи и насилници употребе сва средства, да овога човека задобију. Они су њега жеђу и глађу морили, они су га при испитима и у тавници тукли и мучили. Најпосле кад у својој намери успети нису могли, фанатизам и мрзост науче иј, да постојанство овога Влаха изванредним мучењем поколебају. Овај буде у сред лета, месеца Јулија, кад је сунце у теме жестоко пекло, на кола на једном брежуљку са лицем у сунце везан. Жедан, гладан, испечен, једном речи ђаволском и нечувеном муком до издихања доведен, повикне овај мученик: 'Одвежите ме! не мучите ме! не унијатскиј, него турскиј, чивутскиј, а и скотскиј, ако га има, закон примићу.' (Даље следује.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1891 on: October 31, 2019, 08:10:17 am »

(Продужење.) Некиј капелан у Улми, у Банату близу Вршца, обио је сандук свога пароха, и украо је новаца и облигацију. За ово преступљење буде преко банатскога војенога обштега правителства регименти србско-банатској наложено, да овога злодеја испита и пресуди. Он је испиту и пресуди тим избегао, што се поунијатио. – Оваквим се средствима и душеспасење добија. Благо вери христијанској, која своје секте оваковим начином умножава!
Јосиф је охоту и труд усугубио, да би унии у вршачкој епархии противустао, његови дописи на све власти, кои се у архиви вршачке дијецезе чувају, довољан су пример изванредне смелости, којом је Јосиф источну цркву бранио. Али римско свештенство не марећи за наредбе мирски властиј, баш ако је која уво праведној тужби и приклонила, радило је без обзира у својој намери. Ово изјаснење осведочава зидање унијатске цркве у Лугошу, коју је западно свештенство против заповести крашовске жупаније и блаженопочившега палатина Јосифа на тргу у Лугошу озидало. Вредно је читати, како се је Јосиф против овог зидања цркве унијатске ма сабору земаљском маџарском, лета 1844. држаном, праведно тужио. Но будући да је наш задатак, главне черте животоописанија Јосифова свету предати, зато ћемо жалбу ову поособ обелоданити.
Године 1836. умро је архиепископ и митрополит Стефан Стратимировић. На престол његов буде Стефан Станковић, епископ бачкиј г. 1837. узведен. Црква је источна у овом мирским делима и лакомислијем обузетом архијерарху слаб камен вере имала. Но промисао божија, благочестије источно свагда и у свима одношенијама чудно хранећи, избавио је цркву од овог архиепископа и митрополита г. 1841.
У народном сабору, г. 1842. у Карловци држаном, буде Јосиф за архиепископа и митрополита источне цркве у државама аустријскима изабран, и од његова величества цара Фердинанда I. потврђен. Овде би краткост заиста нарушили, кад би подробности, на овима саборима сбивше се, напомињали, јер такове у обширније дело спадају.
Тек што је Јосиф на престол србске јерархије узведен био, буде и земаљскиј сабор маџарскиј расписан, и у Пожуну скупљен г. 1843. Јошт на овоме сабору хтели су Маџари нашу цркву, наша училишта, наша заведенија под своју непосредствену владу метнути, једном речи наш језик и народност утаманити. Архиепископ и митрополит Јосиф са неописаном дрзновености бранио је цркву и народност србску, позивајући се на уговоре народа србског са блаженопочившем царом Леополдом I. учињене, и на законе од 1790/1. год., по коима управљање наше цркве на сабор маџарскиј неспада. У овом одпору у толико је успео, да Маџари онда своју намеру нису могли постићи.
Ова јавна саборна изјаснења ариепископа и митрополита Јосифа печатана су у латинском, србском и немачком језику, и темељитиј су источник повестнице и црквене и мирске србскога народа за новије време. Јошт у време сабора овога настојао је Јосиф, да се србском народу народниј сабор даде, да би се народ о свима своима делима посаветовао, и нужне времену и народу сходне уредбе учинио. Политика је ондашњега времена чудан пут узела била. Год. 1844. изиђе царско својеручно писмо, да се народу србском сабор даје, али придворна маџарска канцеларија оклевала је са обнародовањем овога србскога сабора, премда је архиепископ и митрополит Јосиф бољу прилику дочекао. Да своје намере достигну, Маџари одма распишу сабор земаљскиј г. 1847. Јако је њиовом лакомислију и њиовој гордости ласкало, што је његово величество цар и краљ Фердинанд I. и сав царскиј двор у маџарском оделу из Беча у Пожун дошао, и што је краљ сабор маџарским језиком отворио. У овом сабору буде великиј војвода Стефан, син блаженопочившег палатина, за наследника отчина изабран. Маџари су у овом избору већ напред своју победу торжествовали. Трајућем сабору буде одцепљење Маџарске од Аустрије, и народност маџарска изречена, а свију други народа покошена, и ови фајте наименовани. Што се пак србског народа тиче, њему се одузме сабор народниј, и допусти му се само црквене скупштине за цркву и школу, на подобије скупштина Лутерана и Калвина, држати. Знамо пак коим су начином Маџари ово постигли.
Архиепископ и митрополит Јосиф није могао насиљу беззаконом Маџара противустати, јер га они ни слушали нису; пун печала врати се дома, и Маџари тек сада, кад су сабор народниј Србљен збрисали, допусте поменуту црквену скупштину.
Очевидно се у овом поступку Маџара пропаст свију наши народни права и заведенија увидити морала; јер ако би се народ у оваку скупштину упустио, то би маџарско саборно закључење одобрио, а што јошт више златну прилику свога избављења пропустио. Док је народ размишљавао, како ће се и коим начином себи у овој политичној насилственој забуни помоћи, Маџари су му пут показали. Ови безчовечно против Србаља у свима областима поступати, и оне, кои су своју народност или словом или делом љубили и бранили, у тавнице бацати, мучити, вешати, и убијати почну.
Сад већ није време било, да се оклева, него је требало живо на дело похитати, и народ од Маџара сачувати. Достачислениј народ скупи се пре воскрсенија 1848. у Карловци и архиепископ и митрополит Јосиф распише предварително народну скупштину, која ће се о предметима за дозвољену црквену скупштину посаветовати. Ову народну скупштину одобри маџарско министерство, недоумевајући, да ће ова скупштина сва народна права у живот довести, и Маџарима јемство дати, да је народ србскиј кадар и крепком мишицом веру и народност своју бранити, и све намере маџарске уништити.
Многочислена скупштина србска од 1. и 3. Маја 1848. прогласи себе за сабор народниј, и воспостави своја права, и изабере себи патријарха у лицу свога архиепископа и митрополита Јосифа, и војводу у лицу полковника огулинске регименте Стефана Шупљикца-Витеза.
Одма се је народ постарао, да знаменито посланство к цару и краљу пошље, да га не само о верности својој увери, него и умоли, да избор народниј потврди. Сјајно посланство, на врху кога је светиј патријарх био, почем је на сабору тројне краљевине, у Загребу држаном, сајуз између србске војводовине и ове краљевине учињен, оде у Инсбрук, и увери цара и краља о верности народа србскога, и предложи му, да би закљученија 1. и 3. Маја  потврдио. Одговор је народ србскиј сасвим непријатан добио, кои је овако гласио: 'Са благовољењем примам народа србскога привржење к мени, и моме дому, али ванпутна закљученија народа од 1. и 3. Маја 1848. не могу потврдити будући да ми нису преко маџарскога министерства поднешена.'
Познавајући милостиво срце и бравдољубије благога цара и краља Фердинанда I., свакиј је могао видити, да је овај одговор утоком маџарског министерства народу србском дан био.  (Крај следује.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1892 on: October 31, 2019, 08:34:11 am »

(Крај.) Док је србскиј народ законим путем потврђење свои на привилегијама учињени закљученија искао, Маџари су оружем на Карловци другиј дан духова ударили, и Србе на ратно боиште позвали. Може бити, да ће когод сумњати се, да ли је народ србскиј у скупштини од 1-га и 3-га Маја 1848-ме законо поступио? Ми му у кратко одговор дајемо, да је народу србском по привилегијама и уговорима право дато, да свога патријарха и војводу избира, и да он за допунење ови званија допуштење искати не мора. Истина да у регуламенту од г. 1777. и у деклаториуму од г. 1779. стои, да народ свагда за сабор и избор допуштење искати мора, али ова против привилегија гласећа уредба није са вољом и допуштењем народа учињена. Она народ обвезати не може, премда се је овој истој уредби повиновати морао, велим морао, јер је ова уредба против привилегија и против народне воље у она времена дата, кад је самовласна сила над народом владала, и кад се је свако изјаснење народне воље и праведне жеље за преступљење закона држало.
Од другога дана духова 1848. стои народ на оружју против маџарскога одцепљења од целокупности монархије аустријске, и дивни и јуначки одпори на свима боиштима у Срему, Бачкој и Банату свету су јавно доказали, да је народ србскиј достојан политичнога живота, достојан свои праотачаски права.
Кад се је посланичество народа србскога из Инсбрука повратило, и народу скробну вест донело, како га је царско и краљевско срце утоком маџарским немилостиво од себе отурило, није народ духом клонуо, него је свом светом патријарху управитељство грађанско дао, и од тога времена руководи св. патријарх не само духовну, него и грађанску власт у војводовини. Ми смо га видили често на бојном пољу и у становима; он са пожертвовањем свога здравља дан и ноћ ради, и све уредбе и справе за војску набавља.
Благиј цар и краљ Фердинанд I. наименовао је свога стрица, великог војводу Јована, за свога пуномоћника, да би распре између Хрвата и Србаља од једне, и Маџара од друге стране извидио, и помирење учинио. Краткоумна гордост маџарска није могла увидити, да се у овом расположенију краљевском само спасење Маџара састојало, него је са обичним безумљем помирење одбацила, и тако и србског сајузника преузвишеног бана принудила, да оружем на Маџаре устане.
Преузвишениј бан отишао је са знаменитом војском у Маџарску, коју је, без да су му Маџари икакав одпор дати смели, с десне стране Дунава до Будима покорио. Јошт је мирољубивиј цар и краљ Фердинанд I. последње средство употребио, неби ли заблуђене Маџаре обавестио, и крволиптије предупредио. Он је послао ф. м. л. грофа Ламберга у Пешту, али Маџари не хтедоше своје спасење увидити, него убише ајдучким начином краљевског овог повереника, па да би у беснилу свом, и крви жедни, пут к пропасти својој брже раскрчили, наговорише лакоумне Бечлије, те ови убију војеног министра, фелдцајгмајстера грофа Латура.
Преузвишениј бан са победоноснима барјацима похити к Бечу, да неверне и лакомислене Бечлије за нечувено ово убиство достојно казни. Судба бечког беззаконија позната је. Док је царска војска под Бечом била, трудили су се Маџари са Србима примирење учинити, и писали су преко ф. м. л. барона Благојевића св. патријарху, да се мир учини. Ми смо из новина немачки der Serbe видили, какав је одговор на овај позив к примирењу следовао. Приметити пак имамо, да се из овога одговора приврженост св. патријарха прама цару и краљу своме, и љубав к народу србском јасно видити може.
Док је св. патријарх на бојном пољу нападању маџарском крепкиј одпор давао, и позиве прелестне одбацивао, дошао је у народ и светлиј војвода србскиј г. Стефан Шупљикац-Витез, и примио је војничку струку на себе, а св. патријарх, по наредби народне скупштине, 24. Септембра 1848-ме у Карловци држане, задржао је за себе дипломатичну струку, унутрашње правленије војводовине, и набављање материјални потреба и справа за војску, пак и само умножење воинства.
Како је олакшање у војеној струци св. патријарх добио, постарао се је поверенике народне у Беч и у Холомуц послати, посредством кои би дописе званичне за потврђење војводовине, патријарха и војводе код високог двора и министерства аустријскога предавао, и одговоре примао. – Што се ови дописа тиче, то би овде границу намере наше преступили, кад би иј навели. Следство је показало, да су ови дописи са особитом дипломатичном вештином устројени били, и високо правителство склонили, србском народу правду учинити.
Цар и краљ Фердинанд I. уступио је круну своју своме синовцу великом војводи Францу Јосифу 20. Нов. 1848. Овај новиј монарх како је на престол свога благог стрица ступио, охотно се постарао, жеље праведне србскога народа испунити.
Високим манифестом од 15. (3.) Децембра 1848. у Холомуцу изданим воспостављено је достојанство патријаршеско у лицу св. патријарха Јосифа и достојанство војводе у лицу ц. кр. ђенерал-мајора Стефана Шупљикца-Витеза, и дато је завештање, да ће се унутрашње управителство народа србског по основу једнакости свију народа, како се мир поврати, устроити. Заједно са овим царским манифестом наградио је свемилостивиј младиј цар превелике труде и заслуге св. патријарха са круном гвозденом првога реда. Тај је истиј орден и св. војводи Стефану подарио, и како манифест, тако и поменути ордени стигли су 15. Децембра 1848. у Земун. Светлиј војвода Стефан доживио је овај радостниј дан, кои је од г. 1690. најкраснии и најторжествении за народ србскиј, али није му Бог дана подарио, да славу србску и велико своје достојанство ужива. Јоште 15. Децембра 1848. око 4 сата по подне, кад је 2000 Србаља оружани дочекао и поздравио, ударом смртоносним дирнут, душу је испустио. Св. патријарх, како му је жалостна вест о смрти незаборављенога светлога војводе стигла, постарао се јошт ону ноћ за врховног вожда, кои ће војску у војводовини србској за време рата предводити. Он је г. полковнику Мајерхоферу управитељство војске за време поверио, и позвао је г. ђенерала Кузмана Теодоровића, кои је код Осека са војском хрватском био, у војводовину србску, да прими врховно управителство војске. – Овај вредниј Србин 21. Децембра 1848. стигао је у Земун, отишао је другиј дан у Банат, и управља с војском србском.
Жеља је наша, да светиј патријарх јошт за време рата, док србскиј народ са оружем на бојном пољу за народност и веру своју, и за целокупност аустријске монархије стои, неодложно постара се, да се народу војводовина србска од свемилостивог цара и краља потврди, да неби достојанство војводе само празно наименовање било. Ми смо са 160-летним искуством научени, да је политка државна у време ратно златна брда обећавала и привилегије са сладким речима издавала, а у време учињеног мира ове привилегије другчије толковала и једно по једно право народно укидала, док је народ србскиј до тога довела, да је он скоро своју народност и језик изгубио.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1893 on: November 01, 2019, 08:43:49 am »

Далмација и Истрија.

У Скрадину, 21. Децембра 1848. У нашој Далмации народни подупирача врло мало имамо; Србљи су истина одушевљени за својом народности и славенством, но залуд, кад ијм браћа западне цркве не одговарају, особито овдашњиј свештеници римски, заклети славенске народности непријатељи, од тога простоту одвраћају. Глупости и језуитским наукама напуњавају простоти главе, само да се укористе они, а народ ма сав пропао. Лепог апостолског примера! Бог ијм даровао човекољубије и савест! Какве скаредности, какве не дотупавности из уста неки од њи слушамо, а и читамо у неким талијанским листовима чланкове, до невероватија је!
Пре неколико дана читали смо један чланак у 'Diavoletto', Influenza del' Pontificato sopra la grandezza Italia No 77., од неког лицемерног религиозисте D' Eekstein, да је свакиј здравомислећиј и данашњег века човек морао се зачудити његовом дрзновењу, да таково семе раздора међу славенским народима сеје. Стид га било и њега и кои му онаке чланке у своим листовима допушта печатати. Овде се говори, да исто наше министерство подржава тај лист, је ли то могуће?! Читалиште га београдско прима, но кад га упозна, мислим да ће га удаљити од себе, и доказати му здравим разсуђењем, зашто га даље не трпи, које исто и загребачко ће учинити. Људи, противници славенства, свакако се труде по овим крајевима народ посвађати; Србина источне цркве свакојаким бојама описују; баново име подпуно не трпе, и за све православниј Србин крив и мора да жалостно страда. Но он као што је свуда веран царству, својој народности и вери, остаје и остаће, ма да га душмани до краја ископали. Куда вишиј број Славена, тамо ће и далматинскиј Србин, а стид га није казати, јошт мање страх, да је он православне цркве син у Далмации, и поклоник славенске слоге. – Ми свакиј час и нестрпљиво очекујемо банове нове у Далмации уредбе, да би с тим што пређе и анархичкиј од непријатељске какве стране умишљај предупредили; зашто није најбоље положење наше народности. Нас у овој вароши Србље овог Божића подстрекавала су западна браћа, и ми смо ијм се из благоразсуђења, а не из страха, морали уклонити, но то неће свакиј пут тако моћи проћи; народ ће ускипити, па с Богом и ово мало реда и љубави међусобне што уживамо.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1894 on: November 01, 2019, 09:02:52 am »

Србске Новине, бр. 7. од 21. Јануара 1849.

Војводовина Србска.

У Бечкереку, 13. Јануара. После трудног путовања на Вршац, и онде догодивше се крваве битке, позва нас г. Книћанин на Бечкерек, да час пре Маџаре, док неби умакли, заокупимо. У 10 сатиј дакле пре поноћи 10. т. м. пође нас око 1000 Србијанаца са 1 батериом топова пут Бечкерека. Међу ови 1000 људиј било је половина огрезнути у боју стари јунака томашевачки, а половина храбри Ужичана под предводитељством врли родољубаца: гг. Каљевића и Перише. Војска је ова кроз сва села дочекана с неописаним весељем. - Јуче из јутра рано дошав г. полковник Книћанин у Ботош нареди, да сва ова војска у редуте томашевачке, гнездо оно витештва, и неизгладимиј споменик борбе србске за погажена права народна, крене се, а сам, почем је писао г. мајору Радовану Петровићу, да час пре у Орловат из Уздина иде, - отишао је у Орловат к г. Станојлу, да нареди, како ће његова и г. Станојла војска к Жигмондфалви марширати. У Орловату бавећем се г. Книћанину предстане г. командант батаљона Занини, и запита га за заповест, куда има војнике своје кренути, коима г. Книћанин заповеди, да са његовом трупом одма к Бечкереку пођу, и тако у две колоне цела трупа од 5000 момака, дични србски витезова, ишла је једна од друге удаљена, да је трупа једна другу могла гледати.
У 12 сатиј сва се војска у једну масу искупи пред Жигмондфалвом и одавде пође к реченом селу, одакле изиђе једна депутација са једним белим и једним царским барјаком, изјављујући своју покорност, и радстно вичући: 'Живила браћа Срби!' Немци ови толико су од насилника Маџара угњетени били, да нису ништа знали о промени цара. Они су на питање г. Книћанина 'јесу ли царски?' сви одговорили да јесу, и да никада другојачије нису ни мислили, но тешкиј зулум маџарскиј до тога дотерао иј је, да ништа незнају, шта се изван села њиног догађа. Почем су села околна на ово село одвећ огорчена, и због тога бојати се је, да насилија какова Жигмондфалви непочине, то је г. Книћанин нашао за добро, те је једну кумпанију батаљона Занини оставио у овом селу, да га од харања и нападања окрестни села сачува.
Када је сва војска овде концентрисала се, она је следујућим редом из Жигмондфалве у Бечкерек марширала: сто коњаника као авангарда напред је ишло, за овим војска г. мајора Станојла, после трупа томашевачка под предводителством гг. Добрњца, Миленковића, Стојана Жупаљевца, Петка Црногорца, и г. П. Николајевића; између ови ишли су топови сви осим 2 топа, које је батаљон регименте Занини имао. За овим ишла је ужичка војска са г. Каљевићем и г. Перишом, за њом пак велика војска г. Радована Петровића и на последку батаљон Занини, под предводитељством г. Оцверека. Поред свију трупа коњаници су по обичају лево и десно крило држали.
По сата далеко од Бечкерека изишла је депутација браће наше Срба са 3 барјака на колима, два народна и једним царским, међу народне у средини постављеним; овима је предњачила варошка банда, и почем је депутација са великолепним барјацима живо и торжествено радост своју изјавила, шти ијм браћа у помоћ долазе, ишла је пред целом војском до вармеђске куће. Кроз дугиј овај сокак цвеће и венце просипале су србске родољубке на славом увенчаног витеза г. Книћанина, а из многи грла бечкеречки житеља непрекидно 'живио предводитељ Книћанин! живио Баната избавитељ! живила браћа Србијанци, дика и понос србства!' орило се је, докле год није сва војска у Бечкерек слегла се.
Тек што је војска у квартире разређена, и г. Книћанин разсмотривши положење Бечкерека, и редута, у овом и изван њега направљени, прегледао и где шта треба поставити, поставио, па се у квартир вратио, ето ти банде са неколико стотина буктиња запаљени под прозоре зданија, у коме су лепиј квартир жељно очекиваном госту г. Книћанину, за одмор после дугог труда, браћа Срби определили. После неколико одпевани народни песама, једно мирско и једно свештено лице поздравили су г. Книћанина трогателним словом, показавши шта је србство од крволочни Маџара претрпило, и изјавивши, да је по њином уверењу јуначка мишица Книћанина разорила силу душманску, и да су браћа Србијанци храбрости својом, и безпримерним пожертвовањем, целом свету показали, да јошт није јуначка крв прадедова наши у жилама потомака њиови усанула, да јошт брат Србин брату своме радо пружа руку у невољи и кад му је стужа; ал' у једно говорници су г. Книћанина уверили, да и у прсима угњетени Банаћана чуство слободе јошт угашено није, нити је изглађено зато, што је неправдом затупљено. После овог следовала је благодарност војсци србијанској, и много пута повторавано: 'живио јунак Книћанин, дика србства! живили Србијанци, примери витештва!'
Да неби поаре и насилија каква догодила се у вароши, г. Книћанин дао је пред вармеђском кућом на пијаци вешала подићи и својој војсци, а и Банаћанима обзнанити, да ће сваког оног обесити, кои би се харати усудио.
Синоћ су у 3 сата ноћи 1 капетан и официра од регименте принца Вазе из маџарског логора добегли, и г. Книћанину предали се на расположење.
Нашу трупу истина Вршчани примили су радостно, но ова радост ни издалека неможе се сравнити са ентузијазмом, с коим су нас Бечкеречани примили, које се и отуд види, што нашу војску нису поделили на квартире него тако рећи разјагмили, и што су најстарии старци као и деца, и сви без разлике, где кога год виде нашег човека, викали: 'добро нам дошли браћо!' А шта ћу више казати, данас ево непоздрављају нас браћа Бечкеречани са 'добро јутро', него 'Христос васкресе,' хотећи тим изјавити, да ијм се је Спаситељ указао, слобода васкрснула.
Наша војска сутра или најдаље прекосутра биће у Кикинди под предводитељством гг. Зубана и Миливоја Петровића. Г. Книћанин послаће сутра посаду за оба Бечеја и друга места. Данас је из целог диштрикта многобројна депутација дошла, г. Книћанина поздравила, и благодарила му на пожертвовању његовом, молећи га, да свуда посаду пошаље, која ће поредак обдржати.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1895 on: November 02, 2019, 09:48:47 am »

У Бечкереку, 13. Јануара. На целом мом путу до Бечкерека ништа важно, а истинито чути нисам могао, што би вредило, да вам саобштим, до јучерашњег дана, кад је наша војска у Бечкерек ушла. Из писма, што је г. Книћанин штафетом у Београд оправио, јамачно сте обширно видити имали прилику, како је он јуче у јутру освануо у Ботошу, а г. Станојло у Орловату, тако да кренувши се ови из поменути села, г. Ракица пак из Уздина, а Заниније солдати из Томашевца, сви су један за другим после подне у Бечкерек парадно улазили, где су са највећом радости примљени. Пре њиовог улазка већ је било у подне г. полковник Сурдучкиј са једним оделењем шајкаша у Бечкерек ушао, а ја сам у вече последњу нашу војску у Бечкерек долазећу баш на варошкој капии стигао, и у варош допратио. При улазку поднели су грађани г. Станојлу венац славе, кога он на руци носећи воинство је предводио, а у вече младеж је са буктињама код квартира г. Книћанина ноћну музику свирала. Маџари су јуче прешли преко Мориша, и тако Банат, као што су вести стигле, сасвим оставили. Чивути и Немци, криви и некриви, сви листом куће своје остављају, и на врат на нос са Маџарима беже, нит иј може когод усаветовати, да код куће своје мирно остају, почем иј свештенство њиово бегати саветује. По свим околним местима крађа је отела мах, тако да су данас из више села депутације долазиле, и молиле г. Книћанина, да ијм што пре по неко одељење војске пошаље, које би ијм мир и поредак завело, и утврдило. Данас је под председателством г. Сурдучког окружниј одбор у Бечкереку постављен, и србски се радити започело. Чули смо и то данас, да су два маџарска батаљона из Варадина изашла, и са осталим у Бачкој налазећим се Маџарима јуче на Сентомаш ударили, алу су одбијени били. Ако се то обистини, ја мислим, да се она два батаљона неће више у Варадин вратити. Маџари из Бечкерека одлазећи јошт су последње злоковарство учинили, што су од они људиј, како Србаља, тако и Немаца, кои су иј до Хацфелда одвезли, кола и коње поотимали, а од њи где кога утукли, где кога претученог пешице кући оправили. Шта у горњој Бачкој, а нарочито у Суботици, и око ње бива, нечујемо.

У Вуковару, на св. Саву. Данас пре зоре кренуло се све овде станујуће воинство под г. мајором Драгићем к Осеку. Бродска регимента под обрштаром Халавањом јошт дан пре отишла је у Тењу. Мајор Богуновић из чепинског стана, пак тако и војска из Валпова под г. ђенералом Треберсбургом кренули су се у исто време к Осеку, и сад је Осек сав обкољен. (И већ заузет. В. пр. лист о. н. У.) Јако се говори, да су Далењ и Њижан у Барањи, и то у Бремену. Некиј дан чула се овде пуцњава топова и веле, да је од Барање. Само неможемо тај глас, да је царска војска у Барањи, сложити са булетином 16-тим, у ком на последку стои, да су та два ђенерала у великој Кањижи. Ако и кад Осек падне, моћиће се у Бачку ићи, где ће лаган посао бити, и тако ће се тек сад произвести, што се у Септембру хтело и желило, и што сам ја у вашим новинама наговешћавао. - Одавде је отишао 1-виј батаљон Варадинаца, и 1-ви батаљон Сремаца, а на место њиово долази овде у стан 2-гиј сремскиј батаљон. Овде преко Дунава нема никакве маџарске војске; на стражи стоје сељаци са ћулама, кои би нас, да смеду, радо звали.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1896 on: November 02, 2019, 09:51:26 am »

Из Фрушке горе. Познато је врло добро, да су Турци у Србии пре Карађорђева покрета Србље угњетавали, а раи никаква господарства осим кнежества недавши, премда су од султана често укоравани бивали, што с рајом боље и човечије не поступају, тако да је управо двор турскиј рају увек против угњетења овдашњи паша и ага покровителствовао, ал' у овом покровителству ништа успети није могао, јер Турчин је остао Турчин, као и Маџар Маџар. Овај је исто тако Србље угњетавати почео, да правиј Србљин службе јавне и ваљане, осим племића, добити није могао, премда је закон од године 1844., вољом самога владара издан, да се и неплемићи, без разлике вероисповедања, на свако јавно званије поставити могу, гласио; то ми опет, код толико вармеђски промена, не видисмо ни једног неплемића Србљина ни јурасором, а камо ли у већем достојанству вармеђском; а тако је Маџар народност србску, као и одпре увек и Србље, где год је могао, угњетавао, премда је владање аустријско ове последње покровителствовало, да, често и сама највећа достојанства у милитарии подељивало неплемићима Србљима, - док не дође наједанпут онај пун прорицања дан 15-га Марта о. г., кога и Маџари следујући, прогласи једнакост и слободу за себе и своје маџарско племе, а братинство за помаџаранике.
Он, Маџар, је у холости својој мислио, да прогласом овим следује политику Француске, па да ће се сви иноплемени народи, под круном угарском живећи, помаџарити, и несећајући се они речиј, да се слобода изгубљена даје повратити, а народност никад, па да и други народи своју народност чувају, а упао је управ прама другим немаџарским народима, с њиме на једној грудви земље живећима, у политику Турака, а особито прама Србљима, као што су даије са оностраним Србљима поступали, кои би обадвоице политику прама Србљима овде на кратко сравнити желим, да свакиј и најпростии Србљин увиди.
Прво: Даије су, после протераног чрез њи београдскога Пазван-Оглуа, или Пасманџије, целу Србију под владу готово само-своју узели, тако да султан у Цариграду само је име царско од Србије носио, а хасну никакву или врло малу имао; исто тако и Маџар, изтргнувши насилно од пресветлога царо-краља нашега за себе самога министерство, целу Угарску и придружене к њој краљевине под владу само-своју узео, тако да је царо-краљ Фердинанд V. само по имену краљ Угарске био, а хасну врло малу од ње или никакву имао.
Друго: Даије су сами себе за господаре Србије прогласили; исто тако Кошут и другови, по паденију екс-министериума Баћановог, сами су себе, или боље рећи један другога, за управитеље некакве и господаре угарске земље и народа свију, наименовали и прогласили.
Треће: Даије чим су себе за господаре прогласили, почели су Србе свакојако глобити и угњетавати, доводећи из Босне и други турски земаља којекакве потурице, овим су службе око себе подавали; исто тако Кошут и другови, да би народност србску боље угњетавати могли, саме су маџарце у службе око себе помећали, да, и саме такове, кои су санкцију прагматичну покварити трудили се,из узрока, да само Маџар uradálom nemzet буде, а други народи у Угарској подчињени робови.
Четврто: Даије, чим је народу њиов зулум додијао, и овај бунити се почео, таки на народ навале, изаславши у народ Кучук Алију и друге крвопије, те ови, по обичају своме, где су год кога Србљина ухватили, онде су га посекли. Исто тако крволок Кошут и Маџари, чим је покрет за народност србску у Кикинди и другим местима показао се, на безчестије рода човечијег, целу земљу вешалима накитише, изаславши комисаре своје, као крвопију Саву Вуковића, Морица Сент-Кираа, и Бетија, те ови најзнатније у народу људе, свештенике, адвокате, богословце и трговце сташе хватати, па ни криве ни дужне на вешала пељати, да би само Србље како заплашити могли, да народност своју небране, и права своја, од толико краљева потврђена, нетраже.
Пето: Народ ово у Србии видећи, стане од Турака зазирати, а знатнии људи по шумама крити се, док наједанпут не пуче на Турке у Тополи Карађорђа Петровића пушка, и сав народ на ноге устаде, да зулум турски бије; - па тако се исто догоди и са овостраним Србљима: чим су изаслани ови маџарски крвнички комисари знатније људе у народу почели вешати, убијати, и прекиј суд на србска места проглашавати, знатнии људи из Бачке и Баната стадоше које у Срем, које у Београд и Србију уклањати се, а народ стаде од њи зазирати, те тако први Сремци у Карловци, а Шајкаши и Бачвани на Јарку, да укроте охолост дивијег Татарина, у стан дигоше се, док наједанпут на Карловце сремске нечовека Грабовског пушка непуче, а народ се србскиј сав листом, као неком силом електричком обузет, на оруже против крвничког Маџара диже.
Шесто: Турци, да би зулум Србљима, и зла учињена замазали како, изашљу Мелентију, владику београдскога, да народ саветује и утиша. Исто тако Кошут и другови, видећи да су Србљима хрђава дела њиова додијала, изаслаше сикулског митрополита Платона Атанацковића, да овај Србадију по Бачкој на њиову руку приволи; - ал' му је код верни народности својој Срба лоша срећа послужила, јер се ови недадоше више у јарам Маџара сапети.
Седмо: Турчин, фанатизмом мухамеданства заузет, мрзи на свако вероисповедање друго, осим мухамеданскога; - а Маџар на сваку другу народност, осим маџарске, - и духом фанатизма опојени, што год је туђе, са вандалским разоравањем руше и упропашћују.
Сада нам само предстои знати, какви ће исход ови даија маџарски бити. Знамо да је турским даијама Миленко у Адакали главе поодсецао, и Србљима донео; да ће и овострани Србљи за толико невино падше жртве: вође Станимировића, свештеника Црнобарца, врбашког пароха, и многи други по Банату и Бачкој, адвоката Ненадовића, Мишковића, Лаћевића, млађаног Васе Стојачка, Алексића и Вукомановића, осим они, што су у светом боју овоме за цара и народност невино пали и страдали, главу Кошута, Сент-Кираља и Саве Вуковића искати? видићемо, - и не било нам просто, ако крв невино падше и обезчешћене ове браће наше, која у небо вапије, не осветимо. Та србски је обичај, да брат брата покајати мора, - да не остане клетва потомству! – Зато Србљи браћо! од куда му драго били, или са Врачара, или са Црне и Фрушке Горе, устајте на оруже, да осветимо крв невину падше ове браће наше, а себи образ пред Европом осветламо! – И неупуштајте при одсудном овом часу, да нам образ потавни, јер Србљин на Врачару, Србљин у Црној и Фрушкој Гори свуда се светлим образом дичи.

Владика вршачкиј Стефан Поповић, кои је са маџарима држао против свог народа, сад – по завојевању Вршца – дао је оставку на достојанство своје, и склонио се у намастир Фенек, куда је прекјуче допраћен, и ту остале дане живота свога у усамљеност проведе. - Овога часа добили смо из Куле, у Бачкој, известије, да је народна војска србска, под предводитељством старога јунака г. Проте Ненадовића. 15. т. м. ово место, после жестоког боја, у ком су Маџари љуто побијени и растерани, заузела. Иста војска србска сада већ мора да је у Сомбору. Обширније у следујућем листу.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1897 on: November 03, 2019, 05:40:00 pm »

Хрватска и Славонија.

У Винковци, 15. Јануара. Уводни нам гласови од Осека ове вести доносе, да тамошњи Маџари справљају беле барјаке, и да ијм је нинч у кесу ушао. Тако ови дана, по свршеној суботној пијаци, нареди диктатор Баћани своје гардаше, да ни једну пиљарицу кући непусте, докле свака своје новце, колико је на пијаци пазарила, непокаже. После ове исповести свака је своје сребрне и бакарне новце Баћанију предати морала, а овај ијм, на место ови, Кошутове банкноте пошаље, и с тим буду одпуштене. Али ево и друге невоље: оне волове, које ијм је издаица Јовић за благовање приправио био, појели су већ, и Баћани себе принуђен нађе бацити намет на Осечане, и тако сад сваки 25 кућа морају по једног вола или краву на месерницу дати. Осечка варош лако може до преко 1200 крава у својој чорди имати; ово је лепа закрпа за Баћана, ал' рђав изглед за упроцепљене Осечане. Гласа се, да је Горјуп, покупивши сва своја, што је понети могао, из Осека побегао, но куда и на коју страну незна се. Осек је са свију страна обкољен, ф. м. л. Њижан протегао је своје предстраже до Биље, ¾ сата од Осека. Јуче је 6-тиј бродскиј батаљон к Осеку отишао као резерва, а г. полковник Халавања, учинивши цели сходне наредбе, отишао је још прекјуче к својој војсци у Буботу. Наступајуће ноћи, између 15-г и 16-г Јануара, у сат по полноћи удариће наша војска, која са Њижановом до 35.000 има, јуришем на Осек. Хоћемо л' с победителном песмом 'Возбраноj војеводе' у Осек ући, из одушевљења наше војске скорим се надати можемо; резултат ћу вам одма послати.

У Загребу, 10. Јануара. Свакиј дан изгледамо радостне вести из војводовине. Нек' храбри Срби сад сложно на непријатеља навале, пак да једном радостним гласом рекну: 'Ево војводовине, србском крвљу на ново извојеване и препорођене.' Непријатељ је ослабио, па удрите браћо; и почем бој свршите – само кордон од непријатељске стране повуците. Нек' г. Книћанин удара што живље, но треба предострожност имати, јер бојати се је преваре!
Протестирао нам је је наш онако развиканиј народољубац барун Кулмер за Славенску Липу у Загребу, и тражи да се укине. – Ево среће и напредка, ево тежње к народном развитку и срећи! Благо мајци, која га је родила, која оставља спомен у својој домовини. И ми смо изабрали перјанице хрватског народа, кои ће нас код министериума заступати и наша права свето и невредимо чувати: Кулмера и Ожеговића; баш смо погодили! – Камо наша срећа, да ова поменута два господина нису била с баном у Бечу, те би нама и нашем бану данас друге птице певале. – Уверени смо, и можемо пред светом јавно рећи: бан је најпоштенија душа, и народ му на срцу лежи, али је много око њега, кои му напуњавају главу своима лажима – а сам човек неможе све постићи и знати, да се може чувати.
Од наше војске, која је у Маџарској нечујемо ништа. Виндишгрец је у Будиму – а говоре, да се бан кренуо за војском. Наша је војска претрпила жалостне жртве у Маџарској; - не, да су војници од непријатеља погажени, но су од студени жестоко страдали: трећиј део иј је у болницама, коима су се смрзле ноге и уши – а неки су се од леда и укочили! Највише је жртве у овом покрету народ србскиј и хрватскиј претрпио: војници у Маџарској од студени – а они у Италии од непривикнуте жестоке врућине! Није доста, што се немилице јуначка крвца на пољани пролила, но и домоводство у у граници тако је страдало, да је граница пропала – и жалостни синови немају се на шта повратити!

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1898 on: November 03, 2019, 05:44:13 pm »

Влашка и Молдавија.

У Манасии, на бадњи дан 1848. Ако и нисмо међу Србима, где нам мили обичај народни сладкиј спомен детинства и радости оне повраћају; ако нас и раздваја пучина удаљености, те нас телесно свију радости и весеља у кругу најљубезнии наши лишава: - опет зато нисмо сасвим у туђинству изгубљени, Што нам у душевном уживању, с вама радости данашњега дана делити, оскудева, то нам надокнађава срећно познанство и пријатељство дошавше нам овамо браће Руса. Дружење с њима права је радост и задовољство. Они су дружевни, весели, забавни, и – ако хоћеш – љубки. Тако ти је брате са Русима, које нам пустиј свет сурове и дивље представља. Далеко су они од тога. Ако нису онако лукави лисци и претваралице, као philosophische Deutsche, ако нису онако хитри и несмислени као цивилизирани Французи, и онако подли као умиљати Талијанци: то су они смерни, учтиви, искрени и честити, равно свима Славенима по познатом њиовом карактеру. Мнима европска цивилизација остала је у гнезду своме; они су праву и чисту присвоили. Без гордости и сујете видићеш најпросвештенијега Руса, кои са образованости својом у сред Европе изићи сме, где снисходително и љубко свакога предусрета, називајући га другом своим. Он никога непрезире, ма био и најгори. Шта да ти кажем о међусобном њиовом сношенију и животу? Исто онако и они се љубе и пазе; онако један другом на сусрет излазе, - незна се ко ће кога да претече.
Ево ти, брате, у кратко Руса и њиове дружбе. Па реци сада, да немам с ким утешен бити за лишавање онога живота, кога сам с вама проводио! Једном речи: ја сам у њима нашао другу браћу моју, пријатеље и познанике. Сада можеш себи представити, како ћемо се сутра и ови дана провеселити; како ћемо за здравље 'храбрих Сербов' (овако нас зову – сва збитија Срба у Угарској у прсте знајући) напијати; како ли ћемо руско 'многаја лета' за многоденство цара Николе певати. Еј, да славе и весеља – али ах! тамо код вас је ведрије небо и јасније сунце!
Овде смо чули, да је србски војвода и патријарх од новога цара аустријског потврђен; но немамо јошт никаква поуздана известија. Неби л' Бог дао, да је истина у ствари. О, да чудне наше радости и весеља! О, да славни дана! Пишите зато, што пре то боље!

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1899 on: November 04, 2019, 10:23:05 am »

Николај I Павлович (1796 — 1855.), руски император од 1825. до 1855. године. Био је истовремено краљ Пољске и велики кнез Финске.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Николај I Павлович.jpg (170.75 KB, 634x768 - viewed 23 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1900 on: November 04, 2019, 10:24:04 am »

Домаћи гласоноша.

У Јагодини 17. Дец. 1848. Позив св. патријарха није остао као глас вапијућег пророка у пустињи, него је и код нас, верне браће, нашао одзива. А и ко би се од нас икаквому добру надати могао, кад би према својој рођеној браћи у највећој невољи њиној тако ладнокрвни били. Истог дана кренула се одавде једна поуздана чета под предводитељством г. Илије Николића, начелника среза левачког, тврдо заверивши се, или погинути, или се душманима за нанешену срамоту роду и образу србском осветити. – Један од служећи свештеника после свршене молитве окрене се нашим полазећим војницима, благослови иј и рече: 'Частним крстом ограђени, светим еванђелијем настављени, и божиим анђелима руковођени, здраво нам отишли, врага сакрушили и на нашу обшту радост, са части и светлим образом међу браћу своју повратили се!'

У Ужици, 1. Јанара 1849. Нечувена злочинства душмана имена србског, и тужни уздисаи оностране браће наше, побудише и овдашње Србе, те се њи до 400 све сами љути убоица горски на мејдане опремише, да огледе шаре пушке своје, и освете браћу уцвиљену. Њи предводи члан суда Милан Каљевић и капетан Периша Марковић из Моравице, одакле је негда у поље Косово прелетао соко сивиј дијете Лауша, да своме цару Лази у невољи буде. – Овдашњи грађани лепо су иј испратили, као што се обичају србскоме пристои, све певајући: 'На ноге Србљи браћо, слобода зове!'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1901 on: November 04, 2019, 10:25:32 am »

Угарска.

Светиј Стефен учаше сина, а тим и цело потомство своје, да све стране и пришелце љубе, и уважавају, дајући ијм тако вољу, радије међу Маџарима живити, него на другом буди којем месту: ut tecum libentius degant, quam alibi habitent. Апостола својега слушаху речи, и свето храњаху Маџари од године јоште 1035., верујући му, да је слабо свако царство, и непостојано, у којем један је језик, и једна нарав: unius linguae, uniusque moris regnum imbecille, et fragile est. Тако и живише на многа столетија сви народи у Угарској братски.
Но мало по мало поче Угарска одустајати од науке светитељеве, изведене из књиге практична живота његова, иждивена у труду, у страдању свакога рода: in quibus ego jam fere totam meam contrivi aetatem. Маџари сиреч, силнии и богатством , и бољарством од народа отечества, сташе мрзити на Немце, и зажелише круну краљевства с главе, којој су се заверили, снимити, и народу маџарском присвоити, противу краља вероломно, противу други народа неправедно. Искусивши Маџари, да учестана покушења своје револуције немогу произвести, једно што ијм самим недостају силе на то, друго што прочи народи отечества с њима не пристају, понајвише што су разноплемени, или по слову краља Стефана, различнога језика, и различне нарави: почеше и на друге народе отечества, с коима живе, како и на Немце, мрзити и љутити се. Мрзост на сваку другу народност пређе ијм у жељу, растопити сваку другу народност. Да би сиреч кадтад могли у револуционарном својем намерењу успети, давно свећаше, све друге народе у народ свој мало по мало слити, и тим начином себе осилити. Јоште године 1792. показало се начело маџарења. Прво почеше језик свој маџарски увлачити у школе свију народа, затим и у дела државна; на место језика латинскога. Од године, реци, 1826. сав је разум, и сву беседу саборим земаљским занимао предмет језика.Може бити, да политика аустријска није прозревала намере маџарске, а може бити да се задовољавала тим, да у Аустрии влада језик немачкиј, а у Угарској маџарскиј. Представници други народа може бити, да нису имали довољно чуства за своју народност, а може бити, да се нису ни могли, ни смели противити преобвладајућој на саборима страни. И тако Маџари разсејаше језик свој по свима надлежателствима отечества, вишима и нижима, судејскима и уредбенима, црквено – политичнима, и заведенијама школскима. Кои год службе јавне желише, сви језик о маџарске речи ломише. Сами принцеви двора царског о граматике се Мартонове грабише.
Победом језика опијени Маџари, приступише к другом средству маџарења, и на последњем сабору маџарском, по истини не земаљском, и не угарском, јавно изрекоше, и у црну књигу законодавства уписаше, да је у Угарској само једна нација маџарска, а сви други народи да су само видови људски. Чим бише Маџари и том маџарења струком у теорији готови, дуну ветар реформе из Париза, гњизда револуције. Кошут, једини руководитељ трајућега јоште сабора маџарскога, човек прежарка родољубија, поразителни витијства, нарави нагле, мудрости оскудне, закључи тај час трећим средством маџарења народ свој увенчати, то јест савршену владу маџарску Угарској задобити. То и учини нарочито помоћу младежи, и голотиње пештанске и бечке, не приклонивши уха науци светога краља својега, кои му говораше, да не иште савета од младежи, но од мужева старии, старости ради и мудрости знајући добар савет дати: ne de juvenibus consilium quaerat, sed a senioribus, guibus illud negotium propter aetatem et sapientiam sit aptum. И тако се предпостави Угарској министерство чисто маџарско. Сада му је требало владу маџарску и практично распрострти на све народе, и по свима пределима Угарске. У провинцијалу је то од лако било, поглавито што народ је у души својој обрадован био престанком власти земљевладичне, то јест спаиске. Но по граници војничкој више је труда требало. С границе хрватске почињати није му се свидило. Почетак је дакле учињен на граници влашкој, где је народност јоште дубокиј полноћниј спавала сан. Регимента је карансебешка, и белоцркванска за кратко време предала се влади маџарској. Сада је требало ступати на регименту панчевачку. Но међутим је онај истиј дух реформе и народ србскиј задануо био преко листова јавни, из уговора и права народа србскога списани, а на страдањма и гробовима предака народа србскога запечаћени. Једна је само разлика била међу одушевљењем маџарским и србским. Маџари сиреч мислише, да је дух времена, једну народност уздизати над другима; а Срби су видили, да је време дошло, све народности у смотренију права равнати. Зато се Срби и сабраше у Карловци, и закључише, глас времена боље разумевајући, језик свој, народност своју, и цркву своју, од нападања маџарска, ако не може по слову Кошутову, даному депутации новосадској, иначе бити, и мачем хранити; круну Угарске, блистајућу се на глави наследствена краља, противу намере маџарске и мачем заштитити. Истина је, да је народ србскиј на овај исполинскиј предузетак, од којега му је или велика слава, или известна пропаст зависила, тим лакше одважио, што се и на обећану помоћ братску ослањао. И тако народ србскиј диже оруже на Маџаре, имавше скоро сву силу државну у рукама, за спасеније своје, и благо целокупне државе. И тим се заустави буица маџарска на народу србском у регименти панчевачкој. А да је политична ова буица само јоште и овде, и у регименти петроварадинској, и батаљону шајкашком, бурном силом својом продрла; лако би се, и без сваке препоне, разлила и по регименти бродској и градишкој, на маџарство и тако наклоњеној; а после би и сву Хрватску лако поплавила. И кад би се то збило, никаква више сила аустријска неби могла од Маџара владу одтргнути. Тако о груди србске разби се сва сила маџарска! О груди само србске скрушише се стреле маџарске, наперене у срце свима другим народима Угарске и краљујућој династии! О том се тврдо уверише Маџари, и зато саборно изрекоше, сав народ србскиј, а ни један другиј, до једнога лица истребити, и искоренити. На Србима, народу не многочисленом, но војничком, и храбром, види и сам бан хрватскиј, искуси и сам краљ угарскиј, да се може Маџарима на пут стати. Зато се и подиже и сва хрватска војска, а после и цела армада империје аустријске, Словаци и Власи, противу Маџара, доказавши међутим и газењем краљевски манифеста, и убиством комисара краљевскога, и побуном Беча, и нападањем граница аустријски оружаном руком, целом свету јоште јасније вољу своју, и све народе у Угарској себи подвргнути, и од Аустрије сасвим се одцепити. Истина, и народ је србскиј превеликом ценом насип ударио против буице маџарства. Србе су Маџари затворали, били, вешали; Србљем су Маџари невину децу клали, слабомоћниј пол женскиј срамотили; Србљем су Маџари села и градове палили, домове рушили, и сва блага отимали; Србљем су Маџари храмове божије сквернили и разоравали – докле су сви народи отечества плоде мира брали и уживали. Србско срце није могло већ слушати више туге, и јадиковања и устмени и писмени: права су то мучења и страдања била, која није могао другиј човек жертвама назвати, но само онај, кои је или тврђа срца био, или кои је сладком речи желио судбину своју тешити. Рат је то био не грађанскиј, но варварскиј и истребителниј, по пределима србскима, подунавскима и потискима. И трајало је не само више месеци пређе дигнуте војске царске, но траје и данас, од како се цела сила војена дигла противу Маџара. Борбом је овом србскиј народ много назад отишао, и много ће година требати, да се поврати у стање, у којем је пређе био, и људства, и имућства, нарочито када се губитак народа нашега у Италии узме у разсматрање. Сумњати се може праведно, је ли где жива Маџара, кои би жалио Србе, што пропадају, кад су пошли противу изреченога јединства нације маџарске у Угарској; но истини за љубав тајати се неможе, да је било међу Маџарима мужева, кои нису одобравали нагле поступке свои родољубаца, и кои су се бојали, да неће пренатегнуте жице политике њиове попуцати, и краљевство у пропаст низвргнути. Но глас мудрости није се мога чути од гласа глупости. Да! и родољубије без разума и смирености, зло је. И неразуман пријатељ може више зла починити, него разуман непријатељ. Зато већ почиње и Маџар уздисати на грехе неразумнога родољубија свога. Зато већ и готово сви, кои Угарску политично познају, очима гледе, како седи Кошут према Пешти и Будиму, како год Адам према рају, и плаче горко. А како тужан и да запоје песну господњу на земљи готово туђој! Сени светога краља излазе му пред очи, и коре га, зашто се није у тескоби својој  обраћао богу заступнику, но помоћи је по паклу тражио, кад му је светима устма речено: ако буде штит држао вере, да ће имати и шлем спасенија – si scutum retines fidei, habes etiam galeam salutis. Саме усне му шапући три речи: себичност, потајна мрзост, савет јуношкиј, с кои пропадају сва царства: privatum comodum, latens odium, juvenile consilium. Per heac triaperenut omnia regna. А те три речи су биле Матије Корвина, по делима бога, по судбини човека... *)

*) Истиј овај чланак дошао је јуче у Вестнику; то нас принуди прекинути га. Г. сачинитељ, кад нам га је предао, није казао да је и Вестнику послао, које би требало да је учинио, да га иначе не држимо за саделатеље само нашега листа. Ми би велику неправду учинили нашим саделатељима, кои јединствено наш лист за орган свои мненија изабраше, кад би њиове чланке одбацили, а онима место давали, кои на две стране обраћају се. Нека нас г. В. Л. извини, што смо из ови узрока његов чланак прекинути морали. За другиј пут молимо га, да се држи или нашег листа, или ма ког другог. Ми ћемо од наше стране увек с благодарности примити, што само нама послано буде.  У.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1902 on: November 04, 2019, 11:08:50 am »

Србске Новине, бр. 8. од 25. Јануара 1849.


После смрти војводе Шупљикца о новом избору војводе разна су се мненија изродила; једни су желили одма војводу бирати, други пак доцније, - кад се сво србство од јарма маџарскога ослободи; на послетку Славенска липа у Митровици предложила је питање: неби ли добро било, да Србљи цара Јосифе Франца за свога војводу изаберу?
Треба ли одма војводу бирати? – о томе се већ говорило, да то одма чинити не ваља, због тога, што неби праведно било, да се искључе од избора они Срби, кои јошт слободни били нису; другиј пак узрок, са избором не хитати, био је тај, што је нужно било, да се народ мало опорави, па да са чистом свести и разборитости најдостојнијег за велико но и тешко званије војводско – изабрати може.
Што се пак тог питања тиче: би л' добро било цара Јосифа за војводу имати, тврдо верујемо, да би Срби таковим поступком својој народности великиј уштрб нанели.
Кад би аустријску монархију за једну државу сматрали, онда – из вида државног јединства, наравно, боље би било једну – а не две главе имати, но будући да у Аустрии ствари тако стоје: Србима избор таковиј велику би штету нанео, јер би сами себи пут правили најстрожијој аустријској централизации, која би иј на последку прогутала.
У аустријској монархии и Угарској, од како постоје, налазиле су се државе у држави. Разне области позивале су се на првобитна своја права, и на уговоре, и биле су саме са собом – државе; свештенство и племићство имало је своје привилегије, а у смислу ови сачињавало је за себе државу: народи угњетени, на свом огњишту позивали су се на права, и ако и нису послушани били, зато опет у животу самом државе особене су сачињавали. Ово је истина велика сплетка била за јединство државно Аустрије, ал' бадава, кад се томе помоћи није могло.
У Марту пр. год. аристократија прелила се у народе, старе дипломе и привилегије ослабише, а народи тим већма одјачаше. Аристократија и свештенство престаше државе бити; географија стари краљевина сбрисала се, а народи од столетија неприпознаване државе своје подкрепили су и уважење своим државама оружем потражили.
У аустријској монархии дакле толико држава има, колико народа; толико суверенитета има, колико народа.
Кад је србскиј народ за своју народност на оруже устао, цељ другу имати није мого, него одавна већ угњетено своје државно право одбранити. Србин од оног часа, од којег је војевати почео, уместио се у свој суверенитет. То исто се и о другим народима разумева.
Сад је нужно, да се сви народи, на темељу државног свог права уреде, и да се установи начин, коим ће к цару, као обштој својој глави, односити; овде се већ предпоставља, да свакиј народ своје народно правителство имати мора.
Ово је већ у начелу аустријским царом изречено, ал' досад јошт нити се сабор свеаустријскиј, нити министерство, нити пак ико други о том побринуо.
И то је баш права невоља за све народе.
Начело је већ одавно изречено, ал' о устројењу правителства особени, за све народе, није јошт ништа говорено, а док се то јошт неуреди и неутврди, народи на свакиј корак обозрителнии морају бити.
Узмимо сад пред себе војводовину.
Војводовина у унутрашњем свом управиелству није јошт уређена и утемељена, сад се тек комисија сазива, која ће у тој ствари делати, а поред тога сама народна србска ствар и противника има. Хрватски одбор прави план за државан савет 'троједне краљевине', т. ј. за Хрватску , Далмацију и Славонију, а под овим последњим хрватска аристократија разумева и Срем – један предел војводовине.
Има стари ђенерала, кои су веома заљубљени у војене диштрикте; налазе се и околи Тамишграда, кои то исто желе; има људиј, кои к старој системи теже.
У овом загонетном стању сада, кад би Срби свога цара за војводу изабрали, лако би се родити могло, да се, због јединства лица у монархии и војводовини, и државно право војводовине у јединству државног права монархије прелије, и онде изгуби, а тим лакше, што јошт, као што смо споменули, унутрашње правленије војводовине у интересу самосталности народне досад уређено и утемељено није. И ово је узрок најглавнии, због чега би избор таковиј веома лако државно право војводовине прогутао.
Ми судимо, да свакиј државно право војводовине признати мора, јер кои то неверује, тај неприпознаје народне револуције, неприпознаје народе, и њиову самосталност.
Осим горепоменутог узрока, има јошт један, у чуству, у срцу, у души народној укорењен узрок, због којег лице особено за србског војводу изискује се.
Србскиј народ хоће, да је Србин његов војвода; рад је да код њега живи, - да је свагда с њим.
Ово све из обзира бацити, значило би: сав спомен, сву поезију, коју је србскиј народ досад у најнеугодниим временима оживљавала и одушевљавала, - сбрисати.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1903 on: November 05, 2019, 09:48:20 am »

Са Cаве, 18. Јануара. Знам да нисте ни ви могли све веровати, што нам се ови дана о поступцима гл. одбора у Карловци казивало. Али ево нам сад и 'Напредка', кои изблиза види, шта гл. одбор ради, па нам и он исте гласове доноси; сумње дакле нема. Читали сте овога нашег листа 3. и 4. число? Није ли то чудо и покор, што тај гл. одбор чини? Па јошт се 'Напредак' устеже, те неће да нам све каже и покаже: њему је, то се јасно види, тешко и казати, што се гл. одбор не устручава учинити. Ми смо, као што знате, први, свакојако једни од први били, кои смо желили и у овим нашим новинама позвали, да се овај привремениј институт установи; а кад се показало, да он нити стои нит' ради, као што је потреба нашег народа изискивала, онда смо опет ми једни од први били, кои смо желили и позвали, да се врховно управитељство народни послова повери св. патријарху Јосифу, као човеку донда, као и до данашњег дана, најзаслужнијему и најдостојнијему, а у исто време, да се гл. одбор другојачије устрои или реформира. Све се то у своје време учинило; не наравно зато, што смо ми зажелили, него што смо ми изјавли са нашом жељом жељу већине у нашем народу. Ко може, до тога гл. одбора и неки његови занешени приврженика, ко други јошт може казати и доказати, да се народ у том преварио, што је средством свои заступника св. патријарха за свога привременог управитеља изабрао и прогласио? Та дела ви, кои тамо на троношцу самозване власти седите, кажите нам, кои је јошт то до данас, и дању и ноћу тако јошт, мислио и радио за народ у овој страховитој и очајателној нашој војни, као св. патријарх? Која се јошт реч тако примала, па и сад свеједнако прима, код царства и код они великаша, кои у име његово кују и снују, као реч св. патријарха? На чију се сузу и молбу мајка Србија сажалила и склонила, толиким средствима, па најпосле и својом децом, готово у крајњој невољи налазећој се нашој војводовини у помоћ притећи, ако не на сузу и молбу св. патријарха, којега она за главу и представника нашега народа овде сматра? И најпосле, чии је јошт позив тако лако и снажно, као оно патријархов, могао наш народ у свако, па и у оно време на оруже дизати и барјак слободе и народности наше купити, кад је код нас опасност највећа бивала, не само од напасти и силе наши крволочни непријатеља, Маџара, него и од сплетки наши рођени смутљиваца и егоиста? Да, то нам ви кажите и докажите, па да вам је просто, што сте сад овако забраздили, те се каменом несмислености, пустошности и неблагодарности на овога светог млогозаслужног старца бацате! Не таимо, истина, да ни св. патријарх није погрешавао, али код овакви и оволики његови заслуга за нас, ко би га могао за неке његове погрешке осудити, које су јошт понајвише плод његове доброте, или претеранога поверења. Но не, има једна погрешка, коју му не треба опростити, а та је, по нашем мненију, што се, колико је нама знано, нигда није на гл. одбор потужио и што га је оставио, да може којекакве неупутности, а с њима и њему и свему народу пакости данас чинити!
Народе, добриј наш народе, тебе молимо, да и овом злосрећном приликом не чиниш друго, него што је право и Богу драго. Не вређеј ти оног, кои се за тебе жертвовао, као што си се сам жертвовао: твој је патријарх, та добро знаш, пред светом пролетос рекао: 'У име Бога, ја ћу с моим народом, па како ми буде; с народом хоћу да стоим, с њим ћу, ако буде суђено, да паднем!' Он је своју реч одржао.

(Стижу нам гласови, да је главниј одбор престао у Карловци дејствовати, но се преместио у Бечкерек, где је и г. патријарх. Толико је известно, да је неспоразумљење између св. патријарха и главног одбора због г. Ђорђа Стратимировића изравнано, и да се овај сада у Бечкереку код њег. светости налази. Овоме се заиста свакиј Србин радовати мора, јер ништа данас није толико желити, него да међу предстатељнима народа слога влада.)

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #1904 on: November 05, 2019, 09:56:22 am »

Војводовина Србска.

У Митровици, 10. Јануара. Наша славенска, ново засађена липа слабо се прима, као дете кад се слабо роди. Томе је узрок што су нам и умне и телесне силе на сто страна раздељене, па незна човек чега пре да се лати.

У Панчеву, 15. Јануара. Ови дана и код нас је језик србскиј по налогу св. патријарха за пословниј обнародован, које је народ наш са особитом радости примио и једва дочекао. Код нас су се јошт и пређе народним језиком служили у свима надлежателствима, до једине канцеларије врховног судије варошког, у којој је како стариј језик немачкиј, тако и система метернихова верно укорењена обдржала се, и то у једној особи г. Нафа, синдикуса, коме Панчево и сада, ваљда из великог милосрдија и дуготрпљења, по немачки пише и одговара. Овоме ми неможемо довољно да се начудимо, јер кад Панчево, оглашено језгро србства, није кадро за рођене новце своје наћи права Србина способна, кои би ово место заузео: а како ће то остале мање вароши и села чинити? Ваљда Панчевци мисле, да би слава Панчева потамнила, ако би се посве стара система угасила, и њен последњиј коричак покренуо! – Ја би вам јошт по неку слабост и нерешителност старешина наши одкрио, него се тешим, да ће то и другиј од мене вештии родољубац свету представити, и раздремати начелнике наше, да се трулим сном не окуже.

У Белојцркви 16. Јануара. Знам да је свакиј Србин жељан знати, како је у грдном гробу овом од толико невини душа србски. О, браћо, Срби! не желим никоме да оно чуствује, што сам ја при улазку у ову варош осећао. Сироти Срби Белоцркванци! нема иј више! Тиранска рука заклети душмана наши Шваба живот ијм укину! Пишти срце у човеку, кад погледи, како је све на најгрознии и најподлии начин, кои се ни безсловесном скоту уподобити неможе, обесвећено и уништожено. Друго је војна, друго је на мејдану погинути, али овако срамно са своим суграђанима и браћом поступати – то је нечувено! 190 србскиј душа на најсвирепии начин: жене, деца, старци и девојке, кои су се на швабску човечност ослонили, без икаква узрока оскверњени су и убијени. Али правда божија, која једнако над невиним душама овим бди, осветиће безчовечно дело ово! – З. П.
Logged
Pages:  1 ... 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 [127] 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.082 seconds with 23 queries.