PALUBA
March 28, 2024, 11:46:39 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno, dopuna Pravilnika foruma PALUBAinfo, tačka 22
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 [142] 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 722203 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2115 on: February 06, 2020, 12:38:36 pm »

Морава.

У Холомуцу, 1. Априла. Јуче је овде пре подне једна телеграфична депеша из Златног Прага дошла, која је одпутовање старог цара из Прага у Холомуц објавила. После подне приспео је цар с целим своим дворјанством у 4 сата овде. Како чујемо, неће се дуго ту бавити. – Одлазак царев у Беч ради маџарске буне до 15. Маја одложен је. – Војени министеријум страшно мало оружја има. Батаљон Занини, кои је к нама прешао био, и пре неколико дана овамо на место Мацухели (Пољака) и гренадирскох хора приспео, није ни половину пушака добио, него је командирер Вецлар морао овдашњу народну гарду молити, да му она своје пушке даде, за случај, кад овај батаљон на стражу пред царским двором полазио буде, да може пушака имати. Кад је то тако пред царским очима, да шта мора бити на другој страну?
Из Маџарске све зло од горега. Цео Ердељ је у Бемовој власти; такође и пола Словачке. Победа Дембинског код Ђенђеша позната вам је. Дембински има на 80.000 момака, а наша војска 60.000; па не само то, него он има 190 топова, а наша војска 150 заједно са будимскима на граду. Царска војска укопала се на Пакошу, и ту чека помоћи, која јој са сви страна долази. Ђенерали Хамерштајн и Фогл, као што за известно знадем, јошт нису маџарску границу прешли. – Бем је послао Дембинском улака и казао му, да се не упушта у главну битку са царском војском, док му он у помоћ с 20.000 војске не дође, па онда ће заједно на царску војску ударити. Свуда се диже маџарскиј ландштрум. По цели швадрони киразира и драгонера морају улаке пратити, кои у Хрватску иду. Гергеј и Кланка, вође маџарске, хоће себи силом пут у Коморан да отворе. Ја вам не могу описати, како не радо официри и уобште цела царска војска у Маџарску иде. Како хрђево ствари у Маџарској сроје, може се из тога видити, што је јуче изненада дошла из Беча једна телеграфична депеша са заповести: да Мацухели одма у Маџарску ићи морају.
Журнал де Деба јавља, да је једна скупштина демократични Немаца обећела сваком оном, кои нашег цара Фрању убије, 90.000 франака, за пруског 55.000; за сваког другог принца или кнеза немачког 35.000. а за Виндишгреца 25.000 франака. Ко жели те новце добити, нека се писмено обрати на Воленвебера у Филаделфији, у северној Америци. Ја не могу да поњам, како су могли усудити се тако продрзљивим плановима верним поданицима на очи изићи? Такови лопови баш ни коца ни вешала не заслужују. Но доста о њима.
Солдати из регименте Занини не могу да се нахвале, како су иј Срби љубезно дочекали и угостили. Али њиови официри чини ми се да иј тако не милују, особио се туже, што ијм нико у немачком језику није хтео одговорити.
Овде се сви министри налазе. По свој прилици држе коференцију због маџарског рата, кои ијм ни спавати неда. Рајгерсберг, ритмајстор од хановер-хусара, данас је као курир из Италије од Радецког овде дошао. – Много стотина момака допратили су цара јуче од банхофа у варош. Викање и певање није имало краја кад је стариј цар изишао, а младоме баш нико није повикао 'слава'.
У овај час доби писмо из Пеште од једног високог официра у ком следујуће стои: 'Девети дана траје та страховита битка и то клање. Околина целе Пеште сва је у крви огрезла. Шорокшар, Керестур, Вечиш, Маглод, Елег, Керепеш, Цинкота, Какош, Чаба и Пицељ – у пламену стоје. Маџари од сви страна навалише на нашу војску. Будимски брегови пуни су људства, кои на Ракош преко Дунава гледају. Сам бан Јелачић, као лав пред својом војском, обкољен од свои верни сережана, у највећу ватру скаче, као да хотимице смрт тражи. Личани, кои су се због великог умора после страшне битке, која је 6 дана трајала, натраг повући морали, скочили су на ново у ватру, да избаве бана свога, кога Пољаци умало што ухватили нису. Пољаци, кои на 15.000 има, туку се као бесомучни – марзељку певајући. Цео ђенерал-визен у Будиму пун је рањени и болестни понајвише граничара и Пољака (од царске пољске тегименте). Маџари страхотно пате, али канда су сву Маџарску у инсурекцију ставили: тако све нову и нову војску у ватру шиљу, а наша војска незна куд' ће пре. Дембински стои с главним станом у Очи, Гергеј ¼ сата од Ваца.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2116 on: February 06, 2020, 12:58:50 pm »

Угарска.

Ф. ц. м. Велден 4-га т. м. отишао је из Беча на опредељење своје у Угарску, да од Виндишгреца узме повелителство над царском војском, с њим полази и ф. м. л. Волгемут, кои ће код Острогона оперирати. За заповедaјућег ђенерала у јужној Угарској на место ф. ц. м. Нижана долази ф. ц. м. Кастиљионе. – Ноћу између 24-25 пр. м. нападали су Маџари царску војску у Прјашови, но буду натраг узбијени; сутрадан покушају опет нападати од земилинске стране, али код Хануш-фалве постављени словачкиј ландштрум растера иј. – Маџари су хотели заузећем Ваца ставити се у сајужење са Острогоном, те зато са великом силом на ову варош нападну, где је жестока битка била, у којој је погинуо царскиј ђенерал Гец. Житељи су се непријатељски показали према царској војсци. Маџари су ову позицију заузели, а царска се војска одвукла више Острогона, и са другом ту стојећом сајединила. Војена сила царска у Угарској, као што градачке новине пишу, може износити 90-1000.000, од које само код Пеште има 50.000.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Аустрија.

По предложенију министра правосудија цар је под 20. пр. м. заповедио, да се због лањске октобарске буне у Бечу само она лица испитују и казне, која су ту буну предводила, и чиновници и духовници бивши у њој, кои су велико участије имали; свима осталима се прашта, и кои су од оваки већ позатварани, имају се одма слободни одпустити. – Приватна писма из Беча јављају нам, да је министар гроф Штадијон оставку дао. Да он то учинити намерава, и по новинама се већ говори, али известно још ништа није познато.


* Christian Götz.jpg (58.85 KB, 400x601 - viewed 20 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2117 on: February 06, 2020, 01:26:36 pm »

Србске Новине, бр. 31. од 14. Априла 1849.

О царском ручном писму на патријарха или како кои слепац све горе гуди.
(Писано пре, него се знало, да је кнезу Виндишгрецу команда одузета.)

На толику несрећу у Бачкој мораде доћи 'верном србском народу' и усрећавајуће га ручно писмо од 2. Априла! Штета, што се Штадијон et consortes нису кои дан доцније сетили, те да је то писмо датирано на Благовести наше, да би сиромаси, истина не врло мудри, али добри и несрећни Срби аустријски поне тај тајанствени добар знак (bonum omen) у њему наћи могли… Ја нећу да мислим, да је поменута несрећа производ у плану суштествовавше поменуте среће, али опет немогу сасвим да се отресем од мисли, да се ове две слежуће се противности у некој причиној свези налазе. И то је, боим се, што се немогаше то писмо мало доцније написати, како би поне из датума срећнији изглед поцрпили. Јер срећа је, наочито војена, ђаво, кои лако свој лист преврнути може… Али било то како му драго, из тога се писма види, да је нужно да се постави закона правителствена власт у војводству србском, да је нужно за савршено надвладање покрета у Угарској, да се и војводство постави у ратно стање (по смислу Виндишгрецовом) и положи управи кнеза Виндишгреца, и да је тога посла ради потребно да патријарх на све оно одобравајући главом климне, што послати ђенерал Мајерхофер за 'једину, јаку Аустрију' (а за своју даљу препоруку, којој се много којешта, нарочито србско може жртвовати - ) за добро нађе. Кнез Виндишгрец друго је све (често уступајући и погдикоју али подобру заушку примајући) у Маџарској као што ваља изредио, и само му је једино к савршенству његови војени операција сметало, што се и у војводству његови војени операција сметало, што се и у војводству по његовим основоположењама и мерама управљало није!... А као да Херди са свима црножутијама, не само ергерима и пергерима, него и са ићима и вићима, и од толико година хваљеним јагодицама: родољубивим Албертом Нижаном и т. д., нису као на другом месту… тако и у војводству радили по основоположенијама (т. ј. губећи позиције и ретерирајући), кнеза Виндишгреца?! Него ће ту, боим се, бити другиј чвор, т. ј. оно, што треба неће да позна, и што је свакој другој вери, а то понајвише због тога трн у оку, што неког ако о србству и слабо жестећег се, али другима страшног својака има, те онда никакои неможе да прогута, да тај злосрећниј Србин, као што би због свога јунаштва и поштења заслуживао, нешто за себе изради и прослави се, пак ако би то и самоме ономе у рачун ишло, под чиом фирмом и сад ради, но кои при томе смета, или поне навлашно непомаже… Зар се није могло оставити Србима и патријарху, да они сами то учине, што сада има чинити ђенерал Мајерхофер? Или ваљда нису до сада имали прилику увидити, колико су Срби у своима жељама скромни, и само оно траже, што би ијм и непријатељ, само ако је праведан, одобрити морао? Или се можда министарство и бои управо ове правичности и поштења србског, што би се после стидило недати му онога, што би свакиј за право наћи могао. Или се мисли можда, да ће се Срби лакше онима законима подвргнути, које ијм ђенералска перјаница диктирала буде, према којој нарочито од панчевачке битке, врло велико 'поверење' имају. Но како се до сада са Србима искрено мислило, како би најпосле можда онако изићи морало са устројством војводства, како се ни један Србин не би могао радовати: то је онда свакако боље, што ће то другиј неко правити него св. патријарх са своим правителством, на кога се и без тога премда незаслужено виче. А кад је већ тако морало бити, онда је опет најбоље, што је ђенерал Мајерхофер на то опредељен. Не велим за то, што би он био србски пријатељ, будући у дужности нема пријатељства, а нарочито код људиј, кои су у великој милости код правителства, ма којега, него зато, што је он ипак човек, кои зна да се главом зид непробија, и да се у даним околностима, које он уме прилично уважавати, може пропустити и од најопредељенији упутства. Само би, опет велим, најбоље било, да се у овако бурним и опасним околностима није ова ствар, и то на овај начин започињала. У реченом се писму доста чудновато наводи, да се тога ради ставља и војводство под Виндишгрецову управу, што је (негда) ратно стање изречено за Угарску и с њом сајужене земље. И то се сад после толико месеци, и на овај начин у дело привести за добро нашло!? И то је такова нужда, којој се мора и сам цар, као Јупитер кад се са Стиксом закуне, подвргнути!? Чудни министеријални плетака!! А сад кад би се човек запитао, зашто се то тако чини? неки би можда, кои свуда највеће безсрцанство политике виде, на ово одговорили, да су министри мислили тиме повода дати, да се и Срби као ребелијанти покажу, па да ијм после по својој ћуди капу кроити могу. Но ја то немогу држати, што би то била лудост, која ако и министарска, опет би сваку меру прелазила. Јер је то обште познато, да је свакога рата излазак врло неизвестан, и да неможе бити гора будалаштина него од друга и пријатеља правити себи непријатеља, и то у оно доба, гди непријатеља и сувише има. Него ће ту по свој прилици бити у послу оно готово сваком инородном и инозаконом у природу прешавше тавно осећање страха, мржње, подозрења, зависти према јадноме Србину, које се јоште здраво при двору владајућим аристократичним чуством подржава, а милој идеи централизације (ако се ова по свој прилици и неможе сасвим у дело привести) као крушка на залогај сада је добродошло, да у теразијама политике као Бога зна какав основ надвагу даде. Ово истина пред памећу чудно излази, али кад узмемо, да су и министри људи, а овима опет није ништа лакше него ли погрешити и будалаштину учинити: онда и цела ова ствар није ништа врло чудновато… Да шта би дакле сада чинити требало?
Ако је слободно што проговорити човеку, кои није од политике, и кои се није спремао, да може савета дати тако великим духовима, за какве се министри обично држе: то ћу и ја ако не министрима а оно моме народу, моје скромно мненије предложити. – Прво и прво: ова наредба нетреба ни мало народ нити да уплаши, нити у огорчење, а најмање убиточно изступљење доведе. Та ми смо и пре, а нарочито од времена нашега светога покрета и више бурја преко главе преметнули, а више, и тако црниј облациј на хоризонту среће наше видили, кои су нам најсилнијим орканом и страховитим громовима претили, пак најпосле с миром разишавши се нама никакве погибели нису нанели. Ја држим, да и сада неће, да и сада неможе другчије бити. Само памет! Сад је главна ствар живот народниј одржати, и оно, што је, било туђом пакости и будалаштином, било нашим небрежењем и разузданости, изгубљено, опет повратити, и колико је можно обновити. А за ово је слога и строга послушност преко нужна. Сада нико нетреба о томе да се брине, колико ће нас, докле се ми о тој нашој нужди бринемо, аустријско министарство можда под стариј јарам приклонити. Неће оно то ни моћи здраво учинити: а ако и узмогне, треба знати, и највећма увек пред очима имати, да то никако дуго трајати неће. Околности, у коима се мир с Маџарима и Талијанцима учини, тадашње физично а нарочито морално расположење како свију аустријски тако и уобште европски народа и држава, врло ће велико утицање имати на ново уређење целе аустријске државе, пак по томе и војводства нашега. Било тада, било на првом државном сабору моћи ће се народ наш од свију они терета без капи крви ослободити, које ако би сада неупутно тобож предупредити хтео, могао би се на дуго време упропастити. Ако се што без народне штете даје и засада одклонити, то ће св. патријарх са своим правителством заиста учинити. – Но будући да при сваком заједничком послу није довољно, да само један другиј ли друг к томе приносе, да се посао као што треба изради, него је потребно да свакиј себи опредељениј део посла сходно мери друговања, по своим силама израђује: за то би моје мненије у том делу било, да је к сходном постижењу добре намере (јер рђава – поне за онога, што је смерао – није могла бити) поменутога писма потребно да се погдишто и од министарства и од ђенерала Мајерхофера принесе. Министарство, ако пожртвовање србско заиста уважава, ако заиста, као што се надати можно, усколебану државу раније умирену видити, и народе њене колико је можно задовољити жели, а к томе ако и тешка искушења народа нашег иоле познаје, - држим да ће морати увидити, да је корак с поменутим писмом прехитрен, да следства његова добро урачуњена нису. Ако дакле све ово постои, то му се онда неће ништа неприлично видити, ако од ђенерала Мајерхофера небуде строго захтевало, да он себи дано упутство, по свима границама најточније у дело приведе. Ја држим, да није ни мало политично онде само празне форме а и саму дужност захтевати, где се мало згоднијим и мекшим начином из добре воље много више урадити даје. Из тог узрока можда и ђенерал Мајерхофер неби своме определењу противно учинио, кад би своколико садашње (а и пређешње) стање србски ствари достојно уважио и ово за праваг при извршивању свога упутства себи поставио. Он је окружниј командант у садашњем војводству нашем. Добро! Противу тога нема се ништа, нарочито како ће под њиме бити и нешто војске, која није из нашег војводства. Само би га ми врло лепо молили, да у самом војевању непушта и политику т. ј. неискреност у посао, као што је то његов фелдмаршал Виндишгрец досад практицирао. Срби су прости, али због тога и природни људи, кои хоће лако да примете ма и субтилну политику. Сведок је томе Панчево око Туцинадне. Ми добро знамо, да свако Туре себи дере, и да је правителство радо народ у мало већој стеги држати, како би му лакше било с њиме управљати, а народу опет да боље иде у рачун, ако се он слободније окретати може, али та борба може се водити онда, кад се оно, што је главније, т. ј. питање о животу како једног тако и другог на задовољство обојега сврши. Тешко је помислити, али је заиста чудан изглед, као да се са Србима досад није тако поступало, него као да се и у самој борби за живот и народа и правителства од стране овога чисто сметало, да народ врло неуспе. Заиста штогод особито у једном ортаку, да се заједнички интерес тако слабо уважити уме!... Али обично тако бива, гди непресуђује ум, него гди се то таквим чуствима неповерења, подозревања а можда и неке природне или уприрођене антипатије пресуда једноме целом народу изрече, кога се сва верност према двору од неколико стотина година јавно, премда само устмено припознаје!... Но премда је грозно и помислити, да се један ортак за љубав неке себичне, али опет неизвестне, користи и саму крв другога пролити неби устручавао, и да се што овоме подобно можда и са Србима у Аустрији досад догађало: то би се ипак  све ово колико толико прегорети могло, ако би се то на досад сасвим ограничило. Има ли што од овога у ствари или нема, то ће зар време показати, а да није заиста било, млого ће нас уверити околност, ако се скоро небуде таково што догодило, што би нам сумњу потврдило. Ово је, по моме мненију, сада доста у рукама ђенерала Мајерхофера. Он као војени командант сигурно мора највећма за тим ићи, да се ова војна срећно и за његову личност славно сврши. И ја држим, да ће он овај задатак прилично извршити, само ако што, по свога фелдмаршала Виндишгреца мненију сувише сјајно небуде хтео испословати. Нарочито ће можда потребно бити овоме до знања доставити, да није засада најпробитачније с тако названим царским, понајвише прејко јего надувеним, народ србскиј и његову тежњу јавно презирућим и грдећим официрима, кокетирати. С овима се можда даје боље радити у војни тако рећи строго дужностној и са војницима, кои се само за њиову надницу, за онога, што ијм ову плаћа, и за неку ако и сами незнају војничку чест боре. Гди се са правим добровољцима, народном војском и управо тако рећи с целим за своју светињу одушевљеним народом војује, ту се много боље и са предводитељима и официрима народнима, кои су каквим било начином код народа поверење задобили, на крај изићи може. Овде се невојује само за цара, и за неку празну чест вернога псета, него се уједно војује и за своју собствену слободу и своју велику светињу, народност. Овде се дакле војује, као за себе, искрено и са одушевљењем. На ово може се ђенерал Мајерхофер слободно ослонити, јер се њиов војени интерес са интересом народа нашег поне за сада сасвим слаже. Ово расположење народа нашег ако ђенерал Мајерхофер по своме војеном искуству преко народни људиј више као дотеривао него ли строго виндишгрецовски управљао буде, онда ће и народ србскиј у својој срећи њега као свога разумног управитеља и правог пријатеља благосиљати, и он ће неувеле венце заслуге и славе код двора аустријског себи набавити.  Дај Боже, да ово моје мненије, ако је иоле основано, на срећу мога народа надлежно и уважено буде! – К. Б.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2118 on: February 07, 2020, 12:35:40 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2119 on: February 07, 2020, 12:37:11 pm »

Memorandum Јелачића-бана, даниј цару Фрањи Јосифу.

Србско житељство у Банату и Срему, затим народ у Хрватској и Славонији подигао се као један човек, да противустане одцепљивој тежњи Маџара, и најпосле отуда произишавшој очитој ребелији. То је истина, и тако ови народи имају јединствено ту неприкословно велику заслугу, да су Аустрију од пропасти спасли.
Несретне мере правителства из почетка су нас принудиле, да ступимо на поље ребелије; да је овакво стање странком преврата, у свима земљама међу свима народима Европе подижућим се, за своју цељ узето, и сада, као што се из хрватски повремени листова на жалост увиђа, сасвим особито постаје, не може се одрицати – али баш зато је потребно, да правителство отворено и решително ступи, и народима даде, што по правичности изискивати могу, и што су заслужили; и онда ће се оно с то већим поуздањем на супрот стати моћи сваким не справедљивим захтевањама.
Наше милитарне операције нису имале онај успех, кои смо себи праведно обрицали, и кои би заиста имали, да се време и силе достојно употребише.
Сад пак успеси у рату са успесима у политици стоје у тако тесном сајузу, да се уредно административно стање само тим постићи може, ако се скоро, и то сјајно, оконча маџарскиј рат; - у овом последњем призренију ја сам моје мненије већ изразио.
Кад бан Хрватске србском народу руку пружа, кад непријатеља бије, кад земље од непријатеља ослобођава: то јамачно има и у обзиру њинога унутрашњега уређења коју реч прословити – а бан поштено мисли са своим монархом, са Аустријом и са своим земљацима.
Околина кнеза Виндишгреца, којега племенитиј карактер нико не одриче, не може никако моје поверење придобити; сви ови маџарски великаши и племићи, ма се како конзервативнима показивали, нису, нарочито што се њинога мађар-орсага тиче, ни мало бољи од Кошута; њина гордост не може се разстати са идеом супермације над другима, у Угарској живећима племенима, ни са оном над осталима аустријским наследним државама. – Нов устав њима се не допада – они неће равноправност, они хоће владу. – Они описују србскиј покрет, кои истина многи не узимају за најлојалнију цељ, као вредоносниј, они мрзе на Хрвате и њинога бана, и све употребљавају, да се ствар отегне, како би при каковом неугодном преобрату за себе условија постигли, која би обистинила њиову милу идеу супермације.
Ово се не треба затезати, монарх је изрекао равноправност свију народностиј, равноправност нека истином постане.
а) Словачка окружија нека своју народност онако исто развијају, као и остала. Јасно и определително то има монарх изрећи.
б) Србима се мора војводство дати; претечно била би војводства северна граница Мориш, западна Дунав, источна до Лугоша, од прилике у правцу к Оршави. Распре, које би се на свакиј начин породити могле, могу се и онако по предлогу устава доцније државним судилиштем решити. Права је колевка Срба Срем и варадинска регимента. Барањаска жупанија имала би се Славонији, а Међумурје к Хрватској прикључити.
в) Командирајућиј ђенерал Рукавина не поња време и одношења – зато је необходно нужно, да се из Темишвара уклони; титула фелдцајгмајстора и пензија имала би му се дати, а међутим ђенерал-мајору Тодоровићу, почем је већ тамо, ђенерал-команда у војводству предати.
г) Војеној граници мора се дати слободоумна ђенерал-команда. Досадашње је туторовање најудручателније и најмучније, каково тек бити може. У политичним и грађанско-судејским пословима имао би се народниј језик увести. Почем се по предлогу устава војена граница као од земље одлучена част војске само извршителној власти подчињеним телом сматра, тим се долази у велику сметњу: је ли уставниј живот благодат, то зато се та благодат баш овом народу одузима, кои је у најновије тако кобно и решително доба највише себи заслуга придобио за монарха и државу? Зашто да и граничарскиј народ у своим унутрашњим пословима коју реч са другима прословити не има? та то постои и онако и сада већ – барем по форми при свима саветовањима, која су предмет свакогодишњи ревизија.
Не може се одрећи, да је тешко уједначити уставне слободе и милитарска заведенија, али немогуће није. То се мора у изглед ставити и изјавити. У осталом граничарскиј је народ далеко зрелији, него онај у провинцијалу, где се интелигенција, па и ту понајвише посве јадна и жалостна, ограничава само на племиће, чиновнике, фишкале, а сва остала маса житељства земаљскога стои на веома ниском степену изображења.
д) Сви дугови за дану помоћ у рани имају се граничарима опростити; та ови и онако сасвим ништа или веома мало што приносе, - дејство ће пак преко мере угодно бити.
е) Почем рат у Угарској моје присуство у земљи на дуже време немогућним чини, то би може бити добро било, одложениј сабор сасвим распустити, и за предстојећиј, кои се одма по повратку моме отворити има, нов избор расписати са сваким могућим призренијем на начела, у уставу изражена.
Да се пак тим не учини никакав корак, кои би насилствен био и тим духове необходно раздражити морао, то би се имало све у обзиру истога сабора, које би скупа било и признање постојавшега, у форми дароване санкције издати. Тако би се сабор надлежним начином затворио, и нов би се онда опет могао сазвати.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2120 on: February 07, 2020, 12:51:24 pm »

Војводство Србско.

У Темишвару, 7. Априла. Спешим вам јавити, да су овде не само ваше новине, него и 'Напредак' и 'Вестник' узапћене и забрањене, и тако иј ваши пренумеранти не добивају више. Ето наступи лањско Кошутовско време! – лане је прво у Темишвару Вуковић 'Новине Србске' забранио, а сада Рукавина – по несрећи све наше горе листови! Пут реда и законитости изискивао би, да се пре кривица испита, па онда казан изрече. Забрану ову ми сматрамо за казан, и то незаконито и самовласно изречену; и зато ћемо код надлежнога места глас тужбе подићи, кои надамо се да ће услишан бити. Ми од наше стране имамо уверења, да министарство аустријско, које је начело слободне штампе изрекло, и примило, нашој умереној опозицији не само није противно, но и радо је има, јер прилику добива, Србе и њиове жеље и расположење познати. Како из овога обзира, тако и из многи други околностиј проглашавамо овај корак Рукавине за беззакон и насилствен – без воље и наредбе надлежне власти учињен. Новине забранити – особито иностране – не може један командирендер или ђенерал, но средоточна власт, и она ову забрану властнику новина најпре саобшти, па онда у дејство приведе. То је пут реда и законитости, кои Рукавина тако радо на устима носи. Но ми смо од Рукавине већ много којешта доживили, па нам није чудо ни за ово насилије. Што дикла навикла!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2121 on: February 08, 2020, 09:28:47 am »

Из Бечкерека, 1. Априла. Одкако је Сентомаш пао, народ се у Банату страшно узмутио. Нагло ретерирање наше војске испод Сегедина, а и друге околности томе су узрок. Ђенерал Тодоровић има свој главниј квартир у Бечкереку; и као год што до сад ништа радио није, тако и сад. Ваљда чека да му Херди план скрои. Војска је наша сва у оближњим местима око Бечкерека. Многи страдалници и прави мученици народни, Бачвани, а особито Сентомашани, кои су с голом душом избегли, од дана на дан све се више овде збирају и искупљају. Кукавни Сентомашани! Они су се до сад пред светом јумаштвом одликовали, а сад се невиђеном сиротињом одликују. Заступник главног комисара, Васа Лонгиновић, издао је на сваку душу од узапћене непријатељске ране по 10 ока жита.

Код Дунава, 7. Априла. Ја сам вам престао од неко доба писати, а је ли и могуће да човек, кои срца има, да вам пише а да не замочи перо у јед и жуч? Народ нам сртада и пати. Бедимо овог или оног туђина, а ми смо сами свему криви. Бачка нам је два месеца у рукама. Шта смо се од ње коpистили? је ли народ наоружан – је ли стављен под војничку управу? Јест гдекои добио оруже, ал' ишао je с њиме без заповедника куд је хтео. Јесу л' се власти поставиле? јесу, ал' нико иј није слушао. Свако је чинио шта је хтео – робио, отимао без разлога и без казни. Анархија је у свој Бачки била, ране је онде било сваке струке толико стотина мерова – ни једно зрно није у Срем као у сигурнију страну пренешено – рекао би да је Бачка предобитнији град. Комисари су ишли по Бачкој за комисаром – а свакиј је за своју торбу радио. Војводство је било без реда, нити се знало ко је млађи ко ли старији – е! дакле шта се с таквом управом могло друго што и надати до пропасти, која нас је постигла? Нисмо ли ми са свим јавно показали, да за нас управљање није. То сам ја увек прорицао и нагађао, па ето на несрећу народа нашег погоди, да сам имао право, што сам се бојао. То нам се неби догодило, да смо од војничког  - и административног – реда имали народниј људиј, кои у земљи и народу имају уважења, и кои би се наше народне ствари прихватили за љубав народа не из худог и жалостног интереса. Народ није крив што таки људиј немамо, јер су наше околности досад биле таке, да се Србин – ако је хтео и умео државну службу добити и одправљати – морао се србства одрећи, и у провинцији постати Маџар, а у граници Немац. Да се у покореној Бачкој наше ствари прихватио Стеван Зако и Исидор Николић – или Рудић – или Латиновић, не би анархија била онда овладала, као што није ни у Срему, јер се народне и царске ствари одма у почетку прихвати честитиј Теја Радосављевић, а без њега би заиста била и у Срему анархија овладала. Пак би такови људи лако пронашли човека, кои би наоружаниј народ уредио! Али то је наша несрећа, што су такови људи уз Маџаре, или гледе равнодушно нашу ствар где пропада; а ми сви мислимо, да смо сви за свакиј посао – и да сви све знамо и можемо бити. Ми немамо – а управ и неможемо имати поверења у људима другог народа, па ма да су они и царски људи. Они су сами то неповерење у нама и досад и сад за време покрета нашег подранили. Зато тумарамо од једног до другог, тражећи пријатеља народа и цара у једној особи. Досад иј нисмо нашли. Царска господа мисле, да се та два елемента немогу сложити, а ми мислимо да могу, и да донде докле год се несложе, нити по народ нити по цара неможе добро бити.
Како год што није добро, што немачка господа мисле, да се само у царском интересу радити мора – на народни не обзирући се – по томе се правцу равнају ако с нама у какав посао сад у ово време ступе – зато код нашег народа поверење губе, а с тим и нама и цару шкоде; тако исто мислимо, да нашој ствари шкоде они људи, кои мисле, да се само народниј интерес – на царскиј необзирући се – мора гледати, и томе правцу теже. Они губе поверење код други народа, кои међу нама живе, и за које знамо да су и осим тога наши непријатељи, или због мржње на славенску народност, или што је јошт горе због вере и закона. - Дотле ће једнако и за нашу и за царску ствар у војводству зло бити, докле год се небуду та два интереса сложила у заповедницима војничким и грађанским у војводству. К томе треба сви да тежимо, иначе ће бити јошт више зла.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2122 on: February 08, 2020, 09:31:31 am »

Хрватска и Славонија.

Код Дунава. Да је мој суд о Брођанима у броју 102. ови нов. пр. г. строг, и по томе круто узевши и нечовечан – то ћу допустити. Али да је не истинит и не праведан: то би много година, штоно вели ћир Јања, грацију искао, да то допустим. Мени се највише пребацити може, што сам следство, а не узрок окривио; али сам ја и тај у одговору бродском подписнику споменуо, и с оним ће се, надам се и М. Стојановић моћи задовољити, када га узчита. Јер мислим да га пишући оно противу мене у бр. 113. ов. н. пр. г. јошт није био читао. У том одговору могао је чути узроке, за које ја мислим да су повод, што су Брођани у овом нашем народном покрету оваки као што јесу, а нису другчији, какви би могли и какви би требали да јесу. Са оним одговором могао се М. Стојановић задовољити и видити, да и ја признајем, и да могу прозрети где су ти несрећни узроци. Ја сам иј онде тек наговестио – а устмено дало би се о томе без околиша и више казати. Мени да није стало за личности  М. Стојановића, кога ја лично и непознајем, ал' за кога ми је наш заједничкиј пријатељ М. Ђ. из О. доста честитог казивао: ја не би ни речице више о том одговарао. Онај одговор дописнику из Брода могао би и њему бити довољан. Њему пак т. ј. М. Стојановићу јошт ћу ово рећи: какогод што би иначе питомо и човечно срце М. Стојановића изрекло строг суд над осечким Горјупом, Јандлом – Ротом – Арвајом и њиовом дружином – тако је моје срце изрекло онај суд над Брођанима у оном тренутку, кад је наш народниј живот висио о концу, а наши Брођани били готови ту жицу народног живота прекидати, и већ се на тај посао били опремили. Ако је и ко желио нашој браћи Брођанима улити дух љубави према роду и народности – то сам ја; - и зато сам за сво оно одсудно време унакрст бродску краину обилазио, али – нека ми љубав братска опрости, истину казати треба – нашао сам мртвило, које ме је у оно одсудно  време к очајању готово водило. – Да није тога злог духа у бродској краини било, зар би могли маџарони онако дуго у Вуковару, где се бродсикиј 3-ћиј батаљон находио. Команданту оног батаљона – кои је сад у робству код Маџара, - било је познато, да се маџарони са црвеним републиканским перјем накићени по Вуковару шећу, а познато је било и то, да су се момци бродски јавно певали: 'играћемо се са рацком главом.' Коме неби срце ускипило? руку на срце врстни М. Стојановићу: је л' те да би и ви равнодушје изгубили? Руку амо па мир! Да су сви као М. С. и Пенић – онда би се брзо наша братинска распра свршила.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2123 on: February 08, 2020, 09:38:36 am »

У Краини, 26. Марта. Мучно ми је мненије одкрити о Будиславу Будисављевићу. Премда ми је он познат као Србин, кои је до сада љубио своје и делом одведочио да љуби, док је и војништво и грађанство, па и наше свештенство под заптом Седлницког стењало, нити је ко шта у војводству србском и сањати могао, да се силом као за родољубца и војводу препоручује; али зато не могу лако рећи: изаберите га за војводу србског, као што је лане М. П. рекао. Свој краини нашој познато је, да кров на катедралној цркви у Плишком кои се од дана на дан падању клонио, само његовим, док је капетаном овде био, настојањем, од основа је промењен био, пре 6-7 ли година, и црква се оградила зидом и полепшала извана и изнутра. А новине ваше јављају и без мене, да је Будисављевић љубитељ своје цркве, књига и пенија црквеног као што и јест; али, сумњам, би л' био добар за војводу србског, као што реко, мучно ми је изговорити: не, што о честитости, родољубљу и јунаштву његовоом, но што незнам изкалкулирати, у колико би му разум, од данас па до последка, на месту остао, кад би га за војводу изабрали, и би ли му срдце у родољубљу и напредку рода растло, као добрим квасом подмешениј хлеб, па да напита племе србско и устрећи то, или би му се све, што је наше, окаменило, па би само црножутог господара слушао. Зато би ја волио сад одма занемити вечно, него рећи: изаберите Будислава за војводу, па да се у њему преваримо; али, кад би он хтео остати онај истиј, каквог га ми овде познајемо, онда, у име божје, изабеите њега, човека усталца, кои је рођен у своме, одрастао и сазро међу своима, пићу налази и чуствује радост у своме, и није страшљивац у предпримању за своје. А ако се одрекне службе жутоцрне, да прими народну, то је онда посао чист, - нико други за војводу, него он.

Из Костајнице, на Ускрс. Ови дана дођоше нам овамо браћа Србијанци, кои од свога пута уморени, да би одпочинули, задржаже се неколико дана овде. Они су за то време више пута по вароши радознало пролазили и разгледали, но то се некима од овдашње браће католика зазорно учини, те иј потворе, да су у некој битки у Банату задобили од Маџара некакав сакрамент и путир, скупе се њи неколико, и туже иј мађистрату, молећи, да се тима Србијанцима одма пасоши даду да одлазе. Овдашњиј управитељ вароши мајор Петар Мацут, рођениј Србин, видећи да људи ништа криви нису, нити се такове ствари код њи налазе, испсује Костајничане добро и отера кући. Ови пак не задовољни тиме ишли су чак у Петрињу на тужбу, но и овде тако исто дочекани буду. Видите, до чега вера једнокрвну браћу довести може, да се ни очима гледати не могу. У место да Србијанце као рођену браћу и сајузнике дочекају, а они још гледају да иј обеде! Но народ није томе крив – он је добар и простодушан, ал' и не просвештен, па се од лажљиви пророка на зло наводити даје, не знајући сиромах, да тим самога себе упропашћава.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2124 on: February 09, 2020, 10:10:51 am »

Аустрија.

Известитељ наш из Холомуца од 5. т. м. јавља нам, да је министар Штадијон оставио био свој портфељ – а то зато, што је министар Краус на силу хотео с Маџарима пацифицирати, па на то за себе у министарству и партају добио; но како се овај сада из Угарске безуспешан вратио и министарском савету 3-га т. м. изрекао, да одустане од намере своје Маџаре пацифицирати: други министри послали су таки по Штадијона и молили га, да опет свој портфељ прими, кои га је и узео, да слободоумним установљењама Аустрију од пропасти спасе. Штадијон је, вели један другиј наш дописатељ, један од најлибералнији министара, и то је само, што би му се замерити могло, што спасење Аустрије налази у централизацији.
Депутација србска у Бечу, из узрока велики промена у политици и тактици војеној на пољу бојном у Угарској, није до сада ништа чинити могла; она се свакиј дан са Хрватима договара, и изгледају сви згодниј час, да цару лично престану. Кажу, да је цар осим 6 главни особа, свима маџарским бунтовницима опростити обећао.Коморан ће се ови дана покушати на јуриш узети: 17 ће батерија изједанпут оперирати. У Бечу се чуло да је бан наредио, да се кордон дравскиј опет с 20.000 војске покрије; разумели су тамо такође, да он неће устав да прогласи до сабора.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2125 on: February 09, 2020, 10:29:37 am »

Србске Новине, бр. 32. од 16. Априла 1849.

Маџари већ и на Банат почеше насрати. Ако се са свију страна не буде сложан одпор давао, начиниће онаковог истог сијасета као у Бачкој. – У Бачкој била је свуда разштркана србска војска; стариј Нижан је са јаким оделењем у Срему стајао, Тодоровић такође не далеко одстојао, а Перцел поред толике србске и цаске војске узео је са 5000 људиј Ст. Томаш и батаљом шајкашкиј опустошио.
Наравна је ствар, да се рат наопако води, кад у војеним плановима никаквог сајуза нема, него свако по својој ћуди ради. Ми смо се већ давно бојали старог аустријског начина војевања, по којем се само величествене ретираде праве, а војничког напредовања ни од корова!
Ми смо већ одавна напомињали да је тактика Виндишгреца за народе опасна; викали смо против дволичниг владања и оклевања Нижановог, па су се налазили гдекои, кои се на нас накострешише, што смо искреним начином претресали онакова дела, која аустријској монархији и њеним народима опасности грозе. Но сад се сви уверише, да је досад цео рат против Маџара од свију страна хрђавим планом вођен, и сад сви вичу против они људиј, кои су се за пријатеље царства држали. Пре три месеца није нико смео прословити против владања Виндишгреца, Рукавине и Нижана, јер је сваком прекиј суд грозио. Виндишгрец је оклевањем своим Маџарима времена дао, да своју војску устроје; Виндишгрецу нико није смео на пут стати. Рукавина уместо да Србље против Маџара подпомаже, шиље улане да одборе кваре, а Србљи код Арада у место царске остале војске драговољно гину. Но против насилства Рукавине није се смео нико одапрети. Нижан стариј хотимице Бачку упушта Маџарима, ал' несме нико његовој немарљивости не пут стати, јер се он за царског човека држи. Сад пак цео публикум, па и сам бан у своме меморандуму на Виндишгреца виче, да је он крив, што се са којекаквим људма слизао, и најбоља магновења пренебрегнуо. Виндишгрец је од саме владе натраг позван, а Рукавини се пензија већ приправља. Нижан је такође команде своје лишен, и против њега сам министарскиј 'Лојд' тако је глас подигао, да Србљима за право даје, истог Нижана на одговор позвати, као подлог упропаститеља целе Бачке.
Тако исто има јошт много други људиј, кои се за царске људе држе, а нити су царски нити народни, но само својој ћуди и себичности угађају, па било ијм и то просто – само да се народ због њи више не упропашћава.
Сад доста велока опасност прети, и тој опасности тако се доскочити може, ако се саједињеним силама по честитом плану радило буде. Има царске војске около Оршаве, која из Влашке долази; има војске у Срему, Банату и Бачкој. Све ове војске морају озбиљно и у сајузу радити, јер другчије неће бити могућно одклонити грозећу пропаст. Цео ратни план мора бити честит и искрен, а не онаковиј, штоно зову: Politische Kriegsführung.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2126 on: February 09, 2020, 10:53:25 am »

Доста је у новинама говорено, да ствари у војводству нашем зло стоје, и да се народ к пропасти клони; време је да се побринемо за средства како ћемо се спасти. Истина предмет овај тиче се нарочито правителства, али – свакоме у дужност спада о томе размишљавати, и зато ја моје мненије овде сприобштавам. Да аустријска војска слабо напредује, то је познато; али и то не може се казати, да ће Маџари тријумфирати, јер су извори монархије аустријске велики и многи. Питање је дакле: шта ћемо ми радити? О томе највише настојавати, да не пропаднемо, док се обстојателства на боље не преокрену. Највећу нам невољу причињава то, што ми желимо некако сами за себе да радимо, а то је немогућно. Ми морамо или на једну или на другу страну и кад смо цару услуге поднели, ослонимо се сасвим на његово великодушије, немојмо час једнога, час другога по новинама пецати, јер то нам само непријатељства умножити и стање наше погоршати може. Што видимо да не можемо добити, немојмо ни захтевати, јер би морали употребити силу, да се то испуни, а те силе немамо. Маџари су нам се зато највише попели на душу, што ми узимамо ову ствар као чисту народну, и зато нам народ тамане. То је зло! Војске треба да се туку, а народ нека гледа друге послове. Ландштруми, гарде не помажу ништа, јер прво народ нема оружја, а друго: то су све људи кућевни, кои се не могу онако тући као војници редовни. Да се села одапиру и бране, то нити је могуће, нити је захтевати, јер је то наравно следство, да пропасти морају; па и сама војска благоразумно чини, кад се противу очевидно веће силе не упушта у битку, него уступи. Ђенерали предају царске градове, кад се не могу одржати, зашто се неби села наша предавала, кад никакве обране немају. Код нас је велика штета, што команданти не гледе, колика је сила непријатељска, него се одма у бој упуштају; тако је пропала Стража, тако не давно Сентомаш, и многа друга села. Да се наша војска натраг повукла, ја мислим, да неби шајкашка места пропала. Из досад догодившега изводим и то, да би било боље кад би се војска наша с царском измешала, прво што би већег поредка било, а друго, што Маџари, имајући посла с војском царском, а не чисто народном србском, неби тако кивни били на наша села и људе неоружане. И Власи се с Маџарима туку, па њима ништа, јер они по заповести само дају регруте и друге потребе, а у осталом не мешају се, него седе мирно, па зато у Карасебешу и Лугошу није било ништа, нити ће бити, макар пет пута из једне руке у другу прешли. Браћо, дошло је време да гледамо, како ћемо се спасти; полак је пропало, треба настојавати, да и друга половина не пропадне. Има људиј, кои вичу: боље је да сви изгинемо, но од ови је мало число, кои и у срцу тако осећају. Они, или фамилије и имена немају, или где у безбедном месту живе па и не осећају невољу.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2127 on: February 10, 2020, 09:57:55 am »

Војводство Србско.

У Темишвару, 9. Априла. Данас полази влашка депутација преко Вршца у Беч, да изрази жељу народа влашког. Састоји се од три лица, Први је Мочоњи, другиј Петруц Чермањај, капетан вароши темишварске, а трећиј Јанеско, директор банатскиј. Петруц је скупштини влашкој овако говорио: 'Ми видимо браћо, да Срби јако настоје задобити војводу и патријарха србског, и ако ијм цар то потврди: ми ћемо морати после робови србски бити.' Скупштина, која се свега из 11 лица састојала, обштим решењем закључи, да та депутација иде, и да од цара иште Банат и војводу влашког. На ово приметити морамо, да су све то плодови коварства невере Шагуне, кои се, као што чујемо, и св. патријарху угрожателно писати усудио, тражећи независност влашке цркве и народа, јер вели, да ће се иначе са Кошутом сајединити, као да то од патријарха зависи, и као да Сpби желе Влахе под собом држати, а не делити с њима и благо и зло, и срећу и несрећу. О неверо нигде те небило!

У Панчеву, 11. Априла. Сад баш известије доби, да су Маџари у селу Кизете-у код Лугоша потучени. Овамо из Вршца све једнако беже. Што се жене и деца на сигурнија места уклањају, не марим; но се чудим људма, како ијм образ подноси да и они за женама пристају! Та није Маџар бог-зна каква хала, него је и он човек од меса као и други људи. Браћо! оканите се већ једанпут тога срамотног посла. Та то није својствено Србину. Не може се слава задобити на душеку све лежећи и духан пушећи, нити ће се икад србство избавити, ако сви тако поступали будемо. – Мени је врло жао, зашто се вршачкиј одбор јошт побринуо није за своје грађане, те да ијм је обштим прирезом оружја набавио. Кад су многи Срби, вршачке капиталисте, Маџарима за коње и топове и за друге ствари неколико хиљада дати могли, које више никада видити неће, зашто нехтеше за своју собствену ствар толико жртвовати, да бар народу пушке набаве, ако ништа друго? Али право веле Турци: 'Не саједини Боже каурина!' – П.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2128 on: February 10, 2020, 10:09:41 am »

У Бечкереку, 11. Априла. Познато је србском свету, како је стариј Нижан заповедио сину своме Алберту и полковнику Мамули, да оставе Сомбор и Каменицу, па да се у Барању повуку и тако 9.600 војника, ешкадрон киразира и 19 топова одвуче се из Сомбора. Овако када је Бачка очишћена, Швабе и Маџари скоче, те под предводителством Перцела сва србска села поробе и у пепео обрате. Мамула се противио тој заповести Нижана. Сада знате, ко је узрок опустошењу Бачке. Нижан је хтео јошт и Банат напустити, чега ради заповедио је Тодоровићу, да сву војску у Бачку превуче: ваљда да је спасе, пошто су је Швабе и Маџари већ сву опустошили? Богме лепа тактика, није вајде. Ја не знам да ли ће Тодоровић у Бачку доћи да чува пепео, јер му је међутим Херди заповедио, чувши да су Маџари у Карансебешу, да војску у Каменицу код Карловаца премести. Кога ће Тодоровић од ове двоице послушати? не знамо, но зато смо известни, да су Нижан и Херди наумили Банат Маџарима оставити. Какав је ово план, нека свет суди; а ја кажем на утеху народа нашег, да је корак учињен, да се план не изврши, и цељ поменуте господе не постигне; јер би за цело војводство срамно било, да се од Мориша са 8 батаљона и толиким топовима до Бечкерека ретерира, па јошт и ту да се не заустави. Но знате ли од чега је Херди побегао? Ако не знате, казаћу вам: од једног чопора пљачкаша маџарски, кои су силом са батинама на Мориш натерани. – Синоћ је овамо дошао избавитељ Баната ђенерал Книћанин, те је све мало и велико оживило. Сва варош са војеном бандом поздравили су га. Книћанин говором своим охрабрио је застрашениј народ и обећао је на молбу диштрикта, да ће међу нас доћи, и предводити војску к Моришу. – В.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2129 on: February 10, 2020, 10:38:41 am »

Извод из дневника једној војеног путника.

У  К о в и н у, 14. Јануара 1849. Из Смедерева у Ковин прешавши, упознам се овде с једним Савом Н. Овај је свој имендан славио, и дао је ручак, где сам с многочисленим гостима у друштву био, кои су између други здравица особито кад су наздравили Книћанину, ликовали и викали: да живи Книћанин, војвода србскиј!
У  Б е л о ј  Ц р к в и, 15. Јануара. Путујући из Ковина к Белој Цркви дођем у Врачев Гај, где сам се упрепастио, кад сам видио све куће попаљене, цркву разваљену и кад сам спазио празне гробове, за које су ми људи казивали, да су онде сарањени били, кои су пали за народност нашу код Беле Цркве, па да су иј бело-цркванске Швабе, из освете, повадили и на ватру спалили. – На вече дођем у Белу Цркву, у коју кад уђем, сретнем код капије 10-15 Шваба, кои су се нешто договарали и кои кад су мене и мог момка у србијанским хаљинама по даље спазили, одма су поплашено изнад мене гледали, да јошт каква кола њима ужасни Србијанаца неиду; и кад су видили да нема други кола, радостно су се на своје место повратили и тако моја кола на миру пропустили. У самој вароши жалили су ми се Срби, особито они, кои су од Шваба беззаконо страдали, да се овима много кроз прсте гледи нити се ради о том, да се они за толику штету, коју су Србима починили казне и да морају штету подмирити.
У  В р ш ц у, 16. Јануара. Добивши овде од војеног команданта форшпан док сам се у овај град возио, разумем од мог кочијаша, како су житељи из његовог села, Јаме, били принуђени, да сваку услугу чине Швабама бело-цркванским и вршачким! и на то иј је највише њиов парох и вармеђскиј солгабиров натеривао. Кад пред вече стигнем у Јаму, тамошњи ме житељи, Власи, мислећи по хаљинама да сам Србијанац, дочекају да неможе бити боље. Они су гомилама пред моја кола изишли, нудећи ме најусрдније, кои ракијом, кои вином, и препоручујући своје село заштити Србијанаца. У саму ноћ приспем у Вршац, кои сам под србским барјацима у највећем поредку нашао.
У  К и к и н д и, 22. Јануара. Данас из Меленаца дошао сам у В. Кикинду, где сам се пријавио Книћанину, кои је тада у овој вароши свој главниј стан имао. Њему изјавим, да сам рад као својевољни војник послужити, но да би желио састати се са Зубаном; он ме за овога извести, да је у Мокрину с логором.
У  М о к р и н у, 23. Јануара. Овај дан дошавши у Мокрин пријавим се Зубану, кои ме прими као свога познатог, и употреби ме за службу војену.
У  Н о в о ј  К а њ и ж и, 24. Јануара. На задобивену заповест од Книћанина кренула се војска, која је стајала под командом Зубана, као полковника народног, и данас дођемо у Нову Кањижу. Зубан и Богдан, секретер војениј Ратко Станковић и ја добисмо квартир код Сервицког, спаије кањишког, кои нас је, познавајући Зубана као свога негдашњег питомца, једва дочекао и лепо угостио.
У Новој Кањижи, 25. Јануара. Данас ме је полковник Зубан узео за свог ађутанта.
У  С и р и г у, 29. Јануара. На заповест Книћанина кренусмо се данас с војском за у Сириг у ком се селу налазила маџарска сила; дођемо прво у Ђалу. Овде мало стадосмо и договоривши се разредимо војску. Сава Јовановић, мајор, одважио се да иде са стране с 200 коњаника напред, и ако би видио топове у непријатеља, да јуриши на њи и да иј отме.
Ми остали кренусмо се мало затим из Ђале управо на Сириг, дођемо у сиришко поље, ту изчекасмо сву нашу војску, која је у два одељења марширала. У том се непријатељ из Сирига с целом својом војском показао и пред нас на крај села изишао. Њи је могло бити 1200-1500 људиј, а наша је војска имала око 3000 које коњаника које пешака, и 7 топова.
Ми из наши топова живо почесмо у њиову масу ударати, наши коњаници за иђоше ијм с бока и стадоше чаркати. Тако се бој започне.Зубан заповеди, да се на село јуриши; он отиде с једним оделењем коњаника на лево к Тиси; ја хтевши да се с кола сиђем и да с масом на јуриш идем, омакнем се те тако незгодно паднем, да сам десну руку угануо, но у тај мах нисам ништа осетио. Трупа с Богданом и Савом, пошто наши топови престадоше пуцати, удари на јуриш на непријатеља у главниј сокак. Кад уђосмо у само село, запалише наше пушке и непријатељ одма обрати се к бегству. Њиов командант седне у каруце запрегнуте с четири коња, да на њима утече, но наши му коњаници пут пресеку, он десно удари преко Мориша, но лед се на овој реци провали и тако он с неколико хонвидаца, кои су га пратили, утопи се.
Кад је наша војска даље у село ушла, ја оделивши се с неколико момака наиђем на три Маџара, кои нису могли побећи. Повикнем да се предаду, но један од њи, рекао би да је морао бити некиј отмениј својевољниј војник, потегне на мене из пушке, но промаши ме. Ја на то тргнем пиштољ и опалим, па притрчавши њему моим га ножем на земљу оборим; скинем само сабљу с њега, но моје га друштво, које је и осталу двоицу смирило, сасвим опљачка.
Пошто одем даље, изиђе пред-а-ме један Србин Сирижанин и рече, да на његовом тавану има Маџара хонвида; но молио ме је, да му због њи кућу не упалим. Будући да је већ мрак био, то речем му да упали свећу и да ме на теаван његов води. Морао сам га храбрити, јербо се човек био уплашио. Узевши с нама још једног од момака, кои су били целу кућу обколили, попнем се на таван и викнем: ко је год на тавану, да се преда и да се ничега небои, па лупим кундаком и разбијем врата на тавану. Наједаред изиђе један момак, Буњевац, родом из Суботице, и моливши за пардон положи оружје и преда ми се. Упитам га има ли још кои, и он ми одговори, да има јошт један, за оџаком сакривен. Повторавајући да се преда, продерем се и на оног, те и он изиђе и преда се.
Ступајући даље с момцима наиђем на једног Влаха, кои је почео за милост молити, но за кога је један Сирижанин казивао, да је служио код Маџара. Ово кад чује један наш коњаник, запне пушку и хтеде га убити, но ја притрчим Влаху, заклоним га и викнем на оног коњаника, да се није усудио пуцати, и тако оном кукавцу живот сачувам.
Тражећи притом Зубана, наиђем на једног Швабу, кога су такође наши хтели убити, те и томе живот сачувам. Осетивши јаки бол у десној руци вратим се натраг к сеоској цркви и нашавши местног пароха Шандора, нађем ту и Зубана с осталом господом србске војске. – Потужим се како сам руку укварио и известим се од пароха за жену, која зна руку наместити и коју ми он обећа сутра у јутру довести.
(Даље следује.)
Logged
Pages:  1 ... 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 [142] 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.048 seconds with 23 queries.