Ова летелица настала је радом конструктора браће Хортен (Реинмар и Валтер), који је трајао десет година. Замисао авиона је била да достигне 3x1000 захтев. Пројекат 3x1000 је представљао авион који је могао понети 1000kg бомби, имао домет од 1.000km, а брзина је требала бити 1000km/h. Гота Го-229 је једини авион Луфтвафе који је дошао близу задатих захтева. Браћа Хортен су1930-их година радили на принципу тзв. летећег крила како би побољшали перформансе ваздушних једрилица. Тадашња Немачка влада финансирала је дизајнере једрилица, јер због забране производње војних авиона прописане Версајским уговором нису могли производити никаква војна средства. Летеће крило је дизајнирано тако да се мичу све непотребне површине, а то омогућава најбољу аеродинамику. Након што је издат захтев за 3x1000 авионима браћа Хортен су схватили да би њихов аеродинамичан авион могао задовољити уколико му се смањи брзина, јер би тада потрошња горива била мања, али би се повећао долет.
Примењена је концепција летећег крила (труп је потпуно интегрисан), са циљем да се оствари што мањи отпор ваздуха. Пилотска кабина и погонска група уграђени су у задебљани центроплан. Једна од основних карактеристика летелице било је одсуство репних површина, чију су улогу преузели спојлери. Први лет модел Ho.I (једрилица) извршен је 1931. године. Конструкција летелице (летеће крило присутно од почетка развојног пута) била је изграђена од дрвета, са платненом опшивком. Управљање је вршено крилцима и кочницама постављеним на крајевима крила. Размак крила 12,40m, дужина летелице 3,10m. Године 1934. извршена су испитивања модела Ho.II. чији је распон крила повећан на 16m, дужина летелице на 4,5m, а излазна ивица крила је добила стреловитост од 10 степени. Спољна крилца обављала су своју улогу као код претходног модела, а унутрашња су преузела улогу крмила висине. У летелицу је 1935. уграђен мотор ваздушног хлађења Хирт (Hirt) HM 60R (80 КС), са потисном елисом. Примењен је стајни трап типа бицикл (неувлачив). Модел Ho.III је имао централну секцију изграђену од металних цеви, док су крила (са једном рамењачом, размаха 10,66m) изграђен је од дрвета. Летелица Ho.IV имала је повећан размах крила на 21,66m, а пилот је њом управљао из лежећег става. Ho.V (1937) је двосед, опремљен са два мотора HN 60R, који су развијали максималну брзину од 260 km/h. Дужина трупа износила је 6,75m, распон крила 16m, а њихова површина износила је 38m2. Модел Ho.VII био је тренажна верзија опремљена моторима Аргус (Argus) AS.10C (240КС). Примењен је увлачиви стајни трап са четири осовине (две носне, две постављене испод моторних гондола). Потписан је уговор за израду 20 летелица (компанија ,,Peche,,). Први лет извршен је у јулу 1943. године. Верзија Ho.IX задржала је основна својства претходних модела (осим примене стајног трапа типа трицикл, са коришћењем репног точка модела He 177), али је била опремљена реактивним агрегатима. Основна конструкција летелица била је изграђена од челичних цеви, покривена шпер-плочом, осим у зони издувних цеви мотора, где је коришћен челични лим. Уследила је модификација моторних гондола, јер су замењени мотори BMW 003A-1. У сваком крилу била су смештена по два резервоара за гориво. Два мотора Јумо (Jumo) 004B постављена су близу осе авиона. За скраћене слетне стазе био је задужен кочиони падобран. Управљање у вертикалној равни вршено је преко двоструких закрилаца са крилима, репне површине нису учествовале. Управљање по курсу вршено је преко спојлера, који су постављени на конзолама иза главне рамењаче.
Августа 1944. компанија Гота (Gotha) преузела је даљи развој ове летелица којој је дата ознака Go-229. Донета је одлука да се изгради 7 експерименталних и 20 предсеријских авиона. Прерађена је пилотска кабина, опремљена катапултирајућим седиштем, измењена су кућишта мотора, примењен је систем хлађења оплате крила у зони око агрегата, ојачан је стајни трап, тако да је могао да уздржи повећање масе летелице. Приликом испитивања у периоду јануар-фебруар 1945. апарат је при брзини од 790km/h показао добру управљивост, уз делимичан мањак стабилности по правцу. Приликом испитивања у марту 1945. дошло је до хаварије. Хортен Хо-IX је укључен у програм Jager-Notprogramm, тј програм убрзаног развоја Оружја освете (Wunderwaffe). Током завршнице рата амерички обавештајци и шпијуни у САД су донели информације о развоју немачких супероружја, а међу њима је био и пројекат Хортен Хо-229. Две летелице које су преживеле рат (једна од њих је двоседна верзија Go-229B) заробили су Американци.
Пошто је израђен пред сам крај рата за Хортен Хо IX је недостајало метала па је импровизована те је само његова централна конструкција метална; крила су била спојена од две дрвених плоча које су потом залепљене угљеном једна за другу. Није тачно познато да ли је авион тако израђен само због недостатка материјала, због његове невидљивости на радару или због заштите авиона од метака. Авион је унео неколико новости у ваздухопловство; примитивно седиште за избацивање, увлачив трицикл шасија и падобран као кочницу.
ТТ:
Посада: 1
Тип: ловац бомбардер, једносед
Погон: мотор 2x Јункерс Јумо 004B-1 /2 /3, 2x890kg потиска
Наоружање: 4x30mm МК 103 са по 120 граната, 2x 1000kg бомби
Максимална / крстарећа брзина: 970/685km/h
Почетна брзина пењања: 1320m/min
Оперативни плафон: 16000m
Маса: 4600kg празан, 9000kg оптерећен
Дужина: 7,45m
Висина: 2,80m
Брзина пењања: 6000m /6 минута 10 секунди
Долет: 1900km
Борбени долет: 1000km
Размах крила: 16,75m
Површина крила: 50,80m2
Снага мотора: 8,7 kN сваки
Специфично оптерећење крила: 137,7kg/m2
Извори:
Душко Нешић,
Наоружање Другог светског рата - Немачка - Ратно ваздухопловство, Војноиздавачки завод, Београд, 2007
www.wikipedia.uk
