Dragutin Gavrilovic

[Kuzma®]

U Ulici kneza Lazara u Čačku 25.05.1882 godine rodjen je Dragutin Guta Gavrilović, od oca Petra lokalnog krojača i majke Milke, domaćice.
Kuća u kojoj je rodjen i danas postoji a na njoj se nalazi spomen ploča.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Nije poznato koliko je današnji izgled kuce autentičan. Naime iako je kuća pre 30-ak godina stavljena pod zaštitu države ona je u medjuvremenu preprodavana ali i renovirana od strane novih vlasnika što je nedopustivo za objekat pod zaštitom države. U Čačku danas nema živih potomaka Dragutina Gavrilovića.

[Kuzma®]

Dragutin Gavrilović je završio 32. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu 1901. godine. Pitomci ove klase posebno su se istakli u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, a njihovoj slavi mnogo je doprineo i Dragutin Gavrilović.
Ukazom Kralja Aleksandra Obrenovića, 15. avgusta 1901. godine, proizveden je u čin pešadijskog potporučnika kao 109. u rangu od 192 svršena pitomca.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
^{Na fotografiji:Grupa oficira X pesadijskog puka "Takovskog" iz XXXII klase VA, Kragujevac, 1904. Porucnik Dragutin Gavrilovic sedi prvi s leva.}

Učesnik je Balkanskih, I svetskog rata i Aprilskog rata 1941. godine. Sa 18 odlikovanja spada među najodlikovanije oficire srpske vojske, mada je svoj prvi orden, Zlatnu medalju „Miloš Obilić“, zaradio tek kao kapetan I klase, za hrabrost iskazanu u bici na Bregalnici. Tada je, 13. novembra 1913. godine i unapređen u čin majora.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
^{Porucnik Dragutin Gavrilovic, oko 1905.godine}

U toku Kolubarske bitke ranjen je u borbama kod sela Konatice kod Obrenovca, a za iskazanu hrabrost odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima.
Gavrilović je imao svega 33 godine, kada je komandovao 2. bataljonom 10. kadrovskog puka Odbrane Beograda. Tu će u jesen 1915. godine svojom nepokolobljivošću, hrabrošću i govorom koji je održao svojim junačkim vojnicima, ući u večnost srpske istorije i u panteon neumrlih srpskih heroja.

[Kuzma®]

ODBRANA BEOGRADA I LEGENDARNI GOVOR

U toku borbi za odbranu Beograda od 6. do 9. oktobra 1915. godine Austrijanci su forsirali Dunav i iskrcali se na delu obale koji je držao 2. bataljon majora Dragutina Gavrilovića. Neprijateljske jedinice zauzele su su nasip iza Železničkog mosta, na samoj obali Dunava i tu se ukopale. Žestoko dejstvo artiljerije proteklih dana pretvorilo je srpske položaje u tom kraju Beograda u ruševine, ali su hrabri srpski branioci i dalje pružali otpor. Rastojanje između srpskih i austrijskih položaja na pojedinim mestima iznosilo je svega 20 do 30 metara. Zadatak branilaca na ovim položajima bio je da neprijatelju nikako ne dozvole da utvrdi mostobran. Tog 7. oktobra Rošov Žandarmerijski odred koji je prvi napao neprijateljske položaje, negde oko 14 časova, nije uspeo da potisne neprijatelja, čak ni po cenu ogromnih gubitaka. Ispostavilo se da je jedina mogućnost da se daleko nadmoćniji 59. austrougarski puk u potpunosti odbaci bila da sve raspoložive srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvrše opšti kontranapad.
Zato je negde između 14 i 14 i 30 časova major Gavrilović prikupio tri voda svog 2. bataljona, dva voda 3. bataljona, ostatke Sremskog i Žandarmerijskog odreda pred kafanom Jasenica (Prema nekim drugim izvorima to se dešavalo ispred kafane Šaran ili Zlatni šaran, na kraju Dubrovačke ulice ili ispod Bajlonijeve pijace, dok neki izvori tvrde da je u pitanju bio kraj ulice Rige od Fere).

Okupljenim vojnicima major je izdao sledeću zapovest:

„Vojnici,
tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima.
Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate dakle, da se brinete za vaše živote, oni više ne postoje.

Zato napred, u slavu! Za Kralja i Otadžbinu!
Živeo Kralj!
Živeo Beograd!„

Vrhovna komanda srpske vojske naravno nikada nije donela odluku kojim bi žrtvovala neku jedinicu. U ovom govoru, koji se danas i u školama uči kao primer junaštva, ta Gavrilovićeva misao je samo jedna veoma snažna metafora. Od nje se vremenom stvorio još jedan od mnogobrojnih srpskih istorijskih mitova. Major Gavrilović želeo je samo da ovim dramatičnim i poetičnim govorom nadahne i ohrabri i svoje borce i samog sebe, pred predstojeću bitku. Uz gromoglasni poklič srpski vojnici, okićeni cvećem iz jedne obližnje dorćolske cvećare, krenuli su u kontranapad predvođeni svojim majorom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
^{Major Gavrilovic sa svojim vojnicima uoci polaska na juris}

Karađorđeva ulica, okolina Kule Nebojša, prostor Donjeg grada i današnjeg Zoološkog vrta postali su poprište krvave bitke u kojoj je većina srpskih vojnika izginula, a sam major Gavrilović dva puta je ranjen (to mu je bilo zapravo treće ranjavanje, jer je prvi put ranjen još 1914).

Jedan od učesnika herojskog juriša i bitke na Dunavskom keju ovako se sećao svog komandanta majora Gavrilovića u tim trenucima:
„Naiđe, iznenada, major Gavrilović. Ruka mu u krvavim zavojima. Ne pokazuj se previše! ‐ zapoveda vojnicima. Ne istrčavaj! Čekaj da priđe. Nišani, pa gađaj! Ne pucaj u vazduh, nisi na svadbi! Gađaj u meso! Jednog, koji je glavu izložio mecima, povuče za nogu. Posle odjuri dalje, da hrabri iznemogle vojnike. Malo posle šapatom stiže vest da je major Gavrilović ranjen. Po drugi put…“
Vrhovna komanda je trupama Odbrane Beograda iz Sopota u pomoć uputila Timočku diviziju II poziva. Dva bataljona stigla su preko Banjice na Dorćol sat vremena nakon juriša Gavrilovićeve grupe, ali ove snage samo su sprečile dalje napredovanje sve brojnijih austrougarskih četa.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

U čuvenom jurišu besmrtnika na Dunavskom keju major Gavrilović bio je prvo lakše ranjen u ruku, a potom teško ranjen u vrat. Prenet je u čuveno previjalište gospođe Vuke Popadićke u Dušanovoj ulici broj 6. Tu je previjen i potom transportovan jednim od poslednjih vozova iz Beograda u bolnicu u Čačku. Proveo je 24 dana na kućnom lečenju, sa porodicom, da bi zatim svojevoljno prekinuo bolovanje i priključio se svojim ratnim drugovima koji su se povlačili u pravcu Jadranskog mora i Albanije.


Još uvek neoporavljen od teških rana major Gavrilović se sa srpskim trupama povlačio preko Albanije, iskusivši sve nedaće „Albanske golgote“. Iako lekari nisu imali nimalo optimističke prognoze njegovog zdravstvenog stanja major Gavrilović je u toku povlačenja srpske vojske komandovao svojim 2. bataljonom koji je štitio povlačenje dela trupa i istakao se u borbama kod Rekovca i kod Novog Brda 1915. Naročito je bila velika njihova zasluga u borbama na Šimširovom Brdu iste godine, kada su omogućili prelazak Moravske divizije preko čuvenog Vezirovog mosta.
Gavrilović i njegove desetkovane trupe bespoštedno su štitile od Arnauta svoje iznemogle drugove i narod koji se sa vojskom povlačio preko ledenih albanskih gudura.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
^{Na fotografiji Dragutin Gavrilovic u I balkanskom ratu kod Vezirovog mosta sa vojnicima X puka}

Na Solunskom frontu major Gavrilović je, za ranije zasluge u Odbrani Beograda unapređen u čin potpukovnika i odlikovan Ordenom Belog orla sa mačevima. Od 1916. do 1918. godine sa svojim vojnicima se istakao u borbama na Istočnom i Zapadnom Veterniku, Trnavskoj Kosi i Obloj Čuki, za šta je odlikovan još jednom Karađorđevom zvezdom i dva puta Ordenom belog orla. Učestvovao je i u proboju Solunskog fronta i operacijama za oslobođenje Srbije i stvaranje Kraljevine SHS. Pričalo se da ga je posle proboja Solunskog fronta vojvoda Bojović odmah predložio za unapređenje u čin pukovnika, ali da je navodno vojvoda Stepa Stepanović bio protiv toga jer je smatrao da je Gavrilović „isuviše mlad za pukovnički čin“.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
^{Na Solunskom frontu}

[Kuzma®]

Posle I svetskog rata potpukovnik Dragutin Gavrilović bio je komandant u više mesta ‐ Kikindi, Vršcu i Segedinu.

U čin pukovnika unapređen je 27. oktobra 1920, a potom je postavljen za komandanta 47. (12) puka koji je bio stacioniran u Kruševcu u kasarni „Car Lazar“.
Na službi u Kruševcu Gavrilović je proveo najlepše godine svog života. Tu se oženio svojom suprugom Darinkom i dobio petoro dece: četiri ćerke (Milicu, Ljubicu, Dragicu i Emiliju) i sina Dragoša. Sve kćeri udale su se za oficire, a sin je završio Vojnu akademiju i uoči II svetskog rata dobio čin kapetana.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Gavrilovićev puk je bio jedan od najuspešnijih u Vojsci Kraljevine SHS. Najuspešnije je savlađivao redovnu nastavu i služio za ugled u svakom pogledu. Gavrilovića su nadređeni isticali kao veoma uspešnog starešinu. Za najbolje izvedenu nastavnu obuku vojnika u nastavnoj 1925/26. godini Gavrilović je odlikovan Ordenom Svetog Save IV reda.
Pukovnik Gavrilović je u Kruševcu proveo punih 10 godina (1920‐1930). U tom periodu aktivno je radio u Aero‐klubu, bio predsednik Streljačke družine „Obilić“ i Sokolskog društva. Kada je 1930. premešten u Beograd, proglašen je za prvog počasnog građanina grada Kruševca (17.V.1930). Ovo priznanje mu je uručio ugledni kruševački sudija i predsednik opštine Đorđe Drenovac. Sokolsko društvo proglasilo ga je svojim počasnim članom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
^{Bronzani bareljef na kuci u Krusevcu}


Za vreme službovanja u Kruševcu pukovnik Gavrilović je sa porodicom živeo u današnjoj ulici Majke Jugovića (tada Dušanovoj ulici), u kući na kojoj se danas nalazi spomen‐ploča. Kao ugledni građanin, uvažena ličnost i po položaju prisustvovao je svim važnijim događajima i manifestacijama. Posebno je zaslužan za podizanje Sokolskog doma, zgrade koja se nekada nalazila na delu Arheološkog parka. Ovo zdanje porušeno je 60‐tih godina u sklopu arheoloških istraživanja Lazarevog grada.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Prema nekim izvorima gradske vlasti Krusevca su 1961.godine ponistile predratnu odluku da Dragutin Gavrilovic bude prvi pocasni gradjanin Krusevca kako bi za prvog pocasnog gradjanina proglasili tadasnjeg predesednika SFRJ Josipa Broza Tita.

[dzumba]

Ако је пуковник Гавриловић службовао и Крушевцу у периоду 1920-1930 године, али не и пре тога, онда је немогуће да му се син родио ту и до почетка 2. светског рата постао капетан. Да би био капетан морао је имати најмање 24-25 година 1941. године, а то није могуће ако се родио на пример  1920.-те (прве године службе у Крушевцу. Нешто није уреду са биографским подацима у тексту.

[Kuzma®]

Pokusacu da pronadjem jos neki izvor o tome. Inace njegov sin je prema svim izvorima bio tokom rata u zarobljenistvu da bi posle rata emigrirao u SAD gde je umro po nekim izvorima 1973. a po drugim 1979.godine.

[Kuzma®]

U jednom clanku o Dragutinu Gavrilovicu njegov praunik kaze:
-Kada je izbio puc 27. marta 1941, general Simovic je nudio Gavrilovicu da ga unapredi u generala i da mu dodeli mesto ministra, ali je on odgovorio: „Ne zelim ni generalski cin, ni ministarsku fotelju! Ja sam vojnik!“

Dragutin Gavrilovic je zarobljen, pri povlacenju Jugoslovenske kraljevske vojske, 1941. godine, u Sarajevu. Bio je u logoru u Nirnbergu do kraja rata.


Pricalo se da je Dragutin Gavrilovic bio hapsen, a potom pretucen na ulicama Beograda do smrti.

- Nista od toga nije tacno. Kad je moj pradeda dosao iz zarobljenistva bio je kost i koza. Bio je sedam dana u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio. Dosao je kuci i okupio porodicu oko sebe. Srce mu je desetog dana puklo od uzbudjenja. Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945, u krajnjoj bedi. Sahranjen je u odrpanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske, u grobnici svoje rodjake na Novom groblju, jer nije imao svoju - kazuje Milos Marinković, koji je za maturski rad o pradedi dobio nagradu grada Beograda.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Na fotografiji: Dragutin Gavrilovic pre rata i po izlasku iz logora


ORDENJE
PUKOVNIK Gavrilović je odlikovan Karadjordjevom zvezdom, ordenima Svetog Save, Belog orla, Jugoslovenske krune, francuskim ratnim krstom, Legijom casti, medaljom Milos Obilic, Spomenicom na rat 1914. i sa jos 12 odlicja.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Izvor: Vecernje novosti online

[Kuzma®]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

Blagoje Marinkovic sin najmladje Gavrilovice cerke Emilije kaze:

- Majka mi je pričala da je deda bio pošten i mudar čovek. Svu decu je iškolovao, završila su fakultete. Živeo je skromno. Dok je bio u zarobljeništvu, pisao je ženi i deci da ne uzimaju pomoć koju daje vlada Milana Nedića. A kada je napuštao nemački logor, odbio je da kao najstariji logoraš izađe prvi, već je izašao poslednji.

Izvor: Vecernje novosti online

[švercer011]

BEZ POČASTI Slavni srpski major sahranjen iscepan, i to u tuđem grobu


Sonja Šulović | 23. 08. 2015. - 21:59h



Legendarni major Dragutin Gavrilović sahranjen je u iscepanim čakširama, bez vojnih počasti, u grobnici svoje rođake na Novom groblju u Beogradu.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]



Savez udruženja potomaka ratnika Srbije 1912-1920. podneo je inicijativu da posmrtni ostaci slavnog oficira budu preneti u Aleju velikana na stogodišnjicu herojske odbrane Beograda 1915. Dragutin Gavrilović preminuo je 19. jula 1945, dvadesetak dana pošto je nakon četvorogodišnjeg zarobljeništva stigao kući.


- Nove vlasti nisu dozvolile sahranu uz vojne počasti, niti da mu se dodeli grobno mesto ili da bude sahranjen uz branioce Beograda. Ispraćen je uz govor kraljevog pukovnika Aleksandra Todorovića: „Još jedan hrast manje iz one gospodstvene šume srpskih rodoljuba koji su sagoreli na oltaru Otadžbine“ - kaže pukovnik u penziji dr Rade Rajić.


Sa oficirima Jugoslovenske kraljevske vojske, tada pukovnik Gavrilović je zarobljen 16. aprila 1941. u Sarajevu, odakle je interniran u Nemačku. Iz logora je odbio da kao najstariji zarobljenik izađe prvi. Izašao je poslednji.


- U oslobođenom Beogradu, nove vlasti su ga ispitivale. Bio je već iznemogao, kost i koža, i ubrzo je preminuo u svom stanu u zgradi u Beogradskoj, koja je kasnije porušena - kaže Miloš Marinković (31), praunuk Gavrilovića.


Na pomenutu inicijativu potomci gledaju kao na dobru nameru, ali... Milošev otac, Blagoje Marinković (60), sin Dragutinove ćerke Emilije, dodaje: „Dragutin je sahranjen u grobnici gde su kasnije sahranjeni i njegova supruga Darinka, ćerke Milica i Emilija, zet, unuka... Što se nas tiče, smatramo da on ipak treba i dalje da počiva sa svojima“. 


„Bela ruka“ ga nije volela

Za Dragutina ni međuratni period nije bio lak. Iako omiljen u narodu i među vojnicima, njegovo napredovanje u službi sprečavale su visoke vojne vlasti.


- Nikad nije bio blizak „belorukašima“ i to mu je uništilo karijeru. Nakon što je prvi put pao na polaganju generalskog ispita, novo polaganje mu nisu dozvoljavali, a na nekom prijemu je pitao lično kralja Aleksandra, koji mu je rekao da je sa njegovom karijerom gotovo. U Beograd dolazi 1930, postavljen je za mesto profesora na Vojnoj akademiji pa je tako i sklonjen iz aktivne službe - pričaju potomci.

Odbio pučiste

Potomci slavnog ratnika su ponosni i na to što Gavrilović nije prihvatio generalski čin i fotelju ministra vojnog u vladi posle puča 27. marta.


- Izaslanik je došao u Dragutinovu kuću, poslužen je slatkim i kafom i kad je krenuo na temu zbog koje je došao, Dragutin ga je prekinuo: „Ako nisi došao da me pitaš kako mi je porodica, onda ovde nemaš šta da tražiš!“ - kaže praunuk Miloš, čiji sedmomesečni sin nosi ime Dragutin.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Izneli ga na vratima

U čuvenom jurišu besmrtnika na Dunavskom keju Dragutin Gavrilović prvo je lakše ranjen u ruku, a potom teško u vrat.


- Dvojici vojnika mogao je da bude zahvalan što je preživeo. Oni su ga izvukli sa ratišta, noseći ga na izvaljenim vratima - kaže praunuk Miloš Marinković.
Svojevoljno je prekinuo bolovanje i priključio se srpskim trupama. Prešao je Albaniju, istakao se u proboju Solunskog fronta. Vojvoda Bojović predložio ga je za pukovnika, ali je protiv bio navodno vojvoda Stepa jer ga je smatrao suviše mladim za taj čin.

  Istorijski govor

„Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Odraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate dakle, da se brinete za vaše živote, oni više ne postoje. Zato napred, u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“, izgovorio je 7. oktobra 1915. tridesettrogodišnji major Gavrilović. Ovaj govor ući će u sve vojne udžbenike i enciklopedije.

  Tito ga izbrisao
Dragutin Gavrilović je 1930. postao prvi počasni građanin Kruševca. Odluku su poništili početkom šezdesetih, kada je trebalo Tita proglasiti počasnim građaninom tog grada jer „nije bio red“ da maršal bude upisan kao drugi.


Izvor:Blic

[dzumba]

Lično mislim da treba da ostane tamo gde i jeste. Gotovo sam siguran da bi i on sam tako tražio da može. Grobnicu porodica dobro održava a i nalazi se na "dobrom" mestu, vrlo blizu glavnog ulaza na Novo Groblje, mada ipak blože gornjoj ogradi.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Pre tri godine sam bio tamo i ovo uslikao.

[ssekir75]

оставите човека нека почива са својима. кад му нису дали кад је бил овреме, немој сад да га сељакају.

[oficir neaktivne rezerve]

Čuveni govor čuvenog majora Dragutina Gavrilovića, zabeležila je jedna druga legendarna ličnost, pionir srpske avijatike i dobrotvor manastira Hilandar, poručnik, vodnik 10. kadrovskog puka Đorđe Roš.
Koji je takođe ranjen i zarobljen a kasnije razmenjen 1917.

Čuveni govor objavio je 1930 godine u svojim memoarima štampanim povodom 15-to godišnjice herojske odbrane Beograda.

[švercer011]

BEZ POČASTI Slavni srpski major sahranjen iscepan, i to u tuđem grobu


Sonja Šulović | 23. 08. 2015. - 21:59h



Legendarni major Dragutin Gavrilović sahranjen je u iscepanim čakširama, bez vojnih počasti, u grobnici svoje rođake na Novom groblju u Beogradu.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]



Savez udruženja potomaka ratnika Srbije 1912-1920. podneo je inicijativu da posmrtni ostaci slavnog oficira budu preneti u Aleju velikana na stogodišnjicu herojske odbrane Beograda 1915. Dragutin Gavrilović preminuo je 19. jula 1945, dvadesetak dana pošto je nakon četvorogodišnjeg zarobljeništva stigao kući.


- Nove vlasti nisu dozvolile sahranu uz vojne počasti, niti da mu se dodeli grobno mesto ili da bude sahranjen uz branioce Beograda. Ispraćen je uz govor kraljevog pukovnika Aleksandra Todorovića: „Još jedan hrast manje iz one gospodstvene šume srpskih rodoljuba koji su sagoreli na oltaru Otadžbine“ - kaže pukovnik u penziji dr Rade Rajić.


Sa oficirima Jugoslovenske kraljevske vojske, tada pukovnik Gavrilović je zarobljen 16. aprila 1941. u Sarajevu, odakle je interniran u Nemačku. Iz logora je odbio da kao najstariji zarobljenik izađe prvi. Izašao je poslednji.


- U oslobođenom Beogradu, nove vlasti su ga ispitivale. Bio je već iznemogao, kost i koža, i ubrzo je preminuo u svom stanu u zgradi u Beogradskoj, koja je kasnije porušena - kaže Miloš Marinković (31), praunuk Gavrilovića.


Na pomenutu inicijativu potomci gledaju kao na dobru nameru, ali... Milošev otac, Blagoje Marinković (60), sin Dragutinove ćerke Emilije, dodaje: „Dragutin je sahranjen u grobnici gde su kasnije sahranjeni i njegova supruga Darinka, ćerke Milica i Emilija, zet, unuka... Što se nas tiče, smatramo da on ipak treba i dalje da počiva sa svojima“. 


„Bela ruka“ ga nije volela

Za Dragutina ni međuratni period nije bio lak. Iako omiljen u narodu i među vojnicima, njegovo napredovanje u službi sprečavale su visoke vojne vlasti.


- Nikad nije bio blizak „belorukašima“ i to mu je uništilo karijeru. Nakon što je prvi put pao na polaganju generalskog ispita, novo polaganje mu nisu dozvoljavali, a na nekom prijemu je pitao lično kralja Aleksandra, koji mu je rekao da je sa njegovom karijerom gotovo. U Beograd dolazi 1930, postavljen je za mesto profesora na Vojnoj akademiji pa je tako i sklonjen iz aktivne službe - pričaju potomci.

Odbio pučiste

Potomci slavnog ratnika su ponosni i na to što Gavrilović nije prihvatio generalski čin i fotelju ministra vojnog u vladi posle puča 27. marta.


- Izaslanik je došao u Dragutinovu kuću, poslužen je slatkim i kafom i kad je krenuo na temu zbog koje je došao, Dragutin ga je prekinuo: „Ako nisi došao da me pitaš kako mi je porodica, onda ovde nemaš šta da tražiš!“ - kaže praunuk Miloš, čiji sedmomesečni sin nosi ime Dragutin.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Izneli ga na vratima

U čuvenom jurišu besmrtnika na Dunavskom keju Dragutin Gavrilović prvo je lakše ranjen u ruku, a potom teško u vrat.


- Dvojici vojnika mogao je da bude zahvalan što je preživeo. Oni su ga izvukli sa ratišta, noseći ga na izvaljenim vratima - kaže praunuk Miloš Marinković.
Svojevoljno je prekinuo bolovanje i priključio se srpskim trupama. Prešao je Albaniju, istakao se u proboju Solunskog fronta. Vojvoda Bojović predložio ga je za pukovnika, ali je protiv bio navodno vojvoda Stepa jer ga je smatrao suviše mladim za taj čin.

  Istorijski govor

„Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Odraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate dakle, da se brinete za vaše živote, oni više ne postoje. Zato napred, u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“, izgovorio je 7. oktobra 1915. tridesettrogodišnji major Gavrilović. Ovaj govor ući će u sve vojne udžbenike i enciklopedije.

  Tito ga izbrisao
Dragutin Gavrilović je 1930. postao prvi počasni građanin Kruševca. Odluku su poništili početkom šezdesetih, kada je trebalo Tita proglasiti počasnim građaninom tog grada jer „nije bio red“ da maršal bude upisan kao drugi.


Izvor:Blic

BEOGRAD PRIHVATIO KURIROVU IDEJU: Majora Gavrilovića sahraniće u Aleji zaslužnih građana!


Posle 70 godina: Gradski menadžer Goran Vesić složio se s našim predlogom da se izmeste posmrtni ostaci čuvenog majora. Oni će iz grobnice njegove rođake na Novom groblju biti prebačen u deo namenjen uglednim ličnostima

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
BEOGRAD - Srpski junak major Dragutin Gavrilović, posle nepravde duge sedam decenija, napokon će biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana, i to zahvaljujući akciji Kurira koju je podržao Grad Beograd.

Gavrilović, koji se tokom mnogobrojnih bitaka istakao neverovatnim junaštvom i čiji je čuveni govor noć uoči odbrane Beograda odavno ušao u istoriju, sahranjen je bez vojnih počasti, u pocepanim čakširama i u grobu svoje rođake na Novom groblju 1945. godine.

Međutim, zahvaljujući dnevnom listu Kurir i Gradu Beogradu, ta nepravda uskoro će biti ispravljena. Naime, Kurir je pokrenuo akciju za premeštanje posmrtnih ostataka majora Gavrilovića u Aleju zaslužnih građana, što je svojevremeno i bila želja Dragutinove porodice.

- Skupština grada Beograda i Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica vrlo rado će podržati predlog Kurira da posmrtni ostaci majora Gavrilovića budu preneseni u Aleju zaslužnih građana. On je zadužio srpski narod svojim herojstvom i zaslužuje da bude ne samo adekvatno sahranjen već i da se razmotri podizanje spomenika njemu u čast - rekao je gradski menadžer Goran Vesić i zahvalio Kuriru na pokretanju ove akcije.

Prvobitna ideja bila je da se Gavrilović sahrani u Aleji velikana, ali pošto tamo nema slobodnih grobnih mesta od 1927. godine, major će biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana.


Istoričar iz Instituta za savremenu istoriju Bojan Dimitrijević smatra da je potrebno što pre ispraviti istorijsku nepravdu koja je naneta Dragutinu Gavriloviću.
- Ovaj čovek ima osvedočeno herojsku ulogu u odbrani Beograda 1915. godine i činjenica je da tadašnje vlasti nisu brinule o njemu kad se vratio iz zarobljeništva iz logora u Nirnbergu posle Drugog svetskog rata. Gavrilović je preminuo i sahranjen je u neadekvatnim uslovima - kaže Dimitrijević.

Dragutin Gavrilović učestvovao je u svim važnijim bitkama za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, ali i proboju Solunskog fronta.


REAGOVANJA /DA LI GAVRILOVIĆ ZASLUŽUJE MESTO U ALEJI/

Matija Bećković, akademik
ODAVNO JE MEĐU VELIKANIMA

Gavrilović je već odavno u sećanju i duši srpskog naroda smeštan među velikane. Da li ćemo to da učinimo i formalno, treba da bude jedno veoma prosto pitanje. Apsolutno podržavam ovu akciju.


Momčilo Pavlović, Institut za istoriju
SIMBOL OTPORA



Major Gavrilović je simbol otpora jednog naroda i postoji mnogo načina da mu se odužimo. Ne samo on nego i mnogi drugi koji su pali u herojskoj odbrani Beograda treba da budu sahranjeni u Aleji.


Srđan Cvetković, pisac
DOBRA PORUKA ZA CELO DRUŠTVO

Gavrilović je čovek koji treba da uživa poštovanje srpskog naroda bez obzira na ideološke prizme. Dobra poruka celom društvo je da on bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Kosta Nikolić, istoričar
ZASLUŽUJE POČASNO MESTO

Svakako treba da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, jer to počasno mesto, bez dileme, zaslužuje. Bio je jedan od najvećih srpskih heroja Prvog svetskog rata, a umro je zaboravljen u očajnim uslovima.