Strategija odbrane, Pravilo sluzbe i ostala zakonska regulativa u MO RS i VS

[Rade]

Novinari k'o novinari. Bitno je da naslov bude bombastičan.

[Kuzma®]

Jedan, po meni, veoma zanimljiv komentar na fejsbuku na strani Vojska Srbije. Rekao bih da je covek mnogo toga rekao onako iskreno.

Немам обичај да дискутујем у виртуелном свету али овој теми нисам могао да одолим. Идеја о доласку на посао у службеној униформи је лоша и неће имати никаквог утицаја на подизање угледа војске пошто је то ваљда намера.

По обичају, најгласнији у одобравању оваквих идеја су они на које се такве одлуке не односе, oбични грађани који наравно немају ништа против униформе, ликови сакривени иза аватара на форумима и они који немају никаквог искуства у вези ношења, одржавања, путовања, прописа о униформи или било чега у вези ње осим спознаје да лепо изгледа.

Ја волим своју униформу. Мислим да је солидног изгледа (осим шапке) и кроја и да лепо изгледам у њој (сваки човек кад обуче униформу изгледа лепши него што јесте, још кад се окитим ордењем, значкицама, амблемима), али је чињеница да су јој потребне извесне модификације и да уопште није згодна за ношење ван радног места, поготово не на релацији кућа-посао. Не зове се забадава службена. Лично, највише ми смета изглед шапке и уопште комфорност њеног ношења.

Никад ми није била јасна толика фасцинираност људи униформом која иде дотле да ако они не могу да је носе из разних разлога, онда нека је носе сви око њих. Они који желе да долазе у њој то могу да раде и сада пошто то није забрањено. Kолико видимо по медијима неки се и жене у њој, надам се слободном вољом, а не ради ЕПП-а. А ускоро ће ваљда и да се удају у њој(рецимо нека поручница или капетаница).

Пошто сам пар година путовао до радног места, 2 x 60km=120км дневно, са 2-3 преседања у оба смера, усталом као и многи други, желим да вам сликовито објасним зашто сам против доласка на посао у униформи. Све даље описано стварно се десило колегама или мени током ретких путовања у униформи и преточено је у једну целину.

Кренули сте на посао. Стојите на цичи зими и чекате аутобус док вам ветар реже већ дебело поцрвенеле уши (шапка вам не може заштити уши). Око вас људи умотани у шалове, капе, рукавице, капуљаче...Ветар дува, киша пљушти, а ви поносно стојите у униформи и молите Бога да не дуне јачи ветар јер ће те морати да јурите шапку по овом кијамету уз смех присутних. Наравно, заборавили сте да навучете ону не промочиву навлаку за шапку,(да не спомињем како се зове у жаргону) и полако почињете да осећате влагу на својој ћели. Покушавате да се сакријете под надстрешницу оближње биртије али...старија госпођа је кренула у град да прода своје домаће производе и заузела је сваки милиметар тог склоништа својим кантицама и торбама. За невољу, то је познаница ваше таште па је за очекивати да ће вас замолити да јој помогнете да убаци ствари у аутобус (ако се то деси рећи ће те јој да у униформи не смете да носите више од једне скромне торбе или једне кесе...да ли то рећи...? Али чему онда служи народна војска ако не може да помогне госпођи са торбама? Како ће онда у некој већој невољи да помогне? Од тешког питања пажњу вам одвлачи шапка која почиње опасно да поиграва под налетима ветра и ви већ размишљате да ли да спустите онај црни, смешни каишић (за који претпостављам да велики број људи и не зна чему служи, а још и не ради) под браду и тако предупредите бесплатну забаву окупљеном народу. Таман сте помислили да то урадите кад ево га! Спас! Стиже аутобус! Али...претходна два аутобуса су изостала због ко зна чега и овај је крцат. Међутим, Ви не смете да закасните и морате да донесте одлуку: "Да ли имам времена да чекам други, и достојанствено уђем у њега? Можда закасним? Нема везе, боље истрпети критику шефа, а сачувати углед. Или да се погурам са народом и улетим у овај? Народ је то. Поштује униформу, неће се гурати самном. Одлука је пала! Трк на предња врата, пошто је већина кренула на задња. Упркос проклизавању службених ципела, међу првима сте стигли до улазних врата. Светина је нервозна и још поспана, баш као и ви и уопште вас не зарезује, већ се беспомучно лакта у борби за улазак у аутобус па макар стајала на једној нози јер и они сви негде иду на посао. Пошто сте пристојан, васпитан човек пропуштате старијег господина да уђе пре вас. Јавља се глас из позадине: “Ајде бре, генерале улази шта чекаш?” Свима је јасно да човек зна да нисте генерал, али што се мало не би нашалио са вама алудирајући на то како сте упарађени. Пошто сте ипак успели да уђете у аутобус почиње гурање да би ушли они који још нису, а и ради заузимања најзгоднијег положаја за стајање. Када сте се некако наместили за стајање на једној нози, тек онда примећујете да је аутобус пун дима, а унутрашњост базди на нафту помешану са испарењима покисле гардероба која се суши на путницима. Нема везе, важно да сте некако кренули. Сви су се наместили, све је утихнуло. Куњате у стојећем ставу. У једном тренутку негде из позадине почиње громогласно хркање. Погледате мало боље кад оно ваш колега Пера. Разбија са од хркања. Прво лагано, па све гласније и гласније док не налети на чвор. Помислите удавиће се али јок. Утише се па поново. Неки од малобројних будних путника почињу да му цокћу, а остали се смешкају. Све би то било некако у реду да није у униформи. Пера је заставник пред пензију и он је увек у униформи. Навика. Улази на почетној станици и увек преспава цели пут. За дивно чудо на једној од успутних станица излази госпођа која баш седи до вас. Одлично! Не сећета се када сте задњи пут седели при одласку на посао. Али, господину који стоји поред вас из очију читате да сматра да управо он треба да седне на то место пошто је старији, иако брат брату не више од 10-так година. Како да му објасните да путујете већ пар година овим аутобусом и да се не сећате када сте последњи пут сели и да би био ред да се и ви мало одморите? Познајете готово све путнике из виђења, а пар њих и лично, међутим овог господина видите први пут. Па зар му је тешко да то једно јутро стоји? Да, тешко му је. Зна он, као и ви да нећете бити тако безобразни да у униформи не пустите старијег да седне. Тако и би. Док вам се он захваљује, киптите у себи, а на лицу сте направили лажно љубазну гримасу. Најзад стижете. Излазите из аутобуса. Време се на срећу смирило. На свежини јутарњег ваздуха осећате како сами себи воњате на смрад аутобуса (ко незна-специфичан мирис зноја, прљавштине, испарења мокре гардеробе, белог лука и дима цигарета у којем превлађује мирисни тон дизела тј. нафте). Лагано пешачите ка радном месту. Из мисли вас прену ваш к-дант који вас без оног дубро јутро пита зашто имате масну флеку на униформи. Наравно да је имате кад сте се гурали по прљавом аутобусу. Док му ви објашњавате порекло флеке стижете до канцеларије. Ушавши у њу тек сад примећујете да су вам и ципеле прљаве јер су вас изгазили у аутобусу. Чистите ципеле, облачите други комплет униформе (ако је имате) јер желите да будете уредни током састанка који данас имате у једној цивилној институцији (да је састанак у оквиру војне организације некако би се и прошверцовали). Завршили сте своје данашње обавезе и полако се припремате за одлазак кући. Звони вам мобилни. Ваша супруга вам јавља да у повратку купите неки лек и џамбо пакет пелена за дете пошто су тако јефтиније и да не заборавите да у 16.30 имате састанак савета родитеља (старије дете вам је основац). Објашњавате јој да ћете лек купити, али да не иде да пелене носите у униформи и да ако све то обавите нећете стићи на састанак. Пошто не може да схвати зашто не иду униформа и пакет пелена саопштава вам да ви онда имате пара за разбацивање и да глумите лудило. Ништа онда, купићете лек и правац са пута на састанак. Измрцварени од пута хитате ка школи на састанак током којег треба да се размотре пристигле понуде за рекреативну наставу. Током састанка улазите у вербални сукоб са једним од наставника и два родитеља који упорно покушавају да наметну своје ставове и услове око рекреативне наставе. Наравно пре свега мислим на новац. Тражите да се детаљно анализирају све ставке плаћања и саопштавате да не желите да вас ико вуче за нос и пљачка на овако безобзиран начин. Иако већина људи дели ваше мишљење ћуте јер не желе да се сукобљавају са онима од којих може да зависи успех њихове деце. Напад на вас предводи једна оштроконђа којој је иначе занимање ``један од 5 чланове неке НВО`` која у недостатку аргумената галами да сте намерно дошли у униформи да овде демонстрирали силу, да се она вас не плаши, да је ово цивилна институција, а не касарна...итд, итд. Састанак се некако завршава. Најзад стижете кући. Док скидета вашу униформу жена вас пита да ли морате у униформи да долазите и додатно заузимате простор и када ћете да однесете и оне остале делове униформе који вам заузимају скучени простор подстанарских ормана у подстанарском стану. Саопштавате јој да ни на послу немате места пошто један ормар дели вас тројица, а канцеларију шесторица. Након овог задајете јој завршни ударац саопштењем да ћете ових дана донети на прање и хемијско чишћење униформу која вам се данас испрљала.

Мислим да сам овим текстом успео да вам дочарам бар део ситуација у каквим се можете наћи када сте у униформи, а у доласку и одласку на посао. Потпуно је излишно говорити да данашње време није исто као пре неколико деценија када је релација била кућа-војни превоз-касарна-војни превоз-кућа (евентуално кафана). Многи од нас пре него што оду на посао воде децу у обданиште, школу, сврате у продавницу да нешто купе, након посла треба да оду до банке, на тренинг, часове језика или било чега другог, да покупе децу из обданишта, школе....Све то је много нелагодније радити у униформи, а ићи кући да се пресвучете некад просто немате времена. Једноставно немате слободу покрета...уштогљени сте, водите рачуна о сваком покрету, да не паднете, да се не оклизнете...да вам неко случајне не сруши шапку у гужви па морате да је јурите по превозу, неможете да једете с`ногу, не можете да спавате опуштено у превозу и бар ту да покушате да се одморите (маса људи путује 50-100км на посао у једном правцу. Ко не зна нека се распита), не можете да вучете торбе са стварима...итд...итд.
Да се разумемо ја се не стидим ношења униформе али једноставно треба је носити тамо где треба да се носи. На послу, приликом извршења службених задатака, свечаности... Најважније од свега је да ако носиш униформу онда то треба да буде достојанствено, а на путу до посла и са посла, у градском превозу, међуградском превозу, на улици, у данашње време има превише ситуација које нарушавају или могу нарушити достојанствено ношења исте што сам и описао у претходном делу текста.

О оним лепим тренуцима кад вас жене разгорачених очију гледају у униформи, падају на ваш изглед у њој и желе да буду у вашем друштву док мудрујете о свему и свачему бираним речима, неком другом приликом.

И да не заборавим, људи у трупи немају могућност да замене похабане и избледеле делове ратне униформе за такође коришћене али пристојнијег изгледа, да не причам о евентуалној комплетној замени на рецимо 2-3 године, а неко хоће да глумимо манекене по улицама о свом трошку. Да не спомињем и да у тој несрећној војној продавници лети продају зимску гардеробу и обућу а зими летњу, тако да би то постала још једна адреса где би чекали у редовима.

[lovac]

Interesantan i iskren tekst ....

Ja sam ceo svoj radni vek proživeo u malom mestu - i uvek sam dolazio na posao u uniformi. Nekako, bilo mi je udobnije, prihvatljivije, jednostavnije - i, na kraju krajeva, da se zna ko sam i kome pripadam.
Uniforma nije nikada bila skupa i svake godine sam je redovno obnavljao - u granicama koliko je to bilo određeno pravilnikom.
Nosio sam mornaričku uniformu i mislim, da je ona najsloženija, ima najviše varijanti (to znači najviše izdataka prilikom kupovine) - ali sam se uvek trudio da pre prelaska sa zimske na letnju šemu obnovim komplet sa svim neophodnim delovima.

Tvrdnja pojedinaca da je to neprihvatljivo jer je skupo - jeste obična laž. Ovo tvrdim odgovorno, jer znam da je veliki broj vojnih lica iz mog okruženja snabdevao čitavu rodbinu artiklima iz vojnih prodavnica (po subvencioniranim cenama), a isti ti ljudi su godinama dolazili na posao u pohabanim uniformama, neuredni, prljavi, masni, neugledni .....
Propisana količina odevnih artikala je obilato zadovoljavala sve potrebe vojnih lica i mogla se kupiti za sitne pare!

Shvatam da u većim gradovima, gde ne postoji organizovani vojni prevoz i gde se oficiri i svi ostali pripadnici vojske moraju voziti u pretrpanom gradskom prevozu, uniforma nije najsretnije rešenje.

Ipak - smatram da je vojska jedno od najznačajnijih institucija jedne države i da vojni simboli i obeležja jesu obeležja države. Zato ih treba isticati na svakom koraku. Isto kao državnu zastavu, grb, himnu ....

Ko se opredeli za vojni poziv, treba da zna da mu je jedan od najvažnijih zadataka da svakodnevno prezentuje i propagira državu u čijoj je službi. A to se najlakše i najočiglednije čini svakodnevnim nošenjem uniforme!

[dzumba]

Да. Текст је врло духовито и вероватно реалистично написан. Писао га је човек вичан писању, можда неки војни новинар. Иако је доста тога тачно ипак се не бих сложио са њим. Није да се кријем иза "аватара" (узгред не видех име и презиме аутору или га Кузма није поставио грешком) али бих "задржао" своје право да се не сложим и да критикујем активне припаднике војске због немарног односа према униформи као једном од визуелних идентитета професије. Немају све професије то право и могућност. Не видим разлога да се та "предност" и не искористи. Узгред, ко мене или мени сличнима нешто и пита о томе већ се сам јављам. Тачно, ја је нећу носити и моје јавно залагање мене неће погодити. И моја реч и не треба да се слуша, али може да се чује. А и не мора.

Да, и ја сам носио униформу са посла и на посао, али и ишао у цивилној одећи. Да, комотније је у цивилној одећи - утапаш се у масу па и понашаш тако - као грађанин и део "цивилног друштва". Да, у униформи мораш да водиш рачуна о много чему: од ношења кеса, "џамбо" паковања пелена, преко тога да ли можеш да се почешеш на незгодном месту, чачкаш нос и све до тога да ли је униформа испеглана, кравата лепо везана, шапка " правилно" стоји на глави а ципела изгланцана. Свега тога што помиње аутор било је и раније, само у мало другачијим околностима. Ето на пример, више су се користиле оне платнене пелене које се перу, па није било проблема са "џамбо" паковањима,  али су официри кући више носили полутке и јаја набављена преко синдиката. Тада сам чуо за виц: каква је разлика између официра ЈНА и официра краљевске војске? Па ови су са посла вукли сабље по улици, ови други синдикална јаја.  Дакле, било је и тада критика, и указивања на "понашање наше старешинско", али се униформа носила и то са поносом и ипак са пажњом.

Када су почела она дешавања под "Тачком 11" одједном је униформа постала мање пожељна и тамо и овамо.  Повод за доношење прописа о могућности ношења цивилне одеће приликом доласка и одласка са посла није било ширење "цивилног друштва" и веће комоције старешина, већ потреба да се људи мање излажу непријатностима. Да не бих био погрешно схваћен ово око непријатности односи се на територију Србије и делимично Црне Горе. Разлози су одавно прошли и не видим разлога да се јавно ношење службене униформе не врати. Наравно, потребно је то прилагодити данашњим околностима, "џамбо" паковањима, већим овлашћењима жена (супруга) у породичном руковођењу, већим раздаљинама и наравно, модификованој службеној униформи (што је требало одавно учинити, али ето никад нема пара). Искрено, сумњам да ће се то прописати као обавезно, тим пре јер нема  свести о таквој потреби, па ни жеље за тим код већине. Имам једног из те већине у фамилији.

И да не буде овако како ја предлажем активни официри и подофицири морају променити однос према униформи, пре свега службеној. Било би добро да мало пажљивије погледају своје фотографије где су они у службеним униформама и да се запитају како изгледају. И да у њима изгледају боље него ја, Ловац, Боро и остали.

На крају и да напоменем и ово. У оним кризним временима дешавало ми се да немам новца да купим пристојну цивилну одећу, али сам увек имао пара за службену униформу. Тачно тако како каже Ловац, није то био неки велики трошак.  Добро је идентификовао главне галамџије.

Већина оних који пишу на овом форуму знају моје име и презиме. Ипак, потписаћу се зарад оних који не знају или мисле да се кријем иза "аватара".

Драгољуб Јевђовић

[Kuzma®]

Ima i ime i prezime pisac ovog teksta, nije problem da ponovo odem na ``lice mesta`` i zabelezim i to.

[dzumba]

Мени не треба.

[Boro Prodanic]

Slažem se u potpunosti sa Lovcem i Džumbom. Moje je ime već u nicku, pa neće biti potrebe da se potpisujem.

Nosio sam mornaričku uniformu 26 godina i 5 godina kao pitomac. Ponosno sam je nosio, i danas sam ponosan na to. I nikad nisam nosio drugačiju osim čistu, urednu ispeglanu i propisnu uniformu, bez obzira na finansijske prilike u kojima sam živeo.

U nekim zlim vremenima, tadašnji kbb Rakić hteo je da me zatvori jer sam nosio uniformu iako mi je u više navrata rekao da dolazim u civilnoj odeći, spasao me kf Pervanski Ferenc, očito čovek koji je više shvatao moje pobude.

Onaj ko nije spreman da izdrži da mu zimski vetar dodatno brije izbrijanu bradu i ledi ušne školjke, neka odabere neko zanimanje u kome može da se toplo obuče, ima dosta takvih. Čak i onih kod kojih može i da ne izlazi iz kuće. I neka ne mudruje onima koji hoće i mogu.

P.S. Za dodatno objašnjenje, pogledati moj moto.

Boro

[kilezr]

                                                                   
 
  Uvek i u svakom trenutku se treba ponositi uniformom. Ako nije tako , gospoda oficiri i podoficiri ( namerno malim slovima) su zalutali u profesiju.

[pvanja]

Ja licno podrzava Lovca, Dzumbu i Boru.

A kao kompromisno resenje predlazem da se odredi JEDAN dan u nedelji kada je obavezno doci na posao u uniformi - za pocetak.

Da se ljudi potsete i vide da to ne boli

[madmitch]

Nije to stvar samo uniforme vojnih lica. Svi koji nose uniformu, od poštara do generala trebaju nosit uniformu onako, kako treba - čistu, urednu i po pravilima. Pada mi mrak na oči, kad vidim revolveraše sa opasačima ko u špageti vestrnima, uprljani... Najčešče su to policajci.

[MORNAR]

Prije nekih desetak godina bio sam na jednoj svadbi u Francuskoj. Između ostalih gostiju impresionirao me jedan major, koji je na svatbu došao u uniformi. Na svatbu je bio pozvan sa strane dečka koji se ženio, jer mu je u vojski bio starešina i puno mu ljudski pomogao, kad je ta imao nekih ličnih problema. Jer je bio na toj svadbi "službeno", bio je u slavnostnoj uniformi. Divota za oči... pod jednom rukom žena sa malim šeširičem, na drugoj ruci kapa,sablja itd. Zamalo, da ga nisam pozdravio u stavu mirno.

[švercer011]

Војска без госпођица


24.05.2012


Новим Правилом службе омогућено и брже ангажовање ВС у случају елементарних непогода и масовних несрећа


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Војска Србије убудуће ће моћи брже да се ангажује на задацима пружања помоћи становништву у случају елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа, пожара, експлозија и других несрећа већих размера. Новим Правилом службе ВС, које је недавно ступило на снагу, команданти бригада добили су ова овлашћења док се раније чекало наређење из Београда, односно војног и државног врха.

– Досадашња искуства, као што су земљотрес у рејону Краљева, поплаве у Трговишту и Крушевцу, као и обимне снежне падавине широм Србије, указала су на потребу да се реагује у најкраћем могућем року и ангажује Војска Србије ради спасавања цивилног становништва и имовине. До сада је ту одлуку доносио председник Србије, а сада Правило службе ВС пружа могућност да одлуку могу донети начелник Генералштаба ВС, команданти оперативног нивоа и команданти бригада. То значи да, на пример, командант Четврте бригаде Копнене војске у Врању може одлучити и наредити да се припадници јединице којом командује скоро тренутно ангажују ради спасавања становништва, уз обавезу да о томе извести претпостављеног – објашњава пуковник Стојан Батинић, заступник начелника Управе за оперативне послове Генералштаба ВС.

Нови „пе-ес” по обиму је најмањи до сада, регулише основне ствари у војничкој свакодневици, док су детаљи уређени, или ће бити уређени, посебним актима.

У складу са савременим тенденцијама у области родне равноправности и забрани дискриминације, из међусобног ословљавања припадника ВС избрисан је појам „госпођица”, па је све жене у униформи обавезно ословити са „госпођо”. Сада су и надређени у обавези да се потчињенима обраћају са „господине” или „госпођо” уз навођење чина. На пример: „господине поручниче” или „господине водниче”, док су се до сада потчињенима обраћали само по чину („поручниче”, „водниче”). Чинови су за сада остали у мушком роду, па је жени у чину капетана исправно обратити се са „госпођо капетане”.

У поглављу „Уредност” наводи се да војним лицима није дозвољено ношење пирсинга и тетоважа на лицу „и тетовирање на другим видљивим деловима тела”. „Жене када су у униформи морају имати уредну фризуру, тако да их не омета у обављању функционалних активности. Косу носе уредно скупљену тако да омогућава несметано ношење капе, односно шлема. Дозвољена је дискретна шминка. Није дозвољено видљиво ношење украса, осим прстена, минђуша дужине до један центиметар и неупадљиве шнале за косу”, прецизира се у Правилу службе ВС.

Овај правилник обухвата и верску службу у војсци. Сарадња са традиционалним црквама и верским заједницама већ увелико постоји, ускоро би требало да буде расписан конкурс за пријем свештеника у војну службу. Јасно је наглашено да вршење верске службе у војсци не може бити мисионарство, већ да је искључиво у функцији изградње оперативних способности ВС, односно задовољења духовних потреба њених припадника.

– Војни свештеници ће имати и одређене специфичности статуса, међу којима издвајам то да ће вршити функцију саветника команданта и неће имати право командовања – истиче пуковник Батинић.

Свештеничку одору носиће само током верске службе, у осталим ситуацијама униформу ВС. Имаће одговарајући чин, али неће моћи да командују, неће носити оружје, а на располагању ће као помоћнике имати подофицире који неће имати право вршења верских обреда.


Izvor:Politika

[Rocker]

Jel' ova titula "gospodina" važi i za vojničke činove? Mada i bez toga urnebesno deluje potencijalna situacija u kojoj se general-pukovnik vodniku (koji pri tom može sin da mu bude) obraća sa "gospodine vodniče". 

Pitam se samo gde li se dede vojska pored tolike gospode, i muške i ženske.

[kilezr]

 Pa, preživesmo i prelazak sa podoficira na mlađe oficire( odnosno, starije kolege)

[ssekir75]

sve se nesto radi da se kaze da se radi, a ono najbitnije se zapostavlja - opremanje te "savremene" vojske