da re
miziramo
, a da ne preteramo,
Mislim da je ovako: Sveti Nikola je prototip Božić Bate, odnosno Deda Mraza, obratite pažnju na ime San (ta) Claus = Saint Niclaus. Običnom igrom slova tokom vekova dobili smo današnji oblik, jer ljudi vole da gutaju slova.
Deda mraz je u ovim krajevima rođen 1945., prema tome, reč je o relativno mladom penzioneru. čoveku još uvek u snazi. Do 06. aprila 1941. postojao je samo Божић Бата, odnosno Djed Božićnjak. Inače i Deda Mraz i Božić Bata izgledaju prepoznatljivo slično. Malo je podataka šta je bilo u "prelaznom periodu 1941-45", možda su se i njih dvojica tukli, vukli jedan drugog za bijele brade, itd. Nova godina je bila onako,
dečiji praznik, a pravi praznik bio je samo i isključivo Božić, bilo da su ga ljudi slavili 25. decembra ili 7. januara. Do 1945. nije bila uobičajena čak ni jelka u srpskim kućama, mada je bilo slučajeva. Moj deda je kitio jelku, jer se to veoma sviđalo deci, među njima i mojoj Majci.
Божић Бата je na Novu 1945/6 zajedno sa irvasima i sankama izbačen iz stana u duhu tadašnjeg vremena, pa se povukao u ilegalu. Disidentske ispade, tj. vojničkim rečnikom piz**rije nije pravio i pojavljivao se izuzetno retko, dok su bile žive bake, rođene u XIX veku, a unuci bili mali.
Deda Mraz je dalje utvrdio svoju poziciju dolaskom reklama za Koka Kolu početkom osamdesetih i marketinškim spinovanjem ludila za novogodišnju noć u našoj adolescenciji. Danas izgleda da je Божић Бата mnogo ostario, pati od artritisa i pritiska, pa se nije vratio na scenu ni početkom XXI veka, mada je predao zahtev za restituciju nacionalizovanih nekretnina, ali od toga slaba vajda. Iz jasnih razloga podele porodice 1991., ne znam šta je sa Djedom Božićnjakom, ali bih rekao da je i u njegovim Nahijama stvar slična ili ista. U međuvremenu, negde 1992. u proleće, čuo sam za još jednu misterioznu ličnost koja se zove Ajvaz Dedo. O njemu se malo zna, navodno ima i on neko područje delovanja, mada bih rekao da je on samo jedan oblik Deda Mraza, samo ga drugačije zovu, u duhu proste deobe ranije zajedničkog jezika.
Eto, ovo je samo moje lično mišljenje o poreklu i razvoju Deda Mraza. Moje dete je u njega verovalo sve do svoje devete godine. Žena me je oblačila u Deda Mrazov kostim, stavljala mi jastuk na stomak, jer nisam baš toliko debeo, imali smo bradu i brkove na pozorišni "mastix" i kapu. Bio sam "kao pravi", a dete me nije prepoznavalo sve do samog kraja.
Inače, sva ikonografija Deda Mraza plod je delatnosti marketinških stručnjaka iz Coca Cola i Co., Atlanta, Georgia, USA. Deda Mraz i proslava Nove godine široko su bili prihvaćeni i u SSSR, mada je do početka tridesetih proslava Nove godine bila zabranjena, a jelke javno spaljivane. Za uzor oblika i prateće ikonografije Deda Mraza, naravno da je uzeta mitologija evropskih naroda, obično zapadne, tj. rimske tradicije. Najveći deo je dohrišćanskog porekla, a na kult sunca i obeležavanje zimske kratkodnevnice krajem decembra lepo su se nakalemili Sveti Nikola i Рождество Христово, odnosno Božić.
