PALUBA
October 24, 2020, 04:22:57 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Upozorenje za sve članove
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 [3] 4 5 6 7 8   Go Down
  Print  
Author Topic: General Živko Davidović  (Read 53763 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #30 on: April 11, 2014, 12:55:09 pm »

О пуковнику Магдаленићу зна се да је лично кажњавао пешкиране, оне Србе који су и поред забране, после више од две деценије од ослобођења,  још увек (по турски) везивали пешкире око главе. Ништа боље нису пролазили ни шубарани које је видео (или: за које је чуо) да  су тукли магарце или волове што  нису могли уз узбрдицу да иду претоварени.


* пешкиран и шубаран .jpg (291.57 KB. 836x686 - viewed 130 times.)

Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #31 on: May 14, 2014, 10:18:46 am »

Почетак књижевне културе у Србији везан је за појаву пренумерације код виших слојева становништва. Име Г. Живка Давидовића  може се наћи на списковима пренумераната свих издања  Књажеско-сербске књигопечатње, па стога и Г. Живка можемо сматрати једним од припадника наше читалачке авангарде.


* пренумеранти.jpg (504.51 KB. 1456x980 - viewed 91 times.)


Неготински пренумеранти на
Збирку разни полезни предмета
за годину 1844.
Скупио, превео и у ред ставио
Јован Петров, Архивар и Регистратор Суда Окр. Београдског.


Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #32 on: July 09, 2014, 09:11:55 am »

У време кад је Г. Живко Давидовић био у Неготину окружни начелник (1839), председник окр. крајинског суда био је мајор Марко Петровић.
-Ниједан сељак, вели г. Давидовић,- идући капетану или начелнику, не би отишао овима докле, најпре, не би свратио мајор-Марку, и научио се од њега: шта да ради, и како да говори пред овим старешинама.
Једном се Стеван Стевановић, попечитељ правде, наљути нешто на Марка Петровића, и рече да ће га ставити у пензију.
Неготинцима је то било врло криво, и мислили су да је то израдио начелник Давидовић, да би удаљио од себе човека оволико уважена. Зато стану изјављивати своје незадовољство на овај особити начин:
До тога гласа о пензији, кад год начелник иде чаршијом, Неготинци, седећи по својим дућанима, устају на ноге, скидају капе, и примају му Бога. А пошто се чуло да ће мајор-Марко бити пензионисан, они, чим осете да начелник иде, брже се склањају, сваки у своју ардију, божем ради посла, остављајући дућане пусте.
То је трајало неколико месеца. Давидовић, осетивши зашто се то чини, и колико може бити од штете за многе државне послове и намере, умоли свога попечитеља, Илију Гарашанина, те мајор-Марко остане и даље у суду. Чим се ово обазна у Неготину, одмах се дућани оките својим газдама, који опет радосно дочекују свог начелника и, још из далека, устају на ноге да му бога приме. (Милићевић, Поменик, 526.)

Сакупљајући грађу за књигу Кнежевина Србија и приче о знаменитим Србима  XIX века, Милан Ђ. Милићевић обишао је и Црноречки округ. Том приликом забележио је у Неготину казивања начелника г. Живка Давидовића.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #33 on: July 16, 2014, 07:55:26 am »

4. септембар 1841.
18.ти рођендан Светлога Господара и Књаза Србског Михаила, весело је дочекан у читавој Србији.

Извод из редовног рапорта Начелника округа Крајинског, мајора Живка Давидовића, од 12. септембра 1842. године.

Преосвящениѣшiй Господинъ Епископъ Тимочкiй, Доситей, путовавши по Епархiи своiой 3. истогъ приспѣо є у Неготинъ на конакъ, гди є од мѣстиы жителя сходну достойиству нѣговоме дочеканъ; а 4. служio є са священствомъ своимъ Боженствениу литургiю, на коioй су како при возгласима, тако на многолѣтствiю Княза прангiє пуцале.
По совршенiю службе и съ колѣноприклоненiемъ молитве за долгоденствiє Княза изговорio є предпохвалѣный  Господинъ Епископъ народу слово, сходно торжествованiю истомъ, узевши изъ светогъ  писма за тему: Бога бойтєсе, цара чтитє, а по окончанiю овогъ, слѣдовало є водоосвещнiє.
Обштина Неготинска, за увеличанiє торжественога овогъ дана, дала є у кући, гди є поменутый  Господинъ Епископъ на конаку быо, отмѣн обѣдъ приуготовити и на истый сву овдашню Господу и отмный жителѣ своє  сазвати, гди су и здравице и дугоденствiє Нѣгове Свѣтлости Господара и Княза нашегъ, испіяне и дан тако найвесел є проведенъ. Оба вечера была є варошь осветлѣна и милина є была при свираню музике весео народъ до 2 саата ноћи по вароши гледати.
Сутра данъ, т. є . 5. тек. после подне, кренуо є се Преосвящениѣшiй Господинъ Епископъ изъ Неготина и далѣ у Епархiю ради посѣщенiя отишао, праћен многим лицама изъ вароши исте.

Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #34 on: July 30, 2014, 10:02:50 am »

Међутим, име г. Давидовића, његове супруге Тане и ћерке Софије, често се налази у Новинама Српским на списковима издашних приложника разних фондова.

* школски фонд .jpg (390.83 KB. 1000x1600 - viewed 130 times.)

Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 37 986



« Reply #35 on: July 31, 2014, 08:05:28 am »

Jason, veliko hvala za ove divne priloge iz istorije. Svaka čast na istrajnosti u istraživanju! 
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #36 on: August 05, 2014, 02:55:35 pm »

Хвала и теби Dreadnought.


Пензионисање Г. Живка Давидовића

Крајем септембра 1857. београдска полиција улази у траг завери (Тенкина завера) против живота кнеза Александара Черног, у коју су били уплетени председник Савета Стефан Стефановић Тенка, председник Врховног суда Цветко Рајовић, и још три саветника: Паун Јанковић, Павле Станишић и Радован Дамјановић. Завера је пала у време најжешћег сукоба између кнеза и Савета, што је влада искористила да се реши и осталих, на рђав глас доспелих, саветника. Иако није билу доказа у њиховом учешћу у завери, да би и они могли бити предани суду и осуђени, влада је била вољна да се задовољи њиховом оставком, односно молбом за пензију (пенсију) јер, без свог пристанка, саветник није могао бити пензионисан.  Звацивање шест саветника рђаво је примљено у народу а кнез Александар, познат по болећивости према својој породици и ближој околини, попунио је упражњена места у Савету: двојицом кнегињиних стричева, једним зетом, тетком, пашеногом итд..


* пенсија.jpg (173.94 KB. 939x589 - viewed 88 times.)




Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #37 on: August 05, 2014, 04:24:57 pm »

Jason, veliko hvala za ove divne priloge iz istorije. Svaka čast na istrajnosti u istraživanju! 
Ове досад ишчепркане приче о Г. Живку Давидовићу, су жеља за казивањем онога о чему се мало зна и говори, а у ова времена народног тумарања у простору и пометњи у државном устројству, изазивају пажњу и за сазнањем како је некад било, како смо почели и од чега кренули.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #38 on: August 10, 2014, 08:41:03 pm »

Казивања Живка Давидовића (прибележио: М. Милићевић)

Пошто се ратовање свршило, и с Турцима углавио мир, Кнез Милош је поставио Катића (Николу) за кнеза кнежине Космајске. А како је у Рогачи био суд за београдску нахију још од оног доба (1804), откад је Јанко Катић постао старешина народни, то је и сада састављен суд у том селу за београдску нахију, и у том је суду био Никола Катић (сестрић Јанка Катића) и као судија, и као кнез, и као капетан; тако разно називан, он је увек вршио једну исту службу.
Неће бити од штете исписати једну пресуду тога рогачкога суда, у ком је Катић био судија и, у овом случају у неку руку, и оптужена страна.

Ево тога целог случаја, онако како га је причао сам онај који је пред судом одговарао, и судску пресуду трпео.

У оно време, кад је суд београдског округа био у Рогачи (1827), једнога дана, момак Кнеза Николе Катића, Живко Давидовић, на добром коњу, с пиштољем за појасом, изјаше из села Рогаче, и упути се друмом к Београду.
Не хотећи ићи коловозом, куда је била још по нека бара од кише, Давидовић се прими рудине, и скоро наиђе на овце које су безбрижно пасле по пољани.
На један мах, рукну велики овчарски пас, и кидиса на коњаника, да га свали са седла. Давидовић се маши за пиштољ, да се одбрани. Пушка пуче, а пас, погођен баш у чело, простре се на траву. Давидовић одјезди својим путем, не окрећући се да види шта би са његовим нападачем.
Купивши у Београду за шта је био послан, Живко се врати у Рогачу, али кад приспе Катићевој кући, у којој је онда становао београдски окружни суд, зачуди се, видећи јучерашњег пса у авлији, пред судницом, и његовог газду, сељака, да чека да изиђе пред судије на тужбу.
Како Давидовић одјаша са коња, зовнуше га у суд, а пустише и сељака, газду убијеног пса.

-   Што се ти брате, упита судија Лаза Ивановић Брка: - жалиш на Кнез-Николина момка, Живка?
-   Господо судије! рече сељак, искашљујући се: - жалим се што ми је убио чувара моје стоке, мог имања, моје куће.
-   Како је то било, Живко? упита председник и момка.

Живко каза укратко све како је било.

-   Господо судије, вели сељак, пренемажући се: - ви ћете рећи псето је то, па није ништа; али верујте Богу, а не мени, ја би му лакше опростио да ми је убио из јарма, него овог пса.
-   Како ће пас бити скупљи од вола? рече судија Катић: - Прекрсти се ти, брате!
-   Не знаш ти, кнеже, колико је мени ваљао тај пас. Злотвор није смео прићи моме стану, кад ми је тај пас био код оваца. Кад би која овца где застала, он дође па је, собом погони да не остаје од стада…
-   То је лепо, али је друго пас, а друго во – хранитељ!
-   Ко? вера и Бог, рећи ће сељак, да би доказао велику своју штету: - да ми је брата рођеног убио, лакше бих му опростио, него овога пса!
-   Напоље! Циганине један! цикну Лаза Брка: - зар ти, никакав човече, поредиш брата са скотом?

Сељак изиђе напоље гунђајући, да ће се тужити Кнезу Милошу.
Суд нареди те се измери убијени пас. Изађе у њему 25 ока.

-   Кнеже Никола, рече судија Брка: - говеђе је месо на кланицама 12 пара ока. Плати овом човеку по 12 пара за сваку оку убијеног пса.

Катић извади и изброја паре. Сад Брка узва сељака и даде му паре. Сељак прими паре, али рече да ће ићи на жалбу Кнезу Милошу.

-   Иди ти куд ти драго. Правијег суда нећаш наћи, него још можеш извући батина!

И тако Живко Давидовић прође врло јевтино на суду: за њега је штету платио његов газда Н. Катић.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #39 on: August 11, 2014, 08:41:29 am »

Михаило Грујовић био је године 1839 и 1840 члан окружног суда у Зајечару.
Једном, видећи Живка Давидовића, помоћника начелства, да је уловио два зеца, шалећи се, рекне:
-   Кад саспеш у пушку шаку драмлија, ласно ћеш погодити и врапца, а толи зеца; него деде га погоди куршумом.
-   А ко то може? упита Живко.
-   Могу ја, одговори Грујовић.
Давидовић, гледајући га стара и слаба, рекне да би пред њим, где год хоће, раздрљио прси, па нека гађа!
Старац га само погледа, па заповеди момку да му донесе пиштоље Деспота Ковача, окружног начелника. Кад му се донесоше пиштољи, изврти их, и сам напуни изнова. Иза тога, посла момка те прилепи на плот хартијицу, на којој је окружио колико за један динар; узе пиштољ, искрете га тако рећи поребарке, скреса, и згоди баш у котурић!
Давидовић, кад то виде, скиде капу, пољуби га у руку, и рече:
-   Е, опрости, Господине!
-   Нека ти је просто за сад, али се други пут не залећи, кад говориш с људма које не познајеш.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #40 on: August 12, 2014, 09:47:41 am »

 Kaд је Хајдук Вељко пао, Срби у Неготину, не могући се даље држати, и мислећи повлачити се, плели су неке лесе од прућа, бацали их преко Неготинске Баре, лагацко су прелазили на други брег, онамо у гај манастира Букова, десно од места Братујевца...
Никола Абраш, из села Буковача, близу Неготина, капетан и побратим Вељков, испраћајући из утврђења неготинских људе и ствари, последњи је оставио град и гроб свога јуначког побратима. И он је мислио да Бару може прећи на коњу. Зато је, на једној бедевији, нагазио на воду, али му се кобила удави, а он, које пливајући а које газећи, пун воде, издере у гај манастира Букова.
Уморан од толикога посла, тужан са толиким губитком, а дремован од толико дана несанице, Никола, у првој чести, легне и заспи, штоно веле као заклан.
Турци, међутим, осетивши неко кретање у Срба, пођу около, око Баре, да мотре шта то бива. Неки Турчин из Ломпаланке родом, на коњу, с неколико друга, ишао је венцем изнад баре, и мотрио неће ли где видети шта раде Срби. На један мах, причао је тај Турчин доцније, зачује у чести да неко, спавајући, јако хрче. Приђе ближе и види човека који је легао ничке и спава. Видећи то, Турчин не хтене спавача гађати пиштољем, него сиђе с коња да му, живу, сабљом одсече главу. Коња је држао левом руком за узду, а десном исуче сабљу, и замахне, али, у тај мах, коњ му се тргне, и омете га те спавача и не дирне, него само начини неки тутањ.
У један пут спавач се тргне, и Турчина шчепа за ноге рукама, и стаде га силно стезати и гристи зубима. Коњ опет, уплашивши се од тог комешања, стане трзати назад.
У тој својој невољи, Турчин повиче друговима:
-   Помагајте! Помагајте!
Двојица од другова му дотрче и, из прека, пиштољима убију Николу, па му после одсеку главу и однесу у логор. У логору неки Турци, који су били ближе к српској граници, видевши ту главу, повичу:
-   Машала! Машала! То је глава Николе Абраша!
И после су се веселили тога ради.
Турчин из Ломпаланке, коме се ово догодило, причао је, много доцније, овај случај Кнезу Марку Петровићу, из Неготина, а овај г. Живку Давидовићу, по чијем казивању је ово и написано.
« Last Edit: August 18, 2014, 08:52:28 am by Dreadnought » Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #41 on: August 20, 2014, 06:00:00 pm »

К числу 43. Новина Србскиј (у Суботу 24. Октоврија 1842.).

Радујевац (код Неготина), 17. Октовриja 1842.
Данас зором пловећи Дунавом пароплов Арго, па приспевши близу Радујевца донео нам је радосне вести. Са њега нас је на њему налазећи се старешина, Г. Капетан Марко Доброславић велегласним, а својим природним гласом поздравио:

- Радујте се Србљи браћо драга! Певај, Србче мало и големо; ево Царскиј Берат је потврђен. Књаз Александар с нама плива. Царскиј човек у Србију долази и носи га га Књазу.

Ову радостну вест старешине овдашњег Контумаца и ђумрука, једно од будуће радости и очекиване будуће среће отечества нашег, а друго за знак добродошлог Царског Комисара с Бератом, почну из пушака пуцати, па њиовим примером како контумацки служитељи, тако и остали житељи следоваше, и продужише за неколико сатиј пуцњаву с викањем урра! урра! Да живи наш Књаз Александер Карађорђевић, име му се славило док је сунца и месеца.
Тај час јави Г. Директор овог Контумаца ову прерадостну вест, надлежном Началничеству, од кога су сутра дан на позив Г. Директора, како Началник Г. Живко Давидовић, тако и Председатељ Суда Окружија Крајинског заслужниј муж Г. Јеремија Станојевић са својим Секретаром на торжествениј обед приспели. При обеду напијале су се здравице за здравље нашег Књаза Господара Александр, тако и за народне одбранитеље Г.Г. Вучића и Петронијевића и за остале соколове Србске, и за цео народ Србскиј са певањем многаја лета. После тога домаћин одпева нам по смислу сладкопевац Мушицког ову и следујућу песму:

Нек опомене сваког Србина
Видов дан! нек с заклиње: Имена
Ми Србска! ја ћу слогу љубит
У срдцу топло сагреват бранит.

Јарко нам је сунце љубко засјало
И на веки Србску славу разведрило,
Нит нам више небо мутно бити оће,
Указаће с звезде, сјајниј месец дође
… и проч.

Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #42 on: August 23, 2014, 09:24:02 am »

Почетак књижевне културе у Србији везан је за појаву пренумерације код виших слојева становништва. Име Г. Живка Давидовића  може се наћи на списковима пренумераната свих издања  Књажеско-сербске књигопечатње, па стога и Г. Живка можемо сматрати једним од припадника наше читалачке авангарде.
Пренумерација, једини начин не само књигу издати него је и по народу разнети, значила је само куповање, али не и читање књига. Књиге познатих писаца, који су имали јачих веза, имале су истина знатан број пренумераната, али су они већином ретко што у књигама читали осим имена пренумераната која су се пред њиховим именом налазила. Преплаћивање је ишло или из поштовања према књизи уопште, или из пажње према писцу, или из атара према скупљачу, или само да претплатници виде како и њихово име као љубитеља књижевства међу пренумерантима печатано стоји, или просто из моде, јер је велики део претплатника био неписмен. Врло се мали део публике претплаћивао из осећања потребе за читањем. Понекад су претплаћивања била и под морањем, јер су претплату скупљали врло истакнути људи као што су: Јеврем Обреновић, Васа Поповић, Анта Протић итд. Претплату су на књигу Милош Обреновић од Вука Ст. Караџића с помоћу Господаревом прикупили. Давидовићев Забавник препоручивао је сам кнез Милош, што је значило много. Понекад су претплаћивана и деца, која још нису умела ни да говоре. Често пренумерација није била истинита. Најзад, онај ко би се претплаћивао није много гледао на шта се претплаћује. Књига се више ценила по дебљини него по садржини.
Из Вукове Преписке.
Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #43 on: August 24, 2014, 11:18:54 am »

Из успомена Милана Ђ. Милићевића
(Одломци из Дневника)

Година 1873.
После вечере бесмо код Ж. Давидовића где нам причаху да је пок. Пера Цукић био с Вулом Глигоријевићем и Штитарцем кад је овај последњи по заповести кнеза Милоша убио владику Мелентија Никшића у Шапцу 1816. Погубили су том приликом и двоје деце (или једно). Владика је, кажу, имао брата, за којег је била нека Марта, лепа и богата, па је њу, пошто јој је умро муж, узела госпођа Љубица за свога брата кнеза Васу Поповића из Тршића. Донела му је грдне паре и научила их животу немачко-господском, јер је била из Срема родом. (6 август.)
Жица Давидовић прича како је 1837. убијен неки Алексица секретар кнеза Милоша по наредби кнежевој, зато што је учинио задовољство кћери његовој Анки. Кажу да га је божем послао Ресавцу неким послом, па га Пекета и Шаренгаћа убили у забрану код Свилајнца. (30 август.)

Година 1875.
У Скупштини сцена: Јова Илић жали се на Кујунџића, секретара, што је подмигујући се читао његову интерпелацију. Илић је истина нагао, али и Кујунџић оста до века деран – чапкун.
После подне дође ми Живко Давидовић. Кад га питасмо откуд му дође мисао да 1848. на Скупштини тражи слободну штампу, он каже да је то дошло од кнеза Александра који је тим оружјем желео да се заклони од свемоћи Вучића и Гарашанина. (25 јануар.)

Година 1878.
На парастосу генералу Новоселу, осим официра никог живог. Доцније дођоше Кнез, војни министар, Ристић и ађутант…
Живко Давидовић поседе дуже причајући ми како Енглези купују овде земље, и како их скупо плаћају. За Симића мајур дао је неки Макензија 4.800 дуката а њему за једно место, за које је он 1850. дао 100 дуката и од тога доба није вели имао никаква прихода од њега, дали су 700 дуката. (30 април)

Година 1884.
Бејах у Жице Давидовића. Он ми прича да је Брегово од неког Турчина Хаџије откупио Кнез Милош између 1834 и 36 године (17 јуни.)

Година 1887.
У Ж. Давидовића видех Јована Ристића, и говорасмо о неким нашим покојним државницима. О Николајевићу он говори добро, али хвали штедљиво; о Алекси Јанковићу добро; о старом Гарашанину врло добро али све удара гласом на то што није био учен човек. Ту се издаје његова тескоба у грудима. Све се боји нечија ће слава њега помрачити… (13 фебруар.)

Година 1888.
Склањах Живка Давидовића да озида кућу Академији. Старац оћуткује а жена му се противи: она је велика тврдица. (14 септембар.)
Свратих Жици Давидовићу где дође и г. Св. Милосављевић те дуго разговарасмо о које чем. Он се жали на владике како се мрзе и један другоме ломе врат да их он мора да мири.
Кад он оде Жица ми каза да је он дошао да проси Жицину кћер Софију за Николу Пашића. Давидовић је готов дати кћери 10. 000 дуката, само вели да је млада још не познаје Пашића.
Овим даном сврши се година 1889. Ово ми би најтежа година у животу: досад теже нисам имао, а сад већ што Бог да… (31 децембар.)

Година 1890.
Ручах у Жице Давидовића где видех и Тасу Арачлију. Оба старца од 80 година. Слушах доста прича о старом добром земану, и мишљах како је свако лане боље, а свет ипак иде на боље. (8 април.)
У Давидовића сретох старца Жујовића: разбира о политици, и мемоаре пише. Спрема се у Неменикуће. (8 септембар.)
Ђенерал Коста С. Протић, намесник, још како је постао министар, заћутао је од мене… Данас ми дође у Библиотеку са свежњем хартија и рече:
- Дошао сам да те молим да ово прочиташ па да ми кажеш: или да продужим или да отурим и ово.
То је његов састав о првом српском устанку.
Насмејах се и рекох:
-Могу ти и сад без читања казати да продужиш.
-Нећу тако, хоћу да прочиташ.

У Давидовића нађох се опет с ђенералом К. Протићем и Спасићем. Давидовић прича постање наше редовне војске. Помиње неког Никодија Поповића из Свилајнца као првог уредника редовне војске 1836. (24 март.)

Година 1894.
Одох старцу Давидовићу и питах га о читању хатишерифа 1830. Чудна разлика у казивању два очевидца: Давидовића и владике Ђерасима! (22 октобар.)

Година 1899.
Пре подне одох Живку Давидовићу и питах за штаку кнеза Милоша. Он одриче сасвим: није је никад имао вели, осем ручног штапа. После подне одем у виноград Филипу Христићу, и он каже да кнез Милош, никад није службу одстојао без штаке!

Година 1901.
Данас је, Богу милостивом хвала, 70 година од дана мојега рођења, и ја се још, поред свога недуга, могу похвалити доста добрим здрављем. Нека је Богу хвала на свему и нека је благосиљано вазда име мојега оца Јована Ђоке и моје мајке Митре. (4 јун.)

Година 1905.
(Последња три реда у Дневнику)
Хвала милостивом богу, ово је јутрос, 75 г. дана мојега рођења. Колико ћу још гледати јарко сунце не знам, али за ово хвала нека је Богу. (4 јун.)

Logged
JASON
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 230



« Reply #44 on: August 24, 2014, 11:29:36 am »


* Милан Ђ. Милићевић.jpg (11.12 KB. 230x328 - viewed 107 times.)

Милан Ђ. Милићевић (Рипањ, 4. јун 1831 — Београд, 4/17. новембар 1908).

Logged
Pages:  1 2 [3] 4 5 6 7 8   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.024 seconds with 24 queries.