Iz škole pravo na front

[MOTORISTA]

U RATOVIMA koji se trenutno vode na planeti (ima ih 31) na suprotstavljenim stranama u 24 njih bore se deca! Na ovo ponovo upozorava Unicef.
I, ti mračni podaci, koji se ponavljaju iz godine u godinu, ne odnose se na godišta koje obično nazivamo stariji maloletnici, već na mališane od osam godina, pa naviše. Jedan broj ih je “legalno” regrutovan, nasuprot Ženevskoj konvenciji koja uvlačenje maloletnika u rat definiše kao ratni zločin, još veći broj je nasilno uveden u razne paravojne formacije, bilo otmicom, ubistvom ili ucenjivanjem porodice. Prema procenama Unicefa, u ovom trenutku je najmanje 300.000 dečaka i devojčica, uzrasta između osam i 16 godina, na taj način prisiljeno da ubija, muči, a i podvrgnuto mučenjima i ubijanju.
Strah
IAKO već godinama razne svetske humanitarne organizacije pokušavaju da se bore protiv svetskog skandala dece vojnika, situacija se, sudeći po poslednjim izveštajima, ne poboljšava. Izveštaji gomilaju samo nove jezive priče malog broja dece, koja su, posredstvom međunarodnih organizacija, našla spas iz ratnog haosa.
Jedan od njih, Gaston, svedoči kako su ga oteli u Kongu, kada je imao 11 godina. Posle “obuke” morao je da ubije čoveka da bi dokazao da je “savladao strah”.
- Doveli su mi nekoga jedne noći kad sam bio na straži. Shvatio sam da je isto dete, ali mu je lice bilo pokriveno. Rekli su mi da je pobunjenik, neprijatelj i da moram da ga zakoljem. Ubio sam ga nožem, a onda su me naterali da se umijem njegovom krvlju - ispričao je Gaston.
Tomas, danas paralizovan od struka naniže, takođe je otet u Kongu kada je imao 13 godina, zajedno sa bratom, koji je tada imao osam. Paravojne formacije su ih zaustavile na putu za školu.
- Komandant me je svakoga jutra tukao kundakom u leđa, jer nisam dobro vežbao. Plašio sam se da neću preživeti, video sam kako su dva dečaka umrla posle batina. Bacili su ih u poljske klozete - ispričao je Tomas.
Prema zvaničnim podacima, u čak 63 zemlje u svetu dopušteno je regrutovanje maloletnika u oružane snage, na dobrovoljnoj bazi. Ali, deca su retko dobrovoljci. Nekada se i javljaju u vojsku da bi stekli sigurno parče hleba, ali retko kada su nemiri ili rat.
U stvarnosti, većina “dobrovoljaca” je prisilno odvedena u kasarne. Humanitarne organizacije, recimo, optužuju vojnu huntu
u Mjanmaru (Burma) da
prisilno regrutuje decu. Prema podacima “Hjuman rajts voča”, od 450.000
vojnika, najmanje 70.000 su deca. Jedan od njih, Jan Pajng So, ispričao je Radiju slobodna Azija kako su vojnici njega i nekolicinu drugova sačekali na izlasku iz škole i kako u narednih sedam godina nije video porodicu.
Situacija je, ipak, najgora u Africi. Tamo postoji i pravo tržište dece vojnika “za izvoz” u nestabilne zemlje. Devedesetih godina Al kaida je u Somaliji krala decu, koju je prebacivala u Avganistan da bi se borila na strani talibana. Kada je okončan krvavi građanski rat u Liberiji, procenjuje se da je čak 20.000 dece prebačeno na “nove zadatke” u Obali Slonovače.
"Trgovci"
U nekim afričkim zemljama, kao što je Mozambik, “trgovci” i paravojske ubijaju roditelje da bi deca postala siročići i morala da se prepuste novim gospodarima. Drugi naređuju deci da ubiju roditelje. Prisila da ubijaju je, inače, tema koja se ponavlja u svim dečjim pričama.
Suzana iz Ugande je oteta zajedno sa grupom dece kada je imala 10 godina i odmah je morala da ubije. Kada je jedno od dece iz grupe pokušalo da pobegne, uhvatili su ga, vezali i dali Suzani pištolj.
- Uperili su mi pušku u glavu i rekli ili da pucam ili će me ubiti - ispričala je jadna devojčica.
Na pitanje zašto bi neko uopšte hteo decu u vojsci, stručnjaci kažu da su oni “idealni”, jer posle kratkog vremena zastrašivanja i šoka, postaju poslušni, verni, spremni da izvrše svako naređenje. Poveravaju im se rizične misije, kao 2006. godine u Čadu, gde
su prestonicu od pobunjenika u prvoj liniji branila - deca.
Mališane koriste paravojne formacije i na Filipinima, Šri Lanki, Nigeriji, Keniji i Haitiju, Kolumbiji, a sve su češće žrtve i samoubilačkih bombaških misija.

PUŠKA KAO MAJKA
KINA Keltetsi imala je osam godina kada je postala vojnik. “Naučili su me da rasklapam i sklapam ’kalašnjikov’ kao da je igračka, rekli mi da je puška moja nova majka i navikli da ubijam ljude. U borbi sam bila surovija i bezobzirnija od odraslih”, piše ova danas 32-godišnja žena u nedavno objavljenoj knjizi “Devojčica vojnik”.
Rođena u selu u Ugandi, Kina Keltetsi je, međutim, u vojnike dospela kada je pobegla od kuće i stalnih batina.
- Vojnici su primali i manju decu, stotine mališana, prljavih, malaričnih, iscepanih. Borili smo se sa odraslima i mnogi su izgaženi bez milosti, ali ni mi nismo imali milosti prema neprijatelju. Deca koja su svakodnevno posmatrala zversku surovost postajala su bezobzirnija i surovija od odraslih. Prvi su bili na ubijenima da bi im svukli odeću, ranjenike su šutirali i “dovršavali”, zarobljenike mučili. Bili smo spremni, mi, deca, da počinimo nečuvena zverstva samo da bismo se dopali komandantima i napredovali “u službi”.
Kina je, kao i ostala deca, u vojsci trpela i stalno seksualno nasilje.
Ono se nastavilo i posle 1986, kada je rat završen, a devojčica ostala u redovnoj vojsci.
- Mislila sam da je to normalno, pogotovo da su žene instrumenti tuđeg zadovoljstva.
Sa 13 godina Kina je postala telohranitelj jedne važne političke ličnosti. Ali, on je ubrzo “pao”, što je i devojčicu navelo da razmisli o svojoj nesigurnoj sudbini.
- Shvatila sam da ću pre ili kasnije dospeti u zatvor.
Tek 1995. godine uspela je da obezbedi lažni pasoš i pobegne. Stigla je čak do Južne Afrike, ali ju je duga ruka režima i tamo pronašla, pretukla i povela kući. Uspela je da pobegne iz automobila u pokretu. Četiri godine se krila živeći kao beskućnik, dok na kraju nije uspela da dobije zaštitu UN. Danas živi u Danskoj i radi u projektu spasavanja dece vojnika.

izvor:večernje novosti online