Južni tok - gasovod nade ili osporavanja

[ORIĆAREB]

Јужни ток за Русију представља и стратешки пројекат који је и безбедан и поуздан пут испоруке руског гаса у Европу ,истакао је дипломата при мисији РФ у ЕУ.  Дипломата није могао да каже да ли ће бити прекинути и технички преговори, који се воде
у оквиру пројекта припрема за Јужни ток. Како је раније изјавио представник Европске комисије, извршни савет ЕУ уопште не жели да блокира пројекат Јужни ток, него само да жели да га усклади са савезним законодавством.

Као прво, Европска комисија сумња дa Јужни ток одговора нормама Трећег енергетског пакета ЕУ.

Као друго, она је посумњала да Бугарска крши правила организације тендера и даје привилегије руским и бугарским компанијама.

Према подацима из извора у Савету ЕУ, на предстојећем самиту 27. јуна, који је посвећен енергетици, шефови држава и влада могу донети одлуку о замрзавању пројекта Јужни ток на територији уније. Између осталог, према мишљењу руског дипломате, „позиција Европске комисије је очигледна и тешко да је тако важно да се добије формално одобрење од свих чланова уније“.

[Milan (longtrip)]

Svađa oko gasovoda koji treba svima


Brisel pravda stopiranje radova na Južnom toku razilaženjem ovog projekta sa pravilima EU. Stručnjaci međutim veruju da je to način pritiska na Rusiju zbog spora sa Ukrajinom, ali dodaju: nešto će se već dogovoriti.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Skica pokazuje gasovod koji se sa ruske teritorije dnom Crnog mora pruža do Bugarske, a odatle, preko Srbije, do pet zemalja Evropske unije. Drugim rečima – Južni tok zaobilazi Ukrajinu u širokom luku. Kritičari naglašavaju upravo taj geopolitički kontekst nakon što je Brisel naterao zvaničnu Sofiju da zamrzne gradnju gasovoda. „Mi ne blokiramo Južni tok, ali kažemo da on mora biti usklađen sa evropskim pravilima“, tvrdi Sabine Berger, portparolka evropskog komesara za energetiku.

Kako vole da kažu evropski zvaničnici, gasovod mora da funkcioniše kao autoput – svako ko plati, može da se vozi. U suprotnom, čitava Evropa može postati talac jednog proizvođača gasa, navode diplomatski izvori u Briselu. Međutim, Gasprom nije bio spreman da otvori cevi Južnog toka za druge ponuđače, a Brisel nije bio spreman na ustupke. Berger zato u razgovoru za DW demantuje da stopiranje radova u Bugarskoj ima ikakve veze sa gasnim trzavicama između Kijeva i Moskve ili da EU na ovaj način primorava Rusiju da deo svog gasa i dalje transportuje preko Ukrajine.

Pravila ili pritisci?

Stručnjaci sa kojima je razgovarao DW misle drugačije. Štefan Koler, šef Nemačke energetske agencije, kaže da EU mora da štiti sopstvena tržišna pravila – koja podrazumevaju da prodavac gasa ne može istovremeno biti gazda nad gasnom mrežom – ali podseća da se i Norveška pri isporuci gasa ne drži briselskih zakona i da je to do sada bilo prihvaćeno kao izuzetak.

„Očigledno je da, od izbijanja krize u Ukrajini, Brisel nastupa oštrije kako bi sprečio projekat Južnog toka. To je u velikoj meri politizacija ovog projekta“, kaže Koler. „Imamo već Severni tok koji ide kroz Baltičko more. Ako se izgradi i Južni tok, Ukrajina ostaje bez tranzitne uloge i time evropske zemlje gube poziciju moći koju trenutno imaju u odnosu na Rusiju. Tada neće moći da vrše pritisak kao danas.“

Koler dodaje da ni Moskva nije nevinašce u ovom slučaju – Gasprom trenutno od Ukrajine zahteva „političku cenu gasa“ od 480 dolara za hiljadu kubika. „Rusija mora da ponudi Kijevu tržišne cene koje plaćamo i mi u zapadnoj Evropi. Sa druge strane, Ukrajina mora da se obaveže da će zaista i plaćati gas – jer ima značajne dugove. Takođe, mora da održava svoju gasnu mrežu koja je sada u očajnom stanju.“


Šta da rade mali?

Osim šest država Unije (Bugarska, Hrvatska, Mađarska, Grčka, Slovenija i Austrija), prepucavanja oko Južnog toka sa pažnjom prate političari u Srbiji, ali i BiH, do koje bi stizao jedan sporedni krak gasovoda. Te dve zemlje mogu samo da čekaju dogovor velikih, dakle Brisela i Moskve, kaže Vladimir Marković, savetnik iz konsultantske firme Serbia Energy. „Srpska Vlada je namenila značajna sredstva za pripremne radove koji će možda biti nastavljeni – poput eksproprijacija zemljišta – ali bez ulaženja u građevinske radove kako se ne bi kršila preporuka EU“, kaže on za DW.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Evropska komisija podseća da je u izveštajima o napretku Srbije i BiH upozorila ove zemlje da moraju da se pridržavaju odredbi Brisela, s obzirom da su članice Energetske zajednice. Marković kaže da zemlje koje nisu članice EU ne mogu biti novčano kažnjene (što je pretilo Bugarskoj), ali da mogu biti „izložene neformalnim pritiscima na mnogo načina“. Dodaje da je upravo nezainteresovanost EU za energetsku sigurnost Srbije ostavila Beogradu malo prostora za igru – gasni dogovor sa Moskvom morao se napraviti.

Svi gasovodi vode u Rusiju

Poznavaoci prilika ubeđeni su u kompromis oko Južnog toka jer čitava Evropa u narednim decenijama teško može da nađe alternativu ruskom gasu. „Evropa srednjeročno ne može da supstituiše uvoz gasa iz Rusije“, kaže za DW Kristijan Grovič sa Energetskog instituta pri kelnskom univerzitetu. „Sa ekonomskog stanovišta nema logike izbegavati ruski gas, jer bi energenti drugih izvora bili znatno skuplji.“ Tu se pre svega misli na tečni gas iz Sjedinjenih Država, za čiji prijem trenutno u Evropi ne postoje odgovarajuća postrojenja.

Sabine Berger iz Evropske komisije podseća da su prioritet Brisela novi snabdevači – recimo Azerbejdžan, čiji gas bi stizao kroz planirani Prekojadranski gasovod (vidi gornju grafiku). Međutim, do Evrope bi stizalo tek deset milijardi kubika gasa godišnje – šest puta manje od projektovanog kapaciteta Južnog toka, upozorava Štefan Koler i jasno dodaje: „Prekojadranski gasovod nije alternativa.“

Koler podseća da oklevanje sa Južnim tokom može podeliti EU jer su južne zemlje veoma zainteresovane za moderni gasovod. „Te zemlje su na svojoj koži dobro osetile kada je ukrajinska tranzitna mreža otkazala.“ Vladimir Marković veruje da je „Evropskoj uniji potreban Južni tok, bez obzira na sve političke akrobacije. Ne zaboravite da su akcionari tog projekta i firme iz EU, kao i u slučaju Severnog toka.“

Iako ubeđeni u kompromis, naši sagovornici nisu mogli da prognoziraju kada će problemi oko izgradnje gasovoda biti prevaziđeni. Ambiciozni plan je bio da Južni tok proradi već krajem sledeće godine – od tog roka, izvesno je, neće biti ništa.

Datum 12.06.2014

www.dw.de

Autor N. Rujević (desk), M. Maksimović (Brisel)

[Milan (longtrip)]

INTERVJU


Politizacija Južnog toka


„U tematiku Južnog toka upliću se teme koje nemaju ništa sa energetskom politikom kako bi se Rusija podvrgla pritisku. To su sankcije Gaspromu na mala vrata“, tvrdi u intervjuu za DW austrijski profesor Gerhard Mangot.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Evropska unija je stopirala gradnju Južnog toka na teritoriji Bugarske. Zvanično, projekat gasovoda nije u skladu sa Trećim energetskim paketom EU i pre nastavka gradnje potrebno je da se dogovore Moskva i Brisel (u ime šest članica EU kroz koje bi gasovod prošao). Ti pregovori, međutim, stoje skoro na mrtvoj tački već sedam meseci. Istovremeno, Brisel posreduje u gasnom sporu Moskve i Kijeva. Ukrajina je platila tek deo duga za ruski gas i nema nameru da pristane na novu cenu koju je odredio Gasprom. Te dve teme – Južni tok i gasni spor oko Ukrajine – tesno su povezane, kaže u intervjuu za DW profesor Gerharg Mangot, austrijski stručnjak za istočnu Evropu.

DW: Profesore Mangot, razmirice oko Južnog toka traju već mesecima. Zašto se sada Evropska unija odlučila na obustavljanje radova?

Gerhard Mangot: Evropska komisija je, makar u pojedinim izjavama svojih predstavnika, povezala napredak u pregovorima oko Južnog toka sa razvojem u Ukrajini. To je novost. Do sada je Brisel samo podsećao Gasprom na odredbe Trećeg energetskog paketa koje su dobro poznate, a sada se materija uslovljava ponašanjem Rusije prema Ukrajini. To je čista politizacija ovog gasovoda. Otvara se pitanje da li Evropska komisija sada uklapa energetsku politiku u prizmu ukupne spoljne politike? To je zabrinjavajući razvoj jer Komisija treba da se stara o energetskoj bezbednosti Evrope, a ne da vodi spoljnu politiku.

DW: Čuju se mišljenja da Rusija mora da popusti u gasnoj svađi sa Ukrajinom kako bi se Brisel odobrovoljio u pogledu Južnog toka.

Mangot: Trenutno Evropska komisija uopšte ne želi da ozbiljno razgovara sa Gaspromom o ispunjavanju odredbi Trećeg energetskog paketa, recimo o pristupu trećih ponuđača gasnoj infrastrukturi ili o tome ko će određivati cenu tranzita gasa. O tome će Brisel ozbiljno pregovarati tek kada Rusija promeni odnos prema Ukrajini – što se tiče gasnog duga, ali i uopšte, recimo kada Rusija prekine indirektnu podršku pobunjenicima na istoku Ukrajine. Vidimo da se ovde upliću teme koje nemaju ništa sa evropskom energetskom politikom kako bi se Rusija podvrgla pritisku. To su sankcije Gaspromu na mala vrata. Inače su ta firma i Evropska komisija bili na dobrom putu da se dogovore, ali sada su dalji razgovor izgleda blokirani.

DW: Šest zemalja EU kao i kandidat Srbija veoma su zainteresovane da Južni tok proradi kako bi gas dobijali brže, sigurnije i jeftinije. Nije li onda i sama EU podeljena oko ovog pitanja?

Mangot: Te države su potpisale bilateralne ugovore sa Rusijom koji su valjani sa stanovišta međunarodnog prava. Rusija bi mogla – iako neće – da pravno nastupi protiv država koje sada ne ispunjavaju potpisano. Zemlje koje su najglasnije u zahtevu da se Rusija pritisne nemaju ništa sa ovim ugovorima, tu pre svega mislim na Veliku Britaniju, Švedsku, istočnoevropske članice Unije. Nažalost, ovde se mešaju i Sjedinjene Države što je nedopustivo – radi se o evropskoj energetskoj politici koja ne treba da se sprovodi u svetlu transatlantskih odnosa.


DW: Situacija koju ste opisali deluje kao tamni vilajet za neke države. Uzmimo Bugarsku – ako gradi Južni tok, ona će plaćati drakonske kazne Briselu. Ako obustavi radove, Rusija ili Gasprom mogu da je tuže za neispunjavanje ugovornih obaveza.

Mangot: Tačno tako. Međutim kada se na jedan tas stave sankcije Evropske komisije, a na drugi sankcije Rusije, rukovodstvo Bugarske je odvagalo da je prva opcija verovatnija. Teško je pretpostaviti da će Rusija posegnuti za pravnim sredstvima prema nekoj državi jer bi tako sama blokirala sopstveni projekat. To se neće desiti. Evropska komisija je, sa druge strane, jasno najavila proces protiv Bugarske i novčane kazne.

Ta pretnja je neposredna i konkretna pa se Sofija povinovala. Problem za EU je što ne može da blokira Južni tok ako nema koncept za gasnu mrežu u Ukrajini. Rusija i dalje većinu svog gasa plasira preko teritorije Ukrajine – taj gasovod će ostati najznačajniji tranzit ukoliko ne bude Južnog toka. Ali onda je pitanje, ko će modernizovati gasnu infrastrukturu u Ukrajini i koliko će se na tome sarađivati sa Rusijom? Dakle, teško je razumeti trenutnu politiku Evropske komisije – sa jedne strane blokiraju ruski projekat Južnog toka, a sa druge su zavisni od saradnje sa Rusijom kada se radi o ukrajinskoj infrastrukturi.


DW: Ima mišljenja da je Rusija u Kini pronašla alternativnog kupca. Ipak, evropske zemlje ostaju najbolja mušterija. Da li je sada i Rusija pod pritiskom?

Mangot: Svakako. Pitanje tranzita gasa preko Ukrajine tesno je povezano sa ukupnim energetskim odnosom Moskve i Kijeva. Ukrajina koristi situaciju za kontrapritisak – traži jeftiniju cenu gasa kako bi uopšte pristala na razgovor o otplati duga. Naravno, Rusija bi mogla da obustavi isporuke Ukrajini ako nije zadovoljna ponuđenom cenom, ali bi time zatvorila sebi tranzit do evropskih zemalja. Gasprom ne sme to sebi da dozvoli.


DW: Dakle nije ni teoretski moguće da Rusija ne prodaje gas Ukrajini, ali da ipak šalje gas kroz tu zemlju ka drugim državama?

Mangot: Teško, jer bi Ukrajina vrlo verovatno u toj situaciji ipak izvlačila gas iz gasovoda za sopstvene potrebe. Iako je leto, gas je neophodan za tešku industriju. Tako bi nastala nova gasna kriza, a zemlje EU i Evropska komisija bi najverovatnije za to okrivile Rusiju. Zato je Moskva u velikoj dilemi.

DW: Moskva od Kijeva traži 500 dolara za hiljadu kubika gasa. Nije li to previše?

Mangot: To je bez svake sumnje previše. Povratak na stare cene iz 2010. ne može da prođe. Sa druge strane, zahtev Ukrajine da plaća 265 dolara je takođe potpuno neprihvatljiv jer je to daleko ispod prosečne cene koju Gasprom naplaćuje od evropskih država. Očigledno Ukrajina oseća da ima jaku pregovaračku poziciju inače ne bi tako tvrdoglavo zahtevala nisku cenu od Gasproma.


DW: Sada je potpuno jasno da Južni tok neće biti u funkciji krajem sledeće godine, kako se najavljivalo, ali je teško zamislivo i da projekat potpuno propadne. Kakav nas razvoj situacije čeka?

Mangot: Mislim da je dugoročni cilj Evropske komisije da Rusija garantuje minimalnu količinu gasa koju će liferovati preko Ukrajine. Tek tada će Brisel biti spreman na kompromise oko Južnog toka. Iz evropske perspektive, Južni tok direktno šteti Ukrajini – gas više ne bi prolazio kroz tu zemlju i Kijev bi ostao bez priliva novca od tranzita. Stoga mislim da će osnova kompromisa biti obaveza Rusije da i dalje deo gasa prolazi kroz Ukrajinu, kako ta zemlja ne bi izgubila čitav kolač.


DW: Srpska ministarka energetike Zorana Mihajlović je u jednoj polurečenici pomenula mogućnost promene rute Južnog toka. Da li Vam to deluje uopšte moguće?

Mangot: Teško je zamislivo. Isprva je plan bio da kopnena postrojenja Južnog toka budu na teritoriji Rumunije umesto Bugarske. To je nerealno, odnosi dve zemlje su loši, Rumunija je jasno na transatlantskom kursu. Uostalom, to ne bi promenilo ništa – i Rumunija je članica EU i imala bi iste probleme kao Bugarska. A takođe je nerealno i preskupo da čitav gasovog ide ispod Sredozemnog mora. Južni tok ne može nikako da zaobiđe zemlje EU, na posletku, cilj Rusije i jeste da ovim putem dođe na tržište EU. Stoga je Gasprom u bezizlaznoj poziciji.


Gerhard Mangot (48) je profesor političkih nauka na Univerzitetu u Inzbruku. Od 1991. je istraživač i savetnik Austrijskog instituta za međunarodne poslove i to za pitanja bivšeg Sovjetskog Saveza i istočne Evrope, a od 1995. predavač na bečkoj Diplomatskoj akademiji. Profesor Mangot piše i svoj blog u kojem se uglavnom bavi dešavanjima u Rusiji i, u poslednje vreme, krizom u Ukrajini.

Datum 10.06.2014
Autor Nemanja Rujević

www.dw.de

[kumbor]

Zanimljiv odgovor, dostojan jednog Nemca. Lomiće se koplja i na kraju doći do nekog rešenja. Međutim, kad slonovi tancuju, teško travi pod njima. Unakaziće nas sa plaćanjem struje zimus! A već su me unakazili stopostotnim povećanjem poreza i doprinosa. Addio šnicle di gloria, addio pivo, vino i cigare. Addio, izgleda i lekovi za srce, krv i pritisak.

[FF]

Zanimljivi podaci - koliku cenu gasa ko plaća:

Koliko nas stvarno košta ruski gas?
IZVOR: DANAS
Beograd -- Ruska kompanija Gasprom pre neki dan je objavila po kojoj prosečnoj ceni prodaje gas partnerima u inostranstvu. Cene se znatno razlikuju.

Ruskom tržištu je Gasprom prošle godine gas isporučivao po prosečnoj ceni od 89,7 dolara za 1.000 kubnih metara.

Kupcima u državama bivšeg Sovjetskog saveza 1.000 kubika gasa naplaćivao je prosečno po 290 dolara, dakle triput skuplje, a kupcima iz Evrope i ostalih zemalja, među koje i mi spadamo, po ceni od 384 dolara, dakle četiri puta skuplje.

Cena gasa se uz mnogo specifičnosti ugovara sa svakom državom ponaosob za isporuke na njenoj granici, kako su Danasu rekli verzirani izvori u Beogradu, u većini slučajeva Gasprom preuzima transportne troškove do granice preuzimanja, što za naše tržište nije slučaj.

Uz objavljene prosečne cene, Gasprom je objavio i za koliko procenata su te cene, izražene u dolarima, prošle godine porasle.

Prema tim podacima, prosečna cena za rusko tržište porasla je za 14,5 odsto, za zemlje bivšeg Sovjetskog saveza za 16,3 odsto, a za Evropu i ostale zemlje čak za 22,8 odsto.

I cena po kojoj Srbija kupuje ruski gas predmet je stalnih domaćih naročito političkih sporova. Prema najsvežijem saopštenju sa sajta Jugorosgasa, posrednika u toj kupovini, Srbija je prošle godine plaćala 1.000 kubika gasa po prosečnoj ceni 545 dolara, a za prvi kvartal ove godine ugovorena je cena od 478 dolara za 1.000 kubnih metara.

Srbija plaća gas na granici između Ukrajine i Mađarske, a zašto u našem slučaju nije ispregovarano da Gasprom preuzima transportne troškove do naše granice, nije sasvim jasno.

Prema podacima evropskih institucija, Nemačka je, recimo, u martu ove godine 1.000 kubnih metara gasa plaćala 450 dolara, ali stručnjaci smatraju da ta cena nije sasvim uporediva sa našom.

I napominju da Srbija uz najbolje pregovarače ne može da očekuje uslove kakve postižu Nemci kao veliki kupci. Utešno je da višu cenu od nas plaćaju, na primer, Makedonci.

U Skoplju je objavljeno da je za drugi kvartal ove godine sa Gaspromom ispregovarana cena od 573,52 dolara za 1.000 kubnih metara, odnosno za 2,148 odsto viša od cene koju je Makedonija plaćala u prvom kvartalu ove godine.

U pregovorima veličina države i količine koje od Gasproma kupuje igraju važnu ulogu. Pregovaračku poziciju definišu i drugi elementi, pa i sposobnost pregovarača.

Evropska unija ocenjuje da ruska strana cenu gasa na domaćem ruskom tržištu tretira kao socijalnu kategoriju, pothranjuje nekonkurentnost ruske ekonomije i onemogućava podizanje tehnološkog nivoa energetskog sektora, i zato Brisel vrši stalni pritisak na Rusiju da rusko tržište energenata liberalizuje i na tom tržištu cenu gasa formira u skladu sa pravilima tržišne ekonomija.

Ruska strana, navodno, stalno obećava da će neke korekcije učiniti, ali je uvek novi politički izazovi gone da ta obećanja odlaže.

Koliko je licemerno ovo sa liberalizacijom tržišta gasa i da se to pravda nekonkurentnošću ruske ekonomije. Sad se zamera Rusiji što svojoj privredi i odabranim stranim partnerima naplaćuje gas po nižim cenama od onih po kojima ga prodaju državama EU. To je kao kada bi od Saudijske Arabije tražili da izjednače cene motornog benzina sa onom u Evropi.

S druge strane, Srbija plaća gas po ceni od 478 $/1000Nm3 - više od mnogih zemalja EU. Ukrajina je pre krize (po ugovoru iz 2009.) Rusiji plaćala gas po ceni od 450$/1000Nm3. Čini mi se da su ih Rusi pomalo drali sa ovom cenom. Ipak je to visoka cena za partnera od koga očekuješ da ti se privoli. Ostalim susednim državama iz bivšeg SSSR-a Rusija isporučuje gas po cenama ispod 300$/1000Nm3.

Nakon eskalacije ove krize, Gasprom je zahtevao da se Ukrajini digne cena na čak 500 $/1000Nm3. Mislim da je ovo loše samo taktiziranje i pozicioniranje za pregovore, odnosno stvaranje pritiska na drugu stranu. Uostalom, sada Putin Ukrajini nudi ukidanje izvoznih carina, što bi cenu za Ukrajinu oborilo na mnogo prihvatljivijih 385 $/1000Nm3. Međutim, kijevska hunta ponudu odbija i traži od Rusije "tržišnu cenu" od 280 $/1000Nm3. U međuvremenu su nasilnim pučem svrgli legitimno izabranog predsednika države, ukinuli Ustavom zagarantovana prava ruskoj zajednici, a na istoku zemlje besni građanski rat u kome svaki dan gine desetine proruskih civila. Za to vreme, briselska birokratija iz samo njima znanih razloga seče granu na kojoj sedi - ucenjuje Rusiju blokiranjem izgradnje alternativnih pravaca snadbevanja gasom same sebe. Naravno - zdrava ekonomija nema blage veze sa time, sluša se veliki brat s druge strane Atlantika. Pitanje je dokle će Nemačka imati strpljenja za to, jer jedino oni imaju dovoljno moći da prekinu ovu ujdurmu, sednu za sto sa Rusima i dogovore se šta je najbolje za obe strane. Uslov je da iz priče isključe treću strane - onu s druge strane okeana.

[ORIĆAREB]

Тренутак истине у односима Москве и Анкаре

12.06.204.

Бугарски премијер Пламен Орешарски изјавио је да је Бугарска стопирала припремне радове на изградњи гасовода "Јужни ток". Разлог: Европска комисија (ЕК) сумња да пројекат не испуњава антимонополске стандарде ЕУ. Бугарски премијер је ово изјавио током брифинга, након састанка са групом америчких сенатора. Према речима Орешарског, будућност пројекта биће одређена након консултација са Бриселом.

Истина, Министарство енергетике Русије саопштило је да још није добило званично обавештење од Бугарске о обустави радова. Бугарска - као што се дешавало више пута - можда ипак промени свој став и подржи пројекат, упркос америчком притиску. Ако ни због чега дугог, а оно зато јер у случају прекида транзита гаса кроз Украјину, она ће прва настрадати.

Друга чињеница: САД и њени западни партнери покушавају да "замрзну" испоруке руског гаса у Европу, заобилазећи Украјину, како би сачували зависност главног европског увоза гаса од односа између Москве и Кијева. Зато је украјински премијер Јацењук најавио реструктурирање "Нафтогаза Украјине", што ће резултирати, како се предпоставља, да активи предузећа пређу у руке САД и ЕУ. Тј., гасоводи у Украјини прелазе под контролу америчких и европских компанија. У случају реализације "Јужног тока", вредност ових актива ће бити сведена на нулу.

Такав ток догађаја предвидела је и Турска. Подсетимо се, Анкара је раније предложила да, како би се избегли сви транзитни ризици, "Јужни ток" прође преко њене територије, а не кроз Бугарску. С тим у вези, ову варијанту је поменуо и председник Владимир Путин. Он је објаснио да, уколико Брисел наставити да кочи пројекат, Русија ће размотрити друге опције - преко држава које нису чланице Европске уније, што се односи на Турску. Са своје стране, Анкара, као је изјавио министар енергетике и природних ресурса Танер Јилдиз, "спремна је да разговара о овој опцији, ако стигне предлог из Русије". Једино је питање, колико је Турска отпорна на америчке притиске.

Са тим у вези, осврнимо се на неколико момената. Турска је раније изразила жељу да повећа обим испорука руског гаса кроз гасовод "Плави ток", који је намењен за снабдевање Турске руским природним гасом преко Црног мора, заобилазећи треће земље. Разумљиво је и зашто, јер у енергетском билансу Турске, руском гасу у наредним годинама нема алтернативе.

Постоје и други важни разлози зашто турска влада има за циљ да ојача енергетску сарадњу са Русијом. Турска има све мање шансе за улазак у ЕУ, упркос чињеници да њена улога у очима Брисела у вези са недавним догађајима у Украјини све више расте. И на Турску, као што је на Бугарску, може се повећати притисак од стране САД и њених партнера у циљу да се укључи у операцију са анти-руским санкцијама. Анкара се противи. Многи турски стручњаци верују да је солидарност са Европском унијом унапред осуђена на пропаст. Анкара сматра да, било која турска влада, политику санкција према Русији ће последњу разматрати, једино уколико Анкари не понуде нешто веома "велико и важно" .

Дакле, за Москву и Анкару долази тренутак истине, специфичан тест за проверу јачине билатералних трговинско-економских односа изграђених у последњих неколико година. Како Руси кажу у таквим случајевима, "неопходно је да се седам пута измери, пре него што се једном пресече". Сви имају шта да изгубе.



Glas  Rusije

[kumbor]

Problem je što nije Turska zapadno od Bugarske, već istočno... kako je moguće izbeći Bugarsku u projektu Južnog toka, nije mi jasno!

[Milan (longtrip)]

16.4.2014.

www.poslovni.hr



Južni tok mogao bi prolaziti kroz turski teritorij


Turska razmišlja o tome da odobri prolaz kroz turski teritorij plinovoda Južni tok kojim će se ruski plin transportirati u Europu, kazao je danas ministar energetike Taner Yildiz.

Turska razmišlja o tome da odobri prolaz kroz turski teritorij plinovoda Južni tok kojim će se ruski plin transportirati u Europu, kazao je danas ministar energetike Taner Yildiz.

To će pitanje biti sastavni dio energetskog paketa o kojem će se idućeg tjedna razgovarati na rusko-turskom sastanku u Ankari, kazali su turski dužnosnici.

Paket će obuhvatiti široku lepezu tema, od pojačane opskrbe plinom i promjene cijene tog energenta do nuklearne energije, dodaju.

Budućnost 2.400 kilometara dugog plinovoda Južni tok koji će Rusiju preko Crnog mora povezati s Europom, zaobilazeći teritorij Ukrajine, dovedena je u pitanje zbog krize oko ruskog pripojenja Krima.

"Spremni smo razmotriti zahtjev o prolazu plinovoda preko teritorija Turske", odgovorio je Yildiz novinarima na pitanje o projektu Južni tok.

"Govori se da bi takav zahtjev mogao biti upućen. Bude li tako, mi ćemo ga razmotriti", naglasio je turski ministar koji će u ponedjeljak u Ankari razgovarati sa potpredsjednikom Gazproma Aleksanderom Medvedevim.

Južni tok trebao bi preko Bugarske, Srbije, Mađarske i Slovenije dopremati plin do Italije a trebao bi biti dovršen do kraja ovog desetljeća.

Razmatra se mogućnost da cjevovod izađe iz Crnog mora na kopno u Trakiji, na sjeverozapadu Turske, umjesto u Bugarskoj, kako bi se izbjeglo izravno povezivanje Rusije i Europske unije, kazao je za Reuters energetski analitičar koji je želio ostati anoniman.

"Tako će Rusija moći izravno dostavljati plin do plinovoda u turskoj regiji Marmari, koja najviše troši", tumači taj analitičar.

Uskoro bi na dnevni red moglo doći i povećanje kapaciteta plinovoda Plavi tok koji preko Crnog mora povezuje Rusiju i Tursku. Njegov bi sadašnji kapacitet od 16 milijardi prostornih metara plina godišnje mogao biti povećan za oko 3,5 milijardi prostornih metara plina godišnje, kazali su za Reuters upućeni dužnosnici.

[ORIĆAREB]

Uskoro bi na dnevni red moglo doći i povećanje kapaciteta plinovoda Plavi tok koji preko Crnog mora povezuje Rusiju i Tursku. Njegov bi sadašnji kapacitet od 16 milijardi prostornih metara plina godišnje mogao biti povećan za oko 3,5 milijardi prostornih metara plina godišnje, kazali su za Reuters upućeni dužnosnici.

Moćni kompresori pokretačka su snaga plinovoda Plavi tok



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kompresorska stanica Beregovaja snage 150 MW ključna je za podizanje tlaka u gotovo 400 km dugačkoj podvodnoj dionici plinovoda Plavi tok (Blue Stream). Taj plinovod duljine 1213 km ruski plin transportira u Tursku, a njegova podvodna dionica smatra se najdublje postavljenim plinovodom na svijetu. Separatori tekućina, moćne turbine, motori i kompresori automatizirane kompresorske stanice brinu se o opskrbi plinom Turske, prema kojoj se godišnje transportira nešto manje od 16 milijardi m3 plina.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Jedna od najvećih kompresorskih stanica na europskom kopnu sigurno je Beregovaja na obali Crnog mora, snage 150 MW. To impresivno zdanje u koje ulaze i iz kojeg izlaze dvije žute plinske cijevi promjera 1,5 m stepenasto se spušta prema obali i sastavni je dio plinovoda Plavi tok. Taj plinovod, poznati i pod imenom Blue Stream, ruski plin iz plinskih polja transportira u Tursku. Duljina Plavog toka iznosi 1213 km, a maksimalni kapacitet plinovoda od 16 milijardi m3 trebao bi biti dosegnut u 2013. godini. Podmorska dionica Plavog toka smatra se najdublje postavljenim energetskim cjevovodom na svijetu jer je plinovod smješten na dubini od prosječno 2000 m.

Cijevi podmorske dionice dvostruko su deblje nego one na kopnenom dijelu. Uobičajena praksa kod transporta plina plinovodnim sustavom je gradnja kompresorskih stanica na svakih 80 do 120 km udaljenosti, no Beregovaja je vrlo jedinstvena: kompresorska stanica služi za podizanje tlaka u plinovodu u duljini od čak 396 km, sve do kompresorske stanice Corum koja se nalazi 60 km od Samsuna u Turskoj. Veliko i impresivno zdanje smješteno 250 m iznad razine Crnog mora opasano je bodljikavom žicom i osvijetljeno reflektorima, a danonoćno ga čuva nekolicina vrlo motiviranih čuvara naoružanih dugačkim pendrecima i pištoljima. Kompresorska stanica Beregovaja jedinstveno je tehničko postrojenje koje u pogonu 24 h na dan, 365 dana u godini i koristi najmodernije tehnologije, a proces je u potpunosti automatiziran. U trenutku organiziranog novinarskog posjeta KS Beregovaja vrijeme je bilo relativno toplo, temperatura u jednoznamenkastom plusu pa je potrošnja plina u Turskoj bila smanjena. Od šest kompresorskih pumpi radile su samo dvije, mirisa odoranta u zraku nije bilo, a razina buke rashladnih sustava bila je doista minimalna. Priprema plina napravljena je 60 km prije dolaska na kompresorsku stanicu koja podiže tlak u plinovodu. Iako je plin pročišćivan i prije dolaska u KS Beregovaja, procedura je standardizirana i ništa se ne prepušta slučaju pa se u sklopu kompleksa ponovo izvodi pročišćavanje plina od tekućina i nečistoća do razine 5 μm, a plinski kromatografi automatizmom prate količinu sumpora.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Prema projektu, KS Beregovaja ima šest kompresorskih pumpi i tri turbogeneratora, čime njen kapacitet u potpunosti može ispuniti ugovorne obveze o izvozu plina u Tursku. Snaga KS Beregovaja iznosi 150 MW, a tlak u plinovodu podiže se sa 100 na 250 bar. Mobilni laboratorij kontinuirano mjeri kvalitetu vode i zraka u blizini kompresorske stanice okružene mediteranskom makijom. S obzirom da je stanica smještena u ekološki osjetljivom i zaštićenom kraju, emisije koje se šalju u atmosferu moraju biti vrlo niske. U sklopu kompresorske stanice funkcionira automatizirani laboratorij za uzorkovanje plina, a to je i mjesto s kojeg se u cjevovod šalju inteligentni pigovi, naprave koje iznutra čiste cjevovod i dijagnosticiranju njegovo stanje kao što je, primjerice, debljina stijenki kako bi se na vrijeme reagiralo u slučaju korozije. Inteligentni pigovi kreću iz KS Beregovaje i putuju cijelom podmorskom dionicom prikupljajući podatke o stanju cjevovoda. S obzirom da je kompresorska stanica opasan objekt, u sklopu nje su smještene dvije požarne stanice i dva vatrogasna vozila, a iako bi se očekivalo da je pušenje sasvim zabranjeno, to ipak nije tako. Zaposlenici, očigledno u većini pušači, naguravaju se pod nadstrešnicom gdje je dozvoljeno pušenje.  

Plavi tok je u vlasništvu je nizozemske kompanije Blue Stream Pipeline koja je joint-venture ruskog Gazproma i talijanskog Enija. Blue Stream Pipeline vlasnik je podmorskog dijela plinovoda, kao i kompresorske stanice Beregovaja, Gazprom posjeduje i upravlja ruskom kopnenom dionicom, a turski BOTAŞ posjeduje i upravlja turskom kopnenom dionicom. Gradnja tog plinovoda započela je 1997, a transport plina prema Turskoj započeo je u veljači 2003. godine. Zanimljivo je da je prva faza gradnje KS Beregovaja započela tek 2001, dok je stanica u pogon puštena tek 2005. godine. Prije početka njezinog rada, za kompresiju plina prije ulaska u Crno more bile su zadužene KS Krasnodarskaja i KS Stavropolskaja. U blizini KS Beregovaja trebala bi biti sagrađena KS Ruskaja, najveća kompresorska stanica na svijetu, koja bi trebala biti polazišna točka za 900 km dugu podmorsku dionicu plinovoda Južni tok, čiji početak gradnje je simbolično započeo u prosincu 2012. godine.

[dzumba]

Као што знамо Немачка је врло важан фактор у ЕУ, па и када је у питању "Јужни ток". Зато није наодмет прочитати шта каже немачки амбасадор у Р. Србији Хајнц Вилхелм, у интервјуу новинару "Политике" Милошу Казимировићу, на питање о "Јужном току":

Vaše mišljenje ne dele svi u EU – smenjuju se pritisci sa uveravanjima da pritisaka nema... Ne samo kada je reč o spoljnoj politici već i o privrednim pitanjima. Na primer, osporava se legitimnost „Južnog toka”, a ne dovodi u pitanje „Severni tok”, kojim se Nemačka snabdeva ruskim gasom?

Mislim da se budućnost „Južnog toka” ne dovodi u pitanje od strane EU, već se traži da Rusija prihvati određene regulative, po kojima, na primer, ista kompanija ne može da bude i dobavljač. Nama je jasno da bi to bio težak udarac, ne samo za Srbiju, i koliko sam informisan, intenzivno se traga za kompromisom.

Амбасадори углавном износе званичне ставове својих влада.


Интервју је објављен у "Политици" од 13.06.2014. године.
Извор: www.politika.rs

[Milan (longtrip)]

Tačno tako Džumba...a mi smo naučili i da ih čitamo pomalo.Po regulativama EU hoće da Rusi investiraju u svoju ideju a da se gasovod tretira kao auto put.To jest da Rusi nemaju kontrolu nad njim već ga može  koristiti onaj koji plati "putarinu".U prevodu se to zove ponuda koju moraš da odbiješ...barem za sad!

[kumbor]

Duhovito, ali prilično tačno objašnjenje.

[dzumba]

Па сад, ако ћемо то мало анализирати и промислити, посебно са становишта корисника, плиноводи и нафтоводи и јесу "ауто-путеви". Као што на ауто-путу нико не брани да возе сва кола, ако плате, тако би требало и овде. Ипак, ко инвестира тај скупља кајмак, односно наплаћује друмарину, али  углавном не може (и не треба) да утиче на то ко вози путем. Вози ко има да вози. У конкретном случају возили би скоро увек Руси и то само ако би им се исплатило. Ја бих волео да Србија има 51% власништва у делу "Јужног тока" кроз Србију, а не 49% како је тренутно.

[Milan (longtrip)]

Koliko pratim,ta "vozna karta" je u igri zbog Azerbejdžana da bi se kroz isti "autoput" eventualno transportovala alternativna energija.Što da se gradi Nabuko,kad zapadni naftni lobi može i tim pravcem da prodaje gas Evropi. Ali Rusi onda nemaju pravo veta na odluku čiji će gas proticati kroz njihovu investiciju.S druge strane,EU i SAD ne odgovara pravo Rusije da "svim sredstvima" obezbeđuje i štiti svoju imovinu od 51% ,zbog čega smoi mi svesno ušli na mala vrata u tu zonu uticaja!

[kumbor]

Није баш да је гасовод исто што и аутопут, аутопут је стварно јавно добро у општој употреби, што гасовод није. А то што само Србија нема 50 или 51% власничког удела у компанији која би требало да опслужује Јужни ток, то је питање за наше преговараче. Цео тај нафтно-гасни споразум, ма колико ја волео Русе је, морам признати, врло лоше испреговаран са српске стране. А зашто је тако испало - из истог разлога из којег Србија није добила малтене ниједну спољнотрговинску арбитражу у последњих 20 година у своју корист. Политички утицаји и јавна набавка најјефтинијих - лоших правника, наравно.