Obaveštajne službe i njihovo delovanje.

[dzumba]

Врло је велико питање да ли је та служба била посебна и "самостална". Она је само користила капацитет дипломатских представништава за легалан обавештајни рад, што је и иначе делатност сваке дипломатске службе. Мислим да се она више бавила аналитиком, односно да из дипломатских извора и извештаја (који су се сливали у СМИП) прикупи одређене податке или усмери дипломате да их прибаве. Тешко да је она радила "оперативно" у смислу да је имала "своју" мрежи информатора, агената и сл.

[Agario]

Ministar vanjskih poslova Srbije Ivan Mrkić najavio je ponovno uspostavljanje diplomatsko-obavještajne služba Srbije koja je baštinila SID Jugoslavije osnovan krajem 40-ih godina prošlog vijeka. Meta SID-a, svojevrsne civilne obavještajne službe Jugoslavije, između ostalih je bila i emigracija.

Kako javljaju beogradski mediji a prenosi Anadolija, Mrkić je kazao kako će na taj način biti stvoren pouzdan kanal informisanja za najviše državno rukovodstvo.Šef srbijanske diplomatije je u povodu najave obnavljanja Službe za istraživanje i dokumentaciju(SID) Ministarstva spoljnih poslova Srbije istakao da je najvažnije da kanal komuniciranja bude pouzdan, kao i da izvor informacija uvijek bude zaštićen.
 
“Pravovremena saznanja veoma su važna za ispunjavanje spoljnopolitičkih ciljeva jedne države”, poručio je Mrkić i podsjetio da je Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID) osnovana 1949. godine, a prestala s radom 2007. godine, kada je zakonom izostavljena iz obaveštajnog sistema.
 
“Kroz ta­kvu vr­stu slu­žbe, Ti­to je pr­vi u ce­lom sve­tu znao da je Ben Bela pao. Na­dam se da će SID bi­ti usta­no­vljen do kra­ja go­di­ne. O naj­de­li­kat­ni­jim stva­ri­ma ne mo­že­te da pri­ča­te SMS-om, te­le­fo­nom, mej­lom. Ne po­sto­ji ozbilj­no mi­ni­star­stvo spolj­nih po­slo­va ko­je ne­ma SID, od­no­sno ta­ko­zva­nu slu­žbu za in­for­mi­sa­nje i do­ku­men­ta­ci­ju”, pojasnio je Mrkić, ukazavši da to ni­je agen­tu­ra, kao što ne­ki naj­če­šće sla­bo obaviješteni, kako je rekao, po­gre­šno za­mi­šlja­ju ne­ke spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce ko­je kao "Džejms Bon­do­vi je­zde svije­tom i ko zna šta ra­de".
 
Mrkić je pojasnio da je riječ o naj­ra­fi­ni­ra­ni­joj in­for­ma­tiv­noj ili tač­ni­je in­for­ma­tič­koj dje­lat­no­sti.
“On­da bi po­je­din­ci mo­gli da vr­lo struk­tu­ri­sa­no i si­stem­ski re­še­no ja­vlja­ju ovoj usta­no­vi naj­de­li­kat­ni­je in­for­ma­ci­je ko­je ne sme­ju da bu­du pred­met bič­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, jer bi ti­me ugro­zi­li ugled ove ze­mlje, ali i sve slu­žbe u ni­zu”, izjavio je Mrkić u intervjuu za beogradski dnevni list „Po­li­ti­ka".
 
Odgovorajući na pitanje novinara da li je to dio ideje o objedinjavanju SID-a, Vojno-obajveštajne agencije (VOA) i dio Bezbjednosno-informativne agencije (BIA), Mrkić je odgovorio da će se opre­dije­li­ti za onu varijantu ko­ja či­ta­vom dr­žav­nom apa­ra­tu naj­vi­še od­go­va­ra.
 
“Po­la­zi se od po­ten­ci­ja­la svih slu­žbi, ka­dro­va, ko­li­ko ima­mo sna­ge. A bit­no je da ono što je po­sto­ja­lo bu­de re­sta­u­ri­sa­no. Cilj je da naj­u­ži vrh dr­ža­ve bu­de što bo­lje in­for­mi­san, da zna­ju i da pra­te te­me od iz­u­zet­nog zna­ča­ja, a či­je raz­ma­tra­nje ne sme da bu­de kom­pro­mi­to­va­no op­štom pri­čom”, podvukao je srbijanski šef dipomatije i naveo da “za efi­ka­snu, po­u­zda­nu, ne­tra­čer­sku di­plo­ma­ti­ju u si­ste­mu treba postojati i taj seg­ment”.
 
Ministar inostranih poslova je rekao da od 2007. godine, kada je uki­nu­t ka­nal SID, Srbija ne može da funkcioniše u pu­nom di­plo­mat­skom ka­pa­ci­te­tu.
 
“Mi smo u ne­kim pe­ri­o­di­ma bi­li šam­pi­o­ni, mo­gli su u vre­me blo­ko­va od nas da ču­ju ne­što i Mo­skva i Va­šing­ton. Vr­lo smo od­luč­ni da ofor­mi­mo ja­ku dr­ža­vu Sr­bi­ju i ni­šta što že­li­mo da uči­ni­mo ne­će­mo ra­di­ti na šte­tu drugih dr­ža­va”, poručio je šef srbijanske diplomatije.
 
Među jugoslovenskom emigracijom nakon Drugog svjetskog rata, pored UDBA-e koja im je bila strah i trepet, bila je poznata i Služba za istraživanje i dokumentaciju saveznog sekretarijata za inostrane poslove (SID SSIP-a) sa sjedištem u Beogradu, koja je prema podacima hrvatskih sigurnosnih službi u Hrvatskoj također imala prilično aktivnu mrežu suradnika.
 
Kako je svojevremeno pisao "Nacional", SID je 80-ak posto svojih potencijala usmjeravao prema prikupljanju podataka o djelovanju emigracije s područja Jugoslavije, a od toga je najznačajniji dio otpadao na podatke o ustaškoj emigraciji. SID je zapravo bio jugoslavenska civilna obavještajna služba, čije se djelovanje odvijalo iz centrale u Beogradu i operativaca raspoređenih po jugoslavenskim ambasadama i konzulatima.
 
SID je nastao pod nazivom Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID) u sastavu Sekretarijata vanjskih poslova. Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID) Saveznog sekretarijata za vanjske poslove SFRJ zakonski je bila definirana kao dio sustava državne sigurnosti; bila je to obavještajna, ali i protuobavještajna služba.
 
Djelovala je preko jugoslavenskih diplomatsko konzularnih predstavništava. Primarni zadatak SID-a je bio kroz operativni rad, pribavlja informacije političkog, sigurnosnog i ekonomskog karaktera koje se tiču bivše SFRJ i da s tim upozna najuži vrh države. Nije se radilo o klasičnim tajnim agentima već osobama koje su bile ugrađene u svako diplomatsko predstavništvo SFRJ u inozemstvu i za njih su većinom znali predstavnici tajnih službi zemlje domaćina. Uglavnom su to bili atašei za kulturu, gospodarstvo, politički tajnici veleposlanstva i tome slično.
 
SID je utemeljio Edvard Kardelj i njegovi obavještajci su bili diplomate Maksimilijan Baće, Antun Vratuša, Zdenko Sveta, Edo Brajnik, Faik i Raif Dizdarević, Veljko i Arso Milatović, Aleš Bebler, Milivoje Maksić, Branko Mikašinović, Cvijetin Mijatović, Josip Vrhovec, Janko Smole, te Borisav Jović. Kako su kazali "Nacionalovi" sugovornici obavještajna diplomatska služba SID radila je jako dobro sve do raspada Jugoslavije, kad počinje i njeno urušavanje.
 
Između ostalih, ovu službu su obilato koristili Slobodan Milošević i Milan Milutinović, a velika je uloga SID-a u iznošenju novca na Kipar i ostale zemlje u vreme sankcija. Podatak da je dugogodišnji šef ove službe odmah otišao za veleposlanika na Kipar govori sam za sebe. SID je od 1992-94. vodio Zoran Janačković, a kasnije veleposlanik u Skopju. Zatim na čelo SID-a dolazi Petar Janković, koji je rukovodio Službom do 1999. godine. Janković potom odlazi na mjesto veleposlanika na Kipar.

Izvor : SB

[Рашо]

...

Богами врућа вијест!
Мркић није министар "само" од 2014. године.

[Agario]

Top vruće i hladne vijesti su u drugim temama...ovdje je riječ o SID-u i saznanjima o istom bez obzira od kada datira podatak/informacija...

[Agario]

A evo kolega Рашо ukoliko nekome nedostaje vrućih top vijesti, jedne upravo stigla sa fronta 

[VeselinDakovic]

Прочитао сам све што је овде изнето у вези прикупљања података, и додао бих пар ствари.

Прегледање СМС/ММС порука је тривијално јер су мобилни оператери у обавези да све поруке чувају две године, а ако је уз неки број придружено име лица, тада је период чувања 5 година. Све те поруке су обичан текст који се лако компримује и архивира, тако да период чувања порука може бити знатно дужи. У нормалном раду, све те поруке се уписују у обичну релациону SQL базу над којом је могуће извршити упите који проналазе жељени садржај без икаквих проблема, чак и тип мобилног телефона који је послао поруку.

На теми о криптографији сам навео да SS7 протокол који се користи у 3G/4G мрежама има безбедносне пропусте који се могу употребити за пресретање и бележење саобраћаја, као и за утврђивање локације уређаја.

Зато и влада велико интересовање за куповину СВИХ телекомуникација.

У уводном посту се наводи да службе, по потреби, на својој територији прате, прислушкују, снимају, лоцирају и тако даље, лица за која су исте заинтересоване, и да је то регулисано законом. Друга је ствар кад се таквим активностима баве стране службе.

Ситуација са комуникацијама преко интернета је још гора јер је интернет екстериторијалан.

Приметио сам да се у више наврата наводи да таква систематска присмотра не може штетити особи која не крши законе, те да им ништа не смета ако се неко њима бави.

То није баш тако.

Горе поменуто закључивање је слично размишљању да вас неће напасти медвед у шуми зато што ви нећете (не можете) да нападнете медведа и нисте ни заинтересовани за то. Ако је медвед заинтересован да вас нападне неће вас питати какав је ваш став по том питању.


Друго размишљање је засновано на сопственој безначајности у догађајима и процесима великих размера, које је такође погрешно. Веома, веома погрешно.

Раније се 90% обавештајних података могло прикупити из јавно доступних извора, а сада је то највероватније 99%, управо због интернета.

Што се тиче овог сајта, исти се налази на серверу у Немачкој, који је власништво америчке компаније из Остина, Тексас, САД, а концентрација бивших а активних војних лица је толика да овај сајт "сија". А можда и не надгледају сајт већ само ископирају целу партицију диска са сервера, с времена на време.


Промена је почела током 90-их, а да би се мало тема "разбистрила" осврнућу се на разумевање и концептуализацију прелаза у информатичку цивилизацију. Оно што ће вама бити најближе је помињање војно-индустријског комплекса који се претворио у војно-информациони комплекс, а и једно и друго су само пахуљица на врху леденог брега. Афера Викиликс и Асанж, Сноуден, Панама, Хилари Клинтон и њена неспособност да користи сигурне комуникације, обавештење за фрау Меркел да извесна енглеска банка прекида пословни са истом јер не жели да учествује у корупцији су новинске занимљивости које се не би ни сазнале да није било активности обавештајних служби, било припремом какве операције било објављивањем шкакљивих информација.

Службе раде свој посао, а поред њихових уобичајених активности, то је и оно што им неко наложи да раде.

У 21. веку је дошло до нове концентрације институционализоване моћи у облику војно-информационог комплекса као израза конвергенције интереса и праксе између технолошких гиганата и обавештајних гиганата. Као што је једна од дефиниција фашизма спој крупног капитала и државног управљања где се не зна линија разграничења, тако се у овоме може препознати својеврсни еквивалент. Војно-информациони комплекс развија технике и технологије употребе доступних података у средства масовне присмотре, као следећи корак еволуције војно-индустријског комплекса на који је упозоравао Ајзенхауер.


Где престају Гугл и Фејсбук а почиње НСА?

У светлу нове институционалне конфигурације наивно је и глупо очекивати ће велике технолошке компаније бранити интересе својих корисника у погледу приватности. Подједнако је очигледно да обавештајна заједница не мари за то, чак намерно подржава и регулише технолошке компаније које им обезбеђују податке прикупљене на начин који подразумева да прави власници информација никада и не знају где су заиста завршиле. Технологија је само Тројански коњ који прати ове нове облике скривене и неконтролисане моћи, а парадигма надзора се издиже из конвергенције избора глобалних корпорација и политичких стремљења, те је у том погледу технологија само камуфлажа која кориснике доводи у заблуду.

Да би неко имао сигурне комуникације мора сам да развије цео систем сигурности од почетка до краја без иједне карике која потиче од неког другог.

Неко је поменуо параноју, али то је способност повезивања наизглед неповезаних чињеница, што уме да буде веома корисно.

Свет се променио, сада се појављују изрази као "техономија", "инфо-цивилизација" и томе слично.

Препоручио бих вам да погледате филм THX-1138 који детаљно приказује све поменуте концепте много пре њиховог настанка.

[VeselinDakovic]

Шта се добија када се укрсте огромна обавештајна служба и огромна технолошка корпорација?

Одговор је Гугл. Одговор је Фејсбук.

Постоје два начина на које можемо анализирати активност Гугла, на чисто технички начин и чисто суштински начин. Технички део би био сувишан у оквиру теме која се бави обавештајним службама, јер се ради о средствима и самим методама прикупљања података, а не бих да ми опет неко пребаци како се правим важан.

Сложићете се да су скоро све обавештајне службе под контролом државе или какве државне институције. Постоје и приватне обавештајне службе као што је INTERTEL које заступају интересе оног ко их унајми за неку операцију.

Многи упозоравају на неовлашћено прислушкивања, надзор и праћење становништва, али не успевају да до краја артикулишу своје ставове, било због погрешног начина закључивања, било због недостатка критичних информација потребних за исправно закључивање.

Сложићете се и да је основни мотив скоро свих људских активности неки интерес. Што је већа активност, већи је интерес у питању.

Државна контрола је ситница према ономе што планира Гугл, који ствара потпуно нову врсту капитализма, систематски усмерену логику акумулације коју треба назвати капитализам надзора. Заиста, Гугл ствара један својеврсни паноптикон, где су сви под присмотром.

Бентам сугурно није могао ни да наслути до које мере ће бити разрађена његова идеја затвора која подразумева да објекат посматрања никада не зна када је посматран а када није, па се увек понаша тако као да је посматран. Сада наше градове претварају у паноптиконе, а нас у објекте посматрања, што је само корак од тоталитаризма. Иначе, Паноптес је биће из грчке митологије, див са стотину очију (или камера) који је све видео.

Гугл је пре неколико година постао највреднија корпорација. Иако се кратко задржао на првом месту, указао је на утицај које може имати на животе људи који долазе у контакт са Интернетом, а то су скоро сви, јер је Гугл инкубатор нове подврсте капитализма у којем се профит ствара из једносмерног надзора над корисницима и модификацијама понашања корисника, што је јако опасно.

"То су опасне мисли младићу..." - Петар Божовић, инспектор Бешевић у филму "Црни Бомбардер"

Овај нови капитализам надзора је незамислив као концепт ван недодирљивих високих технолошких кругова дигиталног универзума чији је потпис Интернет и његови наследници. Да, биће тога још.

Већина људи исправно схвата да постоје две групе људи који су стално надгледани, прва група је сачињена од људи које надгледају на основу судске одлуке, а друга група су сви остали.

Неки ће рећи да је ова тврдња потпуно исправна, други ће бити забринути да би то могло постати стварност, а неки ће мислити да је то смешно. Али, то није тврдња неког из Силиконске Долине (не мислим на сплавове), или неког из НСА, већ из једног аутоосигурања, које захтева сталну телеметрију кретања аутомобила, а тражи и контролу над возилом. Гуглов аутомобил без возача је социолошки експеримент у том правцу. Голф двојка у шупи је РР, нека га.

Стога, очита је тежња за скупљањем података свих врста, где се ко налази, шта ради, шта мисли, шта каже, како се осећа, какве су емоционалне реакције на неки приказани садржај, у каквом је стању нечије возило, и све се то користи да би поменуте корпорације створиле нове милијарде долара. Ти подаци се скупљају и већ почињу да се користе за динамичку модификацију понашања људи, рецимо возача у реално времену кроз активирање разних казни, скок цене осигурања возила у реалном времену, новчана казна, забрана вожње у одређеном делу дана или ноћи, гашење мотора итд. и кроз активирање разних награда, пад цене осигурања у реалном времену, попусти, поени за које се касније могу добити разне повољности. Ауто осигурања почињу да остварују профит продајом овако прикупљених података на исти начин на који Гугл остварује профит продајом података које скупља кроз свој интернет претраживач.

Ради се о трговини информацијама.

Који је интерес обавештајне службе као што је НСА у сарадњи са Гуглом и Фејсбуком?

НСА је определила огромна средства и ресурсе за SIGINT, а посебан значај придаје анализи електронске поште и надзору мобилне телефоније, а сам процес се описује као тривијалан. Скупљени подаци се смештају у огромне кластере, у објектне базе података које могу да "прогутају" све, слике, писма, документе, аудио, видео итд. Посебни процеси великом брзином анализирају скупљене податке, остварују корелације, траже правилности, рутине, и неправилности, односно одступања од уобичајеног, много брже него што би то људи урадили, и даје полупроизвод одређене врсте за даљу обраду. Све што кажете, напишете или урадите, некако стигне у Ћопову воденицу. Чак су развили и посебне програмске језике, окружења, неуронске мреже за претрагу, препознавање, слова, речи, лица, таблица и свега што вам може пасти на памет.

С друге стране, НСА активно саботира употребну вредност алгоритама за енкрипцију јер тако себи олакшава посао, али умеју да буду и јако забринути ако се појави неки нови метод енкрипције који не могу да разбију, а реакције се граниче са понашањем љутог и размаженог детета коме је повређена и увређена његова егоцентрична личност. С тим, да је ово "дете" изузетно опасно.

НСА скупља податке о понашању људи, појединаца у глобалном паноптикону. Насилни утицај на понашање људи је толико јак да се не може заобићи или избећи концептом приватности. Ово је друга врста изазова која угрожава егзистенцијални и политички канон модерног либералног уређења дефинисаног на принципима слободног избора, како је било до сада вековима и хиљадама година. Овде се пре свега мисли на концепте и принципе који обухватају, али нису ограничени, право на апсолутну заштиту људске личности и идеала друштвене једнакости, развој идентитета, самосталности, морала, инегритета личности, поштења, поштовања уговора и договора, испуњавање обећања и преузетих обавеза, општеприхваћених норми и правила, политичког интегритета друштва и на крају, будућности суверенитета државе.

Ово, у комбинацији са спровођењем модификација понашања субјеката паноптикона, може имати веома опасне последице.

Раније, предуслов за победу у рату је било уништавање способности противника да води офанзивне операције, затим се то променило да се уништи морал и воља за борбом у редовима противничке војске, а кроз модификације понашања и индуковане промене у друштву циљ је померен на то да потенцијални противник и нема војску, већ само полицију коју је лако контролисати. А чим нема војске, нема ни суверенитета, па самим тим ни државе.

Уопште није у питању да ли је оно што ви пишете, причате, радите прикупљено од стране неке службе, већ је питање колико пута?

[VeselinDakovic]

Извињавам се ако сам нашироко и надугачко писао, али ово је најкраће могуће.

[VeselinDakovic]

Да не буде да обичан свет нема никакве користи од обавештајних служби.

Чича Бошко, Бог да му душу прости, био један изузетно занимљив човек. После 1945. једно кратко време је био у затвору, али су га комунисти пустили, те је Бошко дипломирао машинство, и чим је уграбио прву прилику, побегне у Француску. Рачунао је да ће као дипломирани машински инжењер лако наћи посао, а испоставило се да то није баш тако просто.

На крају је отишао на разговор у Дасо, фабрику камиона. Кад су га упитали за квалификације и образовање, Бошко је као из топа испалио: "Ја сам Доктор!"

То није збунило француског службеника, који је онако са висине изјавио да немају потребу за медицинском особљем, и на крају, радозналост, упита какав је доктор испред њега, на шта Бошко објасни да је он доктор за машинство. Покаже диплому, индекс, и приме га на пробни рад, који је подразумевао да Бошко направи алат за пресу којим би се правио неки део камиона али у једном комаду, методом хладне деформације метала. Оно што Бошко није знао је да они нису ни очекивали да Бошко успе у решавању тог проблема јер ни њихови најбољи инжењери нису успели да реше тај проблем, те да су планирали да га отпусте након очекиваног неуспеха. Међутим, Бошку је идеја за решење пала на памет док се возио аутобусом и посматрао задњи крај једне францускиње. Углавном, направи Бошко алат, и на изненађење француских инжењера, преса избаци жељени део у једном комаду једним притиском пресе.

Бошко је провео наредних неколико година у фабрици у Марсељу, а затим је прешао у фабрику авиона где је радио на пројектима Конкорда и Миража, и то у делу развоја млазних мотора.

Нејасно је остало зашто се Бошко срео са једним нашим човеком на стадиону Олимпика у Марсељу и зашто му је овај дао велику своту новца, није хтео да објашњава ту епизоду, али су Бошка упратили и морао је да напусти Француску.

Провео је неко време у Београду, имао је довољно новца, али примети он да га прати један човек. Случајно примети. За њега би било боље да је примећивао такве ствари док је био у Француској, али шта је ту је. Реши Бошко да му побегне и успе да га се отресе, а онда уђе у неку кафану. Убрзо, стиже и његов пратилац, мало ознојен и задихан, и такође седе за неки сто одакле је могао да види Бошка. Бошку би мало криво, јер је овај само радио свој посао, па му приђе и пита га да ли је слободно да седне за његов сто, и одмах га пита због чега он њега прати. Испостави се да су знали да је Бошко радио за Дасо, али у разговору, пита овај Бошка шта је он то тамо тачно правио, и кад је Бошко имао тешкоћа да објасни како то изгледа, на крају рече: "То је као бокал, само нема дно!"

Овај одмах упита Бошка да ли он уме да направи бокал и џезву, на шта се Бошко насмеја и рече да то није неки посебан проблем. Ствар је била у томе да је пријатељ овог контраобавештајца био директор фабрике судова "Металац" из Горњег Милановца, и да нису имали ни знање ни алате да направе лаворе, шерпе, лонце, бокале и слично, а да су користили неке чешке машине од пре рата. Тамо вамо, на крају Бошко направи линију за производњу бокала, а кад је прва тура бокала изашла из пећи за печење емајла, директор зграби један бокал и испече дланове, а "Металац" је од тада правио све квалитетније посуђе.

Ето, да не би тог контраобавештајца не би било ни "Металца" а ни квалитетних шерпи.

[VeselinDakovic]

На почетку, међу првим постовима су поменути и масони, једно од тајних друштава.

Познато је да неке службе посматрају припадност одређеним друштвима као позитивну карактеристику, а друге као негативну.

Ако је припадник службе истовремено и члан тајног друштва, при чему је и у тајном друштву положио заклетву на слепу послушност, чији је тај човек и за кога заиста ради?

[dzumba]

Ако је припадник службе истовремено и члан тајног друштва, при чему је и у тајном друштву положио заклетву на слепу послушност, чији је тај човек и за кога заиста ради?

Највише за себе, као и увек.

Као пропали професор могу ти рећи да си одлично написао есеј о опасностима информатичког доба, 10+. Можда би  требао да га, чак и за овакве "стручне" форуме, мало поједноставиш, али све што си написао је на месту и едукативно.

Ипак, ако овај твој есеј читам са лаичким знањем ("памећу") онда бих након читања више био уплашен за своју безбедност него што бих заиста извукао неку објективну поуку која би променила, у безбедносном смислу, моје понашање. Свако време има своје "савремене" технологије које, мање или више "носе" безбедносне опасности. Информационо доба носи опасност "више" јер се она односи на срж, суштину четири основна садржаја борбе (људи, средство, простор и време) - информацију. Зато је информација постала пети и најважнији садржај борбе (оружане и сваке друге). Информација је знање. Ко влада знањем, ко зна и уме да то искористи тај ће и победити било у оружаном сукобу, било да освоји девојку . Опасност отицања, давања, предавања, отимања и ... информација постоји, али као што то постоји постоји и одбрана, заштита. Опрезност и креативност (домишљатост) су  природна својстава човека која су му омогућила да опстане. Све што је човек смислио, осмислио и направио човек може и да "поквари". И обрнуто, што је покварио да поправи. Као у оној твојој анегдотској причи са Бошком.  Дакле, у наступу и објашњавању овог феномена ја не бих пренаглашавао опасност од злоупотребе информација, ("плашио" људе) посебно оних које се прикупљају или остављају (стварају) преко Интернета или телекомуникационих система. Увек постоји одбрана (и заштита и ДСЗ, наравно ). Као и свака одбрана касни за нападом, али постоји довољно јака да се одбрани.

Ја волим да као пример наведем Талибане и ИСИЛ. Нису ни они имуни на информатичко доба. Користе и Интернет и Гугл и Фејсбук и савремене телекомуникације, истина знатно мање него сила која их је стисла и... они се успешно бране. Имају губитака (убише им тако Бин Ладена), али опстају. Не радујем се томе, али желим да кажем да и поред свег технологије и свих метода обавештајног рада они успевају да се одрже, па и да узврате ударац. Дакле, нису баш ти савремени шпијунски системи засновани на иформационим технологијама свемоћни. Можемо се одбранити.

А то што нам се сервер налази у Немачкој, што га и они "бекапују" и што су нас (ме) идентификовали нимало не забрињава. Да будем "пластичан":нико не зна шта је у мојој глави и какве све будалаштине умем и могу да смислим. Чак ни ја.

[VeselinDakovic]

Захваљујем на оцени.

Што се тиче самог текста, није постојала намера да икога плашим, већ само жеља да расветлим неке мање познате аспекте активности обавештајних служби, и у шта су се претвориле, бар неки делови.

Све што се односило на НСА, односи се на целу групу "Five eyes" , али и на остале службе које су повезане преко Centrix мреже размене података. (Сад сам "окинуо" бар два тригера.)

Иако је тема о обавештајним службама, исте се баве људима и њиховим активностима, па је потребно ту материју сагледати и из тог угла.

Као пример паноптикона без претеране употребе технологија издвојио бих Штази, службу Демократске Републике Немачке, која је веома ефикасно створила атмосферу општег присуства сарадника те службе у којој су људи сумњали чак и на чланове својих породица, па су неки мислили да сви шпијунирају и потказују све. Када су отворене архиве, испоставило се да их је далеко мање, а да је највећи број сарадника Штазија био у Западној Немачкој и то најчешће међу високо рангираним члановима друштва.

Ово је било једно благо скретање пажње на последице личне неодговорности током употребе информационих технологија. Фејсбук је убедљиво најгори, јер заиста утиче на психу корисника и неприметно мења систем вредности који је "важећи", а самим тим и критеријуме нормалности и прихватљивог понашања, а ту су младе особе најугроженије.

Моја генерација је у основној школи умела да расклопи и склопи пушку, разликује дефанзивне и офанзивне ручне бомбе, правила разлику између пасивних и ИЦ нишана, знала основе АБХ заштите, а касније је дошао М53, М56, М59 и тако даље. Данас, ови не знају да отворе конзерву ако нема онај прстен отварач, а они који хоће у војску морају да пишу посебан захтев па да чекају одговор. Посматрано кроз такав временски интервал, промене су шокантне, али су се десиле постепено.

Једноставно речено, постојала је култура која се бавила безбедносним аспектима друштва. Сада постоји само безлична маса која је сведена на то да буде вођена инстинктима (!!) уместо да одлучује својим интелектом, у илузији анонимности коју им пружа интернет. Већина и даље посматра интернет као неку врсту телевизора са тастатуром потпуно несвесна да управо средство које користе за приступ разним садржајима неко други користи да прецизно утврди, ко, када, одакле, зашто и како приступа некој адреси.

И раније су службе утицале на стварање одређеног става по питањима од значаја кроз средства информисања, односно медије, а сада се то дешава масовно, непрекидно, и циљано и алгоритамски прилагођено појединцу на основу емотивних реакција током активности на интернету, који је у том случају несвесна мета таквог напада, јер ако долази до промене ставова, вредности, начина размишљања, па чак и самог трошења времена које је ненадокнадив ресурс живота појединца, онда је то инвазивна активност и може се тумачити као напад.

Као илустрацију овога, навешћу тренутну расправу у вези нуклеарног наоружања Велике Британије и изградње два носача авиона величине класе Нимиц и попуна прескупим F-35 авионима. Противници те набавке наводе да је далеко важније те милијарде долара усмерити у друге сегменте безбедности и активности, а једна од љих је сајбер ратовање. У овом случају, употребио бих старински назив, специјални рат јер боље описује та дејства.


С друге стране, службе државе која је под таквим утицајем не могу да заштите своје становништво од таквих инвазивних дејстава јер управо то исто становништво само себе и доводи у ту ситуацију, осим у случају када се систематски ради на контрамерама. Када би сви користили PGP за енкрипцију електронске поште у НСА би искочили сви осигурачи. Наравно, то је скоро неизводљив сценарио јер су компјутери доступни и онима који суштински и не знају како да их користе. Као да је неко детету дао ручну бомбу.

Не мора човек да буде уплашен, довољно је да буде мало опрезан, а чим је опрезан, значи да мисли о последицама својих поступака.


Што се тиче Талибана и ИСИС, американци су сами све замесили да би имали шта да решавају, а у ствари онај ко је на позицији моћи и може да контролише токове финансирања неке групе или организације суштински има контролу над том групом или организацијом. Опет морам да се вратим у детињство и подсетим да су нас као децу учили о постојању латентних жаришта сукоба која се повремено и по потреби, или боље рећи, према диктату интереса, споља активирају.

Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се лупају.

[dzumba]

Када је у питању масовно прикупљање података о свему и о свакоме онда се обавештајне службе (и појединци и групе које се тиме баве) суочавају у основи са два проблема. Огроман број информација захтева озбиљнији обраду података зашта су потребни посебни алати (софтверски алати о чему је Даковић већ говорио) чије је резултат већа могућност грешака.

Други проблем јесте да и противник може, а често то и чини, сам пласира информације, креира виртуелне људе, ситуације, догађаје..., односно ако говоримо о војним активностима, спроводи се оперативно маскирање користећи и Интернет и средства масовног комуницирања и друга средства. Добар пример за примену тих мера  је ангажовање војних снага Русије у Сирији или употреба крстарећих ракета са бродова из Каспијског језера. Није да се о томе није знало, али су обим и начин ангажовања, ефикасност, односно борбена способност остали тајна до тренутка употребе. "Запад" је доживео и стратегијско и тактичко изненађење и поред свих оних активности које редовно предузима, посебно према Русији. Фалила им је она компонента "људи на терену", "наши у њиховим редовима. Превише су се ослонили на електронику.

Најважнији чинилац је свакако био и остао човек. Као што је Даковић поменуо, раније се у оквиру ОНО и ДСЗ спроводила нека едукација о могућим опасностима која је за то време била примерена. Нажалост такве опште обуке нема. Данас је вероватно потребна другачија обука која ће обезбедити подизање свести становништва од опасности из "виртуелног" и "клоуд" простора, али не тако да га начини бауком већ да се предоче реалне опасности и користи. Нешто слично као кад људе учимо руковању оружјем. Не плашимо их али им реално предочимо шта се може десити ако су неопрезни. Тако и за Интернет и све друго што представља "опасност".

[VeselinDakovic]

Што се тиче рачунарске обраде података у великим кластерима, резултат је неки "полупроизвод" који садржи појединачне елементе уз који је придружена вероватноћа да елемент одговара почетном захтеву претраге. Тај сирови резултат претраге проверавају људи, и сасвим је могуће, према теорији аутомата, подметнути какву "отровну гљиву", "магичну печурку" и тако скренути аналитичаре на неки слепи колосек на којем ће изгубити време. Рачунари су само алат, као чекић или ашов, нису решење. Све што ураде рачунари, може се урадити и "на оловку", једина разлика је потребно време за обраду и број људи који се тиме бави.

Свест о војној димензији информационих технологија још увек није широко присутна. Не треба се плашити технологије, већ злоупотребе технологије.

Али, да се мало вратимо у опипљивије ствари.

Дешава се да нека служба неће или не може да се бави неком ситуацијом, иако би ангажовање такве професионалне службе било потребно, пожељно и пре свега, очекивано, и онда се нека минимална истинита информација пласира у средину за коју је пласирана информација од виталног значаја, као нека врста неформалног упозорења на долазеће штеточине.

Зависно од средине, долази и до реакције. Није свако дрво за свиралу.

Дешава се да на основу пружене истините информације, мотивисани и упорни "аматери" изврну стране професионалце на поставу и поред тога што их спрече у њиховим намерама, нанесу им и огромну штету, јер "аматери" не знају када је доста, немају никакав "кодекс" понашања, не постоји контрола и надзор над њиховим активностима, немају никакву утврђену процедуру, не зна се како размишљају, нико не може ни да наслути о коме се ради (чак ни онај ко је пласирао минималну истиниту информацију), и на крају, "аматери" не желе само да даље скупљају податке о штеточини већ на све начине нападају чак и оне који су у могућој посредној вези са штеточином, и настављају да их прате све заједно, годинама, јер постају нека врста хобија за "аматере".

А хоби је трајна активност.

Највећа победа "аматера" и највећи пораз штеточине је када штеточина дође, буквално, на ноге "аматеру" и званично се представи ко је и шта је и пита каква сазнања "аматери" поседују и да ли може да их добије, а онда, уместо каквог дигиталног носиоца информација, добију петнаестак килограма папира.

Све лепо, ситно, уредно, преведено са више језика, и све одштампано ћирилицом.






 

[VeselinDakovic]

Пар слајдова, надам се да су читљиви.