MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Posts: 62 007
|
 |
« on: August 09, 2014, 05:55:54 pm » |
|
U drugoj polovini 19. veka većina pomorskih sila je počela sa slanjem svojih ratnih brodova na velika putovanja oko sveta. Ove predstave su, osim pokazivanja zastave, imale za cilj postizanje političkih i ekonomskih veza sa udaljenim delovima sveta, kao i razna geografska istraživanja. U nekim slučajevima su ta geografska istraživanja bila i primarni cilj neke od misija. Ovaj trend nije zaobišao ni Austro-Ugarski mornaricu, tako da je organizovano nekoliko uspešnih krstarenja, od kojih su najpoznatija ona sa fregatom Novara.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Posle ekspedicija koje su na Pacifiku izvršile fregate Saida i Fasana, planirana je još jedna ekspedicija sa topovnjačom Albatros, koja je za cilj imala istraživanje Novih Hebrida i Solomonovih ostrva. Na ovo putovanje Albatros kreće početkom 1895. godine iz Pule, sa glavnim zadatkom da prikupi hidrološke podatke u vodama oko Solomonovih ostrva, kao i da izvrši meteorološka, klimatološka i magnetska posmatranja u njihovoj okolini, dok je na samim ostrvima trebalo da se izvrše geološka, biološka, etnografska i antropološka istraživanja i prikupljanje podataka. Posle par meseci plovidbe Albatros stiže u Sidnej, gde se na brod ukrcava direktor Carskog i Kraljsvskog Geografskog Društva baron Hajnrih Frajher Foulon de Norbek. Do dolaska Albatrosa, on je organizovao prikupljanje i nabavku hrane, vode, uglja i drugih potrepština za izvođenje ove ekspedicije. Za glavnu bazu ekspedicije je izabran zaliv Marau, na krajnje istočnom delu ostrva Gvadalkanal, koji je okružen malim ostrvcima predstavljao savršenu prirodnu luku. Osim toga na jednom od tih ostrvaca se nalazio i jedni evropljanjin na ovim ostrvima, norveški kapetan Svenson, koji je sa svojim škunerom Siskin unajmljen da prevozi zalihe od Sidneja do Gvadalkanala. Sve u svemu Albatros je na svoje odredište stigao 25.jula 1895. godine, gde ostaje sve do 3. avgusta kada najzad isplovljava. Komandant Albatrosa, kapetan fregate Mauler, je planirao da u selima na obali unajmi vodiče i nosače, ali su svi njegovi napori propali jer su se urođenici plašili osvete drugih plemena zbog pomoći Evropljanima. Njegovi pokušaji su urodili plodom tek u selima Tetere i Gora, čije su poglavice same ponudile svoje usluge. Poglavica Tetere, Saki, je imao “sertifikat” izdat od strane Britanaca u kojem se navodilo da je on: “...jedan od najmoćnijih vladara na ostrvu, koji ima uticaj i u unutrašnjosti.” te da je “...prijateljski nastrojen prema Evropljanima.”. Osim njega ekspediciji su se pridružili njegov vazal, poglavica sela Gora Bili i poglavica sela Belesuma Joni Paramata. Poglavica Paramata je pre toga već ima iskustva sa Evropljanima, pošto je jedno vreme radio kao ložač na parobrodima u Sidnejskoim zalivu Paramata, odakle je i uzeo prezime. Jedan od razloga zbog kojeg su lokalci hteli da se pridruže ekspediciji je bilo i očekivanje da će uspeti da prošire svoju terotoriju, kao i da će doći do velikog plena. Kada su shvatili da od toga nema ništa, neki su se vratili u svoja sela, dok su poglavice ipak ostale, očekujući veliikodušnu nagradu za pomoć koju su pružali ekspediciji. Sama ekspedicija u unutrašnjost ostrva počinje 6. avgusta, kada se grupa od 27 mornara, vođenih baronom, uputila prema vrhu zvanom Lavlja Glava ( planina Tatuve). Baron se nadao da će planinama uspeti da priđe između reka Balesuma i Berande. Celog 6. i 7. avgusta su se probijali kroz savanu, da bi uveče 7-og stigli do sela Aroti, koje se nalazilo 28 kilometara udaljeno od obale i na nadmorskoj visini od 300 metara.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Sledećeg dana na topovnjaču su vraćeni jedan kadet i 8 mornara, koji nisu bili u stanju da nastave dalje zbog problema sa otečenim stopalima. Ostatak ekspedicije su činili baron, dvojica njegovih slugu Kraus i Nikel, potporučnik Ferenc Budik, kadet Armand de Bofor, podoficiri Neuper, Ćurčić, Kovačević, Škoda i Maras, mornari Šalaupka, Lovrić, Sepsić, Babić, Car, Šarčić i Vagman, bolničar Doković, poglavica Bili i poglavica Joni sa dva svoja pratioca. Od naoružanja 11 ljudi JR imalo puške Manihler sa po 40 metaka na cev, dok su ostali imali revolvere. Istog jutra, kada je devet članova krenulo natrag prema brodu, ostatak ljudstva je krenuo u osvajanje vrha Lavlja glava na planini Tatuve. Jedan i po dan su se probijali koriz gusto rastinje i prelazili preko teškog terena, da bi se. 9. avgusta uveče, našli u podnožju planine na 950 metara nadmorske visine. Kako je baron izračunao da će im za savlađivanje tih 400 metara visinske razlike i povratak po ovako nepristupačnom terenu trebati 12 sati, odlučeno je da se napravi logor i da se u osvajanje vrha krene rano ujutru. Celo vreme puta od sela Aroti do kampa u podnožju Tatuve čulo se vikanje domorodaca kroz gustu prašumu, koji su ih pratili sa pristojne udaljenosti. Po podizanju kampa u njega stižu dva starija domorodca, sa kojima je pregovarano da tokom sledećeg dana pomognu njihovim vodičima. Sledećeg jutra u kamp stižu i dogovoreni vodiči u pratnji 20-ak mladih pripadnika plemena. Oko 7:30 baron kreće u osvajanje vrha sa svojim slugama, Krausom i Nikelom, potporučnikom Budikom, podoficirima Marasom i Škodom i mornarima Carem, Babićem i Lovrićem, te pratnjom sastavljenom od već pomenutih domorodaca. U osiguranju kampa ostaje kadet de Bofor sa 8 ljudi. Na putu prema vrhu su krenuli kroz dolinu, koju su nazvali rov, a u međuvremenu im se pridružilo još domorodaca naoružanih sekirama. Na kraju doline su naišli na izvor i taman kada su počeli da pune svoje čuturice, iz žbunja sa druge strane rova su ih napali domorodci. U prvom naletu teško su ranjeni baron, podoficir Maras i mornar Lovrić, dok je Kraus dohvatio svog napadača, oteo mu sekiru ni ubio ga. Istovremeno je Nikel dobio udarac sekirom u leđa, ali ga je ranac sa opremom zaštitio, tako da je uspeo da obori napadača na barona. Potporučnik Budik je bio napadnut od strane dva domorodca, ali ih je obojicu ubio iz svojeg revolvera, kao i napadače na barona i Marasa koji su krenuli da beže. Posle otvaranja vatre od strane Budika, domorodci su se povukli i skupili u gomilu za novi napad, kada mornari Car, Skoda, Babić i teško ranjeni Lovrić otvaraju vatru iz svojih pušaka, što je domorodce koštalo još nekoliko pripadnika plemena, te su se razbežali. Istovremeno se čula i paljba iz kampa što je bio znak da su i tamo domorodci izvršili napad. Po povlačenju domorodaca, potporučnik Budik je ranjenima dao prvu pomoć. Baron je imao veliku ranu na vratu ispod potiljka, Marasu je udarac sekire prepolovio čelo, tako da mu se video mozak, dok je Lovrić imao ranu na vratu, takođe kao i baron ispod potiljka. Odmah zatim su krenuli put kampa i tamo stigli posle dva sata, gde su zatekli mrtve kadeta de Bofora, bolničara Dokovića, mornara Šalaupku i jednog od domorodaca vodiča, kao i teško ranjene mornare Neupera, Kovačevića, Ćurčića, Sepsiča i lakše ranjenog poglavicu Jonija. Sam kamp je napadnut u isto vreme i na isti način kao i ekspedicija. Šalaupka i Doković su bili na straži, dok se mornar Vagman nalazio pored oružja. Ostali su se nalazili na drugoj strani kampa sa 10 do 12 domorodaca vodiča, dok se de Bofor nalazio između njih i Vegmana. Domorodci su se prišunjali kampu sa dve strane i napali u isto vreme, tako da su se Šalaupka, Doković i de Bofor našli u okruženju. Jedna grupa domorodaca se odmnah ustremila prema centru kampa gde su se nalazile puške, ali je Vegman odmah otvorio vatru i time ih zaustavio u trenutku, što je bilo dovoljno ostalima da se probiju pored napadača do centra, uzmu oružje i otvore vatru. Uskoro su gotovo svi napadači bili ubijeni, dok su se ostali razbežali. Po dolasku u kamp pp Budik je organizovao stražu i ukazao pomoć ranjenima, ali za barona nije bilo spasa jer je uskoro preminuo. Kako su kroz džunglu počeli da se čuju ratni bubnjevi, a plašeći se novog napada za koji nije bio siguran da bi sa preostalim ljudstvom mogao da odbije, pp Budik je naredio povlačenje u selo Aroti. Nevoljno je odlučeno da se mrtvi ostave jer nisu mogli da ih nose zbog velikog broja ranjenih, a nisu mogli ni da ih sahrane jer je tlo bilo kamenito.
|
