http://www.politika.rs/rubrike/kolumna-nedelje/Fundamentalisticki-svet-umesto-kosmopolitskog-veka.lt.htmlFundamentalistički svet umesto kosmopolitskog vekaDa je svet demokratskiji i slobodniji, islamski fundamentalisti bili bi na vlasti u mnogim državama. Zapadno mešanje i vojne diktature sprečavaju njihovu pobedu na izborima u Alžiru, Palestini, Egiptu i naftom bogatim zalivskim monarhijama
Jedno vreme je 11. septembar, napad militantnih fundamentalista na simbole američke moći, delovao kao izuzetak, neočekivana prepreka na putu do vrlog novog kosmopolitskog sveta i večnog neoliberalnog mira. Par malih ratova je trebalo da postavi stvari na svoje mesto i vrati probuđenu istoriju u grobnicu.
Ali, ubrzo se pokazalo da nije reč o zombiju. Fundamentalistički žar se rasplamsao širom sveta, od hinduističke Indije i budističke Burme do Izraela i SAD. Puritanski impulsi i pripadajuće vizije budućnosti osvojili su srca mnogih mladih stanovnika siromašnih predgrađa zapadnih metropola i velikih gradova u Trećem svetu.
U Iraku i Siriji, na hiljade Evropljana danas ratuju za nepriznatu Islamsku državu. Možda najveći kulturni šok u Kairu predstavlja broj mladića koji u svojim taksijima, radnjicama ili na tezgama, umesto Bijonse, gangsterskog repa ili libanskog turbo-folka, slušaju ritmično recitovanje kuranskih stihova.
Islamski fundamentalisti kontrolišu sve veća prostranstva Afrike i Azije – u Maliju, Keniji, Nigeriji, Pakistanu, Jemenu, Filipinima, Avganistanu... Da je svet demokratskiji i slobodniji bili bi na vlasti u mnogim državama. Zapadno mešanje, vojne diktature i jeziva represija sprečavaju njihovu pobedu na izborima u Alžiru, Palestini, Egiptu i naftom bogatim zalivskim monarhijama.
Uzroci bujanja fundamentalističkih pokreta su brojni, ali jedan od najvažnijih vezan je za nezaintresovanost političkih, ekonomskih i intelektualnih elita za opštu dobrobit, sve izraženije zanemarivanje socijalne sigurnosti građana i prepuštanje vitalnih javnih službi privatnom sektoru.
Neoliberalne bajke o „jednakim šansama” i „inkluziji”, koja je ostala ograničena na benigne, politički korektne manjine, prikrivaju svet u kome ima sve manje društvene mobilnosti naviše i sve manje ljudi ima pristup dobrim školama, kvalitetnoj zdravstvenoj zaštiti ili funkcionalnom javnom prevozu.
Samo nekoliko stotina metara od posećenih spomenika islamskog Kaira krije se teško pojmljiv stepen ljudske degradacije. Čini se da više niko ne odnosi đubre u prenaseljenim i zapuštenim četvrtima u kojima žive pristalice Mohameda Mursija, islamiste i prvog demokratski izabranog predsednika Egipta, koji je jula 2013. godine svrgnut uz podršku Zapada i domaćih kosmopolita.
Društvene elite sve manje osećaju potrebu da služe zajednici i učine nešto za one koji nemaju. Emancipatorski i modernizatorski projekat, koji je i sam bio daleko od poželjnog i potrebnog, zamenilo je nešto mnogo gore i opasnije – samoizolacija privilegovanih staleža spojena s prezirom prema gubitnicima u neoliberalizaciji sveta.
Otuđenost elita oslanja se na dva mehanizma. Na prosperitetnom Zapadu, utemeljena je na sveprisutnom visokotehnološkom nadzoru onih koji imaju sumnjivu boju kože, fizionomiju ili odeću. U siromašnom Trećem svetu, bogati i srednja klasa uglavnom žive u ograđenim enklavama, manje ili više ušuškani i sve odvojeniji od realnosti ljudi koji nemaju mnogo razloga za optimizam i veru u bolje sutra.
U ovako podvojenom svetu ništa nije crno-belo i zato greše svi oni koji fundamentalizam poistovećuju s terorizmom ili civilizacijskim zaostajanjem. Svuda gde se život pretvorio u seriju poniženja kojoj se ne nazire kraj, fundamentalistička vizija će mnogima delovati kao legitiman izbor i jedini garant, ako ne boljeg, onda bar dostojanstvenijeg i moralnijeg života.
Verovanje da je danas svako sam krivi za svoju bedu ili nesreću, da zaslužujemo samo ono što smo sami uspeli da prigrabimo, navodi mnoge ljude da se još snažnije okrenu religiji, naročito ako pripadaju zajednicama čije su tradicije uporno klevetane i ocrnjivane. Čistoća vere im istovremeno služi kao uteha i svojevrsni amortizer, način da život dobije smisao koji se ne svodi na puko preživljavanje.
U neoliberalnom poretku, koji najizdašnije nagrađuju samoživost i pohlepu, religija nudi ne samo prekopotreban moralni kompas, već i adekvatnu zamenu za red koji policija ne želi ili nije u stanju da održava i pravdu koje odavno nema u korumpiranim sudovima.
Da bismo razumeli privlačnost fundamentalizma kao važne civilne i civilizacijske snage, dovoljno je uporediti stope nasilnog kriminala u Egiptu i Brazilu. U fundamentalizmu sklonom Egiptu, religija se meša u sve sfere života i uslovljava svaki lični izbor – pa i „prelazak na drugu stranu zakona”. U Brazilu, gde je održavanje reda prepušteno snagama bezbednosti i gde Katolička crkva verno služi interesima elita, brutalno nasilje i kriminal deo su svakodnevice.
U tom kontekstu treba posmatrati i činjenicu da čak 22 odsto, uglavnom jako siromašnih, Brazilaca – četiri puta više nego pre samo tri decenije – danas pripada crkvama „ponovo rođenih” hrišćana, koje dele verovanja američke fundamentalista. Uostalom, najveće demonstracije prethodnih godina u Brazilu bile su „Marš za Isusa”, koji je na ulice Sao Paula izveo preko 800.000 građana.
Istovremeno, na Zapadu se kosmopolitska utopija uglavnom svela na udobnu realnost privilegovanih elita, koje toleranciju i otvorenost mere posetama suši restoranu, brojem gej prijatelja i ljubavlju prema sporim iranskim filmovima. Pri tome, mnogi suštinske, nepomirljive različitosti doživljavaju kao izraz kulturalne ili lične patologije, i veruju da svi koji ne dele njihov sistem vrednosti ne zaslužuju ni poštovanje ni bilo kakve obzire.
Iako vole da veruju da su neukorenjeni i slobodni od svih nacionalnih veza i obaveza, samoproglašene kosmopolite neodoljivo liče na tipičnu, iako prilično rasutu naciju. Ona ima svoju religiju, sekularizam, i svoje fundamentaliste, čija je samopravednost i isključivost oličena u nesrećnom „Šarliju ebdou”. Utemeljena je na dogmi da ništa – što je nezapadno – nije sveto i slepom verovanju da postoje prava koja se mogu odvajati od društvene odgovornosti.
Nažalost, ovi liberali ignorišu postojanje manjina koje nisu liberalne, miliona marginalizovanih i poniženih evropskih muslimana koji ne dele viziju moralnosti koja im se nameće kao „univerzalna”. Ne treba gubiti iz vida ni da „Šarli ebdo” dehumanizujuće slike, koje podsećaju na karikature Jevreja štampane u nemačkim medijima tridesetih godina prošlog veka, objavljuje u tradicionalno antiislamskoj Francuskoj, zemlji u kojoj čak i laicizam ima jasno prepoznatljivu hrišćansku aromu.
Činjenica da se ignorantsko bezumlje nastavlja, da je dobilo podršku političke elite i milionske čitalačke publike, potvrđuje da su se u „sukob fundamentalizama” – kako je Tarik Ali nazvao globalni rat koji je počeo 2001. godine obračunom američkih krstaša i talibanskih džihadista – svim srcem uključili i sekularni fundamentalisti.
Ali, svi oni koji širom Evrope uporno ponavljaju da su „spremni da brane slobodu govora do smrti”, moraju biti svesni da žrtve koje prizivaju uglavnom neće biti zapadne. U Bagdadu, Damasku i Tripoliju, metropolama unakaženim liberalnim imperijalizmom, smrt petnaestak ljudi, koliko su u Parizu ubili islamisti, odavno nije vest. I pre 11. septembra i danas, zbog velikih zapadnih ideja i još većih iluzija, uglavnom su umirali ljudi koji se sigurno ne zovu Šarli.
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 15.02.2015
