Čovek koji je prvi šetao svemirom prošao je PAKAO i LEPOTU koje je nemoguće opisatiBBC / M.A. 14.10.2014.
Kada je izašao iz svemirske letelice, 500 kilometara iznad Zemlje, Aleksej Leonov nije imao osećaj da se pomera s mesta, ali se zapravo kretao oko naše planete brzinom nekoliko puta većom od mlaznog aviona. [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ogromno, živopisno prostranstvo Zemlje pružalo se ispred njega, nalik na džinovsko platno različitih boja i tekstura. Leonov je bio prvi čovek koji je imao priliku da vidi našu planetu iz tako veličanstvene perspektive. Bio je opčinjen:
“To je jednostavno nemoguće pojmiti. Samo tamo gore možeš da osetiš tu veličinu - ogromne dimenzije svega što nas okružuje”, opisao je tada svoje iskustvo. Vest o prvoj svemirskoj šetnji 18. marta 1965. izazvala je i šok i oduševljenje. Leonov, koji danas ima 80 godina, u intervjuu mreži BBC otkriva niz nepredviđenih događaja koji su povratak na Zemlju pretvorili u scenario vredan da po njemu bude snimljen holivudski film.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Nekoliko minuta nakon što je izašao iz svemirske letelice, Leonov je shvatio da mu se skanfander naduvao kao balon, sprečavajući ga da ponovo uđe. Kasnije kosmonaute umalo nije progutala ogromna vatrena lopta nakon što je u letelici porastao nivo kiseonika. Prilikom povratka na Zemlju, posada se usled ogromnog gravitacionog ubrzanja spustila stotine kilometara od cilja, u udaljeni deo Sibira u kome žive samo vukovi i medvedi. Sovjetske vlasti nisu obelodanile probleme tako da je godinama samo mali broj ljudi znao istinu, jer je sovjetska cenzura je strogo kontrolisala koje će informacije biti objavljene. Aleksej Leonov je imao dva sata na raspolaganju da uvežba svemirsku šetnju u jednoj od novih letelica. Kada mu je vreme isteklo, trebalo je da izvesti Sergeja Koroljova, tadašnjeg šefa sovjetskog svemirskog programa, o bezbednom izlasku i ulasku u svemirski brod.
“Srce mi je lupalo. Kako da sastavim izveštaj?”, seća se Leonov. Brzo je, međutim, prebrodio strah i posvetio se zadatku. Posle brifinga, obratio mu se Jurij Gagarin:
“Mislim da su tebe odabrali. Ti ćeš obaviti svemirsku šetnju”.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Za misiju nazvanu “Voshod” (izlazak sunca) 2 bio je potreban
“svemirski šetač” (koji je istovremeno bio i navigator) i komandant koji će pilotirati brodom. Mesto komandanta zauzeo je Pavel Beljajev, iako su lekari bili zabrinuti zbog povrede noge koju je zadobio tokom vežbe skakanja s padobranom. Beljajev je bio 10 godina stariji od Leonova i bio je pilot borbenog aviona u poslednjim danima Drugog svetskog rata. Iz otvora svemirske letelice, Leonov je video Grčku, Balkan, Krim i Baltičko more.
“Osećao sam se kao zrnce peska”, seća se on. Leonov je bio vezan za brod pet metara dugom
“pupčanom vrpcom”. Da bi proverio granice svog kretanja, bacio se u bezdan. Počeo je da se okreće, ali ga je kabl zadržao. Napolju je proveo oko 10 minuta. Kada je krenuo nazad, shvatio je da nešto nije u redu. Usled nedostatka atmosferskog pritiska u svemiru, skafander mu se naduvao kao balon.
“Odelo mi se deformisalo, šake su iskliznule iz rukavica, stopala su ispala iz cipela. Odelo je lebdelo oko mog tela. Morao sam nešto da uradim”, seća se Leonov.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Nije mogao da se vrati u brod vukući kabl, osim toga, u deformisanom odelu nije bilo šanse da prođe kroz otvor broda. Odlučio je samoinicijativno da ispusti pola vazduha iz odela kroz ventil. Osetio je prve simptome dekompresione bolesti, trnce u nogama i rukama. Kada je najzad stigao do otvora, ubacio je kameru, uhvatio se za stranice i provukao prvo glavu. Usled velikog fizičkog napora, temperatura mu je skočila, postojala je opasnost od toplotnog udara i nekontrolisanog znojenja. Najteže mu je bilo da se okrene, kako bi bio siguran da će
“pupčana vrpca” ući unutra, a vrata da se zatvore.
“Bilo je to najteže od svega: bio sam u tom odelu i morao sam da se okrenem u hermetičkoj pregradi, ali od toliko znojenja, ništa nisam mogao da se vidim”, kaže Leonov, koji je tog dana izgubio 6 kilograma. Kada se najzad vratio unutra zadesio ih je novi problem. Nivo kiseonika je postepeno rastao i pretila je opasnost od požara. Kosmonauti su očajnički pokušavali da snize temperaturu i vlažnost u letelici. Na kraju je pritisak počeo da pada.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
“Na sreću, motori nisu varničili. Varnica bi izazvala eksploziju i mi bismo se pretvorili u paru”, kaže Leonov. Tokom spuštanja na Zemlju, modul sa opremom, u kome su bili motori i gorivo, nije se u potpunosti odvojio, kao što je bilo planirano. Kosmonauti su bili izloženi jakom gravitacionom ubrzanju kada su oprema i moduli za sletanje počeli da se tumbaju, ali su njihove muke okončane kada je kabl kojim su bili pričvršćeni za letelicu izgoreo, oslobodivši kapsulu u kojoj su bili. Modul za sletanje se spustio padobranom duboko u Sibiru, usred šume breza i jela. Tek posle sedam sati kosmonauti su od kontrolne stanice u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj dobili vest da su primili šifrovani signal koji im je Leonov poslao. Izloženi opasnosti da ih pojedu vukovi i medvedi, jer je mart mesec parenja, kada su životinje najagresivnije, kosmonauti su proveli dve noći u šumi. Kada su vraćeni u Bajkonur, dočekali su ih Koroljov i Gagarin. Leonov je kasnije morao da objasni zašto je prekršio protokol kada je ispustio vazduh iz odela, bez konsultacije s kontrolnom službom na Zemlji.
“Šta bi bilo da sam to uradio?”, upitao je on.
“Vi biste sastavili komisiju. Komisija bi birala predsednika, a predsednik bi razgovarao sa mnom. Znao sam da imam još samo 30 minuta i nisam želeo da kontrola upadne u paniku.”Izvor:
www.blic.rs
