Југ-Богданов град

[JASON]

Ко је био краљ Лав VI од Лузињана? Његов биограф, саветник и исповедник Жан Дардел каже да je овај злосрећни владар остао без краљевства још пре него што је ступио на престо. По освајању Киликије, Турци су га седам година (1375–1382) држали заточеног у Мисиру, где су му преминуле ћерка јединица и супруга, краљица Маргарита од Соасона. Велечасни је Дардел 1375. упознао краља у Каиру куда је пролазио идући са групом сапутника - ходочасника у Јерусалим и планину Синај. Ту је сазнао да је последњег краља Јерменије, после девет месеци опсаде тврђаве Габан, заробио емир од Алепа и довео у Јерусалим, а затим (га) јула 1375. са породицом заточио у Каиру.

Дардел је прихватио позив заробљеног монарха да делује као његов саветник, исповедник, и секретар. У Каиру је остао до 1379. пишући молбе европским дворовима да краља Лава избаве ропства, а затим са повереним му краљевским печатом и акредитивним писмом, кренуо са сапутником братом Ентонијем, 11. септембра 1379. из Каира у Барселону где су стигли 1. марта 1380. Ту им је краљ Петар IV од Арагаона, обећао помоћ, али је она била условљена подршком бар неког од европских владара, те Дардел путује преко пола Европе, док, напокон, за своје предузеће, није успео да придобије, Хуана I од Кастиље. Под вођством ходочасника Жана-Алфонса од Лорица кренули су тада амбасадори са поклонима султану, те је тако ослобађање краља Лава из ропства осигурано. Он је стигао у Венецију 12. децембра 1382. а почетком 1383. најпре одлази у Авињон где га је свечано примио папа Климент VII (Антипапа), а затим је наставио у Шпанију и посетио арагонски и наварски двор. Извесно време био је у Ортезу, замку у залеђу Пиринеја, као гост кнеза од Поа, једног од најобавештенијих људи свога времена. Последњег дана месеца јуна 1384. одлази у Париз, и тада га с великом пратњом војвода, кнежева и остале мале и велике властеле, као и с кардиналима и с другим црквеним достојанственицима и многобројним народом, дочекује краљ Шарло VI.

Милошћу младог француског краља, овај прогнани владар Јерменије, живео је достојно од  доживотне годишње субвенције, а уз то, одсеком му је дат новац за намештај и уређење палате у северном предграђу Париза, која му је стављена на расположење. Војводе од Берија и од Бургундије угледали на свога краља, те су и они на својим дворовима гостили краља Лава.
Према натпису на надгробној (му) мраморној плочи у Сен-Денију, знамо да је преминуо 29. новембра 1393. године.
Но, за живота, био је радо виђен гост на двору Шарла VI и Изабеле Баварске, било у Туру или Паризу, јер је присутној властели која га слушала с великом пажњом, причао о хришћанским победама над неверницима , које су за присутне биле нешто ново и непознато. На једној таквој вечерњој забави уз причу, био је и Жан Франсоар, који је казивање Јерменског Краља брижљиво забележио, те је ред а и корисно је, да се и читаоци Палубе упознају с њиме.

[JASON]

Жан Франсоар, Летопис, одељак III, глава XXVI, свеска II, стр. 453-457.
Са француског превео: Мил. Р. Веснић.


Још су запитали Јерменског Краља: да ли се Угарска Краљевина граничи Татарима и Турцима? На шта је он одговорио:
-Да, шта више, она је ближа Турској и земљама које држи Мурат-Бег, него икојој другој.
На то му је примећено:
- Онда је доиста велико чудо, да је, силан као Мурат оставио на миру Угарску Краљевину, кад јој је већ тако близу, и будући уз то тако храбар човек и тако велики завојевач!
- О не сумњајте, одвратио је Јерменски Краљ, није он штедео напора у том правцу; чинио је шта више све што је могао, да би оштетио Угарску Краљевину, и он би данас био далеко у њој, да није било једног несрећног случаја, који се изненада десио његовим војницима.
- Какав је то био случај? Упитали су присутни Јерменског Краља.
- Eво вам га, одговорио је овај, и наставио: Видевши Мурат–Бег, да су сви кнежеви, његови суседи, зазирали од њега и прибојавали га се, и то како због извршених освојења, тако и због његовог јунаштва; запазив уз то, да је под своју власт покорио све обале морске до Угарске Краљевине, чији је храбри краљ Фридрих (!) таман био умро, те је краљевина пала у руке женске, намислио је да је освоји, те је на све стране по Турској разаслао заповести, на што су му дошли сви које је позвао. Да би што већма застрашио своје непријатеље, Мурат се утаборио у равницама Саталије, између Палиције и Високе-Лиже, с намером да ускоро удари на Угарску Краљевину. Будући пак да је та земља опкољена високим кршевина и планинама, што је појачавало њену вредност, он је из рана послао веснике и поклисаре с једном мазгом натовареном врећом проса, рекав им при испраћају: Идите у Угарску, ка кнезу Лазару, који држи крајеве с оне стране мекабијских и робејских планина, куда хоћу да прођем ја и моје царство, и реците му у наше име, да му поручујемо, да нам изиђе у сусрет и покори нам се, као што види да су учинили господари Палиције, Сатилије и Високе-Ложе, те нека нам припреми пролаз, ако жели остати на миру у својој земљи; ако би се пак бунио и противио, реците му у наше име, предочив му и живим примером, да ћу на њ повести толико војника колико има зрна проса у тој врећи, да ћу га сатрти у његовој земљи.

На то су посланици и весници Муратови отпутовали, запамтив добро шта су имали да раде и говоре, и тако су дуго јездили и путовали док нису стигли у Угарску, у земљу Кнеза Лазара, у коју се слазило непосредно с планина, и затекли га у једном у његових замака званом Алшафурн. Као мудар и паметан човек, Кнез Лазар је примио Муратове посланике љубазно и гостољубиво; али се је јако зачудио кад је запазио мазгу, која је улазила у двориште, с пуном товаром (он није знао шта је у њему било), држећи у првом тренутку да ће у њему бити златници и драго камење, што му их је Мурат послао да би га задобио, те да би слободно прошао кроз његову земљу. У себи се међутим сам себи зарекао, да то неће ни по што учинити, и да никакво благо неће бити у стању да га сведе с правог пута.

Кад су изасланици Мурат-Бегови изашли пред Лазара, овако су му говорили:
- Чуј нас Кнез Лазаре. Нас је овамо послао велики и страховити краљ, наш господар Мурат-Бег, господар Турске и свих земаља које зависе од ње, и ми ти у његово име изјављујемо, да ти он поручује, да му дођеш и да му се покориш, онако као што знаш да су учинили твоји суседи господари Палиције, Високе-Ложе и Саталије, изјавив му своју поданост. Ако желиш остати на миру, онда му отвори своју земљу кад дође, и он ће те наградити милошћу и љубављу својом, ако то учиниш. Будеш ли пак упоран, и почнеш ли му се противити, и не учиниш му по жељи, ми имамо налог рећи ти, да ће наш господар Мурат упасти у твоју земљу с више оружаних војника него што има зрна у овој врећи. На ово су одрешили врећу, и показали му шта је у њој било. Пошто је кнез Лазар саслушао ову посланичку беседу, одлучио је одмах одговорити на њу умереношћу, и не хотећи им открити своје праве намере и своју мисао, рекао им је: Завежите врећу. Ја видим шта је у њој. Тако исто сам од вас добро чуо и разумео поруку Муратову, на коју ћу вам одговорити за три дана, пошто она захтева да се о њој промисли и посаветује за то време. Они му одговорише: Мудро говориш.
На ово су пребили три дана у очекивању кнежева одговора.

[JASON]

Да вам међутим сад кажем, шта је радио Кнез Лазар за та три дана, у чијем је року имао да даде одговор. Он је сабрао у свој замак четири хиљаде које петлова које кокошију, затворио их је, и за три дана их је оставио да гладују. Кад је стигао трећи дан, и кад је ваљало одговорити, онда су му се понова јавили Муратови посланици. Кнез Лазар их је призвао себи на чардак, одакле се гледало на двориште, и рекао им је:
- Седните овде поред мене, да вам покажем нешто ново, па ћу вам онда за тим одговорити.
Не знајући шта он циља, поседали су посланици поред њега. Двориште је било велико и пространо; врата замка су била затворена, а људи његови стајали су припремни да изврше дати им налог. Отворише се једна или две одаје, у којима је била затворена живина, која је гладовала пуна три дана. Пред њу је изручена врећа проса, и петлови и кокоши навалише на ово тако, да су је за мање од пола часа све појели, а како су били изгладнели, појели би јамачно и много више.
Тада се Кнез Лазар окренуо весницима Муратовим, и овако им је говорио:
- Видесте ли, честита господо, како ове кокоши покупише и позобаше просо, које ми је послао Мурат да ме њиме застраши? А да га је било, могле би га још много више појести.
Они му одвратише: Зашто нам то кажеш? – За то, рећи ће им он, што се одговор који имам да вам дам, налази у примеру који вам показах. Мурат ми поручује да ће у земљу моју послати безбројну војску, ако му се не бих покорио. Реците му дакле од моје стране, да ћу је ја чекати, али да ће бити уништено све што дође, као ово просо што га позобаше ове кокоши.
Кад су посланици Мурат-Бегови саслушали одговор, дали су се у дубоке мисли. По том су се опростили с њиме и кренули се на пут, и дуго су јездили, докле нису стигли на место где је био Мурат са својом великом војском. Испричали су му ово што сте чули, према чему је излазило да Кнез Лазар не води много рачуна о његовим претњама. Мурата је овај одговор јако расрдио, те је рекао да на томе неће остати, и да ће он ући у његову земљу, и у Угарску, хтео то Кнез Лазар или не; да ће уз то сву кнежеву земљу разорити због тако дрскога и гордога одговора.

[JASON]

Сад треба да вам кажем, шта је по том учинио Кнез Лазар. Осећајући да му од Мурат-Бега прети опасност, јер је добро знао да ће ускоро имати од њега других гласова, он се увелико почео према томе спремати, те је одмах послао поруке по свој својој земљи свима витезовима и у опште свима онима који су били за борбу, и способни да чувају и бране границу и пролазе, куда би Мурат хтео да уђе у Угарску, те им је строго наложио да буду приправни поћи на границу, чим би им он за то послао књиге или улаке, пошто више није било ни једног дана за губљење, и пошто се Мурат већ налазио са свом својом силом у Високој-Ложи, и сваки је требао да припомогне заштити и одбрани Светог Хришћанства. Сви су кнеза послушали и дошли на његов позив, док се он сам у велико спремао. Било их је много који су и незвани дошли, пошто су сазнали за намеру да се појача наша вера и да се сатру неверници.
Кнез Лазар је међутим учинио још нешто: наредио је да се исече шума, па је исечене трупове исполагао и изукрштао тако, да Турци нису могли ни наћи старе ни прокрчити нове путове. За тим је лично отишао на известан пролаз којим је имао да прође Мурат-Бег са својом војском да би ушао у Угарску.

У боју на Плочнику помињеш учешће десетак хиљда стрелаца на српској страни. Колико је то са становишта историјске науке реално?  Наравно, као и податак и 30000 Турака.

Исти Кнез Лазар је довео са собом на овај пролаз око десет тисућа стрелаца, па је уз то поставио с обе стране пута и пролаза више од две хиљаде сељака, наоружаних великим секирама, с наредбом да обарају дрва и закрчују путеве, кад за то наступи тренутак.
Пошто је све ово било учињено, он се обрати онима што су га окруживали:
- Знајте, господо, да ће Мурат поуздано доћи, пошто нам је то јавио. Будите дакле сви храбри, те помогните да се овај теснац одржи; јер ако га Турци освоје, сва је Угарска у опасности да буде изгубљена. Ми смо на јаком положају. Сваки од вас вреди четворицу. За нас је у осталом часније поштено изгинути, бранећи нашу дедовину и Христову веру, него у ропству и сраму да живимо под неверним псима, - ма да је Мурат несумњиво велики јунак и целомудрен у својој вери.
Сви су му на то одвратили:
- Господару, ми ћемо са тобом сачекати ове догађаје. На вољу је Турцима да дођу. Ми смо готови да их храбро сачекамо.
О свима овим мерама Турци нису знали ништа као ни о чувању пролаза, јер је Кнез Лазар, бојећи се ухода и страхујући да све ове припреме не дођу до знања Мурату, поставио по богазима поуздане људе, у које је имао исту веру као у себе сама, те су ови предупредили да ни дању ни ноћу нико не прође ни к Турцима ни код њих.

[wermez]

Hvala Jasone za lep tekst.

[JASON]

Мурат-Бег није заборавио своју намеру, али је изјавио да ће послати војску да види и посети државу Кнеза Лазара на велику његову штету, јер није хтео да се сматра да је лажа у ономе на што се зарекао. Он је дакле опремио око шездесет хиљада својих људи, - мада их је имао под оружјем на двеста хиљада – ставио им је на чело четири војводе своје вере и из свога дома: војводу од Меке, чувара Мисира, Афалорија од Самарије и кнеза од Кордове по имену Ибрахима, и на растанку им је овако говорио:
- Пођите са свом својом војском, то што сам вам дао, довољно је да се отвори пут у Угарску, и уђите у државу Кнеза Лазара, и сву је уништите. А чим сазнам, да сте се у њој утаборили, похитаћу к вама са свом осталом мојом силом. Хоћу да покорим под моју власт сву Угарску, а за тим краљевину Немачку која ми је намењена. Вешци из моје земље и видовњаци из Мисира тврде, да ја треба да постанем краљ и господар целога света. Рим је место где бих најрадије ишао и које бих највећма волео видети, јер ми оно припада по праву наслеђа, пошто су га наши претци били освојили и њиме више пута владали (!). Тамо хоћу да носим круну, којом ће ме крунисати кад их тамо доведем: калиф багдадски, каган татарски и султан вавилонски.
Клекнув пред Муратом ови су му одговорили да ће извршити његову жељу и његову вољу, па су се за тим опростили с њим са својих шездесет тисућа најкршнијих, најхрабријих и најбоље оружаних у целој Турској, који су имали да дејствују у првим редовима.

Сва ова војска је мирно путовала док није стигла до планина Лазаревих. На улазу у државу његову нису наишли Турци ни на какву сметњу, те су тако прва извидничка одељења ушла у њу. Овим оделењем заповедали су војвода од Меке и мисирски војвода, и та извидница је прошла кроз заседу Кнеза Лазара. А кад су кнез и Угри видели да их је доста прошло, онда су одмах наредили радницима да се даду на посао, да обарају дрвље, нарочито високе јеле и да их бацају по путовима; на тај начин су закрчили све пролазе, који су ускоро били позатварани. Није било више те људске снаге, која би могла маћи унапред. Тако је било одвојено и опкољено на тридесет хиљада Турака, на које су Угри живо кидисали, и које су у толикој мери притеснили с обе стране из шуме, да су се ту сви заглавили, те ни један није могао умаћи, па су тако погинуле и обе њихове војводе.
Неколицина су се држали да ће се спасти склонив се у шуму, али у томе нису успели, јер су гоњени и поубијани до последњега. Они пак из позадине, који нису могли проћи због закрчености путова, вратили су се к Мурату, и испричали су му велику несрећу која је задесила његове војнике. На ове гласове Мурат се тако замислио како никад дотле, и одмах је сакупио своје саветнике, да с њима одлучи шта сад да се ради, јер је ту пропао цвет његове коњице.

Ова погибија је допринела, рекао је Јерменски Краљ Француском Краљу, његовим стричевима који су ту били и високој француској господи, која је радо слушала његово приповедање, те је Мурат-Бег у велико задржан у својим освојењима, и од тога времена он је почео да страхује од Хришћана, јер их раније није познавао, пошто с њима није ратовао него са султаном и емиром Меке, с каганом татарским и с краљем Персије, којима је био суверен, а све до Индије нема моћног владара, који би га смео расрдити. Он је тада поручио Кнезу Лазару зајемчив му безбедност, да му дође на виђење, додав да му је милије састати се с њиме него ма с којим другим владарем, и хвалио га је, што је био тако одлучан и храбар, што је делом посведочио. Мурат је још додао да је то мудар човек и јунак, и да га он сматра још храбријим него што је. Кнезу Лазару је саветовано да му отиде на виђање, и увераван је да може веровати датој му речи за своју безбедност.
-Ја му верујем, говорио је Кнез, али ме он ипак неће никад видети. Шта у осталом могу ја очекивати од тога виђења?

Али што се Кнез Лазар већма извињавао, тим више је Мурат желео састати се с њиме. И стога се Мурат-Бег утаборио на границама Угарске Краљевине, те се дан и ноћ довија, како ће у њу упасти и потчинити себи Кнеза и околне господаре. Али му је мука узалудна, пошто су му богази свуда запречени, осим правога пута к Цариграду, јер ту ништа није ни јако ни тешко као према горама Угарске. А ако би случајем, или по несрећи, или из непажње бранилаца, он пројездио ове горе Угарске, онда би одмах постао господарем највећег дела ове краљевине.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Плочник, поглед на део околине.

[JASON]

На ползу всем желајуштим знати: Муратово писмо и одговор кнеза Лазара. Одломак из књиге Историја у сербских царех и краљех. Преписао, из старијег рукописа непознатог писца, јеромонах Јосиф, лета 1791. месеца фебруара у манастиру Троношу. Текст је, мање или више, према данашњем језику и правопису уредио Ј.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Амурат син Арханов, цар царева свој Азији и Европи, заповедам теби војводо Лазару, да приђеш и поклониш ми се, као и други народи, и принесеш данак земље твоје, јер ја убих краља Вукашина, придобих земљу његову мени; тиме присвојих себи господство непокорног који презирући наше стрпљење усуди се краљем и заповедником именовати себе. Тога ради, ако краљ јеси, изађи дакле с војницима својим на (бојно) поље да видимо чија је земља. Ако ли пак приђеш и поклониш се нашој држави, примићеш од нас милост. 

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Лазар раб Христов и први вожд кнежевне Расије и припадајућим странама, великом и силном цару Амурату. Примих ваше писмо и разумех да заповедаш ми да приђем к теби, данак принесем и поклоним се, и не називам себе кнезом и краљем Расије. Све ове (земље) у мојој власти нису, но кнезови и велможе земљи Сербској поставише мене; и ако дакле хоћу да се поклоним теби, немогуће ми је, ради заклетве моје, коју дадох људима мојим; исто тако и теби неће бити од користи; но имај стрпљења и сачекај тамо, где јеси, док и ја не сакупим моје људе и изиђемо пред тебе; и ако они кажу да се поклањају теби, ја ћу се пред свима први поклонити; ако ли пак буду против тебе, то опет дужан сам их бранити од тебе; јер такву положих заклетву њима. Мене пак самога мошеш да гониш и земљу (ми) разрушиш, ако случајно против тебе устанем. У Крушевцу, лета господњег 1389. маја 24.

[JASON]

Познато је, да је задњих година у предкосовско време, тј. 1386. год. Ниш пао у турске руке.

Писмо султана Мурата I (писано у Бурси друге половине месеца зул хиџе 778 турске године Карамани-оглу Али-бегу)

Знај да поданици опаког Лазара по речи која каже: демон мрмља у срцу смртника – бијаху оставили прави пут привржености и покорности, пут верности и тачне послушности, преступајући погодбе, које су пре с њима учињене и презирући непријатељским поступцима власт мојих наместника без обзира на праведне опомене, које сам се ја постарао да им пошаљем. Са своје стране ја имах веру у заштиту свевишњега, његова пророка и његова четири изабраника, па призивајући их себи у помоћ, ставих се пред једну војску правовераца да изиђем на бој овом невернику непријатељу. Поведох са собом милог сина Бајазита с многом пратњом везира и улеме; па пошто пређох морску узину на Галипољу, уђох у земљу ових неваљалаца, с војском, која у свом ходу приличаше брзим струјама реке валовите или таласима, које ваља море без брегова, с војском, које копља и сабље помрачиваху својим блеском огњене муње.

У први мах, непријатељ не смејући се у бој упуштати, повуче се у своја тврда места и на стрмените врхове горске и ту као страшљивац који се крије у кутове, стајаше полућен, не показујући се жив. За то време моји јуначки војници паљаху и араху земљу односећи небројени плен. За тим се кренемо пут Смедерева. Преда мном иђаше моја предња војска те опседнемо град Ниш, тврдо место, које приличаше змају накострешеном једовитим бодљама. Да ћемо га освојити бијаше нам обећано у корану, где се каже: бог дели победе, и час славе и доброга гласа приближује се мусломанима.
И заиста, после напрезања понављаних 25 дана без одмора, лепа невеста победе открије нам најпосле своје чаробно лице; оборимо бедеме граду по речи, која говори: понижено би оно што бијаше узвишено, и заузмемо Ниш, под своју власт. После тога кренемо се натраг дома, ми и наша победоносна војска, која готово бијаше недарнута и претоварена пленом.

Но у овом повратку Лаз-оглу запроси од нас милост и понуди се да пригне главу под јарам нашег господарства, плаћајући нам данак и признајући нас за свога господара. Узимајући на ум реч, која учи да бог прашта прошле погрешке, ми предамо забораву његове заблуде и оправимо му једно аман-аме (опросну повељу) украшено нашим силним именом, и којим се обећамо да ћемо се уздржавати од сваког нападања на њега, докле год он сам остане у послушности и верности спрама наше особе.
И учинивши овај уговор, ми приспемо дома, и ту распустимо нашу војску. Тако нам све ово објављујемо по племенитом витезу Ајдин-бегу, нашем поверенику, коме и ви можете по потреби јавити све што бисте желели да дође нама на знање.

[JASON]

Живопис Југ-Богданове цркве: небескa војска

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Занимљив, али једва препознатљив живопис налази се  на источном зиду средњег дела храма, на коме су насликани небески војници: св. Јован Милостиви са књигом у руци, а Глигорије Нисис и св. Силвестар са свицима, затим св. Теодор, који десном руком благосиља, а у левој држи свитак. Потом се ређају ратници са копљем у десној и штитом у левој руци: Георгије и Меркурије, Теодор Стратилат, Димитрије, Прокопије и др. Избор светитеља и распоред фресака као да указује на наступајуће догађаје: у тешким данима испред Косовске битке, иконописац се обраћа небеској војсци, некада војницима по земаљском позиву, и моли их,  да се сви подигну у одбрану хришћанске вере и српског народа.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Сцене из Јеванђеља прикладне за ондашње (а и свакидашње) време налазе се на западном зиду храма: Одрицање Петрово и Издајство Јудино. 

[JASON]

У горњем делу олтарске апсиде je Богородица оранте, од које је сачувана рука и део нимба. Испод ње, сцена Причешћа са 12 апостола. Десни део ове сцене најбоље је сачуван, док је у средини потпуно уништен. Испод Причешћа су, лево и десно од олтарског простора, по три св. оца од којих задњи на десној страни, св. Кирило Александријски, има капу са црвеним крстовима. Лево од сцене Причешћа, у истој зони насликан је Арханђел Гаврило из сцене Благовести, а десно, на супрот њему је Богородица. У ниши жртвеника је архиђакон Стефан, а испод Богородице св. Спиридон.
У другој зони јужнога зида, изнад ових стојећих фигура, насликане су сцене из циклуса страдања Христовог: Тајна вечера, Прање ногу, Молитва у Гетсиманском врту, Јудин пољубац и Христос пред Аном и Кајафом.
Два светитеља лево и десно од улазних врата, од којих се на десној страни познају цар Константин и царица Јелена. Изнад њих, Јуда враћа сребрњаке и Христос пред Пилатом.
На северном зиду све су фреске потпуно уништене. Но, према претпоставци, као наставак сцена са претходних зидова могле би бити следеће фреске: Пут на Голготу, Стављање Христа на крст, Скидање с крста, Оплакивање и Полагање тела Христовог у гроб.
На улазним вратима из некадање папертe у средњи део храма стоји удубљење, где је вероватно била фреска храмовне славе Покров Пр. Богородице, али од ње нема ни трага, јер је потпуно уништена.
Нема сумње да је паперта својевремено била у живопису са ликовима српских светитеља, а свакако и ктитора Југ-Богдана, јер је позната чињеница, да се у паперти редовно сликају светитељи и ктитори цркве.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Косово поље

Султан Мурат I је за време своје владавине од 1362. до 1389. окупирао готово цео Балкан. После крваве битке на Марици 1371, затим пораза код Плочника 1386, Мурат се привремено смирује. За три године извршио је прегруписавање своје војске, ојачао коњицу и овог пута није кроз Топлицу кренуо на Лазареву Србију, већ је из правца Скопља избио на Косово поље и улогорио се на простору Приштине и реке Лаба.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Кос. Птица по којој је топоним Косово поље добио име.

На Видовдан, у уторак 15. јуна (по ст.) 1389. године, дошло је до судара Муратове и Лазареве војске.
Историјски извори говоре о поразу и једне и друге стране. Руски ходочасник Игњатије који се ту затекао, записао је дванаест дана после битке да су убијена оба владара. Турског султана Мурата је Милош Обилић распорио од учкура до бијела грла, а цару Лази од Србије глави, по наредби Бајазита је одсечена глава, те је Србија, у правом смислу речи, остала без главе.
Лаз-оглу (Стефан Лазаревић) признао је Муратовог сина за свог господара и путем посутим ружама, одвео своју сестру Оливеру у харем, где је постала најпознатија Бајазитова жена. Касније се замонашила.
Мурат, пошто се отварајући врата Османлијама према Сигету и Виени уздигао до неслућених висина, по светој речи Курана која каже: ко се узвиси, понизиће се - стигао је до свог турбета на Косову пољу.

[JASON]

Свештеник фра Доминик Блази умро је у Прокупљу шездесетих година XVII века, и сахрањен у близини саме Латинске цркве.

Арх. истраживањем дубровачке некрополе, откривен је велики број лула од печене глине, без усника. О навикама Прокупчана говори француски путописац Лефевр. Он је, путујући у пратњи посланика Сансија, 1611. године прошао кроз Прокупље. Пошто наводи да су господин посланик и његова пратња 22. августа одсели у караван-сарају (врло рђавом), Лефевр даље пише:
Опазисмо да су становници те вароши врло приступачни. Ми их нађосмо једно десетак или двадесетак покрај дућана, под стрехом, која се надиже јако над улицом, где пушаху духан и пијаху неку црну воду, коју називају кавом, а коју пију тако врућу да јако пече, па ју стога срчу помало, крајем усана. Они остадоше ту све до ноћи, а сутрадан ујутро ми их опет затекосмо на истом месту, камо бијаху дошли врло рано.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У припрати Латинске цркве, наслоњен на северни зид храма, налази се (између осталих) и надгробни споменик фра Доминику Бласију, декорисан par exellance - трукованом шустиклом.
Натпис, уклесан на првом реду поља плоче, а који се односи на датум смрти оца Бласија, и поред добре воље, још увек нисам успео да прочитам (мада имам неке предзнаке).

[JASON]

Нећете ми замерити због често великих скокова из једног времена у друго, због одступања од теме или враћања теми о којој је већ било речи. У основи свега ово је казивање о Југ-Богдановом граду, али и о прошлим временима, о догађајима из тих времена, и о људима које је немогуће изоставити из приче.
У турској хроници Србина Константина сина Михајла Островичанина, писаној крајем XV века каже се, да је уз кнеза Лазара нарочито се истакао Крајимир војвода топлички. Неки новији историчари тврде и то, да је центар српских борбених снага у Косовској битци држао кнез Лазар са Југ-Богданом, Мусићима и Оливерићима, а на левом крилу да су биле трупе Димитрија Војиновића са Обилићем, Топлицом, Косанчићем и Орловићем. Десно крило држао је Влатко Вуковић са босанским трупама и Иваном Хорватом, док је резервним трупама позади центра командовао Вук Бранковић.
Народна традиција није остала дужна властелинима из Топлице. Највише ће величати Косанчић Ивана, који је био власник пронија у долини реке Косанице, затим Топлицу Милана са пронијом код села Вича, Бановић Страхињу из Куршумлије, и наравно девет Југовића и десетог стар-Југа Богдана на Прокупљу граду бијеломе. Чињеница да је топличким јунацима додељено једно од главних места у Косовском циклусу народних епских песама, није и не може бити без историјских основа.
Да поменем још и то, да су се многи писци (Матија Бан, Медо Пуцић и др.), црпећи своје умотворе из епских песама, трудили, да заједно с повесничарима, допринесу развитку народне свести.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Medo Pucić (1868) piše:
Dogagjaji koji se zbiše od smrti Dušanove do Kosovske propasti, označavaju jamačno najžalosniju epohu u povjesnici našega naroda. Kad to velim, ne mislim da vremena koja su sljedovala ne bjehu još crnja; ali ta vremena bijahu samo prirodne posljedice prvomu narodnomu posrtaju, pa se kao takove i primaju, niti već živo iznenagjuju duhove. Na protiv ništa tako žalostan utisak ne čini na čovjeka kao prvo stropoštanje, kao država koja tek što je dospjela do vrhunca svoje snage i slave, počinje se odmah raspadati krivicom onih samih koji pomogoše da se podigne na onu visinu.
Taka nesreća pobudjuje svakoga na razmišljanje, za svakoga je poučljiva; a budući da je proizvod razuzdanih već neukrotljivih javnih strasti, pruža dramoslovcu prekrasno i najskuposcjenije gradivo. Obrazovni djelak naroda uči se golom povjesnicom; a za gomilu najpodesnija je pouka povjesnica preobučena u dramoslovnoj haljini.

[JASON]

Опис града (према Ф. Каницу)

(Обилазећи Србију осамдесетих година XIX века, Каниц је трагајући за античким старинама у Прокупљу наишао на остатке тврђаве чији је план израдио инжењер Валента који га је пратио. Бедеме прокупачког града Каниц је протумачио као остатке римског утврђења. Међутим, иако ова његова констатација није била тачна, како су показала археолошка ископавања, његова запажања са скицом остатака на терену, веома су значајна, па их стога наводим у целости.)

Три оштро обележена сегмента олакшавају оријентисање у опустошеним бедемима прокупачке тврђаве. Првобитни антички објекат је, пошто је разорен у сеоби народа и обновљен у Јустинијаново доба, претрпео многе измене. Јајастом платоу кристалинског брда, са стрмом падином према северозападу и југу, прилагођава се с упадљивом подударношћу основни облик трију сегмената кастела. Дужина каструма износи 280, а ширина 180 м. Двадесет пет метара широки и двапут толико дуги редви А био је окружен дубоким ровом; од бедема нижег, продужног одсека В, дугог 140 и широког 85 м, истурене су на источној, блажој падини платоа три квадратне куле са 6 м широким странама; једна је била оријентисана према истоку, друга према југоистоку и трећа према југу.

На удаљености од 44 м од југоисточне куле дизао се у унутрашњости одвојен јак донжон са пречником од 7 м, 17 м на северозапад квадратна кула са 6 м широким фронтовима, и 10 м даље, на одговарајућем пункту сегмента В, спољни бедем је био појачан истуреном правоуглом утврдом на стрмој падини, која је, како изгледа, подземним ходником била повезана са водостаном (кулом за воду) на Топлици.

Са Хисара се овој кули може прићи само тешком стрмом стазом, а до града само при ниском водостају десном обалом Топлице. Двадесет метара од обале диже се овај добро очувано објект, 14 м висок, без прозора, у који је на страни окренутој према стени, 2,80 м изнад тла, водио 1,70 м водио широк улаз са равним надвратником. На врху су му сачуване три трозубе стране, исто као и рупе, у 6,10 м широким и 1,20 м дебелим зидовима, за попречне греде које су у 14 редова кроз њих провучене; испуна зида, као и на кастелу, била је обложена блоковима кречњака, кварца итд. Цело хоризонтално уграђене опеке нисам нигде нашао, док су фрагменти кровних опека разбацани свуда, па и око водоторња. Плато кастела доминира околином надалеко, и посебно се према западу са њега отвара поглед у даљину, на долину Топлице…


Прокупље, план кастела