Југ-Богданов град

[JASON]

Плато кастела доминира околином надалеко, и посебно се према западу са њега отвара поглед у даљину, на долину Топлице…

У последњој реченици претходног поста уместо: према западу, треба да стоји: према истоку. Текст је oд речи до речи преписан из књиге Србија, земља и становништво(стр. 291), а грешка је сигурно начињена у поступку превођења, јер, мало је вероватно да су знаменити Каниц и инжењер Валента начинили такву омашку.   

Брег Хисар. Поглед са западне стране.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Опис града (наставак)

(Археолошка ископавања на Хисару започета 1976. године и са прекидима вршена су готово две деценије. У том раздобљу истражен је цео простор горњег града и део подграђа средњевековног уврђења, а откривени остаци фортификација су конзервирани. Резултати истраживања објављени су у  часопису ТОК, Прокупље 1981.)

Горњи град заузима највиши плато брда (кота 358) и неправилног је елипсастог облика. Градитељ је поштовао конфигурацију терена која је диктирала облик утврђењу, као и правац пружања бедема. Северозападно бедемско платно је фундирано директно на стену, и од њега је према Топлици стрма литица. Иде готово равно, ломи се на западу где се под готово правим углом сучељава са овалним јужним и југоисточним бедемом одакле се настављају на север и југ бедеми подграђа. На северној, стрмој страни, бедем је ширине 1 м, док је на јужној страни 3,5 м. Бедем је зидан од већих комада ломљеног и притесаног шкриљца сиве и црвенкасте боје, са два лица, док је средишњи део пуњен трпанцем и заливан негашеним кречом. На одређеним висинским размацима хоризонтално су постављене дрвене греде за ојачање, чији су отисци видљиви на остацима бедема.
У горњи град, чија површина износи приближно 500 м², улазило се са истока, кроз засведену капију коју је штитила висока и моћна главна кула. Уз сам улаз је на северном зиду мала потерна, излаз за случај нужде, најближа веза са реком и кулом уз Топлицу.
Једини објекат у оквиру горњег града је мала цистерна за воду смештена у близини улаза, грађена тако да је укопана у стену, озидана и облепљена иловачом, испуњена шљунком, а вода се вадила из централног бунара озиданог усред цистерне.

[JASON]

Кула која штити улаз у горњи град, јужно од улазне капије, једина је у горњем граду. Њене димензије износе 5,80 х 5,80 м. Саграђена је од већих комада ломљеног камена и притесаног шкриљца сиве и црвенкасте боје. Зидови куле грађени су истом техником као бедем, дебљине 1,45 м, а унутрашњи простор куле је квадратне основе 2,80 х 2,80 м. Под је од ломљеног камена заливеног малтером. Очувана висина зидова од темељне зоне споља износила је 2 – 3,5 м, а 0,80 м од нивоа пода куле. Нису откривени трагови степеништа нити спратне конструкције, иако је сигурно да је постојала, поготово што у овом нивоу нема ни улаза у кулу који је вероватно био на спрату, одакле се силазило дрвеним степеницама.

Главна капија за горњи град је са једне стране уз сам бедем а са друге је штити кула. Довратници су од зида куле и северног бедема рађени од тесаног камена, дужине 0,50 и ширине 0,40 м, а пролаз међу њима износи 0,80 м. Очуван је праг од већег комада шкриљастог камена, а у довратницима квадратни отвори за засун некадашњих врата. Пролаз је читавом дубином између бедема и куле калдрмисан крупнијим облуцима заливеним малтером, а у угловима су очувани већи каменови са удубљењима за носаче врата.

Потерна у северном бедему, постављена уз сам главни улаз, зидана је на исти начин као и главна капија. Лево од улаза, са спољне стране ове капије, откривено је у темељној зони полукружно ојачање бедема, пречника 1,30 м, испуњено трапанцем.

У оквирима бедема горњег града, изузев цистерне за воду, није откривена ни једна грађевина. Два комада пода од опеке у југозападном делу су мождa припадали некој конструкцији од дрвета, каква је могла да послужи за заштиту од кише и ветра посади утврђења.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Подграђе

Прво подграђе захвата простор источни и југоисточно од горњег града. Облик је диктирала конфигурација терена пошто бедем првог подграђа оивичава плато благо нагнут према југу. Северни бедем од капије горњег града равно се наставља на североисток. Испред улаза у утврђење, на четвртом метру од улазне капије, бедем се сужава на ширину 1,2 – 1,30 м у линији спољног зида куле, што указује да је улаз у утврђење био засведен те је тај део са јачом темељном стопом, а како је северна страна брда стрма, то није било потребе за ширим темељом. Од југозападног угла горњег града, од места сучељавања бедема, настављају бедеми подграђа на југ и на запад. Јужно бедемско платно се ломи ка истоку и наставља равно до прве куле подграђа, затим наставља према североистоку, опет ивицом платоа и ту се сучељава са северним бедемом. Источно бедемско платно има остатке три куле зидане истоветно као и кула у горњем граду. У најбољем стању је средња од које је очуван читав зид у висини од 3,5 м.

Друго подграђе захвата нешто нижи плато западно и југозападно од првог. На самом терену може се запазити да бедем подграђа готово концентрично прати источни бедем горњег града.
У очуване делове средњевековног града свакако спада и кула саграђена на левој обали Топлице, грађене на исти начин као и остали делови утврђења, без улаза у равни тла, очувана у висини 7 м. Кула, зидана свакако у оквиру утврђења, имала је улогу у целокупном одбрамбеном систему, но пошто у близини куле није било никаквих радова остаје само претпоставка да је штитила прелаз преко реке или да је била у вези са потерном горњег града и са снабдевањем тврђаве водом.

[JASON]

Куле у подграђу

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Черкези у Југ–Богдановом граду

У доба Турака Прокупље је било подељено на махале с упечатљивим турским именима, која се, вероватно са тога разлога, ни до данас нису променила, те је тако и источни део вароши, на путу ка Нишу, иако је 'успомена' на Черкезе у П. одавно избледела, из тих времена, задржао назив Черкеска ма(ха)ла.
-Дивни, далеки Кавказ, каже Пера Тодоровић у 'Дневнику једног добровољца', па се поставља питање: које су прилике навеле народ чија је постојбина у северозападним пределима планине Кавказа, да се 1770. године населе у немирни Урћуб, кога су непрестано додиривали ветрови промена? Јер Срби, односно ми, који смо га трајно населили, имали су много разлога да баш њега изаберу да у њему живе. Онај главни, најглавнији разлог – његова је лепота.

Али, пре него што наставимо казивање о Черкезима у Југ–Богдановом граду, ево неколико речи о њима из пера Тих. Р. Ђорђевића.
Черкези су врло леп сој људи. Средњега су стаса, витки и снажни са племенитим финим лицем и загаситим, понекад плавим очима и косом. Њихове девојке и младе жене хваљене су као особите лепотице.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Черкези су охоли, лукави, смели, ратоборни,издржљиви јахачи и пешаци, сигурни стрелци, и опаки разбојници. Крвна освета је међу њима врло развијена и сваке године односи много жртава. Грабљиви су и лакомислени; врло су склони крађи и превари. Имају пуно љубави према својој фамилији и заједници. Старост необично поштују. Гостопримство је у великој части. Положај жене није ропски, као што је то обичај на истоку код других народа. Па ипак често продају своје кћери у турске хареме. Њихов језик чини засебну језичку грану. Врло је згодан за поезију. Њихови певачи уживају велико уважење. Од како су примили ислам међу њима се доста раширио арапски језик, којим се служе и у писању.

[JASON]

Поред насељавања 1770. године, черкеске породице су довођене и насељаване у Прокупљу и у каснијим годинама. Једренским уговором између Русије и Турске (1829), черкеске области на Кавказу припале су Русији, што је довело до још масовнијег исељавања Черкеза. Наиме, уговором о миру Русија је добила Мингрелију, Имеретију, Ђурђијанску, Ширван и неке персијске и турске области (а Србија 6 нахија из раније Карађорђеве Србије). Тиме је она захватила читаву јужну страну Кавказа. Добијањем Дагестана захватила је и целу северну страну његову. На тај начин Русија захвати и оне области у којима су живели Черкези и Абхази.
Али храбри Черкези и Абхази јуначки стадоше бранити своју слободу. Водила се очајна борба са променљивом срећом и за једну и за другу страну, све док имам Шамил, војник и свештеник, не успе да развије религиозни фанатизам својих следбеника и да за двадесет и пет година даје отпора најбољим руским генералима. Кримски рат (1853-1856), у коме Турској притекоше у помоћ Енглеска, Француска и Сардинија,  даде новога маха черкеским устаницима.

Шамил наумио бунити се
Минулих година…
Трај-рај, ра-та-тај…
Минулих година
Трај-рај, ра-та-тај…

[JASON]

1858. године, срећа Черкезима окрете леђа. Утврђену престоницу Шамилову, Ведени, козаци заузеше на јуриш. То зададе смртни удар његовом устанку. 1859. г. опкољен у свом замку у селу Гуниб, он се под часним условима предаде кнезу А. И. Барјатинском, умириоцу Кавказа, и закле на верност Русији. Али појединачни отпор није престајао, и борбе су настављене и неколико следећих година. Од тада па до потпуног покорења Кавказа 1864. године, настаје, још масовније исељавање Черкеза у области Отоманског царства. Рачуна се да се тада у Турску, које у Азији, које у Европи, преко Варне или Трапезунта и Ерзерума, доселило на 400. 000 черкеских душа (од тога у Прокупљу 200 породица са око 2000 душа). О томе сведочи извештај аустријског конзула у Београду од 15. јуна 1864. године, у коме се, поред осталог, каже, да ће две хиљаде черкеских породица, поред српске границе, у Прокупљу, Куршумлији и на Косову бити насељене.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Черкези су још у XIII веку прешли у хришћанство, а у XVI преведени у ислам, али ни хришћанска ни мухамеданска вера нису међу њима ухватиле дубока корена. Само се за поглавице и отменије људе могло рећи да су мухамеданци, маса народа била је то само по имену. Уствари она је још била паганска са нешто очуваних хришћанских и исламских обреда и обичаја.
Турци су мислили да Черкезима појачају своју снагу и свој утицај у пограничним областима своје земље. Али је за то најпре требало од њих створити добре Турке. Тога ради ваљало их је утврдити у вери, која је међу њима била врло лабава. По наредби Цариграда, пре свега, сви су сунетисани. Стара имена, која су донели са Кавказа, замењена су Турским. У Прокупљу, власт им је доделила земљу, направила куће и саградила џамију. Отворена им је и школа, где су их учили вери, турском језику и писмености.
Но и пре тога готово сви Черкези су били писмени. Поред арапског језика који су знали, брзо су научили српски, турски и арнаутски. Свој језик, адигејски, међутим, љубоморно су чували, и само међу собом говорили.

[JASON]

У то време у П. у погледу реда и безбедности владало је право безвлашће. Предњачили су Арнаути. Да буде још и горе, турски бег по имену Сулејман, врло опасан човек, прочуо се по 'напаствованију мушкиња'. Преплашени Прокупчани, Срби, спашавали су д..е бегством из вароши, преко Јастребца у Србију. Стари хаџи Алија, Србин мухамеданске вере, помагао им је, колико је смео и могао. О томе, и о честим бунама против зулумћара у прокупачкој нахији, сведочио је неки Спасић (име није познато), рођак Јованче Спасића, татарина.

Ни Черкези, и поред довлета који су им турске власти омогућиле, нису  дуго остајали у вароши. Већ навикнути на скитнички живот, досељавали су се и расељавали тражећи 'боље место', или изумирали од некакве черкеске болести. А они, који су остали, нису се осећали угодно у новим приликама. Бујни по самој природи, раздражени дугогодишњем ратовањем на Кавказу, озлојеђени поразом, нервозни од дугог путовања, нису могли бити мирни и сталожени људи, који се лако мире са судбином. На новом терену, у другојачијим приликама, преморени од дугог пута, десетковани болештинама, које су их, чим су стигли, косиле као снопље, они су се осећали потпуно депласирани, збуњени и раздражени. Незадовољни са додељеним земљиштем, заузимали су туђе атаре и њиве, крали, нарочито стоку, првенствено коње, кошнице и мед, који су врло волели, нападали су на људе и чинили свакојака зла. За турске власти постали су велики терет, а за своју околину страх и трепет.

[JASON]

Шићар је у Топлици био у то време развијена привредна грана. Но Черкези су дошли на зао глас, јер су се тиме бавили наочиглед и као с неким правом, што данас не би требало да чуди, јер за појам својине још увек не постоји опште прихваћено одређење. Tурска власт их није спречавала у занимању, али их није ни штитила од оштећених, па су често робу плаћали са разбијеном главом, поломљеним костима, или, у најбољем случају, модрицама.
Осим што су по вароши крали све што руком такну, не само од Срба већ и од Турака и Арнаута, није запамћено, барем не у П., да су некога човека убили или женскињу осрамотили и уцвелили. То су им забрањивали њихови обичаји. Убицу је, кажу, кућна чељад одстрањивала од заједничке трпезе.
Али и поред свега тога, живели су врло бедно, не много боље но Цигани, од чијег су се економског стања разликовали тиме, што су носили оружје и имали живи ратоборни дух. Они, остарели и немоћни, просили су, носећи оно што испросе (брашно, хлеб, пасуљ и др.) у торбама од пасје коже. Причало се да су јели псе, коње, па чак и људе, што им је, нема никакве сумње, измишљено, да би се представили што страшнијима. Јер, познато је да су Черкези мало јели, углавном качамак од проса и кукуруза. Првих година после досељења нико од њих није пио ни вина ни ракије, доцније, многи су почели да пију, неки свакад умерено а неки (свакад) без мере.

[kumbor]

1858. године, срећа Черкезима окрете леђа. Утврђену престоницу Шамилову, Ведени, козаци заузеше на јуриш. То зададе смртни удар његовом устанку. 1859. г. опкољен у свом замку у селу Гуниб, он се под часним условима предаде кнезу А. И. Барјатинском, умириоцу Кавказа, и закле на верност Русији. Али појединачни отпор није престајао, и борбе су настављене и неколико следећих година. Од тада па до потпуног покорења Кавказа 1864. године, настаје, још масовније исељавање Черкеза у области Отоманског царства. Рачуна се да се тада у Турску, које у Азији, које у Европи, преко Варне или Трапезунта и Ерзерума, доселило на 400. 000 черкеских душа (од тога у Прокупљу 200 породица са око 2000 душа). О томе сведочи извештај аустријског конзула у Београду од 15. јуна 1864. године, у коме се, поред осталог, каже, да ће две хиљаде черкеских породица, поред српске границе, у Прокупљу, Куршумлији и на Косову бити насељене.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Зар није Кавказ коначно смирио генерал Јермолов, коме се, колико ја знам Шамиљ и предао. Шамиљу није суђено, већ је релативно мирно доживео свој век у "европском делу Русије" (не знам сад где, а мрзи ме да тражим).

[JASON]

Зар није Кавказ коначно смирио генерал Јермолов, коме се, колико ја знам Шамиљ и предао. Шамиљу није суђено, већ је релативно мирно доживео свој век у "европском делу Русије" (не знам сад где, а мрзи ме да тражим).

Јермолов је умро 1861.г., три године пре коначног пада Кавказа. У време Шамилове предаје живео је у Москви као пензионер.
Имам Шамил се, опкољен у селу Гуниб, предао руској војсци под командом генерала Барјатинског 26. авг./7. септ. 1859. После пута у Петербург и сусрета са Александром II, Шамила су населили у Калуги а затим у Кијеву (1868). 1869. одлази на хаџилук у Меку. Умро је у Медини 1871. године, где је и сахрањен.
Шамил је дуго мислио да су Руси једно од бројних суседних брђанских племена, с којим су у сукобу због крађе (и прекрађе) стоке и освете, а не ради каква освајања с једне или друге стране. Одлазећи у прогонство, био је запрепашћен размерама (европске) Русије да је узвикнуо: О! Алаху! Зар се та земља могла победити.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Јер, познато је да су Черкези мало јели, углавном качамак од проса и кукуруза.

Казивање Госпођице Ал. М. Петровићеве, учитељице у Прокупљу, забележио Тих. Р. Ђорђевић.

Кукуруз би најпре пропржили на ватри, па тек онда млели. Од качамка од таквог брашна, није ништа слађе. Сем качамка жене су понекад месиле и хлеб, који су пекли у малим озиданим пећима, које је сваки имао код своје куће. Сем тога јели су млеко, сир, масло и пихтије. Као посластице биле су им татлија и баница. Баница се градила од белог пшеничног брашна. Жене би умесиле две коре од брашна са маслом, па би најпре преко једне превукле размућена јаја, измешана са маслом, млеком и шећером, па би је покрили другом кором, преко које би превукли исто што и преко прве, и у тепсији испекли…

А мени долази на памет да бих, онима који буду ово читали могао да кажем: Да има сира и масла, као што нема јаја и брашна, и моја би жена знала гибати гибаницу.

[JASON]

Положај жене није ропски, као што је то обичај на истоку код других народа. Па ипак често продају своје кћери у турске хареме.

За овај черкески обичај се у нас знало прилично давно. Кад је књаз Милош био у Цариграду 1835. године, на подворењу код султана Махмуда II, поред службених послова које је тамо посвршавао, купио је неколико Арапчића и три ропкиње: две Черкескиње и једну Гркињу. Гркиња му је још у Цариграду служила као милосница, а кад се вратио у Србију удао ју је за Јованчу Спасића, татарина.
Черкескиње је Милош покрстио још у Цариграду давши им имена Даница и Аница. Кад је о томе обавештен, султан, који је имао много разумевања за свог госта, само је одмахнуо руком:
- Није их поклао, нити ће их поклати.
После оставке на положај, Милош је Даницу одвео најпре на спахилук у Влашку, а онда у Беч, на имање у Хуцингу.
- Море, нека дође Даница да ми пришије једно дугменце на кошуљу, често би наређивао момцима.
- Мора да је дугменце велико, кад се тако дуго пришива, објашњавали су момци странкама које су дошле књазу у визитацију.
1840. године, Даница је Милошу родила сина Теодора.