Југ-Богданов град

[JASON]

Саветовање о рату

Причају, да је Лазар искупио све невернике, па се стао саветовати о томе шта би требало радити с Турчином? Једни од њих рекоше: 'Да се бијемо', други: 'Да се миримо', једни рекоше: 'Да пођемо и Турчину не дамо одмора, него да га нападнемо'. Једни пак рекоше: 'Овде да останемо'. Оне, који су говорили: 'Да се измиримо', наткрилише говорећи: 'Пошто се оволика војска искупила, рећи 'остави копље' велика би бесмислица била'.
И тако се сложише да ратују. Један мудар између њих рече: 'Најбоље је да се без одлагања приступи борби, јер Турчин ће бити све јачи у колико се буде више одлагало; наша пак војска у колико буде више стојала све ће се више смањивати. Уз то Турчин је мајстор у преварама, изврсно зна како је најлакше водити борбу. Пошто је наше оружје и опрема како треба, сваки треба да је на свом месту. Прво да пошаљемо једнога посланике, да оде и да се о намери Муратовој обaвести, и да испита у каквом му је стању војскa и какво јој је држање. Потом нека дође и нека извести, па после тога да приступимо борби. За тим Турчина да повучемо у клисуру. Путeве да затворимо, да му не дамо да нам узме ни једног 'језика' и тако да га разбијемо'.
И Лаз се са овим планом сложи, па се крену и заустави се крај Велике Мораве с ове стране, а цару упути посланика.

[JASON]

Полазак султана Мурата газије из Пловдива за Ихтиман

Кажу да је и султан пошао из Пловдива, па се трећег дана заустави на ихтиманском пољу. Задржа се три дана. Ту дође кнез Сераџ с војском и придружи се Мурату хану. Овде се пут дели у два правца. Један пут иде на десну руку прелазећи преко Софије, води у Ниш, а избија у Шехер Ћој. Други пут опет иде на леву руку и води у Илиџу. Прелази преко много вода. Султан позва од средачких неверника па им рече: 'Лакоћу овог места ви добро познајете, којим је путем боље ићи?' Сви му одговорише да је боље и лакше ићи левим путем, 'десна страна је, рекоше, пуна наноса'. Сви који су имали прилике те путеве да виде тако исто посведочише. Султан кад то чу, он њега изабра и кренувши се трећега дана отседе у поље Алаедин. Ту остаде два дана. Сутрa дан с војском дође и Константин, похита султану. Био је султану Мурату врло одан. Њега одабра за путовођу војсци. Одатле султан Мурат за неколико дана стиже у Илиџу. Константин је знао да ће султан навратити у његову земљу. Небројане конаке и неизмерне животне намирнице бејаше припремио. Дар Божји мед и масло наредио је да кроз ордију потече као река. Сва господа, колико год их је у покрајини било, дођоше у Илиџу и придружише се султану. Одатле се крену и, како султан паде у Велико Поље, Али паши рече: 'Нама је потребно једно лице да иде пред нама, па да оде и од неверника узме 'језик', како бисмо добили обавештење'.


Одлазак Авранеза газије ради добављања 'језика'

Кажу кад је султан затражио човека да добави 'језик', хаџи Авранез газија пољуби земљу пред султаном па рече: 'Ако заповедиш мени, слузи свом, да одем с божјом помоћи ја ћу тај посао да свршим'. Султан ће на то рећи: 'Добро, ти познајеш изврсно лакоћу на крајинама. Иди!'
Потом Авранез газија са 40 другова оде пут скопскога града. Неочекиван стиже и одатле узе неколико заробљеника, па их доведе султану. Султан Авранез газији изрази похвалу. Кажу, кад је султан пошао из Улу-ова, да се извесно време задржао у месту званом Кратову.

[JASON]

Отседање султана у Кратову и долазак Лазарова посланика

Ту од Лаз(ара) дође посланик. У кратко његове вести биле су следеће: 'Ево, ја сам спреман. За три месеца да је и… па би ваљало да је дошао. Ако је муж, нека дође да се огледамо. Ако не дође, нека буде спреман, ја долазим. Сваки дан без прекида занимам се ловом и шићаром, тако да сам скоро дошао… Оклевајући он нам даје времена'.
Султан, кад саслуша ову реч, плану на посланика и рече му: 'Кад би у обичају било да се посланик умори, овога бих те часа убио! И онај проклетник кад се разметао онаквим празним речима, зар је чудо што није искусио исламску сабљу. Док неко не добије песницу, замишља да је његова од гвожђа. И мачка у мрачној соби  уображава да је лав. Ако бог да је ћу њему показати шта је турско јунаштво!'
Војска свеколика навуче на се оклопе и панцире. Справама и оправама и оружјем се потпуно опреми, па појаха коње и лице своје показа посланику на један такав начин да је се невернику сало око срца топило од страха. Обузела га је дрхтавица и стаде се трести као прут у јесени. Па ипак се напреже и, поклонивши се рече: 'О царе! Иако си ми на овај начин показао своју војску, али наше војске према вашој војсци има осамнаест пута толико. Она броји 500.000 наоружаних, одевених и у модро гвожђе обучених мужева. Сваки нам муж вреди за хиљаду Турака.'
Тада се султан разгњеви на посланика, па му рече: 'О угурсузе проклети, прљава паклена псино! И кад би војске свега света с вама била, божјом помоћи и чудесима Мухамедовим свима ћу крв по земљи пролити, као вране ћу их подавити, по хиљаду ћу их одједном побити, а теби ћу главу отсећи'. То рекавши он посланика отера одакле је дошао, а војску врати у табор.

[JASON]

Саветовање султана са својим везирима

Приповедају да је и султан исто тако искупио на једно место стубове свога царства и прваке свога госпоства, па је одржао веће. Пре него што је ма ко реч проговорио, султан се обрати хаџи Авранезу говорећи: 'Авранезе, са овим неверником кад се до сукоба дође, како се треба борити? Како је најбоље да се тај посао обави?' Авранез газија поклонивши се, пољуби земљу, па рече: 'О Господару, ја сам један понизни роб. Какво ја мишљење могу дати пред Соломуном! Какву и колику памет има твој мрав да би могао рећи реч! Војску распоређивати и ратну вештину знати припада моме султану'. И сви бегови му то одобрише.
Султан рече: 'Бегови, и ако сам многе битке био и божјом помоћу многе војске разбио, али оне нису биле као овај бој што је остао. Саветовати се био је обичај Пророков. Потребно је сложити се, срце окрепити'. Потом рече Авранезу: 'Одавно сам ја тебе поставио на овој крајини. Њихов закон, њихове прваке ти си упознао и искуство си стекао. Твоје се мишљење се не може упоређивати са мишљењем осталих'.
Потом гази Авранез поклони се па рече: 'Понизном се чини да би добро било да, поверивши се вишњем Богу, зарана одемо и заузмемо добро место, те да се после не вајкамо, кад он после дође. Он нека први бој започне, јер неверник кад у великом броју стане као укопан, постане једно железно утврђење. Њега победити није лако. Но кад он заметне бој, кад се један од другога растави, борити се врло је лако. Толико зна твој слуга. За остало мој султан добро зна'. А султан му рече: 'Благослов Господњи нека је на теби. Тако и ја мислим'.
По том се осврте на свог сина Бајазита и рече: 'О ти, мила душо, шта ти о томе мислиш?' Бајазит хан одговори: 'Мислим онако како је у срцу мога султана и као што је рекао Авранез бег'. После тога султан заустави поглед на Али паши рекавши: 'Шта ти велиш?' Али паша одговори: 'Управо и ја тако мислим'.
Укратко сви гласови и мишљења била су сведена на оно што је казао гази Авранез.

[JASON]

Упућивање гази Авранеза у насилно извиђање

После тога рече султан: 'У јутру нека се крене војске, али пре ње нека пођу гази Авранез и Паша Јигит, нека прођу кроз клисуре те газијама да начине пут.'
Прошла је та ноћ. Чим је јутро забелило, хаџи Авранез са паша Јигитом узеше неколико храбрих људи, па као патрола одоше напред. Допреше до теснаца. Било је врло тесно и кривудаво место, коњаници су могли пролазити само један по један. Кад гази Авранез са дружином уђе у теснац, управо тада и Лазар беше у клисуру упутио 30 јунака, неверника. Бејаше издао заповест да од Турчина ухвате 'језик'. Газије о томе нису биле обавештене. Ови неверници беху тамо заузели положај. Кад видеше газије, изненада против њих потераше коње. Један смео неверник испредњачи испред дружине, и с копљем у руци навали на Авранез бега. Авранез бег му на напад одговори противнападом. Неверник се баци копљем, а гази Авранез му одбије копље, па из тобоца извади једну стрелу, удари га у груди и потера му је на леђа. Онај се сручи, још један је био остао, Авранез бег и њега умори. У кратко 5-10 неверника поби, осморицу живих похвата. Приведоше их султану. Султан се обрадова. Из Кратова се крену и дође на реку Малу Мораву. Прешавши њу, нашли су да је умесно ту застати.

Повратак Лазарева посланика

Приповеда се да је посланик Лаз(аров), који беше ишао султану, пошто је видео стање и прилике султанове, дошао Лаз(ару) и испричао му: 'О Господару! није Турска војска као што причају. Видео сам јој оружје и опрему, не треба је се бојати. Наше војске има три пута толико.' По том му каза шта је султану рекао и како је овај на њега плануо и изређа му све како је текло. Неверника он милостиво прими, а онај проклетник опет накостреши реп и пенушајући поче речима да се размеће. Кнезови који беху код Лаз(ара) тако исто изговорише много празних речи и лудих мисли. Први ће рећи Вук: 'Сам ја довољан сам Турчину. Нико други није потребан.' Млетачки Фруг, Влашки војвода, у кратко, сваки је од њих, онако пијани како су били, говорио будалаштине.

[ssekir75]

Саветовање султана са својим везирима


Потом гази Авранез поклони се па рече: 'Понизном се чини да би добро било да, поверивши се вишњем Богу, зарана одемо и заузмемо добро место, те да се после не вајкамо, кад он после дође. Он нека први бој започне, јер неверник кад у великом броју стане као укопан, постане једно железно утврђење. Њега победити није лако. Но кад он заметне бој, кад се један од другога растави, борити се врло је лако. Толико зна твој слуга. За остало мој султан добро зна'. А султан му рече: 'Благослов Господњи нека је на теби. Тако и ја мислим'.

ово ми мало боде очи. како да стану као укопани, кад цео свет зна да је оклопна коњица дејствовала увек ударом, и да у одбрани и није била нешто нарочито? турци су у то време итекако имали искуства са српском војском (битке на плочнику и билећи), тако да ми ово баш не пије воду да неко изјави. осим ако нису писци по обичају претеривали.

мало ван теме, али опет везано... мислим да је косовска битка уствари била усмерена против вука бранковића, а не против лазара. мурат је знао врло добро с ким има посла после поменутих битака које су турци изгубили, и била му је потребна база одакле би нападао остале српске земље. о освајању србије и босне у том моменту не верујем ни да је сам мурат сањао. вук је наравно позвао у помоћ свог таста, најмоћнијег српског феудалца, а овај своје вазале. твртко је као савезник и краљ "србије и босне" такође послао војводу влатка, а пошто је овај већ био жестоко тукао турке није био мутав па да иде ко буцов на варалицу. мало ми овај извор сувише пристрасан...

[JASON]

Долазак султана у Ђумиш Хисар

Приповедају да је и султан са срећом пошао са Мале Мораве и развио око хиљаду стегова и барјака, забубњао у тобоше и тромбете, редове је постројио и пукове распоредио. Ветерани, и јунаци, и гласовити појединци, и газије наоружани у пуној опреми се ставише у покрет. У очима савакога од њих Рустем Даситан није изгледао већи од комарца.
И тако је наступао први Али паша, за њим челебија султан Бајазит, са њим субаша Ејине бег, па за њим Јакуб челебија, па Саруџа баша и за њим се кретао, у срећи и великолепију, султан. Зауставише се испред Новог Брда. Тога дана ту проведоше. Сутрадан се пошло. Успут су од неверника ухватили 'језик'. Султану доведоше два неверника. Султан их запита: 'Где је неверничка војска? Или је можда Лаз утекао кад је за нас чуо?' Ови му неверници му одговорише: 'Зар да од вас Лаз да побегне? Он исто чека на ваш долазак. Ено, рекоше они, онамо он седи.' Султан заповеди, па обојицу посекоше. И та ко било је подне, кад су стигли на једно лепо место. Није имало ни брегова, ни камена, ни стена. По заповести султановој зауставише се.


Гази Авранез разгледао неверничку војску и о томе извештава султана

Кажу, кад је султан отсео онамо, Авранез бег је осмотрио неверничку војску, па дође те султана о томе извести. Султан рече: 'Треба одмах да ступимо у бој.' Авранез бег рече: 'Мој султане. Сад је врео дан, војска је уморна, а непријатељ бесан. Данас да починемо. Сутра дан, у рану зору, ослонивши са на Бога. Уз молитву: Бог је највећи, пред мојим султаном ћемо се поиграти својом душом, главом.' И султан ову реч нађе да је умесна. Тога дана ту остадоше.
Пошто султан са својим сином Бајазитом појаше коње, изађоше на једно високо место, те осмотрише неверничку војску. Видеше да војска бејаше једно поље с краја на крај покрила. Од војске се лице земље није видело, нема краја ни конца. Као да је једна планина од сивога железа. У војсци је било равно пет стотина кнезова витезова, а војске је било пуних пет стотина тисућа људи. У кратко, које коњице, које пешадије, оваку слику војске нико дотле не беше видео. Султан чудећи се рече: 'Ала је велику војску скупио овај проклетник! Ми који смо оволику војску скупили, мислио сам да се од ње веће војске скупити не може. Војска овога проклетника је колико две наше војске, па можда и више је има.' То рекавши скрушено се поче вишњем Богу молити и јецати говорећи: 'Господе, ради светлости Мухамеда, божјег посланика, ти помози овим верницима; немој мене учинити виновником за погибију правоверних!'

[JASON]

Разматрање тока битке и победa ислама

Приповедају, да се султан зачудио кад је видео неверничку војску, па се вратио под чадор и код себе сакупио стубове царства и прваке државе своје. Прво бацивши поглед на свога сина Бајазита хана рече: 'Е, мој мили, по твоме мишљењу како би се требало борити са овим неверником? јер ја нисам замишљао да је толика војска овога неверника. Пространство је без упоређења. Хоћемо ли испред себе да држимо камиле или ћемо стајати тако, лице у лице?'
Бајазит хан одговори: 'Наша памет не досеже до султанове мудрости, али мени се чини да од толико година како са неверником ратујемо, никад пред собом нисмо држали камиле, па и сад их нећемо држати. Ма колико неверничка војска била велика, милост господња је са правовернима. Ако вишњи Бог да, ја ћу, роб твој, сам овом невернику свршити посао, јер ако се срећа и памет удруже с неким, по себи се разуме да је милост божија са њиме. Досада смо у сваком боју одолевали, односили победе, немој да те брига једе ни за убудуће, опет ће победа помоћу божјом бити твоја. Што се мене тиче, ја ни мало не двоумим: ако победимо бићемо срећни, ако умремо бићемо мученици за веру.'
По том султан Мурат газија Бајазита хана похвали за његово мишљење и реч његову уважи, јер је овај Бајазит хан био човек храбар, смишљен и онај коме вишња сила помаже.
Потом се султан окрету Али паши, погледа га, па му рече: 'Каква је корист а каква штета од тога ако испред себе будемо иставили камиле?' Али паша ће на то рећи: 'О срећни, слатки велики царе, није упутно разбијати главу тиме да ли је невеника мало или много. Као што вишњи Бог у Курану заповеда у узвишеном, часном и блаженом свом ајету: По божјем допуштењу победи и мала чета бројнију чету и Бог је са стрпељивима, посао зависи од Божје милости. Не гледа се на малобројност. А исто тако у веродостојном предању је записано да кад исламска војска пође у рат против неверника, анђели се моле Богу говорећи: О Господе учини да се уклоне ове мреже које су по средини, те да и ми можемо видети шта исламска војска чини неверницима. Па кад анђели од Бога просе, да би били обавештени о стању код нас, да уклони мреже, није умесно да ми испред себе правимо мреже, јер у рату за веру не помаже завеса. Уз то је часни Пророк – најлепши му поклон! заповедио да свакоме ономе коме прашина од боја за веру уђе у нос, тај неће осетити воње пакла, нити видети његов дим. Према томе у рату за веру, срећни господару, ваља се ставити под заштиту господњу. Богу хвала што смо за свога дуга живота били победиоци. Имамо наду да ће победа опет бити наша. Неће вишњи Бог по свој савршеној милости дати да у овој неверничкој земљи оволики правоверни изгину.' Султану се, саслушавши и ову реч Али пашину, свиди.
Потом се окрену Авранез бегу, па гледајући га у лице, рече: 'Авранез беже, по овом питању какво је и твоје мишљење?'
Авранез бег одговори: 'Мисли наш султан какву вредност има мишљење некога који су као ја, али ћу се ипак дрзнути да и ја реч прозборим. - 'Говори!' рекоше му. – Авранез бег рече: 'Честити цар се добро сетио да пред собом држимо камиле, јер невернички коњи неће продирати у камиле. Тако би нам камиле биле заклон. Биће нам као град. Али и камиле су исто тако плашљиве, размичу се и праве пут. Сачувај Боже, ако се оне преплаше, видевши кад војска уз хуку и грају наступа, за нас ће први пораз то бити. Зар нисте чули, кад је Александар Двороги био бој са Пором царем индијским, да је цар индијски наредио да се у први ред истуре слонови? Тако је себи начинио тврђаву. Цар Александар међутим учини такав распоред, на много кола потовари топове, које нареди да се напуне шалитром. Поплашивши слонове, врати их натраг и тако учини да индијску војску униште слонови. Тако и овде ако би се изненеда камиле поплашиле, па одједном удариле у војску, то би био узрок нашем поразу.'
Саслушавши султан ове мисли искрено и од срца их уважи. Намеру са камилама напусти. После тога Мурат газија рече: 'Па онда умесно је да се стрелци истуре у први ред. Десно и лево нека засипају стрелама. А борци за веру одједном нека на глас кликну: Бог је највећи! и нека на невернике јуришају. У овом боју за веру: смрт или живот! У дугом свом животу толико сам ратова за веру водио, најзад у овом боју нека постанем мученик за веру, да са лепом успоменом пређем са овога света на онај. И пошто је крај свакоме животу смрт, зашто бих се бојао.'
Окрепивши срце овом речи, он одабра људе за претстражу које испред војске постави да јој буде узданица. То вече су провели безбедно и мирно.

[JASON]

Скрушена молитва султана гази Мурата у тамној ноћи

Приповеда се, кад је наступила ноћ, мрак притисну војску, била jе велика помрчина и јако се запушило. И ветар је дувао тако да је прашина свет обавила да се коњ од човека није разликовао. Мурат хан газија стрепе се док се ветар није смирио. Остаде док се ветар није утишао, па узе један чист абдест, и метаниса на голој земљи два пута уз молитву у нужди. Све до зоре се вишњем Богу драгом од свег срца у оној мрачној ноћи и вапијући скрушено молио, говорећи: 'Боже, Господе свети, толико пута ми је светлост твоја примила молитву моју и ниси се оглушио, услиши ми опет молитву моју: подај једну кишу и отклони помрчину и прашину, обасјај свет да неверничкој војсци сагледамо лице, док будемо бој били. О Боже, земља и робље теби припадају. Коме хоћеш да их дајеш. И ја сам један твој ништавни и немоћни роб. Ти знаш моје помисли, и моје тајне. Није ми до земље и иметка. Нисам овамо дошао ради робова и робиња, него у истини и искрено ради воље твоје. О господе, жртвуј мене уместо ових правоверних, само немој дати да ови правоверни у рукама неверника буду побеђени и уништени. О Боже, немој мене учинити виновником за погибију толиких душа. Учини да они победе, а ја на жртву приносим своју душу. Само ти прими и уважи то. Ја сам вољан да дух свој предам за исламску војску, само смрт ових правоверних да не видим! О Боже, узми ме к себи и уместо душа верних прими као жртву душу моју. Најпре си ме учинио подвижником за веру, па напокон ми подај дан мученичке смрти (за веру)!'
Кад султан Мурат газија на ово подобије откри главу и лицем пониче земљи, подиже руке на молитву. Вишњи праведни Бог услиша му молитву. Од једном небеса прекрили облак и земљу киша обилато натопи. И тама се са исламске војске диже, па се спусти на невернике.


Стање код неверника те ноћи

Приповедају, да су неверници то вече пијући вино благовали и веселили се и у мислима заносећи се како продају један другоме Турке. Било је неверника који је попио вино и десеторице Турака. Сваки је проклетник био пијан, па се стадоше разметати речима.
Лаз чувши тај њихов разговор упита их: 'Сматрате ли да је умесно да још ноћас извршимо препад на Турчина?' Сви рекоше : 'Умесно је!'
Био један неверник по имену Југа. Био је господар од 90.000 људи. Он Лаз(ару) рече: 'О господару, што придајеш оволику важност овој шаци Турића, те хоћеш чак да предузимаш ноћни препад? Остави их да их ујутру једног по једног живе похватамо, па некога од њих као роба да продамо, а некога да убијемо и да му крв са црном земљом помешамо.'
Проклетник је био пијан, па свет није ценио ни колико зарђалу пару, ни око да му трепне. Но, сви неверници се са његовим речима сагласише и окануше се ноћног препада.

[JASON]

Опис јутра на дан битке и кићење (убојних) ведрих редова

Приповедају, кад је јутро освануло, сунце, видело света, подиже главу са куле на гори Каф и помрчина се света поново обасја. Звери и птице почеше да траже себи храну.
Потом султан Мурат хан газија издаде заповест да се забубња у ратни тобош. Са свих страна глас зурла , бојних рогова и тромбета диже се у највише небеске висине.
Од те страхоте многи испустише душу. Чауши на глас кликоваху говорећи: 'Хеј јунаци, хеј заточници за веру, данашњи је дан онај кад од крви из срца неверника треба да начините реку Џејхун (Оксус), његова црева да распршемо, а главе да им котрљамо као лопте. О газије, данас је онај дан кад се треба заложити и запети, данашњи је дан, дан части. Ето толико година како једемо Ханов хлеб и со. Свакога дана коња јашемо, сабљу пашемо. Толико време смо у друштву проводили у јелу и пићу, весељу и пријатељском разговору за овај тренутак.'

Данас је час да се покаже вештина.
Да виде они отуда како сече спахија који једе хлеб султанов.
На свом месту је што се игра главом.

Сви храбри подвижници за веру снабдевени ратним справама и искићени убојном опремом и потпуно наоружани железним оружјем посадише се коњма на рамена, згруписани по пуковима, постројише се у редове који зачинише центар, крила и складишта на левој и десној страни.  Неки спреда а неки позади почеше да заузимају места. Затим велики цар-царева, врховна тачка временскога круга и понос династије Османовића, гази Мурат хан, син Орхана хана, као бедем (капија) Александра Великог заузе место у срцу војске. Честити господари и велики султани уђоше у круг око њега као светлосни колут око месеца. И дворски часници и гарда његова исто тако, на захтев да би своје животе за хана жртвовали, стадоше испред њега.
Његов старији син Бајазит хан, од чијег би страха Богу душу дали у јуначким песмама опевани легендарни јунаци: Сам, и Нериман, и Рустем Даситан, и он распореди пукове, па заузе место на десном крилу.
Млађи пак син његов Јакуб челебија стаде исто тако на левом крилу.
Гази Авранез био је на крајњем десном крилу, а субаша Ајнабег затварао је лево крило. Војске из Сарухана и Ајдина заузеше место на левој страни са Саруџа пашом који бејаше командант пешадије.
Инџеџик Балабан, и Тувуџа Балабан, и Србин Хамза, сви се ови исто тако распоредише неки десно а неки лево.
A Курд, ага азапа, стаде десно.
Топчија Хајдар стаде у средину, спреда, јер је био за пуцање из топа савршен мајстор. Потом иза војске распоредише комору, и товаре са материјалима и помоћно особље, јер позадина није била опасно место.
На овај начин се постројише поглавити бегови и субаше у редове и стадоше вод по вод, ескадрон по ескадрон сврстани у пукове. Султан Мурат хан газија као и Бајазит хан, да би војсци подигли дух, дадоше красна обећања уз велике поклоне и дивне дарове. По том везир и верски поглавица који судбином управља, Асаф свога времена, срећни Али паша отклања јутарњу молитву. Потраживши помоћ из свете књиге и великог Курана, узе у руке свету књигу па се искрено помоли. У сврху дознавања шта је судбина досудила отвори насумице Куран. Под произвољно узетим бројем става у читању судбине јави се следећи часни ајет:
О божји пророче, бори се против неверника и лицемерних верника…!

Али паша угледавши ово, обрадова се, пољуби Куран и подиже га себи на главу. Одмах о томе извести султана. И султан се обрадова.

[JASON]

Распоред војске проклетих неверника

Приповедају, да је и Лаз нејаки и пас проклети издао заповест.¹⁾ Неверничка војска појаха коње. Осим друге војске имадијаше 300.000 оклопљених коња и јунака. Од сваких 100.000 људи одабрао је по 1.000 људи, па их постави испред себе. Сам пак стаде у средини. Своју пешадију по неверничком обичају распореди позади. Потом зета Вуковића са својим сестрићем постави десно. Кобилића са Бошњацима постави лево. Од Латина, Влаха, Арнаута, Маџара, Чеха и Бугара он начини крила и зачини своје фаланге.
Са зором је сваки од њих 'тргнуо' неколико купа, беху у полу пијаном стању. Један другом даваху савет да Турчина који им дође до руку хватају жива. 'Продаћемо га Латину, па ћемо од њих добијене новце дати за вино.' И сваки неверник око појаса беше опасао по једно уже. Један је говорио: 'моје је уже 30 аршина', а други је опет говорио: 'а моје је дуже'. - 'Само се старајте да Турчина жива хватамо, па да их једног по једног у конопцу нижемо'. Неки рече: 'Силан је Турчин, не држи га конопац!' - 'Ја имам ланац, одговори онај, ја ћу Турчина у ланац да свежем'. У пијанству нису знали шта су булазнили.
Међу њима био је један неверник лакрдијаш. Видевши њихове конопце и ланце, насмеја се. Овима то падне чудно, па рекоше: 'Је ли ти бре комедијашу, вуцибатино једна, што се смејеш?' Овај неверник комедијаш одговори: 'Вама се смејем, јер у животу никад нисам видео да неверник Турчина веже у ланац, или у конопац. Па онда ни један Турчин не постаје неверник него свакад дође, узме невернике и одлази, те их преводи у муслимане. И сад се бојим да вас ти Турци у исти ваш ланац не нанижу, па да вас одведу.' Неверници се увредише, па му рекоше: 'Чујеш ли ти, проклети комедијашу, окани се да говориш речи као лудак, господар може неочекивано чути па ће те уништити!' Онај комедијаш рече: 'Оно што ја кажем, то је оно што ће бити. Ако чује, казала је дотичне птица!'

^{1) Нешрија као и други његови савременици и доцнији турски писци помињући своје противнике употребљавају врло грубе речи и изразе којима их вређају. Да се види како су и наши списатељи били учтиви према својим турским противницима, навешћу одломак из белешке који је објавио Љ. Стојановић у Старим српским записима и натписима, у којој пише како српска господа 15. јуна 1389. год.:
'… на враги устремише се, и суштаго змија поправише и умртвише звера дивјаго и великаго супротивника, и неситаго ада всејадца, руку же Амурата, и сина јегова, аспидово ишедије и ехидново, штене лавово и василисково, на са ними инех не малех. О чудеси божних же судб! Ет бист доблни страданац рукама безаконима агаранскима, и конац страданију добре сам пријемајет, и мученик Христов бивајет велики кнез Лазар. Не ин бо други, усекну јего, о љубици! на сам рука убице того сина Амуратова.'}

[JASON]

Стрелци започињу бој

Приповедају, кад су две војске стале једна према другој, у бојне редове, устројили и пукове нанизали, султан Мурат заповеди, те 1.000 стрелаца стаде на десном крилу. Поглавица им бејаше Малкоч Хамид огли. Других 1.000 стрелаца стадоше на левом крилу, а поглавица им је био  Мустафа челебија син Хамид оглије. Ове стрелце разместише лево и десно. Од њих је сваки у бацању стреле био тако срећан погађач као Сад и Касид.
По том хаџи Авранез изађе султану на очи па му рече: 'Ако за време борбе са неверницима буде изгледало као да узмичем, срећни господару, чим то видите немојте нас ружити, верујући да смо доиста побегли, јер и неверник има борбене варке, а и честити Посланик – поклон му и поздрав! изволео је казати: - Рат је лукавство. При том ови неверници навлаче на себе железо плаво, у рукама држе мач. Когод им дође у домашај, ударе га и пресеку на двоје. Никад не знају да се одвоје, врате. Кад у фалангама наиђу, с пута им се ваља склонити и доћи им острага, па размахујући буздованом  ударати тупе, тупе! убијати их, јер су у оклопу од гвожђа, те немају могућност натраг да се поврате.'

Султан ће на то рећи: 'Авранезе, ти имаш много искуства о приликама код неверника. Ти добро знаш како је најлакше с њима се носити. А у борби гонити – бежати није срамота.' По том Господар стрелцима рече: 'Одмах пошто изговорите У име божје! са намером да се борите за веру против неверника оспите стреле, тако да им фаланге збијене не остану, него не би ли пошли један за другим као свиње кад се каљужају.' И сви стрелци одмах почеше да бацају стреле с обе стране. Неверници се сјатише и стојећи као непомична железна планина, кад поче на њих да се спушта киша од стрела, почеше да се крећу.

Чини ти се као да упадосмо у вир Црнога Мора или као да зачусмо зуку дивљих пчела. Валови почеше да се ваљају и као море да се пенушају, као на Црвеном Мору почеше таласи да ударају. Одмах навалише на задихане стрелце. Њих вратише. Навалише на средиште, па пробивши му редове на више места провалише у његову позадину и застадоше са разбијањем помоћне војске у позадини. Иза војске је била дубова шума. Испуни се телесима, али место где су били смештени: мед, масло, пиринач, остаде пуно. Од мазги, коња, и товара измешаних једних с другим направи се бедем. Нису се разбегли. Поломише се, изгинуше као мученици за веру. И тако неверници разбивши потпуно лево крило стајаху, а с обе стране од вреве ратног тобоша, зурли и накарада, и од вриске коња и од трке људи пуцала је жуч! Колико их је душу испустило!

У кратко помешаше се два мора. Сабље су севале као муња што очи засењава, ватра је врцала. Од копља ни ветар не би могао дувати, а од коњских ногу ни бујица да је, не би се могла пробити. А стреле с неба на земљу падале су као град. Лелек и запомагање за земље до неба се забеле као дим.
Падала је сабља на сабљу, а копље на копље и мочуга на мочугу, на чак чак, на чат – чат. А од халакања и сокољења звериње је у планини душу испуштало и анђели на небу погубише своје бројанице. Вративши се отуд, невернику порасте снага. Исцрпени беху они који не беху ступили у борбу.

Бајазит хан на десном крилу, као станац брдо од њега се није одмицао. Достојанствено је стајао. Кад виде да посао иде онако како не треба, мало је још требало па да војска исламска буде побеђена, одједном бузунџије почеше да довикују говорећи: 'О газије, што стојите? Неверник је разбијен. Побеже!' У то време грлатим људима се давала плата од државе. Чим газије стану према неверницима, ти би људи, да би охрабрили газије, викали свуд кроз војску: 'неверник је потучен, побеже!' Њих су звали бузунџије.

После тога одједном Бајазит хан снажно стиже пред неверника као гром, па као вук у овце и соко у чавке што улази, кликнувши молитву Бог је највећи! (Алаху aкбар) и изговоривши О Господе! поче као Хамза да кликује и удари.
Тог часа поче он да растерује војску неверничку. Видевши то Али паша, јурну и он тако исто као Алија на неверничку војску, потом Авранез бег, па Јахши бег, па Шахин бег, па Иса бег, па Саруџа паша, па Ејине бег субаша, па Кара Мукбил, па Инџеџик Балабан, па Тујуџа Балабан, па пешак Шир Мерд. И кад бих подвиге свакога од ових газија које смо споменули подробно описао, сваки би од њих претстављао књигу за себе.
Случајно тога часа коњ под Бајазит ханом од борбе стрмоглави се и паде. Једек је био у приправности. За час је био извучен. На два места беше кајиш смакнут. Бајазит као муња скочи и обрете са на коњу. Поче крхати неверника. То је запазила и војска која се беше повукла, па видевши да је исламска војска надмоћнија над неверником, охрабри се и поврати, па поче ударати сабљама по неверницима.
Уз поклик Бог је највећи! разбише неверника тако да од Адама па на овамо такве битке и таквога пораза није било. И крв неверника ромејског потече као Нил и превазиђе Џајхун (Оксус) и Еуфрат. Од крви за мало што се не начини потоп, да се свет у крви утопи.

Још сунце не беше зашло, а неверничка војске је већ стигла била своме заходу. Мртвих телеса, читаве могиле. Глава се нагомилало као камена белутка.

[JASON]

Мученичка смрт гази Мурата хана – буди му, Боже, милостив

Приповеда се да је небројено неверника под сабљом вргнуто пошто је неверничка војска у боју потучена. А оно што се спасе, утече. Газије одоше за неверницима убијајући их и гонећи. Мурат хан газија пак бејаше себе заветовао мученичкој смрти.

Милош Кобила

Кад је неверник био разбијен, њему се ни по чему не показиваше никакав знак од мученичке смрти.  Са неколико дворјана, чудећи се, разгледао је ону хрпу од мртвих телеса. Међу њима био је један неверник. Звао се Милош Кобила. Бејаше врло смео и јуначан проклетник. Установило се да је он на састанку код Лазара захтевао: 'Ја да одем, турског цара да убијем.' При себи бејаше сакрио један ханџар. Управо кад је овај неверник долазио са том намером, сусрете се са газијама.
Мишљаху да је он рањеник. Овај се неверник сакри између рањених и крвљу умрљаних телеса. Кад гази Мурат хан наиђе на овог неверника он посрћући, упути се султану. Кад чауши хтедоше да га спрече, гази Мурат хан, који је био испунитељ жеља, рече: 'Ваљда има неку жељу, пустите га нека прође!' Онај проклетник бејаше сакрио ханџар у рукаву, па дође и правећи се да тобож цару љуби узенгије, одједном султана прободе.

Слепе су очи кад судбина дође

Ту му је било суђено да умре. Одједном му душа, рајска птица, као анђео одлете у рајски предео. Газија је несумњиво био, мученик за веру у истини постаде.
Оног неверника одмах ту на комаде исекоше. Брзо изнад хана разапеше чадор.
Султана Бајазита доведоше испод барјака вере, а и Јакуб Челебију рекавши му: 'Ходи, тебе тражи отац' уведоше под чадор, и ту га послаше Богу на истину. Управо у том беху Лаз(ара) са сином ухватили, одмах их доведоше и побише. Те ноћи у војсци је била смутња и раздраженост, а сутра дан султана Бајазита поставише на престо.
Датум овог догађаја био је од хиџре 791.

__________

[JASON]

Милутин своју политику окреће према југу и шири Србију избијајући са својом војском на Егејско море, ставља под своју контролу плодне области Поморавља и Повардарја које је до тада контролисала Византија. Ова офанзива Милутинова заустављена је на тај начин што је Андроник II, цар Византије, затражио мир од Милутина, понудивши му сродство, односно своју шестогодишњу ћерку, Симониду, за жену.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
(M. Ракић)

Једна од најпознатијих песама Милана Ракића носи назив Симонида и посвећена је фреско-портрету младе српске краљице у манастиру Грачаница на Косову.

Ко је била Симонида?

Симонида Палеологина је била ћерка ромејског цара Андроника II и његове супруге Ирине од Монферата. 'Беше то врло шаљива ћеркица, омиљена цару и мајци'- бележи се у једном извору. Њено детињство, међутим, прекинуто је већ кад је имала пет или шест година. У том узрасту она је упућена у Србију да би је удали за српског краља, Стефана Уроша II Милутина.

У то доба краљевски бракови су се склапали са чисто политичког гледишта. Тако и цар Андроник, видевши да се Срби не могу победити на бојном пољу, олучи да преговара са Милутином. Било је договорено да се његова сестра Евдокија, удовица трапезунтског цара Јована, уда за Милутина. Евдокија је тада имала око 36 година, док је Милутин имао око 44. Међутим, верна успомени на покојног мужа, Евдокија је одбила да се по други пут удаје и тако Андроника довела у веома тешку ситуацију. Увређени српски краљ запретио је новим ратом, па василевсу није преостало ништа друго већ да му да руку своје шестогодишње ћерке (1299.).

Пре Симониде Милутин се женио четири пута. Прва жена му је била Јелена, српска властелинка. С њом није остао дуго већ ју је отерао и  узео Н., ћерку севастократора Јована I Анђела. Убрзо потом оженио се угарском принцезом Јелисаветом, ћерком краља Стефана V (Драгутиновом свастиком). Но и њу је за кратко време отерао и узео Ану, ћерку бугарског цара Георгија I Тертера.

У свим тим браковима Милутину су се рађала деца, међу њима и најстарији син Стефан, који је (1314.) покушао да збаци оца са престола. Милутин је брзо реаговао и приморао Стефана да му се преда, а затим наредио да се одведе у Скопље и тамо ослепи. Из Скопља је Стефан са женом и два малолетна сина, од којих је један био Душан, будући српски цар, отпремљен у Цариград и предат на чување Андронику II.

Симонида је са краљем Милутином живела све до његове смрти 1321. године, када се вратила у Цариград и замонашила. Остала је одана успомени на мужа и никада се више није удавала. Две године после Милутинове смрти, када је српски краљ проглашен за светитеља, Симонида је из Цариграда послала за његов гроб златно кандило и златоткане покрове. Њен портрет у Грачаници из око 1320. године, приказује је као младу, лепу и самосвесну краљицу.

[JASON]

У Немањиној задужбини, Манастиру Светог Николе у Куршумлији, сахрањен је 1. јула 1349. године жупан Никола, за кога се на основу урезаног текста на надгробном споменику сматра да је син Вратка Немањића (Југ – Богдана).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
В лето 6857 (1349) месеца јула (у) 1 (дан) престави се раб Б(ожији) Никола а зовом Вратко, син чихорника Вратка, и утонув у рјеце Нишавје, Братије, помените, и нас Б(ог)