Ћирилица

[ssekir75]

  лепо пише ЂУРЂ. са полугласовима. дакле савремено читано ђурађ. друго, македонија јес постојала као географски појам, али у грчкој (византији). душан се прогласио "царем србљем и грком". какав црни македонски цар...

[JASON]

Ђурђа, Ђурђа ми дајте, зовите Ђурђа!

Лета Господњег 6935. године од постанка света, а 1427. по Христовом рођењу, у деветнаестом дану месеца чрвен, жетвара, кад у Србији цветају траве, покошен Божјом вољом у лову, крај села Стојника, на једном брду надомак Београда, сруши се деспот Стефан Високи са коња, а на руци му оста соко. Заусти да нешто каже, али се само чу: 'Ђурђа, Ђурђа ми дајте, зовите Ђурђа.' У незнан одоше сва светла и красоте. Све постаде мрзост и пустош, све се преобрази, све нестаде, све се испуни горчиним… Хумке се разараху и људи изгнани биваху… Плачи Бели граде своју потамњеност. Умро је кротки Давид, диван Соломон, гостољубив Аврам, по красоти други Јосиф, ратник Самсон, други Јов познат своме роду по загонетки својих очију. Вођа народа као цвет процвета и отпаде…

Тежак душевни бол задавао је Стефану рођени брат Вук, који је заједно са делом властеле био у савезу са полумесецом како би преузео жезло владара. Да би избегао братоубилачки рат Високи је писао Вуку и позвао га на измирење говорећи му:
Стефан деспот, најслађему и најљубазнијему, и од срца мога нераздвојноме, и много, двоструко жељеноме, и у премудрости обилноме, царства мојега искреноме, (име рекавши), у Господу љубазан целив, уједно и милости наше неоскудно даровање.
Лето и пролеће Господ сазда, као што и псалмопевац рече, и у њима красоте многе: птицама брзо, весеља пуно прелетање, и горама врхове, и луговима пространства, и пољима ширине; и ваздуха тананог дивним неким гласима брујање; и земаљске дароносе од миомирисних цветова, и травоносне; али и саме човекове природе обнављање и веселост достојно ко да искаже?
Ово све пак, и друга чудна дела Божја, која ни оштровидни ум сагледати не може, љубав превазилази. И није чудо, јер Бог је љубав, као што рече Јован син громов.
Варање никакво у љубави места нема. Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: 'Изиђимо у поље'.
Оштро некако и бистротечно љубави је дело, врлину сваку превазилази.
Љубав Давид лепо украшава, рекавши: 'Као миро на главу, што силази на браду Аронову, и као роса аермонска, што на горе силази Сионске'.
Узљубите љубав, младићи и девојке, за љубав прикладни; али право и незазорно, да младићство и девство не повредите, којим се природа наша Божанској присаједињује, да Божанство не узнегодује. Јер апостол рече: 'Духа Светога Божјега не растужујте, којим се запечатисте јавно у крштењу'.
Бејасмо заједно и један другом близу, било телом или духом, но да ли горе, да ли реке раздвојише нас, Давид да рече: 'Горе Гелвујске, да не сиђе на вас дажд, ни роса, јер не сачувасте Саула, ни Јонатана'! О безлобља Давидова, чујте цареви, чујте! Саула ли оплакујеш, нађени? Јер нађох, рече Бог, човека по срцу моме.
Ветрови да се с рекама сукобе, и да исуше, као за Мојсија море, као за Исуса судије, ћивота ради Јордан.
Еда би се опет саставили, и видели се опет, љубављу се опет сјединили у самом Христу Богу нашем, коме слава са Оцем и са Светим Духом у бескрајне векове.
Амин.

[JASON]

Најстарији песнички запис ћирилицом, потиче из 1421. године, из Дубровника, када је царински чиновник Џоно Калић записао три непотпуна двоструко римована дванаестерца. Недовршена песма гласи:

Сада сам остављен срид морске
пучине • валовљу моћно бјен •
дажд дојде с висине •
кад дојдох на копно • мних
да сам...

[kumbor]

Ја којешто умем прочитати, Јасоне, али ми је последњи твој пост Ђона К(о)алића стварно нечитљив. Не могу утврдити да ли је уопште на ћирилици, камоли шта пише. Лијепо те молим за даље разјашњење. Модерни Дубровачки архив је средио и синтетизовао Јорјо Тадић са Филозофског факултета у Београду, колико знам. Је ли он открио овај запис? Пре неки дан чух репортажу  из Дубровника на ХРТ, где госпође Дубровачке, које шију хируршке маске, певајући дивним херцеговачким наречјем успут тако "ојкају" да ми је чудно како их је ХРТ пустио у програм. ја немам ништа против бодулдскога говора, само ми је чудно како су га из политичких разлога пустили у етер. Ниједно "А" не беше чисто, све оно "ОА". Занимају ме истраживања бодулског говора. Имаш ли шта о томе?

[JASON]

За читање старих шакописа потребно је познавање 'нереформисане' ћирилице, мало искуства и стрпљења, нарочито код текстова са писаним курзивним словима. Дакле, читати слово по слово и из читљивих слова препознати неразумљиве (нечитке) речи и контекст у коме се те речи налазе. (Тако ја радим.)

На основу текста oбјављеног у 'Гласнику' (1901), претпостављам, да је поменути песнички запис (први) открио и ишчитао К. Јиречек.
Тихомир Остојић: У архиву дубровачком се чува пергаментски кодекс 'Liber statutorum doane', састављен 1277. године. У XIV и XV веку су ту књигу имала у рукама млада властела дубровачка, која беху чиновници и царинарници. На празним листовима су у доколици пискарали и кушали своје перо у титулатурама, изрекама… Међу осталим записима налази се и овај, и то писан ћирилицом: Сад сам остављен… итд. Јиречек је несумњивим знацима утврдио да је стихове писао неки Џ. К., царински чиновник, између 1421-1430. г.

О бодулском говору не знам готово ништа, али могу из прве руке да посведочим - при разговару са Бодулицом, није потребан преводилац.

[kumbor]

За читање старих шакописа потребно је познавање 'нереформисане' ћирилице, мало искуства и стрпљења, нарочито код текстова са писаним курзивним словима. Дакле, читати слово по слово и из читљивих слова препознати неразумљиве (нечитке) речи и контекст у коме се те речи налазе. (Тако ја радим.)

На основу текста oбјављеног у 'Гласнику' (1901), претпостављам, да је поменути песнички запис (први) открио и ишчитао К. Јиречек.
Тихомир Остојић: У архиву дубровачком се чува пергаментски кодекс 'Liber statutorum doane', састављен 1277. године. У XIV и XV веку су ту књигу имала у рукама млада властела дубровачка, која беху чиновници и царинарници. На празним листовима су у доколици пискарали и кушали своје перо у титулатурама, изрекама… Међу осталим записима налази се и овај, и то писан ћирилицом: Сад сам остављен… итд. Јиречек је несумњивим знацима утврдио да је стихове писао неки Џ. К., царински чиновник, између 1421-1430. г.

О бодулском говору не знам готово ништа, али могу из прве руке да посведочим - при разговару са Бодулицом, није потребан преводилац.

Наравно да није потербан преводилац. И иначе, разлике у говору између Сутле и Куманова, а то му дође нешто мање од хиљаду километара далеко су мање него разлике између говора Венета и Калабрије, између Бретање и Провансе...

[JASON]

Сѣдоглави.                               

У 'Србско-Далматинскоме Магазину' за годину 1848. на страни 157 и 158 наштампао є Сѣдоглави малу критику о моєму 'Рату за Србски језик и правопис.' Ево є:
'Быо ко му драго тай Даничићъ, онъ є великій приврженикъ Г. Вука, и кньижица ова друго ніє, до ватрена аплогія лексикографа нашегъ, и нѣговогъ начина писаня. Ту се понавля познато нѣгово начело, да другчiє нетреба писати, него како се говори, дакле на етимологiю ништа немотрити. Єли Вукова ортографія међу свима данашньимъ правописима наболя, и єли му начинъ писаня на тврдымъ законима єзика нашегъ утврђенъ, на то ће безъ сумнѣ други (а и време є) темельно и обширно одговорити. Я ћу само позорна учинити Даничића, да реченый аксiомъ – пиши како изговарашъ – къ неслѣдбеностима, къ многомъ нереду води. Познато є мислимъ свакоме, да се єзикъ Србскій на многе провинцiализме дѣли, па кадъ бы се имало писати по изговору простоте, како Г. Вукъ хоће, кудъ бы насъ найпосле то завело? Та добро є чисто и у колико є могуће просто писати, премда Г. Вукъ и у том праву мѣру прелази, ал' є узъ то и паметно поправляти єзикословне погрѣшке простогъ народа. Да предоста погрѣшака єзикъ постонародный садржи, то ће ми сви Србски литератори, осим можда єдногъ Г. Вука, радо потврдити. Навесћу само єданъ примеръ. Народъ у Именит. изговара: врiєме, а у осталымъ падежима времена, и пр. Ко ће садъ рећи да врiеме нiє сушта аномалiа? Овамо спада и дијел, гдје; подијелити, дјед: лијепо льепше; вијек, вјера; сијено, сјеђети, пријеводъ, превод ит.д.'
О аномалiи између врiєме и времена и између лiєпо и лѣпше, и између прiєвода и преводити и т. д., не може бити говора, него све то треба да нам є дика и понос. Я знамъ врло добро да коєкуда по народу нашему има и погрѣшака у говору, али исто тако знамъ да ово ниєсу погрѣшке за коє овде Сѣдоглава вели да єсу. Погрѣшка є н. п. што се у Црной гори говори: Ако те срећa не причека, не стиже є на велѣга хата (мѣсто на велѣму хату). Такова је погрѣшка и Црногорско х на краю у род. мн. падежу у имена суштествителниєхъ (коє є браћи нашой коя пишу Латинскиємъ словима тако омилѣно).
И Вукъ є више оваковиєхъ погрѣшака више пута поминяо, за то є беспутно што се оно Сѣдоглава сумня. – Колико быхъ рекао Сѣдоглави хвала, да ме є 'темельномъ и опширномъ' критиком почастио, толико му садъ нехвала, што ме и онъ натѣра да опетъ понавльмъ што є одавна познато.

У Биограду 29. Мая 1849.         Ђ. Даничићъ.

[JASON]

Текстъ Несторовъ съ протоколованїемъ.

А.
Несторъ: Бы обаче єданъ єзыкъ Славенскїй: а Славени сѣдише по Дунаву (за ньима слѣдоваше Угри) къ тому Моравцы, и Чеси, (Боемцы) и Лехи, (Поляцы) и Поляни (Кїевцы), кои се сада Русы называю. У овомъ су (єзыку) прве кньиге у Моравской низложене, писмена ньїова называюсе Славенска писмена; коя се у Руса и у Бугара Дунавски (употреблюю).

Протолкованїе.
1. Примѣчава Гд. Шлецеръ, како Несторъ Поляне опредѣлително овде Русы называ. 2. Кньига преводи Г. Шл. бїблїа, будући вели и у Нѣмаца и Латїна исто значи, и у то доба осимъ Бїблїе славенске незнасе, єли їошть кое кньиге на славенскомъ было. – Истина є, да су Кїрїлъ и Методїй славенске кньиге црковне у Моравїю донели. Но гди є Кїрїлъ писмена славенска изобрѣо, и кадъ є прву кньигу превео, нїе се їошть до данась доказало. Могућно є, да є їошть у Цариграду првый опыть учинїо, и тако се къ посланїю свомъ преправляо? Греческїи Бїографъ Бугарскогъ Архїепїскопа Клемента каже извѣстно, да се то у Булгарїи догодило, и при томъ преводъ божественногъ слова бугарскимъ называ. – Не треба обаче Кньигу, и кньиге отма у смыслу цѣле Бїблїе узети. Отпре су се и сама Кїрїломъ изобрѣтена писмена садъ Бургарскимъ садъ Славенскимъ писменима называла. 3. Право има Г. Шл. пытаюћи, како то? зарь су у време Несторово само у Русїи и Бугарской употреблявана была писмена Славенска? Нисул' и у Чехской, а особльиво у многочисленнымъ монастырима Мачжарскимъ са свимъ у обычаю была, монастырима маджарскимъ, гди до года 1204 ни 'єдногъ єдиногъ монастыра чисто латїнскогъ' (nec unum caenobium pure latinum) не быяше (зри Бардошй Supplementa Analectorum Scepus. Leutsau 1802 1. 196.) О Бугарской вели Г. Шл. ништ до тога незнамо, ни славенско-бугарскогъ дїалекта непознаемо. Надатисе можемо, да су у тамошньимъ монастырима рукописи са стародревнымъ Кїрїлїйскимъ писменима сахранѣнїи.

Б.
Несторъ: Kадъ су ту живећїи Славени крщенїи были, послаше кнезови ньїовїи Ростїславъ, Святополкъ и Коцелъ къ Цару Михаилу говорећи: наша є земля крщена, но неимамо учителя, кои бы нась наставляли, и поучили нась, и протолковали божественне свете кньиге; ибо самїи нити грчки, нити латїнски разумѣвамо, а къ тому насъ єднїи овако уче, а другїи онако, и зато пошльите намъ учителя, кои намъ кньижня слова и смысао ньинъ казати могу.

Протолкованїe.
1. У тексту се не сви; но само у Моравской бывшїи Славени разумѣваю.
2. Быо є Царь Михаилъ (867 год. убїенъ, сынъ икономольице Теодоре) на когъ є посланичество Кнезова управлѣно было; а не Теодора, коя се отдавна пре тога преставила, не Папа Адрїанъ II, кой є 867 Папомъ постао, а їошть манѣ є Папа Стефанъ апостоле послао. – Посланичество за Цара овогъ узео є Руссъ изъ старїе латїнске кньиге житїя Светы Кїрїла и Методїа, и ту, є кньигу требало, да є Г. Шл. мѣсто новїе Русїйске превео. Но Русъ нити Святополка нити Коцела (Хецила) но само моравскогъ Княза Ростїслава именуе. Коцелъ Князь Паннонскїй на блатномъ єзеру нїе изъ почетка у посланичество ово ступїо, премда є позднїе Методїа прїимїо, Славенскомъ обреду у Паннонїи помогао, и латїнскогъ Протоїереа Рїхбалда у Салцбургъ (870) отправїо.
3. Моравцы нису прво и прво Кїрїлломъ крщенїи, пре нѣга су отдавна їошть Салцбургскїи Епїскопи Хрїстїанство у Моравску увели. Ево како се то доказуе:  Условномъ извѣстїю у време Методїа живећегъ незнаногъ Списателя єдногъ о покрщенїю Бавараца преповѣдасе, како є Слацбургскїй Архїепїскопъ Адалвїнъ (кой є 865. г. у градићу Коцеловомъ божићовао, и цркву єдну осветїо, Асеман III. 81) умршемъ Протоїерею Алїфрїду другогъ именемъ Рїхбалда за наслѣдника у протопресвитерату поставїо. кой се ту (измедьу Саве и Драве), дуго бавїо, свою и власти дужность 'извршуюћи, као што му ю нѣговъ Архїепїск. наложи, дотле, докъ нѣкїй Гркъ Методїи съ ново изобрѣтенымъ славенскимъ писменима, єзыкъ латїнскїй, ученїе римско, и властна латїнска слова фїлософїчески нападшїи (auctorabiles latines litteras philosophice superducens) неогади цѣломъ народу отъ части Богослуженїе, и Евангелїя и црковне обреде оны, кои су їй латїнски свршывали. (vilescare fecit) Кое онъ (т. є. Рїхбалдъ) немогавшїй сносити повратисе къ столицы Ювавенской (т. є. Салцбургской). Слѣдователно отъ времена како є по вольи и уставу (dato et praecepto) Господа Карола Императора 803 народъ восточне Паннонїе правителствоватисе зачео отъ Ювавенски пастыра, даже до садашнѣгъ времена, има 75 година, да ни єданъ гдигодъ дошавшїи Епїскопъ власти неима црковне у предѣлу ономъ осимъ Салцбургски правителя; нити є Пресвитеръ изъ другїи страна дошавшїй смѣо онде службу свою више отъ три мѣсеца извршывати, пре него што Епїскопу свое опростително писмо изручїо не бы. Ово се убо онде наблюдавало, докле ново ученїе Методїа Фїлософа нїе настало.' Изъ числа горе ставлѣны видисе, да є 875 лѣта протопресвїтеръ Рїхбалдъ испредъ Методїа очиститисе морао, и Методїй ново ученїе и ново покрщенїе свое силно предузео.
Нѣмецкїи Епїскопи бдилису весма завидително о границама духовны предѣла своїй. Казуе намъ сама исторїа, како є быо обычай у оно доба, свадьятисе о парохїама и епархїама своимъ. Баварскимъ Епїскопима (Пассавскомъ и Салцбургскомъ) моралису безсумнѣнно опредѣленїи быти тамошньїи Славени, аки у ньїово стадо принадлежећїи. Кадъ су овїи садъ о новой цркви начули, да се у Моравской и Паннонїи подиже, и то као што се чини са самымъ дозволенїемъ Папинымъ; то су отма тужбе и укоръ удесили. Прво є Архїепїскопъ Хатто на молбу Баварски Епїскопа Папи Іоанну IX года 833 писао (зри Асеман. 123) 'Блаженству вашемъ изявлюемо, да браћа и саепїскопи нашїи Баварскїи кодъ насъ се потуживши, и горко уздысаюћи єцаше, (alta suspiria trahentes gemebant) како Моравски народи на Франка власть уставшїи хвалесе отъ дружства ньїовогъ раздѣленымъ быти, и славесе, да су узвышенїи (т. є. удостоенїи) собственногъ Мїтрополита отъ вашегъ дозволенїя имати (et seorsum Metropolitan gloriantur a verstra concessione esse sublimatos); будући да никада измедьу ньи столице Мїтрополитске нїе было, но свагда области и дїецези ньїовой (Баварской) приложенїи бяху. Онїи пакъ Моравенси, као што є у наше уши дошло, за узрокъ гордости свое даю, говорећи; да отъ дозволенїя вашегъ Мїтрополита примише, и особенно живећи сучастїе други епїскопа отбацую. Ако се далѣ повѣренїемъ овымъ надму, до пролитїя крви, као што многїи мысле, хоћею скочити. У колико се усудьуемо, савѣтуемо, да знаменитость ваша, пре него то успослѣдуе, на стазу понизности побольшаваюћи їй спусти, да єданъ путь узнаю, чїой власти подвржнїи быти мораю. Ако їй савѣтъ вашъ не поправи, хоћею л' нећеюл', подвргнуће вратъ свой франкїйскимъ князевима; и мыслимо, да то онда безъ пролитїя крви и обоестранногъ умртвенїя (не) ће лако проћи моћи.' Друго є писмо Архїепїскопъ Салцбургскїй Теотмаръ у име свое, своїй 5 епїскопа, цѣлогъ свещенства, и свїю хрїстїана баварски года 900 истомъ Папи Іоанну IX (Асем. 126) писао... 'Додьоше, као што самїи обзнанише, отъ стране ваше три епїскопа, именно Іоаннъ Аепїскопъ, Венедїктъ и Данїелъ, Епїскопи, у землю Склава (или Склавена) кои се Морави именую, коя нашымъ кралѣвима, и нашемъ народу, нама такодье са жительима своима подложна быяше, кое у хростїанскогъ закона подчиненїю, кое у данку мїрске субстанцїе, ибо су отонудъ наипре наученїи, и изъ єзычника хрїстїани постали. И зато Епїскопъ Пассавскогъ града, у коегъ су дїецези народи землѣ оне отъ почетка хрїстїанства своегъ, кадъ є хотѣо или морао, улазїо є тамо безъ икаквогъ препетствїя и посѣћавао є сїнодално сашествїе са своима, и тамо затакавшимсе, и све што є за дѣланѣ было, дѣлао є силно, и нитко му испредъ очїю нїе противустаяо. Такодье и нашїи Жупани (Графови) сасѣди земаля оны мїрска тамо учредьенїя своя продужаваше, што за поправлянѣ быяше, поправише, данакъ донеше, и нитко имъ нїе противустаяо; докъ на послѣдакъ, кадъ имъ срдца ньїова дьяво спопаде, неначеше хрїстїанства гнушатисе, сваку правицу ногама глазити, и ратомъ мучити, и пресвирѣпо противборитисе: тако да тамо не бы пута епїскопу и преповѣдницыма, већ по вольи своїой дѣлаше, што су годъ хотѣли. Сада пакъ, што намъ се тежко и невѣроятно чини, за узрокъ неправде хвалећисе држе, да у множиномъ новаца оно учинили (т. є. повиновенїе имъ отрекли) кое никадъ ни смо чули, да є їоште изъ столице апостолическе изишло, или да су канонскїи устави учредили такову шизму єдна црква да трпи. Есть убо єдна Епїскопїа у петь раздѣлѣна и пр. и пр.'
4. Шта є слѣдователно узрокъ, да су князови къ цару Михаилу, у Цариградъ послали. Да нерекнемо, да нїе овде и политическогъ масла было, мысли Гд. Шлецеръ ово за найглавнїе узроке. а.) Подъ Кароломъ Великимъ царствовало є у државномъ Франконїйскомъ праву нечеловѣчно основанїе, да є дозволѣно, да є достойно и праведно на силу єзычнїй народъ покрстити. б.) покрстити значило є онда водомъ полити. в.) кой се покрстїо съ тимъ є истымъ и подврженымъ крстителю подданникомъ постао. Ово доказуе писмо Тїотмара Аепїскопа (гди вели кралю, народу, такодье и нама подвргнутъ и пр. зри горе ставл. писмо). г.) Полудивльимъ крстившымъ се посилахусе свещенницы не много искуссни. Поне єзыка крстимы да су знали. Законъ се састояо у церимонїяма. д.) што є найвише. Овимъ су морали давати десетакъ. Лѣпо є умный Алкуинъ Каролу говорїо, савѣтуюћига, Славенима нипошто десетка да неналаже, но забадява. Таки по смрти Кароловой десетцы и изтезанїя не толико мїрска, колико црковна люте войне са собомъ донеше. Доказую то свирѣпе оне тако назване ребеллїе Славена на приморїю восточномъ, кое су овїи изъ крайнѣнъ отчаянїя ако често дизати морали. Нису обаче єдинїи само Славени бунили се. Знамо да су, и зашто су тако яко Ливцы на Нѣмце мрзили, кои су їй покрстили. Ливцы и Нѣмцы єсу браћа и народи єдногъ племена. є.) Кнезови нашїи ималису здравъ и зрѣо разумъ; законъ имъ се Хрїстовъ омилїо. Као што намъ се чини, хотѣли су га не само слушати но и разумѣвати, и знати шта се у Бїблїи чита. Ово ньима, Славенима, и человѣческомъ уму чести служи. Нѣмецкїи свещеницы нису имъ то знали казати. Будући Хрїстїани нису требовали покрстителя, но толкователя слова божїя друго нису ништа ни искали а у то доба шїзма измедьу западнѣ и восточне цркве їошть нїе тако далеко дошла, да су крщени їошть єданъ путъ крститисе морали по другомъ вѣроисповѣданїю. Зато крщенїи римскимъ свещеницыма нису требовали Методїемъ и Константїномъ пре или покрщенїи, но само ученїи быти.
5. И самїи западньїи Свещеницы моралису измедьу себе мутити, и єданъ о другога мнѣнїя чешатисе, изъ чега є позднїе раздоръ цркве изитао. Види се ово изъ нарочиты рѣчїи Кнезова наши како говоре: 'Къ тому нась єдни овако уче а други онако.'

В.
Несторъ: Чувши то царь Мїхайлъ, сазва све фїлософе, и сказа имъ рѣчи Словенски Кнезова. И рѣкоше фїлософи; єсть мужъ у Солуну именомъ Левъ, и има у нѣга два сына, разумѣваюћа Словенскїй єзыкъ, умна и фїлософа. И ово чувши царь, посла по ньи у Солунъ къ Леву говорећи: пошльи намъ скоро сынове твое Методїа и Константїна. И ово чувшїй Левъ наскоро їй посла. И приспѣше къ цару, и рѣче имъ царь: ево присла къ мени Словенска земля, просећи учителя себи, кои бы имъ могли истолковати свете кньиге, то у бо желе.

Протолкованїе.
1. Фїлософы вся т. є. све учене. Име ово значило є у Бїзантїнаца Монаха и учена, као што ово Гд. Ды Канж (рачителный и о Славена особито Србаля исторїи лѣпо заслуженый мужъ) доказуе. – Гд. Шл. вели, сви Бїографи Апостола овы Константїна само фїлософомъ именую, а не и Методїа. Єдиный Несторъ у тому изятїе чини. Ово нїе истина, зри латїнско извѣстїе неименованогъ савременника Методїева гди нарочито каже, докле годъ ученїе Методїа Фїлософа настало нїе.'
2. Солунъ русїйски Селунъ иначе Салонићи, Селаники. У Апостолу стои: къ Солуняномъ посланїя. Управо се зове Тесалонихъ, тако є у Славена и край и почетакъ слова овогъ ровашенъ.
3. Прва тако мысао фїлософа овы, кое є царь за савѣтъ пытао, была є, да лица истражи, коя єзыкъ народа, къ комъ ћею ићи, разумѣваю.
4. Свещенникъ Дїоклейскїй и првый латїнскїй бїографъ называю отца обоїй Апостола Леономъ, откуда є наравно Русїйски Левъ (Лавъ) произишао. Чудно є, да Русъ найпре Методїа именуе, будући да иначе свуда Константїна као старшегъ брата првогъ споминю. Кїрїлъ или Констант предузео є посланїе свое къ Хазарима много пре, и даже кадъ се натрагъ у Цариградъ повратїо, быо му є братъ нѣговъ Методїй у посланїе къ Бугарима и Моравцыма у помоћ доданъ. Да їй є царь Михайлъ топрвъ изъ Солуна дао дозвати, чини намъ се само украшенїя ради доданый уметакъ Русїйскогъ преповѣдника овогъ. Првый латїнскїй бїографъ текъ ово казуе: 'Царь Михайлъ дао є къ себи Константїна дозвати, и нѣга є заєдно са братомъ Методїемъ у Славенску землю послао.' По свой су прилицы оба у Цариграду бавиласе, гди су отпре їошть као свещенницы была помазана.

Г.
Несторъ: И умоленїй быше Царемъ и посла їй у Словенску землю, къ Ростїславу, Святополку и Коцелу Кнезовима. И пришедши ови начеше саставляти азбучна славенска писмена, и преведоше Апостоль и Евангелїе, и узрадовашесе Славени слышавшїи велика дѣла божїя своимъ єзыкомъ! И по тому преведоше Псалтыръ и Октоихъ и проче кньиге.

Протолкованїе.
1. И после їй, у други рукописы Несторовы стои и одоше. Но и посла їй. Тко? Не столица римска, не Теодора 857 са престола се сишавша, но сынъ нѣнъ Михайлъ посла їй. А тко имъ є наставленїя дао къ великомъ предпрїятїю овомъ? Нитко! ни су їй ни отъ кога ни требали. Найученїй тадашньїй мужъ Фотїй Патрїархъ могао їй є дати имъ: но Апостоли су сами ученїи были, као што се изъ свїю дѣла ньїовы види. Изъ тога Г. Шл. показуе, зашто Фотїи у писму своемъ (Ч. 11. ст. 225) гди се са своимъ покрщенїяма єзычника хвали, ни єднымъ словцемъ Моравце не споминѣ. Не споминѣ, ибо нїе чести имао, при посланїю овомъ савѣтованымъ быти. Или є могуће, да у време, кадъ є Фотїй писмо свое писао, никакве їошть вѣсти изъ Моравске нису стигле.
2. За изобрѣтителя Славенски писмена, и славенскогъ преводителя Бїблїе држе єднїи Списательи Константїна, други Кїрїла, трећи Методїа. Садъ знамо шта є. Констант. и Кїрїлъ то є єдно лице. И Методїй быо є братъ и садѣйствитель у ньима. Оба Несторъ са честнымъ именомъ фїлософа у двойственномъ числу говорећи споминѣ. Да се нова азбука ова позднїе Кїрїлїцомъ назвала, мысли Шл. случайно да є постало. (зри позднїе мнѣнїе Гд. Добр. много зрѣлїе и вѣроятнїе) Вообще вели Шл. Методїй не само є исто толико заслужанъ о Славенима, као и братъ нѣговъ, но паче є више свршїо нежели Кїрїлъ, ибо се овай врло рано преставїо. Методїй пакъ живїо є їошть до 30 година после нѣга, и свршенїе превода Бїблїе єсть єдино дѣло створенїя нѣговогъ.
3. Гд. Шл. мысли, да є Методїй више о Славенскомъ кньижеству заслужанъ. Неможемо му овде са свимъ право дати. Дїоклеасъ убо наже само о Константину, да є 'букву на славенскомъ єзыку саставляюћи превео Евангелїе Хрїстово и Псалтыръ, и све божественне кньиге старогъ и новогъ завѣта са грчкогъ писма у Славонско, такодье и лїтургїю имъ уредивши по обычаю грчкомъ.' И Папа Іоаннъ VIII, кой є изъ уста Методїевы знати могао, приписуе Константїну изобрѣтенїе писмена слав. говорећи: 'писмена напослѣдакъ славенска отъ Константїна нѣкоегъ изобрѣтена праведно похвалюемо. – И будући да у свомъ писму на Святополка (880) говори да 'ни здравой вѣри нити ученїю што годъ противно єсть, или службу у истомъ славенскомъ єзыку пѣвали, или свето Евангелїе, или чтенїя божїя новогъ и старогъ завѣта добро преведена и толкована читали, и пр. 'то знамо отъ прилике, шта є у то доба већ отъ кньига преведено было; само нетреба чтенїя старогъ завѣта отма за цѣо старый завѣтъ држати. Бїографъ Бугарскогъ Архїепїскопа Клемента называ їй богоуливенымъ писанїяма, но изъ тога се на цѣлу Бїблїю неможе заключити. Истый овай и то каже, да су Кїрїлъ и Методїй духа светогъ у земльи Славена илити Бугара помолили, да бы имъ помогао писмена изнаићи, коя бы Бугарскомъ єзыку была сразмѣрна. Ничимъ манѣ вѣроятно є, да се Константїнъ пре своегъ пришествїя у Славенску землю, куда є већ славенско Евангелїе са собомъ донео, са сачинѣнїемъ Алфавита и преводомъ нѣкїй кньига їошть у Цариграду пре второгъ, да може быти и пре самогъ првогъ посланїя своегъ забавляо. – Добро намъ дошли о безсмртнїи славенски писмена изобрѣтательи! кои се вы усудисте сировъ и множество собственны гласова имаюћїй єзыкъ изъ уста тако рећи народа живећегъ узети, и са грчкимъ писменама писати, но као свѣтила духовна при томъ поступаюћи, за свакїй собственый гласић, кой Гркъ у свомъ єзыку неимадя, нове и собствене буквице изнашавши. Писмена су Славенска, (како годъ и коптическа) изъ грчкогъ алфавита узета. О томъ се неможе сумняти. Узмимо старе славенске рукописе, кои су минеиски писани, и сравнимо са греческимъ писмомъ отъ 9га столѣтїя у Монфоконовой палеографїи, или Трете нуво Дїпломатикъ, пакъ ћемо видити, да су изъ грчкогъ найвише узета, но да су се и на ерменска и коптїйска писмена у нѣкимъ угледала. Сгрѣшїо є Г. Алтеръ хотѣвши доказати, да су изъ латїнскогъ алфавита изишла. А їошть ће манѣ Олмыцкїи Бїблїотекаръ Гд. Ханке отъ Ханкенштайнъ доказати, да су изъ Фїнїкїйскогъ алфавита. Чудно є мнѣнїе овогъ Гд. да славенски црковны кньига їошть отъ 8гъ столѣтїя има. Да глаголитическа слова нису отъ Св. Єронима, и да нису старїя, но стотину година младьа отъ Кїрїлїйски, то є Гд. Добровскїй доказао, и мы смо Читательима већ о тому казали.
4. 5. 7. Апостолъ и Евангелїе т. є. цѣо новый завѣтъ осимъ Апокалипсиса – Псалтыръ. Ни єли ово преизредный изборъ. За народъ чистїе повѣстнице и моралне неима болѣ и вразумителнїе отъ три речене кньиге. Октоихъ и прочїя кньиги болѣ и многе друге кньиге. Но какве то? Могао є зарь служебникъ и часословъ медьу ньима разумѣтисе. И ово бы было доста и довольно. Но и проче т. є. све друге кньиге? то бы за Кїрїла и Методїа сувише было. Несторъ или болѣ уметатель нѣговъ чувасе за цѣо старый завѣтъ опредѣлено што казати, а да є у Несторово време нѣка часть стар. завѣта была преведена, и иматисе могла, то є извѣстно. Каже Гд. Шл. да є за време їошть Методїева живота Теодоръ Солунскїи Архїепїскопъ Псалтыръ Славенскїй преписати дао, и да є вторый Псалтыръ таковый Арбенскїй єданъ Нотарїи 1222 преписао, кой се и данась находи. Ово є више лажъ неголи истина. Зри Добр. Глаголитику стр. 19–22. у Русїй има рукописа Славенски Псалтыра отъ 10га столѣтїя. – А заръ у нашы Манастыри у Сербїи Бугарской, да и Срему таковы неима? Докле ћемо већ на многонадеждный плодъ труда Гд. Хранислава изгледати? Поне шта у Срему има, зарь небы претржко было дознати.
И радїи быша Словени яко слышаша величїя божїя своимъ языкомъ, Тко небы сладкогласїемъ орфеовымъ, кое Славенскомъ єзыку природно єсть, при божественной служби сузе радости и умиленїя пустїо!

Е.
Несторъ: Нѣкїи пакъ начеше хулити славенске кньиге говорећи: да ни єдномъ єзыку недостои, имати свою азбуку, развѣ Евреи, Грцы и Латїни, по писанїю Пилатову, кое онъ на крсту Господа написа. Ово саслушавши Папа римскїи, похули роптавше на славенске кньиге, и рече, да се испуни слово писанїя; да усхвале Бога сви єзыцы, и къ тому, да сви усгласе у различнимъ єзыцыма величїя божїя, као што ће имъ духъ светїй дати отвѣщавати. И ако тко похули Славенско писмо, да буде отлученъ отъ цркве, докле се неисправи. То су бо вуцы а не овцы, кое по плоду ньїову треба познати, и чувати їй се. Вы пакъ, чада божїя послушайте ученїя, и неотбацуйте савѣтованїя црквеногъ, као што вась наставля Методїй учитель вашъ.

Протолкованїе.
Хулили су Баварскїи Епїскопи, кои су изъ зависти жителѣ Славенске обтужили и предъ Папомъ оцрнили. Римскїи Папа, кога овде Несторъ споминѣ, быо є Іоаннъ VIII. (Нѣгова писма доћи ћею на свршетку предмета овогъ) Онъ є самъ изъ почетка Славенско богослуженїе забранїо, и єдва є само преповеданѣ на славенскомъ єзыку дозволїо, на єзыку, кога онъ варварскимъ называ. – Но кадъ є Епїскопа Паннонске цркве Методїа къ себи у Римъ понудивши преслушао, и оправданїе нѣгово видїо, саизволїо є у писму своемъ на Святополка (880) на Славенску азбуку, и саму литургїю и проче богослуженїе у єзыку овомъ, будући да истый Богъ, кой є главна три она єзыка, Еврейскїй сирѣчь Грчкїй и Латїнскїй саздао, и све проче єзыке къ хваленїю своемъ створїо єсть: но такодье є и то учредїо Папа реченый, да се Евангелїе, вечегъ ради честиозначенїя, по свима црквама Моравске землѣ найпре Латїнски очита, пакъ после у преводу Славенскомъ народу спрїобщи, и додао є къ тому заповѣсть, да, ако бы Святополку и велможама нѣговымъ милїе было, лїтургїю латїнски слушати, ону му латїнски и читаю. Са тимъ є обаче Вїхїнг лат. Епїскопъ Нитрїйскїй досегнуо свое желанїе противъ Аепїскопа своегъ Методїа, кога су отъ овогъ већ доба тако киньили, да се сврху тога морао кодъ Папе тужити, кой га є зато у писму своемъ (881) тѣшїо, и напослѣдакъ опетъ къ себи позвао, кудъ є Методїи (рецы 882) и отишао; и мало за тимъ преставїосе. Слѣдователно се нїе тако яко Папа подухватїо быо, Славенской азбуки и литургїи покровъ дати, да є хулителѣ ньїове проклео, као што намъ овде готово несноснымъ постаюћи Русъ казуе. Бїографъ Бугарск. Аепїск. Клемента каже извѣстно, да є Методїи после 24тогъ посланичества свогъ умрео. Ако є зарь їошть 860 у Бугарску приспѣо, то є 684 преставїосе, као што и єсть прилично. Методїи є три путешествїя у Римъ учинїо, прво са Константїномъ у концу 867; овде га є Папа Адрїанъ ІІ. Архїепїскопомъ Паннонскимъ и Моравскимъ учинїо. Друго є путешествїе предузео измедьу 879–880; быо є 879 позванъ подъ заповѣстю, и ставїо се предъ судилищемъ Римскога Папе. Нїе право Шлецерово мнѣне, да є ово треће Методїево путешествїе. У другомъ є путешествїю оправдао се са свимъ и 880 са препорукомъ Папиномъ на Святополка у Панноню и Моравску вратїосе. Папа Іоанъ потврдїо га є у достоинству Моравскогъ Архиепископа, и подложїому свещенство у Святополковимъ земляма: како Словенско тако и иноєзычно. Уставе или капитула, кое му є Папа изручїо, и на Святополка послао, данась веће незнамо. Но што Шл. вели, да є Методїй 20 година после повратка своегъ изъ Рима пословао у преводу кньига славенски, то се мора по Бїографу Клементовомъ исправити. Ибо већ отъ 882 неима спомена о Методїю, ербо є у то доба треће путешествїе у Римъ учино. –

извор

[JASON]

СТАРИНА СЛАВЕНСКЫ СЛОВА

По проповеданю слова су од Iероглифа постала; ньи є произвео найпре Изисъ Єгипћанима, Таутъ Феникiанима, Мойсйе Евреима, Кадмусъ  Гърцыма, Никостратъ и Kарментъ Латинима, Iеронимъ и Кирилъ Славенима. Iеронимъ, Далматинацъ умро є 420. а Кирилъ Солунянинъ опетъ 868. године после Хріста. Како што су ова двоица у различнымъ вековима живили, тако су и ньiова слова, коя су по свой прилицы пре ньы постала, сасвимъ различна. Една се зову одъ глагола, кога су Срби изговарали у речма, а други Славени место нѣга h. (hоспод господ), глаголяшка, глаголитичка; а друга отъ слова словлянска, славенска. Са првыма служесе још подишто редовницы римски у Далмацiи и Истрiи, а са другима Срби, Руси, и Русняцы. – Противъ старине Iеронимовы слова доказывао є Добровскiй и готово быо є найученнiе люде обрлатiо, да су слова Iеронимова постала у XII. веку (крадомъ 1060. до 1220.). Но шта бы рекао Добровскiй садъ да устане и види Глоцiана и єдну гърчку диплому од 928. са Iеронимовы словы потписану. О овомъ за садъ доста; о Кирилу iошъ кою:
Славенскiй  историкъ, Русъ Несторъ, кои є на две стотине година после Кирила рођенъ, приповеда овако: 'Кадъ су были Славени покърштени, онда пошлю ньiови кнезови Растиславъ, Сватоплукъ и Коцелъ къ Цару Мiяилу (III) говорећи: нашъ є вилаетъ покърштенъ, али мы немамо iошъ ко бы насъ учiо и наставляо, и ко бы намъ свето писмо изяснiо; єръ и мы сами не разумемо ни гърчки ни латински, и єданъ насъ учи єдно а другiй друго; мы не докучуемо онда правiй смысао у Библiи и нѣзину снагу. Зато пошальите нам учителѣ, кои ће насъ речма и правоме смыслу светога писма научити. Кадъ то Царъ Мiяило чуе сазове све свое фiлозофе и яви имъ зактеванѣ славенскы кнезова. Тада одговоре фiлозофи: у Тесалонику (т. є. Солуну) има човекъ по имену Леонъ, у кога су два сына, кои славенскiй єзыкъ разуму, и обадва су оштроумни фiлозофи. Кадъ то Царъ чуе пошалѣ къ Леону и рекне му: пошальи ми ома твое сынове Методiа и Кирила. Коя обадва дођу къ Цару, кои имъ стане говорити овако: знате ли што, изъ Словенске землѣ долазили су ми люди, и моле себи учителѣ, кои бы имъ могли свето писмо протумачити. То они желе. Обадвоица буду на то коптени; те отиду у словенску землю, ди кадъ тамо дођу, почну славенскiй алфавитъ правити и преведу еванђелѣ и апостолъ. Тада се обрадую Славени слушаюћи славу божiю на своме єзыку. После тога преведу псалтиръ и остале кньиге.
(Наставиће се)

[JASON]

Ово є више басна него права исторiа. То є было овако. Солуняни су по сведочанству Апостола Павла (гл. I. стiх 8.) были први, кои су науку Хрiстову примили и одъ ньы се првы разнесе слово божiе и по Мацедонiи кодъ Србаля и по Ахаи кодъ Гърка и по свима другимъ местима. Солуняни и други Славени по Мацедонiи и Илирiи валяда нису осам стотина година чекали, да имъ се Кирило за то време роди и слова измысли. Они су имали доста времена писменство старогъ свогъ закона у новый преокренути и потребне кньиге саставити или превести, имаюћи у своимъ старым кньигама готове изражае за высоке и побожне мысли. – Кадъ се у 8. и 9. веку Гърцы и Римляни због закона заваде, стану свакiй за себе што више може добры народа славенскы присвоявати. Два калуђера гърчка, два брата рођена, Кирилъ и Методiе дођу найпре те обърлате Бугаре и козаке на гърчкiй законъ, па онда дођу у Моравiю год. 863. и ту четыри и по године живећи чуе за ньи Папа Никола, позове iй к себи у Римъ; али пре него званицы смаше у Римъ умре Папа, и на нѣегово место попнесе другiй Адрiанъ човекъ добаръ, кои Кирила и Методiа врло льубезно прими, и обадвоицу завладычи, а момчадь сашньима дошавшу задiакони и запопи. Ту у Риму Кирилъ после два месеца 14. Фебруара 868. умре, а братъ му се Методъ врати са своима у Панонiю, да славенски народу проповедаюћи и литургию по чину гърчкомъ служећи буде одъ римскы попова оптуженъ. Папа Iованнъ VII. саветуе га зато писмено говорећи: чуемо да службу служишъ на туђемъ то єст на славенскомъ єзыку. То ти забранюемо; и налажемо, да одселе служишъ или гърчки или латински као што се већъ у свима църквама божiма тако ради и пое.
Тужительи Методiеви са овомъ Папиномъ пресудомъ незадовольни, желећи да се Методie као правiй єретикъ прогнаъ, обратесе на краля Моравскогъ Сватоплука, подъ коимъ є полакъ Панонiе было; овай тужительима угађаюћи допусти, те Методiя одвуку у Немачку у затворъ зато што другоячiе учи, неголи што римска църква заповеда и што славенски литургише. После две и полъ године смилуесе Папа на нѣга те га пусти изъ затвора и на одговоръ къ себи цитира. Методie отиде у Римъ и себе тако вешто оправда, да га є Папа са великимъ задовольствомъ за Архiепiскопа произвео, и са писмомъ на краля Сватоплукa писанымъ отпустio, кое овако гласи: 'Слова словинска отъ Константiна негдашнѣгъ фiлозофа пронађена, съ коима се слава божiя достойно оглашава, са похваломъ одобравамо, и званично заказуемо, да се истымъ єзыкомъ послованя Хрiста Бога нашега слави и проповеда. Нити правой вери ни науки то смета што бы се или служба словенскимъ зыкомъ служила, или свето єванђелѣ или божественни паримеи новогъ и старогъ Завета добро преведени и прояснѣни славенски читали или се друге стихире пояле. Ипакъ заповедамо, да се у свима църквама области твое веће светковине ради, Еванђелѣ найпре латински чита, па после славенски преведено народу обзнани, као што се то тако већъ у некимъ църквама и ради. А ты (Сватоплуче) и твои саветницы, ако волите службу слушати на латинском єзыку, налажемо, да се теби света литургia латински служи.'
(Наставиће се)

[JASON]

Ово допуштенѣ Папино нису дуго Славени у Моравiи уживали, поклемъ после смърти Методiеве год. 885. буду сви славенски богомольцы броемъ до 200 изъ Моравiе и Панонiе прогнани; кои неимаюћи кудъ прибегну у Бугарску. Тако и Славенима у Далмацiи и Истрiи, и iоштъ кое ди отъ Талiяна покърштенныма забранисе словенски у римской църкви читати и пояти. – Но Папа Иноценцъ год. 1248. допусти  о томъ Епiскопу Сеньскомъ пишући овако: 'Предана ми твоя молбеница садържава у себи то, да има тамо у Славонiи особиты слова, коя тамошньи свештеницы държе за Iеронимова и о служби божиiой служесе шньима. Да бы се инди и ты сѣдначiо, и по обычаю землѣ, у коiой се налазишъ Епiскопъ, владао, молiо си ме за допуштенѣ, да и ты службу божiю на реченымъ словима отправльашъ и савршавашъ. Я дакле расудивши, да є говоръ ствари а не ствар говору подвргнута, дaем ти крепошћу настоећег захтевано допуштенѣ текъ само у онымъ краевима, ди се обычно на реченымъ словима служи само у колико се небы разликомъ слова смысао (у закону) пореметiо.'
По овомъ допуштеню служесе и данасъ до близу мiлiонъ Славена у Далмацiи и Истрiи са словы Iеронимовы и слуша єзкыъ своы стары гласова Славенскы у църквама римскима. Али има поуздано више 50 мiлiона, кои са Кириловы словы написане кньиге у своiой читаю и пою цркви. А има iошъ Славена преко 25 мiлiона, кои у туђой цркви туђе латинске слушаю гласове. Време бы было, да се сви у свое ято ставе и на свомъ прародительскомъ єзкыу Бога да славе и прославе!
(Наставиће се)

[JASON]

Докази старине славенскы слова.

Кадъ човекъ све околности, кое су се у оно време старо догађале, расмоти и право свати, юрве уверитисе може да є старина слова нашы много удалѣния и отъ Кирила и отъ Iеронима. – Кирилу за онако кратко време (за четыри и полъ године) у Моравiи нiе было могуће оноликiй народъ Моравскiй Хрiстовой вери обучавати, и онолика идолопоклонства разоравати и iошъ узъ то Славенима нова слова кодъ своы грчкы  изнова измышляти, и толике гърчке кньиге преводити и писати славенски! А онъ нiе ни позванъ у Моравiю да слова измшля, већъ да покрштенiй народъ вери хрiстовой обучава! Нити є после Кирила братъ му Методiе у станю быо за 17 година проводећи кое у Моравiи кое у Панонiи, и путуюћи кое у Бугарску кое у Талiанску онолике свештенике (до преко 200) кад ови небы и сами пре нѣга нешто знали свога слова и писма – научити читати и у църкви служити славенски! А да како є то изышло, да се башъ Кирилу, кои є кратко жиiво, а не Методiю старiемъ брату, кои є дуже жиiво, изналазакъ слова припише? то је могло быти овако: Методiе у нужди, од римскы попова обтуженъ, морао є предъ Папомъ на мъртвога брата кривицу бацыти и явно исповедити, да кньиге, кое онъ у църкви чита, нису пoганске, нити су некърштеничке, него да су то кньиге такове, кое є братъ нѣговъ Кирилъ са гърчкога єзыка, да покърштеный и у римскiй законъ доведеный народъ обучи, на славенски превео и написао. У толикой є части быо кодъ Папе Кирилъ, да се Методiе на нѣга сигурно позвати смео, знаюћи добро, да Римляни Кирила готово за свеца држе єдно зато, што имъ є свете мошти Папе Клiмента изъ Бугарске донео, а друго што є свою гърчку оставiо църкву, и примiосе ньiове римске. – Папа дакле одъ Методія извештенъ држао є заиста Кирила за творца славенскы кньига, те се по томе у пролозима то подмукло изнесе, да су Славени были народъ поганъ, коима є ньiов Епiскопь Гъркъ Кирилъ слова изнаћи морао. Ова измышлѣна весть кодъ безсилны Славена примисе за истиниту.
(Наставиће се)

[JASON]

Но да є тако заиста было, то бы юрве то, прe кодъ Гърка и Славена кодъ коы є Кирилъ одрастао и живiо, него ли кодъ Римляна. Ни у самомъ Кириловомъ тропару и кондаку, ди бы се таково што споменити морало, нема о томе никаква спомена. За нѣга у нaйстарiемъ календару одъ год. 1057. дана 14. Фебруара стои: 'Память прѣеподобьнаго оца нашего Константина Философа, наречена въ чрьньчьство именъ мь Кирила'. – А у календару србскомъ од 14. Фебруара 1544. стои: 'Светаго Кирила Философа и оучителя словенскаго'.
Тропарь светомоу Кирилоу гласъ

Кондакь  светому Кирилоу гласъ

У новымъ месецословима рускимъ изоставитъ є овай о Кирилу споменутъ, а да є творацъ слова, нѣга бы юрве Славени гърчкогъ закона пре празновали већъ (него) римскога.
Тако и пре (420) Iеронима блыа су у стары Славена стара слова, коя да се дигодъ нађу не бы знали читати; зашто и пре сто година писана данасъ са натегомъ єдва читати умемо. Слова се готово у свакомъ столећу предругочую у облику; али имена слова 'аз-буке веде' (я богове признаемъ) остала су намъ iошъ отъ првы и настарiи славенскы кньижара, и сачувала се у устма ревностны богомоляца до данасъ. По ньима знамо, да су покърштени Славени признавали млоге богове, а кърштени само єдногъ.
Слова су дакле одъ оны стары, а не одъ овы млады. Азбука є управо рећи одъ некърштены али честиты Славена, кои су пре Хрiстiанства богове свое азбукомъ (азбуковеде) исповедали, очевидно постала. Ово є со тимъ вероватнiе, што су отъ славенске азбуке постала и латинска: одъ имена аз – а, одъ слога бу – бе, одъ ке – ке, а одъ веде (ве изоставши неимаюћи онда Римляни у свомъ єзкыу као и Грцы гласа одъ в.) задрже само де: авекеде (a, b, c, d). А данашнѣ ныово с (це) да се изговарало свуда као ke, то є сасвимъ истинито; само се у новiя времена почело предъ i и е, као ц. читати (као и g. што неки чита као ђ: legere – леђере) а у старини као к: calx (калкс) calcis (калкис) – calcem (калкем). Осимъ тога задържанъ є и редъ исты славенски слова и у латинском: И како люди мыслѣте (i, k, l, m) наш, он, покой (n, o, p) рцы, слово, твердо, у (r, s, t, u).
Видишъ Словолюбе! како су мудро Латини одъ славенске азбуке свою себи произвели. Они су имена слова као туђе речи, кое нису разумѣвали (они, кои су азбуку правили, као
учени люди сигурно су разумѣвали. У.) у своiой абекеди изоставили (добро су чинили, єрбо: азъ буквы вѣдый глаголю добро, не значи у ньiовом єзыку као у нашем: я знаюћiй писмена говорим добро. У.), а єзгру су (гласъ исты туђы слова) у своима задржали. Тако су паметни филолози и вешти у познаваню словне снаге методисте были, да су у томе погледу и саме Гърке надмудрили. Ербо они су єдини изъ славенске азбyке свою абекеду по наравномъ створу и говору речны гласова тако уредили, да се више далѣ и болѣ не може. А што се ньiова абекеда на гласовима оснива, и што є одъ старе свое, изъ кое є постала, уреднiя и рафинираниiя, то є явно сведочанство, да є од словенске, коя є у грубомъ єроглифскомъ слова своы наименованю застарила, сасвимъ истинито поставши млого млађа и новiя.
За велику и давнашню старину славенскы словы сведочи:
1) Константинъ Порфирогенита у своiой Исторiи пре 949. споминюћи  да су сиречъ Рвати са своы властиты словенскы словы написаный рукописъ (као молбу) Папи iошъ 640. године предали.
2) Дитмаръ Епiскопъ од Мерзебурга у Прайзской около 976. явля, да су стари кипови у Славена а именито у Аботрита имали своя славенски уписана имена. - Habuisse slavos scripturam ante Cyrilum non est imporobabile. Idola obotritorum habuisse adscripta nomina narat Dithmarus, Chrovatos dedisse chirografa propria Pontifici anno 640. Narrat Constantinus. Kопитарь.
3) Църноризацъ Xрабрый сведочи: Словѣне чрьтами и
рѣзами чьтѣхѫ и гатаахѫ  поганисѫще, то єесть и пре него су Славени кърштени были, имали су своя слова, коя читали и писали єсу.
4) Шафарикъ: Сасвимъ є вероватно, да су Славени са собомъ изъ Индiе слова донели; и да су Жупани Чески имали свое писаре, и да є Кнегиня Либуша около 720. године свое прорицанѣ давала написати са славенскы словы; то се, вели, врло лепо са скоро изнађенымъ рукописима потврђава. – У єдномъ Iеронимовомъ писму налазисе о томъ сведочанство, да є онъ Псалтиръ свога єзыка людма Далматинцыма са латинскога превео. Теодоръ Архiепiскопъ Солинскiй живећи у Далмацiи около 600. имао є Псалтиръ славенскiй Iеронимовы словы написанъ; кога є подъ именомъ истога Архiепiскопа Теодора преписао Пресвvтеръ Раблянскiй Никола године 1222; а Леваковићъ опетъ године 1634. отъ Пропаганде наставлѣнъ извади изъ нѣга за Требникъ и Молбеникъ потребне псалме. Штета што се овай псалтиръ нiе наново преписао и сачувао, те бы то была найстарiя кньига у литератури славенской.
Покрай свiю сведочанства iошъ є найвеће то, што сама стварь за себе сведочи и истинито очитуе. – Стари Славени имали су у єзыку свомъ гласове, које су у писму овако означавали: ѣ, ѫ, ѧ, ь, ъ, ы, ови гласови или рећи слова у време Кирилово нису се постарински већъ више читали, ни говорили.  ѣ. нiе гласило ie. кое се са ie писало, нити є ѧ гласило ia кое се са ia писало; тако ерови (ь. ъ.) на краю речiй у нѣгово време већъ се нису читали гласно. ы. читало се такође као и (слишати) а као у. (cлушати). Ово се све дознае изъ найстрiегъ Минхенскогъ рукописа. Да є даклe Кирилъ творацъ слова, као што нiе, юрве речена слова, oтъ коы гласове нiе потребовао, небы быо писао, да нiе иста слова отъ старине пре себе у речма написана была, онъ є у истымъ речма писао и преписывао.
Осимъ тога из млогы стары рукописа дознало се и то, да су се данашниь србски гласови: џ. ђ. ћ. њ. љ. и ј. iошъ у оно време Кирилово изговарали.
Кад би дакле заиста Кирилъ творацъ слова быо, онъ бы наравно и за речена слова облике изнашао. Онъ є она стара непотребна већъ слова писао како што iй є у старымъ кньигама нашао, а нова у кньигама ненашавши употреблявао є доста невешто; са само iота гърчко I шта є радiо? припиньо га и ємчiо са самогласныма, а иза самогласны нiе га ни писати умео. Стара су се слова у старымъ, пре Кирила, писанымъ кньигама налазила, а нови су се међутимъ гласови и єзыку произвели, и одъ различиты писара различито употреблявала. А то є све очевидно и вероватно сведочанство, да Кирилъ нiе быо творацъ никаковы слова Славенима, већъ да су слова и пре Кирила у Славена была. У Шиду на Теодорову суботу 1857.
                                                     
Адамъ Драгосавлѣвићъ с. р.

извор