Milan (longtrip)
kapetan fregate
Offline
Posts: 7 424
|
|
« Reply #4 on: November 12, 2015, 01:31:40 pm » |
|
Постоји и овакво размишљање поводом тог празника
Наталијине рамонде, фландријски макови и косовски божури
Војислав Тодоровић 8.11.2015. Слободна ријеч
Већ три године уназад, једанаестог новембра, у Србији се као државни празник обележава Дан примирја у Првом светском рату, а као заштитни знак овог празника, по узору на сличан начин обележавања у Европи, изабран је, у нашој земљи угрожени цвет, Наталијине рамонде, са мотивом траке албанске споменице. У Енглеској се, примера ради, поред званичног назива Armistice Day, овај дан назива и Poppy Day, односно Дан макова, којима се симболички представља слика француске покрајине Фландрије, где је у овом рату погинуло највише енглеских војника.
Овај, празник, међутим, иако усклађен са цветним аранжманима Европске уније, није заживео у Србији, земљи која можда и највише од свих земаља Европе, истински болно памти стравичну епопеју такозваног Великог рата.
Кад бисте питали људе на улици шта се слави једанаестог новембра, гомила незапослених, или слободњака ван система, не би вам дала тачан одговор. Државни службеници који ће уживати у благодетима нерадног дана, можда би вам дали одговор, али највероватније непрецизан. (Напомињем да сам лично, претходних дана, направио малу анкету међу људима које сам сретао – и нико није знао какав је то празник 11. новембра.) Нешто… Први светски рат… Ма кога брига… Важно да се не ради…
Србија, међутим, и после сто година памти Први светски рат, али због неких других ствари. Памти га зато што готово и да нема породице која у њему није изгубила барем једног мушког члана; памти га по народној, државној и војној голготи преласка преко гудура Албаније; памти га по, свима познатим, језивим и узвишеним причама о вечној кући изнемоглих војника на дну мора, у близини грчког острва Видо, опеваној у величанственој поеми Милутина Бојића „Плава гробница“; али га памти и по биткама добијеним на вечну славу и част српског народа – Церске, Сувоборске, и битке на Кајмакчалану.
Али, какве везе има Србија са једанаестим новембром хиљаду девет стотина осамнаесте, даном када су у шуми, у близини француског града Компјења (Compiègne), десет дана након ослобођења Београда, савезници и Немци потписали примирје које је означило крај Првог светског рата на западном фронту?
Ама баш никакве.
И ако узмемо у обзир да је овај празник први пут, из неба па у ребра, уведен недавно, тачније, пре три године, хтели ми то или не, морамо да приметимо да је очигледно, у питању још једна европска „мустра“, нешто попут лиценце за квиз „Милионер“ или за „Великог брата“.
Следеће чега се неминовно запитамо је – да ли је, заиста, могуће да држава Србија баш све мора да копипејстује и зашто Србија, ако се већ после толико деценија враћа сећању на Први светски рат, није одлучила да у то име прославља дан победе у Церској, или Сувоборској бици, или дан пробоја Солунског фронта, 15. септембар, или дан када су трупе војводе Бојовића, само месец дана након тог пробоја ушле у престони Београд – Први новембар?
Можда је то инерција из комунистичке ере у којој је некада славни дан ослобођења нашег Београда 1918, годинама био прескакан, вероватно да би се сакрила једна од највећих мрља револуционарне власти – смрт легендарног војводе Петра Бојовића, кога је, у његовој осамдесет седмој години, након победе револуције, тукла и малтретирала ОЗНА под оптужбом да је био сарадник Драже Михаиловића. А он, стар и болестан, током читавог рата није ни напуштао свој дом. Када су упали у војводин стан у Трнској улици на Врачару, чизмама су газили његово ордење и сабљу и понижавали га, а онда су га одвели у истражни затвор одакле се вратио пребијен. Када је неколико месеци након ових догађаја, војвода умро од последица тортуре, за овог великог војсковођу, хероја пробоја солунског фронта и ослободиоца Београда, није било ни државне ни војне сахране, већ је на таљигама пребачен на Ново гробље…
А можда сам ја само у својим претпоставкама отишао предалеко, а у питању је најобичнија полтронска потреба наших политичара да нас уподобе и укалупе са европским начином сећања на Велики рат, како сад Први светски рат, по западном узору, и код нас зову.
Било како било, када све ово узмемо у обзир, више ни најмање не чуди чињеница да грађани Србије појма немају какав је то празник Дан примирја и да се задовољавају тиме што знају да се тог дана не ради, што је добро, јер им се указује прилика да се, за исте бедне паре, мало одморе у кругу својих породица. На први поглед, делује да народ који не зна (а и не занима га) чак ни које празнике слави, нема шансе да буде уједињен, поносан и самим тим довољно снажан. Али, да ли је заиста тако? Да ли можда баш у том одбијању народа да се елементарно информише о чему се ради, лежи семе отпора против наметнутих вредности?
Српски интелектуалци данас поручују: „Заборавите митове, немојте гуслати, живот није еп, морамо бити прагматични!“
Замислите кад би се нешто слично сугерисало, на пример, Енглезима. Узмимо мит о витезовима округлог стола, који је захваљујући англосаксонској медијској свеприсутности, вероватно најпознатији средњовековни хришћански мит на свету. Западно-хришћански, додуше, са препознатљивом тежњом да се на путу ка богу нађе и нешто опипљиво, некакав доказ; али без обзира на то, прелеп мит. И заиста, на крају, три витеза округлог стола, Галахед, Борс и Парсифал, настављајући да живе кроз приче француског дванаестовековног писца Кретјена де Троа, коначно, на једном далеком острву на блиском истоку, и проналазе свети грал, односно доказ о постојању живог бога.
Кнез Лазар, централна фигура косовског мита, који је у великој мери стваран догађај, далеко је једноставнији хришћанин од поменутих ритера који су своју потрагу за истином претварали у велике авантуре. Он је унапред био спреман на обе победе. На победу на бојном пољу, и победу коју је носила часна смрт на бојном пољу. Он не трага за доказима, већ само за слободом; и као хришћанин, он зна да је и смрт за веру и земаљску слободу, такође слобода. Она вечна и коначна слобода. Јер, ако је Христос победио смрт на крсту, зашто не би он, Лазар, на Косову пољу? Супротно од тога је ништавило.
И сад савремени проевропски српски интелектуалци постављају питање народу: „Докле ћете да славите пораз?“ Наизглед логично, али управо у том исказу лежи замена теза и једно толико приземно схватање вредности, да такав став брзо постаје субверзија која нам перфидно сугерише да убудуће треба се понашамо супротно од онога како се понео Лазар, то јест као маса без идентитета и најобичније кукавице без свести о себи самима и сопственим вредностима, поготово оним најважнијим, које се бране по било коју цену.
Дакле, нико нормалан не слави пораз, нити је Лазар био самоубица. Лазар је ишао у битку с намером да победи, а не да претрпи пораз, све време свестан тежине задатка. Али, Лазар није одустао, нити је побегао, из простог разлога, јер се није имало где ни бежати. Да та фамозна битка није примљена на пољу код Газиместана, морала је бити примљена код Крушевца, или на било ком другом месту. Лазар је дакле био тврд, непоколебљив, прагматичан и упоран, а то и јесу врлине сваког доброг српског домаћина. (Овде нећу о манама, о њима стално причамо и сви их добро знамо.)
А колико ја познајем свој народ, он јесте до крајњих граница тврд, задрт, тежак и уистину прагматичан. Српски народ је народ земље, народ плугова и ратова у које није ишао због славе и битака, већ зато што су га у њих одвели историјски вртлози; у њих је ишао да одбрани своју кућу и породицу и да покаже свакоме да неће добро проћи уколико се дрзне на те светиње. Управо такав је био и Лазар. Лазар је између ропства и мирне предаје своје земље и наших породица и, с друге стране, прихватања битке са надмоћнијим непријатељем, одабрао да остане непоколебљив и тиме нам је омогућио да вековима опстанемо као нација и да можемо, у вековном мраку, макар и уз тако рудиментаран инструмент као гусле, да певамо и да се подсећамо ко смо. Спасао нас је онога што су многи нама, по броју и територији, слични народи, много векова касније морали да раде – да се баве псеудоархеологијом и прекопавањем по рушевинама цркава, не би ли ископали своје заборављене владаре и са њима свој изгубљени идентитет. Ми смо знали ко смо, захваљујући Лазару. И захваљујући њему, српски народ и јесте остао дубоко хришћански народ који је негде на нивоу колективног несвесног увек био свестан да све оне реалне земаљске вредности, укључујући сопствену прагматичност, престају тамо где почиње небеско царство.
И баш јуче, кад сам већ био започео писање овог текста, једна од најбољих наших савремених књижевница, која је вољом провиђења уједно и моја супруга, показала ми је facebook пост своје пријатељице, доминиканке Валери Диаз. Валери пише како се враћа у свој град Пунта Кану, који је за њу оличење њене драге Доминиканске републике – земље сунца, најплављег међу свим азурним морима, земље вечно насмејане и раздрагане, земље дивних људи… И после сваког помињања Доминиканске републике Валери је ставила једно срце… корасон… На то Даница коментарише како је нешто као та Валерина мала посвета својој земљи, свуда у свету сасвим нормално, и како нико и нигде на целој кугли земаљској не би имао примедбу на њен пост, нити би је ико прогласио доминиканским националистом, али када бисмо ми нешто слично написали за своју земљу, одмах бисмо били проглашени српским националистима, јер то испада некако логично, и свако исказивање љубави према својој земљи од стране Срба, узима се као национализам.
Ето, дотле смо ми дошли. Следеће чега бисмо можда у скорој будућности могли да се стидимо је љубав према својој деци, родитељима, пријатељима.
Љубав није прагматична, љубав није економски исплатива, љубав није каматоносна, љубав није у складу са европским стандардима…. Или, можда и јесте? То би требало проверити…
Без обзира на све, ми још увек знамо шта је љубав, али ми више не знамо шта је отаџбина, и на све то, немамо појма шта је Европска унија и шта пише у тим поглављима…
На крају, на памет ми пада један текст који ми је с пуно љубави пре неки дан прочитала Даница. Ради се о тексту који је за „Пешчаник“ написао покојни професор Војин Димитријевић, о двојици својих пријатеља, иначе Даничиних најдражих професора са драматургије, такође почивших, Вави Христићу и Боби Селенићу. Прича Војин Димитријевић како је Боба Селенић понекад умео да буде високопаран и да чак у сасвим неформалним ситуацијама изговара интелектуалне реченице, непримерене месту и ситуацији, па је тако једном приликом, у кафани, у друштву, у сред неке пијанке, рекао нешто због чега су га после годинама задиркивали… Али, Селенић је био у праву. Све на свету зависи од угла из кога ствари посматрате и од онога у шта верујете и што представља ваш вредносни систем.
Ако макар инстиктивно верујете у вредности сопствене традиције, онда вам ништа неће значити све те бирократске заврзламе и копипејстовани празници, и можда баш у том одбијању да се сазна о чему се ту ради и шта се све то слави и уводи, и лежи притајена снага народа и његовог инстикта за самоодржањем.
И на крају, само још остаје да кажем шта је оном приликом, у кафани, по професору Димитријевићу, рекао Селенић. А тога је, народ, вековима, на свој начин и без разумевања грчких појмова био свестан.
„Есхатолошки посматрано, прагма је депласирана“.
|