PALUBA
March 28, 2024, 09:12:20 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News:
Važno
Za sve članove foruma Paluba.Info, apel da uzmete učešće na samo u glasanju već i u temi.
Link do teme je ovde
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages: [1]   Go Down
  Print  
Author Topic: 11. novembar  (Read 8011 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
Brok
Administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 18 882


Jednakost, Bratstvo, Sloboda


WWW
« on: November 11, 2008, 04:12:46 am »

1331. Umro je srpski kralj Stefan Dečanski Nemanjić, sin kralja Milutina. Tokom vladavine od 1322. osigurao je Srbiji premoć na Balkanu pobedivši Bugare u bici kod Velbužda 1330. S prestola ga je zbacio sin Dušan 1331. i držao u zatočeništvu u Zvečanu, gde je umro pod nerazjašnjenim okolnostima. Podigao je manastir Dečane, a njegova Dečanska hrisovulja dragocen je dokument sa popisom sela i stanovnika dečanskog vlastelinstva.

1405. Umrla je srpska kneginja Milica, žena kneza Lazara Hrebeljanovića. Posle Kosovske bitke 1389. sklopila je mir s Turcima i upravljala Srbijom u ime maloletnog sina Stefana. Kasnije se zamonašila i podigla manastir Ljubostinja, gde je sahranjena kao monahinja Evgenija.

1500. Francuski kralj Luj XII i Ferdinand Aragonski potpisali su tajni sporazum u Granadi o podeli Italije.

1869. Rođen je Vitorio Emanuele III, italijanski kralj od 1900. do 1946, oženjen Jelenom, ćerkom crnogorskog kralja Nikole I. Podržao je Musolinijev režim i 1936. je proglašen carem Etiopije, a 1939. kraljem Albanije. Abdicirao je 1946. u korist sina Umberta, nadajući se da će tako spasiti Savojsku dinastiju, ali su se Italijani u junu 1946. na plebiscitu izjasnili za republiku.

1918. Kapitulacijom Nemačke završen je Prvi svetski rat u kojem je učestvovalo 36 država. Život je izgubili oko 10 miliona ljudi. Bezuslovna kapitulacija, prema kojoj je Nemačka morala da napusti sve okupirane zemlje na zapadu i istoku, Alzas i Lorenu i levu obalu Rajne, potpisana je u železničkom vagonu u francuskom mestu Kompijenj.

1941. S teritorije SSSR-a u Drugom svetskom ratu počelo je emitovanje programa radio stanice "Slobodna Jugoslavija".

1942. Nemačke trupe su u Drugom svetskom ratu zaposele i neokupirani deo Francuske, pod kontrolom kvislinške vlade u Višiju. Istog dana nemačke i italijanske trupe su okupirale i francusko ostrvo Korziku.

1944. Počela je Batinska bitka u kojoj su jedinice sovjetske Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, posle teških borbi 23. novembra porazile nemačke snage.

1971. Senat SAD je ratifikovao ugovor kojim je Japanu vraćeno ostrvo Okinava, oduzeto krajem Drugog svetskog rata.

1996. Predsednik Gvatemale Alvaro Arsu je saopštio da je s gerilskim pokretom postignut sporazum o okočanju 36-godišnjeg građanskog rata u toj centralnoameričkoj zemlji.

2003. Sjedinjene Američke Države uvele su ekonomske i diplomatske sankcije Siriji, zbog podrške "palestinskom otporu izraelskoj okupaciji".

2004. U vojnoj bolnici u Parizu umro je palestinski predsednik Jaser Arafat, koji je na čelu Palestinske oslobodilačke organizacije bio preko 30 godina. Za predsednika PLO izabran je bivši premijer Mahmud Abas.
Logged
duje
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 17 876



« Reply #1 on: November 11, 2014, 07:29:48 pm »

Na današnji dan, 11.11.1918. u 11.00 završio je prvi svjetski rat. Izglada da nismo ništa naučili.....
Logged
kumbor
Stručni saradnik - opšti
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 17 447


« Reply #2 on: November 11, 2014, 11:32:27 pm »

Na današnji dan, 11.11.1918. u 11.00 završio je prvi svjetski rat. Izglada da nismo ništa naučili.....

Kako nismo naučili ništa, ... ko je pustio da "majmun opet uđe u tenak", niko sa ovih prostora, za sad!?
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3 on: November 11, 2015, 01:08:35 pm »

Национални симбол обележавања Дана примирја у Првом светском рату је цвет Наталијина рамонда у комбинацији са дизајном медаље Албанске споменице, која је симбол повлачена српске војске преко Албаније.
Овај јединствен цвет расте у Србији, Македонији и Грчкој, највише на планини Ниџе испод Кајмакчалана и Сувој планини. За њега је карактеристично да као птица феникс може да оживи и иако је потпуно сув уколико се полије, поново постаје цвет. Биљку је 1884. године у околини Ниша открио доктор Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића. Заједно са Панчићем описао је ову врсту и дао јој име по  краљици Наталији Обреновић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* дан примирја.jpg (61.33 KB, 640x480 - viewed 127 times.)
Logged
Milan (longtrip)
kapetan fregate
*
Offline Offline

Posts: 7 424



« Reply #4 on: November 12, 2015, 01:31:40 pm »

Постоји и овакво размишљање поводом тог празника


Наталијине рамонде, фландријски макови и косовски божури

Војислав Тодоровић
8.11.2015. Слободна ријеч

Већ три године уназад, једанаестог новембра, у Србији се као државни празник обележава Дан примирја у Првом светском рату, а као заштитни знак овог празника, по узору на сличан начин обележавања у Европи, изабран је, у нашој земљи угрожени цвет, Наталијине рамонде, са мотивом траке албанске споменице. У Енглеској се, примера ради, поред званичног назива Armistice Day, овај дан назива и Poppy Day, односно Дан макова, којима се симболички представља слика француске покрајине Фландрије, где је у овом рату погинуло највише енглеских војника.

Овај, празник, међутим, иако усклађен са цветним аранжманима Европске уније, није заживео у Србији, земљи која можда и највише од свих земаља Европе, истински болно памти стравичну епопеју такозваног Великог рата.

Кад бисте питали људе на улици шта се слави једанаестог новембра, гомила незапослених, или слободњака ван система, не би вам дала тачан одговор. Државни службеници који ће уживати у благодетима нерадног дана, можда би вам дали одговор, али највероватније непрецизан. (Напомињем да сам лично, претходних дана, направио малу анкету међу људима које сам сретао – и нико није знао какав је то празник 11. новембра.) Нешто… Први светски рат… Ма кога брига… Важно да се не ради…

Србија, међутим, и после сто година памти Први светски рат, али због неких других ствари. Памти га зато што готово и да нема породице која у њему није изгубила барем једног мушког члана; памти га по народној, државној и војној голготи преласка преко гудура Албаније; памти га по, свима познатим, језивим и узвишеним причама о вечној кући изнемоглих војника на дну мора, у близини грчког острва Видо, опеваној у величанственој поеми Милутина Бојића „Плава гробница“; али га памти и по биткама добијеним на вечну славу и част српског народа – Церске, Сувоборске, и битке на Кајмакчалану.

Али, какве везе има Србија са једанаестим новембром хиљаду девет стотина осамнаесте, даном када су у шуми, у близини француског града Компјења (Compiègne), десет дана након ослобођења Београда, савезници и Немци потписали примирје које је означило крај Првог светског рата на западном фронту?

Ама баш никакве.

И ако узмемо у обзир да је овај празник први пут, из неба па у ребра, уведен недавно, тачније, пре три године, хтели ми то или не, морамо да приметимо да је очигледно, у питању још једна европска „мустра“, нешто попут лиценце за квиз „Милионер“ или за „Великог брата“.

Следеће чега се неминовно запитамо је – да ли је, заиста, могуће да држава Србија баш све мора да копипејстује и зашто Србија, ако се већ после толико деценија враћа сећању на Први светски рат, није одлучила да у то име прославља дан победе у Церској, или Сувоборској бици, или дан пробоја Солунског фронта, 15. септембар, или дан када су трупе војводе Бојовића, само месец дана након тог пробоја ушле у престони Београд – Први новембар?

Можда је то инерција из комунистичке ере у којој је некада славни дан ослобођења нашег Београда 1918, годинама био прескакан, вероватно да би се сакрила једна од највећих мрља револуционарне власти – смрт легендарног војводе Петра Бојовића, кога је, у његовој осамдесет седмој години, након победе револуције, тукла и малтретирала ОЗНА под оптужбом да је био сарадник Драже Михаиловића. А он, стар и болестан, током читавог рата није ни напуштао свој дом. Када су упали у војводин стан у Трнској улици на Врачару, чизмама су газили његово ордење и сабљу и понижавали га, а онда су га одвели у истражни затвор одакле се вратио пребијен. Када је неколико месеци након ових догађаја, војвода умро од последица тортуре, за овог великог војсковођу, хероја пробоја солунског фронта и ослободиоца Београда, није било ни државне ни војне сахране, већ је на таљигама пребачен на Ново гробље…

А можда сам ја само у својим претпоставкама отишао предалеко, а у питању је најобичнија полтронска потреба наших политичара да нас уподобе и укалупе са европским начином сећања на Велики рат, како сад Први светски рат, по западном узору, и код нас зову.

Било како било, када све ово узмемо у обзир, више ни најмање не чуди чињеница да грађани Србије појма немају какав је то празник Дан примирја и да се задовољавају тиме што знају да се тог дана не ради, што је добро, јер им се указује прилика да се, за исте бедне паре, мало одморе у кругу својих породица. На први поглед, делује да народ који не зна (а и не занима га) чак ни које празнике слави, нема шансе да буде уједињен, поносан и самим тим довољно снажан. Али, да ли је заиста тако? Да ли можда баш у том одбијању народа да се елементарно информише о чему се ради, лежи семе отпора против наметнутих вредности?

Српски интелектуалци данас поручују: „Заборавите митове, немојте гуслати, живот није еп, морамо бити прагматични!“

Замислите кад би се нешто слично сугерисало, на пример, Енглезима. Узмимо мит о витезовима округлог стола, који је захваљујући англосаксонској медијској свеприсутности, вероватно најпознатији средњовековни хришћански мит на свету. Западно-хришћански, додуше, са препознатљивом тежњом да се на путу ка богу нађе и нешто опипљиво, некакав доказ; али без обзира на то, прелеп мит. И заиста, на крају, три витеза округлог стола, Галахед, Борс и Парсифал, настављајући да живе кроз приче француског дванаестовековног писца Кретјена де Троа, коначно, на једном далеком острву на блиском истоку, и проналазе свети грал, односно доказ о постојању живог бога.

Кнез Лазар, централна фигура косовског мита, који је у великој мери стваран догађај, далеко је једноставнији хришћанин од поменутих ритера који су своју потрагу за истином претварали у велике авантуре. Он је унапред био спреман на обе победе. На победу на бојном пољу, и победу коју је носила часна смрт на бојном пољу. Он не трага за доказима, већ само за слободом; и као хришћанин, он зна да је и смрт за веру и земаљску слободу, такође слобода. Она вечна и коначна слобода. Јер, ако је Христос победио смрт на крсту, зашто не би он, Лазар, на Косову пољу? Супротно од тога је ништавило.

И сад савремени проевропски српски интелектуалци постављају питање народу: „Докле ћете да славите пораз?“ Наизглед логично, али управо у том исказу лежи замена теза и једно толико приземно схватање вредности, да такав став брзо постаје субверзија која нам перфидно сугерише да убудуће треба се понашамо супротно од онога како се понео Лазар, то јест као маса без идентитета и најобичније кукавице без свести о себи самима и сопственим вредностима, поготово оним најважнијим, које се бране по било коју цену.

Дакле, нико нормалан не слави пораз, нити је Лазар био самоубица. Лазар је ишао у битку с намером да победи, а не да претрпи пораз, све време свестан тежине задатка. Али, Лазар није одустао, нити је побегао, из простог разлога, јер се није имало где ни бежати. Да та фамозна битка није примљена на пољу код Газиместана, морала је бити примљена код Крушевца, или на било ком другом месту. Лазар је дакле био тврд, непоколебљив, прагматичан и упоран, а то и јесу врлине сваког доброг српског домаћина. (Овде нећу о манама, о њима стално причамо и сви их добро знамо.)

А колико ја познајем свој народ, он јесте до крајњих граница тврд, задрт, тежак и уистину прагматичан. Српски народ је народ земље, народ плугова и ратова у које није ишао због славе и битака, већ зато што су га у њих одвели историјски вртлози; у њих је ишао да одбрани своју кућу и породицу и да покаже свакоме да неће добро проћи уколико се дрзне на те светиње. Управо такав је био и Лазар. Лазар је између ропства и мирне предаје своје земље и наших породица и, с друге стране, прихватања битке са надмоћнијим непријатељем, одабрао да остане непоколебљив и тиме нам је омогућио да вековима опстанемо као нација и да можемо, у вековном мраку, макар и уз тако рудиментаран инструмент као гусле, да певамо и да се подсећамо ко смо. Спасао нас је онога што су многи нама, по броју и територији, слични народи, много векова касније морали да раде – да се баве псеудоархеологијом и прекопавањем по рушевинама цркава, не би ли ископали своје заборављене владаре и са њима свој изгубљени идентитет. Ми смо знали ко смо, захваљујући Лазару. И захваљујући њему, српски народ и јесте остао дубоко хришћански народ који је негде на нивоу колективног несвесног увек био свестан да све оне реалне земаљске вредности, укључујући сопствену прагматичност, престају тамо где почиње небеско царство.

И баш јуче, кад сам већ био започео писање овог текста, једна од најбољих наших савремених књижевница, која је вољом провиђења уједно и моја супруга, показала ми је facebook пост своје пријатељице, доминиканке Валери Диаз. Валери пише како се враћа у свој град Пунта Кану, који је за њу оличење њене драге Доминиканске републике – земље сунца, најплављег међу свим азурним морима, земље вечно насмејане и раздрагане, земље дивних људи… И после сваког помињања Доминиканске републике Валери је ставила једно срце… корасон… На то Даница коментарише како је нешто као та Валерина мала посвета својој земљи, свуда у свету сасвим нормално, и како нико и нигде на целој кугли земаљској не би имао примедбу на њен пост, нити би је ико прогласио доминиканским националистом, али када бисмо ми нешто слично написали за своју земљу, одмах бисмо били проглашени српским националистима, јер то испада некако логично, и свако исказивање љубави према својој земљи од стране Срба, узима се као национализам.

Ето, дотле смо ми дошли. Следеће чега бисмо можда у скорој будућности могли да се стидимо је љубав према својој деци, родитељима, пријатељима.

Љубав није прагматична, љубав није економски исплатива, љубав није каматоносна, љубав није у складу са европским стандардима…. Или, можда и јесте? То би требало проверити…

Без обзира на све, ми још увек знамо шта је љубав, али ми више не знамо шта је отаџбина, и на све то, немамо појма шта је Европска унија и шта пише у тим поглављима…

На крају, на памет ми пада један текст који ми је с пуно љубави пре неки дан прочитала Даница. Ради се о тексту који је за „Пешчаник“ написао покојни професор Војин Димитријевић, о двојици својих пријатеља, иначе Даничиних најдражих професора са драматургије, такође почивших, Вави Христићу и Боби Селенићу. Прича Војин Димитријевић како је Боба Селенић понекад умео да буде високопаран и да чак у сасвим неформалним ситуацијама изговара интелектуалне реченице, непримерене месту и ситуацији, па је тако једном приликом, у кафани, у друштву, у сред неке пијанке, рекао нешто због чега су га после годинама задиркивали… Али, Селенић је био у праву. Све на свету зависи од угла из кога ствари посматрате и од онога у шта верујете и што представља ваш вредносни систем.

Ако макар инстиктивно верујете у вредности сопствене традиције, онда вам ништа неће значити све те бирократске заврзламе и копипејстовани празници, и можда баш у том одбијању да се сазна о чему се ту ради и шта се све то слави и уводи, и лежи притајена снага народа и његовог инстикта за самоодржањем.

И на крају, само још остаје да кажем шта је оном приликом, у кафани, по професору Димитријевићу, рекао Селенић. А тога је, народ, вековима, на свој начин и без разумевања грчких појмова био свестан.

„Есхатолошки посматрано, прагма је депласирана“.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #5 on: November 12, 2015, 03:03:32 pm »

Већ три године уназад, једанаестог новембра, у Србији се као државни празник обележава Дан примирја у Првом светском рату, а као заштитни знак овог празника, по узору на сличан начин обележавања у Европи, изабран је, у нашој земљи угрожени цвет, Наталијине рамонде, са мотивом траке албанске споменице. У Енглеској се, примера ради, поред званичног назива Armistice Day, овај дан назива и Poppy Day, односно Дан макова, којима се симболички представља слика француске покрајине Фландрије, где је у овом рату погинуло највише енглеских војника.
Обележавање празника Дана примирја почело је у Великој Британији 1919, у Француској 1924, у САД 1938, а у Србији 2012. године.

 
Logged
lovac
Stručni saradnik za brodska oružja i sisteme
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 442


« Reply #6 on: November 12, 2015, 08:35:22 pm »


„Есхатолошки посматрано, прагма је депласирана“.

Šta znači ova rečenica?

Može li neko objasniti jezikom razumljivim za običan narod?
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #7 on: November 13, 2015, 10:53:32 am »

„Есхатолошки посматрано, прагма је депласирана“.
На апокалиптички дан суда и правде, т.ј. на крају Времена, људска, материјална достигнућа и богатство, пред Страшним судом и Божјим лицем, биће без вредности. Св. Михајло на теразијама мери добра и лоша дела умрлих, и на основу тога Бог (Христос) одређује награду или казну.  'Окривљени' нема право на одбрану итд.
Може и другачије да се срочи, али порука остаје иста.
Logged
lovac
Stručni saradnik za brodska oružja i sisteme
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 442


« Reply #8 on: November 13, 2015, 01:03:32 pm »

Izvini, Jasone, ako si objašnjenje dao meni - još uvek nije sasvim jasno!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #9 on: November 16, 2015, 10:57:51 am »

@ lovac. Селенићева изрека општим начином објашњава напред речено у чланку, а заправо:
Ми смо знали ко смо, захваљујући Лазару. И захваљујући њему, српски народ и јесте остао дубоко хришћански народ који је негде на нивоу колективног несвесног увек био свестан да све оне реалне земаљске вредности, укључујући сопствену прагматичност, престају тамо где почиње небеско царство.
Усмереност ка вечности тј. просуђивање о пролазном са аспекта вечног и одбацивање свега онога што за вечно нема значаја, јесте оно што је у карактеру Срба есхатолошко.
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #10 on: November 11, 2021, 08:28:37 am »

Dan primirja u Prvom svetskom ratu
VESTI Autor: Beta 11. nov. 2021

U Srbiji je danas državni praznik, Dan primirja u Prvom svetskom ratu, čiji je simbol cvet, Natalijina ramonda.

Podsećanju na taj dan su u Srbiji od 2005. godine bili posvećeni prvi časovi u školama, a Dan primirja u Prvom svetskom ratu se kao državni praznik proslavlja od 2012. godine. Na Novom groblju venac na Spomen-kosturnicu branilaca Beograda u Prvom svetskom ratu će položiti predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić i ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević. Na današnji dan 1918. godine u Francuskoj je potpisano primirje koje je bilo na snazi do zaključenja konačnog mirovnog sporazuma u Versaju 28. juna 1919. godine, kada je formalno okončan Prvi svetski rat. Dan primirja je u Srbiji neradni dan, obeležava se i u Velikoj Britaniji, Belgiji, Novom Zelandu, Francuskoj, u zemljama Britanskog Komonvelta to je „Dan sećanja“, a u SAD je „Dan veterana“.

Natalijina ramonda

U Srbiji se amblem tog praznika, koji bi trebalo nositi na reveru, sastoji od motiva odlikovanja Albanske spomenice s početka 20. veka – zeleno-crne trake koja okružuje stilizovani prikaz ljubičastog cveta, Natalijine ramonde. Ta ugrožena biljka raste na istoku Srbije i na planini Kajmakčalan, gde je srpska vojska pod komandom vojvode Živojina Mišića, vodila žestoke borbe protiv bugarskih snaga tokom pripreme proboja Solunskog fronta, uvoda u osloba]anje Srbije u Prvom svetskom ratu. Zavod za zaštitu prirode Srbije pominje da je 1882. godine Natalijinu ramondu botaničar Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, otkrio u Jelašničkoj klisuri nadomak Niša, te je želeo da je nazove „Niška ramonda“, ali joj je ime ipak dao po kraljici Nataliji Obrenović.

Taj cvet je u Srbiji zaštićen zakonom, kao „strogo zaštićena vrsta“ što znači da je strogo zabranjeno i kažnjivo njeno sakupljanje i narušavanje staništa. Ipak, kaže Zavod za zaštitu prirode, opstanak te vrste ugrožavaju mikroklimatske promene u njenom staništu, infrastruktura, urbanizacija, izgradnja brana u klisurama i kanjonima, sakupljanje tih cvetnih biljki radi gajenja na drugom mestu. Zaštićena područja Natalijine ramonde su Park prirode „Sićevačka klisura“, Specijalni rezervat prirode „Jelašnička klisura“, Specijalni rezervat prirode „Suva planina“, Nacionalni park „Šar planina“.

Natalijina ramonda koja raste i u Severnoj Makedoniji, severnoj Grčkoj, Albaniji, Crnoj Gori i na severozapadu Bugarske, treća je i poslednja otkrivena vrsta iz roda ramondi. Prethodno su otrkivene dve: „Srpska ramonda“ koju je na istoku Srbije, na planini Rtnju našao botaničar Josif Pančić, i „Ramonda myconi“ – endemska vrsta na Pirinejskom poluostrvu.

Izvor: www.n1info.com
Logged
Pages: [1]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.05 seconds with 24 queries.