Srednji tenk T-34, Sovjetski Savez

[cerepovec]

možda bi valjalo napomenuti da je tridesetcetvorka imala (još onda) električno okretanje kupole.
ručica mehanizma se malo izvuče i okrene za 90 stepeni.
to je bila prilična prednost nad recimo tigrom koji je imao jako tešku kupolu.

naime taktika sovjetskih tenkista tada je mogla biti (ne kažem i bila) naglo skretanje levo ili desno i dolazak praktično u bok tigra, dok njegov kolega nišandžija okrene kupolu za pucanje vec je dobio 2 granate.

[ML]

Sto i jedan način kako ga uništiti. [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Rade]

Rat daje puno prostora za razvijanje mitova – ljudima su mitovi potrebni i u mirnodopsko vreme, ali se zahtev za mitove uzdiže do neba u vreme rata. Spomenici su podizani znamenitim ličnostima, ali i oružjima i oruđima; ZIS-3, Il-2, Kaćuša… T-34. Neki su ga smatrali mitom, neki čudom. Ali, ako im u prilog govore izjave tadašnjih neprijatelja, onda to svakako više nije mit, već potvrda kvaliteta. Izjave nemačkih komandanata su se kretale od Guderijanovog „Vrlo zabrinjavajuće.“ do fon Klajstovog „Najbolji tenk na svetu“.

Konstrukcija i razvoj T-34

Inspiracija za razvoj tenka T-34 potekla je iz lekcija koju su sovjetski tenkisti naučili u Španskom građanskom ratu. Sovjetska vlada je podržala Republikance, uputivši im između ostalog i nekoliko pošiljki tenkova, kao i tenkiste – dobrovoljce. Prvih 50 lakih tenkova T-26, sa posadama, iskrcano je u španskoj luci Kartagina. Nakon njih, pristiglo je još preko 800 vozila, uključujući oklopne automobile BA-10 i brze tenkove BT-5. Rat u Španiji je pružio sovjetskim inžinjerima priliku da isprobaju svoja vozila u borbenim dejstvima protiv suparničkih nemačkih i italijanskih konstrukcija koje su se nalazili na strani nacionalističkih snaga generala Franka. Na žalost, lekcije o taktici su loše interpretirane od strane Crvene armije. U osvit krvave čistke koja je u periodu od 1937. do 1939. godine uništila oficirski kor Crvene armije, oklopne jedinice su postepeno preuzete od strane neiskusnih i često nekompetentnih oficira, koji su slabo poznavali mehanizovane snage.  Za razliku od lekcija na polju taktike, Sovjeti su na polju tehnike vrlo dobro razumeli lekcije. Prva lekcija je bila da je oklopna zaštita tenka, neznatno izmenjena od one u vreme Prvog svetskog rata – nedovoljna. Sovjetski pešadijski tenk T-26 i konjički tenk BT-5 korišćeni u Španiji, lako su uništavani nemačkim protivoklopnim topom kalibra 37 mm. Lekcija je obnovljena 1938. i 1939. godine tokom sukoba sa japanskim snagama kod jezera Hasan i Halkin Gola. Iako je Crvena armija kasnije izvojevala pobede u bitkama na Dalekom istoku, tenkovi BT su se pokazali kao ranjivi na požar, jer su bili pogonjeni benzinskim motorima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Uništeni tenkovi BT u Španskom građanskom ratu

U cilju prevazilaženja konstrukcijskih problema, pokrenut je razvoj tri projekta tenka. Radove na tenku koji će zameniti T-28 započet je u lenjingradskom konstruktorskom birou OKMO pod oznakom Izdelie 115. Ovaj projekt je predviđao izradu tenka mase 32 tone, sa oklopom do 50 mm, topom kalibra 76 mm u glavnoj i po jednim mitraljezom u dve pomoćne kupole. Sam koncept je bio arhaičan, tako da je projekt u startu bio osuđen na propast.

Prvi sovjetski projekt tenka koji je ispunjavao specifični zahtev „oklopa otpornog na projektile“ bio je Izdelie 111, poznat i kao T-46/5. To je takođe bio tenk mase 32 tone, ali naoružan topom 45 mm u jednoj kupoli i sa oklopom debljine do 60 mm. Iako je prototip bio izrađen, nije bio prihvaćen za serijsku proizvodnju. Ironično, najuspešniji projekt je bio Izdelie 135, delo konstruktorskog biroa Harkovske fabrike lokomotiva, koji baš i nije bio usmeren na izradu tenka „otpornog na projektile“. Poznat i pod oznakom A-20, to je bio tenk mase 20 tona, lako oklopljen oklopom debljine 20 mm, prihvatljiv za zamenu zastarelih tenkova serije BT. Njegov skroman oklop će se pokazati kao potpuno neadekvatan protiv nemačkih protivoklopnih oruđa.

Tenk A-20 se oslanjao na raniji eksperimentalni rad u Harkovu, rad grupe konstruktora Firsova, koji je za cilj imao unapređenje tenkova serije BT. U suštini, dva programa su vredna pomena: BT-SV/2 i BT-IS, oba završena 1937. godine. BT-SV je bio važan prethodnik tenka A-20, oklopljen sa 25 mm oklopa. Ključna inovacija kod BT-SV nije bila debljina samog oklopa već položaj oklopnih ploča. Konstruktori su postavili ploče bočnog dela tela tenka i kupole pod blagim uglom. To je povećalo efektivnu debljinu oklopa i poboljšalo kvalitet oklopne zaštite protiv za to vreme tipičnih protivoklopnih oružja.

Početkom 1937. godine fabrika u Harkovu je unazađena serijom hapšenja, kada su uhapšeni i Firsov, vođa grupe konstruktora, i mnogi od njegovih talentovanih kolega. Kao rezultat čistke, u Harkov je došao mlad inžinjer iz lenjingradskog OKMO, drug Mihail Koškin (rus: Mihail Ilьič Koškin). Koškin je postavljen na Firsovo mesto sa ciljem da završi započeti projekat.

Novo vođstvo projekta rezultiralo je ponovnim proučavanjem osnovnog koncepta. Kristijevo vešanje je zadržano, jer je smatrano praktičnim. Konstruktorski tim je bio sumnjičav u pogledu tog koncepta, jer je retko korišćen u praksi i zahtevao je komplikovane, teške i skupe dodatke vešanju. Na svoju sopstvenu inicijativu, Koškin i njegov tim su razvili alternativni dizajn, nazvan A-32. Od prethodnika se razlikovao po oklopu, koji je bio za 12 mm deblji. Umesto topa kalibra 45 mm, ugrađen je top kalibra 76,2 mm.

Jedan od najvažnijih delova novog tenka bio je motor, koji je trebao da bude kompaktnih dimenzija i dovoljne snage. Dizel motor je bio poželjan, jer su iskustva iz Španskog građanskog rata i sukoba na Dalekom istoku pokazala rizike od požara nastalih upotrebom benzinskih motora. Harkovska fabrika lokomotiva je imala od ranije započet program razvoja dizel motora (od 1932. godine), nazvan BD. Vojna verzija motora za ugradnju u tenk je završena od strane konstruktorskog tima Trašutina (Trašutin Ivan Яkovlevič) 1937. godine i dobio je oznaku V-2. Međutim, vođstvo projekta je pohapšeno 1937. godine, što je odložilo završne radove na motoru. Serijska proizvodnja je počela tek krajem 1938. Do tada je proizvedeno svega 50 motora, koji su bili namenjeni za ugradnju u novu verziju tenka BT-7, oznake A-8 (u vreme uvođenja u naoružanje preimenovan u BT-7M) i u artiljerijski traktor Vorošilovec.

Oba koncepta, A-20 i A-32, prikazanu su Josifu Visarionoviču i Komitetu odbrane SSSR-a dana 4. maja 1938. godine. Odlučivanje o pobedniku je odloženo do avgusta 1938. godine, kada je održana konferencija Glavnog vojnog saveta. Na konferenciji je kritikovana konstrukcija A-32 jer nije ispunjavala glavne zahteve, kao što je bio zahtev za pogon na gusenicama i točkovima. Izneta su svedočenja tenkista, učesnika Španskog građanskog rata, o neadekvatnosti oklopa BT tenkova, što je ostavilo utisak na Staljina. Stoga je Staljin odobrio proizvodnju prototipova oba modela: A-20 i A-32.

Prototipovi su završeni u leto 1939. i otpremljeni na poligon za testiranje u Kubinki. Oba prototipa su pokazala slične manevarske sposobnosti, ali je A-32 imao deblji oklop i snažnije naoružanje. Glavni vojni savet je avgusta 1939. preporučio usvajanje A-32 i odbacivanje modela A-20. Staljin se složio sa preporukom četiri meseca kasnije. Nakon usvajanja modela trebalo je „krstiti“ tenk. Lenjingradski biro je svoj teški tenk nazvao po ministru odbrane, Klimentu Vorošilovu (Klimént Efrémovič Vorošílov). Koškin je predložio da se tenk ne naziva po imenu heroja, već da se nazove T-34, u sećanje na 1934. godinu, kada je državnim dekretom najavljena ekspanzija sovjetskih oklopnih snaga. Tako je oznaka T-34 usvojena za novi sovjetski tenk.

Proizvodnja prva dva prototipa T-34 završena je januara 1940. godine. Dva tenka su odvežena, samohodno, od Harkova do Moskve kako bi demonstrirali svoje kvalitete rukovodstvu u Kremlju. Potom su otišli na ispitivanja duž Manerhajmove linije (Finska) iako su tamo stigli nakon završetka Rusko-finskog rata. Demonstraciju vatrene moći su izveli na napuštenim finskim bunkerima. Na kraju, tenkovi su vraćeni u Harkov, preko Minska i Kijeva, čime su pokazali veliku pouzdanost.

Kao plod nemačko-sovjetskog saveza iz 1939. godine, Crvena armija je primila nekoliko tenkova tipa PzKpfw III (Panzer III). Prema nemačkim oficirima za vezu u Moskvi, ti tenkovi su bili najbolji tenkovi kojima je Nemačka raspolagala, tako da su poslati u Kubinku na ispitivanje. Koškinov tim je bio vrlo zabrinut kako će se T-34 pokazati u ispitivanjima, ali su odahnuli kada su videli da je T-34 superiorniji po svim pitanjima u odnosu na nemačkog takmaca. Usledilo je malo slavlje u Harkovu, koje bi bilo veće da zdravlje glavnog konstruktora Koškina nije bilo pogoršano, a kao posledica radova na zimskim ispitivanjima tenka. Koškin umire 26. septembra 1940. godine od upale pluća, a na njegovo mesto dolazi Aleksandar Morozov (Oleksandr Oleksandrovič Morozov).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Šematski prikaz tenka T-34 Model 1940

Serijska proizvodnja tenka T-34 trebala je da započne juna 1940. u harkovskoj fabrici tenkova, a oktobra u staljingradskoj fabrici. U Harkovu je tokom 1940. godine trebalo proizvesti 500 tenkova, a u Lenjingradu još 100. Kada se sve činilo da funkcioniše bez problema i da će Crvena armija uskoro dobiti tenkove, došlo je do problema. Zamenik komesara odbrane, maršal Kulik (Grigóriй Ivánovič Kulík), izrazio je jako negodovanje u vezi novog tenka. Sproveo je testiranje tenka, sa svojim ljudima, i poslao seriju izveštaja i zahteva za modifikacijama. Kao rezultat toga, do 15. septembra 1940. godine je svega tri tenka isporučeno jedinicama Crvene armije. Kulikovom mešanju se suprotstavio Vjačeslav Mališev (Vяčeslav Aleksandrovič Malыšev), odgovoran za proizvodnju tenkova, a uz podršku rukovodstva harkovske fabrike i Glavnog vojnog saveta. Uprkos njegovim naporima, tokom 1940. godine je proizvedeno svega 115 od planiranih 600 tenkova.

Za 1941. godinu je projektovana proizvodnja od 2800 tenkova – 1800 u Harkovu i 1000 u Staljingradu. Iako se Mališev opirao Kulikovom mešanju, postojali su dobri razlozi za postepeno usavršavanje konstrukcije tenka. Na primer, prvobitno Kristijevo vešanje je koristilo glomazne opruge koje su zauzimale dosta unutrašnjeg prostora. Sistem vešanja sa torzionim šipkama koji je korišćen na teškom tenku KV i pešadijskom tenku T-50 bio je znatno efikasniji.

Maja 1941. godine, Savet narodnih komesara je naredio unapređenje tenka T-34, sa ciljem proizvodnje 500 unapređenih tenkova unutar planirane cifre za 1941. godinu. Pored zamene Kristijevog vešanja sistemom torzionih šipki, direktiva se odnosila i na povećanje debljine čeonog oklopa sa 45 na 60 mm, bočnog oklopa na 40 mm i prečnika kupole na 1600 mm. Na kupolu je trebalo dodati i komandirovu kupolu. Konstruktorski biro Morozova je novu verziju označio sa T-34M.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] T-34M

Nekoliko programa modifikacija manjeg obima je već bilo na putu da poboljša tenk. Kako bi se pojednostavila proizvodnja, razvijena je livena kupola debljine 52 mm kao alterenativa za hladno valjanu, varenu kupolu. Ova kupola je krajem proleća 1941. godine ušla u proizvodnju u ograničenoj seriji u jednoj od fabrika-satelita u programu proizvodnje tenkova T-34. Konstruktori su bili zadovoljni topom L-11 kalibra 76,2 mm koji je izabran za ugradnju u tenk. Različita oruđa su razmatrana kao alternativna, među njima i protivtenkovski top ZIS-4 kalibra 57 mm i stari tenkovski top kalibra 45 mm. Teški tenk KV-1 bio je naoružan novim Grabinovim topom F-32 kalibra 76,2 mm koji je imao bolje performanse. Tokom proleća 1940. Grabin je započeo radove na adaptaciji topa F-32 za ugradnju u kupolu tenka T-34. Do kraja godine, njegov tim je razvio superiorni top, oznake F-34, koji je bio nešto duže cevi – 42 kalibara. Na nesreću, bez zvaničnog odobrenja, ni Glavni artiljerijski direktorat pod Kulikom, niti Glavna tenkovska uprava nisu mogle da odobre proizvodnju novog topa. Ipak, Grabin i direktor fabrike, Eljan, na sopstvenu inicijativu su uz proizvodnju topa L-11 proizvodili i topove F-34. Prvi top F-34 je proizveden januara 1941. godine, da bi već sledećeg meseca počeo da se pojavljuje na nekim tridesetčetvorkama. Ova varijanta tenka, obično nazivana T-34 Model 1941, zvanično je odobrena u leto 1941. godine – nakon izbijanja rata – kada su tenkovske jedinice na bojištu zahtevale topove F-34 i samim tim, izbacivanje iz naoružanja starih topova L-11.

Operativna upotreba T-34

Kada su Nemci 22. juna 1941. napali Sovjetski Savez, proizvodnja T-34 je postigla cifru od 1225 tenkova. Međutim, u vreme operacije „Barbarosa“ jedinicama Crvene armije je bilo isporučeno svega 967 tenkova. Preostala količina bila je u fabrikama, na putu ka jedinicama, ili u jedinicama za obuku. Tokom 1941, Crvena armija je prolazila kroz proces velike reorganizacije oklopnih jedinica, a kao odgovor na uspehe nemačkih oklopnih divizija 1939. i 1940. godine. Avgusta 1940. je započelo formiranje devet masivnih mehanizovanih korpusa, da bi aprila sledeće godine bilo odlučeno da se do kraja 1942. formira još 21 korpus. To su bile glomazne i nespretne formacije, velike otprilike kao nemačka oklopna grupa, sa namerom da bude naoružana sa 1031 tenkova, raspoređenih u dve tenkovske divizije i jednu motorizovanu diviziju. Svega pet od ovih korpusa je do vremena izbijanja rata dobilo značajan broj srednjih tenkova T-34 i teških tenkova KV. Dva korpusa, 4. mehanizovani korpus (313 tenkova T-34) u kijevskom specijalnom vojnom okrugu i 6. mehanizovani korpus (238 tenkova T-34) u zapadnom specijalnom vojnom okrugu, su imali više od polovine novih tenkova. Tri ostala korpusa, 3, 8. i 15. su primili nešto preko 100 novih tenkova tipa KV i T-34. Plan reorganizacije se pokazao kao preambiciozan i maja 1941. komanda oklopnih snaga je preporučila opremanje bar 50 tenkovskih pukova vučenim protivtenkovskim oruđima, jer se činilo da će do vremena opremanja jedinica tenkovima proći bar godinu dana.
T-34 Model 1940 iz sastava 4. mehanizovanog korpusa Vlasova, napušten na ulicama Lvova juna 1941. Na zadnjem delu tenka uvezana rezervna transmisija – koja je bila problematična na prvim modelima tenkova

U vreme „Barbarose“ mehanizovani korpusi su bili naoružani sa 19 221 tenkova, većinom starijim tenkovima T-26 i BT. To je vrlo impresivna brojka ako se uzme u obzir da su Nemci koristili svega 3 350 od svojih 5 640 tenkova tokom invazije. Brojke oslikavaju duboke probleme crvenoarmejskih tenkovskih snaga na početku rata. Često se zaboravlja da su tenkovi iz ranih tridesetih godina imali životni vek od 100 motočasova, nakon čega su morali da idu na generalni remont. Ovaj ogromni tenkovski park Crvene armije bio je u lošem stanju; oko 29% je bilo zrelo za veliki remont, 44% je zahtevalo remont. Ovi tenkovi su bili jedva funkcionalni i brzo su, nakon svega par dana borbi, ostali u potpuno neispravnom stanju.

Novi tenkovi tipa KV i T-34 bili su impresivni dodatak jedinicama, ali je i kod njih bilo problema. Zahvaljujući nekompetentnom rukovođenju maršala Kulikova, proizvodnja municije za nove topove kalibra 76,2 mm je kasnila tako da je svega 12% potrebne municije bilo proizvedeno na dan početka rata. Većina tenkova T-34 je u borbu išlo bez i jedne pancirne granate, već je ceo borbeni komplet bio popunjen visokoeksplozivnim zrnima. Dosta tenkova je u borbu išlo bez popunjenog borbenog kompleta. Oba dva tipa tenka su bila nova i neispitana u borbi. Bilo je problema sa menjačem i spojkom. Žurba da se proizvede što više tenkova značila je da se nije vodilo računa o proizvodnji i snabdevanju rezervnim delovima. Veći deo jedinica nije imao rezervne delove već ih je skidao sa artiljerijskih traktora Vorošilovec.

I pored tehničkih problema sa samim tenkovima, mehanizovani korpusi su bili daleko od stanja spremnosti za rat.  Jedini korpus koji je imao manevre i vežbe bio je 4. mehanizovani korpus, koji je izvodio specifičnu seriju vežbi od avgusta do oktobra 1940, kako bi isprobao novu organizaciju i taktiku korpusa. Aprila 1941, jedna od najiskusnijih divizija, deseta, bila je prebačena sa zadatkom da formira jezgro za novi, 15. mehanizovani korpus. Trebalo je formirati i novu, 32. tenkovsku diviziju. Previše oficira je zbrisano Staljinovim čistkama, tako da su korpusi bili popunjeni oficirima svega 45-55%. Crvena armija je očajnički trebala komandante korpusa, tako da je spiskom obuhvatila Feklenka (Nikolaй Vladimirovič Feklenko) i stavila ga za komandanta 19. mehanizovanog korpusa – čoveka koji je bio potpuni promašaj i kao komandant streljačkog korpusa na Halkin Golu. Pored njega su Habarova (Ivan Nikitič Habarov) postavili za komandanta 17. mehanizovanog korpusa, koji je bio izvođen pred sud zbog svog učinka u ratu protiv Finske. Novi komandanti korpusa su generalno gledano bili mlađi i neiskusniji u odnosu na nemačke „kolege“; sovjetski komandanti su bili u svojim četrdesetim godinama i u nekom manje haotičnom vremenu bili bi komandanti divizija. Situacija je bila još gora sa stanjem popune podoficirima; jedinice su bile popunjene sa svega 19-36% podoficira. Tenkovi T-34 su bili novi tako da su mnoge posade uspele samo da letimično pogledaju tenk par dana pred početak rata. Većina komandira se smatrala srećnim ukoliko bi imali vozače sa 3 do 5 časova obuke.

Iako je vladalo ubeđenje da Nemci nisu bili svesni postojanja novog sovjetskog tenka pre invazije na SSSR, brojni obaveštajni izveštaji govore drugačije. Na primer, studija nemačke vrhovne komande iz marta 1941. godine govori o tome da Sovjeti proizvode novi tenk mase 32 tone, identifikovan kao T-32, u fabrikama u Staljingradu, Harkovu i par drugih sovjetskih fabrika. Problem je imao dve strane: obaveštajna zajednica je uskraćivala podatke komandantima na taktičkom nivou, dok su nemački oficiri generalno odbacivali takve mogućnosti kada su vršili procene sovjetskih snaga, posebno nakon brzih pobeda u Francuskoj i sumornog nastupa Sovjeta u ratu protiv Finske. Tokom operacija u francuskoj, nemački tenkovi bili su tučeni od strane francuskih tenkova B1, ali su uspeli da ih poraze upotrebom superiornije obuke i taktike. Očekivalo se da se ovakva situacija ponovi i 1941. u zapadnom delu Sovjetskog Saveza.

Nemci su se sukobili sa tridesetčetvorkama još prvog dana napada na Sovjetski Savez. To je bio popriličan šok za nemačku pešadiju, jer su se njihovi projektili kalibra 37 mm naprosto odbijali od sovjetskog tenka na daljinama preko 300 m. U zoni Grupe armija „Centar“, 3. oklopna grupa je jurišala na Minsk, prolazeći kraj letargičnih sovjetskih mehanizovanih korpusa. Šesti mehanizovani korpus pod komandom generala Hackileviča (Mihail Georgievič Hackilevič), najsnažnija oklopna formacija u Belorusiji sa 238 tenkova T-34 i 114 tenkova KV, nije ulazio u borbu sve do večeri 24. juna kada je počeo napade na pešadijske jedinice 20. armijskog korpusa koji su se kretali iza nemačkih oklopnih formacija zapadno od Grodnog. Nemačka pešadija je brzo ostala bez municije, pokušavajući da bezuspešno odbije napade sovjetskih tenkova. U pomoć im 25. juna pristižu avioni Ju-87, koji uspevaju da prekinu sovjetske napade. Tu gine i komandant 6. mehanizovanog korpusa. Deleći sudbinu mnogih crvenoarmejskih jedinica koje su bile na položajima uz granicu, 6. mehanizovani korpus je bio uhvaćen u veliki džep jugozapadno od Grodnog. Nešto tenkova je uspelo da se probije pre nego što se obruč potpuno zatvorio. Tako je najsnažnija oklopna jedinica Crvene armije, koja je u naoružanju imala gotovo četvrtinu sovjetskih T-34 nestala a da nije izvršila nikakav uticaj u operaciji Barbarosa.

Na severu, blizu Viljnusa, Kurkinov (Alekseй Vasilьevič Kurkin) 3. mehanizovani korpus je imao 109 tenkova T-34 i KV. Njegova 5. divizija je trebala da zaustavi napredovanje nemačke 7. oklopne divizije preko reke Niemen 22. juna. Tenkovi T-34 su porazili nemačke tenkove PzKpfw 38(t), ali je 5. divizija savladana nemačkim napadima iz vazduha. Planirani sovjetski protivnapad nije mogao da uspe zbog brzog nemačkog napredovanja. Na dan 24. juna, preostala 2. tenkovska divizija je napala nemački 100. motorizovani pešadijski puk iz sastava 6. oklopne divizije, izazvavši gubitke. Dalje akcije su sprečene nedostatkom goriva i municije. Borbe tenkova su se nastavile i u sledeća dva dana, ali je do 26. juna svega nekoliko tenkova T-34 iz sastava 3. mehanizovanog korpusa preživelo.

Većina najranijih sukoba sa tenkovima T-34 nije bilo tipa „tenk na tenk“ već protiv protivtenkovskih topova kalibra 37 mm. Izveštaji 42. oklopnog izviđačkog bataljona kažu „Potpuno nepoznat tip tenka se stvorio pred nama. Odmah smo otvorili vatru, ali nismo mogli da probijemo oklop sve dok nije prišao na 100 metara. Pancirna zrna su se na daljinama od 200 mm zabijala u oklop.“ Sovjetski komandanti su bili zadovoljni učinkom novih tenkova na pešadiju, jer bi se nakon njihove pojave, posebno nakon pojave teškog tenka KV, nemačka pešadija prosto razbežala. Jedan nemački izveštaj govori da je posluga jednog topa 37 mm ispalila 23 granate u T-34 i da je jedini učinak te vatre bila zaglavljena kupola. Ovaj događaj je pomogao u pojašnjavanju razočaravajućeg učinka tenkova T-34 tokom operacije Barbarosa. Iako su mogli da zaplaše nemačku pešadiju, posade T-34 su još uvek bile neiskusne u efikasnoj upotrebi tenka. Nakon što je 23 puta pogođen iz jednog oruđa, pogođeni T-34 nije uspeo da uništi to oruđe.

Mnoge posade, usled manjka obuke ili municije, pribegavale su manevru gaženja protivtenkovskog topa umesto uništenja pogotkom. Nemci su brzo učili i često su pribegavali korišćenju protivavionskog topa kalibra 88 mm i divizijske artiljerije u ulozi protivoklopnih sredstava. Međutim, ova oruđa nisu bila brojna i pojavljivala su se u oskudnom broju na celoj dužini fronta.

Najveća koncentracija tenkova T-34 bila je u tri mehanizovana korpusa na teritoriji Ukrajine: 4. mehanizovani korpus generala Vlasova (Andréй Andréevič Vlásov) kod Lavova, 8. mehanizovani korpus generala Rjabiševa (Rяbыšev Dmitriй Ivanovič) kod Dubna i 15. mehanizovani korpus generala Karpeza (Karpezo Ignatiй Ivanovič) kod Žitomira. Vlasovljev korpus je bio najsnažniji, sa 414 tenkova T-34 i KV, i bili su najobučeniji. Uprkos najvećoj snazi, nemačke kolone tenkova su brzo prošle kraj njega. General Karpezo je zbog borbi na teškom terenu, izgubio dosta tenkova u nasilnim prelascima reke i u močvarama.

Prvi sukob tenkova T-34 u Ukrajini dogodio se 22. juna 1941. godine kada je kolona tenkova 15. oklopnog puka (iz 11. oklopne divizije) napadnuta sa boka sa 30 tenkova T-34 iz Lavovskog tenkovskog puka za obuku. Nemci su tada izgubili ukupno 5 tenkova (3 tenka PzKpfw IV i 2 tenka PzKpfw III). Deseta tenkovska divizija Karpezovog 15. mehanizovanog korpusa se vijala sa nemačkom 10. oklopnom divizijom naredna dva dana. Prvi sukob tenkova većih razmera u Ukrajini desio se južno od grada Radžekuv, u veče 23. juna. Dva bataljona tenkova PzKpfw III napala su tenkovsku kolonu sovjetske 10. tenkovske divizije, pri čemu su uništili 46 tenkova BT-7. Nemci su u ovom napadu izgubili nekoliko tenkova kada su napadnuti tenkovima iz sastava 32. tenkovske divizije 4. mehanizovanog korpusa. Počevši od 26. juna, Crvena armija je napravila seriju pokušaja na zaustavljanju nemačkog prodora ka Kijevu koristeći veliku koncentraciju tenkovskih divizija u toj zoni. U onome što se pokazalo najvećom bitkom tenkova invazije 1941. godine, Rjabišev 8. mehanizovani korpus, preživeli iz Karpezovog 15. mehanizovanog korpusa, delovi Vlasovljevog 4. mehanizovanog korpusa i Kondrušev 22. mehanizovani korpus su izvršili napad u južno krilo nemačke 1. oklopne grupe (11. i 16. oklopna divizija) u blizini gradova Brodij i Dubno. Slabiji mehanizovani korpusi, 9. mehanizovani korpus Rokosovskog (Konstantin Konstantinovič Rokossovskiй), Feklenkov (Nikolaй Vladimirovič Feklenko) 19. korpus i Čistjakov (Vladimir Ivanovič Čistяkov) 24. korpus, svi prilično oslabljeni  i naoružani starim tenkovima T-26 i BT-7, imali su zadatak da napadnu pešadijske divizije na severnom krilu nemačkih snaga u napredovanju.

Tenkovi T-34 su se pokazali kao snažan protivnik slabo oklopljenim nemačkim tenkovima. Član posade nemačkog PzKpfw III izvestio je: „tenk poručnika Stupa je pogodio T-34, jednom sa oko 20 m daljine i četiri puta sa daljine od 50 m, pancirnom granatom 40 mm – bez ikakvog vidljivog efekta… Tenkovi T-34 su prilazili sve bliže iako su bili pod konstantnom vatrom. Projektili im nisu probijali oklop, već su se prosto odbijali od njih.“ Nemački oficir iz 4. oklopnog bataljona je izveštavao: „Ponovo su naši tenkovi uništeni pogocima u prednji deo. Komandirova kupola na PzKpfw III i PzKpfw IV potpuno je razneta, dokaz da je oklopna zaštita nedovoljna i da je ugradnja kupola pogrešna. To je i dokaz preciznosti i probojnosti sovjetskih topova 76,2 mm. Raniji ofanzivni duh nemačkih oklopnih snaga će iščeznuti i biće zamenjen osećajem inferiornosti, jer posade znaju da mogu biti pogođene dok će se neprijateljski tenkovi nalaziti na velikim udaljenostima. Iako su svojom obučenošću donekle nadomeštali nedostatak svojih tenkova, saznanje da neprijatelja možete uništiti samo pogocima u zadnje točkove, ili u prsten kupole, bio je demorališući“.

Uprkos tehničkoj naprednosti tenkova T-34 i KV, sovjetski kontranapad kod Dubna je propao. General major Morgunov (Morgunov Rodion Nikolaevič), komandant oklopnih snaga u Ukrajini, napisao je nakon bitke izveštaj u kome kaže da je za situaciju kriv „manjak vozila za izvlačenje i rezervnih delova, u kombinaciji sa defektima iz proizvodnje i nestručnom upotrebom od strane nedovoljno obučenih posada. Izviđanje neprijateljskih protivoklopnih položaja bilo je slabo. Jedinice su sistematično bombardovane na maršu, tokom pripremanja za napad i samog napada. Pokreti od 800 do 900 km su izvođeni bez prisustva sopstvene avijacije. Koordinacija sa artiljerijom bila je slaba. Šumovit i močvarni teren bio je neprohodan za tenkove. Otpor brojnih neprijateljskih snaga bio je čvrst. Tenkovi su oskudevali u pancirnoj municiji. Sve ovo je uzrokovalo strašne gubitke mehanizovanih korpusa i gubitak velikog dela opreme i naoružanja.“

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Tenkovi T-34 zaglavljeni u močvari

Nemačke oklopne snage su uspele da odbiju napad i da nastave ka istoku, ka Kijevu. Tokom borbi, 16. oklopna divizija je tvrdila da je uništila 293 sovjetskih tenkova. Borbe oko Brodija i Dubna izazvale su kod Nemaca gubitke kakve nisu imale u borbenim dejstvima tokom čitave 1941. godine, ali su do kraja meseca sovjetske snage dospele u očajno stanje. Osmi, petnaesti i dvadesetdrugi mehanizovani korpus su izgubili oko 85-90% svojih tenkova. Deveti, devetnaesti i dvadesetčetvrti mehanizovani korpus su izgubili toliko tenkova da su korišćeni kao pešadijske jedinice. Vlasovljev 4. mehanizovani korpus, iako je još uvek imao oko 400 tenkova, podelio se na dva dela, sa 8. tenkovskom divizijom u obruču istočno od Kamenke i Bugskaje i 32. tenkovskom divizijom u povlačenju blizu Tarnopolja. Ova tenkovska divizija je bila poslednja crvenoarmejska tenkovska formacija sa značajnim brojem tenkova T-34, a do sredine jula, ukupna snaga im je pala na jedan tenk T-34, pet tenkova BT-7 i 11 oklopnih automobila tipa BA-10.

Radi boljeg razumevanja lošeg učinka tenkova T-34 tokom 1941. godine, bitno je malo detaljnije proučiti specifičnu tenkovsku jedinicu Crvene armije, npr. 32. tenkovsku diviziju. Pod komandom 42-godišnjeg pukovnika Jefima Puškina (Puškin Efim Grigorьevič), 32. tenkovska divizija je formirana aprila 1941. godine, na bazi stare 30. lake tenkovske brigade. Puškin je bio veteran Građanskog rata i nalazio se u tenkovskim jedinicama od 1932. godine. 30. tenkovska brigada je bila značajno manja od divizije, tako da kada je formirana, divizija je bila popunjena sa 50% oficira i svega 43% podoficira. To je bilo pogoršano i činjenicom da je većina vojničkog sastava bila tek regrutovana, stupivši u vojsku aprila i maja 1941. godine. Prvi tenk T-34 stigao je u jedinicu 25. aprila, dok je poslednji stigao mesec dana kasnije – 25. maja 1941. Divizija je ukupno primila 173 tenkova T-34 i 49 tenkova KV, što je činilo najopremljenijom tenkovskom divizijom Crvene armije (formacijom je predviđeno da diviziju sleduje 210 tenkova T-34 i 63 tenkova KV). Međutim, postojali su ozbiljni problemi što se tiče popunjavanja jedinice ostalom opremom, takođe bitnom za izvođenje borbenih dejstava. Tako je 32. tenkovska divizija bila popunjena sa svega 30% radio uređaja, 28% inžinjerijske i mostovne opreme, 22% motornih vozila točkaša, 13% alata i pribora i sa svega 2% potrebnih rezervnih delova i sklopova. Vozači tenkova su imali najviše po 5 časova vožnje, a mnoge od posada nisu ispalile niti jednu jedinu granatu pre izbijanja rata.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nemački vojnici razgledaju napušteni T-34

Divizija je svoj ratni put započela par kilometara istočno od grada Lavov. Prvo vatreno krštenje je imala 23. juna 1941. blizu Kamenke Strumilove gde je 18 nemačkih tenkova i 5 protivtenkovskih topova uništeno, uz gubitak 11 sovjetskih tenkova. Tokom noćnih borbi 24. juna, 16 nemačkih tenkova je uništeno, što je divizija platila sa 15 svojih tenkova. U sledeće dve nedelje, borbe su se vodile gotovo svakog dana, ali je tokom borbi kod Brodija i Dubna divizija često vodila borbe protiv nemačkih pešadijskih jedinica.

Komandanti frontova su imali vrlo oskudne obaveštajne podatke o neprijatelju, tako da je divizija često slata na usiljene marševe kako bi se borila protiv fantomskih padobranaca ili kolona tenkova. Usiljeni marševi su bili zastrašujući; područje je bilo prepuno reka i močvara koje su za tenkove bile neprohodne, dok su putevi bili česta meta nemačkih Štuka. Vozači tenkova su bili neiskusni i bilo je čestih kvarova na pogonu. Tokom privremenih zatišja, starešine su izvodile obuku posada u vožnji i gađanju.

Tokom prvih meseci rata, 32. tenkovska divizija je izgubila 37 od 49 tenkova KV i 146 od 173 tenkova T-34, sa gubicima u ljudstvu od 103 poginulih i 259 ranjenih. Polovina tenkova je izgubljena usled mehaničkih kvarova i manjka rezervnih delova ili vozila za izvlačenje. Svega 30% izgubljenih tenkova je stradalo u borbi, a 10% je izgubljeno u močvari. U fabrike na opravku je poslato 10% tenkova. Divizija je tvrdila da je uništila 113 tenkova i 96 protivtenkovskih topova, ali se ove brojke razlikuju od nemačkih statistika. Ukoliko se u obzir uzme popunjenost divizije sredstvima i municijom, kao i obučenost posada, može se reći da su brojke koje su Sovjeti izneli – možda preterane. Kada se uzme u obzir da se radilo o najopremljenijoj tenkovskoj diviziji Crvene armije, njen borbeni učinak donekle predstavlja razočarenje. Ogroman nedostatak obuke posada i jedinica Crvene armije učinio je da se T-34 u operaciji Barbarosa ponaša kao otupljen mač.

Iako su propustili da iskoriste svoj puni borbeni potencijal na bojištu, tenkovi T-34 su ostvarili veliki uticaj na nemačke konstruktore tenkova. Uprkos sukobima sa francuskim tenkovima vrednim poštovanja Char B1 1940. godine, koncept nemačkih tenkova  je nastavio da stagnira. Tenk T-34 je konačno naterao nemačke tenkiste da izađu iz zimskog sna. Tehnička superiornost tenka T-34 nad nemačkim PzKpfw III i PzKpfw IV dovela je do histeričnih potreba nemačke industrije da počne sa pravljenjem kopija. Nakon proučavanja zarobljenih primeraka, inžinjeri su zapazili da aluminijumski motor ugrađen u T-34 nije moguće proizvoditi u Nemačkoj. Dalje, slika da se tenk napravljen od strane Slovena, „niže rase“, proizvodi u Hitlerovom Trećem rajhu, bila je nezamisliva. Umesto toga, započet je projekt novog tenka, koji je završen nakon dve godine rada. Panter, novi tenk, nije se pojavio na bojištu sve do leta 1943. U međuvremenu, oklopne jedinice su morale da izvrše brojne modifikacije postojećih tenkova.

Zapanjujući gubici Crvene armije doveli su skoro do nemačke pobede 1941. godine. Crvena armija je konačno uspela, uz veliku cenu, da zaustavi Nemce u kasnu jesen 1941, faktički u predgrađu Moskve. Pažnja fabrika tenkova prebačena je sa modifikacija tenka T-34 na održavanje proizvodnje osnovnog modela tenka. Plan zamene tenkova T-34 tenkovima T-34M, otkazan je.

Jula 1941. godine je započet program preseljenja ključnih fabrika iz zapadnog dela Sovjetskog Saveza u novouspostavljene industrijske centre u oblast Urala kako bi sprečili da fabrike padnu u ruke Nemaca. Krajem avgusta 1941. glavna fabrika za proizvodnju tenkova T-34, Harkovska fabrika lokomotiva, započinje preseljenje u Njižnji Tagil, gde dobija ime Uralvagon. Prvi tenkovi sa linija nove-stare fabrike izlaze 20. decembra 1941. Kako bi se kompenzirao privremeni gubitak harkovske fabrike, fabrika Krasnoje Sormovo u Gorkom jula 1941. dobija naređenje da se pripremi za proizvodnju tenkova. Planovi proizvodnje pešadijskog tenka T-50 kao zamene za T-26 su otkazani, tako da se Fabrika br. 174 u Omsku prebacila na proizvodnju delova tenka T-34. U drugoj polovini 1941. godine, uglavnom u Staljingradu, proizvedeno je ukupno 1886 tenkova T-34. Proizvodnja je u stvari opadala kako je proticala godina, što je bilo uslovljeno preseljenjem pogona. Tako je 1121 tenkova proizvedeno u trećem kvartalu, a svega 765 u zadnjem kvartalu 1941. godine. Nedostatak dizel motora V-2 uslovila je ugradnju starih benzinskih motora tipa M17. Takođe su pojedini tenkovi bivali naoružani topom F-32 umesto F-34.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Tenkovi T-34, proizvedeni u Staljingradu, čekaju ukrcavanje za odlazak na front

Crvena armija je jedva preživela zimu 1941/42. godine tako da su svi napori bili usmereni na povećanje proizvodnje tenkova. Morozovljev konstruktorski biro u Njižnom Tagilu je pokušavao da pojednostavi proizvodnju sklopova što je više moguće. Na primer, top F-34 iz 1941. godine imao je 861 delova, dok je verzija iz 1942. godine imala svega 614 delova. Sve u svemu, vreme proizvodnje jednog tenka je prepolovljeno, a cena koštanja smanjena sa 269 500 rubalja na 193 000 rubalja.

Uprkos mnogim tehničkim prednostima u odnosu na nemačke takmace, T-34 je prikazao i brojne nedostatke koji su značajno uticali na njegove performanse. Upotreba skučene dvočlane kupole i nedostatak radio uređaja bile su velike mane tenka. Ove mane nije bilo moguće otkloniti u kratkom vremenskom periodu. U izveštajima nakon borbenih dejstava često se moglo naići na delove u kojima se kaže da su spojka i menjač nepouzdani, vozač izložen neprijateljskoj vatri, bočni oklop tenka ranjiv.  Glatke gusenice su bile nepopularne  jer su obezbeđivale slabu vuču u kretanju po blatu i bile su sklone pucanju pri slabijem pogotku. Uprkos svemu, T-34 se sa svim svojim nedostacima pokazao kao pouzdano vozilo. Na primer, u 10. tenkovskoj diviziji, svega 16% tenkova T-34 je napušteno na bojištu usled mehaničkih kvarova, dok su ostali stradali u borbi. Nasuprot njima, 44% tenkova KV je napušteno usled mehaničkih problema.

Neka jednostavna unapređenja tenka su ugrađena na osnovu borbenog iskustva. Tako je bočni oklop tenka povećan sa 40 na 45 mm. Poklopac otvora vozača je dobio novi izgled, pojednostavljena je rešetka poklopca motora, izvršene su modifikacije na transmisiji. Ugrađene su šire gusenice, od 500 mm, sa izbrazdanim gazištem. Vozila sa ovim modifikacijama označena su sa T-34 Model 1942. Treba napomenuti da Crvena armija nikada nije imala doslednu politiku označavanja mnogih podvarijanti tenka T-34.
Po izgledu sličan Modelu 1941, tenk T-34 Model 1942 je imao brojna unapređenja u odnosu na prethodnika, proizvodnja ovog modela je bila jednostavnija i jeftinija

Proizvodnja tenkova na toliko lokacija dovela je do značajnog broja varijacija tenka. Na primer, tenkovi T-34 Model 1941 koji su proizvođeni u staljingradskoj fabrici imali su blago nagnutu ploču koja se nastavljala bočnim oklopom, dok je zadnja površina kupole bila veća. Staljingradska fabrika nije odmah ubacila u proizvodnju modifikacije sa T-34 Model 1942, već je nastavila proizvodnju nekog „mešanca“ koji je imao odlike i jednog i drugog modela. Tako proizveden tenk je dobio oznaku T-34 Model 41/42. Fabrika Barikadij iz Staljingrada, koja je proizvodila topove pojednostavila je montažu topa i dala mu oblik dleta. Staljingradsko brodogradilište, koje je proizvodilo kupole, modifikovalo je hladno valjanu, varenu kupolu iz 1942. godine odsecanjem nižih krajeva prednjeg dela kupole, što je takođe činilo prepoznatljivim tenkove potekle iz Staljingrada.

[vathra]

Sto i jedan način kako ga uništiti. [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

На столу испред немачког официра се лепо види магнетска ПТ мина
http://en.wikipedia.org/wiki/Hafthohlladung
Што би значило да је ова слика вероватно из пролећа/лета 1943.

[Rade]

Prese iz harkovske fabrike su neko vreme bile izgubljene kada se fabrika selila na novu lokaciju, tako da su prvi tenkovi proizvedeni u fabrici Uralvagon imali livenu kupolu konstruktora Nabutovskoga. Livena kupola je imala nešto drugačiji oblik i deblji oklop, oko 60 mm. Problem sa kojim se suočila sovjetska proizvodnja tenkova od 1942. bio je i nedostatak gume, tako da su kao privremeno rešenje uvedeni točkovi u potpunosti izrađeni od čelika. Ovi točkovi nisu bili popularni među tenkistima, jer su pri većim brzinama stvarali velike vibracije koje su bile bučne i nelagodne za posadu, i mogle su da prouzrokuju štetu na pojedinim sklopovima. Sa popravkom snabdevanja fabrika gumom, na nekim tenkovima su promenjeni samo prednji i zadnji točkovi, dok su u sredini ostavljani čelični. Srednji točkovi su bolje podnosili ovaj problem. Kasnije, od 1943. godine, čelični točkovi su u potpunosti nestali sa svih sovjetskih tenkova.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Tenkovi T-34 Model 1942 proizvedeni u Zavodu br.112}

Uključivanje dodatnih fabrika u proizvodnju tenkova pomoglo je Crvenoj armiji da izgradi svoje tenkovske jedinice za letnju kampanju 1942. godine. Vojska je od juna 1941. godine izvršila značajne reorganizacije. Mehanizovani korpusi su 15. jula 1941. godine rasformirani. Tenkovske divizije su reorganizovane u tenkovske brigade, koje su smatrane lakšim za komandovanje i upotrebu od strane novih i neiskusnih komandanata. Tenkovska brigada iz avgusta 1941. godine imala je 93 tenkova (četu tenkova KV sa 7 tenkova, dve čete tenkova T-34 i 6 četa sa 64 lakih tenova kao što su T-26, BT-7 ili tenkova pristiglih putem programa „Lend-Lease“). Teški gubici u tenkovima i mala proizvodnja tokom jesenjih meseci dovela je septembra 1941. do redukcije u jačini brigade na 67 tenkova.

Novoformirane tenkovske brigade imale su zadatak da izvršavaju samostalne zadatke, a u okviru podrške operacijama koje bi izvodila armija ili front. Za direktnu podršku pešadije, bili bi organizovani tenkovski bataljoni, opremljeni uglavnom starijim tenkovima ili onim dobijenim od Saveznika u okviru programa „Lend-Lease“. Jačina tenkovske brigade nastavila je da pada tokom zime, jer je padala i proizvodnja samih tenkova. Zvanična organizacija tenkovske brigade iz decembra 1941. godine je od svega 46 tenkova pala na 27 tenkova februara 1942. Mnoge brigade nisu ni dostigle zvaničnu formaciju. Međutim, porast proizvodnje tenkova početkom 1942. godine omogućio je da tenkovske brigade počnu da rastu. Tako su tenkovske brigade aprila 1942. brojale 46 tenkova: 16 T-34, 10 KV-1 i 20 lakih tenkova.

Uporedo sa izrastanjem komandnog kadra crvenoarmejskih tenkovskih jedinica došlo je i do uvođenja masivnijih formacija tenkovskih jedinica. Marta 1942. su formirani prvi tenkovski korpusi. U stvari, to je bila jedinica ranga oklopne divizije po zapadnoj terminologiji. Novoformiran tenkovski korpus je imao dve tenkovske i jednu motorizovanu brigadu, sa ukupno 20 tenkova KV, 40 T-34 i 40 lakih tenkova. Sredinom aprila formacija je povećana na tri tenkovske brigade sa ukupno 150 tenkova. Prvi put su upotrebljeni maja 1942. kada su u borbama za Harkov pretrpeli velike gubitke. Očigledno, sovjetski komandanti još uvek nisu bili vični upotrebi oklopnih snaga, često deleći korpuse u posebne jedinice za podršku pešadiji. Gubici tenkova samo u maju mesecu iznosili su blizu 1500 tenkova.

Bitke za Harkov doveli su do ozbiljnih preispitivanja u crvenoarmejskim tenkovskim jedinicama. Tenkovske brigade su bile heterogene jedinice naoružane tenkovima T-34, KV i T-60. Teški tenkovi su bili čest izvor poteškoća, značajno sporiji od T-34 i T-60 i često su zaostajali iza brigade.  Iako je KV nastao kao težnja da se napravi „oružje – čudo“ 1941, 1942. godine je već postao ranjiv, tako da su svi komandanti priželjkivali da prestane njihova proizvodnja, zajedno sa prestankom proizvodnje lakih tenkova. Više su voleli brži i pouzdaniji tenk T-34. Iako su postojali planovi za ukidanje proizvodnje lakih i teških tenkova, smatralo se da bi taj potez poremetio industriju tenkova, koja je konačno počela da beleži traženi rast proizvodnje. Nađeno je kompromisno rešenje: teški tenkovi su izbačeni iz naoružanja tenkovskih brigada i reorganizovani u posebne tenkovske pukove koji su imali zadatak da pružaju podršku pešadiji. Deo proizvodnih linija teških tenkova u Čeljabinsku dodeljen je proizvodnji tenkova T-34. Nova formacija tenkovske brigade, koja je stupila na snagu jula 1942. godine, predviđala je da brigada ima dva tenkovska bataljona i motorizovanu četu i jedinice podrške. Brigada je brojala 1038 vojnika, 21 lakih tenkova, 32 srednja tenka T-34, 3 oklopna automobila BA-64, 110 teretnih vozila, 3 štabnih kola ili terenskih vozila, 12 motorcikala, 5 tegljača, 4 protivtenkovska topa 76 mm ZIS-3, 6 protivtenkovskih pušaka i 6 minobacača 82 mm. Prvi tenkovski bataljon, koji nas ovde više interesuje, imao je dve tenkovske čete sa po 10 tenkova T-34. Drugi je pak imao tenkovsku četu naoružanu sa 10 tenkova T-34 i tenkovsku četu naoružanu sa 10 lakih tenkova.

Reorganizacije nisu bile pravovremene, tako da nisu mogle uticati na borbena dejstva u kasno leto kod Voronježa i na reci Don. Gubici su bili zapanjujući. Od jula do septembra 1942. izgubljeno je skoro 8 000 tenkova. Nemačka 6. armija prodrla je u Staljingrad – najudaljenije tačke nemačkog napredovanja na Istočnom frontu.

Dok se nemačka vojska približavala Staljingradu i njegovim ključnim fabričkim postrojenjima, Sovjeti su činili napore da umanje uticaj staljingradskih fabrika na proces proizvodnje tenkova. Avgusta 1942. masivni kompleks Tankograd u Čeljabinsku, koji je proizvodio nepopularne teške tenkove KV-1, započeo je prebacivanje proizvodnje na proizvodnju tenkova T-34. Začuđujuće, staljingradska fabrika tenkova je radila sve do septembra 1942. godine, dok su borbe besnele u predgrađu. Postoji priča da su poslednje serije tenkova ulazile u gradske borbe bez finalnog farbanja tenka. Staljingradska fabrika traktora je do tada bila okosnica u proizvodnji tenkova T-34, sa učešćem od oko 42%. Fabrika Uralmaš u Sverdlovsku, koja je proizvodila KV i telo i kupolu tenka T-34, od oktobra 1942. bila je skoncentrisana samo na sklapanje tenkova kako bi pomogla u nadoknadi gubitka kritične staljingradske fabrike.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{T-34 Model 1943}

Iako je osnovni cilj tokom 1942. bilo jednostavno povećanje proizvodnje tenkova T-34, određeni napori su činjeni na unapređenju konstrukcije tenka. Jedan od pogodaka modela koji je bio kratkog života, T-34M, bila je šestougaona kupola koja je bila ugrađivana na tenkove T-34 Model 1943. Ova kupola je bila veća i prostranija od ranije kupole, sa 70 mm čeonog i 52 mm bočnog oklopa. Prostor za smeštaj municije je mogao da primi 100 umesto dosadašnjih 77 granata. Generalno gledano, kupole su izrađivane livenjem, sa hladno valjanim krovom. Međutim, one koje su proizvođene u fabrici Uralmaš, gde se nalazila 5000-tonska presa, bile  su oblije. Ukupno je kovanjem proizvedeno 2670 kupola i one su korišćene za ugradnju u tenkove proizvedene na novoj liniji u fabrici Tankograd u Čeljabinsku i Uralmaš u Sverdlovsku. Ipak, nisu sve linije za proizvodnju kupola prebačena na izradu šestougaonih kupola. Tako je fabrika koja je snabdevala kupolama fabriku Krasnoje Sormovo u Gorkom nastavila da proizvodi manje kupole  sve do kraja 1942. tako da su oba modela kupola ravnopravno ugrađivane u tenkove. U model 1943 su ugrađivani i “Ciklon” filter vazduha i petostepeni menjač. Do leta 1942, proizveden je i novi spoljni rezervoar goriva kapaciteta 40 litara, koji su se montirali na zadnji deo tenka, u paru. Tokom 1943. nastao je novi spoljni rezerevoar za gorivo, koji su činila tri cilindrična kanistera montirana na bočnoj strani tenka. Posada je putem male električne pumpe ili u nekim slučajevima ručnom pumpom prebacivala gorivo u unutrašnji rezervoar goriva.

Juna 1943. Sovjeti su izdali tehničke zahteve konstruktorskim biroima GKB-T-34 i SKB-2 za razvoj novog, univerzalnog tenka. Ideja je bila da se iskombinuju najbolje odlike teških tenkova, posebno njihov deblji oklop, sa željenim odlikama srednjih tenkova, posebno njihovom velikom pokretljivošću i malom masom. Dve takmičarske konstrukcije su razvijene, T-43 u Njižnem Tagilu i KV-12 u Čeljabinsku.

T-43 je u mnogome bio “vaskrsnuće” projekta T-34M iz 1941. godine, s tim što je težište dato na oklopnoj zaštiti. Čeoni oklop kupole iznosio je 90 mm, dok su bočne strane bile debele do 75 mm. Kao i u slučaju T-34M, vešanje je izvedeno pomoću torzionih šipki – umesto Kristijevog vešanja, ali su ipak zadržani tipično veliki točkovi kao kod T-34. Kao novina, kod T-43 se istakla kupola za tri člana posade i komandirska kupola koja je imala vidno polje od 360°. Oko tri četvrtine komponenti bilo je preuzeto sa tenka T-34 Model 1943, dok su se sama kupola i telo značajno razlikovali. Kako je program tenka T-34 imao prioritet, izrada prototipova novih tenkova je sporo napredovala, prvi je završen tek marta 1943. godine. Prototipovi tenka T-43 su poslati na poligon Kubinka na intenzivna ispitivanja, koja su pokazala ono što je već trebalo biti očigledno: teži oklop značajno smanjuje mobilnost tenka u poređenju sa T-34. Kako je nadolazeća letnja kampanja trebala veliku količinu proverenih tenkova, nije bilo ozbiljnih razmatranja o pokretanju proizvodnje novog modela tenka. Bitka kod Kurska, praćena sovjetskom protivofanzivom, pokazala je da je glavni nedostatak tenka T-34 slab top, a ne oklop. Kao rezultat toga, doneta je odluka da se tenkovi T-34 prenaoružaju novim topom kalibra 85 mm. Kao rezultat toga, napušten je projekat “univerzalnog tenka” T-43. Smatralo se da će tako naoružan tenk T-34 povratiti stari balans u kvalitetu tenkova koji je nastao uvođenjem osnovnog modela tenka u naoružanje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Prototip tenka T-43 (desno)}

Sovjeti su inače uvideli potrebu za jačim naoružanjem još januara 1943. godine, kada je došlo do prvih sukoba sa nemačkim Tigrovima. Tada je Glavna artiljerijska uprava dala zadatak konstruktorima da započnu razvoj novog tenkovskog topa kalibra 85 mm, koji će se upotrebljavati na oklopljenim vozilima. Biro koji je vodio F. Petrov, u Artiljerijskoj fabrici broj 9 u Sverdlovsku, završio je svoj prototip topa 85 mm D-5 juna 1943. godine. U međuvremenu, tim vođen G. Sergejevim iz Centralnog artiljerijskog konstruktorskog biroa (koji se nalazio u Artiljerijskoj fabrici broj 92 u Gorkom) je završio prototip topa 85 mm S-53. Oruđa su podvrgnuta ispitivanjima tokom jula 1943. godine, nakon čega je objavljeno da je pobedio Petrov sa topom D-5. Top D-5 je bio preglomazan za ugradnju u kupolu tenka T-34, tako da je odlučeno da se top ugradi u specijalnu verziju tenka T-34, lovac tenkova SU-85 i u novi teški top IS. Iako Grabinov top nije pobedio, on je ubedio Glavnu artiljerijsku upravu da se njegov top može montirati u kupolu tenka. Nakon što je izvršen mali broj konverzija, sprovedena su probna gađanja. Testovi su pokazali da je top prevelik za ugradnju u postojeću kupolu. Prostor potreban za punjenje topa bio je premali, kao i mesto za smeštaj municije.

Svoj vrhunac, tenk T-34 doživljava u bici kod Kurska. Do bitke, T-34 je izgubio mnogo od svoje prednosti i nadmoći nad nemačkim tenkovima. Novi nemački tenkovi, posebno Tigar i Panter, bili su bolje naoružani i oklopljeni. Najčešći nemački tenk, PzKpfw IV, bio je ekvivalentan sovjetskom tenku u većini parametara, ali je kupola nemačkog tenka davala veliku prednost u borbi. Ipak, prednost koja je imala delovanja bila je brojnost tenkova T-34 kojim su Sovjeti raspolagali u vreme bitke.

Crvena armija je postepeno usvojila doktrinu koja je izbegavala pokušavanje dostizanje Nemaca u tehničkom ili taktičkom smislu. Tehnologija sovjetskih tenkova, obuke tenkista i taktike nisu bile dorasle nemačkim u tenkovskim duelima “jedan na jedan”. Ali su sovjetski komandanti shvatili da borba mehanizovanih snaga nije određena tenkovskim duelima, već sukobima velikih združenih snaga. Na ovom nivou, Crvena armija je izgradila znatnu prednost u brojkama. Čak i ako bi Nemci uspeli da unište određeni broj tenkova, uvek bi nailazili na nove i nove tenkovske formacije Sovjeta. Dalje, na operativnom nivou, komandanti sovjetskih jedinica su demonstrirali sposobnost komandovanja velikim združenim jedinicama koje su bile ili jednake ili čak i jače od protivničkih.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Kurska bitka, detalj}

Tokom borbenih dejstava kod Kurska, sovjetski tenkisti su vešto koristili teren u nekim sektorima i uspevali da prikriveno priđu kako bi otvorili vatru sa manje udaljenosti. Napadom sa bliskih odstojanja, sovjetski tenkisti su imali veće šanse da probiju oklop novih nemačkih tenkova. Na sreću Sovjeta, najmoderniji nemački tenkovi, pored toga što su se često kvarili, nisu bili prisutni na bojištu u većem broju. Tako su gro nemačkih tenkova još uvek činili PzKpfw III i PzKpfw IV. Sovjeti su pretrpeli daleko veće gubitke od Nemaca u ovoj bici, ali je stabilna proizvodnja tenkova mogla relativno brzo da nadoknadi nastale gubitke. Pored toga, pošto su Sovjeti pobedili i imali kontrolu nad bojištem, dobar deo tenkova je izvučen sa bojišta i poslat na popravku.

T-34-85

U osvit bitke kod Kurska, zadatak prenaoružavanja tenkova T-34 topom 85 mm dobija visok prioritet. Još sa ispitivanja je postalo jasno da će biti potrebna nova kupola u koju će se moći smestiti novi top. Zahvaljujući Grabinovom uticaju u političkim krugovima, njegov top je izabran za naoružavanje tenkova iako je top D-5 već bio izabran za naoružavanje lovca tenkova SU-85. Da bi se ubrzao program, Morozovljev konstruktorski biro je predložio da se projekt prebaci u Fabriku br. 112 u Krasnoje Sarmovo, koje nije bilo daleko od Grabinovog biroa. Kao rezultat, konstrukcija Objekta 135 je poverena malom konstruktorskom timu vođenu Krilovim u Gorkom, dok je samo konstruisanje kupole povereno Keričevom. Izabran je šablon za kupolu već razvijenu za tenk T-43, ali prilagođenu telu T-34. Top 85 mm je eksperimentalno montiran na tenk T-43, kada dobija oznaku T-43-85. Time je postalo jasno da nije moguće iskoristiti kupolu sa T-43 bez određenih modifikacija. Pored toga što je kupoli dodat “vrat” da bi bila viša od poklopca motora, modifikovan je krov kupole pri čemu je nišandžija ostao bez svog poklopca, a komandir je pomeren sa pozicije u zadnjem delu kupole, iza nišandžije kako bi se dobilo više prostora za duži trzaj topa 85 mm. U jesen 1943. godine u fabriku Krasnoje Sormovo su stigli radionički crteži za proizvodnju topa S-53. Dokumenta su otkrila da je Grabinov top bio loše prilagođen za ugradnju u novu kupolu, te da je bio toliko glomazan da ne bi imao odgovarajuću depresiju ili elevaciju. Moskva naređuje Grabinu da redizajnira top. Dva prototipa tenkova T-34 sa novom kupolom su bili gotovi novembra 1943. godine i poslati u Kubinku. Testiranje je išlo tako glatko, da su Staljin i Državni komitet odbrane 15. decembra 1943. prihvatili Objekt 135 za uvođenje u naoružanje Crvene armije. Tenk dobija ime T-34-85, uprkos činjenici da su ispitivanja bila nekompletna i da sama konstrukcija tenka nije finalizirana. Staljin je naredio zvaničnicima tenkovske industrije da pripreme T-34-85 za proizvodnju do februara 1944. godine.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Šematski prikaz T-34-85}

Iako je S-53 bio prihvaćen za proizvodnju, ispitivanja za uvođenje u naoružanje su normalno rađena, kako bi se uverili da je izrađen u skladu sa specifikacijama. Tokom testova rađenih krajem decembra, jedan od topova se pokvario zbog manjkavosti konstrukcije sistema trzaja. Time je došlo do krize u tenkovskoj industriji jer je nekoliko fabrika već izrađivalo alate za novi top i kupolu. Kao kratkoročno rešenje, uprava artiljerije je naredila fabrici Krasnoje Sormovo da adaptira top D-5S za kupolu tenka T-34-85. To je omogućilo industriji da postigne rok koji je zadao Staljin. Ovaj privremeni tip tenka, nekada nazivan T-34-85 Model 1943, proizvođen je u Gorkom u periodu od februara do marta 1944. godine. Januara, uprava artiljerije ispituje četiri topa kalibra 85 mm: Grabinove S-50 i S-53, Petrov D-5 i LB-85 – delo konstruktora iz Gulaga. Ispitivanja su pokazala da ni jedan od četiri topa ne zadovoljava u potpunosti postavljene zahteve, te da finalni proizvod mora da ima najbolje karakteristike svakog topa ponaosob. Novi šef konstruktorskog tima fabrike br. 92, Savin, započeo je rad na redizajniranju topa S-53 koristeći neke odlike topa D-5 i ostalih topova kalibra 85 mm. Ispitivanja iz januara 1944. godine su pokazala da je ovakav, kompozitni dizajn, mnogo bolji od pojedinačnih konstrukcija topova D-5 ili S-53. Novi top je usvojen pod oznakom ZiS-S-53. Proizvodnja topa započeta je marta 1944. godine. Krajem meseca, novi top je postepeno zamenio topove D-5 na proizvodnim linijama. Ukupno gledano, proizvedeno je oko 800 tenkova T-34-85 sa topom D-5T, dok je ostatak bio naoružavan topom ZiS-S-53.

Sa proizvodnjom topova, izvršene su i neke izmene u konstrukciji kupole za T-34-85. Modifikovanu kupolu konstruisao je konstruktorski tim pod vođstvom Nabutovskog u glavnom konstruktorskom birou u Njižnem Tagilu. Teleskopska nišanska sprava TŠ-15 zamenjena je novom, zglobnom teleskopskom nišanskom spravom oznake TŠ-16. Sa spoljne strane tenka, ova izmena je uočljiva po tome što je kupola komandira pomerena za oko 40 cm ka zadnjem delu kupole.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{T-34-85 iz sastava 2. gardijskog tenkovskog korpusa ulazi u Minsk, jul 1944.}

Uporedo sa početkom priprema nekoliko fabrika tenkova da se prebace sa proizvodnje T-34 na proizvodnju T-34-85, fabrike u Njižnem Tagilu i Irkutsku započinju proizvodnju kupola za nove tenkove. Različite tehnike livenja u livnicama dovele su do toga da se kupole shodno tome i razlikuju. Najčešći tip kupole, verovatno proizvedene u livnici u Njižnem Tagilu je imao glatke strane dok se u drugoj livnici proizvodila kupola sa oštrim prelaskom kod zadnje strane kupole. Tokom rata, T-34-85 je proizvođen u tri fabrike: Uralvagonzavod br. 183, Krasnoje Sormovo br. 112 i Fabrika tenkova Omsk br. 174. U Njižnom Tagilu se nalazila najveća fabrika, u kojoj se proizvelo 78,2 % tenkova T-34-85. Do kraja rata T-34 je postao dominantan sovjetski tenk. Proizvodnja lakih tenkova je završena 1943. godine, dok je proizvodnja teškog tenka IS-2 ostala skromnih razmera.

Prvi tenkovi T-34-85 pristižu u jedinice Crvene armije marta 1944. godine. Uopšteno gledajući, prioritet su imale gardijske jedinice; među prvim jedinicama su naoružani 2, 6, 10. i 11. gardijski tenkovski korpus. Sovjeti su želeli da kompletno prenaoružaju svaku brigadu tenkovima T-34-85, ali u stvari, mnoge brigade su ostale sa mešovitim naoružanjem.

Krajem marta 1944. godine 1. ukrajinski front maršala Žukova i 2. ukrajinski front maršala Konjeva skoro da su uspeli da uhvate u zamku nemačku 1. oklopnu armiju kod Kameneca – Podoljskog na ukrajinsko-rumunskoj granici. Feldmaršal Erih fon Manštajn pokrenuo je protivnapad upotrebom SS oklopnih divizija, sa ciljem pomaganja 1. oklopnoj armiji da izbegne okruženje. Sovjetske jedinice su imale gubitke od prethodnih borbi, tako da je 4. tenkovska armija imala svega 60 tenkova (puna formacija predviđa 800 tenkova). Tenkovi T-34-85 su pohrlili u akciju kako bi ojačali oslabljene tenkovske brigade. Tenkisti su pozitivno reagovali na nove tenkove. General Katukov, komandant 1. tenkovske armije, se nakon rata seća „da je u ratu bilo i srećnih trenutaka. Jedan od njih je bio i pristizanje novih tenkova.“

Prvo vatreno krštenje tenkovi T-34-85 imaju krajem marta 1944. tokom operacija u zapadnoj Ukrajini. Nemačke jedinice u početku identifikuju tenk kao T-43, najverovatnije pod utiskom obaveštajnih podataka o novom „univerzalnom“ tenku T-43. Broj novih tenkova koji je učestvovao u ovim borbama nije bio veliki, jer je veći deo tenkova odlazio u gardijske jedinice koje je trebalo opremiti i pripremiti za nadolazeću ofanzivu. Pristizanje novog modela tenka bilo je veliko olakšanje za sovjetske tenkiste, posebno ako se ima u vidu da je istovremeno na bojište došao i teški tenk IS-2. Novi tenk nije preuzeo tehničku nadmoć od Nemaca, ali se skoro izravnao sa njom. T-34-85 je bio superioran u odnosu na najčešće nemačke tenkove tog vremena, u pogledu oklopne zaštite i vatrene moći. Ipak, nije bio ravan Panteru. To je bilo posebno vidljivo u tenkovskim duelima ova dva modela tenka, gde je sovjetski tenk u startu bio hendikepiran upotrebom municije BR-365. T-34-85 je mogao da probije nemački tenk samo sa boka, ili da pogodi u mali ravan deo čela kupole. Za razliku od njega, Panter je mogao da probije oklop sovjetskog tenka, i to sa 1200 m kupolu sa čela, i prednju ploču sa 300 m. Bočni oklopi oba tenka probijana su sa daljina od 2500 m, s tim da je sovjetski imao prednost u tome što je bočni deo Panterove kupole bio slab. Panter je izgubio na prednosti kada su Sovjeti uveli novi tip municije 85 mm – unapređeni projektil BR-365P. Ovaj projektil je imao jezgro od tungstena i mogao je da probije 138 mm oklopa na 500 m daljine. Tako je i Panter mogao da nastrada pogotkom u čelo tenka.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Zarobljeni T-34-85 u sastavu 25. oklopne divizije}

Glavna prednost tenka T-34-85, i pored svih pozitivnih strana konstrukcije, bila je brojnost. Na kraju meseca maja 1944. Nemci su raspolagali sa svega 304 Pantera na istočnom frontu, jer se veći deo ovih tenkova nalazio na zapadu, iščekujući Savezničku invaziju. Sovjetske fabrike su u proleće 1944. sa linija izbacivale oko 1200 tenkova mesečno. Bez obzira što njegov top do dolaska nove municije nije mogao da probije Pantera kako je želeo, probijao je tenkove i oklopna sredstva koja su činila većinu nemačkih oklopnih snaga na istočnom frontu – to je bilo i više nego dovoljno. Do početka operacije Bagration, sovjetske ofanzive protiv nemačke Grupe armija „Centar“ u Belorusiji 22. juna 1944. godine, većina sovjetskih tenkovskih korpusa bila je bar delimično prenaoružana novim tenkovima, a mnoge jedinice su bile u potpunosti prenaoružane.

T-34-85 je odigrao istaknutu ulogu u velikim pobedama tokom leta 1944. godine. Oko 7200 tenkova T-34 je proizvedeno do juna 1944. godine, od kojih je preko 6000 bilo T-34-85. Sa izuzetkom jednog tenkovskog korpusa, koji je bio naoružan mahom novim američkim tenkovima M4A2, skoro svi korpusi koji su učestvovali u operaciji Bagration su bili naoružani novim tenkovima. Operacija Bagration je počela 22/23. juna 1944. godine, sa ciljem uništenja Grupe armija Centar, u najvećem porazu Vermahta u Drugom svetskom ratu. Gubici naneti Nemcima u ovoj operaciji, bili su nenadoknadivi. Oslobođenje Belorusije je obezglavilo nemačku odbranu na istoku i praćeno je ofanzivom u Ukrajini, kojom je Crvena armija došla u centralnu Poljsku i Rumuniju. Najteže bitke tenkova su se dogodile oko Brodija i Lavova tokom ofanzive u Ukrajini, gde se nalazila većina nemačkih oklopnih snaga koje su bile angažovane na Istočnom frontu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{T-34-85 u Beogradu}

„Tridesetčetvorke“ u Jugoslaviji

Pored toga što se nalazio u naoružanju jedinica Crvene armije, tenkom T-34 su bile naoružavane i oklopne formacije savezničke Poljske, Jugoslavije i Čehoslovačke. Njima su bile naoružana čehoslovačka 1. tenkovska brigada u SSSR-u i jugoslovenska 2. tenkovska brigada. Poljaci su u početku imali jedan tenkovski puk, ali su do kraja rata formirali tenkovski korpus, dve samostalne tenkovske brigade i brojne jedinice za podršku oklopnih jedinica.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Stroj tenkova JA}

Jugoslovenska 2. tenkovska brigada formirana je na tlu Sovjetskog Saveza novembra 1944. godine. Ljudstvo za formiranje jedinice poticalo je od ljudstva koje je poslato iz Jugoslavije radi obuke na tenkovima i ljudstva koje se već nalazilo na teritoriji Sovjetskog Saveza, po različitim osnovama. Jedinica je od Sovjeta dobila 65 tenkova T-34-85. U Jugoslaviju biva upućena u proleće 1945. godine. Njen ratni put kroz Jugoslaviju vodio je preko Sremskog fronta, preko Zagreba, do Trsta 21. maja 1945. godine, gde je demonstrirala svoju moć. Nakon Trsta odlazi za Vipavu, gde je dočekuje odluka o formiranju 1. tenkovske armije, za čije potrebe su 1. i 2. tenkovska brigada prerasle u 1. i 2. tenkovsku diviziju. Nakon dodavanja po jedne motorizovane i artiljerijske brigade, te prištapskih i jedinica podrške, novoformirana 2. tenkovska divizija dobija naređenje da odmaršuje u Skoplje. Prema zamisli vojnih rukovodioca, trebalo je ojačati prostor prema Grčkoj, u kojoj je vladalo varljivo primirje između legalne vlasti i komunističkog pokreta. Februara 1946. godine, nakon ponovne eskalacije krize oko Trsta, 2. tenkovska divizija biva vraćena na teritoriju Slovenije. U vreme dolaska tadašnje 2. tenkovske brigade u Jugoslaviju, jedna četa je zadržana u Beogradu. Ta ista četa je marta 1946. godine poslužila kao osnova za formiranje 5. tenkovske brigade. Tehnika za popunu brigade došla je iz SSSR-a tokom marta 1946. godine (66 tenkova T-34-85).

Pored T-34-85, na teritoriji Jugoslavije su se nalazile i starije verzije tenkova, naoružane topovima kalibra 76 mm. Naime, ti tenkovi su se nalazili u naoružanju nemačkih policijskih oklopnih jedinica, koje su bile popunjavane tehnikom zarobljenim u toku borbenih dejstava na teritoriji Čehoslovačke, Poljske, Francuske… Tako je 5. oklopna četa, naoružana i tenkovima T-34, kraj rata dočekala u Sloveniji.

Na kraju četrdesetih godina, brojno stanje sovjetskih tenkova T-34 u naoružanju jugoslovenskih jedinica iznosilo je 425 tenkova. Sledeća nabavka ovih tenkova biće realizovana tek 1966. godine. Ostalo je zabeleženo da je 308 tenkova T-34, isporučenih u drugoj polovini 1947. godine, bilo slabijeg kvaliteta (nisu bili novi tenkovi već remontovani, neispravnosti akumulatora, isporučeni topovi 76 mm kao rezervno naoružanje, pukao blok motora…).

Za održavanje sovjetskih tenkova u naoružanju JA bila je zadužena centralna tenkovska radionica u Mladenovcu. Pored popravki, ova radionica je proizvodila i rezervne delove. U istoj radionici je izrađen i prvi jugoslovenski tenk A-1. „Vozilo A“ nije imalo neku veliku važnost sa stanovišta upotrebe u eventualnim borbenim dejstvima, ali je putem njegove izrade osvojena proizvodnja određene količine rezervnih delova za T-34. Avgusta 1950. godine formiran je mašinski biro u Beogradu, sa zadatkom osvajanja proizvodnje motora i menjača za T-34. Zadaci su kasnije prošireni i zadatkom proizvodnje tenkova u Vojkovićima (kasniji Famos). 1956. godine se odustaje od projekta razvoja domaćeg tenka tako da dolazi do gašenja mašinskog biroa.

[attachment=10]_{Jugoslovenski T-34-85 na vežbi}

Prijem zapadne vojne tehnike, među njima i tenkova, 1952. godine – uslovio je povlačenje tenkova T-34 iz naoružanja. Tenkovi T-34 se zamenjuju američkim M4A3 i M47 prvo u jedinicama stacioniranim u zapadnom delu Jugoslavije, dok jedinice u centralnom i istočnom delu zemlje ostaju i dalje naoružane sovjetskom tehnikom. Od na taj način nastalog viška tenkova T-34, obezbeđeni su tenkovi za formiranje još tri ratne jedinice.

Tokom 1966. godine, i pored nabavke modernijih sovjetskih tenkova, Jugoslavija donosi odluku da kupi ponuđenu modernizovanu verziju tenka T-34. Planirano je da se sa kupljenih 600 komada zamene već zastareli američki tenkovi M4A3. Jugoslavija je pored nabavke tenkova, želela da nabavi i odgovarajuću količinu rezervnih delova, jer je to smatrala jeftinijim načinom do dolaska do rezervnih delova. Posle dugih pregovora, nabavljeno je 600 tenkova, koji su isporučeni u serijama od po 200 komada, i to 1966, 1967. i 1968. godine. nakon nabavke ovih tenkova, odustalo se od ideje modifikovanja postojećih – nemodernizovanih tenkova. Tokom 1967. godine, zbog lošeg stanja starih T-34, zauzet je stav da se i oni dovedu na nivo T-34B. Planirana modernizacije je započeta u drugoj polovini 1969. godine. Za modernizaciju je bio zadužen TRZ Čačak. Ovaj proces nije doveden do kraja zbog izbijanja rata u Jugoslaviji 1991. godine.

Na dan 14. aprila 1972. JNA je imala 1018 tenkova T-34 i T-34B , što je predstavljalo 44% od ukupnog broja tenkova u naoružanju JNA.

Tenkovi T-34 su korišćeni u borbenim dejstvima na tlu Jugoslavije, da bi nakon Dejtonskog sporazuma bili povučeni iz naoružanja.

[Solaris]

Negdje sam pročitao da su na otoku Visu sve do 90-tih, ovi tenkovi bili u RR.
Zna li netko nešto više o tome?

hvala poz.

[MOTORISTA]

<iframe width="720" height="420" src="//www.youtube.com/embed/p2eHkR2V2dM?fs=1&start=" frameborder="0" allowfullscreen="true"></iframe>

[MOTORISTA]

Uništene 34-orke.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

Municija za top 76,2 mm F-34:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

1. Granata UBR-354A sa pancirnim zrnom BR-350A.
2. Granata UBR-354B sa pancirnim zrnom BR-350B.
3. Granata UBR-354P sa potkalibarnim zrnom BR-350P.
4. Granata UOF-354M sa trenutnim zrnom OF-350.
5. Granata UŠ-354T sa šrapnel zrnom Š-354T.

Preseci probojnih zrna.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

1. BR-350A
2. BR-350B
3. BR-350P

[duje]

Izvlačenje tenka sa njemačkim oznakama iz jezera. Prema okolini, moglo bi biti na prostoru nekadašnjeg SSSR-a. Na žalast imam samo slike bez popratnog teksta. Svakako je tenk "zaglavio" za vrijeme drugog svjetskog rata.

[duje]

Još nekoliko slika vađenja

[Rade]

Napušteni T-34 je izvučen sa dna jezera Johvi u Estoniji 14. septembra 2000. godine.

U blizini su se vodile borbe u periodu od februara do septembra 1944. godine. Tokom borbi, ovaj tenk je zarobljen od strane Nemaca. Nemci započinju povlačenje 19. septembra 1944. godine duž Narve. Sumnja se da je tenk namerno "gurnut" u jezero.

Lice koje je zaslužno za pronalaženje ovog dragulja jeste jedan lokalni dečak koji je šetajući video da tragovi gusenica vode u jezero, ali nigde ne izlaze. Nakon dva meseca je video mehuriće kako izlaze na površinu vode. Potom je ispričao šta je video u lokalnom klubu koji se bavi vojnom istorijom. Pokrenuta je ekspedicija i na dubini od 7 m je otkriven tenk. Preko tenka je bilo oko 3 m mulja. Entuzijasti su odlučili da izvuku tenk napolje i iznajmili buldožer od lokalne kompanije.

"Operacija" je započela u 0900, a završena u 1500, uz par pauza. Nakon što je tenk izvučen, ispostavilo se da se radi o tenku - nemačkom trofeju, koji je zarobljen u bici na Sinimedu, oko 6 nedelja pre nego što je gurnut u jezero. U tenku je pronadjeno 116 granata. Svi sistemi, sem motora, su bili u ispravnom stanj, a sam tenk odličn očuvan, bez truleži.

Planirano je da se tenk u potpunosti reparira i izloži u ratnom muzeju, koji je trebao da bude otvoren u selu Gorodenko na obal ireke Narva.

[cerepovec]

preduhitri me rade pa mi ostaje samo da dopunim da je u pitanju T34/76

[duje]

Evo potpune informacije. Hvala Rade!

[Rade]

Deo tridesetčetvorke iskopanog kod Rostoka. Unutra su bili i ostaci posade.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]