Rade
Administrator
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Posts: 17 058
|
 |
« Reply #1 on: August 19, 2011, 10:26:17 am » |
|
Automat Thompson
Uvod
Postoji određeno oružje koje je steklo status ikone u prošlom veku. Status ikone duguje delom ratu, a delom gangsterskim filmovima koji su postali popularni početkom 20. veka, od kojih su mnogi isticali po neko oružje. Često je oružje birano i postajalo popularno nezavisno od svojih karakteristika i kvaliteta, već po „fotogeničnosti“. Kao rezultat toga, kolekcionari i strelci su želeli da nabave baš to oružje koje su videli u filmovima. Moderan primer ovog efekta može se pronaći u upotrebi Smit Vesonovog revolvera .44 Magnum u seriji filmova o Prlјavom Hariju sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Film je potaknuo kolosalnu potražnju za revolverima, zahtev na koji kompanija Smit i Veson nije mogla odmah da odgovori i koja je, na kraju krajeva, spasila kompaniju od finansijske propasti. Drugi primer se odnosi na filmove sa tematikom rata u Vijetnamu. Obični građani su mogli da vide vojnike kako drže i upotreblјavaju različite moderne jurišne puške, automate i mitralјeze, što je potaklo interesovanje za vojnu tehniku i tehnologiju proizvodnje vojnog oružja. Dok je starije vojno oružje oduvek bilo predmet interesovanja kolekcionara, uskoro se pojavilo paralelno interesovanje za oružje koje se nalazi u naoružanju oružanih snaga tog vremena, tako da se uskoro pojavlјuju komercijalne varijante pušaka M-16, AK-47 i ostalih.
Automat Tompson je jedan od ovih oružja – ikona. Nјegov početak bio je neuobičajen, jer je razvijen nakon Prvog svetskog rata, zamišlјen kao oružje za borbu u rovovima. Pre nego što je mogao da uđe u naoružanje, rat je završen, tako da je ostao bez vatrenog krštenja. Međutim, prihvataju ga kriminalna bratstva iz Čikaga i Nјujorka tokom godina čuvene prohibicije dvadesetih godina prošlog veka. Policija i Istražni biro, koji su sebe smatrali slabo naoružanim, bili su primorani da za potrebe naoružavanja svojih snaga kupe automate Tompson. Veliki publicitet stiče u okršajima policije i gangstera i kroz njegovu upotrebu u masakru na dan Sv. Valentina 1929. Uskoro privlači pažnju i holivudskih producenata koji počinju da ga u velikom broju upotreblјavaju u svojih filmova. U stvari, pojavlјivanje Tompsona u filmovima nije bilo u proporciji sa njegovom upotrebom na ulicama i pod normalnim okolnostima bi sigurno izbledeo tokom kasnih tridesetih godina, jer se policija u velikoj meri obračunala sa bandama.
Ipak, istorija ima način da napravi pun krug. U svetlu japanskog napada na Perl Harbur decembra 1941, Amerika je morala da se brzo naoruža kako bi se borila u ratu. U arsenalu SAD tog vremena bilo je onog naoružanja koje se koristilo i u Prvom svetskom ratu. Na sreću, brilijantni konstruktor Džon Garand je od početka tridesetih godina radio na novoj konstrukciji poluautomatske puške, koja je kasnije dobila ime M1 Garand. Puška je uvedena u naoružanje 1936. godine. Uprkos činjenici da koncept automata nikada nije bio posebno atraktivan za upotrebu u oružanim snagama, i da Tompson nije bio široko prihvaćen za upotrebu u vojnim jedinicama, ipak je bio dostupan na tržištu. On je ipak postao očigledan izbor za kopnenu vojsku i marinski korpus, kako bi se pored poluautomatske puške Garand naoružali i njime, nakon čega je Tompson, ili od milošte „Tomi Gan“ postao, kao što je svetski poznato i prihvaćeno, najpoznatiji Saveznički automat Drugog svetskog rata.
I zaista, kompanija Auto-Ordnans, proizvođač Tompsona, je ubrzo uvidela važnost tog nadimka i patentirala ga. Tompsona su koristili Amerikanci, Britanci, Francuzi, Indijci, Australijanci, Kanađani, Južnoafrikanci, Novozelanđani, Sovjeti, Kinezi, Jugosloveni… Korišćen je u borbama na svim vrstama terena – u pustinji, na planini, u džungli i šumi, u polјu i na ulicama – i u svim okruženjima se pokazao kao potpuno prikladan i upotreblјiv. Niko ga nije zvao perfektnim, jer činjenica je da to nije ni bio – ali jedno je sigurno: niko ga se nije odricao. Vatrena moć generisana mecima kalibra 11,43 mm je uvek bila dobrodošla, u svim borbenim situacijama. Mali broj onih koji su primili rafal iz Tompsona su preživeli da posvedoče o njegovoj borbenoj moći.
Razvoj
Rovovski rat, kakav je vođen u Prvom svetskom ratu, potakao je konstruisanje unikatnih oružja, koja kasnije postaju uobičajena na bojištima širom sveta: ručne granate, snajperske puške, bacači plamena, laki minobacači i automati.Nemačka je bila pionir u razvoju automata, konstruisavši prvi praktičnu konstrukciju koja se prvobitno zvala „Maschienpistolen“, da bi potom dobila i zvaničnu oznaku 9 mm Bergman MP18/1. Nemci su tokom bitke za Verden 1916. godine brzo shvatili da su puške repetirke imale velika ograničenja u borbi u rovovima. Bile su preduge, glomazne za nošenje, male brzine gađanja i presnažne za borbu u rovovima, gde je dalјina do cilјa retko prelazila 180 m tako da je puška sa teorijskom dalјinom gađanja od preko 1800 m bila potpuno nepotrebna. Oružje kratkog dometa, sa mogućnošću automatske palјbe sa velikim kapacitetom okvira bilo je i više nego potrebno, tako da je razvoj Bergmana postao reper u konstruisanju oružja.
U periodu od kraja 1916. godine do 1918. godine proizvedeno je oko 30 000 primeraka ovog automata i često je kopiran u drugim zemlјama. MP18/1 je patio od nekoliko nedostataka, od kojih je glavni problem bila upotreba nepouzdanog „malog doboša“ sa pištolјa Luger, koji je uskoro zamenjen jednostavnim kutijastim okvirom. U globalu, Bergmanov automat je bio sjajno oružje. Termin „automat“ je potekao iz upotrebe metka manjeg kalibra od puščanog metka, generalno pištolјskog metka, i činjenici da je bio sposoban da ostvari potpuno automatsku vatru.
Saveznici su bili svesni potrebe da unaprede oružje za borbu u rovovima, ali britanski vojnici nisu imali dovolјno poverenja da bi se naoružali ličnim automatskim oružjem. Britanski vojni vrh je imao stanovište da bi Tompson ispalio svu municiju za kratko vreme, nakon čega bi vojnik ostao na bojištu bespomoćan. Kao dodatak, u vreme rata, mali broj država je bio spreman da uvede veći obim nove tehnologije u ratnu privredu, koja je već bila i više nego napregnuta proizvodnjom ratnog materijala.
Ironično, Francuz koji se bavio proizvodnjom zastarelog oružja sa slabim karakteristikama, uveo je koncept povećane vatrene moći vojnika- pojedinca uvođenjem zaista užasnog lakog mitralјeza Chauchat, i nešto efikasnijeg Fusil Mitrailleur Mle 1917, petometnom poluautomatskom puškom koja je funkcionisalo na principu pozajmice barutnih gasova. Nijedno od njih nije bilo ni kompaktno niti lako, ali je osnovni koncept na kome su se zasnivali u pružanju veće vatrene moći pojedincu bio najbitniji u celoj priči.
SAD koje su ušle u rat 1917. godine takođe su nevolјno prihvatale nove tehnologije. Američka puška M1903 Springfild su smatrane najbolјim vojničkim puškama, a dobar deo vojnika je bio naoružan i poluautomatskim pištolјima Kolt M1911, jednim od najbolјih ikada proizvedenih pištolјa. Ipak, izveštaji koji su dolazili u komandu američkih oružanih snaga počeli su da ukazuju da dok se Kolt pokazao kao odlično oružje za borbu u rovovima, a da se puška Springfild i nije baš najbolјe pokazala.
To su bile loše vesti za brigadnog generala Džona T. Tompsona, koji se do 1914. godine nalazio na mestu Načelnika za strelјačko naoružanje u odseku tehničke službe komande KoV, odakle je snažno podržao razvoj i uvođenje u naoružanje puške Springfild.
Sa izbijanjem rata, Tompson je napustio vojsku, kako bi postao načelnik odelјenja konstruktora u kompaniji Remington.
Možda je bitnija informacija iz njegove biografije da je 1916. godine zajedno sa sinom, potpukovnikom Merselijusom H. Tompsonom osnovao kompaniju za konstruisanje i proizvodnju naoružanja pod imenom Auto-Ordnance Corporation. Finansijsku podršku za osnivanje kompanije dobio je od Tomasa Rajana, finansijera irskog porekla koji je bogatstvo stekao zahvalјujući povlasticama za snabdevanje kompanije New York Metropolitan Traction Company tramvajima, kao i u poslovima organizovanja većeg dela Američke duvanske kompanije. Rajan je od ranije bio zainteresovan za poslove sa oružjem i zaintrigirala ga je Tompsonova ideja o konstruisanju automatske puške, tako da je dao značajna sredstva za osnivanje nove kompanije.
Džon Tompson, koji se vratio u vojsku – na staro postavlјenje, naravno, 1917. godine – dobio je u nadležnost snabdevanje kopnene vojske strelјačkim naoružanjem. Nedostaci standardne vojničke puške su ga se posebno ticali, obzirom da je imao u glavi projekat automata. U svim prilikama je reklamirao nadolazeći proizvod svoje kompanije, prizivajući novo oružje za američke vojnike:
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] General John T. Thompson na demonstraciji automata M1921, maj 1922.
„Naši momci u pešadiji, sada u rovovima trebaju mali mitralјez, koji će ispaliti 50 do 100 metaka, tako lak da može puziti s njim iz rova u rov, i da može s njim zbrisati čitavu četu neprijatelјa jednom rukom. Rovovsku metlu. Najbliži tome je francuska automatska puška Chauchat 8 mm ali je preteška i nema dovolјan kapacitet magacina i slabe je konstrukcije. Želim mali mitralјez koji možete držati u rukama, da gađate sa kuka, da ga punite u mraku. I mora da koristi municiju koju već imamo…. i želim ga odmah. Sada treba doći do njega. Trošak nije bitan!“
Bliš, Ejkhof i .45
Tompson je u razvoju novog oružja potpomognut naporima nekoliko talentovanih pojedinaca. Prvi je među njima bio kapetan Džon N. Bliš, pomorac, matematičar i fizičar koji je otkrio važna svojstva određenih metala povezana sa adhezijom koja su bila primenlјiva u konstrukciji mehanizama za zabravlјivanje cevi. Za razvoj lakog automata, njegova otkrića su imala veliki potencijal. Tompson je bio srećan što je unajmio veoma sposobnog konstruktora, Teodora H. Ejkofa, koji je trebao da postane stariji inžinjer u novootvorenoj kompaniji Auto-Ordnance. Ejkof je imao veliko iskustvo u konstruisanju oružja, radeći u tehničkoj službi pre rata, gde je u jednom trenutku radio na ispitivanju postojećeg automatskog oružja koje je razvijano širom sveta. Tu se uverio da najbolјi kalibri koji su na raspolaganju nisu puščani meci koji su tada bili u širokoj upotrebi, već veći, težeg zrna sa manjom energijom. Takvi meci su proizvodili manji pritisak na mehanizme oružja, bilo je lakše rukovanje oružjem pri rafalnoj palјbi, a kompaktne dimenzije su omogućavale da oružje bude manje i lakše. Na bliskim odstojanjima, ta zrna su imala i više nego dovolјnu zaustavnu moć.
Zamena starog metka .45 Long Colt novim revolverskim metkom .38 bio je izbor američkih oružanih snaga, ali iskustva iz Filipinskog ustanka (1899 – 1902), kada su se u borbi protiv pripadnika plemena Moro susretali sa situacijama da metak .38 ne može da zaustavi čoveka, dokazalo je da taj metak ima manje snage nego što je potrebno. Ejkhof je bio uveren da je najbolјi metak za potrebe razvoja novog oružja metak koji bi se razvio iz metka Long Colt, tzv. metak .45 Automatic Colt Pistol (ACP). Metak „.45 Auto“, kako je tada bio poznat, razvijen je kao komercijalni metak za pištolј Browning 1905. godine i zvanično usvojen šest godina kasnije, kada je korišćen za M1911 Colt. Novi metak je proveren na životinjama koje su bile predviđene za klanje. Šteta koju je izazivao novi metak bila je ne manja od štete koju su nanosili puščani meci. Tako je izabran metak za novo oružje, što je otvorilo pitanje: koji tip oružja bi mogao da se konstruiše, a koji bi iskoristio sve prednosti tog metka?
Odgovor na to pitanje je ležao u glavama Džona Bliša i Oskara Pejna, iako ni jedan od njih nije to tada shvatao. Marta 1915. godine Bliš je patentirao pištolј koji je koristio unikatni način zabravlјivanja cevi, konstruisan na principima ponašanja zatvarača na brodskim topovima, koji su imali tendenciju da se otvaraju samo kada je u komori smanjen pritisak, dok su pri punim vrednostima pritiska stajali čvrsto zabravlјeni. Nјegov sistem zabravlјivanja je bio vrlo jednostavan i relativno lak za proizvodnju, ali niko nije bio posve siguran u njegovu primenu.
U međuvremenu, 23-godišnji inžinjer i crtač je pristigao u kancelarije kompanije Auto Ordnance, tražeći posao. On je već stekao određenu reputaciju rasklapajući vrlo složenu pušku ispred odbora oficira kopnene vojske, koji su bili impresionirani time da nikada ranije nije video tu pušku, a jedan od njih ga je pomenuo generalu Tompsonu. Kada je Pejn stao pred Tompsona u proleće 1917. godine, odmah mu je ponuđeno radno mesto malo čudnog zvanja: „pronalazač i konstruktor“. To je bio proročki potez. U nameri da iskoriste Blišov mehanizam zabravlјivanja u automatskom režimu, general Tompson je u kompaniji Auto-Ordnance proizveo prototip lake puške koja je koristila metak .30-06 Springfield. Naziv puške je bio Thompson Auto Rifle. Sam prototip je imao dosta problema i Pejnu je odmah dodelјen zadatak da analizira pušku i modifikuje konstrukciju.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Tompson u kalibru .30
Auto-puška
Auto-Ordnance je 1917. godine proizveo prototip automatske puške, koristeći princip Blišovog sistema zabravlјivanja cevi. Bila je po izgledu slična pušci Pattern 1917 i koristila je metak .30-06. Iako je početna ideja bila dobra, mehanizam nije bio, jer je puška imala tendenciju da ispali metak pre nego što se zatvarač nađe u zabravlјenom položaju. Tokom jednog od testova došlo je do eksplozije puške, na stolu za opitovanja, tako da je Oskar Pajn dobio zadatak da iznađe rešenje za otklanjanje tehničkih problema na pušci. On i Teodor Ejkof su postali ubeđeni da problem potiče od upotrebe metka .30 koji nije podesan za oružja koja koriste frikcioni zatvarač, tako da su modifikovali mehanizam zatvarača. Ceo tim konstruktora se složio sa Ejkhofovim mišlјenjem da je za pravilno funkcionisanje oružja potrebno zameniti metak .30 nekim slabijim. I Pejn i Ejkof su shvatili da pored svojih odličnih balističkih karakteristika, kratki metak .45ACP poseduje najbolјe karakteristike za upotrebu u automatskom oružju. Na njihovu sugestiju, Tompson se složio da izmene konstrukciju puške, tako da je „Persuader“ septembra 1917. godine ugledao svetlost dana. Ovo oružje je imalo blagu sličnost sa kasnijim Tompsonom. Pokazalo se kao apsolutno nepouzdano oružje, glaveći posle svega 2 do 3 ispalјena metka. Postojalo je nekoliko razloga za ovakvo ponašanje oružja, od kojih je glavni bio nepouzdani sistem hranjenja oružja redenikom. Pejn je kasnije zabeležio da je „redenik bio nepraktičan te je stoga izbačen. Dimenzije delova smo držali na apsolutnom minimumu sigurnosti, tako da smo automat napravili što manje mase. na kraju smo došli do zaklјučka da se delovi automata toliko laki a njihovo pokretanje prebrzo tako da dolazi i do zaglavlјivanja. Odlučili smo da obrišemo tablu i krenemo iznova.“
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Prototip ‘Persuader’ pokazuje osnovni oblik koji će evoluirati u familiju automata Tompson.
Unapređeni dizajn je bio gotov 1919. godine, kada je izrađen i funkcionalni model. Ovo oružje imalo mnoge karakteristike kasnijih pištolјa – i zvalo se „Annihilator“. Na originalnom modelu su kasnije izvršene mnoge izmene. Četvrtasti zatvarač je bio izrađen iz jednog dela, zajedno sa udarnom iglom i ručicom zatvarača. Mogao je da gađa samo rafalnom palјbom, te se stoga pojavio problem snabdevanja municijom – brzina gađanja je iznosila oko 1500 met/min, a automat se hranio iz modifikovanog pištolјskog okvira kapaciteta svega 7 metaka.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] ‘Annihilator 1’, prvi prototip kod koga je primenjen ergonomičan prednji i zadnji pištolјski rukohvat. Ručica zapinjača se nalazila sa gornje strane.
Dalјe, hlađenje cevi nije bilo rešeno iako je bilo od vitalne važnosti za oružje tolike brzine palјbe. U pokušaju da reše problem municije, proizveden je doboš kapaciteta 50 metaka. Proizvedena su još dva primerka automata. Ovi automati „druge generacije“ su imali rebrastu cev i demontirajući prednji rukohvat, a uvodnik je obrađen za upotrebu doboša. Zanimlјivo je bilo to da nije bio ugrađen kundak, tako da je oružje bukvalno ličilo na automatski pištolј. Nije bilo ni prednjeg nišana, ali se moglo reći da je oružje polagano, raznim modifikacijama delova, počelo da poprima svoj izgled. Područje gde je modifikacijama učinjeno dosta u pogledu funkcionalnosti bili su okviri. Proizvedeni okviri kapaciteta 20 metaka dopunjeni su dobošima kapaciteta 50 i 100 metaka, nazvani „L“ i „C“ (rimski brojevi za 50 i 100). Dalјe izmene prvobitnog dizajna odnosile su se na ugradnju selektora vatre (rafalna i poluautomatska), ugradnju ručice za zapinjanje odozgo iznad uvodnika, i jednostavnog prednjeg nišana. Pomeranje ugla Blišovog mehanizma zabravlјivanja usporilo je brzinu palјbe na oko 800 met/min, što je i dalјe bilo previše. Do kraja 1918. godine proizvedeno je oko 24 automata.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Dvojica pripadnika njujorške policije naoružana automatima M1919 ‘Annihilator III’
Ovi rani primerci su poznati kao M1919 i služili su za testiranje. Oba konstruktora, i Pejn i Ejkof su bili zadovolјni time što je automat bio praktičan, ali su želeli da ga pojednostave kako bi osigurali da oružje ima manji broj delova i samim tim veću pouzdanost i jednostavnu proizvodnju. Malo toga je moglo biti učinjeno na pojeftinjenju proizvodnje, uprkos činjenici da je finalna varijanta automata imala svega 11 glavnih delova, a Auto-Ordnance-u je očajnički trebao posao. Kucnuo je čas za stavlјanje automata u proizvodnju.
Sa proizvodnjom je sve bilo u redu, ali automatu je i dalјe nedostajalo ime i model. I dalјe je bio poznat kao automatski pištolј, ali takav naziv nije bio po Tompsonovom ukusu, tako da je sugerisao da se nazove „potkalibarnim pištolјem“ želeći da ukaže da novo oružje koristi metak manji od puščanog.
Ovaj termin je već bio u upotrebi, za puške sa umetnutom cevi kalibra .22 koje su se koristile u obuci u nišanjenju.
Pošto se pojavilo mišlјenje da će se potencijalni kupci zbuniti ovakvim imenom, tokom jednog sastanka u kompaniji Auto-Ordnance je predložen naziv „automat“. Nastavile su se dalјe sugestije o mogućem imenu, tako da je malo falilo da se nazove Rajanova jurišna puška, po Tomasu Rajanu. Rajan lično nije bio za to ime, držeći da ne zna ništa o automatima, tako da je predložio da se jednostavno nazove automat Tompson – ostalo je istorija.
Kolt i novi model M1921
Kompanija Auto-Ordnance nije bila sposobna za masovnu proizvodnju, imajući samo jednu radionicu sa devet zaposlenih, tako da ako se želelo da novi automat bude proizveden u velikom broju i po razumnoj ceni, bili su potrebni kapaciteti za serijsku proizvodnju. Najjednostavnije rešenje bilo je iskoristiti potencijalne kompanije Kolt u Hartfordu, koji je već bio angažovan u razvoju M1919. General Tompson je ranije već sarađivao sa Koltom na pištolјu M1911, tako da nije bilo iznenađujuće potpisivanje ugovora o proizvodnji 15000 automata po ceni od 38,25$ po komadu. Ugovor je potpisan u avgustu 1920. godine i u njemu je preciziran tempo proizvodnje od 100 automata dnevno. Sa Koltom je ugovorena i proizvodnja okvira. Radovi su počeli odmah, prvo na izradi alata, zbog čega je Kolt uzeo jedan automat M1919 kao model. Prvi automati su proizvedeni 30. marta 1921. godine i svi su bili prekontrolisani od strane majora Džona Bareta, koji je bio zaposlen na mestu inspektora u kompaniji Auto-Ordnance.
Ovi Kolt-Tompsoni su bili proizvedeni sa vrlo visokim standardom izrade i bili su označeni sa „Model of 1921A“. Automati su imali sve oznake originalnog Tompsonovog dizajna, sa orebrenim delom cevi dužine 26,6 cm. Zadnji nišan je bio tipa Liman, zbog koga je moralo prorezati izrez za ručici zapinjača, kako bi se moglo neometano nišaniti. Prednji i zadnji rukohvat, kao i kundak, bili su izrađeni od orahovine. Selektor vatre se nalazio na levoj strani. Automat je mogao koristiti okvire kapaciteta 20 metaka, s tim da je uvodnik mogao da prihvati i doboše kapaciteta 50 ili 100 metaka. Svi automati su nosili utisnut serijski broj na levoj strani uvodnika, na sanduku (ispod kundaka) i ispod prednjeg rukohvata. Pukovnik Ričard Kats i njegov sin su 1926. godine započeli rad na konstruisanju kompenzatora koji je mogao da se montira na usta cevi puške ili automata. Kompenzator je usmeravanjem barutnih gasova na gore, smanjivao tendenciju cevi automatskog oružja da ide naviše. U početku je Kats pokušavao sa sistemom dodavanja tegova na cev oružja, što je imalo efekta ali nije bilo praktično. Ideja korišćenja barutnih gasova na ustima cevi za ublažavanje trzaja oružja potekla je iz neke ranije utemelјene tehnologije – tehnologije parne mašine, kod koje se snaga gasova može redukovati, a samim tim i trzaj, dodavanjem ekspanzione komore na kraju cevi. Određivanje efikasnosti ove konstrukcije pokazalo se kao problematično, stoga je Kats unajmio Filipa Kvajla, fizičara iz kompanije Peters Kartridž. U rešavanju ovog problema Kvajl, koji je bio entuzijasta i zalјublјenik u oružje, koristio je i svoj izum – brzinsku kameru.
Trzanje cevi je sigurno predstavlјalo problem bilo kome ko bi koristio M1921 u režimu rafalne palјbe, sem ukoliko ne koristi kratke, kontrolisane rafale, jer bi pogoci gotovo sigurno završavali gore i desno od nišanske tačke. Tako je konstruisan jednostavni navojni kompenzator, sa četiri vertikalna proreza koja su usmeravali barutne gasove na gore i time pravili potisak na dole, tako da je donekle anuliran trzaj cevi na gore.
Liman korporaciji se svidela ideja tako da su se ponudili da ga proizvode uz zaradu od 1$ po komadu. Kompenzatori su počeli da se pojavlјuju na Tompsonima od početka 1927. godine, uz novu oznaku: M1921AC. Određeni broj ovih modela je konvertovan u poluautomatsku verziju. Nije lako odrediti racionalno objašnjenje za ovu konverziju, ali je moguće da je bilo zahteva za jeftiniju i pri gađanju lakše kontrolisaniju verziju automata. Nepoznat je broj konvertovanih automata, ali se pretpostavlјa da ih je konvertovano ne više od par stotina. Originalni primerci ove verzije su vrlo retki.
Britanski Tompsoni
Maja 1921. godine general Tompson odlazi na evropsku turneju kako bi pronašao kupce za svoj automat. Na turneji obilazi Belgiju, Britaniju, Francusku i Španiju. Bio je pozvan da demonstrira automat u kompaniji Royal Small Arms u Enfildu. Demonstracija se može smatrati uspešnom, obzirom na izveštaj glavnog inspektora fabrike Royal Small Arms. U izveštaju je posebno pohvalio preciznost i pouzdanost oružja, te da je oružje vredno pokretanja proizvodnje. Određene nedoumice su se odnosile na Blišov sistem zabravlјivanja. Glavni inspektor se pitao da li je Blišov sistem neophodan. Tako je kasnije, kada je proizveden probni primerak Tompsona, izbačena Blišov mehanizam zabravlјivanja, a iz automata pomoću kanapa ispalјen rafal. Rezultat je bio sledeći: meci ispalјeni, čaure izbačene, rukovodioci zadovolјni. čaure su imale identični oblik kao one izbačene iz automata kod koga nije bio uklonjen Blišov sistem zabravlјivanja.
Izražene su sumnje i u pogledu efikasnosti doboša. Kutijasti okviri kapaciteta 20 metaka su po njima bili mnogo jednostavniji i za isti broj metaka i lakši. Takođe je istaknuta i jednostavnost u pakovanju i transportu običnih okvira. U toku testiranja javili su se određeni problemi sa mecima koji bi slagali, ali se to ne može pripisati samom automatu. Ipak, i pored svih negativnosti, britanski izveštaji su se pohvalno izražavali o isprobanom automatu.
Ipak, do naručivanja automata nije došlo, jer je britanska vlada bila protiv prenaoružavanja jedinica oružjem koje je skupo, a uz to nije ispitano u borbi.
Konstruktori su nastavili da traže put da prodaju svoj automat u Evropi, tako da su 1921. i 1923. godine održali demonstraciju automata u Francuskoj. Na žalost, prezentacija se završila lomom zatvarača. Međutim, uprkos lomu zatvarača, automat je ispalio sve metke iz okvira. U Belgiji je održana prezentacija 1923. godine, i Belgijanci su bili impresionirani prikazanim oružjem. Ipak, oni su želeli oružje u kalibru 9mm Parabelum – koji je u to vreme bio vrlo popularan u Evropi. Problem sa kojim se suočila kompanija Auto-Ordnance bio je taj da nisu imali mogućnost da proizvode različite varijante osnovnog modela, a što se u Evropi pokazalo kao neophodno. Stoga su sa kompanijom Birmingham Small Arms (BSA) sklopili ugovor o licencnoj proizvodnji „evropskih“ modela Tompsona. Automati proizvedeni u BSA nosili su oznaku „Model of 1926“ i bili su u kalibru 9 mm. Danas nisu poznati van kolekcionarskih krugova.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Vojnička varijanta, Model 1923 Thompson, sa nožicama.
Januara 1928. godine Francuzima je predstavlјen Tompson u kalibru 9 mm. Automat je bio opremlјen i nožicama. Neočekivano, doboš nije bio dostupan, tako da je automat testiran samo sa okvirima kapaciteta 20 metaka. Francuzi su zapazili da Tompson pri jedinačnoj vatri na dalјinama do 600 m postiže izvanrednu preciznost, te da pri rafalnoj palјbi ima dosta rasipanja. Pri ispalјenih 3500 metaka, od kojih 2500 u režimu rafalne palјbe, javilo se par manjih zastoja. Komisija je nakon testiranja pronašla određena oštećenja na delovima automata, tako da se ne može reći da je bila zadovolјna. Stoga su dali zaklјučak da Francuska nije zainteresovana za oružje koje koristi standardni pištolјski metak.
Uprkos proizvodnji modela u kalibru 9 mm, niti su Francuzi, niti Belgijanci naručili automate. Ovaj manjak interesovanja nije zaustavio rad kompanije iz Birmingema na modifikovanom modelu, oznake M1929. Ovaj model je izrađivan u više kalibara, uklјučujući 9 mm Bergmann i 7,63 mm Mauser, ali uprkos tome nije bilo većeg interesovanja, tako da je BSA 1930. godine prekinula proizvodnju Tompsona.
Tompsoni u službi Poštanske službe i Marinaca
U međuvremenu, Auto-Ordnance je nastavio sa prezentacijama po gradovima SAD. Prva velika narudžbina je došla od potpuno neočekivanog naručioca: američke pošte. Pošta je nakon serije brutalnih plјački naručila 200 automata M1921A kako bi obezbedili sigurnost poštanskih vagona. Ovi automati su u stvari isporučeni američkim marincima koji su bili zaduženi za obezbeđenje poštanskih vozova. Marincima se oružje svidelo… tako da su 1927. izvršili određene testove. Iako zainteresovani, Marinski korpus je zatražio da se redukuje brzina gađanja, tako da je Oskar Pejn dobio taj zadatak. Pejn je ovo odradio na tipično jednostavan način, dodavanjem mase zapinjača i smanjenjem jačine povratne opruge. Time je brzina gađanja pala na prihvatlјivijih 600 met/min. U skladu sa ovim modifikacijama, „poštanski“ Tompsoni su modifikovani, a preko oznake M1921 utisnuta je oznaka M1928.
Automat M1928 je zvanično predstavlјen 1. januara1928. godine. Na levoj strani sanduka mu je utisnuto „U.S. Navy“. Na poligonu za testiranja u Merilendu ispitano je 12 Tompsona modela M1928. Pokazali su se kao vrlo pouzdano oružje. Zamerke su se odnosile na to da kada se gađa obeležavajućom municijom, dolazi do ranijeg odbravlјivanja cevi, tako da barutni gasovi završavaju u očima strelca.
Kao rezultat ovih testiranja, američka mornarica je 14. marta 1932. godine naručila 1500 automata. Ovaj datum se uzima kao datum početka vojne karijere Tompsona.
Novi modeli
Period između 1928. i 1929. godine bio je od velike važnosti za kompaniju Auto-Ordnance.
General Tompson se penzionisao 1928. godine, a narednu godinu je obeležila Rajanova smrt. Prodaja automata nije išla baš najbolјe. U SAD i u inostranstvu je prodato oko 10 300 automata, ali to nije bilo dovolјno da kompanija opstane. Narastajuća upotreba Tompsona od strane lјudi sa one strane zakona nije baš činila dobro reputaciji kompanije, dok su Rajanovi naaslednici želeli da prodaju kompaniju, u to vreme procenjenu na 412 000 dolara, dok su dugovi kompanije iznosili 2 200 000 dolara. Ipak, Džon i Marselijus Tompson, sinovi generala Tompsona, i dalјe vlasnici najvećeg dela akcija, blokirali su svaki pokušaj prodaje kompanije.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Doboš modela „L“, kapaciteta 50 metaka
Ova nelagodna situacija je trajala i sledećih deset godina, sa Auto-Ordnance-om koji je tavorio na ivici propasti, jedva opstajući zahvalјujući ograničenim narudžbinama vlade SAD. Diskutabilno je koliko bi ova situacija potrajala, da Marselijus nije umro 1939. godine, a Džon Tompson naredne godine omogućio Raselu Megvajeru da kupi preduzeće za sumu od 529 000 dolara i otpisanim dugovima. On je vešto uspeo da obezbedi većinski paket akcija, i tako je formirana nova kompanija pod nazivom Thompson Automatic Arms Corporation.
U međuvremenu, događaji van SAD ne samo da su promenili sudbinu nove kompanije, već i pravac svetske istorije. Početak oružanog sukoba između Velike Britanije i Nemačke 1939. godine doveo je do porasta zahteva za strelјačkim naoružanjem svih modela u Britaniji, čija mala vojska nije imala dovolјno resursa za borbu. Evakuacija iz Denkerka maja i juna 1940. godine je za rezultat imala gubitak velikih količina oružja i ratnog materijala, što nije bilo moguće brzo nadoknaditi.
Kompanija je bila pod pritiskom stalno narastajućih zahteva, da bi japanski napad na Perl Harbur, podigao ulog još više. Kompanija se na početku 1939. godine suočila sa dva velika problema: sporom proizvodnjom automata M1928 i njihovom visokom cenom. Odgovor za ova dva problema ležao je u masovnoj proizvodnji, jer veliki broj proizvedenih automata smanjuje cenu koštanja. Međutim, proizvođač nije imao ni kapacitete, ni iskustva za takvu vrstu proizvodnje. Kolt je već prekinuo proizvodnju Tompsona, tako da je Megvajer ponudio licencnu proizvodnju kompaniji Savage Arms Corporation. Uprkos tome što je ranije već odbio sličnu ponudu, složili su se da Kolt isporuči late koje je koristio u proizvodnji i da se 50% vrednosti ugovora isplati odmah.
Ugovor potpisan 13. decembra 1939. godine tretirao je proizvodnju 10 000 automata M1928A po ceni od 32 dolara po komadu – bez zadnjeg nišana i kompenzatora trzaja koji su se nabavlјali naknadno. Cevi su se obrađivale tako da se kasnije navije kompenzator, dok je prednji rukohvat ugrađivan po dodatnoj ceni od 67 centi po komadu.
Početak proizvodnje se očekivao u roku od 10 nedelјa od dana potpisivanja ugovora, ali se pojavio problem koji nije bio baš prisutan vlasnicima kompanija. Naime, postojao je vrlo komplikovan sistem snabdevanja, jer se ispostavilo da kompanija Kolt nije sve delove sama izrađivala već je imala čitav lanac podizvođača. Iako je Kolt uglavnom bio odgovoran za obradu uvodnika i zatvarača, neobrađeni delovi su stizali iz kompanije Billings & Spencer iz Konektikata. Sklop kundaka isporučivao je Remington, koji je pak nabavlјao delove od nekoliko dobavlјača. U početku su i Kolt i Sevidž vršili mašinsku obradu cevi. Kompenzatore je izrađivala kompanija Liman. Sevidž je odlučio da započne proizvodnju u fabrici Utika u Nјujorku, ali se predloženi datum početka proizvodnje, januar 1940. godine, pokazao kao vrlo optimističan. Ipak, njihovom zaslugom proizvodnja je započeta maja iste godine. Gotovi automati prodavani su Tompsonu po ceni od 67 dolara komad, ali je ova vrednost 1942. godine pala na 59 dolara po komadu, jer je proizvodnja učinjena jednostavnijom. Američkoj vladi je automat prodavan po ceni od 130 dolara po komadu. Britaniji je automat prodavan po ceni od neverovatnih 200 dolara po komadu.
Skoro svi automati proizvedeni u kompaniji Sevidž imaju otisnuto slovo “S“ na delovima, kao i ispred serijskog broja, sa izuzetkom kontingenta od 50 000 automata koji nisu bili obeleženi iz razloga koji i danas zbunjuju istoričare. Svi autoamti proizvedeni u pogonima kompanije Sevidž identični su Koltovom mornaričkom modelu iz 1928, iako su neki kasniji automati finalno obrađivani fosfatizacijom umesto bruniranjem.
Do tada američka kopnena vojska nije pokazivala interesovanje za automat, ali je postepeno shvatala da nema drugu opciju. Marta 1932. godine američka kopnena vojska je podnela „ograničenu listu nabavki“ za oružje za koje su smatrali korisnom ali ne od suštinske važnosti za vojsku. Početno interesovanje konjice za zamenjivanje pušaka automatima je slabila, i dok je za konjičke jedinice kuplјeno nešto automata, konjica je ipak rešila da sačeka uvođenje poluautomatskih pušaka tipa M1 Garand. Kasniji uporedni testovi su pokazali da je za konjicu M1 ipak bio prejako i predugo oružje, obzirom da je konjica sve više zadataka obavlјala iz oklopnih vozila. Tako se konjica sa zakašnjenjem okrenula Tompsonu, koji je septembra 1938. godine dobio novu oznaku – M1928A1 i stigao i na zvaničnu listu za nabavke. čak i tada vojska nije blagonaklono gledala na kupovinu automata za naoružavanje jedinica pešadije, sve do juna 1939. godine kada je naručeno 950 automata. Događaji su se brzo odvijali, tako da je krajem 1940. godine broj naručenih Tompsona narastao na 20 405 komada, iako je veliki broj njih završio u Britaniji. Stavovi su se nakon napada na Perl Harbur drastično promenili. Do februara 1942. godine proizvedeno je blizu pola miliona automata. Tompson je ušao na sva ratišta.
Modifikacije, unapređenja, M1A1
Uprkos Sevidžovom prvobitnom manjku entuzijazma kada je reč o proizvodnji Tompsona, vremenom se posao pokazao kao vrlo profitabilan – do kraja 1940. godine je naručeno 20 450 automata. Međutim, ostali su problemi u proizvodnji automata, a koji su se odnosili na toleranciju obrade delova kakvu je zahtevao Blišov sistem, kao i količina radnih operacija potrebnih za proizvodnju kundaka, rukohvata, orebrenja cevi, kompenzatora, podesivih nišana itd.
Da bi neko oružje postalo „odobreno“ od strane vojnika koji ga koristi, potrebno je zadovolјiti određene parametre. Oružje mora biti robustno, mora imati minimalan broj delova, mora biti jednostavno za rasklapanje i sklapanje, da nema ništa što bi se moglo podešavati (jer će vojnik obavezno pokušati da to „dotera“ bolјe), mora da bude relativno otporno na prlјavštinu, pesak i manjak ulјa, i da bude tolerantno prema lošem održavanju. M1928 nije zadovolјavao dobar deo ovde nabrojanih parametara. Zahtevao je razumni nivo pažnje prema oružju, zadnji nišan je bio podesiv… Doboši sa municijom bili su nezgodni za nošenje, i što je bitnije – smetali su pri kretanju na bojištu. Bili su, kako ih je jedan vojnik nazvao „konzerve pune kotrlјajućih ležajeva“.
Od 1940. godine je započeo lagani proces evolucije koji je trebao da dovede do toga da Tompson postane praktičnije oružje, ali u početku je problem predstavlјao odsustvo koherentne politike modifikacije. Tompson se pojavlјivao sa raznim varijantama delova, uglavnom u periodu od 1941. i 1942. godine, kada je na videlo dana izašao „ratni“ model M1. Ovaj period evoluiranja Tompsona bio je interesantan sa stanovišta razumevanja nedostataka prvobitne konstrukcije koje su postale očigledne sa uvođenjem automata u naoružanje. Generalno gledano, automati koji su u početku prodavani građanima i organima reda, retko su se nalazili u režimu upotrebe sličnom ratnim uslovima, tako da su se slabosti automata slabo pojavlјivale.
Prepoznatlјivo orebrenje spolјašnjosti cevi, koje je služilo za hlađenje oružja, prvo je preoblikovano iz kružnog u četvrtasto, da bi kasnije bilo i potpuno izbačeno. Tompson je retko punjen dobošima većeg kapaciteta od 50 metaka – većinom okvirima kapaciteta 20 metaka. Primenom okvira manjeg kapaciteta, u vremenu izmene okvira, cev ima dovolјno vremena za hlađenje. Takođe, u borbi se nisu koristili dugi rafali slični rafalima u gangsterskim obračunima.
Limanov zadnji nišan zamenjen je jednostavnim zavarenim „L“ profilom, koji je kasnije dobio i uglasta krilca slična onim kod Limanovog nišana.
Ručica prednjeg rukohvata je takođe izbačena, jer je često zapinjala za delove uniforme i opreme. Promenjena je i vrsta drveta od kog su se izrađivali drveni delovi, u korist jeftinijeg materijala.
Sva ova unapređenja i modifikacije su izvršene na osnovu iskustava vojnika u borbenim dejstvima, međutim, oni nisu u većoj meri ubrzali proizvodnju, a potrebe za automatom su rasle.
Zahtev britanske vlade za pomoć u snabdevanju ratnim materijalnom doveo je do programa „Lend-Lease“ u martu 1941. godine, po kome su u Britaniju slati brodovi, tenkovi, vozila i strelјačko naoružanje, dok je zauzvrat Britanija dozvolјavala korišćenje baza u Kanadi, Bermudskim ostrvima i zapadnoj Indiji. Prvobitno je za slanje odvojeno 4700 automata Tompson M1921A, proizvedeni u Koltovoj fabrici. Bilo je jasno da kompanija Sevidž neće moći da odgovori na narudžbe, stoga je u Bridžportu avgusta 1940. godine kuplјeno zemlјište za novi pogon kompanije Auto-Ordnance. Proizvodnja je započeta januara 1941. godine, i to samo mehanizma okidača i uvodnika, dok je Remington i dalјe bio proizvođač najvećeg broja delova automata.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Ispitivanje proizvedenih automata u kompaniji Sevidž.
Suočeni sa pritužbama američke vlade da je cena automata previsoka, Auto-Ordnance je morao da je snizi. Iako su uspeli da je snize na nekih 108 dolara po komadu krajem 1941. godine, ta cena je i dalјe bila previsoka u odnosu na drugo strelјačko naoružanje. Primera radi, puška M1 Garand je koštala upola manje. Tada je Sevidž uposlio dva britanska inžinjera, Džona Pirsa i Nikolasa Bruera. Nјih dvojica su posmatrali Tompson, posebno Blišov sistem zabravlјivanja. Imali su u vidu izveštaje napisane prilikom testiranja Tompsona u Britaniji, kada je automat ispalio sve metke i normalno funkcionisao bez Blišovog sistema zabravlјivanja. Bili su ubeđeni da će moći da prilagode automat normalnom funkcionisanju bez komplikovane brave. Do zime 1941. godine proizveli su probni primerak automata i prikazali ga predsedniku kompanije Sevidž Arms. Na testiranju su ispalili 10 000 metaka, bez problema. Bili su toliko ubeđeni da su napravili dobar posao, da su marta 1942. godine poslali probni primerak američkim oružanim snagama na testiranje i uvođenje u naoružanje. Najveća izmena u odnosu na prethodni model ogledala se u potpunom odsustvu Blišove brave i podešavanju zatvarača i povratne opruge u skladu sa karakteristikama metka kalibra .45. Tako je Tompson počeo da funkcioniše po principu jednostavnog slobodnog trzaja zatvarača.
Kako je vojna primena doboša bila skoro nepraktična, novi Tompson je mogao da koristi isklјučivo okvire. Ručica zapinjača, koja se nalazila na gornjoj strani, konačno je pomerena na desnu stranu, u visini uvodnika, iako se ovo može posmatrati kao nazadovanje, obzirom da je automat postao nešto komplikovaniji za upotrebu levorukim strelcima. Delovi u sanduku su ostali uglavnom isti kao i kod prethodnih verzija automata.
Novonastali automat je dobio oznaku M1. Još jednostavnija varijanta, oznake M1A1 konstruisan je krajem 1942. godine, ali se razlikovao samo po slobodnoj udarnoj igli i udaraču na bloku zatvarača slično starijim modelima. Oni su zamenjeni jednostavnijim, jednodelnim sklopom brave i udarne igle, što je pojednostavilo proizvodnju i, samim tim, smanjilo cenu. Brzina palјbe kod automata bez Blišove brave ostala je na oko 700 met/min. Najznačajniji napredak se ogledao u ceni koštanja automata. Cena je snižena sa 225$ na svega 44$. Uvedeni su i okviri kapaciteta 30 metaka. U dalјim nastojanjima da smanji vreme proizvodnje i masu automata, Sevidž je početkom 1943. godine napravio automat sa sandukom izrađenim od aluminijumske legure. Legura aluminijuma je bila jeftinija, manje mase i lakša za obradu od čelika. Drvo je zamenjeno tada materijalom budućnosti – plastikom. Na žalost, testovi su pokazali brojne potencijalne nedostatke legure aluminijuma, tako da je ideja zamene čelika legurom aluminijuma napuštena. Čak je zbog deblјine aluminijuma i plastike masa automata povećana. Sevidž je proizveo 40 automata od aluminijuma, različitih modela – većinom M1928. Kraj testiranja ni jedan od ovih automata nije dočekao u ispravnom stanju.
Koncept upotrebe plastike i legura u konstrukciji strelјačkog naoružanja stavilo je Savidža svetlosnu godinu ispred ostalih proizvođača oružja, ali je bio poražen kvalitetom tada dostupnih materijala.
Britanija uvodi Tompson u naoružanje
Kada je septembra 1939. godine izbio Drugi svetski rat, niko iz vlade Nevila Čemberlena nije imao ideju kakvi će se grozni događaji uskoro odvijati. Period lažnog rata je poslužio za prikuplјanje snaga, stokiranje postojećeg naoružanja i municije, kao i za potpisivanje ugovora za nabavku novih količina. U naoružanju britanskih jedinica preovladavali su puškomitralјez Bren i puška Lee Enfield, dok lakog automatskog naoružanja nije bilo. Zaboravlјajući ranije izveštaje nastale nakon testiranja Tompsona, kada je između ostalog nazvan „oružjem američkih gangstera“, Odbor za naoružanje je zahtevao od vlade da odobri nabavku što je moguće većeg kontingenta automata Tompson. Sa dolaskom Vinstona Čerčila na mesto premijera, stvari su krenule da se odvijaju malo brže. Čerčil, bivši vojnik i zalјublјenik u oružje, bio je uveren da je Tompson dobro oružje, je odmah odobrio nabavku automata M1928, tako da je februara 1940. godine britanska komisija za nabavke, smeštena u Nјujorku, položila narudžbu.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Britanski vojnik naoružan Tompsonom
Prva isporuka obuhvatala je 450 automata, dok naredne porudžbine nisu tačno određivale količinu – Britaniji su bili potrebni svi automati do kojih je mogla doći. Inspektori za naoružanje su poslati iz Britanije kako bi proverili svaki komad naoružanja i otisnuli žig na njega. Cena automata je iznosila 225$ po komadu, sa završnom obradom bruniranjem, kundakom i rukohvatima od orahovine, dva „L“ doboša, četiri okvira, remnikom, 1000 metaka i priborom za čišćenje.
Prve jedinice koje su trebale biti naoružane Tompsonima nisu bile regularne jedinice britanskih oružanih snaga, već tajne specijalne jedinice Domovinske garde, male formacije sastavlјene od profesionalnih vojnika i pripadnika Domovinske garde sa prethodnim vojnim iskustvom, koji su zajedno trebali da postanu jezgro britanskog pokreta otpora koji bi se formirao u slučaju nemačke invazije na britanska ostrva. Oni su imali pristup specijalno konstruisanim podzemnim bunkerima, izgrađenim širom zemlјe, u kojima su bili smešteni oružje, municija, hrana i sredstva veze. U regularne jedinice vojske Tompson ulazi početkom 1941. godine, i to u specijalne jedinice. Za naoružavanjem Tompsonima određene su specijalne jedinice, jer su definitivno imale potrebe za kompaktnim oružjem velike brzine gađanja, sa snažnim metkom.
Sa napredovanjem programa „Land-Lease“, sve je više Tompsona nalazilo svoj put ka Britaniji. Ukupne potrebe Britanaca za Tompsonima zaustavile su se na cifri od 514 000 komada. Usled napada nemačkih podmornica na konvoje, u Britaniju je do aprila 1942. godine stiglo svega 100 000 od ukupne količine naručenih automata.
Međutim, panične mere za pronalaženje alternative skupom Tompsonu su dale rezultata u leto 1941. godine, kada je proizveden automat Sten. Za razliku od lepo obrađenog Tompsona, Sten je bio sklapan od strane neveštih radnika, iz u crno ofarbanih delova koje su isporučivali podizvođači, po ceni od 2,50 funti po komadu (180 $ po tadašnjem kursu). Nije bio dopadlјiv – već grub i opasan ako se njime ne rukuje pravilno. Ali, bio je pouzdan i lak za proizvodnju i popravku. Stoga je uvršten u prioritete za sva evropska vojišta. Našao se u naoružanju svih zemalјa Komonvelta, sem u specijalnim jedinicama koje se nisu htele odreći Tompsona. Uprkos dostupnosti automata Sten, Tompson se zadržao i u naoružanju Domovinske garde, i pored napomene da nije bilo dovolјno municije za sve te jedinice. Tompsoni su korišćeni i u propagandne svrhe, tako da je bilo slučajeva da zbog fotografisanja jedna jedinica „pozajmi“ svoje Tompsone drugoj. Britanci su znali da će svaka fotografija britanskih jedinica koja dospe do Nemaca biti podvrgnuta pomnoj analizi od strane nemačkih obaveštajaca.
Pored jedinica Komonvelta, „britanski“ Tompsoni su se našli i u jedinicama Slobodne Francuske (6 000 komada) i Kine (nepoznat broj). Tompson je u Kini takođe stekao veliku popularnost, tako da je započela i njegova serijska proizvodnja. Stotine kopija se kasnije našlo i u rukama Vijetkonga…
Veliki broj automata modela M1928A1 i M1A1 je nakon nemačkog napada na SSSR isporučeno sovjetskoj Crvenoj armiji, ali većina njih nije ni uvedena u naoružanje, jer je automat imao problema sa funkcionisanjem u uslovima niskih temperatura.
Proizvodnja Tompsona je konačno prestala 1944. godine nakon 1 387 134 proizvedenih automata.
|
