73-годишњица Априлског рата

[wermez]

http://www.mzcarina.org.rs/73-godisnjica-aprilskog-rata/

У уторак 15 априла, крај споменика Незнаном јунаку на “Сарића осоју”, у организацији Градског Одбора потомака ратника 1912-1920 “Мајор Коста Тодоровић”, Града Ужица и Месне заједнице “Царина” обележена је 73-годишњица Априлског рата.

На тај дан 1941 године бранећи Ужице, непријатељу су се супроставили војници Краљевине Југославије и грађани Ужица.
У Априлском рату погинуло је 118 лица. У самим борбама учествовали су и цивили, који су пружали отпор немачким окупаторским снагама.
Споменик Незнаном јунаку подигнут је 1974. године. Пуних 70 година није се знало ко је јунак који је 15. априла 1941. године погинуо на Сарића осоју. Председница Градског Одбора потомака ратника „Мајор Коста Тодоровић“, Миљка Пилчевић, каже да је недавно откривено да је реч о Милоју Зечевићу из Тополе, нареднику Осме противтенковске базе Војске Краљевине Југославије.
„Када су први немачки тенкови почели да се спуштају низ Сарића осоје Милоје Зечевић је скочио на један од њих, убацио бомбу у тенк и на тај начин убио целокупну посаду. На жалост, неколико секунди касније и сам је убијен митраљешким рафалом са другог немачког тенка“, рекла је Пилчевићева.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Izgleda je u pitanju 8. pancer divizija, u to vreme naoružana sa LT38, ili Pzkfv 38 (t)

[dzumba]

На Сарића осоју су била два споменика (гроба), с леве стране пута када се иде из града. Била су међусобно удаљена 50-так метара (можда и мање, заборавио сам). Још док сам био дете (крајем 50-тих) били су уређени и ограђени. Уместо споменика била је само дрвена пирамида са петокраком (на сваком од споменика). Гробови су били ограђени дрвеном оградом (сећам се да је била зелене боје) а хумке су биле земљане. Касније су хумке посуте белом ризлом. Повремено је на њих полагано цвеће. Једно време су били зарасли у траву а ограда пропала (крајем 60-тих) да би напокон био изграђен садашњи споменик  (бетонски), средином 70-тих.

Често сам са дедом ту шетао (моји су са Царине). Сећам се дедине приче да је један споменик неког војника који је истрчао из шуме и бацио бомбе на немачки тенк и одмах пао покошен ватром из других возила. За другог се не сећам тачно. Мислим да се говорило да је стрељан касније и да се ради о цивилу.

Немци су приликом уласка у град због овог догађаја били доста бесни. Пуцали су на сваки покрет. На нашој кући на Царини била је један рупа на олуку (деда ју је закрпио али се закрпа уочавала) од зрна испаљених тада. У кући је било смештено неколико  резервних официра (нека позадинска јединица) који су били затечени уласком Намаца. Немачки војнци су упали у кућу, прошли кроз све просторије и истерали те официре. Посебно су се смејали двојици која су се сакрила под кревет. Постројили су их и претресли. Иако су били груби нису никог тукли ни убили. Одузели су им само оружје. Чак их у први мах нису ни повели. То је урадила јединица која је касније нашила. Деду и његову породицу, као и породицу бабине сестре која је ту живела нису ни погледали. Сећам се и дедине приче да га је немачка војска изненадила изгледом: били су сви врло млади, са раскопчаним крагнама и са зварнутим рукавима (што је деди било необично да види код војника), под шлемовима и оним округлим торбицама за заштитне маске. Војска није носила ранчеве, већ муницију и бомбе. И деловали су врло, врло одлучно и убојито, што су и били.

[wermez]

A kažu da su za početak rata trebali biti spremni tamo negde 1943. ili tako nešto.

[brodarski]

Iznenadio sam se kad sam vidio na slici da se vojska predaje nekim njemačkim golobradim mladićima. Ono s bombašem sam možda pročitao u dnevniku Save Orovića. Stari pukovnik napisao je meni nekoliko zanimljivih detalja s početka rata. Ima i Ljubodrag Đurić u svojim Sećanjima par detalja iz tog perioda.