Karađorđevići izbliza Fotografije otkrivaju intimu kraljevske porodice

[JASON]

'Глас Црногораца', бр. 39.
Књаз Арсен А. Карађорђевић дошао је синоћ (16. септембар) из Русије.

'Глас Црногораца', бр. 43.
У четвртак (20. октобар) у 10 часова прије подне кренули су Књажеви Ђорђе и Арсен А. Карађорђевићи са Г. Ацом Николајевићем и сестром му Гђицом Идом са Цетиња у Котор, гдје ће се на броду Господареву укрцати и отпловити до Мљетака, а одатлe жељезницом до Арка у јужној Тиролској, гдје ће Књаз Ђорђе, по савјету лекара, ову зиму провести. Њихова Височанства извољели су испратити путнике до кола; као и Књаз Нашљедник и Кнегињице; а Књаз Петар и Кнегиња Зорка испратили су их до границе. Многи остали пријатељи и знанци дошли су да пожеле милијем путницима срећан пут и до скора виђења у бољем здрављу!

'Глас Црногораца', бр. 43.
Књаз Петар А. Карађорђевић кренуо је у понедјељник у Котор гдје се укрцао на Господареву јоту 'Сибил'-у за Трст. Књаз Петар хитао је своме брату Књазу Ђорђу који је на путу за Арко тешко оболио, те се морао зауставити у Трсту. Књаз Петар је у сриједу брзојавио Свијетлом Двору, да је Књазу Ђорђу мало боље.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Сибила', јахта књаза Николе, од 1886. године, чији је претходни власник био Жил Верн.

[JASON]

Глас Црногораца, бр. 50., год. 1888.
(Најмлађи Карађорђевић) У недјељу, 4. децембра, брзо послије 8 часова у јутру, запуцаше мале пушке по Цетињу и брзо се разнесе радосни глас, да је тај час Њена Свјетлост Кнегиња Зорка П. Карађорђевића родила сина. Како свијетла породиља тако и новорођени Књажевић налазе се, Богу хвала, у лијепом здрављу.

(Бар) На особиту жељу бонога Књаза Ђорђа А. Kарађорђевића да ову зиму проведе у Бару или Оцињу, кренуо је прошле недјеље Господарев брод 'Сибил', под командом Г. Слава Ђурковића а са Г. П. Д. Вурцељом у Опатију. Лицем на Никољ-дан кренуо је 'Сибил', са Књажевима Петром и Ђорђем на броду, из Опатије у Бар. Његово Височанство Господар и Књаз, кренуо је у сриједу на подне у Бар, да сретне и прихвати свијетлог боника. С његовим Височанством пошли су: Војвода Петар Ст. Вукотић и царско-руски посланик Г. К. М. Аргиропуло.
Јутрос је стигао глас да је 'Сибил' приспио у Груж, но да не може даље од грдна времена.

[JASON]

'Глас Црногораца', бр. 51.
На Цетињу, у Недјељу 18. Децембра 1888.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Цетињe, 17. Децембра.
(Спровод и погреб Њег. Свјетлости Књаза Ђорђа А. Карађорђевића.) На глас немили из Гружа, да се лицем на дан Св. Спиридона преставио Књаз Ђорђе, Њег. Височанство Књаз Никола исти дан на вечер приспио је из Бара на Цетиње, а г. Војвода Божо Петровић кренуо је пут Котора у сусрет тужној пратњи, која се исте вечери ту приспјела била и сјутрадан зором из Котора кренула пут Цетиња.
На граници чекала ју је једна чета војника са заставом и под оружјем, која ју је до овђе допратила. На Његушима са свијех цркава звона су звонила. На Дубровнику срио је спровод Њег. Свјетлост Књаз Нашљедник Данило са пратњом, а у Бајицама многи из наше интелигенције. Близу барутане пак срело је мртво тијело свештенство с крстом и с ђацима свијех школа и преставници грађанства цетињског и Цетињскe Читаонице, који су положили на хрпу вјенаца, што су мртвачка кола покривала, два лијепа вијенца са дотичним натписима на лентама. Послије кратког помена над мртвачком скрињом, спровод се даље крену уз појање свештенства па ђака измјенице оно тужно 'Свјати Боже'. Иза кола ишао је у првом реду пјешке Њег. Свјетлост Књаз Петар А. Карађорђевић, Њег. Свјетлост Књаз Нашљедник, г. Војвода Божо Петровић и царско руски министар г. Аргиропуло, па њихове пратње, и остали народ, који је све до Цетиња спровод сријетао и придруживао му се. На уласку у варош чекала је једна чета војника под оружјем са заставом и чета перjаника. Ту су спровод срела и Њихова Височанства са одраслим члановима Владајућег Дома и Његово Високопреосвештенство Митрополит Митрофан са Дечанским Архимандритом О. Рафаилом и митрополицким протођаконом, који се спроводу придружише, те тако отоле крену даље кроз главну улицу уз звоњење звона са свијех цркава и у самом мраку тијело Свијетлога покојника почивало је у цркви Цетињскога Манастира, што му је била пошљедња жеља. Те исте вечери изашла је ова осмртница:

Књаз Петар Кара-Ђорђевић и Књаз Арсеније Кара-Ђорђевић достављају Вам тужну вијест, да се њихов премили брат
              
                Његова Свјетлост
         КЊАЗ ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ
     хусарски официр царско-руске гарде

јучер 12 децембра у 6 сати у јутро у 32-ој години свога млађанога живота у луци грушкој на црногорско-књажевском јахту 'Сибилу', путујући из Абације пут Цетиња, у вјечност преселио. Тијело покојниково данас је пренешено на Цетиње а сјутра ће се у 10 сати из јутра у Цркви Манастира опојати и по опијелу у истоме манастиру сахранити.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Цетиње 13. децембра. 1888.
Преко цијеле ноћи свештеници су покрај мртвачког сандука читали евангелија; а у 9 сати почела је архијерејска служба. Каталфалк и сва црква у наоколо били су застрти вијенцима понајвише од живог цвијећа и бијелим лентама са натписима у златним словима од чланова обје Књажевске Куће, и осталих сродника и пријатеља. Скриња мртвачка била је до поње покривена српском тробојницом.
У 10 сати дођоше у цркву Њихова Височанства са Њег. Свијетлости Књазом Петром Кара-Ђорђевићем, са Свјетлијем Књазом Нашљедником Данилом, Свијетлом Књагињицом Милицом, Госпођом Великом Војводкињом Станом са великом пратњом великодостојника и војвода, што су из унутрашњости похитали на ову тужну свечаност, сви у пуној гали. За њима су долазили сво преставници страних дворова са својим секретарима такођер у пуној гали. Па је одма почело опијело, које се свршило у 11 сати. Тада свјештеници са Митрополитом тихо појући почеше излазити на лијева врата из цркве, а Његово Височанство Књаз и Њег. Свјетлост Књаз Нашљедник са највишим својим великодостојницима прифатише мртвачку скрињу и изнесоше до гроба, који је из нова био ограђен одма до цркве, у који је спустише уз грување топова и пуцњаву плутона војничких чета, орошену многим сродничким сузама.

[JASON]

'Глас Црногораца', бр. 52.
На Цетињу, у Недјељу 25. Децембра 1888.

† Књазу Ђорђу Карађорђевићу

Српскога неба звијезда једна,                            Те нам се скрива и сјајност губи,
Пролеће данас пут гроба ледна.                         Као да Србе она не љуби.
Сјајна звијезда сакри нам зраке,                        Ах, љуби грли, јуначки, врело!
Као да мину међ облаке.                                    Па шта је ово сад њојзи шћело!?
Помози Боже! Шта с ово збива?                          Судбина Божје тако је шћела,
Те нам се звјезда сад ова скрива.                       Звјезду је ову у рај повела.
                                          
                                          Да с тамо моли за наше биће,
                                          И да нам зора јасније свиће.   (Х.)

Цетиње, 24. Децембра.
(† Књаз Ђорђе.)  Накнадно јављамо, да је пок. Књаз Ђорђе у Гружу при пошљедњим часовима био поткријепљен утјехом свете православне цркве. Његово Преосвештенство г. Герасим, епископ Бококоторски и Дубровачки, чувши да је при концу живота Свијетли боник, сам се понудио, да га среди и утјеши, што је добровољним пристајањем бонога Књажевића најњежније и извршио. А преко цијеле ноћи један свештеник из Дубровника престојао је у Гружу покрај болесника докле се у јутро није преставио.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Герасим Петрановић, епископ СПЦ.

Епископ Герасим је рођен у Шибенику 23. априла 1820. године. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију и Богословију у Сремским Карловцима, а филозофију у Загребу. Замонашен је 14. октобра 1844. године у манастиру Крупи. Рукоположен је у чин ђакона 9. децембра 1844. године а за презвитера 20. јула 1846. У чин архимандрита произведен је 6. децембра 1855. До избора за епископа новоосноване Епархије бококоторске, дубровачке и спичанске био је професор Богословије у Задру и потпредседник конзисторије. Изабран је за епископа 25. фебруара 1871. Целог свог дугог живота бавио се књижевним радом. Био је један од уредника 'Српско-далматинског магазина'. Од својих скромних средстава основао је задужбину за сиромашне занатлије. Умро је у Котору 18. априла 1906, а сахрањен у манастиру Савини.

[JASON]

'Глас Црногораца', год. 1889.

Први број 'Гласа', за 1889. годину, објавио је, под утиском недавне смрти књаза Ђорђа А. Карађорђевића, изјаве жалости многих владалаца и чланова владалачких домова. Такође је, из утицајног новосадског 'Браника' (од 15. децембра 1888.), бр. 147, пренео овај помен:

† Књаз Ђорђе А. Карађорђевић.

Јавили смо у прошлом броју да је умро Књаз Ђорђе А. Карађорђевић у Гружу крај Дубровника. Не знамо још да ли је покојник болан и преболан из Абације (Опатија) крај Ријеке у Црну Гору враћао и на путу умрьо, или је сишао у Гружу да буде зар ближе оним црним али милим стијенама где ће младоме да буде гроб.
Књаз Ђорђе, трећи син Књаза Александра, родио се ако се не варамо (29. сеп./11. окт.) 1856. год. у Биограду гдје је при крштењу добио име славнога дједа Кара-Ђорђа. Када се Књаз Александар послије изласка из Србије са својом породицом настанио у Пешти, био је Књажевићу Ђорђу и брату му Арсенију  први учитељ и васпитач Стеван В. Поповић, у кога су оба млађа сина Књажева  свршила основну школу и отпочела по томе гимназијску наставу у институту Сењијеву у Пешти.
Пошто се год. 1868. Кнегиња Персида са дјецом преселила у Беч, продужио је Књаз Ђорђе гимназију у Бечу и довршио је у Паризу, гдје је за тим свршио и чувену војену школу Сенсирску.
Књаз Ђорђе наслиједио је у дједи (нечитко) бистру и проникљиву памет и необичну оштрину духа а од оца скромност и штедљивост – и одликовао се тим врлинама од дјетињства до гроба. Са честог и тешког боловања у дјетињству био је Књаз Ђорђе мало заостао растом и снагом иза најстаријег брата свога Књаза Петра и од млађег брата му Књаза Арсенија који је читав див.
Књаз Ђорђе се по свршеним наукама био настанио у Паризу откуда је, чинио веће путове по Инглиској, Италији, на Канарска острва и по земљама сјеверне Африке, поуке и здравља ради. У писмима која је са тих путовања својих писао својти својој, огледа се необични дар посматрања и свјеж  хумор кроз који пробија мјестимице тужна помисао, да писац неће бити дуга вијека.
Са путовања свога враћао би се да походи кадшто старога родитеља Књаза  Александра у Темишвару или брата Књаза Петра на Цетињу.
Кад му је брат Књаз Арсеније довршио своје науке и ступио у француску војску те отишао чак у Тонкин, настани се Књаз Ђорђе са сестрићем Александром Николајевићем у Црној Гори, гдје одабра себи мјесто крај мора ниже Бара и озида себи ту лијеп дворац у мисли да одсели и свога старога родитеља.
Када је Књаз Ђорђе након смрти свога оца, Књаза Александра, примио управу породичних добара у Румунији и уредио имовину оца свога – пошао је са братом Књазом Арсенијем у Петроград, гдје су обојица ступили у војничку службу и примљени у војничку гарду. Ту су за врло кратко вријеме оба млада Књаза Карађорђевића стекла тако велико уважавање из највиших кругова и руске царске породице, да су придијељени царској и царичиној свити.
На слабуњавога Књаза Ђорђа мора да је петроградска сурова клима штетно утицала, јер је он ове јесени потражио блаже поднебље Црне Горе. Ту кажу да се на несрећу своју једним јаким јахањем тако прегонио, да је пропљувао крв из плућа. За боне своје груди заман је тражио лијека у питомини ријечке Опатије, гдје су га његовала и дворила браћа, сестрић и сестричина. 
Смрт младога Књаза Ђорђа је велики удар за породицу А. Карађорђевића, а српски народ губи у њему једног одличног члана свога, који је вазда жарко (нечитко) војничком спремом и својом свјетском образованошћу и многим лијепим и племенитим цртама свога карактера вазда и на сваком мјесту био на дику.
У преговорима које је покојник у пошљедње дане живота свога водио са 'Матицом Српском' око уређења велике задужбине свога родитеља Књаза Александра, јасно је избијао на видик онај велики пијетет, којим се Књаз Ђорђе односио према вољи свога оца а и жарко родољубље његово, којим је тежио да задужбина очева буде од користи синовима српским из свију оних крајева у којима живи српски народ. Срећа је за српску просвјету што је Књаз Ђорђе још толико поживио да је могао оставину свога родитеља са 'Матицом Српском' споразумно на чисто извести и утрти путе њезином коначном уређењу.
Родољубиво пожртвовање које је Књаз Ђорђе показао око уређења задужбине свога оца а у корист српске просвјете, кадро је да му обезбједи трајан и захвалан спомен у нашем народу.
Нека је покојнику лака земља а вјечан спомен у народу српском!

[JASON]

'Глас Црногораца', год. 1889., број 1.

Изјаве жалости на смрт Књаза Ђорђа од Владалаца и чланова владалачкијех породица.

Цариград, дворац Јилдиз – Његовом Височанству Књазу Николи. Ја искрено учествујем у дубокој жалости која је обузела срце Вашег Височанства смрћу Књаза ђорђа Кара-Ђорђевића. Абдул Хамид.
Царско село – Књазу Петру Карађорђевићу. Пук хусарски и ја молимо вас да вјерујете у искреност којом учествујемо у несрећи те је задесила вашу породицу. Та је несрећа и наша, јер смо изгубили премилог друга, коме ће драга успомена бити вјечита у нашем пуку. Ми се молимо за покој душе вашег преминулог брата. Велики Књаз Никола млађи.
Од шпанске Краљице Изабеле II, из Париза – Књазу Петру Карађорђевићу. Примите моје сажаљење ради смрти вашега брата, сасвим од срца болећа пријатељица Изабела.
Из Монакова – Књазу Петру Карађорђевићу. Молим Вашу Свјетлост да примите увјерење мог дубоког сажаљења са вељега јада који вас је снашао. Арнулф.
Из Млетака – Књазу Петру. Много ожалошћена смрћу доброга Књаза Ђорђа, молим вас да вјерујете у дубоку тугу којом учествујем у вашој жалости. Даринка.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
- Даринка Петровић је била супруга црногорског кнеза Данила Петровића. Данило се ради брака са Даринком одрекао духовне титуле владике и узео је световну титулу кнеза. После смрти књаза Данила 1860. прогната је из земље. Са  ћерком Олгом живела је у Венецији.

[JASON]

'Глас Црногораца', год. 1889., број 1.

Књаз Арсеније А. Карађорђевић примио је овај брзојав из Беча, 30. децембра:
Послат од пука Царевијех хусара да положим вијенац на гроб нашег премилог друга, Књаза Ђорђа, кренућу у недјељу са Сењске Ријеке. Да ли ћу вас затећи на Цетињу?

'Глас Црногораца', год. 1889., број 2.

Књаз Александр Николаевич Долгоруков,

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
корнетт у царско-селскијех хусара лејбгвардије Њ. И. Величанства, стигао је у уторник на 5 часова вече на Цетиње, са својом кнегињом, рођ. кн. Шчерботовом, и са Књазом Арсенијем А. Карађорђевићем, који је пошао госту у сретање до под Буковицу. Књаз А. Н. Долгоруков, чим је сишао с кола и уљегао у дворац Књаза Нашљедника Данила, гдје му је приправљен био стан, одмах је, са Књ. Арсенијем, пошао на гроб свога друга, Књаза Ђорђа, те клекнувши ставио је чело главе покојникове помен-вијенац од царско-селскијех хусара, другова покојникових. Вијенац је скован од сребра и приказује двије гране, лијева је дубова са желудима, а десна ловорика. На траци те везује обје гране стоји намјена:
КНЯЗЮ ГЕОРГІЮ КАРАГЕОГІЕВИЧУ ДОРОГОМУ ТОВАРИЩУ ЛЕЙБЪ ГУСАРЫ.
Помолив се Богу пошао је Књаз Долгоруков Књазу Петру те изјавио му срдачнијем ријечима болећу поруку свијех другова покојникових. – Сјутра дан имао је Књаз Долгоруков, част бити примљен у Његова Височанства. Том је приликом одликован крстом Данила I. – На 10 часова дават је у цркви цет. намастира парастос у покој душе Књазу Ђорђу, у име другова му, царскијех хусара. На молитви су били: Њих. Свјетлости Књаз Нашљедник, Књажеви Петар и Арсеније, изасланик ц. р. министар Г. К. М. Аргиропуло, сви војни часници црногорски и мнозина народа. – На вече је у Свијетлом Дому био свечан објед у част изасланика царкоселскијех хусара, а послије обједа кренуо је Књаз Долгоруков са Кнегињом, преко Котора, у Петроград.
Са руским гостом кренуо је и Књаз Арсеније.

[JASON]

Год. 1889. некако прође преко цетињских улица а да готово то нико и не опази. У Кући Карађорђевића живот је текао уобичајеним током, 'као река по равници'. Књаз Петар неколико пута је ишао у Беч и Париз, али је углавном време проводио у свити Књаза Николе. Крајем новембра, уз саборну митрополитску цркву, постављен је споменик књазу Ђорђу А. Карађорђевићу, израђен у радионици Ант. Васербурга у Бечу. K. Петар није присуствовао освећењу споменика, јер се у то време са породицом налазио у Дубровнику, на зимовању.

'Глас Црногораца', од недеље 24. децембра 1889. године, јавља:

Дубровник, 15. децембра. – Овдје се од дуже времена бави Његова Свјетлост Књаз Петар Карађорђевић са Књагињом Зорком и са својом свијетлом породицом. Књаз Петар је дао у парохијалној цркви 'Благовештенија' заупокојну службу са парастосом своме брату Књазу Ђорђу Карађорђевићу 12. децембра као на дан жалосне успомене, кад је К. Ђорђе преминуо у Дубровачкој Луци прошле године.
На 12. децембра у уторак у 10 часова држата је заупокојна литургија, - коју је одслужио парох Дубровачки Г. Јован Бућин, а послије службе држат је у истој цркви парастос уз присутност многобројног народа православнога и католичкога, који желијаху одати достојно поштовање драгоме праху вриједног унука бесмртнога Карађорђа. При томе чинодејствоваху г. парох Јован Бућин, катихета Стјепан Мрђен, свештеник и учитељ г. Никола Кирјак и овђен бавећи се протођакон г. Филип Радичевић са Цетиња…
Како сми извјештени јуче су отпутовали Његова Свјетлост Књаз Петар и Њезина Свјетлост Књагиња Зорка са свијетлом породицом лојдовим паробродом под Бар, гдје ће цијелу зиму у питомо црногорско приморје провести.

[JASON]

Година 1890.

Глас Црногораца, број 1.
Цетиње, 31. децембра.  – У прошлу неђељу, на бадње вече, дошла је на Цетиње Њена Свјетлост Књагиња Зорка П. Карађорђевића, са Кнежевићима Ђорђем и Александром и Кнегињицом Јеленом (Јабучицом). Мило нам је што можемо  јавити Цетињанима, да Њ. Свјетлост Књаз Петар А. Карађорђевић са свијетлом породицом остаје преко зиме међу нама.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Кнежевић Александар, Кнегиња Јелена (Јабучица) и Кнежевић Ђорђе, деца Кнеза Петра и Кнегиње Љубице − Зорке Карађорђевић. Женева 1894.

Глас Црногораца, број 10.
Цетиње, 3. марта. – У недјељу 25 фебруара иза 4 часа по подне, развеселио је цетињско грађанство радосни глас, да је тај час Њена Свјетлост Књагиња Зорка П. Карађорђевића родила Српству трећег сина. Новорођени Књажевић налази се у најбољем здрављу. И Свијетла породиља поднијела је порођај с обичном лакоћом, те се већ други дан чула тако кријепка, да се Њено Височанство Књагиња Милена врнула на Ријеку. Но у сриједу вече појави се запаљење трбушне опне (перитонита), које до овог часа, ево кад ово пишемо, све више узима мах, тако да задаје највишу бригу.
У прве часове опасности позвати су брзојавно из Беча: славни гинеколог, проф. др. Браун и проф. др. Рокитански. Др. Рокитански кренуо је одмах, а са асистентом д-ра Брауна, јер овај због слабости своје није могао поћи.

[JASON]

Глас Црногораца, број 11.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
И зажали за њом све што је живо, све што има срца и душе, и што Је знаваше и што тек чујаше за њу.
И затужи сва природа над овијем кршима: Силовити југ закука преко Вртиљеке страховитим хуком, а натуштено се небо заплака, облијевајући плахом сузом кров двору јутрошње веселе мајке трећега сина, потоње веље паћенице и јадне мученице, а сада невидовне покојнице, најмлађег анђела божјега раја.
Зажалише и цареви, затужа и нијема студена природа: а да што ће крв од њене крви, душа од њене душе, што ће Отац и Мајка, што ће Браћа и Сестрице, што ли тужни Војно, јадни удовац јутрошњи, што ће са четири своја сирочета, кад је и сам највиша сирота!
Но више од силнијех царева, заиста више од немилостиве природе, учествовао је у тузи Високих ојађеника – вјерни народ њихов. И народ је тај болећим сузама стекао право да тјеши Свјетле тужбенике, да им не да клонути под бременом јада.
Драга је покојница угинула у свијету младости своје; но угинула је створивши нов живот, родивши ђетића. Кад мушка глава пане на бојишту, бранећи своје огњиште, кажу да је јунак. Но исто је јуначна и женска глава, која пане множећи своје огњишта.
Кад су запуцали градови пушака, кад су затутњали топови при спуштању трошних остатака премиле покојнице у студену земљу, то беше јуначки опроштај: Била је шћер јунакова, била је љуба јунакова, била је и сама собом јунак.
Не предавај се болу срца свога, Узвишени Господару Наш! Не дај се тузи да те савлада, Милостива Мајко народа свога! Не клони под невидовним ударцем судбине, витешки Вијно јој! Не дајте се јаду, свјетла браћо и сестре јој! Ваша је снага народу потребна, народ има право захтјевати од Вас, да је храните за његову велику будућност.
Па не само народ, и Она сама, и блажена покојница то иште од вас. Она је премучила муке. Што више бјеху муке, то је више сада рајско јој блаженство. У том блаженству гледа Вас Она с висина небесних. Па зар да је сналазе мисли на премучене муке земаљске, при погледу Вашиј јада?
А ти, слободна, света земљо српска, прими земне остатке премиле покојнице у свој вјечити загрљај, да се потоња покољења, гледајући Њену могилу, одушевљавају споменом Њениј врлина.

[JASON]

'Глас Црногораца', број 11.
Цетиње, 10 марта.

Болест, смрт, спровод и погреб Њене Свјетлости Књагиње Зорке П. Карађорђевића. Из оно мало редака које смо печатали у прошломе броју 'Гласа Црногораца', сваки од нашијех читалаца биће се заиста увјерио, да је стање Свијетле Књагиње Зорке са свијем опасно. Свијетла Књагиња, као што је било речено родила је обичном лакоћом красно мушко чедо: те од часа порода до уторника вече, осјећала се као најздравија. У уторник вече, 27. пр. мј. дворски љекар опазио је њеку неповољну промјену у стању здравља Њене Свјетлости, што му зададе велику бригу. Од оног часа увјерио се љекар да се појавила 'перитонита', која је свом жестином све више и више узимала мах. У сриједу, 28. пр. мј. телеграфично је јављено Њиховим Височанствима: Књагињи Милени на Ријеку, а Књазу и Господару у Бар. На први глас о опасноме стању Свијетле Књагиње Зорке, било је опазити у нашој престоници неки изванредно тужни преокрет. Све је ућутало, као да се предвиђао тужни удес. Само пред дворцем Књаза Петра, окупљао се цетињски народ да се распита за здравље Свијетле Књагиње, за коју је свак живи стрепио. У сриједу и четвртак (28. фебруара и 1. марта) сви одрасли чланови Свијетлог владалачког Дома већ бјеху дошли на Цетиње. И ако је дворски љекар у први мах најавио, да љуцка рука и медицинска наука ништа помоћи неможе, ипак, у томе очајању, позвати су из Беча два специјалисте чувени гинеколози: професори Др. Браун и Др. Рокитански. Проф. Рокитански одазвао се позиву, а проф. Браун, због слабог здравља, није могао поћи, него је мјесто себе послао свог сина Др. Егона Браун-а. У суботу 3 марта, професор Рокитански и Др. Е. Браун, крену из Беча брзим влаком преко Сењске Ријеке на Цетиње. На Ријеци укрцаше се у Лојдов вапор, који је био спреман за полазак, али им не буде суђено доћи на Цетиње. Међутијем болест постајала је све опаснијом и катастрофа бјеше неизбјежива. У овоме тужноме стању дође и недјеља 4. овог мјесеца. У суботу Преосвештени г. Митрополит поткријепио је Њену Свјетлост светијем тајнама исповједи и причешћа. У недјељу у јутро, и онај коме ова опасна и неизљечива болест и не бјеше позната, увјерио се, да је Њена Свјетлост у највећој погибељи. Ипак свак се распитивао, јер се нико живи није мога увјерити, да онако здрава, кријепка и гојна као што бјеше племенита и лијепа Књагиња Зорка, може тако брзо умријети. Кроза све вријеме болести, љекари Др. Симоновић и Др. Ковачевић, настојаше највише да тешке болове ублаже, јер у све остало бјеше премало уздања.
У недјељу по подневу, тјелесна снага Свијетле Књагиње почела је изчезавати; смрт бјеше скора и неизбјежива. Сви чланови узвишеног владалачког Дома бјеху на окупу код Књагиње на умору; а грађанство у вељој сметњи окреташе се испред дворца Књаза Петра. Неколико минута пред саму поноћ црног дана 4 марта, вјерна љуба, њежна мајка, предрага кћи, лијепа Књагиња Љубица-Зорка П. Крађорђевића, предаде Своју племениту душу Свевишњем Богу и остави овај свијет! Остави четвиро нејаке и премалешне ђеце; остави тужног и неутјешима војна Књаза Петра; остави плачуће Узвишене Родитеље, Браћу и миле Сестрице; остави уцвијељену Црну Гору, која је нигда заборавит неће. Овај тужни глас разнио се муњевитом брзином Црном Гором и Српством, у бијели свијет. Бечки доктори устављени су у Дубровнику, откле се у Беч повратише.
Послије смрти, положено је мртво тијело блаженоупокојене Књагиње на мртвачки одар у Њеној спаваћој соби. Затим Преосвештени г. Митрополит са протођаконом Радичевићем и протојерејом Матановићем, почеше читати заупокојене молитве и јеванђеља. У понедјељник у јутро почео је придолазити народ и свештеници из унутрашњости Црне Горе. Од часа смрти до погреба појали су свештеници, на измјене, света јеванђеља и остале молитве. Преосвештени Митрополит, смијемо рећи, није се од мртвог тијела ни одаљивао. Главари и народ објег пола од свијех крајева Црне Горе, дођоше на покајање у великоме броју. Међу многијем вијенцима те су положени на самртни одар, споменућемо вијенце свијех посланика странијех дворова који се на Цетињу находе. Уз наше министре и великодостојнике, ни секретари нашијех министара и великог суда нијесу са својијем лијепим вијенцем изостали.
У уторник у јутро дошле су неколике чете његушких и бајичкијех војника са својијем командирима. Гомиле народа долазиле су на покајање, да се пред мртвијем тијелом Свевишњем Богу помоле. Свачије око пролило је сузу жалосницу.
У уторник, у 1 час по подневу, окупила се упарађена војска пред дворцем Његове Свјетлости Књаза Петра, гдје се многи народ почео стизати. Затим дођоше и посланици великијех сила у потпуној гали, са госпођама и секретарима. Прије 2 часа дођоше Њихова Височанства са свим одраслим члановима узвишеног владалачког дома. Уз то дођоше: Преосвештени г. Митрополит са свештенством у црквеним одеждама, васпитанице вишег ђевојачког завода са началницом и наставницама, ђаци гимназије, богословије и учитељске школе са професорима, ученици и ученице основнијех школа са учитељима и учитељицама. Васпитанице у ђевојачком заводу носиле су два красна вијенца, један од свјежег други од сухога цвијећа.
У 2 часа по подневу, изнесено је мртво тијело на рукама Његове Свјетлости Књаза Нашљедника и ближих сродника из породице Петровић-Његоша, Вукотића, Мартиновића и од стране Књаза Петра и г. Аце Николајевића. Мртвачки сандук пратили су Њ. Свјетлост Књаз Петар; Њ. Височанства са Својом свијетлом ђецом, у првоме реду. За тим иђаху сви заступници странијех дворова, наши министри и великодостојници. Тада Преосвештени г. Митрополит са свештеницима тужним и тихим гласом запојаше: 'Свјати Боже', и ова тужна поворка са небројеним пратиоцима, крене у митрополитску саборну цркву кроз редове оружаних војника. У цркви је био подигнут величанствени катафалк на који је положено мртво тијело. Мртвачка скриња и црква искићене су вијенцима и упаљеним воштаницама. При спроводу и опијелу наше 'Пјевачко друштво' појало је нотално. Послије опијела изнесено је мртво тијело у Богу почивше Књагиње Зорке, истијем редом, из цркве и положено, у присуству Његове Свјетлости Књаза Петра, Њиховијех Височанства и чланова владалачког Дома, посланика странијех сила, наших министара и великодостојника и небројног народа – у нови гроб. Уз грување топова и пуцњаву плутона војничкијех чета, орошено мртво тијело многим сродничким и народним сузама, предато је матери земљи, у уторник 6. о. м. у 3 часа по подневу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Господ даде, Господ узе; да је благословено свето име Господње'.

[JASON]

'Глас Црногораца', број 12.

Одазив новина на нашу тугу

Задарски 'Српски Глас' овако тужи за блаженопочившим Књагињом Зорком:
† Зорка Карађорђевић. Преко јуче стиже глас са Цетиња црни, ненадни глас, као гром из ведра неба, да се у вјечност преселила најстарија кћерка витешкога црногорског Господара, вјерна супруга Књаза Петра Карађорђевића, и то у најљепшем цвијету бујне младости своје, у 26 години живота. Ова жалосне вијест у црно је завила двије јуначке српске Куће, јер покојна Зорка, красна одива врлих Петровића, бјеше наслиједила сва ријетка својства, којима се прохтједе природи да дарује њене узвишене родитеље. Даровита као и славни јој отац Књаз Никола, а њежна и племенита срца, као мајка јој, узор српских мајака, омиљена Књагиња Милена, задобила бјеше сву љубав и поштовање српскога народа, којему је много обећавала у својим младим годинама.
Покојна Књагиња Љубица Зорка, која је рођена 11. децембра године 1864, ступила је у брак с Књазом Петром А. Карађорђевићем 30. јулија године 1883. Породивши срето и треће мушко чедо, обоље покојна Књегиња Зорка трећи дан по порођају, а осмога дана испусти своју племениту душу.
У Црној Гори влада неописана туга, а овај црни глас жалосно ће одјекнути и по свим земљама гдје Срби живе, јер се Српство поносило овом изабраном кћерком својом. Покојна Књагиња Зорка оставља за собом четворо нејаке дјеце, које ће заједно са српским народом топити врелим сузама гроб миле мајке своје. Нека тугује и плаче сва родбина велике покојнице, јер има и за ким. Нека не штеди суза, јер су оне у овој превеликој тузи једини мелем рањеном срцу.
А теби, врла покојнице, нека је лака црна земља и вјечан спомен у српскоме народу, који си по врх свега љубила!

Спљецки 'Narod' пише:
† Зорка Карађорђевић. На 5 (17) текућега преминула је на Цетињу прворођена кћер јуначкога Господара Црне Горе а жена Књаза Петра А. Карађорђевића, потомка славног црног Ђорђија, који је први подигао српски народ и поћерао Турке из Шумадије. Књагиња Зорка рођена је на 11 децембра (по ст.) 1864, а вјенчала се је с Књазом Петром А. Карађорђевићем на 30 јула 1883. Породивши неки дн сретно трећега сина, обоље покојна Књагиња трећи дан по породу од запале трбушне опне. Узалуд су били сви напори љекара, узалудна ријетка обитељска њега, - Књагиња подлегну љутој боли, зави тугом милу своју дјецу, љубљенога супруга, свјетли црногорски двор, поносну Црну Гору и цијело Словенство. Покој јој души, а међу нама трајна успомена!

Новосадски 'Браник' овако биљежи смрт Књагиње Зорке:
Зорка П. Карађорђевића. Данас смо добили жалостан глас са Цетиња.
Најстарија кћи Књаза Николе, супруга Књаза Петра А. Карађорђевића, преминила је ноћас на Цетињу. Поклонила је Српству трећег сина и то је стало живота! Књагиња Зорка Карађорђевића најстарија је кћи црногорскога Књаза Николе и Књагиње Милене. Рођена је 11. Децембра 1864. Год., а ступила у брак са Књазом Петром 30. Јулија 1883. Књагиња Зорка родила је четворо дјеце. Најстарија је Књагињица Јелена рођена 23. октобра 1884. Књаз Ђорђе рођен је 27. августа 1887.  Затим Књаз Александар 4. децембра 1888.  и сад треће мушко дјете, усљед чега је смрт наступила.
Књагиња Зорка унијела је радост у Књажевски дом Карађорђевића и одликовала се свим добротама једне женске душе. Књаз петар нашао је у црногорској Књагињи ријерку супругу, која је била кадра усрећити свога супруга, све и да није поникла у владалачкој породици.
Двије српске Књажевске породице увиле се у црно; Црногорски Књаз изгубио је своје прво дјете, а Књаз Петар своју вјерну љубу, која му је била одана пратилица у његову животу. Тугу црногорску дијели и цио народ српски, који је кадар осјетити, шта је овом смрћу претрпио црногорски Књаз и сви најближи рођаци покојнице. Нека је узвишеној покојници лака црна земља!

[JASON]

'Глас Црногораца', број 12.
Цетиње, 17. Марта.
- Најмлађи син Њ. Св. Књаза  Петра А. Карађорђевића бјеше у прошлу суботу опасно оболио, те је у недјељу крштен. Дато му је име  А н д р и ј а.

'Глас Црногораца', број 13.
Цетиње, 23. Марта.
- (Није могао без Мајке.) Као што је у прошломе броју овога листа било речено, у суботу 10. овог мјесеца опасно је оболио најмлађи син Његове Свјетлости Књаза Петра. На тринаестодневном Књажевићу појавила се Erysipelas (бјелоћа) која је тако узела мах да сва љекарска брига и настојање није могло ни најмање помоћи, те је у прошли понедјељник (19. Марта) послије 4 часа по подневу испустио своју анђеоску душицу и одлетио у крило своје Мајке, у Богу почивше Књагиње Зорке – послије двадесеттрећег днева живота. – Спровод и погреб био је у уторник 20. о. м. Спровод је кренуо из дворца Књаза Петра у 10 ½ часова прије подне. Осим чланова Свијетлог владалачког Дома, учествовали су при спроводу и опијелу у саборној митрополитској цркви, сви заступници странијех сила са својим Госпођама и секретарима, сви наши министри и главари и много цетињског грађанства обојег пола. Тијело умрлог анђелка носио је Њ. Св. Књаз Арсеније А. Карађорђевић до цркве; а од цркве до гроба бјеху носиоци: Њ. Свјетлост Књаз Нашљедник и Књаз Мирко, а за њима Књаз Арсеније и г. Аца Николајевић. Уз ученице вишег ђевојачког завода са својијем наставницама, ђаке богословије, учитељске школе и гимназије са професорима, ученике и ученице основнијех школа, видјели смо лијепи број ученица основне женске школе у бијелим хаљинама обучених, које, по настојању учитељице Госпође Вицковићке, носаху лијепу киту свјежег цвијећа. Спровод и опијело свршено је пред само подне; затим је тијело умрлог анђелка са благословом Преосвештеног Митрополита и осталијех свештеника, у присуству Њиховијех Височанстава, Њиховијех Свјетлости Књаза Петра, Арсенија и осталијех чланова владалачког Дома, у нови гроб, уз гроб прерано умрле Мајке!

[JASON]

'Глас Црногораца', број 16.
Цетиње, 13. Aприла.
У четвртак 12. о. м. на дан четрдесети у Богу почивше Књагиње Зорке Карађорђевића, била је архијерејска заупокојна литургија са парастосом у саборној митрополитској цркви. Службу је служио Преосвештени митрополит Митофан, протојереј Крсто Матановић, протођакон Филип Радичевић са више свештеника. Служба се почела равно у 9 часова. Били су присутни: Велика Војвоткиња Г. Стане, мати Његова Височанства, Њ. Свијетлост Књаз Петар Карађорђевић, министар резидент руски Г. К. М. Аргиропуло, секретар царско-руског посланства, г. Петар Д. Вурцел, сви наши министри и великодостојници, чланови Великог Суда, школска омладина са наставницима и наставницама и мноштво грађанства, које са сузама и тужном успоменом шиљаше к небу топле молитве за упокој Њезине племените душе.

'Глас Црногораца', број  44.
Цетиње, 26. Октобра.
У нашег пријатеља 'Пестер Лојда' био је прошле недјеље неки допис, тобоже са Цетиња. У том новинарском саставу привиђа се дописнику лојдову, како је између Њег. Височанства, нашега Господара и Књаза, и Њег. Свјетлости, Књаза Петра А. Карађорђевића, настала нека неслога иза смрти блаженопочивше Књагиње Зорке.
Ми се не бисмо ни обазирали на тај најскорији оглед лојдове писмености, да му нијесу повјеровали, те му прештампали његово пискарање без замјере, и други њемачки, па и француски и остали страни листови. Но највише се морамо чудити, да је могао и који српски лист наићи Лојду на љепак.
Ми сми овлаштени изјавити да је све што се у споменутом допису Лојдову чаврља о породичним приликама Свијетлог Двора, пријесна и безобразна лаж. Ми разумијемо да се народи, па и њихове владе, задијевају у новинама; али не можемо појмити пречесте нападаје нити ове садашње измишљотине маџарске штампе, на нашу династију, нити можемо више према томе стајати индиферентни.
Неистините измишљотине маџарске штампе о одношајима нашег Високог владатељског дома, ђе влада потпун ред, споразум, домаћи и политички морал, ничим се оправдати не може.
У тим измишљотинама ми сматрамо хотимичну злу намјеру те штампе, да се дискредитира наша династија пред слабо обавијештеним јевропским јавним мнијењем. Али се не чудимо толико штампи, колико маџарској влади, којој би била дужност, да стави пред суд уреднике такових листова или писце таких грдила, па ма њихов закон о штампи и допустио судовима, да несавјесна пискарала не осуде. То смо понуђени примјетити зато, што смо довољно свјесни о поступку свију влада јевропских образованих народа, који поред свију слободоумних закона о штампи, ипак из деликатности забрањују нападаје и измишљотине управљене против владаоца које му драго државе јевропске. Разумјевајући дакле своје дужности према другима и свију других према нама, ипак смо сувише поносни да тачку по тачку побијамо у оном што сваки свјесни човјек види, да је испод достојанства не само пoбијати но и осуђивати.
Увјерени смо да ће иностране новине, које су заблудјеле прештампати речене измишљотине, разумјети смјер пештанскога листа, да ће осудити не лојално понашање његово, да ће према овој изјави стати у одбрану праве истине. Ми такођер, одбијајући ове измишљотине пештанског листа, изјављујемо да ћемо се достојно бранити од нападаја и измишљотина штампе, ма којег народа и под којом било владом.

'Глас Црногораца', број  45.
Цетиње, 2. новембра.
- Јављамо свијема пријатељима Књажева Петра и Арсенија А. Карађорђевића, да су они, по одобрењу првосвештеника наше свете православне цркве у државама српским, Њихових Високопреосвештенстава Господина Митрополита Михаила и Господина Митрополита Митрофана, промијенили своје досадашње крсно име, св. Климента, на св. Андрију Прозванога, а да већ од ове године почињу славити то своје ново крсно име.

[JASON]

Књаз Петар остао је на Цетињу до 1894. године. Kао члан владајуће куће присуствује свим државним и другим свечаностима. Одлази често с децом и (тетка) Идом у Бар, на Ријеку Црнојевића и у Никшић. У том времену подигао је породичну гробницу са спомеником, где су му лежала четири драга гроба: жене Зорке, брата Ђорђа и деце Милене и Андрије. 30. марта 1892. године, на велики понедељак, путовао је у Петроград на свадбу свога брата Књаза Арсенија, који се тада оженио књегињом Демидов. Вративши се из Петрограда, остаје на Цетињу све до 3. септембра 1894. године, када је, ради школовања деце, морао напустити Цетиње и отпутовати у Женеву. Но, пре но што је коначно напустио Црну Гору, морао је прво осигурати услове за живот, па је у Женеви 17. јуна купио једно имање, а 15. јула се вратио на Цетиње да се опрости са рођацима и пријатељима. Поводом тога 'Глас Црногорца' од 22. јула 1894. године доноси ову вест:
'Дознајемо, да је Његова Свјетлост Књаз Петар Карађорђевић одлучио, да се ради васпитања своје дјеце стално настани у Женеви, гдје је већ и узео стан у најам, те да ће 3. септембра оставити Цетиње. Ми се са овом вијести не можемо још да измиримо, и чисто не бисмо то ни вјеровали, да се у Дворцу Његове Свјетлости нијесу почеле ствари већ паковати. Увјерени смо да ће ова вијест тако исто непријатан утисак учинити у свему нашему народу, јер је књаз Петар кроз ово 10 година, што је као гост и зет Господарев пробавио међу нама, својим тактом и својом отвореношћу стекао највише симпатије како на Свијетлом Двору, тако и у народу, те се већ унапријед осјећа празнина, која ће наступити послије његова одласка, и ваља да се задовољимо његовијем обећањем, да ће уз ферије са својом красном дјецом походити Цетиње, гдје оставља четири мила гроба - своје супруге, брата, шћерке и синчића.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
30. августа 1894. године присуствовао је Књаз Петар последњи пут свечаностима на Цетињу - прослави имендана руског цара Александра III, а 3. септембра исте године отпутовао је са Идом Николајевић и својом децом преко Котора и Ријеке у Женеву. Никада више није дошао на Цетиње.