PALUBA
March 28, 2024, 07:39:14 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Za sve probleme prilikom registracije obratite se mailom na brok@paluba.info
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 [2] 3 4 5 6 7 8 9   Go Down
  Print  
Author Topic: Karađorđevići izbliza Fotografije otkrivaju intimu kraljevske porodice  (Read 39108 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #15 on: December 03, 2017, 12:16:50 pm »

Јелена Карађорђевић (Ријека Црнојевића, 23. октобар/4. новембар 1884 – Ница, 16. октобар 1962.), коју су на цетињском двору из милоште звали Јабучицом, ћерка Зорке и Петра; старија сестра  Ђорђа и Александра.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
После ране смрти мајке одрасла је већином код тетака Анастасије и Милице. Школовала се у Русији у женском интернату у Смољном. Постала је добра пријатељица велике кнегиње Олге, најстарије ћерке цара Николаја II. Приликом једне посете њене тетке Јелене Петровић, супруге италијанског краља Виктора Емануела III, упознала је великог кнеза Ивана Константиновича Романова, за ког се верила и удала 1911. године. Јелена је студирала медицину на универзитету у Санкт Петербургу, све док у јануару 1914. није родила сина Всеволда Ивановича. Годину дана касније, јуна 1915, родила је ћерку Јекатарину Ивановну.


* Јелена П. Карађорђевић.jpg (59.03 KB, 400x600 - viewed 102 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #16 on: December 03, 2017, 01:45:22 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Принц Всеволд и принцеза Јекатарина - деца великог кнеза Ивана Константиновича и кнегиње Јелене Петровне.


* Всеволд и Јекатарина.jpg (224.97 KB, 800x696 - viewed 87 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #17 on: December 03, 2017, 01:49:48 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
4. новембар 1884 - 15. јун 1903: Њено Светло Височанство Књагиња Јелена Карађорђевић.
15. јун 1903 - 11. август 1911: Њено Краљевско Височанство Принцеза Јелена Карађорђевић од Србије.
11. август 1911 - 16. октобар 1962: Њено Краљевско Височанство Kњегиња Јелена Петровна од Русије.


* Јелена Карађорђевић.jpg (110.75 KB, 400x600 - viewed 94 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #18 on: December 04, 2017, 11:26:07 am »

Глас Црногораца, бр. 14., год. 1885.
13. Април. – Њена Свјетлост Књагиња Зорка Карађорђевић пошла је у понедјељак са свијетлим Књажевићем Ђорђијем, г. Александром Николајевићем и г. Марком Петровићем у Темишвар, добивши вијест да се стање болести Његове Свјетлости Књаза Александра Карађорђевића на жалост тако погоршало, да већ нема надања, да би се могао одржати у животу. Тамо је већ приспео из Париза и свјетли Књаз Петар А. Карађорђевић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
После одласка из Србије 1858. године, кнез Александар Карађорђевић настанио се у Темишвару са својом породицом: кнегињом Персидом рођ. Ненадовић, синовима Ђорђем и Петром и ћерком Јеленом. Александар је имао десеторо деце, и то 6 синова и 4 кћери.
Синови: Алексије (1836-1841) и Светозар (1841-1847) умрли док је Александар био у Србији; Андрија (1848) умро у Паризу 1864. године; Петар (1844-1921), Ђорђе (1856-1889) и Арсен (1859-1938), који се родио у Темишвару.
Кћери: Полексија (1833-1914) удата за Косту Николајевића, Клеопатра (1835-1855) удата за Милана Петронијевића, Јелена (1846-1867) удата за Ђорђа Симића и Јелисавета (1850) умрла после 7 месеци.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #19 on: December 05, 2017, 09:28:20 am »

Бројеви 16, 17, 18 и 19  'Гласа Црногораца' испуњени су извештајима о смрти, изјавама сажаљења и тужним свечаностима погреба Књагињице Марије Петровић и Књаза Александра Карађорђевића.

Књагињица Марија, четврто дете књаза Николе и кнегиње Милене, рођена је на Цетињу 17. марта 1869. године. На цетињском Двору добила је основно образовање, а затим је, год. 1882. пошла у Русију, да тамо, на женском институту у Смољном манастиру, који је био под покровитељством Њ. В. Краљице Руске, настави своје васпитање. Преминула је после кратке болести ноћу између 24. и 25. априла 1885. године. У руском листу 'Новости' читамо овај извештај о жалосном догађају (пренео 'Глас Црногораца'):
Књагињица Марија, будући заједно са својим сестрама и наставницом, на прослави св. Ћирила и Методија у доста лахким хаљинама, назебла је и побољела се. Лекари су констатовали оштро запаљење плућа. Негледајући на сва старања најбољих наших доктора, спасти младу Књагињицу није било могуће. Књагињица Марија имала је тек 16 година. Она је крштена кћи блаженопочившег Цара Александра II и Царице Марије Александровне.
25. априла стигла је у Петроград Њ. Височанство, Супруга Владајућег Књаза Црне Горе, Књагиња Милена. Још на путу Њезино Височанство извијестила се о смрти Књегињице Марије. Пошавши с Цетиња жалосна мати, наравно, надала се, да ће затећи још живу своју ћерку, али јој не би суђено казати јој последње 'с Богом'. Управо у 6 сах. 15 мин. по подне она је стигла у Петроград. Кад се је влак жељезнички зауставио, у вагон су уљегле обје кћери Високе Путнице и овђе се збила трогателна сцена њихова састанка с матером. Зауставивши се неколико тренутака у царским камарама, Књагиња Милена сјела је у кароца заједно са својијем кћерима и отишла управо у Смољни Инштитут. Њезино Величанство прати Предсједник Министарског Савјета у Црној Гори Божидар Петровић, који је више пута бивао у Петрограду.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #20 on: December 05, 2017, 09:53:33 am »

'Глас Црногораца', у Недјељу 28. Априла 1885. Број 16.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* некролог.jpg (287.42 KB, 1462x820 - viewed 106 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #21 on: December 07, 2017, 11:49:52 am »

'Глас Црногораца', број 17. Година 1885.

Цетиње, 4. Маја. -По највишој наредби Његовога Величанства Књаза жалиће се за блаженопокојном Књагињицом Маријом свијетли Књажевски двор шест мјесеца, чиновништво три мјесеца, а за блаженопокојним Књазом Александром Карађорђевићем има жалити свијетли Књажевски двор шест недјеља. За свијетли Књажевски двор жалост велика трајаће прва три мјесеца, жалост мања друга три мјесеци. За чиновништво трајаће жалост велика прве шест недјеља, жалост мања друге шест недјеља.
Жалост веља означена је црнилом капе и црном копреном на лијевој руци; жалост мања означена је само црном копреном на лијевој руци.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #22 on: December 07, 2017, 12:04:26 pm »

'Глас Црногораца', број 18. Година 1885.

Погреб блаженопокојног Књаза Александра Карађорђевића.

У новосадском листу 'Наше Доба' налазимо опширан извештај о погребу блаженопок. Александра Карађорђевића као и један дио тестаментарних наредаба његових, које лијепо свједоче о жарком родољубљу сина Црнога Ђорђија. За обоје ваља да знају наши читаоци. За то им тај извјештај доносимо овдје по реченом тексту:

Кнез Александар Карађорђевић, који је послије свога изласка из Србије живио неко вријеме у Темишвару, па по томе дуже времена у Пешти, Бечу, на своме добру Боксеку крај Арада – провео је задње три године живота свога опет у Темишвару, гдје је становао у једној двокатној кући у Јозефовом предграђу.
Живећи тихо једино са својом унуком г-ђицом Персидом Николајевићевом у кући, кнез је из године у годину све више онемогао и излазио би само о великим празницима у катедралну цркву у граду, гдје је први сто са лијеве стране био његов. Миран по својој благој нарави, добар по своме племенитом срцу, једино му је уживање било, да тихо нечујно помаже сиромасима – а све је вријеме проводио у читању српскијех листова и књига а покашто би прошао се до својих добара у Влашкој или отишао да се састане са својим синовима у Паризу. Радо би разговарао о војевању Карађорђевом, о своме дјетињству у Карловцима и у Хотину, о подизању појединих државних и просвјетних установа за вријеме своје владе, о економији и лову, и умео је своје причање да зачини занимљивом анегдотама из приватног и јавног живота појединих знатних личности, с којима је некад радио и долазио у додир.
Има томе три месеца дана, како га је немоћ толико била опхрвала – да је кнез А. Карађорђевић пао у постељу, из које се уз најбрижљивију његу није могао више подигнути. Дана 21. Априла у 7 сати у јутру издануо је син Карађорђев на рукама својих синова Петра и Ђорђа, кћери Полексије, снахе Зорке и унуке Персиде – а најмлађи му је син Арсеније, далеко у свијету -  у Тонкину, као официр у француској војсци. Породица покојникова приредила му је овдје у Темишвару сјајан, владалачки укопни спровод – на који се слегао не само сав Темишвар него многи свијет из оближње околине.
Преузимање укопног спровода преузело је бечко укопно друштво по својој филијали арадској као што се чује за 20 хиљада форинти, на које долазе још други трошкови, тако да рачунају, да ће цио овај сјајни укоп овдје и у Бечу стати неких 30 хиљада форинти.
Још док је кнез Александар боловао, кад се оно прочуло, да је на умору, распитивали су се брижљиво за стање болести његове Цар руски и Књаз црногорски – а кад је породица јавила за смрт му, стигло је још више од стотину брзојавних изјава учешћа и то од Његовог Величанства цара и краља Франца Јозефа, од рускога Цара Александра, од црногорског Књаза Николе, од шпанске краљице Изабеле и многих знаменитих лица из свију држава Јевропе.
Тијело кнежево балсамовано је и изложено било у једној дворани стана му, завјешеној црном чохом, у којој је диван сандук био на узвишеном постољу. Кнез је лежао обучен у својој владалачкој униформи, крај сандука му били су на сомотским јастуцима изложени сви ордени његови, и на подножју кнежевска круна и мач. На зидовима одаје висили су српски грбови и десетина врло лијепих вијенаца са тракама и натписима. Завјешену дворану су тужно освјетљавале велике воштанице – међу њима је стајало као почастна стража њих осам официра укопнога друштва у богатом руву из доба Лудвига XIV. Парох Кузман Станић и професор-катихета Ђорђе Петровић читали су наизмјенице крај покојника молепствија и еванђелија.
У кнежев стан улазило се ходником. Кућни улаз је био увијен у црно а крај њега пободена српска застава. Овдашњи српски и страни свијет је толико нагртао, да види покојника, да су морали редари редом пуштати свијет у дворану.
Преосвештени епископ наш Ђорђе Бранковић изјавио је породици покојниковој лично своје учешће у тузи њезиној; а за епископом чинили су то готово сви овдашњи први наши људи.
Укопни спровод и опијело покојниково обављено је по распореду 24. Априла велељепно и уз тако учешће темишварског становништва да се може рећи, да се сва варош слегла на улице, куда је спровод пролазио.
У 9 часова и јутру приспео је епископ Бранковић са архимандритом ходошким Корнелијем Живковићем, протосинђелом Емилианом Радићем и њих 13 свештеника из околних мјеста и сувише два ђакона у стан покојников, гдје су прво тијело књажево опојали и прелили и затим сандук над њим заклопили. – Кад је сандук из стана изнесен, положен је на дивна мртвачка кола отпочена сва стаклом и биљуром. На сандук је положен кнежев мач и калпак. У кола је било упрегнуто 8 вранаца, на свакој припези по један јахач и један поводник.
На челу спровода ишло је 36 ђака, обучено у чираке, рипиде и барјаке, а за њима свештенство, епископ у митри, са штаком и омофором. Пред сандуком ношена је у црно увијена српска застава, на великој сребрној чинији кољиво, два велика српска грба на штитовима, свих осам ордена на јастуцима, машале су носили крај кола њих 36 момака, а почасну стражу су чинила 24 варошка пандура.
За сандуком су ишли у реду: кнез Петар Карађорђевић са супругом му кнегињом Зорком; кнез Ђорђе Карађорђевић са сестром Полексијом; унук Божидар Карађорђевић са унуком Персидом Николајевићевом, унуци Алекса Николајевић и Алекса Карађорђевић, нећаци Предраг и Јаша Ненадовић, а посред њих  изасланик Књаза црногорскога, ађутант Марко Петровић у богатом црногорском руву; за њима кум кнежеве куће Петар Чарнојевић, и некадашњи васпитач млађих кнежевих синова Стеван В. Поповић, школ. референт, за њима одвјетници кнежеве куће А. Ворелс, из Букурешта, др. Д. Крестић из Арада и др. Петар Ивковић из Темишвара, а за њима настојници кнежевих добара у Влашкој и остали прислушници.
Спровод је ишао кроз густе редове народа, кога су држали у реду варошки капетан, поткапетани и по компаније војника и требало је пуно сахат и по, док је стигао да катедралне цркве у граду. Ту је пред црквом дочекала тијело српска црквена општина и на челу јој предсједник др. Бранко Стефановић, а празну велику пијацу беша прекрилио силан свијет.
У цркви је положен сандук под црквено црно завјештено небо испред цркве, - а над мртвим тијелом служио је летурђију архимандрит Корнелије са два свештеника и ђаконом, молепствија за спасеније душе 'благовјернаго књазја Александра'.
Летурђија је свршена у подне и, пошто се породица и свештенство из цркве удаљило, нагрнуло је хиљадама људи, да виде кнеза на одру.
У 4 сата по подне држано је свечано опијело, на коме је чинодејствовао епископ са 15 свештеника и 2 ђакона. Опијело су отпојали својим дивним гласовима прави умјетници у нашем црквеном појању Кузман Станић, парох темишварски, и Ђура Јеврић, парох сегедински.
Послије опијела пошао је спровод оним истим редом и исто онако свечано као и прије подне до на жељезничку станицу, гдје је епископ очитао још опростну молитву, на којој је тијело кнеза Александра унесено у посебни, црним застрти вагон – а потом путничким влаком у 9 ½ сахата одвезено у Беч, гдје ће се у петак на вече изложити у грчкој цркви и за тим у суботу свечано сахранити у св. Марксовом гробљу.
Овакве велелепне тужне свечаности није видео Темишвар од како је. Публика је пуна признања према преосвештеном епископу Ђ. Бранковићу ради доиста величанствено и складно изведенога црквеног дјела овога укопног спровода – а и наша варошка капетанија одржала је поредак при спроводу са тактом и енергијом, која је у оваким приликама врло ријетка.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #23 on: December 08, 2017, 09:39:36 am »

/наставак/
Кнез Александар Карађорђевић поделио је своја добра, што их има у Влашкој, још 1868. међу своје синове. Тестаментом од 5. Априла 1884. које је по наредби његовој одмах после смрти му оглашен, и у кодицилима те тестаменте, расположио је кнез са својим адиђарима, оружјем, покућством једним празним кућиштем и новцем од 51.552 фор. 64 новч., уложених у бечкој штедионици и интабулисаним потраживањем од 101.800 франака.
Остављајући на страну легате породичне и приватне природе, споменућемо овде из тога тестамента и доцнијих кодицила наредбе од опште користи и задужбине.
     1. Ликове и оружје, депоновано у 'Матици Српској', оставља синовима Ђорђу и Арсенију на чување, ако би исте ствари кадгод српски музеј захтевао, наређује кнез синовима својима, да их имају српском музеју предати.
     2. Цркви у Тополи – задужбина оца његовог Карађорђа – оставља кнез 4.000 фор., да се има од тих новаца црква бакром прекрити и нужне поправке учинити
     3. У тачки петој чини кнез задужбину следећим речима:
Као син првог ослободитеља српског народа, побуђен успоменом старе славе и чувством праве искрене љубави према њему као милом роду свом, у тој тврдој вери и нади, да ће после толиких патња и њему јунаку, неуморним трудом правих својих родољуба зрак слободе да засијне; пошто држим, да се развитак и напредак једног народа понајвише темељитим обучавањем и стручним изображавањем подмлатка ускорити даје, то остављам 38.000 форината и желим, да том свотом под називом: 'Фонд Александра Карађорђевића за изображавање српског подмлатка' славно књижевно друштво 'Матица Српска', што се налази у Угарској, рукује, и лихву од исте на следеће цељи употреби и то:
А. 1. Од 18.000 фор. приадајућа лихва издаје се тројици родом из старе Србије, Херцеговине, Црне Горе или Босне, које ће руководитељ као најспособније изабрати. 2. Стипендије за ову тројицу морају бити једнаке. 3. Стипендисте морају бити пореклом Срби и српске православне вероисповести. 4. Морају у Краљевини Србији и то у Београду ниже (гимназију и т. д. ) и више (философију, права и т. д.) школе слушати. 5. Стипендисте су дужне свако по године или по склоностима сваке године о своме напредовању у наукама, моралном владању и понашању своје исказе прегледа и надзира ради 'Матици Српској' поднети. 6. Стипендије све донде трају, док стипендисте по изискивањима дотичних прописа(?) своје науке у Београду редовно постепено без прекидања не сврше.
Б. Лихву од преосталих 20.000 фор. издаће 'Матица Српска' једном Србину православне вере, који је правнички или медицински курс на једном свеучилишту, односно школи у Београду или који је техничке науке на политехникуму редовно и са успехом докончао, даље, који је воље и способности за једну од означених струка стварним покушајима јавно показао и који по претходном свом животу моралне гаранције пружа, да ће српском роду у олтар(?) своју душевну моћ временом хтети и умети заложити.
Ова се стипендија даје ради даљег стручног усавршавања и с тога се од питомца изискује, да дотичне науке на једном стручном заводу у Русији, Немачкој или Инглеској слуша и доврши. Онима пак, који се изучавању правничке струке одају, особено спада у дужност, да изворе словенског права посебице научно испитују и изучавају, како би у том правцу роду свом од корист били.
Овај стипендијум дарује 'Матица Српска' по назначеним струкама наизменица, од правничке почевши, путем избора најизврснијем просиоцу и траје за свакога питомца две године. При крају сваке године дужан је питомац исказе (сведоџбе) своје о своме напредовању у наукама 'Матици Српској' знања и равнања ради доставити. Овај стипендијум могу не само млади Срби из Старе Србије, Херцеговине, Црне Горе и Босне већ и они из Краљевине Србије и из змаља Аустро-Угарске државе искати и добити.
Име изабраног питомца ове закладе са ближим означењем његових личних својстава, постојбине и струке, којој се исти посветити жели, ставиће такођер 'Матица Српска' мојим наследницима до знања.
За случај ако би 'Матица Српска' ма којим поводом о руковањи ове моје закладе препречена била или ако би јој се ма с које стране у томе погледу такове тешкоће чиниле, да у овде означеном правцу сходно мојој жељи поступати не би могла, то се руковање са овим мојим  легатом високом руском министарству богочасти и јавне наставе има уступити и предати. И по томе наручујем 'Матици Српској', да у таквом случају неодложно високу царску руску владу даљег поступања ради известити не пропусти.
     4. У кодицилу своме од 27. Фебруара 1885. наређује Књаз Александар, да се штедионичка књижица, облигација и кућни плац преда 'Матици Српској' на исплату легата а преостатак да се дода фонду задужбинском на прво поменуте мање стипендије, да се број стипендиста умножи.
     5. По приближном рачуну остаће за ову задужбину Књаза Александра 55-60.000 фор. (Примедба Ј. – Стипендијски фонд износио је 96. 267 фор. 57 н. Стипендије су износиле 300, 400 и 500 фор. годишње, а за даље усавршавање 800 ф. годишње. Ово је била једна од најзнатнијих стипендијских задужбина тог доба.)
     6. 'Матици Српској' оставио је Књаз 1.000 ф.
     7. Српском народном позоришту у Н. Саду када се буде зидало 1500 фор.
     8. Све оружје своје у орману и над орманом у три кутије, оставио је Књаз на чување музеуму на Цетињу.
За извршење ове своје последње воље, поставио је Књаз Александар Карађорђевић др. Петра Ивковића, адвоката у Темишвару.
Мимо овога историчног значаја које припада Књазу Александру Карађорђевићу као владаоцу, који је 16 година владао Србијом – овом знаменитом задужбином својом, ступио је Књаз Александар у коло највећих и најславнијих добротвора наше народне просвете. Топлим родољубљем, коју је задужбинама овима обухватило једнаком љубави цело Српство – уписао је Књаз Александар златним словима име своје у читуљу српских бесмртника.
Вечан му покој родољубивој души његовој!


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #24 on: December 08, 2017, 11:03:14 am »

Обретење главе кнеза Александра Карађорђевића

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У уторак 13. децембра 1911. године, по подне, Севера, чувар на св. Марксовом гробљу у Бечу, наишао је на једну оскрнављену гробницу. О томе је обавестио надзорника Антона, а овај полицијски комесаријат. Комисија је одмах изашла на гробље и, пре свега, поуздано утврдила, да  гробница припада кнезу Александру и кнегињи Персиди Карађорђевић. То се јасно видело по насловима на гробници. Оба су натписа писана ћирилицом и славјаносербским језиком. На гробу кнегиње Персиде, која је прва умрла, писало је: Српски Књаз Александар Карађорђевић подиже овај споменик својој незаборављеној супрузи, српској Књагињи Персиди Карађорђевић, која је рођена у Београду 3. фебруара 1813. а умрла у Бечу 12. марта 1873.
A на кнежевом: У овом сандуку почива Александар Књаз Србије, рођен у Тополи 29. септембра 1806, а умро у Темишвару 25. априла 1885. Владао Србијом од 1942. до 1859. године.

Из старих гробљанских протокола утврђено је, такође, да је разваљена гробница одиста кнеза Александра. Гробница била покривена тешком каменом плочом, за чије се подизање морала употребити велика сила. Плоча је била искренута, тако да се једним крајем задржала у углу а другом страном била уздигнута, те је улаз био потпуно слободан. 
Кад је комисија сишла у гробницу, нашла је два ковчега од којих је један био разваљен. По кнежевској круни којом је један ковчег био украшен, видело се да је то ковчег кнеза Александра. У металном ковчегу налазио се други сандук који је имао плочу од стакла и кроз ту плочу могао се видети скелетирани леш. Спољни поклопац, на горњем ковчегу, био је разваљен а стаклени поклопац на унутрашњем сандуку био је разбијен, да је леш, сасвим отворен, лежао у сандуку.
Комисија је нашла да кнежев леш није потпун. На лешу није било лобање, а све остало налазило се недодирнуто. Коса је лежала по дну сандука на месту на које се наслањала лобања. Била је ту и богата униформа прекривена разним ордењем, а на кнежевој руци сијала су два велика прстена. Најзад, на поду, крај сандука, нађена је једна доња вилица у којој није било ни једног зуба. Већ према томе првом увиђају било је очигледно, да гроб није оскрнављен из користољубља.


* Кнез Александар Карађорђевић.jpg (100.4 KB, 400x600 - viewed 86 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #25 on: December 08, 2017, 07:54:09 pm »

У четвртак, 15. децембра 1911. на првој страници новина, београдска 'Политика', објавила је непотписани текст под насловом 'Бечки варвари'. У тексту се, између осталог, каже:
'Аустрија је истина нама непријатељска земља, у којој се толико писало против Србије, па се могло отићи и дотле, да се неки аустријски фанатик одлучи на један овако бедан злочин. Само је нека избезумљена кукавица или какав полудели човек могао извршити прекјучерашње оскрвњење… Овај случај беспримерног дивљаштва карактеристичан је за средину где се догодио. Догодио се у гробљу најкултурније аустријске вароши, Беча. Најкултурније вароши земље, која увек позира својим задатком да развија културу на Балкану, и која се не устручава ни од најгорих измишљотина, да треба Србију преставити као дивљачку земљу. Да се тако што у Србији догодило, деценијама би нам се набацивало да смо дивљаци и варвари.
Нама овај један конкретан случај није потребан за илустрацију аустријске питомости и културе. Ми имамо доста, и сувише примера за то, примера, који се посведневно догађају. Што га ипак износимо разлог је само у томе, што нећемо да пустимо, да неопажено прође и да се заборави једно дивљаштво, због којега би, да се у нас десило, Аустрија тражила да нам се дође главе. Нека се по двапут каже, да је у Бечу разваљена гробница оца српског Краља, само зато да се давнашњи мртвац унакази.'

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #26 on: December 08, 2017, 08:05:13 pm »

Тела кнеза и кнегиње требала су у фебруару 1912. да се пренесу у Србију. Краљ Петар подигао је у Тополи цркву са породичном гробницом и ту су требали да буду сахрањени његови отац и мајка. Аустријска штампа сматрала је, да је дело учињено из политичких мотива. То је уосталом и прва мисао, која се наметала, кад већ не може бити ни речи о користољубљу. Штампа је осуђивала скрнављење  гроба кнеза Александра и била мишљења да је злочин извршен само и једино из отроване мржње противу Краља Петра и његовог дома. Осим тога било је нагађања, прављене се комбинације и при томе измишљане невероватне ствари.
'Deutsches Volksblatt' обавесито је своје читаоце, да има један телеграм из Београда у коме се саопштава, да је Краљ Петар истога дана, кад је крађа извршена, добио анонимно писмо којим му се јавља, да се баш у том тренутку врши скрнављење костура његовог оца.
Интересантан је један телеграм 'Тiroler Anzeiger-a' који вели, да су крађу кнежеве лобање извршила – два чиновника министарства спољних послова у Београду, као изасланици 'Црне Руке!' То тајно друштво, наводи лист, држало је седницу под председништвом својих шефова, који су противници династије Карађорђевића и на тој је седници решено да се украде лобања Краљевог оца. 'Тiroler Anzeiger' зна даље и то, да је министар председник г. Милован Миловановић наредио истрагу и да су ова два чиновника изјавила на саслушању да су тобоже била у Нишу у време када је лобања украдена.

'Разуме се, да су све те вести аустријских листова измишљотине. Али то нису просте лудорије, које треба само да задовоље жедан сензација и тајанствених ствари укус њихове тупоглаве публике, већ у свему томе има нарочите тенденције. Још од тренутка када се сазнало за организовање тајног удружења у Србији – такозване 'Црне Руке' – аустријска je штампа, по нарочитим упутствима, прегла да докаже, како то удружење није створено да се бори против спољних непријатеља Србије и Српства него против данашњег стања и династије Карађорђевића. Бојећи се акције тога друштва, за које се рекло да има великосрпске циљеве, Аустрија је нашла за најбоље, да га денуцира у самој Србији. То се најбоље видело сада, када је оскрнављен један стари гроб, за који нико из Београда и Србије вероватно није ни знао, где се налази.' ('Политика', 18. децембара 1911. године.)

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #27 on: December 09, 2017, 09:39:47 am »

Полицијска власт употребила је сав свој апарат ради проналаска злочинаца, али без икаквог успеха. Саслушане су многе личности, које, на жалост, односно самога злочина, нису могле да кажу ништа одређено. Полиција није потпуно искључила користољубље и ако ствари од вредности нису однете са леша. Сумњало се, да је лобања однета ради уцене, јер, тело кнежево ускоро је требало бити пренето у Србију и злочинци су се (зар) надали, да ће моћи добити већу суму новца за кнежеву лобању. Једино што је полиција могла да уради јесте то, да  сними гробницу, онако како је била отворена и оба ковчега доле у њој. Те фотографије послате се у Београд Краљу Петру.

По ближем испитивању могло се отприлике утврдити време, када је злочин извршен. Надзорник гробља, Антон, изјавио је, да је он у понедељак око 8 сати изјутра пролазио поред гробнице и да је она била затворена, а чувар Севера, који је злочин открио, тврдио је, да је гробница у недељу била потпуно у реду. Отуда није немогућно, да је дело извршено у уторак у току дана. Претходна ноћ је била кишовита и мрачна и мало погодна за извршење дела. Преко дана, пак, гробље је било напуштено због другог дана Божића, а како гробница лежи на крају до самог гробљанског зида и то према отвореном пољу, то је злочинцима погодовало да злочин изврше неопажени. Они су, по свој прилици, радили ћускијом и доста лако обрнули плочу, и ако је она тешка четири стотине килограма. Гробница је пространа и дубока око два метра, те су се могли комотно кретати у унутрашњости.
У истрази се, међутим, нигде није могао утврдити никакав траг. Нити је било трагова стопала на месту злочона, нити је било отиска прстију на заклопцу од сандука. Утврђено је само да је гробље било прилично запуштено и да преко њега води једна путања, којом су пролазили становници из околине. Чак и кад би капије биле затворене, преко гробља се прелазило, јер су зидови прилично ниски и пролазници су их лако прескакивали.
Истрагом је руководио заступник шефа полиције, дворски саветник барон Горуп. Наш посланик у Бечу, г. Ђорђе Симић, неколико пута се извештавао о току истраге. Њему су дата она два прстена, која су нађена у гробници, и он их је показао сродницима породице Карађорђевић, који су живели у Бечу. Они су са највећом поузданошћу утврдили, да је прстење својина кнеза Александра.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #28 on: December 09, 2017, 12:17:35 pm »

Другог дана, комисији која води истрагу, прикључио се и члан Управе вароши Београда, г. Васа Лазаревић (оснивач југословенског Интерпола - примедба Ј.), који је нарочито ради овога случаја дошао у Беч. Изгледало је да ће се ствар брзо расветлити, јер су у близини св. Марксовог гробља, деца из овог краја нашла на ђубришту једну лобању без доње вилице.

То је веома пуст предео. Испод Лаеровог брега води улица Гудрун на гробље. Из јаме, у којој је лобања нађена, виде се надгробни споменици св. Марксовог гробља. Сама та јама не служи за исипање ђубрета и отпадака. Она је десет корачаја недалеко од места, које је одређено за сметлиште, али се дешавало, да се и у саму ту јаму баца ђубре. Около су растурене поломљене пиљарске корпе од врбовине, полупане флаше, поцепане новине и разна старудија. На једном иструлелом женском шеширу, на који је била натакнута једна стара корпа, нашла су дечурлија лобању и понела је у варош, да се играју. Успут сретну једног свога вршњака, који их запита, да ли у лобањи има још мозга. Да би себе и њега уверили о томе, деца тресну лобању о земљу, која се при том распала. Онда они узму четири комада, а остале комаде оставе. Кад су дошли кућама и испричали својима старијима, шта су нашли, ови, који су већ читали у новинама о крађи кнежеве лобање, пошаљу их одмах у полицију, да тамо саопште ствар, држећи као извесно, да ће то бити кнежева лобања.

Комисија је одмах, предвођена децом, отишла до места где је лобања нађена, а затим, са тога места на гробље.
Комисију су сачињавали: истражни судија др. Хертл, судски лекари професор др. Хаберда и др. Помер, представник физиката др. Вилш, полицијски комесари Вал и Фихтангер, полицијски иследник барон Бишофсхаузен и представник православне општине у Бечу Ј. Власто. Осим њих, ту се налазио и изасланик српске државе г. Васа Лазаревић.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #29 on: December 10, 2017, 09:48:28 am »

Гробница кнеза Александра Карађорђевића као и мртвачки ковчег онда су званично отворени. Тај посао трајао је прилично дуго, јер је гробница после извршеног дела од стране власти зазидана а и сандук је био поново залемљен.
Још пре но што је стигла комисија било је дошло једно одељење ватрогасаца, који су помоћу полуга подигли поклопац са гробнице. Кад је отворен гроб, видела су се, у унутрашњости, два сандука, један већи са владарским инсигнијама – ковчег кнежев – и један мањи, ковчег кнегиње Персиде.

Др. Хаберда сишао је са осталима у гробницу да нађену лобању сравни са костуром кнеза Александра. После дугог испитивања др. Хаберда дао је своје мишљење, да нађена лобања није лобања кнеза Александра. За такво његово мишљење говорили су многи знаци и околности. Боја нађене лобање није се слагала са бојом осталог тела и бојом доње кнежеве вилице. Остаци костура били су затворено угасито мрке боје, докле је нађена лобања била отворене боје. Кнез је био 79 година стар, када је умро, док је нађена лобања припадала човеку, који је могао имати 40-50 година.
После свршеног испитивања све кости, које несумњиво припадају лешу, положене су поново у сандук, који је затворен, а затим је положена плоча на гробницу и зазидана. Наређено је, да до даљег гробница буде под полицијском присмотром.


Logged
Pages:  1 [2] 3 4 5 6 7 8 9   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.051 seconds with 23 queries.